FOND ZA HUMANITARNO PRAVO -
DOKUMENTI O PROŠLOSTI:
ETNIČKO ČIŠĆENJE ZAPADNE SLAVONIJE
Ubistvo na liniji
razdvajanja
Operacijom Bljesak ostvareno je etničko čišćenje zapadne Slavonije u
kojoj je ostalo da živi samo hiljadu Srba
Fond za humanitarno pravo je nevladina organizacija koja je osnovana
1992. godine s ciljem da istražuje i dokumentuje kršenje ljudskih prava,
a potom je proširila svoju delatnost i na sudsku zaštitu žrtava. Ovaj
fond je radio i na tome da se uspostavi sistem pravde i istine. Kad
oružje govori, razum ćuti, a onda je potrebno veliko umeće da se
stvoreno zlo zauvek ućutka. Upleli smo se u klupko ludila koje nismo
uspeli sami da raspletemo. Pred čitaocima "Politike" je istraživanje
Fonda za humanitarno pravo o zločinima i etničkom čišćenju srpskog
stanovništva u zapadnoj Slavoniji, koji ćemo preneti u nekoliko
nastavaka.
Ovaj dokument se zasniva na izjavama izbeglih Srba iz zapadne Slavonije
datim Fondu za humanitarno pravo tokom juna i jula 1995. godine u
istočnoj Slavoniji.
Početak srpske pobune u Hrvatskoj vezuje se za 17. avgust 1990. godine,
kada su Srbi u Kninskoj Krajini organizovali blokadu puteva i prometa.
25. juna 1991. godine Sabor Hrvatske donosi deklaraciju o suverenosti i
samostalnosti, što podrazumeva da na teritoriji Hrvatske važe samo
zakoni koje je donelo to telo. Do kraja 1991. godine, Srbi su,
potpomognuti tadašnjom JNA, policijskim i paravojnim jedinicama iz
Srbije, uspostavili vlast na trećini teritorije Hrvatske, uključujući
delove istočne i zapadne Slavonije i Krajinu i proglasili Republiku
Srpsku Krajinu. U tim oblastima živelo 12,2% od ukupno 581,969 Srba u
Hrvatskoj. Zaposednuta područja napustilo je više od 80.000 Hrvata, pod
pritiskom ili proterivanjem. Nakon što su Srbi uspostavili kontrolu na
području Hrvatske sa srpskom većinom, necelovito Predsedništvo SFRJ
zatražilo je dolazak mirovnih snaga UN. Vensov plan, koji su u februaru
1992. godine potpisali tadašnji predsednici Hrvatske i Srbije, Franjo
Tuđman i Slobodan Milošević, garantovao je Srbima na zauzetim područjima
zaštitu i ostanak srpske političke vlasti. U dokumentima o mirovnoj
operaciji UN stajalo je da se istovremeno sa pristizanjem UNPROFOR-a i
JNA i hrvatska vojska moraju izvlačiti iz područja pod njihovom
kontrolom, odnosno da se JNA mora povući s cele teritorije Hrvatske. JNA
je izvršila transformaciju prebacivanjem oficira u srpsku TO koja
kasnije dobija naziv Srpska vojska Krajine (SVK). Od 1992. do 1995.
godine, na hrvatskom ratištu ništa ozbiljno se nije događalo.
Objašnjenje je u činjenici da su u to vreme Srbija i Hrvatska bile
zauzete ratom protiv Bosne i Hercegovine.
Hrvatska ponovo dolazi na prostor zapadne Slavonije, istočne Slavonije i
Krajine 1995. godine. Prvog maja 1995. godine Hrvatska preduzima
operaciju Bljesak za vraćanje teritorije zapadne Slavonije pod kontrolu
države Hrvatske. U trenutku napada hrvatskih snaga srpski civili i 18.
korpus SVK napuštaju zapadnu Slavoniju preko reke Save u deo Bosne pod
kontrolom Srba. Operacija Bljesak je ostvarila etničko čišćenje prostora.
U zapadnoj Slavoniji ostalo je oko 1000 Srba od ukupno 13000, koliko ih
je tamo živelo do 1. maja 1995. godine.
Tri dana pre operacije Bljesak, jedan Hrvat ubio je na benzinskoj pumpi
u blizini linije razdvajanja srpskih i hrvatskih snaga jednog Srbina.
Odgovorivši na to ubistvo, srpske snage otvorile su vatru na civilna
vozila koja su išla autoputem ubivši pri tome tri Hrvata.
Taj događaj su hrvatske vlasti javno navele kao razlog za preduzimanje
operacije Bljesak. Činjenice, međutim, nedvosmisleno ukazuju da je
operacija bila veoma pažljivo isplanirana.
Hrvatski bljesak smrti
Hrvatske oružane snage ubile su tokom 1. i 2. maja 283 srpska civila,
koja su u međuvremenu identifikovana, i 79 Srba čiji identitet još nije
utvrđen
Operacija Bljesak je trajala 59 časova – započela je 1. maja u 5.00
časova i završena 3. maja u 16.00 časova. Za to vreme, hrvatske snage su
uspostavile kontrolu na 500 kvadratnih kilometara teritorije Zapadne
Slavonije koja je do tada bila pod srpskom kontrolom. Prema hrvatskim
izvorima, u operaciji je učestvovalo oko 7.500 pripadnika hrvatske
vojske i specijalne policije. Hrvatski izvori procenjuju da je SVK u to
vreme brojala 5.500 pripadnika. Krajinski Srbi navode da je u operaciji
učestvovalo 17.000 pripadnika hrvatskih snaga nasuprot 3.500 pripadnika
SVK.
Tadašnji hrvatski ministar odbrane Gojko Šušak izneo je podatak da je u
toku operacije poginulo 450 ljudi, većinom civila. Prema podacima "Veritasa",
organizacije koja se bavi dokumentovanjem ratnih zločina tokom i posle
operacije Bljesak i Oluja, hrvatske snage ubile su tokom 1. i 2. maja
283 srpska civila, koja su u međuvremenu identifikovana, i 79 Srba čiji
identitet još uvek nije utvrđen. Najveći broj civila i vojnika stradao
je prilikom granatiranja izbegličkih kolona, na putu od Nove Varoši do
Bosanske Gradiške. Veliki broj ubijenih ostao je na tom putu kojim su se
civili i vojska povlačili. Ima indicija da postoji nekoliko tajnih
masovnih grobnica u kojima su hrvatske vlasti sahranile ostatke
stradalih srpskih civila i vojnika.
U toku i posle ofanzive hrvatska vojska i policija zarobile su oko 1.500
Srba, većinom vojno sposobnih muškaraca. Oni su držani i ispitivani u
Varaždinu, Požegi i Bjelovaru. Najveći broj njih je oslobođen nakon
policijskog ispitivanja. Tokom zatočeništva srpski zarobljenici bili su
izloženi torturi, fizičkom kažnjavanju i ponižavanju. Nakon završetka
oružanih sukoba hrvatski sudovi su optužili 4.438 pripadnika Srpske
Vojske Krajine i bivše JNA za ratne zločine. U zatvorima u Hrvatskoj
nalazi se 107 osuđenih Srba.
Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju podigao je 25. jula
1995. godine optužnicu protiv Milana Martića, predsednika Republike
Srpske Krajine u vreme operacije Bljesak, zbog protivzakonitog napada
SVK na Zagreb 1. i 2. maja, što je prouzrokovalo smrt sedmorice civila i
ranjavanje više desetina civila.
Medicinska sestra u Okučanima M. D. očekivala je mirno rešenje. U izjavi
FHP-u ona kaže "bila sam uverena da će Zapadna Slavonija ponovo biti deo
Hrvatske, ali da će Krajina imati neku autonomiju. Kada je otvoren
autoput, 21. decembra 1994. godine, nadala sam se da će se sve nekako
srediti, da će se rešiti pregovorima. Martić je u Pakracu 25. aprila
1995. godine rekao da je sve u redu, "da mi čvrsto držimo našu
teritoriju".
Granatiranje izbegličkih
kolona
Sve što se kretalo ka mostu na reci Savi da bi prešli u Republiku Srpsku
neprestano je zasipano ubojitim sredstvima
Pripadnik Trećeg bataljona Prve brigade 18. korpusa, A. S. iz Pakraca
prvi put je izbegao u Srbiju 16. avgusta 1991. godine. Vratio se u
Slavoniju u februaru 1992. godine. Tada je tamo već funkcionisala
Republika Srpska Krajina. Otišao je kod rođaka u Šeovicu, predgrađe
Pakraca. Tamo su bile razmeštene snage UNPROFOR-a. Mobilisan je u srpsku
vojsku, ali on kaže da je do 5. maja 1995. godine bilo samo manjih borbi:
"Mi nismo nešto ratovali, više sam imao obavezu da idem na stražu. Niti
su oni napadali, niti smo mi bili neka vojska. Iščekivao sam da se sve
smiri i da se vratim u Pakrac".
"Sve poljoprivredne površine bile su zasejane i stoka se umnožavala.
Stanovništvo je živelo mirno i bez straha da bi moglo doći ponovo do
rata, kao 1991. godine". Tim rečima sveštenik iz Okučana opisuje život u
zapadnoj Slavoniji uoči napada hrvatske vojske, 1. maja 1995. godine. Za
napad je čuo preko Radija Okučani, oko 6.00 časova, koji je obaveštavao
stanovništvo da ode u najbliža skloništa i da odatle ne izlaze bez
uputstva opštine i komande 18. korpusa. Vojnicima je rečeno da treba da
izdrže prva 3 sata napada, jer će u međuvremenu stići pomoć i teško
naoružanje iz Republike Srpske.
Sveštenik iz Okučana ceni da SVK nije imala više od 3.500 vojnika a da
je u ofanzivi Bljesak učestvovalo preko 17.000 pripadnika hrvatske
vojske i policije. Pripadnici UNPROFOR-a su napustili svoje položaje,
što je izazvalo paniku među civilima. Tokom prvog dana među Srbima se
čulo da na nekim mestima hrvatski vojnici napadaju srpske položaje u
uniformama, sa vozilima i oružjem UNPROFOR-a. Mladić, ranjen u Jasenovcu
prilikom granatiranja 1. maja u 5.30 časova, koga je sveštenik sreo u
bolnici u Banja Luci, ispričao mu je da su prerušeni hrvatski vojnici
ušli u njegovo selo nakon granatiranja.
Do masovnog pokreta stanovništva došlo je u popodnevnim časovima, 1.
maja. Sveštenik kaže da je "zavladao strah među ljudima od neba koje se
crnilo od projektila i dima iz zapaljenih kuća granatama. Počinje
evakuacija civila svim mogućim prevoznim sredstvima i iz svih sela
okučanske opštine. Kolone izbeglica kretale su se prema Okučanima,
Dubovcu, Novoj Varoši, Staroj Gradišci, mostu na reci Savi da bi prešli
u Republiku Srpsku. To je bio jedini put kojim se moglo izaći. Sve što
se kretalo tim putem neprestano je zasipano ubojitim sredstvima i nije
bilo mesta gde nije bilo ranjenih. Izvlačili smo ranjene, a neki su
prenosili svoje mrtve".
Sveštenik je išao po skloništima i obaveštavao ljude da je evakuacija u
toku i da svi krenu prema Bosanskoj Gradiški. Tokom dana, 1. maja,
Okučani su nekoliko puta granatirani i jednom je hrvatska avijacija
bombardovala grad.
Svedočenje medicinske
sestre
Zaposleni u Domu zdravlja poslednji su napustili Okučane
Sveštenik je napustio Okučane oko 21.00 čas, sa suprugom i još nekim
ženama i decom. Išli su sa nekoliko automobila cestom, ali nije bilo
formirane kolone. Vozio je svako za sebe. Putem od Okučana do mosta na
Savi video je mnogo uništenih vozila i leševe na cesti i pored ceste.
Dok su vozili, oko njih su padale granate i čule su se eksplozije.
Ispred samog mosta na Savi naišli su na kratere od avionskih bombi. Na
most su ušli kroz uzak prolaz između dva kratera. Most je bio znatno
oštećen.
U podnevnim časovima 1. maja u selu Bijela Stena hrvatske snage presekle
su prolaz izbeglicama iz Pakraca, koji su bežali prema Bosni. Gađale su
zoljama autobuse i tom prilikom stradale su mnoge žene i deca, koji su
se nalazili u autobusima. Izbeglice koje su kasnije prošle tim putem
videle su cisterne sa vodom i hrvatske vojnike kako peru put od krvi.
Zaposleni u Domu zdravlja poslednji su napustili Okučane. Kada su oko
18.00 časova otišli u opštinu da pitaju šta da rade, naišli su na praznu
zgradu. Funkcioneri su već bili otišli. Oko 40 zaposlenih, među kojima
sedam lekara i šest sestara, napustili su Dom zdravlja oko 22.00 časa i
ličnim vozilima, jednim sanitetskim kolima i jednim kombijem krenuli
prema Bosni. Do podne su dovoženi samo ranjeni i mrtvi vojnici. Kasnije
su stizali i civili. Mrtve su stavljali u jednu posebnu prostoriju. Tela
sedmorice poginulih vojnika ostala su u Domu zdravlja, kada je
medicinsko osoblje, 1. maja uveče, napustilo Okučane.
Medicinska sestra M. D. svedočila je FHP-u da je 1. maja po podne, oko
16.00 časova, u Dom zdravlja dovezen ranjenik iz Pakraca, učenik trećeg
razreda srednje škole, koji je ispričao da je hrvatska vojska naredila
stanovnicima da se okupe na fudbalskom igralištu radi evakuacije, a kada
su se svi okupili zasuti su granatama. Tom prilikom taj učenik je teško
ranjen.
Na putu prema Novoj Varoši, udaljenoj 7 km od Okučana, kolona zaposlenih
u Domu zdravlja susreli su vojni sanitet koji im je ablendovao, dajući
znak da nose ranjenike u Okučane. Sestra M. D. kaže da je svima to bio
užasan trenutak, "taj vojni sanitet sa ranjenicima išao je prema Domu
zdravlja u kojem nikoga nije bilo sem mrtvih".
Kada su stigli u Novu Varoš oko 22.30 časova, do 1991. godine čisto
hrvatsko selo, zasuti su granatama iz šume Prašnik. Na automobilu sestre
J. R. popucala su bočna stakla. U kolima je bila sa još jednom
koleginicom. O tom događaju ona navodi: "Strašno smo se uplašile.
Zaustavila sam auto i iskočile smo van. Imale smo sreću da nas nisu
pogodili. Ispred nas je bilo još puno praznih automobila, iz kojih su
izleteli ljudi. Neko je ostavio upaljene farove, tako da sam na traktoru
ispred nas videla mrtvog čoveka za volanom i još jednu mrtvu osobu pored
njega, ali ne znam da li je to bio muškarac ili žena. Nisam ništa više
videla jer je bio mrak, ali je bilo jako puno zaustavljenih automobila.
Pobegle smo u šumu. Htele smo šumom do Stare Gradiške, ali smo zalutale.
Lutale smo šumom do 2.00 časa 2. maja. Tada smo sele pod jedno drvo i
čekale da svane. Oko 5.00 časova smo čule kako padaju granate po Staroj
Gradišci. U 5.30 avioni su dva puta tukli Staru Gradišku. U 9.00 časova
smo krenule dalje kroz šumu. U 12.00 sati stigle smo u u Gređane, čisto
srpsko selo. Bilo je potpuno pusto, samo je stoka lutala po putu.
Primetile smo da nam neki traktor dolazi u susret. Na njemu je bilo pet
starijih ljudi i vozač, svi iz tog sela. Bežali su prema Mlaci, selu na
Savi, odakle su hteli da pređu u Bosnu. Nas dve smo krenule sa njima. Od
njih smo saznale da je tog dana, 2. maja, oko 11.00 časova, hrvatska
vojska ušla u Okučane. U Jablanici na Savi zajedno smo prešle čamcem u
Orahovo, u Bosni. Prevezla nas je krajinska vojska. Devetog maja, preko
Međunarodnog krsta saznala sam da su moj suprug Savo i neki moji
prijatelji zarobljeni. Savo je bio zatvoren u Slavonskoj Požegi, kapetan
Kulić u Bjelovaru, Branko Dželajlija i Feđa Krupić u Varaždinu. Vojska
Krajine se predala. Savo je bio zarobljen od 4. maja do 7. maja".
Ostali iz kolone medicinskog osoblja nastavili su putem kroz Novu Varoš,
prema rečima sestre M.D, "obilazeći leševe i uništena vozila po cesti".
Drugog maja, oko 5.00 časova izjutra, hrvatska avijacija je gađala most
na Savi, kojim se prelazi u Bosansku Gradišku, i dve bombe su pale na
kuću kod bolnice u gradu. U jednoj kuću ubijeno je dvoje dece, dečak
Nemanja i njegova sestra, a njihova majka Gordana Gajić zadobila je
teške povrede nogu i tela. Prilikom tog bombardovanja ubijen je još
jedan čovek, a ranjena su još četiri lica među kojima je i Bogdan
Popović, kome je geler odsekao levu nogu u cevanici.
Pucali su po koloni
Povlačenje civila, rasulo među vojnicima
Nakon bombardovanja mosta, 2. maja oko 9 časova, sveštenik iz Okučana
vraća se u Okučane da bi proverio da li je tamo ostao episkop
zapadnoslavonski. Sa njim je krenula Milka Kesić. Kada su prošli most i
ušli u Novu Varoš, kod druge kuće sa desne strane, hrvatski vojnici su
ih gađali iz mitraljeza. Milka je odmah pogođena. Sveštenik veli: "Milka
je prvim pogotkom ubijena a ja sam osetio udarac kugle u predelu leve
lopatice, ali sam nastavio da vozim dalje dok su hrvatski vojnici pucali
po automobilu. Čuo sam jasno udaranje kugli u automobil i osećao sam da
me kugle pogađaju. Vozio sam sve dok me vozilo slušalo. Pred sobom sam
gledao vozila u dimu i vatri, na koja su padale granate iz šume Prašnik.
Kada je vozilo stalo, smogao sam snage da izađem i potrčim prema tom
užasu koji je goreo i iz koga se dimilo, odakle su se čuli krici i jauci
- to je bilo jedino mesto gde sam mogao da potražim spas. Video sam
pobijene u vozilima i na cesti, ranjeni su jaukali. Uspeo sam da se
doteturam do čela kolone, i tu sam pao. Podigli su me neki ljudi i uneli
u neku kućicu. Tu mi je pružena prva pomoć, previjene su mi rane.
Shvatio sam da sam sa mojim parohijanima iz Okučana i okolnih mesta,
koji su pokušali da izađu prema Republici Srpskoj, ali su hrvatski
vojnici presekli kolonu i pucali po njoj. Tu sam proveo više od nekoliko
časova. Dok sam ležao u toj kući, doneli su Rauša Vasilija, civila iz
Okučana, koji je bio ranjen u stomak, i Martinović Milana, takođe civila
iz Okučana, koji je bio ranjen u glavu. On je bio živ kada je donet u tu
kuću, ali je na putu do bolnice podlegao ranama. Pripadnici Vojske
Krajine, koji je trebalo da osiguraju bezbedan prolaz civila, odlučili
su da krenu u proboj. Uspeli su da oslobode put. Većina hrvatskih
vojnika pobegla je u šumu Prašnik, a neki su stradali u borbama. Kolona
je nastavila prema mostu na Savi. Koliko sam video, kolona je bila duga
oko 3 kilometra, a vozila su išla po širini čitave ceste. Mene su poveli
u bolnicu u Bosansku Gradišku a odatle u Banjaluku. Lekari su utvrdili
da sam u telo primio devet kugli. Ranjen sam u predelu ramena sa dve
kugle, u predelu kičme kod desnog bubrega, pogođen u ruku takozvanim
dum-dum metkom koji je uništio velik deo mišićnog tkiva, a ostale kugle
pogodile su me u noge".
Pripadnik Vojske, B.M. iz sela Smrtića, imao je 2. maja zadatak da sa
svojom jedinicom obezbeđuje povlačenje civila iz opštine Okučani. Vojska
je išla peške a kolona, dugačka nekoliko kilometara, traktorima,
automobilima i autobusima. Prema njegovom svedočenju, do Nove Varoši
hrvatske snage nisu pucale na kolonu, ali u tom selu, iz šume Prašnik,
zasuli su ih vatrom iz pešadijskog oružja i artiljerijskog naoružanja.
Pucali su po koloni. Ljudi su pokušavali da se izvuku na razne načine,
neki su uspeli, a neki nisu. Kolonu je nadleteo avion, ali nije pucao po
njoj.
Od poznanika Rada Vujinca iz sela Smrtić saznao je da su u selu Medari
ubijeni Rade Čakmak, Anka Treskanica i još neki Srbi iz tog sela.
Pripadnik diverzantske jedinice 54. brigade C.R. dobio je 1. maja
zadatak da municijom snabdeva borce na prvim linijama. Na položajima je
zatekao rasulo među vojskom. Vojnici su odbijali da uzmu oružje i
spremali su se na povlačenje. Ujutru 2. maja u 3.30 časova vojsci je
naređeno da krene u proboj kod Nove Varoši. Cela 54. brigada, oko 120
ljudi, uglavnom mlađih, krenula je da deblokira put za povlačenje civila.
Na putu ka Novoj Varoši sreli su kolonu civila koji su čekali da se
probije obruč. To su bili seljani u traktorima i kolima, ali najviše ih
je išlo pešice. Hrvatske snage su tukle iz pravca Varoši i Gradiške.
Svedok je išao kamionom u kojem se nalazila municija. Na putu je bilo
leševa preko kojih je morao da vozi. Obruč je probijen oko 11. časova.
Video sam bar pedeset
leševa a nisam prešao kolonu
"Prelazili smo par metara na sat. Oko nas je bilo strašno puno uništenih
automobila, leševa, traktora. Bilo je pobijene dece", svedoči vojnik
Pripadnik vojske M. S. iz sela Rajića nakon raspada jedinice 2. maja
priključio se koloni koja se kretala putem prema Bosanskoj Gradiški. O
napadu hrvatskih snaga na kolonu u Novoj Varoši on kaže: "Po koloni je
osuta paljba iz šume Prašnik. Pucano je po čitavoj koloni koja je bila
dugačka 3–3,5 kilometara, bez obzira što je u koloni bilo mnogo više
civila nego vojske. Po mojoj proceni kolonu je činilo 500 do 700 vozila
i oko 2000 do 2500 ljudi. Nakon prve paljbe iskočili smo mi vojnici i
sklonili se iza kuća. Grupicu u kojoj sam bio sačinjavalo je nas šest,
moj brat i četiri borca iz bataljona. Laganim probijanjem, pokrivanjem
vatrom i prebacivanjem od zaklona do zaklona došli smo skoro do početka
kolone, do ulaza u selo. Videli smo da se čelom ne može probiti jer je
put bio blokiran, vozila na čelu kolone bila su pogođena, preprečila su
put i kolona je stala. Kolona je zakrčena kod gostionice "Šeik" na samom
izlasku iz sela. Dalje je pucano po koloni koja je stajala. Bilo je
ljudi koji su pokušali da puzeći pređu taj dio zakrčenog puta – njih su
pobili. Na cesti i pored ceste bilo je vozila koja su ranije uništena,
prethodnog dana, video sam pobijene ljude, neki od njih su ležali na
cesti, a neki su ostali mrtvi u vozilima. Vidio sam bar 50 leševa a
nisam prošao čitavu kolonu. Ljudi koji su bili u koloni za nama padali
su pogođeni, a bilo je dosta onih koji su zapomagali ranjeni. Bilo je
mrtvih na cesti, mrtvih u vozilima koja su bila uništena. Vidio sam i
četiri ubijena vojnika, od kojih dvojicu nisam poznavao, a prepoznao sam
dva vojnika iz moje brigade, majora Tešanovića i vojnika Milana
Mikašinovića. Bila je to grozna slika, ljudi koji su pobijeni ranije
bili su sasvim deformisani, neki su bili bez nekih dijelova tijela, krvi
je bilo svagdje. Nigde nije bilo UNPROFOR-a, koji je ako ništa drugo
mogao pomoći da evakuišemo žene i djecu.
Nas šestoro braće bilo je u borbama ta dva dana. Jedan brat mi je nestao,
ne znam da li je poginuo ili je zarobljen. Njegovo ime je Marić Jovan.
Čuo sam i da su poginuli neki moji poznanici i prijatelji, Dragojlović
Petar, Vučić Mladen, Đorđe Španović, Nikola Savić, vojnici iz Rajića.
Oko 14.00 časova prešao sam most na Savi, bacivši pušku u rijeku. Bio
sam strašno razočaran našim vlastima jer su dopustili da izginu toliki
civili i više ne želim da se borim ni za koga. Otišao sam u prihvatni
centar u Novoj Topoli i tamo sam našao moju porodicu. Tamo sam saznao i
da su Hrvati, koji su od 1991. godine ostali da žive sa nama, iz sela
Borovac, takođe pobjegli i napustili svoje kuće jer su se bojali odmazde
hrvatskih snaga".
Z. Lj. iz Bodegraja, vojni obveznik, pozvan je 1. maja u 2.00 časova da
se javi u jedinicu u Staroj Gradišci. Tu je preuzeo oklopno vozilo za
koje je bio zadužen. Dobio je zaduženje da ide u proboj prema Okučanima.
Oko 12.00 časova stigao je u komandu. Video je totalno rasulo. Tu su
bili samo niži oficiri, viši su bili već pobegli iz Okučana. Vojnicima
je rečeno da idu kuda znaju. B. Lj. se 2. maja priključio koloni koja je
išla za Bosnu. Nalazio se u koloni kada su hrvatske snage napale kolonu:
"Kolona je išla jako sporo, stajala je. Granate su padale između šume
Prašnik i sela. Video sam kad su uništena jedna kola, granata je pala na
njih. Ne znam tko je bio u tim kolima. Kako smo se približavali kraju
sela, ranjenih i mrtvih je bilo sve više i više. Početak kolone je bio
na izlazu iz Nove Varoši, pored kafane "Šeik", gde je kolona bila
blokirana, a ljudi su stalno pristizali. Bilo je puno uništenih
automobila, traktora. Najviše žrtava je bilo tamo gde nije bilo kuća.
Svaki automobil ili drugo vozilo koje se tu pokušalo probiti gađano je
snajperom ili zoljom. Po koloni su stalno padale granate, pešadija
hrvatske vojske ih je navodila. Počeli smo se probijati ujutro.
Probijali smo se nekoliko sati, možda i više. Prelazili smo par metara
na sat. Oko nas je bilo strašno puno uništenih automobila, leševa,
traktora. Leševi su ležali po cesti, neki su bili u automobilima, na
traktorima. Bilo je pobijene dece, žena, starih ljudi, neki ljudi bili
su bez delova tela, bez ruku, nogu, glave. Svi leševi su bili
bledozelene boje, izgaženi, izobličeni. Na asfaltu i na travi se videla
krv, zbog kiše je tekla potocima. Najteže je bilo kada sam nailazio na
tako unakaženu decu. Teško mi je da se toga sećam, želim to da zaboravim,
a ne znam kako. Te slike su mi stalno u glavi. U početku sam obilazio
mrtve, ali kako smo se približavali kraju sela, bilo ih je sve više i
više na cesti. Nisam mogao da ih obilazim jer je put bio blokiran. Morao
sam kombijem prelaziti preko leševa. Nailazio sam na leševe poznatih i
nepoznatih ljudi. Ne mogu toga da se sećam. Video sam Nedeljka Živkovića
iz Okučana i Jocu Bogićevića, invalida bez ruke, također iz Okučana.
Obojica su bili civili. Video sam jednog starog čoveka iz Rajića – on je
na prikolici traktora vozio mrtvog sina. Video sam jedan traktor koji je
bio pogođen granatom – bio je potpuno uništen. Video sam jednog starog
čoveka koga sam znao iz viđenja, ležao je izgažen na cesti.
Preživeo je samo onaj
koji je imao ludu sreću
Autobus pogođen zoljom bio je pun mrtvih, uglavnom žena i dece. – Na
traktorima i u kolima mrtvi ljudi. – Leševi su ležali po putu
B. Lj. svedoči; "Onaj naš kraj je izdan, to je prodato. Naši komandiri,
većina je pobegla. Oni su po pet dana provodili u Slavonskom Brodu. Sa
Hrvatima je do poslednjeg dana bio razvijen šverc, komandni kadar je
umesto odbrane organizovao trgovinu. Zato i jesu pobijeni toliki civili.
Veći deo vojske je izašao 1. maja, a veći deo 54. brigade je krenuo
ujutro 2. maja. Neki od njih su otišli šumom preko Gređana, i sa njima
je bilo dosta civila.
Ne mogu verovati da su Hrvati pucali po koloni žena, dece i staraca. Po
koloni je pucano iz sveg oružja rafalno. Hrvatski vojnici su se služili
svim i svačim. Tako su u Goricama po srpskim vojnicima pucali obučeni u
uniforme UNPROFOR-a. Tu je izginulo puno vojnika.
U Banjaluci sam razgovarao sa Abramović Stojanom, koji je 2. maja oko 2
časa izjutra bio na putu prema Bosanskoj Gradiški. Video je blokiranu
cestu i rasuta tela civila koji su pobijeni prethodne večeri. Video je
hrvatske vojnike na cesti oko traktora na kom je sedeo neki čovek. Tog
čoveka su hrvatski vojnici najpre svukli sa traktora, a nakon toga
Stojan je video blesak, i taj čovek je pao mrtav. Stojan je tada upalio
svetla na svom automobilu, i vojnici su zapucali po njemu. On je iskočio
iz automobila i sakrio se u neku kuću. Pred jutro je preko šume otišao
do kanala Strug, i odatle dalje za Bosansku Gradišku".
Pripadnik vojske K. V. iz Ratkovca je takođe bio u koloni koja je
napadnuta 2. maja u Novoj Varoši:
"U koloni su bili uglavnom žene i deca i stariji ljudi. Kada je čelo
kolone bilo na Pustarama, gde se nalazila baza UNPROFOR-a, nepalski
bataljon, začelje kolone je bilo 3 km odatle, u selu Dubovac. U koloni
su bili civili iz Okučana i okolnih sela. Imao sam zadatak da obezbedim
prolaz koloni civila do Bosanske Gradiške. Sa kolonom je išlo oko 1.000
boraca u uniformi. Moj otac i dva brata su takođe obezbeđivali
odstupnicu koloni civila. Oko 5.30 časova izjutra stigli smo u Novu
Varoš. Naišli smo na posledice masakra od prethodne večeri. Autobus
pogođen zoljom bio je pun mrtvih, uglavnom žena i dece. Polupana i
prevrnuta kola, uništeni, spaljeni traktori. Na traktorima i u kolima
mrtvi ljudi. Leševi su ležali po putu. Delovi tela na sve strane, nije
moglo da se prođe. Bilo je ranjenih koji su još davali znake života. To
se sve nalazilo na putu kroz Novu Varoš od kafane "Šeik" do benzinske
pumpe, na dužini od 500 metara. Put je inače širok oko 15 metara. Imali
smo nameru da prokrčimo put i provedemo civile. Međutim, odmah smo bili
napadnuti iz šume Prašnik. Hrvatska vojska nas je gađala iz minobacača,
haubica, tenkova, bestrzajnog oružja i pešadijskog naoružanja. Zračnom
linijom 5–6 km od nas čulo se kako avijacija tuče bombama most preko
Save i bolnicu u Bosanskoj Gradiški. Od 5.30 do 11.30 časova trajala je
grčevita borba. Kiša metaka i granata. Preživeo je samo onaj koji je
imao ludu sreću. Čim je napad počeo, civili su ostavljali svoja vozila i
bežali. Krili su se po porušenim kućama kraj puta, nešto ih je pobeglo
šumom, a većina ih je izginula. To je bila borba prsa u prsa. Bio sam na
čelu kolone. Izginulo je oko 500 ljudi, mahom civila. Oko 9 časova
ranjen je sveštenik Savo Počuča u autu "aleko". Sa njim u kolima je bila
Milka Kesić. Ona je poginula. Video sam borca Crnić Milovana iz Smrtića,
ranjenog. Sada se vodi kao nestao. Poginuli su borci u uniformi Milan
Cicvara i Gojko Pucarević iz Smrtića. Poginuo je i civil Jovan Bogić iz
Okučana u "mercedesu" kada je auto pogođen zoljom. Bogić je inače bio
invalid bez šake i nije bio vojni obveznik. Sa njim u "mercedesu" je
poginuo civil Nedeljko Živković sa još dvojicom, takođe civila. Izvukli
smo otprilike 50 odsto kolone. Uspeo sam samo četiri ranjenika da dignem
i prenesem u Bosansku Gradišku. Sigurno da sam preleteo pored nekog
ranjenika koji je bio u komi, pa sam mislio da je mrtav. Oko 9 časova mi
se učinilo da vidim jednog svog rođaka ranjenog kraj puta. Puzao sam
kroz koprive, uz kuće pored puta da bih stigao do njega. Međutim, nije
bio to taj. To je bio neki dečko, oko 20 godina, iz Rajića. Bio je
pogođen tromblonskom minom u stomak. Ispala su mu creva i on ih je
pridržavao rukom. Tanka creva su mu curela između prstiju. Možda je bio
već mrtav. Borba je trajala do 11.30 časova. Proboj je uspeo. Držali smo
im odstupnicu sve do kanala Strug. Tada nas nije više tukla pešadija već
samo njihova artiljerija iz sela Visoka Greda kod Nove Gradiške. Od
11.30 do 13 časova smo se probijali od kanala do mosta na Savi. Tu ima
jedno 2 do 2,5 km. Sve vreme nas je tukla artiljerija. Sećam se da sam
na kanalu Strug video traktor pogođen ručnim bacačem. Na tom traktoru je
ostalo troje mrtvih, muž, žena i dete od četiri-pet godina.
Stravična svedočanstva
I ubijali su, i tukli, i psovali
Svedočenje: Video sam kada je osa pogodila vojni sanitet u kome su
voženi ranjenici u bolnicu u Banjaluku. Među ranjenicima je sigurno bilo
vojnika i civila. Samo je preživeo vozač saniteta Malešević Gojko,
ostali su poginuli. Jedan ranjenik je ispao iz vozila i video sam ga
kako gori u plamenu. Sećam se kako su granate padale na automobile pune
civila. Pogode auto a komadi mesa lete na sve strane. Video sam jednog
dečka iz sela Subotska, oko tridesetak godina, u civilu, ležao je na
putu bez gornjeg dela lobanje. Ispao mu je bio mozak. Stavili smo mu
telo na traktorsku prikolicu i odvezli ga u Bosansku Gradišku. Kupili
smo ranjene, mrtve nismo mogli. Mnogi su samo plakali i kukali od tuge i
žalosti. Nismo mogli sve ranjene da pokupimo i ponesemo sa sobom. 2.
maja je sve vreme padala kiša. Bili smo mokri od kiše i znoja i
blatnjavi. Ranjenici su ležali okolo i kukali. Krš i lom po putu od
havarisanih vozila. Razbijeno staklo na sve strane. Delovi tela po putu.
Tukli su nas i snajperisti iz šume Prašnik. Takmičili su se ko će više
nas da pogodi. U jednom trenutku sam bio tako blizu ruba šume da sam čuo
jednog od njih kako kaže: "Skinija sam šesnaestog". Kada smo prelazili
savski most tukli su nas granatama. Tukli su nas sve do stadiona Kozara
u Bosanskoj Gradiški. Tada su gađali i bolnicu u Bosanskoj Gradiški".
Poginuli 2. maja
Prilikom napada na kolonu 2. maja poginuli su pripadnik SVK "Mudri",
potpukovnik Tešanović iz Rajića, Dajić iz Medara, otac mu je bio ranjen,
Migel Radulović iz Okučana, Džakulin zet, i Vukadinović Zoran (21). Iz
sela Smrtići (Ratkovac) u opštini Okučani poginulo je 16 ljudi. Eskić
Vojin (1940), borac, Dabić Milorad (1960), borac, Dabić Milan (1951),
borac, Zubović Mirko (1940), borac, Zec Vojin (1951), borac, Cvjetičanin
Dušan (1954), borac, Pucarević Gojko (1956), borac, Cicvara Milan
(194?), borac, Crnić Milovan (1967), borac, ranjen 2. maja u Novoj
Varoši, nestao je, Savelić Živko (1970), borac, takođe je nestao.
Ljubotinja Nikola (82) zaklan je u svojoj kući u selu Ratkovac. Kondić
Ranko iz Okučana je 4. maja video krvave tragove u Nikolinoj kući.
Kondić je zarobljen 5. maja i nakon 8 dana je oslobođen. Marinković
Stevo (1951), duševno poremećen, nije bio vojni obveznik, ubijen je u
svom dvorištu iz puške. U kući mu je bila samo teško bolesna majka koja
je granjem i daskama pokrivala njegovo telo, kako ga ne bi stoka pojela.
Njegovo telo su Hrvati sahranili na groblju u selu Trnava, Bošnjaković
Mile (1949), civil, takođe umno poremećen, ubijen je u svom dvorištu iz
puške, Bošnjaković Đorđe (1955), borac, Miletov brat, poginuo je na
položaju. Botić Miloš (1930), civil, ubijen je iz puške oko 10. maja.
Njegovo telo su videli neki zarobljenici koji su u to vreme oslobođeni.
Nestali tokom sukoba
Malijević Rajko i Grlica Savo iz sela Rajići, i Bjelić Draženko iz Sela
Borovac, pripadnici policije krajiških Srba nestali su tokom sukoba 1. i
2. maja. Poslednji put su viđeni 30. aprila, kada su iz Rajića zajedno
otišli na Roždanički most, gde su im bili položaji. Niko nije video da
su poginuli. Marić Jovan, pripadnik vojske iz Rajića, takođe je nestao
za vreme sukoba. Pripadnik vojske Crnić Milovan (30) iz Smrtića je 2.
maja ranjen prilikom napada hrvatskih snaga na kolonu u Novoj Varoši. Od
tada mu se gubi svaki trag. Poslednji ga je video Kerezović Vladimir iz
sela Ratkovac, na putu kroz Novu Varoš.
Hapšenje muškaraca u Šeovici
Oko 60 Srba iz Bjelanovaca u opštini Pakrac izbeglo je nakon
granatiranja sela u Šeovicu. Zbog granatiranja nisu izlazili iz kuće u
kojoj su bili smešteni. 4. maja oko 16.00 časova čuli su da je potpisana
kapitulacija i da svi moraju da predaju oružje. Srpski vojnici išli su
od kuće do kuće i obaveštavali civile da na prozoru ili u dvorištu
istaknu bele zastave.
U kuću u kojoj se nalazila T. L. iz Bjelanovica najpre je došla hrvatska
civilna policija a zatim hrvatska vojska:
"Ušli su, rekli su nam da nam se ništa neće dogoditi, da žene i deca
stanu na jednu a muškarci na drugu stranu ceste, u red dva po dva. U
našoj kući je bilo devet ili deset muškaraca, među kojima je bio gazda
sa dva sina. Od muškaraca koje sam znala bili su Romanić Rade i Bolić
Duško iz sela Bjelanovci, ostale ne znam jer su bili iz Šeovice. Vojna
policija je odvela sve muškarce".
Pripadnik srpske vojske A.S. iz Pakraca i dvadesetak seljana iz Šeovice
držali su položaj na Lipičkom i Pakračkom polju, gde je bila linija
razdvajanja. Samo trojica su bili mlađi. Od oružja su imali puške. Dva
dana i dve noći su stražarili pod artiljerijom. Stanovništvo je bilo po
skloništima. Šeovica je granatirana. Vaso Dolinić je sa fudbalskog
igrališta preneo u svoju kuću leševe dve devojčice od 14 – 15 godina i
jedne starije žene. Bile su mu nepoznate. Poginule su od granata.
A.S. navodi da su Stevo Harambašić i Veljko Džakula otišli 3. maja na
pregovore u Pakrac u vezi sa predajom oružja Unproforu, nakon čega je
Unprofor trebalo da organizuje evakuaciju stanovništva u Bosansku
Gradišku. Po tom dogovoru argentinski vojnici trebalo je da dođu sa tri
transportera u Šeovicu. Predaju oružja je organizovao komandant
bataljona Rade Vukadinović. Na mestu gde je ranije držano oružje okupilo
se 450 do 500 ljudi. To su bili seljani iz sela Šeovica, Japaga,
Gavrinica, Kričke, Goraja, Šumetica, Brusnika, Kraguja, svi iz opštine
Pakrac koji su bili u 51. pešadijskoj brigadi 18. korpusa SVK. Komandant
te pešadijske brigade je bio i Stevo Harambašić. A. S. tvrdi da su
hrvatske snage u 13.55 časova, pre nego što su počeli pregovori u
Pakracu, ispalile tri granate iz Kusonja (prema Požegi) u Prekopakru na
hrvatsku teritoriju. To je bila provokacija da pokažu kako Srbi krše
primirje. Tada su uhapsili Džakulu i Harambašića. Onda su u 14.00 časova
zaustavili Unprofor u Badljevini. Oko 17.00 časova umesto Unprofora
došle su hrvatska vojska i policija. U Šeovicu je došlo 20 do 30
policajaca i vojnika. Pokupili su sve muškarce stare od 15 do 60 godina.
Cestom Japaga – Gavrinica odveli su ih do pravoslavne crkve u Pakracu. U
koloni je bilo oko 1000 ljudi. Hrvatski vojnici ih putem nisu
maltretirali, samo su ih psovali. Ispred crkve su ih poređali u dva reda.
Posle 22.00 časa stigli su autobusi i njima su zarobljeni Srbi odvedeni
na ispitivanje u Varaždin, Bjelovar i Požegu.
Ispitivanje u Varaždinu
Svakodnevno, od ujutru do kasno uveče dolazili su oficiri, prozivali pa
ispitivali ljude
A. S. je u grupi od 500 muškaraca odveden u Varaždin u sportsku dvoranu:
"Do podne smo sedeli ispred dvorane na nogama, ruke smo morali da držimo
iza leđa a glavu među nogama. Dok smo tu bili došao je kamion hrvatske
vojske iz Daruvara i jedan oficir je izašao, pokazao na određene ljude,
na njih dvadesetak, i te su nekuda odveli. Ne znam više ništa o tim
ljudima. U toj sportskoj dvorani su nas čuvali vojni i civilni policajci.
Sve su nas popisali. Meni su uzeli sat marke seiko. Uzimali su i drugima
vrednije stvari.
Trećeg ili četvrtog dana uveče jedan u civilu i stražar pozvali su nas
petoricu po imenu. Pored mene prozvali su Bokan Voja, Miličević
Slobodana, Lukić Mana i Romanić Milenka. Svi smo bili iz iste brigade.
Odveli su nas svu petoricu u WC. Rekli su nam da se sa dva prsta
oslonimo na zid i da raširimo noge. Za nama je ušlo oko deset policajaca.
Tukli su nas pendrecima, nogama, rukama. Onda bi nas poređali uz zid,
naredili da kleknemo, da stavimo ruke iza leđa i opet šutirali sve dok
ne popadamo u nesvest. Onda bi nas polili vodom, pa nastavili da tuku.
Ne znam koliko je to trajalo, meni se činilo satima. Maneta su pre toga
ispitivali u hali i još su ga tada pretukli. On je bio u najtežem stanju.
Tada u hali ga je tukao jedan mlad oficir, visok, star oko 25 godina,
plav, širokog lica i nosa, jak, visok skoro dva metra.
Svakodnevno, od ujutru do kasno uveče dolazili su oficiri, prozivali pa
ispitivali ljude. Svi ispitivani su bili tučeni. Najgore su prolazili
oni koje je ispitivao taj mladi oficir koji je tukao Mana. On jedini
nije nosio činove. Bilo je raznog maltretiranja. Neke su terali da jedu
so i biber. Hranu, koja nije bila loša, dobijali smo dva puta dnevno.
Grozno je bilo što ljudi nisu smeli da idu u WC jer su znali da tamo
hrvatski policajci i oficiri najviše tuku, pa su vršili nuždu u hali. Po
celu noć nam nisu davali mira. Svakih pet minuta smo morali da ustajemo
i da pevamo "Lijepa naša". Puste nas da legnemo i čim se smirimo opet
ustaj i pevaj. Preko dana su nas stalno terali da sedimo prekriženih
nogu, ruku iza leđa a glavu među noge. I tako smo sedeli satima.
Ja sam imao sreće da me nisu ispitivali u toj hali. Tukli su me u WC-u.
Najgore su prolazili oni koje su prvo prebijali oficiri a zatim stražari
u WC-u. Video sam mnogo tako pretučenih. Pašić Predrag (25) iz Obrovca
pretučen je toliko da nije mogao da hoda. On je ostao u logoru posle
mene. "Milojku" iz Lipika, starom između 22 i 25 godina, prebili su ruku,
imao je otvoreni prelom pa su mu stavili gips. On je pušten sa mnom. "Karas",
rođen u Slavonskoj Požegi, živeo u Okučanima (30), prebijen je tako
teško da nije mogao da hoda. On je ostao posle mene u logoru. Ugrinić
Nikola (40), rodom iz Gornjeg ili Donjeg Grahovljana, gde je živeo pre
rata a posle izbegao na srpsku teritoriju, tučen je kao i drugi. Ostao
je posle mene. Vranešević Vlado iz Pakraca, radio je kao poslovođa u
pilani u Pakracu pre rata, ostao je posle mene u logoru. Mog strica
Alavukovića Veljka (60), mislim da nisu tukli. Njega su oslobodili pre
mene. Dečaka Predraga Lukića, učenika prvog razreda srednje škole nisu
tukli - oslobodili su ga pre mene.
Pre mene je pušteno oko 130 ljudi. Druge večeri su počeli da puštaju
starije ljude i decu. Posle tri, četiri dana nas je obišao Međunarodni
crveni krst. Ja sam registrovan pod brojem 322525. To je sada jedini
dokument koji posedujem. Imao sam ličnu kartu Republike Srpske Krajine
izvađenu pre dve godine u opštini Pakrac. Uništio sam je pre
zarobljavanja.
Dok smo bili u sportskoj hali svaki dan su vodili ljude na ispitivanje
van hale. Mene su posle tri, četiri dana prozvali po imenu i nas desetak
su ubacili u maricu. Nisam znao kuda nas voze. Mislio sam da nas vode na
likvidaciju. Odvezli su nas u Varaždin u policijsku stanicu. Tu smo
ispitivani pojedinačno. Ispitivali su nas neki u civilu. Mene je taj
jedan pitao odakle sam, gde sam bio, šta sam radio. Bio je korektan.
Ispitivao me je oko sat vremena. Najviše su ga zanimali komandanti u
našoj vojsci i ko je ubijao civile. Svih nas desetoro je u isto vreme
ispitivano u istoj sobi, ali je svako imao svog islednika. Nije bilo
fizičkog maltretiranja. Ali sam ja dan pre toga bio prebijen u WC-u, ono
što sam već pričao i bilo me je strah. Ne mogu da se setim ljudi koji su
tog dana bili sa mnom u policiji. Sećam se samo Alavuković Dušana, to je
moj brat od strica i Sašić Čedomira iz Lipika. Posle sat vremena
ispitivanja odvezli su nas nazad u dvoranu. Posle dan, čitali su imena i
prezimena i tada je oko 100 ljudi pušteno. Stali smo u dva automobila.
Dovezli su nas u Gavrinicu po noći, oko 4.00 časova ujutru. Posle par
sati morali smo se javiti u policijsku stanicu da nas evidentiraju. Tada
sam saznao da UNPROFOR treba da preveze prvi konvoj izbeglica u Gradišku.
Ja sam se ubacio na spisak preko reda i tako sam prešao. To je bio prvi
konvoj koji je prešao Savu. Bilo nas je 50, 60, većinom starijih ljudi i
nas desetak mlađih koji smo se ubacili preko reda.
U Gradiški sam sreo prijatelja Stevu Ljiljaka iz sela Borovac, između
Okučana i Novske. Kad je počeo napad bio je sa još četrdesetak seljana
na položajima između Okučana i Rajića. Počeli su da se povlače i poveli
su sa sobom još oko 100 civila iz Rajića i Paklenice. Negde između
Okučana i Bodegraja, u jednoj šumi su ostavili civile, žene i decu.
Mislili su da će tako lakše pobeći, da civile niko neće dirati. Kada je
hrvatska vojska naišla pucali su po tim civilima. Prilikom povlačenja
vojska je naišla na zasedu. Stevo mi je pričao da to nisu bili Hrvati,
da su pričali na nemačkom i da se imali nekakve bele uniforme. Uspeli su
da im pobegnu".
M. M. iz Bjelanovca, pripadnik Srpske vojske Krajine, bio je zatvoren od
4. do 7. maja u Varaždinu: "Drugog maja smo bili u okruženju. Oko 15.00
časova bilo je veliko granatiranje i isterani smo iz rovova. Povlačili
smo se prema Gavrincima. U Pakrackoj opštini je tada bilo oko 2000
civila, nismo imali kud, morali smo da se predamo. UNPROFOR se uključio
u pregovore oko predaje.
Predali smo oružje
Četvrtog maja Harambašić je potpisao predaju. Morali smo poskidati
uniforme i predati oružje
Četvrtog maja Harambašić je potpisao predaju. Morali smo poskidati
uniforme i predati oružje. Otišao sam u Šeovicu, skinuo sam uniformu i
pomešao se sa civilima. Moja porodica je pobegla iz Bjelanovca i stigla
u Šeovicu 3. maja. U 13.45 časova kapitulacija je bila potpisana, a već
u 14.00 časova hrvatska vojska je počela da granatira Šeovicu. Gledao
sam kako gađaju kuće, pogodili su jedan "golf", ubili kravu. Ljudi su se
krili u podrumima. Granatiranje je trajalo oko 20 minuta. Oko 14.30
časova u selo je najpre ušla hrvatska policija, a zatim hrvatska vojska.
Načelnik te hrvatske specijalne policije je naredio da se muškarci od 18
do 60 godina izdvoje i formiraju kolonu i krenu peške prema Pakracu.
Izdvojili smo se i krenuli, a žene i deca su ostali. Čuvao ih je
UNPROFOR koji je sve vreme bio prisutan. U koloni nas je bilo između 600
i 700. Išli smo peške oko 4–5 km. Hrvatska vojska je počela da nas
maltretira kada smo stigli u Gavrinicu. Išli su od jednog do drugog.
Psovali su nas, neke su izvlačili iz kolone i tukli. Video sam kada su
pretukli Šeatovića Nikolu iz Kobačevca i Dragušina Nikolu Nigera,
komandira bataljona. Svakog od njih je tukla grupa od njih 5–6 vojnih
policajaca. Šutirali su ih, udarali šakama, po bubrezima, po celom telu.
Tukli su ih oko 30 min. Tog dana, 4. maja, oko 20.30 časova potrpali su
nas u autobuse, tako da su neki morali da stoje. I poveli. Konvoj od 10
autobusa, sa oko 700 zarobljenika je krenuo za Varaždin. Stajao sam sve
vreme. U autobusu su bila 4 civilna policajca, specijalca u crnim
uniformama. Jedan od njih je išao kroz autobus sa repetiranim pištoljem
i ko god bi malo zadremao, stavljao bi mu pištolj na čelo i pretio da će
ga ubiti. Nismo smeli da zadremamo, da se okrenemo, da kažemo nešto
jedan drugome. Vređali su nas i psovali, nazivali četnicima i slično.
U Varaždin smo stigli 5. maja u 7.00 časova ujutro. Doveli su nas u
sportsku dvoranu. Dvojica po dvojica smo izlazili iz autobusa, prolazili
kroz kordon policije koja nas je pretresala. Oduzeli su mi sat, vozačku
dozvolu i nešto novca. Rekli su mi da mi to sve više neće trebati. Ostao
sam čist kao puška. Na ulazu smo morali da se svučemo i posle toga je
počelo prvo ispitivanje. Mene su pitali za lične podatke, zatim, ko mi
je bi komandant, u kojoj sam bio brigadi, da li sam bio ranjavan. Pitali
su me čak i za lišajeve po koži, gledali da li imam ravne tabane. Posle
toga smo išli na hladno tuširanje i oblačenje, nakon čega su nas uveli u
dvoranu gde smo posedali na parket. Sedeli smo sa rukama na leđima, noge
ispružene i gledali smo u pod. To je bila naredba i nije se moglo
drugačije sedeti. Pucala su nam leđa od tog položaja. Doneli su nam
večeru, a posle toga su počeli sa radom. Slikali su nas i otvarali
dosijea. Prvog dana nije bilo maltretiranja. Drugog dana, 6. maja, su
počeli prozivati i odvoditi na saslušanje. Ostali su morali ceo dan
nepomično da sede u istom položaju. Kad smo hteli u WC tražili smo
dozvolu. Kada sam ja otišao u WC tamo su me sačekala petorica policajaca.
Pretili su mi da će me ubiti, zatim šamarali, tukli i šutirali. Jedan od
tih koji me tukao, rekao je da je iz Iloka, da mu je brat poginuo u
Vukovaru i da će ga on osvetiti. Iz WC-a su izašli isprebijani Groznica
Andrija i Romanić Rade. Pozornik se šetao po sali i nadzirao da li
sedimo kako nam je naređeno. U jednom trenutku nisam mogao više da
izdržim od bolova, pa sam spustio ruke na pod iza leđa. Pozornik mi je
prišao i šutirao me po bubrezima. Istog dana posle podne sam bio ispitan.
Inspektori u civilu su me ispitivali u vezi sa 1991. godinom, gde sam se
nalazio, u kojoj sam brigadi bio isl. Rekao sam im da sam se 15. 9.
1991. godine prehladio i razboleo, tako da sam sve vreme bio u sanitetu
u Bjelanovcu i da nisam učestvovao u napadu na Pakrac i Lipik.
Ispitivali su me oko sat vremena a onda su me vratili u dvoranu.
Dolazila je HTV i snimala nas. Obišao nas je i Međunarodni crveni krst.
Registrovali su me pod brojem 322061.
Sedmog maja oko 6.00 časova došao je u salu njihov zapovednik i prozvao
oko 100 ljudi, koje su odveli u nepoznatom pravcu. Vraćeni su za ručak.
Izgledali su strašno. Bili su premlaćeni, izvučene košulje iz pantalona,
trava na leđima. Kasnije sam saznao da su ih vodili negde na Dravu, na
neku livadu i tamo tukli, prislanjali pištolje i na druge načine
maltretirali. Istog dana oko 17.00 časova, zapovednik je ponovo došao i
ovog puta prozvao oko 110 ljudi. Naredio im je da formiraju red kod
WC-a. Prozvan sam i ja. Jedan je policajac dobacio: "Treba ih sada sve
na Dravi pobiti i neka plove do Beograda". Živeo sam u strahu da će da
nas izvedu napolje i likvidiraju. Drugi policajci su dobacivali da nas
vode na razmenu. Međutim, onda su nam rekli da nas puštaju kući.
Dozvolili su mi da idem da tražim svoj sat, ali ga nisam našao. Potrpali
su nas u dva autobusa i oko 21.00 čas su nas povezli prema Zagrebu. U
Pakrac smo stigli oko 23.00 časa, a zatim su nas odvezli do naselja
Gavrinica i isterali iz autobusa. Pustili su nas da idemo svako svojoj
kući. Bila je ponoć, mrak, ništa se nije videlo. Nisam smeo sam da idem
u Šeovicu nego sam prespavao u Japagi kod prijatelja. Sutradan sam se sa
porodicom upisao za odlazak u konvoju"..
Ispitivanje u Bjelovaru
"Ja sam ostao u Bjelovaru, smestili su nas u sportsku dvoranu, logor su
držali vojna i civilna policija, bilo je preko hiljadu ljudi"
Svedočenje: R. M. iz Šeovice, pripadnik 51. brigade, predao se hrvatskim
snagama 4. maja 1995. godine u Šeovici. Sa ostalim muškarcima odveden je
u Bjelovar.
"Kad je došlo naređenje da se preda oružje sakupili smo se kod skladišta
u Šeovici. Naša brigada je trebalo da vrati 500 pušaka. Nas iz brigade
bilo je oko 800. To su ljudi iz Kraguja, Smetlice, Kričke, iz Rugalja,
Benkovca. Do podne smo predali oružje. Sporazum je bio takav da se preda
oružje i da neće biti zarobljavanja. Oko 17.00 časova Hrvati su sve
blokirali, zarobili nas i oterali pešice za Pakrac. Tamo su nas
utovarili u autobuse. Znam da je za Bjelovar pošlo 22 autobusa i da su
od toga devet otišli u Varaždin. Međunarodni crveni krst nas je pratio
sa tri ili četiri kola.
Ja sam ostao u Bjelovaru. Smestili su nas u sportsku dvoranu. Taj logor
su držali vojna i civilna policija. Bilo je preko 1000 ljudi. Bilo je
ljudi od 75 godina. Pokupili su sve muškarce koje su našli. Tamo sam bio
četiri dana i bio sam 41. na ispitivanju. Zato sam tako kratko ostao.
Prvog dana su u kupatilu pretučena dvojica Srba, ne znam im imena. Neko
od Hrvata je to prijavio Međunarodnom crvenom krstu i od tada su
posmatrači stalno bili u Bjelovaru. Mene su evidentirali drugog dana pod
brojem 511182. Tog dana, kada su bili delegati iz Crvenog krsta,
hrvatska policija nam je delila sokove.
U Bjelovaru su tukli samo neke, ljudi su bili razvrstani po činovima i
najgore su prošli oficiri. Tukli su pre ispitivanja. Stevo Harambašić je
dobio najviše batina. Stalno su ga vodili na ispitivanje. A u dvorani,
pred nama su ga ponižavali, pljuvali i nazivali "đenerale". Takođe su
svi komandiri bili tučeni. To se videlo po njima kada su se vraćali sa
ispitivanja, bili su crni i teško su hodali. Nismo smeli da razgovaramo,
ali bilo je vidljivo ko je na ispitivanju tučen. Ispitivali su nas u
Okružnom zatvoru. Prvo bi došli u dvoranu, izdvojili nekoliko, potrpali
u kombi i odveli. Mene su ispitali posle dva dana. Kada smo došli u
Okružni zatvor prvo su nas slikali sa svih strana, kao kriminalce. Dok
sam čekao u hodniku na slikanje počeli su da tuku. Tukao me je ko god je
prošao, rukama, nogama. Posle slikanja, ti koji su nas fotografisali
uzimali su podatke. Popunjavali smo neke formulare i na jednom mestu
morao sam da napišem da je Hrvatska lepa, da je to moja domovina i da ja
volim Hrvatsku. Tako su mi rekli da napišem i napisao sam. Na kraju su
nam uzeli otisak prsta. Posle su me odveli u ćeliju da čekam. Onda me
odveli u sobu na sprat na ispitivanje. Ispitivao me neki u civilu. Visok,
star oko 40 godina, smeđ, malo jače građe. Na stolu u kancelariji, ispod
stakla je imao slike Ante Pavelića. Tog dana je ispitivano nas sedam i
svi smo bili u različitim sobama. Sećam se da su sa mnom bili
Vukadinović Rade iz Lipika, komandir bataljona, koji je tučen, Đurić
Mirko iz Pakraca, optužen da je ratni zločinac i najviše je tučen.
I Ostoja Pavić Braco, pre rata policajac u Pakracu, izašao je crn od
batina. Taj civil me ispitivao o svačemu: kada sam počeo da ratujem, ko
mi je dao pušku, u kojoj jedinici sam bio. Zanimali su ga vojni podaci.
Onda mi je dao neki album sa fotografijama i pitao gde su ljudi sa slika.
On me je i tukao. Tukao me je nekom letvom po glavi i po nogama. Rekao
mi je da su to ubijeni hrvatski vojnici, ali ja nisam znao nikog sa tih
slika. Ispitivanje je trajalo tri i po sata. Posle su me odveli opet u
ćeliju i tek uveče oko 19.30 časova vratili u dvoranu.
Sutradan, 9. maja, nas sedmoricu odveli su pred prvostepeni sud. Tukli
su nas otkako smo ušli u sud, u ćeliji, a onda dok su nas vodili kroz
hodnike. Jedino jednog starog nisu tukli. Najgori je bio jedan Srbin –
Bjelasević Dušan iz Benkovaca, on je tukao više od bilo kog Hrvata.
Đurića su prvog prozvali da uđe u neku sobu. Nama su naredili da stanemo
licem uza zid. Rade Vukadinović nam je savetovao da ne odmičemo glave
mnogo od zida da nam ne bi udarali glave o zid. On je kroz to već bio
prošao. Njega su tukli dok smo tako stajali. Kad su me uveli kod sudije
više nije bilo tuče. On me je ispitivao o raznim stvarima, o tome ko me
je mobilisao i o porodici, koga imam od familije. Sastavio je zapisnik i
ja sam to potpisao.
Vratili su me nazad u ćeliju i oko 19.30 časova ubacili su nas u autobus.
Sedeli smo unutra neko vreme, a onda su došli i izvukli dvojicu i
vratili ih nazad u dvoranu. Znam da je jedan od njih, Slobodan Mađar iz
Japage kasnije izašao. Drugi je Bodograjac Ilija, komandant bataljona,
ali nisam čuo šta je posle sa njim bilo.
Mi smo odvezeni za Šeovicu. To je bio 9. maj. Bilo je ukupno tri
autobusa. U Šeovici je bilo gore nego u zatvoru. Domobrani su pucali oko
kuća, provocirali. Tražili su oružje po kućama. Moju komšinicu Radonjić
Milicu, čiji je muž invalid, pred njim i ćerkama su terali pištoljem po
kući i tražili da preda snajper.
Mom bratu Đuri upali su u kuću i sve opljačkali. Mom rođaku Radonjić
Stojanu uzeli su TV i rasturili traktor. Ljudima su uzimali automobile,
navodno zato što uz sebe nisu imali dokumenta, a mnogima su papiri
ostali u zatvoru. Izašli smo posle četiri-pet dana u konvoju. Srpska
policija nas je uputila u istočnu Slavoniju".
B. Z. iz Pakraca, pripadnik Srpske vojske Krajine, proveo u
zarobljeništvu u Bjelovaru od 4. do 16. maja 1995. godine:
"Naš komandant Stevo Harambašić nije imao drugog izlaza, morao je da
pristane da se predamo kako bi spasao nas i civile. On je sa UNPROFOR-om
otišao na pregovore i tada su ga Hrvati uhapsili. Poslao nam je naredbu
da se predamo, skinemo uniforme, obučemo u civilno odelo i da istaknemo
bele zastave na kućama. Bilo je naših vojnika koji nisu hteli da se
predaju, pa su pobegli u šumu. Neki od njih su tamo zarobljeni. Hrvatska
specijalna civilna policija je došla na našu liniju. Vikali su da
izađemo, da se predamo. Formirali su kolonu od nas zarobljenika na
glavnoj cesti prema Pakracu. Dok smo stajali u koloni, non-stop su
dovodili nove ljude u kolonu. Bilo je tu starijih ljudi i invalida sa
protezama. U kolonu su doveli dr Perića (72) i mog brata Gorana (29),
koji je 90% invalid, te nije bio vojni obveznik. Celo popodne su pravili
kolonu. Naveče je došlo 20–25 autobusa. Potrpali su nas u autobuse.
Uglavnom su svi sedeli, što znači da je bilo oko 50 ljudi u jednom
autobusu. U mom autobusu su bili moj brat Goran i ženin otac Nikola".
Tukli su na ispitivanju
Dok sam sedeo u ćeliji, čuo sam kako tuku druge. Neki od ovih 12 koji su
bili sa mnom na ispitivanju vratili su se prebijeni. Nisam mnogo pričao
sa njima, ali je jedan rekao da su ga tukli letvom
Svedočenje B. Z. iz Pakraca se nastavlja: "U Bjelovar smo stigli negde
posle ponoći, 5. maja 1995. godine. Doveli su nas u Sportsku dvoranu. Na
ulazu su nam naredili da se skinemo i odveli nas na kupanje. Posle toga
su nas sve popisali. Tu su nas držali pripadnici hrvatske vojne i
civilne policije. Nazivali su nas četnicima, psovali nas, pretili su da
će nas zaklati. Dali su nam po ćebe i legli smo na parket. Tokom celog
tog dana su dovodili nove zarobljenike. Bilo nas je oko 500-700. Neke su
odvodili na ispitivanje, pa ih posle vraćali. Neke nisu vraćali. Neki su
se vratili isprebijani. U dvorani je stalno bilo puno novinara. 7. ili
8. maja došao je Međunarodni Crveni krst i dobio sam karticu br. 511816.
Desetog maja došao je jedan iz civilne policije. Prozvao je nas
sedmoricu prema nekom spisku. Strpali su nas u maricu. Jedan mi je
psovao mater četničku i pretio da će me ubiti. Odveli su nas u neku
zgradu u kojoj je bilo pripadnika i civilne i vojne policije. Zatvorili
su nas u podrum. Strašno je smrdelo jer je u toj prostoriji u ćošku bio
poljski WC. Prozivali su nas i odvodili na ispitivanje. Mene su odveli
na II sprat zajedno sa još četvoricom zarobljenika. Stražar koji nas je
vodio gore udario je svakog od nas kundakom nekoliko puta u rebra. U
hodniku na II spratu smo morali da stojimo oko 30 minuta uza zid, sa
rukama na leđima. Hrvati su nas iza leđa provocirali: "Šta je Čedo, kako
ti se sviđa u Hrvatskoj! Evo vam vaše države! Prodali su vas, šta ste
mislili!" Jednog po jednog su uvodili kod inspektora na ispitivanje.
Mene je taj inspektor u civilu ispitivao gde sam bio, šta sam radio, ko
je ubio neke tamo njihove. Drao se na mene, provocirao, ali me nije
tukao. Ispitivao me je oko dva sata. Odatle sam vraćen u podrum. Istog
dana, 10. maja, još jednom su me ispitivali. Sedeo sam na stolici, a
četvorica u civilu su me unakrsno ispitivala. Jedan od njih mi je
stavljao pištolj na slepoočnicu i vrat, a zatim repetirao. Taj drugi put
su me ispitivali četiri sata. Jedan me je šutnuo u rebra i ošamario.
Drugi me je udario drškom od pištolja u potiljak. Ujutru 11. maja oko
8.00 časova vratili su me u sportsku dvoranu.
U istražni zatvor su me odveli 13. maja. Istražni sudija me ispitivao
tri dana. Oslobodili su me 16. maja. Svi oslobođeni stali smo u 6 ili 7
autobusa i odvezli su nas u Pakrac. Rekli su nam da idemo svojim kućama.
Kod kuće sam zatekao svoje. Svi su bili kod kuće.
Sedamnaestog maja išli smo se upisati za odlazak. Prvo smo morali u
opštinu na razgovor. Dve hrvatske službenice su nas pitale zašto
odlazimo, da li nas je neko maltretirao u zatvoru, zašto ostavljamo kuću
i drugu imovinu. Tu smo dobili karticu (dozvolu) za konvoj. Niko nije
mogao da pređe granicu bez te kartice. Osamnaestog maja sam sa ženom i
sinom, u našoj "ladi", otišao u konvoju u Bosansku Gradišku. Morao sam
da tražim specijalnu dozvolu da izvezem auto. U konvoju smo, 4. juna,
prešli granični prelaz kod Sremske Rače. Srpska policija nas je sprovela
u istočnu Slavoniju, u Sremske Laze kod Tovarnika. Policija nam je rekla
da moramo da naseljavamo prazne kuće na prvoj liniji fronta. Svađali smo
se sa njima jer nismo hteli blizu prve linije u opljačkane i prazne kuće.
Pretili su nam batinama. Sramota. Zar to da doživimo od našeg naroda.
Pobegao sam sa ženom i detetom kod pašanca u čijoj kući još uvek živimo.
Ne znam šta ćemo da radimo ovde. Pašanac živi od poljoprivrede, a mi
živimo od njega".
A. M. iz Gornje Šumetice, pripadnik Vojske Srpske Krajine, predao se 4.
maja. Bio je zatvoren u Bjelovaru od 5. do 12. maja 1995. godine.
"U Šeovici su, pred školom, odvojili muškarce od žena, dece i starih.
Bilo nas je oko 700. Prvo nam se obratio predstavnik naših civilnih
vlasti, ne znam ko je to bio, i rekao nam da je potpisana kapitulacija,
da smo potpuno nemoćni, da su Džakulu i Harambaćića zatvorili. Tu je,
kada smo mi stigli, već bila hrvatska civilna i vojna policija i vojska.
Rekli su da žene i deca mogu da idu kući i da na prozorima i dvorištima
istaknu bele krpe.
Nas muškarce su postrojili i pešačili smo 4 km do Gavrinice. Sprovodio
nas je jedan Srbin koji je ratovao na hrvatskoj strani. Posmatrači su
bili u Gavrinici, njih šest ili osam, obučeni u belo. Čekali smo
autobuse, već je pao mrak. Rekli su nam da izbacimo sve iz džepova itd.
Nas 750 autobusima su poveli za Bjelovar. Ispred sportske dvorane
sačekala nas je vojna i civilna policija. Kako ko izlazi iz autobusa
policajac ga vodi u ulaz u dvoranu. Tu nam na brzinu uzimaju podatke i
vode nas na kupanje. Mi onako nagi, a oni nas slikaju kamerama i
ismijavaju. Posle mi je sestra u Nemačkoj rekla da je taj snimak nas
golih bio na nemačkoj televiziji. Posle kupanja smo odvođeni u dvoranu,
dobili smo po ćebe i svako je zauzeo svoje mesto. Na tribinama su bili
stražari.
Šestog maja sam ispitivan u nekom MUP-u. Ispitivao me je neki civil.
Prozivali su u dvorani po 12 ljudi, imenom i prezimenom. Tog dana kada
sam ja bio takođe nas je bilo 12. Svi su mi bili nepoznati. Strpali su
nas u maricu i onda uterali u neki haustor i odatle kroz neki ulaz u
ćeliju. Ja nisam tučen, ali mislim da samo ja nisam tučen, ne znam iz
kog razloga sam prošao dobro. Tukli su na ispitivanju. Ispitivali su nas
pojedinačno. Taj koji je mene ispitivao je bio dobar. Rekao je da se
zove Anta, da je iz mesta Gaj, opština Pakrac. Pitao me je gde mi je
lovački karabin. Ja sam ga zaista imao, bio sam lovac. Ispitivao me je
oko tri sata. Vraćen sam nazad u ćeliju. Tu me je jedan htio tući, ali
je drugi rekao: "Nemoj njega, on je obrađen". Dok sam sedeo u ćeliji čuo
sam kako tuku druge. Neki od ovih 12 koji su bili sa mnom na ispitivanju
vratili su se prebijeni. Nisam mnogo pričao sa njima, ali je jedan rekao
da su ga tukli letvom.
Osmog maja odveli su me u Vrhovni vojni sud. Sudija mi je rekao da je
1991. godine za mnom izdata poternica zbog pobune protiv države. Bili
smo u sobi ja, sudija i zapisničar, žena. Nisu imali dokaze da sam digao
ustanak. Pre nego što me je ispitao, rekao mi je da imam prvo na
advokata, ponudio mi telefon da ga pozovem. Ja nisam znao nikoga niti
sam se osećao krivim i rekao sam da mi advokat ne treba. Ispitivao me je
po izjavi iz policije. Potpisao sam na 4 mesta. Jedina tortura koja je
tu postojala je što smo pre i posle ispitivanja morali nepomično da
stojimo satima u hodniku licem okrenutim ka zidu. Moj brat koji je sve
vreme bio sa mnom prilikom ispitivanja u sudu morao je u hodniku da
čučne i da drži ruke ispred sebe. Pri tom su mu vikali: "Al smrdiš majku
ti četničku!"
Napuštanje Hrvatske
Službenici hrvatske vlade su u jednoj kući organizirali dobijanje
domovnice. Svi smo morali da odemo tamo da se prijavimo.
Svedočenje A. M. iz Gornje Šumetice se nastavlja: U dvorani nije bilo
tuče. Međunarodni crveni krst je došao drugog dana. Ljudi su tučeni samo
u prolazu i prilikom ispitivanja u policiji. Video sam mnoge koji su
bili crni od batina. Jedan od najgore tučenih je Joco Prokopić. Vođen je
na ispitivanje više puta dnevno, ostao je posle mene u zatvoru i čuo sam
da je još uvek tamo. Luka Krajinović je isto tako više puta dnevno vođen
i čuo sam da je umro od batina. Popadić Peri su polomili četiri rebra.
Dobrić Borivoja, mog komandanta, nisam video ali sam čuo da ne može da
hoda. Video sam i da je Harambašić vođen više puta ali ne znam, nisam
bio blizu njega, pa ne znam da li je tučen. Ne znam mu ime, ali znam da
je iz Glavice kod Bučja, pretučen toliko da je jedva vukao noge.
Pretučen je i Vidović Ljuban iz sela Čagliće, Mišo Krajinović iz sela
Kusonje, zatim Arsenić Miloš iz Gornje Šumetice, Mandić Milutin, takođe
iz Šumetice i njegov stric Milutin. Sa nama u dvorani je bio i doktor
Perić koji nije tučen ali je to star čovek, ima možda i preko 70 godina,
čuveni dečji lekar koji je živeo na Gavrinici. Hteli su da ga puste
posle nekoliko dana ali je on zahtevao da ostane dok su i ostali
zatvorenici tu. Ostao je posle mene.
Dvanaestog maja sam pušten. Pun je bio autobus oslobođenih. Dok su nas
vozili, nekoliko stražara su sve vreme puta tukli Srbljana Željka i
Pletkapu Stevana".
Žene i deca, izbegli u Šeovicu, nakon hapšenja muškaraca ostali su u
Šeovici do 12. maja. O tim danima T. L. kaže:
"Izlazili smo samo ujutro po kruh i dva puta po pomoć, kada je UNHCR
pozvao da dođemo. Nastojali smo da ne šetamo po cesti. Bilo na je strah,
hrvatski policajci i vojnici su bili svuda okolo i stalno su nas
provocirali. Pevali su četničke pesme, psovali nam majku četničku,
dobacivali mlađim ženama, pucali su dok prolazimo cestom. Govorili su da
su i njihova deca ginula od naših granata. U delu Šeovice gde smo bili
nije bilo srušenih kuća, granate su tu padale najviše kraj ceste.
Vojnici su ulazili u kuće i tražili pare. Videla sam jednu ženu, ne znam
joj ime, koja se žalila kako su joj upali u kuću, šamarali su je dok im
nije dala sve pare i zlato koje je imala. Išla je da se žali civilnim
vlastima i ne znam šta je dalje bilo. Jedna baka se žalila da su je
šamarali, tražili pare i oružje. Nije imala. Kada su videli da nema
ništa udarili su je još par puta i otišli. Jednog dana u našu kuću je
upalo šest-sedam vojnika. Tražili su oružje i sve su pretresli. Nisu
uzeli ništa iz kuće. Našli su u štali bombe, puške, municiju, vojne
uniforme. Rekli su da će nas izbaciti, da će nam ubiti muževe i da će
nas pobiti a mi smo rekli da to rasprave sa gazdaricom kuće, da smo mi
izbegli i da ne znamo ništa šta je u štali. Gazdarica se zvala
Prodanović Jela a njenog muža Branka i tri sina su već bili pokupili 4.
maja. Oni su sa gazdaricom nešto raspravljali, čula sam da ona govori
kako ni sama ne zna šta je u štali, da su tu vojnici spavali i da ne zna
šta su za sobom ostavili. Nisu je maltretirali.
Službenici hrvatske vlade su u jednoj kući organizirali dobijanje
domovnica. Svi smo morali da odemo da se tamo prijavimo. Bio je ogroman
red. Neki iz hrvatske vlasti, civili, obavljali su razgovor sa nama, po
petnaestak minuta sa svakim. Mene su pitali šta imamo od imovine, da li
imamo kuću, zašto smo bežali, koliko imamo zemlje, zašto hoćemo da odemo
iz Hrvatske, zašto nećemo domovnicu. Govorili su da nam oni garantiraju
bezbednost. Moj muž je već bio pušten na slobodu i našao nas je tako da
smo zajedno bili na tom razgovoru. Evidentirali su nas i u UNHCR-u, 12.
maja smo u konvoju otišli u Gradišku. Tamo su nas premestili u nove
autobuse i odvezli u Laktaše. Tu smo bili do 19. maja. U Laktašima je
organizovan konvoj za istočnu Slavoniju i rekli su nam da posle ko hoće
može ići u Srbiju a ko hoće može na Kosovo. U istočnoj Slavoniji srpska
policija nas je sprovela u Tenje, gde se nalazila linija razdvajanja.
Tražili su da tu ostanemo. Nismo hteli".
Ni poslje svih ovih godina niko nije odgovaro za pokolj srpskog
naroda Zapadne Slavonije niti su pronadjeni nestali Srbi cija tijela
ostase na krvavom putu.
Dzelat je oprao cestu i pokusao da sakrije zlocin ali nije uspjeo da
izbrise sjecanja na rodjake, prijatelje i poznanike.
Zaboraviti znaci klati ih ponovo...
