Ispovjest vojnika Vojske Republike Srpske Krajine

JAKOVO, kod Beograda, decembar 2003.

Ovo je moj sin Dejan. Ima 15 godina. Ide u gimnaziju u Zemunu. Odličan je đak. Zreo čovek. U muci sazreo. E, sine, bez očeve ruke si stasavao... Sad, kad me pitaju šta mi je za ovih osam godina bilo najteže, kažem: To što sam propustio njegovo detinjstvo. A ovo... Ovo je moja Ružica (pokazujuci sliku). Bila je vezana za kolica, tačno onoliko, koliko sam ja bio u zatvoru. Dobro je to svoje stanje podnosila. Ma, bila je žena, div. Ali pokleknu, taman kad smo se Srbije domogli, u prvim danima moje slobode. Čini mi se da je samo čekala da se vratim. Da vidi da ja mogu da brinem o Dejanu. A, posle svega, ja sam uništen čovek.

PAKRAC, 1. maja 1995. godine.

Čuvali smo svoje kuće. Šta ćemo drugo. U uniformama, pod oružjem, svi Srbi od reda. Sad, kad pomislim na to vreme... možda meni i nije bilo do oružja, ali ne možeš mimo ljudi. Onda je udarila hrvatska vojska. Akcija nazvana “Bljesak”, pronose se glasovi da je sa zapadnom Slavonijom gotovo. Ko u to da poveruje? Brzo smo bili u okruženju. Odsečeni od Republike Srpske. Nije se imalo kud, negde je već dogovoreno da se predamo. Mi smo tražili da oružje preuzmu snage UN, a ne hrvatska vojska. Tako je i bilo, ali...

TRI dana posle

... Ovako razoružane, hrvatska vojska nas ponovo napadne. Pohapsili su sve što je moglo da se pohapsi. Neke su posle saslušanja pustili, nas sedamnaest zadržali. Bila je noć, nikad mračnija. Poveli su nas nekim kombijem do brda, čuka nekih. Usput stanu, izvedu nas, pa udri. Ne znam koliko se puta kombi, tako zaustavljao. Znam da je mladiću do mene od prvih udaraca popucala koža na butinama, licu. Ne znam šta je bilo s njim.
Zaustavljaju nas u jednoj kući. Opet tuku. Pred zoru, izvode jednog po jednog. Mi, u kući, čujemo jauke spolja. Onda se sve utiša i to traje koji minut, pa opet zapomaganje, opet udarci. Kad je došao red na mene, vezali su mi ruke na leđa sa žicom. Žicu stezali kleštima. Iscrpljenost i bol su me oborili. Osetio sam udarac odozgo. Osetio sam hladan metal na rukama, iza. Ispod stegnute žice provukli su, valjda neku sajlu, šta li, i vezali je za cevi od grejanja na tavanici. Podigli me, tako, da visim. Sećam se još četvorice u istoj prostoriji, bili su istom položaju. Izgubio sam svest.

BJELOVAR, od 7. do 12. maja 1995.

Osetio sam strašne bolove u predelu bubrega, napadi su bili tako jaki, da su me obarali. Dugo nisam znao gde se zapravo nalazim, a bio sam u zatvoru, sportskog centra u Bjelovaru. Ovde podižu optužnicu protiv mene za ratni zločin. Bio sam u šoku. U optužnici navode da sam, kao komandir minobacačke baterije, komandovao napad na civile, da su dvojica ranjena. Neki advokat, Srbin, poručio mi je da ne strahujem, da ću biti optužen samo za oružanu pobunu i da ću brzo na slobodu.

SLAVONSKA POŽEGA, septembar 1995. godine

“Veljko Plećaš“, čujem kao kroz san. I vidim sa sam pred sudskim većem. Optužnica za oružanu pobunu preinačena u ratni zločin. Čujem: “Devet godina zatvora”. Reči mi se usecaju. Zidovi se primiču, tavanica pada. Guši me u grlu. Prohodale nemani sa slika. Ne vidim. Ništa ne vidim. Onda vidim lik svog deteta i Ružice.
... Koji dan posle u posetu Ružicina majka dovela Dejana. On tek pošao u školu. Pitam ga gde je mama. On spusti glavu. Zatresoše mi se ramena. Ružica je nešto popravljala oko kuće, pala sa merdevina i povredila kičmu, napukla joj i pluća od udara. U bolnici je. Od tada je vezana za invalidska kolica. A govorio sam joj - idite u Srbiju. Kad su otišli svi, idite i vas dvoje. Nije htela. Nadala se da ću ja brzo na slobodu. Čekala me tako osam godina i četiri meseca i podizala sina.

SLAVONSKA POŽEGA, septembar 1997. godine

Već drugu godinu sam pod velikom dozom lekova. Nepravdama mi je razorila dušu. Depresija me nagoni na najgore. Stanje mog psihičkog zdravlja bilo je takvo, da su me prebacili u zatvorsku bolnicu u Zagreb. Šaka lekova opet nije dovoljna da se smirim. Pokušavam da u tami otvorim prozor. Da vidim lik deteta. Nema ga. Ni Ružicinog lika nema. Ni svetlosti. Ništa nema, ni mene nema.

LEPOGLAVA, septembar 1998. godine

Koji je danas dan, pitam čuvare. On kaže, nedelja. Sećanje na nedelje kod kuće, miris žganjaca (kačamak s lukom). Ubi me tuga sećanja. Velim, dobro sam dok se sećam. A koji je ovo mesec? “Septembar”, čujem odgovor. A godina, pitam. Niko ne odgovara. Opet mi je loše. Čujem da neko kaže: “Nema dana, godine, deveti je ovo krug proklete Lepoglave”. I taj glas to ponavlja. Vrti i melje, melje, kao vodenički kamen. Sipa mi u lice.

LEPOGLAVA, avgust 2003. godine

Idem kući. Ružica je pre ovog 29. avgusta bila u bolnici, nije joj bilo dobro. Dejan bio da je poseti. Mahao joj dok ga je gledala s prozora. On se vratio i rekao joj: “Mama šta ću i ja kod kuće, kad tamo nikog nemam”. Idem kući. Izdržao sam osam godina i četiri meseca. Osam meseci “pomilovan”. Ja, “ratni zločinac”. Da li ću ikada, ikome uspeti da ovo ispričam? Da li ću biti u stanju da ispričam?
... Kad sam stigao kući, poljubio sam prag. Gledam sina. Čovek. Ružica ne plače, samo joj se lice izvilo u bolan grč. Rešio sam, idemo u Srbiju. Velim to ženi. Samo je tiho rekla “dobro”. Opet sam poljubio prag. Ružica u kolicima, Dejan i ja, krenuli smo.

JAKOVO, 17. septembar 2003.

Vidim, Ružici nije dobro. Sve sam mogao da pomislim, ali da nas smrt može tako, odjednom da razdvoji... e to nikada nisam pomislio. Legla je da se odmori. Ruke spustila na grudi. Čujem, teško diše. Mislim da je od povreda, onih od pre osam godina. Umrla je odjednom. Samo joj je suza ostala na obrazu, dugo, živa i sjajna.

JAKOVO, decembar 2003. godine

Još me progone slike. Kuća u kojoj su nas vezane na sajli podizali da visimo. Bjelovar, Požega, Lepoglava, pokušavam da zaboravim. Pomažu mi lekari. Mogao bih, siguran sam u to, uz snagu moje Ružice, diva žene, lakše da prekoračim ove dane. l

PUT KROZ TAMU

E, da je ona danas sa mnom, bilo bi sve drugačije - kaže Veljko Plećaš. - Ona je ona svetlost koja je sinu i meni uvek pokazivala put kroz tamu. I onako, u kolicima, čini mi se držala se uspravnije nego ja u najtežim trenucima. Kad sam joj govorio da ode u Srbiju, da me ne čekaju, odgovorila mi je: “Veljo, mogu ja i sa Hrvatima. Svuda ima dobrih ljudi”.

NEMA PRAVDE

IMA pravde, videćeš, govorila je Veljku Ružica. Vraćala mu se ova ženina rečenica u najtežim trenucima osmogodišnjeg robijanja. Ružici je verovao. U pravdu - nije. Kakva je to pravda, da kroz ovo prođeš i da ožiljci posle traju.

OGNJIŠTE UZELI DRUGI

VELJKO Plećaš radio je u drvnoj industriji u Pakracu. Staž, punih jedanaest godina. Voleo bi opet negde da radi. Nada se da će biti posla, samo dok se malo oporavi od svega što ga je pogodilo. U Pakracu mu ostala imovina, “ratnom zločincu” sve porušeno. On zato nema pravo da obnavlja ognjište.