Jedinica 1. dio

Prvi dio:   Drugi dio:   Treci dio:

Kako se dogodilo da čovek, kog je Đinđić opisao kao jednog od junaka 5. oktobra 2000, bude optužen kao glavni organizator njegovog ubistva? Kako je bilo moguće da je pomoćnik komandanta JSO-a, potpukovnik Zvezdan Jovanović, optužen da je pritisnuo obarač snajperske puške? Kako to da su najteže političke zločine u Srbiji, ubistva, atentate, otmice, izvršili pripadnici Jedinice?

Transkript 1.djela emisije:

Sreda, 12. mart 2003, osvanula je kao sunčan, gotovo prolećnji dan. U Kuli, u Centru Radoslav Kostić Jedinice Vlade Srbije za specijalne operacije, stanje je bilo redovno: ustajanje, kondicione vežbe, obuka po planu i programu. Zapravo, malo je ko znao šta ti ljudi rade: mediji su im se ulagivali, političari ih poštovali, Vojska i policija im se klanjale, a cela Srbija plašila. Zvali su ih još Crvene beretke ili, kratko i krvavo prosto Jedinica.

Vest da je u 12.25 snajperskim hicem pogođen premijer Zoran Đinđić, stigla je u  Kulu za dvadesetak minuta. Odmah je proglašen "karantin". U glavnu bazu počeli su da pristižu pripadnici Crvenih beretki: iz Komande na Senjaku, ronilačko-diverzantski tim sa reke Save, članovi Odeljenja za zaštitu lica i objekata, logističari iz baze Lipovica, isturena borbena grupa u Vranju... Iste večeri, tokom okupljanja, Jedinica je doživela kolektivni šok.

Vesti B92: Vlada Republike Srbije, u večerašnjom saopštenju, optužila je Milorada Lukovića Legiju i grupu poznatiju kao Zemunski klan da stoji iz ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. 

Iako je tada imao samo 35 godina, Legija je već bio policijski pukovnik  u penziji. Ali, za Jedinicu, on je i dalje bio prvi, pravi i jedini komandant.       

Mada je u Srbiji proglašeno vanredno stanje, Crvene beretke su danima isčekivale bilo kakav zadatak. Nikada ga nisu dobili. Pod optužbom za čitav niz teških krivičnih dela, 22. marta 2002. uhapšen je veći deo komandnog sastava i nekoliko pripadnika Jedinice. Formacija je raspuštena u tišini tri dana kasnije.

Kako se dogodilo da čovek, kog je Đinđić opisao kao jednog od junaka 5. oktobra 2000, bude optužen kao glavni organizator njegovog ubistva? Kako je bilo moguće da je pomoćnik komandanta JSO-a, potpukovnik Zvezdan Jovanović, optužen da je pritisnuo obarač snajperske puške? Kako to da su najteže političke zločine u Srbiji,  ubistva, atentate, otmice, izvršili  pripadnici Jedinice?  

Da bi se došlo do makar nekih odgovora, priča mora biti vraćena na početak. Taj  početak mogao je biti u noći između 3. i 4. aprila 1991, kada je iz Beograda za Knin krenula grupa naoružanih, mrkih i nervoznih muškaraca. Od te petorice, dva su bila važna, a to su Franko Simatović Frenki i Dragan Vasiljković, kasnije nadaleko poznat kao Kapetan Dragan.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Trećeg aprila 1991. ja sam ga pozvao i rekao: "Frenki ja više ne čekam, ja krećem dole, s vama ili bez vas."

Da li je bilo baš tako?Danas instruktor golfa, Kapetan Dragan je 1990, po sopstvenom priznanju, malo šta znao o problemima SFRJ. Zauzvrat, o tom štićeniku doma za nezbrinutu decu u Beogradu, pa oficiru u Australiji i plaćeniku rudarskih kompanija u istočnoj Africi, javnost će dugo znati još manje. Čak ni to kako se preziva.

U stvari, Frenki je bio šef  Kapetanu Draganu. Hrvatskog porekla, iz partizanske porodice, Frenki je tada zvezda u usponu Državne bezbednosti Srbije i vođa puta. Delovao je u Kninskoj krajini još od leta 1990. i imao je veliki uticaj na tamošnje srpske političare. Kruna Frenkijeve karijere biće Jedinica,upravo ona formacija u kojoj će, 13 godina kasnije, odlučujuću reč imati Legija sa Zvezdanom Jovanovićem kao najbližim saradnikom.

Frenki i Kapetan Dragan nisu bili turisti. Na pomolu je rat. Srpska demokratska stranka iz Knina nije prihvatala nezavisnost Hrvatske, glavni cilj vladajuće Hrvatske demokratske zajednice Franje Tuđmana. Dok je Zagreb preteći jačao policiju, Srpska demokratska stranka je u opštinama sa srpskom većinom proglasila Srpsku autonomnu oblast Krajina. SDS je granice Krajine omeđio barikadama na putevima uzdajući se u Srbiju i posljednji preostali stub federalne socijalističke države, Jugoslovensku narodnu armiju.

General Blagoje Adžić, načelnik Generalštaba JNA 1991: Jugoslavija živi u srcima i svesti miliona građana, omladine, boraca, radnika, seljaka, inteligencije. Ona živi u srcima ljudi naše Armije.

Zapravo, raspad Jugoslavije već je uveliko trajao. Krajem osamdestih, Pandorinu kutiju nacionalnih konfrontacija prvi je otvorio Slobodan Milošević. Reč je bila o populisti gladnom vlasti koji je, manipulišući frustracijom Srbije zbog stanja na Kosovu, posegao za nacionalizmom da bi izbegao demokratizaciju zemlje uoči pada Berlinskog zida. Miloševićevim stopama ubrzo su pošli i svi ostali nacionalni lideri u drugim republikama.

No, u trenutku dok su Frenki i Kapetan Dragan žurili u Knin, Milošević nije stajao najbolje. Dvadesetak dana ranije, 9. marta 1991, demonstracije demokratske opozicije u Srbiji uzdrmale su do temelja Miloševićev autoritarni režim. Spasio ga je, i to jedva, ideološki saveznik, Jugoslovenska narodna armija sa svojim tenkovima.

Mada je Milošević bio iza Krajine od njenog nastanka, sada je položaj Srba u Hrvatskoj potegao da posvađa opoziciju i razvodni njene zahteve za demokratizaciju Srbije. Pozivajući na nacionalno jedinstvo dok je, kako je tvrdio, opstanak dela srpskog naroda teško ugrožen, dodatno je raspalio nacionalističke strasti. No, mitinzi i propaganda, više nisu bili dovoljni. U govoru 16. marta 1991, na zatvorenoj sednici s predsednicima opština Srbije, Milošević je, pored ostalog, kao pomoć Srbima u Krajini obećao i formiranje Jedinice. "...Vlada je dobila zadatak da pripremi odgovarajuće formacije koje će nas učiniti u svakom slučaju bezbednim, odnosno učiniti sposobnim da branimo interese svoje republike, a boga mi i interese srpskog naroda van Srbije", rekao je tada Milošević.

Izvršenje naredbe o stvaranju Jedinice povereno je jednom od najpouzdanijih i najsposobnijih Miloševićevih saradnika.

Jovica Stanišić: Ja sam Jovica Stanišić, šef Državne bezbednosti Srbije.

Stanišić je posle gimnazije polagao prijemni ispit na filmskoj režiji. Pao je. Upisao je fakultet Političkih nauka i, čim je diplomirao, zaposlio se u Državnoj bezbednosti. Počeo je 1975. kao običan operativac. Petnaest godina kasnije, Stanišić je stao na čelo Službe, jednog od stubova Miloševićevog režima. Stanišić nije bio kabinetski tip. Tokom 1990. i 1991. više puta je odlazio u Knin i razgovarao sa svim važnijim srpskim političarima i policajcima. Posle godinu dana, oni će se za Dan bezbednosti zahvaliti Stanišiću na podršci i razumevanju.

Drago Kovačević, bivši gradonačelnik Knina: Jovica Stanišić je poznat kao nastavljač tradicije Krcuna Rankovića. Za taj dan policije, te 1992,  meni se to, kada sam čuo, učinilo kao neki prilično neporezan akt, Stanišić je nagrađen plaketom milicije Krajine, koju mu je uručio Martić, onako javno, na nekoj proslavi u Domu JNA.

Frenki je tada, kao Stanišićevo oko, uho i desna ruka, stalno bio prisutan na tom području.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Frenki je obaveštajac. U tom periodu, taj segment službe je radio na tome da prikuplja informacije sa terena.

Frenki nije samo prikupljao, nego i delio. Posredstvom DB, koji je on zastupao, vođe SDS-a su nabavljale oružje za svoje aktiviste. Kako se u tome odlično snalazio, Stanišić mu je kao operativcu spremnom na sve poverio formiranje Jedinicena terenu. Ipak, Jugoslavija je još postojala, pa Jedinica nije smela da ima formalnu vezu s Beogradom. Frenki zato nije mogao da računa na pripadnike MUP-a Srbije. Uz punu logostičku podršku DB-a sam je morao da nađe i regrutuje ljude. Kapetan Dragan je bio baš onakav čovek kakvog je tražio, apsolutno nepoznat, vojnički obrazovan i avanturista po prirodi. Frenki se verovatno setio i da je Kapetan Dragan još u oktobru 1990. bio u Kninu i da je njegova ponuda da obučava krajiške milicionere ostala bez odgovora. Da li je ona još bila na stolu? Frenki je krajem marta 1991. zakazao Kapetanu Draganu razgovor u beogradskom hotelu Metropol.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži:Mislim da sam ostavio dubok utisak na njih, kroz taj razgovor. Oni su me pitali kako, šta ja hoću da radim. Ja sam im rekao šta hoću da radim. Pitali su me kako to planiram da radim. Ja sam im sve to ispričao. Onda su me pitali da li bih ja to mogao da napišem. Naravno, ja sam sve to napisao, kratak kurs od 21 dan, otprilike. I tad sam se u neku ruku i sprijateljio s Frenkijem, to je išlo mnogo dalje nego taj službeni razgovor.

Bez obzira na novopečeno prijateljstvo, Služba je Služba i Frenkijeva instrukcija u Metropolu bila je jasna.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži:I on je rekao: "Sedi i čekaj, pa kad se bude išlo dole, onda ćemo da idemo svi zajedno."

Vreme za polazak je brzo došlo. Ohrabrena javnom Miloševićevom podrškom, krajiška milicija je bila spremna na svoju prvu veću akciju. No, u pokušaju da onemogući hrvatsku policiju da uspostavi stanicu na Plitvicama, za Uskrs 1. aprila 1991, krajiški milicioneri doživeli su debakl.

Drago Kovačević, bivši gradonačelnik Knina:Bila je prilična panika, ipak je to bio trenutak kada su ljudi na racionalnoj ravni videli da dolazi do oružanog sukoba i da je to, zapravo, početak rata.

Govor krajiškoj miliciji u Korenici 1. aprila 1991: Rasporedite se, koji su naoružani na jednu stranu, nenaouržani na drugu stranu. Svaki oružani tri čovjeka može da vodi sa sobom. Tri čovjeka. Dva oružana mogu da idu u desetinu. I razmaknite se odavde sa ovog prokletog asfalta i ove raskrsnice! Nama ne trebaju nikakve spomen-ploče, heroja narodnih koje su slepci vodili za narodne heroje.

Neobučenoj i nedisciplinovanoj krajiškoj miliciji nije se pisalo nije ništa dobro. Sada je Milošević bio na redu da ispuni obećanje. Čim su stigli u Knin, Frenki i Kapetan Dragan javili su se Milanu Martiću. Prostodušan, pravi narodni čovek, samostalni inspektor Mile Martić, pročuo se kao vođa srpskih policajaca iz Knina koji su u avgustu 1990. otkazali poslušnost Zagrebu. Odmah je postao ministar unutrašnjih poslova SAO Krajine. Martić je delegaciju DB-a odveo u bazu krajiške milicije u selu Golubić, nad kojom je, dan kasnije, 5. aprila 1991, bez mnogo formalnosti, Kapetan Dragan preuzeo komandu.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži:To stvarno nije ličilo ni na šta... Oni su bili u raznim uniformama, nosili su razna obeležja, od kokardi do petokrake, svako je nosio šta je hteo. Disciplina je bila na niskom nivou. Imao sam utisak da je najjači među njima automatski imao i najveći autoritet.

Niko od stotinak raspojasanih krajiških milicionera, dok ih je prilično zbunjene postrojavao čovek bez prezimena, s manirima kolonijalnog oficira, nije mogao ni da pretpostavi da prisustvuje rađanju Jedinice. Mahom u tajnosti, ona će delovati više od 12 godina pod raznim imenima, službenim i neslužbenim. Zavisno od perioda, jedni će je zvati Frenkijevci, drugi Jedinica za antiteroristička dejstva, treći Jedinica za specijalne operacije, a svi zajedno Crvene beretke. Mnogo toga će se tokom tih godina promeniti u Jedinici, ali njena suština, kao tajne oružane formacije DB-a, neće nikad.

Predstavnik JSO-a:Ova jedinica je dete ove službe. Stvorena je u teškim vremenima po srpsku zemlju i njen narod, ratovala po svim pravilima Ženevske konvencije. Zato smo ponosni na Službu, u čijim okvirima vidimo svoje buduće delovanje jer je ona srce ove jedinice.

To priznanje dato je za vreme oružane pobune Jedinice u novembru 2001. No, na samom početku, u Golubiću, Kapetan Dragan će se dobro oznojiti udarajući njene temelje.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Ja sam uspeo veoma brzo da to sve ustrojim. U roku od nedelju dana videla se drastična promena. Uspeo sam da tih nekoliko najglasnijih i najačih kolovođa pohapsim ili izbacim iz tog dela priče ili da ih stavim na svoje mesto. Zaveo sam red prilično brzo.

Kapetan Dragan imao je i zadatak da vrati samopuzdanje uzdrmanoj krajiškoj miliciji. Zato je odmah podigao platformu za spuštanje konopcem i tako ljude na obuci u Golubiću preko noći proizveo u specijalce. Kada je još uveo oznake i strojeve radnje različite od JNA veličan je u režimskim medijima u Srbiji kao kombinacija Vojvode Stepe i Ramba.

Drago Kovačević, bivši gradonačelnik Knina: Pričalo se o nekom koje tu došao, ko je nekakav legionar i ko je prošao sva svetska ratišta, da s njim ima neki Irac i još neki ljudi... Pravili su od njih neke bestelesne ljude koji su u stanju da se provlače kroz cev od pola cola...

Malo po malo, Jedinica je dobijala prve konture. Pod Frenkijevim nadzorom, Kapetan Dragan je uz pomoć nekoliko instruktora iz DB-a izdvojio grupu najsposobnijih i najpouzadnijih pitomaca. Mediji su ih nazvali Knindže.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži:Posle prve obuke odabrao sam 63 potencijalna instruktora,  najbolje od 750 vojnika, koliko je prošlo obuku. To je nešto manje od 10 odsto. Preselio sam ih na tvrđavu s ciljem da nastavim da radim s njima i od njih proizvedem instruktore koji bi kasnije obučili cele oružane snage.

Oružani incidenti u koje se sve više uključivala i JNA umnožavali su se u proleće 1991. i u istočnoj Slavoniji. U tom delu Hrvatske, uz granicu sa Srbijom, DB je stajao pred veoma ozbiljnim izazovima. Srbi tu nisu imali ni dominantnu većinu, niti političku infrastrukturu kao u ostatku Krajine. SDS je zato mnogo više zavisio od podrške iz Begrada, a i imao znatno veću potrebu za Jedinicom.

O čemu je reč, pokazalo se u noći između 1. i 2. maja 1991. Tada je, uz jednog meštanina srpske nacionalnosti, poginulo 12 hrvatskih policajaca, a više desetina njih bilo ranjeno u velikom sukobu u Borovom Selu. Da li je lokalna srpska milicija bila sposobna i organizovana za tu akciju? Vojislav Šešelj,  lider Srpske radikalne stranke, partije koju je napravila DB, požurio je sa objašnjenjem da se grupa njegovih četnika prva sukobila s hrvatskom policijom i da su im se meštani naknadno pridružili. Međutim, šest godina kasnije, na proslavi Dana Jedinice, Frenki je u govoru nagovestio da je tada u Borovom Selu bio neko mnogo ozbiljniji i obučeniji.

Govor Franka Simatovića Frenkija na proslavi dana Jedinice u Kuli: Ona je konstituisana 4. maja 1991, u periodu raspada SFRJ i od nastanka je neposredno delovala u funkciji zaštite nacionalne bezbednosti u uslovima direktne egzistencijalne ugroženosti srpskog naroda na njegovom celom etničkom prostoru.

Zašto je za dan Jedinice izabran baš 4. maj, a ne neki datum vezan za Knindže ili Golubić? Da li zbog toga što su u sukobu u Borovom Selu, dva dana ranije, učestvovali i saradnici DB-a koji će kasnije činiti jezgro Jedinice? Ili je Stanišić tada i formalno potpisao odluku o njenom formiranju? U svakom slučaju, oko Miloševića se u ovom periodu okuplja grupa saradnika od najvećeg poverenja. Oni će uz pomoć Jedinice razraditi mehanizam za finansiranje krajiških oružanih sastava i režima u Srbiji pomoću državnog šverca oružja, nafte, cigareta i slične robe. Ta grupa nezvanično je nazvana vojna linijai činili su je, pored Stanišića i Frenkija, predsednik parlamentarnog Odbora za Srbe van Srbije Radmilo Bogdanović, ministar bez portfelja Mihalj Kertes i komandant Specijalne antitreorističke Jedinice MUP-a Srbije Radovan Stojičić Badža. Vojnoj linijije bilo jasno da u istočnoj Slavoniji rukovodstvo SDS nema ni autoritet ni sposobnost da organizuje srpsku vojsku, niti da Jedinica može biti formirana kao u Kninu. Zato je na to područje morao biti upućen neko s mnogo većim ovlašćenjima od onih koje je imao Frenki. Energičan, opsedenut borilačkim veštinama i cenjen posle uspeha svojih specijalaca u slamanju štrajka albanskih rudara u Starom Trgu, Badža se pokazao kao pravi izbor.

Istočna Slavonija, uz granicu sa Srbijom i znatno bogatija od ostataka Krajine, bila je neodoljiv mamac za samozvane vojvode i vikend-ratnike. Čim je imenovan za komandanta srpske Teritorijalne obrane, Badža je brzo formirao svoj deo Jedinice prikazavši je kao samo još jednu od brojnih dobrovoljačih grupa. Šta reći o najpoznatijem srpskom parvojnom kamandantu Željku Ražnatoviću Arkanu? Mada mnogi misle da su Arkan i njegova Srpska dobrovoljačaka grada, koliko-toliko autotohtone pojave, reč je bila samo o Badžinom deluJedinice,formiranom od DB-a isto kao i Frenkijev deo u Kninu. Posle niza spektakularnih oružanih pljački i još spektakularnijih bekstava iz zatvora po Zapadnoj Evropi, Arkan se početkom osamdestih skrasio u Beogradu. Mada na crvenoj poternici Interpola, pored ostalog i zbog ranjavanja dva švedska policajca, nije imao problema sa zakonom. Neće ih imati ni 1986, kada ranjava dva jugoslovenska policajca. Glasine da je za račun savezne Državne bezbednosti učestvovao u likvidacijama političkih emigranata sam je potvrdio pokazavši na jednom suđenju ugovor za kredit, overen u policiji.

Arkan je, pred raspad SFRJ, na javnu scenu izašao kao vođa Delija, navijača Crvene zvezde.

Žuti, bivši oficir Arkanove SDG: On se  pojavio niotkud. Doveli su ga ovi i rekli: "Hejsel."

Vladica Simonović, vođa navijača: Arkan je bio čovek režima i prisutan je bio u Zvezdi verovatno i po nekim drugim svojim kombinacijama. Svi smo mi znali da mu je kuća prekoputa stadiona. Neki su pričali da je kriminalac, neki da je iz DB-a...

Žuti, bivši oficir Arkanove SDG: On je bio prisutan kao čovek koji je Intrpolovu poternicu imao, pobegao iz zatvora, šta ti ja znam. Čovek, dakle, koji nije kao svi mi, znači da je sa nekog drugog sveta.

DB je iskoristio Arkanove organizacione sposobnosti i reputaciju provereno opasnog čoveka da kanališe stadionski nacionalizam u korist Miloševića.

Vladica Simonović, vođa navijača: Napravio je povezanost navijačkih grupa, ujedinjenje. Sve te momke koji su uglavnom bili bez posla i bez škole, Arkan je zaposlio u zadruzi Delije, tako da su svi bili povezani i još jednim motivom više. Doneo je povezanost kakve ranije nije bilo. Nije Arkan samo došao, već cela ekipa. To je bio državni posao.

Arkan je tvrdio da je Gardu osnovao još 11. oktobra 1990. u manastiru Pokajnica s grupom prijatelja, vođa Delija.

Borislav Pelević, bivši general Arkanove garde: Za slučaj da dođe do rata, da postoji jedna organizovana jedinica koja će biti stavljena u službu odbrane srpskog naroda, da nam se ne bi ponovila 1941.

Srpska dobrovoljačka garda:
Šta smo mi?
Srpska dobrovoljačka garda!
Za koga se borimo?
Za Srbiju!
Za koga?
Za srpski narod!
Za šta?
Za pravoslavlje!

Sva je prilika da bi Arkan prvi postrojio Jedinicu u Golubiću da nije, krajem oktobra 1990, uhapšen u Hrvatskoj.

Borislav Pelević, bivši general Arkanove garde: On je s nekolicinom svojih prijatelja odneo jednu malu količinu oružja u Knin, koliko je moglo da stane u jedan običan automobil. Arkan je tom prilikom, po nekoj dojavi, uhapšen.

Arkan je u pritvoru proveo šest meseci. Čim je u Zagrebu osuđen na pet godina zatvora, pušten je da bez ikakvog zakonskog osnova, pravosnažnost presude čeka na slobodi. Kakav je to dogovor s hrvatskim vlastima postigao glavni pregovaračvojne linije Radmilo Bogdanović ni danas se ne zna. Ono što se zna jeste da su Arkan i njegova Garda bili deo Jedinice kojom je Badža komandovao čvrstom rukom.  

Željko Ražnatović Arkan:Znate da smo mi pod komandom Teritorijalne odbrane Srpske oblasti Slavonije, Baranje i zapadnog Srema. Po maskoti, tigriću, nazivali su se još i Tigrovi.Deo Jedinice pod nazivom Srpska dobrovoljačka garda prvi se put pojavio na ratištu u Tenji pored Osijeka, u junu 1991.    Željko Ražnatović Arkan: Nemojte da pucate bez veze. Ovo su seljačka posla, ovi što ste čuli da pucaju. Pucaju bez veze ljudi.

Oba dela Jedinice, između borbenih akcija, imala su rigoroznu obuku.

Borislav Pelević, bivši general Arkanove garde: Ustajalo se veoma rano, u 6.00. Odmah se išlo na trčanje, po 12 kilometara.

Žuti, bivši oficir Arkanove SDG: Trči ekipa iza tebe s puškama i pucaju ti iznad glave, pored nogu...

Borislav Pelević, bivši general Arkanove garde: Potom sledi teška jutarnja gimnastika, tuširanje, pa postrojavanje. Dizala se srpska zastava i  sviralo "Bože pravde". Posle toga bi usledio doručak, a potom se uglavnom išlo na teoretsku nastavu iz taktike, naoružanja, miniranja i razminiravanja, do ručka. Posle ručka se išlo na praktičnu obuku, rukovanje oružjem, gađanje, stvarne situacije...

Žuti, bivši oficir Arkanove SDG: Ideš na obuku za borilačke veštine, prikradanje, postavljanje eksploziva, tiho ubijanje... Zavisi ko se za šta opredelio.

Borislav Pelević, bivši general Arkanove garde: Potom sledi večera, povečerje i verujte mi da niko nije imao ambiciju da bude budan posle 10.00. Svi smo bili umorni i jedva smo čekali da zaspimo kako bismo bili sposobni za sledeći radni dan.

Ipak u Jedinici nije bilo sve isto. Za razliku od Knindži, Tigrovesu činili isključivo dobrovoljci iz Srbije, čije su jezgro bileDelije.

Žuti, bivši oficir Arkanove SDG: Dole je bio pokojni Šuca, Crvko, Šicko...

Vladica Simonović, vođa navijača: Šuca, Zelja, Staniša, Stane, Crvko Šicko...

U skladu sa Arkanovom reputacijom, dobar deo komandnog kadra činili su njegovi ortaci iz podzemlja, s debljim ili tanjim dosijeom, u šta se uverio i Kapetan Dragan kada je bio u prilici da im pomogne u vojnoj obuci.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Sećam se kada me je Arkan proveo kroz spavaonice i rekao u jednoj: "U ovoj sobi ima 250 godina zatvora."

Borislav Pelević, bivši general Arkanove garde: Više od pet odsto gardista nije imalo nikakav dosije. Dozvoljavam da je pet odsto gardista imalo dosije.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Kaže mi Arkan u jednoj spavaonici: "Ovde ima 250 godina zatvora, otprilike."

Borislav Pelević, bivši general Arkanove garde: To su bili tvrdi momci, žestoki momci, jaki momci koji se u ratu uglavnom ponašaju vrlo disciplinovano. Ali, mi nismo imali sitnih lupeža, sitnih kriminalaca koji su došli da kradu. To kod nas nije moglo, to su znali svi koji su dolazili.

Jasno da se takvim sastavom moglo upravljati jedino čvrstom rukom, pa seuJedinici  razlikovao i način održavanja discipline. 

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Tamo je vladala stroga disciplina, velika disciplina.

Žuti, bivši oficir Arkanove SDG: Strašno bato kolika je bila ta disciplina.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Zatvorska disciplina.

Žuti, bivši oficir Arkanove SDG: Neki put preteška disciplina. Veruj mi.

Borislav Pelević, bivši general Arkanove garde: Imali smo kaznu preuzetu iz tradicije stare srpske vojske, a to je 25 batina po turu na jarbolu, pred celom Gardom.

Žuti, bivši oficir Arkanove SDG: Imali smo pendrek, Ustašu keca. To je onaj debeli kabl za struju.

Borislav Pelević, bivši general Arkanove garde: To je bila palica koja nije tako strašno bolela.

Žuti, bivši oficir Arkanove SDG: Znaš li  šta je to kad te udari? Veruj mi, kad te udari, džigericu ili želudac ti pomera do mozga.

Borislav Pelević, bivši general Arkanove garde: Naš centar za obuku je bio pored vinarije u Erdutu. Svi dobro zanju da su erdutska vina bila čuvena i van granica SFRJ. Ali nikome i nikad nije palo na pamet da popije i jednu čašicu vina ili bilo kog drugog alkoholnog pića.

Žuti, bivši oficir Arkanove SDG: A mi odvaljeni. Popili po sedam osam onih flaša... Pršti gitara, tamo svira odande, ovaj peva odavde... Komandant pokojni, ustao, u komplet uniformi, i ne može da veruje. Kad je udario čoveka gitarom, video sam žice kako su mu se zategnule na glavi. To sam video samo na filmu.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Ti dobrovoljci su se stvarno plašili Arkana i on je strahom održavao tu disciplinu.

U ovom je periodu i jedinica iz Knina, posle vatrenog krštenja u junu 1991. na prevoju Ljubovo kod Gospića, angažovana u u sukobima u Lici, Baniji i Kordunu. Onda se Kapetan Dragan, u jednom od cikličnih sukoba krajiškog predsednika Milana Babića s Martićem oko kontrole nad vojskom i policijom, svrstao se na stranu Martića. Babić se žalio i dosađivao Miloševiću sve dok Frenki nije pozvao Kapetana Dragana.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži:Rekao mi je da šef hoće da me vidi u Beogradu. Jovica je, u stvari, došao kod mene i bukvalno mi rekao da više ne mogu da se vratim u Krajinu. Ja sam ga pitao zašto? On mi je rekao da ja sa svoje pozicije ne vidim neke stvari koje se vide sa neke više pozicije. I onda mi je na kraju rekao da će, ako ga ne budem poslušao, biti prinuđen da stavi rampu. Bukvalno mi je rekao: "Kep, moraš da shvatiš da ja nemam drugih opcija nego da ti stavim rampu. Ti ne možeš više da ideš u Krajinu."

U stvari, Stanišić i Frenki su procenili da je Jedinica iz Knina postala suviše podložna uticajima lokalnih političara, pa su Knindže raspuštene.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Dobar deo te Jedinice je otišao u vojnu policiju. Jer, kad je formirana Vojska Krajine, oni su regrutovani kao instruktori u raznim krajiškim jedinicama. Ali, ta jednica se tada raspala.

Ako su se Knindže raspale, Jedinica nije. Grupu odabranih okupio je Frenki.

Joca, bivši pripadnik Jedinice: Jedinu komandu koju smo dobijali bila je od našeg komandanta koji je u tom trenutku bio Frenki. Od pomena njegovog imena svi su bili u strahopoštovanju i u stavu mirno.

Jezgro nove formacije činili su radnici DB-a. Mnogo važniji zadatak od obuke krajiške milicije i borbnih akcija za njihje bila je čvrsta kontrola vlasti u Krajini. Upravo tim ljudima, koji su delovali u strogoj tajnosti, Milošević je šest godina kasnije čestitao Dan Jedinicena proslavi u Kuli.

Žika Ivanović: Gospodine predsedniče, veterani Jedinice za specijalne operacije Državne bezbednosti Republike Srbije postrojeni za smotru. Raportira pukovnik Žika Ivanović.

...Zvani Crnogorac. Frenkijeva desna ruka.

Žika Ivanović:Pukovnik Božović Radojica.

...Zvani Rajo. Najuticajniji komandant u Bosni.

Žika Ivanović:Pukovnik Mijović Vasilije.

...Zvani Vaso. Čovek za sve režime i sve policije.

Žika Ivanović:Potpukovnik Jovanović Zvezdan

...Zvani Zmija. Atentator na Đinđića.

Ove ljude, kao i Jedinicu, zauvek je obeležio jedan od poslednjih poteza Kapetana Dragana pre njegovog odlaska iz Krajine početkom jula 1991.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Crvene beretke su počele da se nose posle bitke za Glinu. Dvadeset jedan momak je bio u Glini. Ja nisam imao šta drugo da im dam. Nisam imao orednje, nisam imao para.

Od tada, pa sve do raspuštanja, crvena beretkaje bila je i zaštitni znak i naziv Jedinice. Za vreme ratova u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu, malo je ljudi za znalo za Frenkija i Legiju, njihove ljude i šta oni to tačno rade, ali gotovo da nema nikog ko nije čuo za Crvene beretke. Te dve reči imale su sablasan zvuk rata i smrti i označavale su dozvolu za ubijanje. Jedinica je menjala imena, zadatke i komandante, ali crvenu beretku nikada nije skinula.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Jedinica je uvek postojala, formalno ili neformalno, da li s 15 ljudi ili, na kraju, 300. U jednom periodu ja sam imao komandu nad Jedinicom, u drugom periodu Frenki, u trećem Legija... Ali, Jedinica je uvek postojala.

Kako se zbog Vukovara težište rata prenelo u istočnu Slavoniju, Arkan nije imao ni finacijskih ni političkih problema kao Kapetan Dragan. Iz baze u Erdutu u kojoj će, uz jedan prekid, provesti pet godina, Garda je kretala u ratne pohode u Hrvatskoj i, kasnije, u Bosni. Taj deo Jedinice nikada nije brojao više od 300 pripadnika, retko su išli u samostalne akcije, a pratile su ih pljačke i ratni zločini. Po Badžinoj zamisli, predstavljali su, 1991, udarnu grupu za podršku JNA.

Željko Ražnatović Arkan:Vojska je obećela da će da gađa iz tenkova prve kuće. To je samo skretanje pažnje. Pazite, Vojska ne ulazi tenkovima. Nema šta tu vojska da traži jer oni su pripremljeni za protivoklopnu borbu. Oni su uništili dva tenka, Vojska se opekla i na nama je sada da vadimo kestenje iz vatre.

Arkan je više puta jasno i glasno rekao: "Mi nemamo zarobljenika".

Željko Ražnatović Arkan: Setite se naša dva vojnika koja su izmasakrirana, živa uhvaćena i izmasakrirana u Laslovu. I mislite na to.

Mada su generali JNA bili lojalni Miloševiću, ovaj se krajem 1991. ratosiljao vojnog vrha iz prostog razloga što ga nije imenovao, već nasledio. U kampanji za pripremu javnosti, režimski su mediji optuživali Vojsku za nesposobnost i izdaju, a kao primer patriotizma i vojne veštine nuđeni su Arkan i njegov deo Jedinice.

General Andrija Biorčević, komandant Novosadskog korpusa JNA 1991: U okruženjima, manjim enklavama, Arkan, komandant Srpske dobrovoljačke garde, veoma je pedantno, pametno i planski radio.

Pojedini generali su shvatili poruku. Među prvima komandant Novosadskog korpusa Andrija Biorčević.

General Andrija Biorčević, komandant Novosadskog korpusa JNA 1991: To što vam je rekao Arkan, koji je za mene pošten i čestit Srbin... On je bio bogat čovek i pre ovog rata. On je u ovom ratu više izgubio nego što je dobio. Gde ti je rana? Pokaži junače srpski. Gledajte njegov prst. Koji je? Vidite kakav je. Ja njemu kažem idi i izleči, a on meni: "S tobom sam."

Posle sklapanja primirja, JNA se početkom 1992. povukla iz Hrvatske. Imenovan za načelnika uniformisane policije, i Badža se vratio u Srbiju. Ali, Jedinica je ostala. Uz dozvolu Stanišića i Badže, Arkan je koristeći svoje firme kao paravan, uspostavio monopol nad svim poslovima u istočnoj Slavoniji. Švercovao je naftu i cigarete u Srbiju i iz nje, prodavao vina zaplenjena u vinarijama u Erdutu, besplatno sekao hrastovinu i izvozio je... Pripadnike Garde angažovane na tim poslovima zvali su Inženjercima.

Željko Ražnatović Arkan:Ja sam biznismen. Imam pet firmi svojih. Privatnik, privatna inicijativa. 

Arkan, naravno, nije bio jedini. Uz obaveznu taksu DB-u, na tim poslovima je nastala Miloševićeva novobogataška elita. Iako je početkom 1992. u odnosu na Arkana Jedinica iz Knina delovala poput osiromašene aristokratije iz provincije, njihov značaj za DB bio je mnogo važniji.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Jedan deo tih momaka, njih ne više od 15, Frenki je okupio oko sebe. Odveo ih je na Frušku goru i tamo formirao kamp.

Motel Ležimir na Fruškoj gori, danas zapušten i napušten, kao prva baza Jedinice u Srbiji, bio je strateški izbaran. Za manje od sat vremena Crvene beretke su mogle stići do istočne Slavonije, gde je rat tek bio okončan, i do Bosne, gde se rat očekivao. Položaj glavnog instruktora Frenki je ponovo ponudio Kapetanu Draganu.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Imao sam još jednu ponudu, na Fruškoj gori, da preuzmem komandu nad budućim JSO-om. Bio sam tamo desetak dana dok sve to još i nije bilo u potpunosti osnovano. Uspeo sam da obezbedim nekih milion maraka preko Dafine Milanović i kupio opremu za njih, lepe uniforme.

Joca, bivši pripadnik Jedinice: Takve uniforme su i dan danas od najboljih. One omogućavaju pešadincu normalan rad na terenu.

Mada su komandni kadar mahom činili veterani iz Krajine, Ležimir nije bio isto što i Golubić. Jedinica je sada najvećim delom popunjena u Srbiji i reorganizovana po metodama Arkanove Garde. Za Kapetana Dragana tu uskoro više nije bilo mesta.  

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Žika Crnogorac je tada postavljen za komandanta Jedinice. Po mom mišljenju, on je stvarno divan dečko, bio je heroj dok je komandovao odeljenjem od pet ljudi, ali u onom trenutku kada je dobio komandu nad Jedinicom, to je bio baš velik promašaj i za njega i za čitavu Jedinicu.

Na Ležimiru su Crvene beretke dobile obeležja koja se u osnovi neće mnogo promeniti do njenog raspuštanja.

Joca, bivši pripadnik Jedinice: Prvog dana stupanja u Jedinicu dobio sam amblem, crvenu beretku, uniformu, identifikacioni broj i nadimak.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Oni su, u principu, bili preteča JSO-a. Frenki je imao ideju o formiranju JSO-a. Znam da je dugo lobirao i da se borio da mu to bude odobreno.

Iz političkih razloga,Stanišić nije tada udovoljio Frenkijevoj želji da Crvene beretke postanu deo redovne policije u Srbiji. Jedinica će i dalje delovati, a da zvanično nigde ne postoji.

Tek što su sukobi u Hrvatskoj bili privremeno okončani, buknuo je, u proleće 1992, u Bosni i Hercegovini najveći rat u Evropi posle 1945, s teškim razaranjima, ratnim zločinima i etničkim čišćenjem. U atmosferi teško narušenih međunacionalnih odnosa, kao reakciju na referendum o nezavisnosti koji su organizovali predstavnici bosanskih muslimana i Hrvata, bosanski Srbi su proglasili Republiku Srpsku. Na delu je, u osnovi, bila namera Miloševića i Tuđmana da podele Bosnu. Jedinicaje delovala munjevito. Arkanova Garda odmah se, s lokalnim srpskim snagama, uključila u zauzimanje istočne Bosne.

General Manojlo Milovanović, načelnik štaba Vojske Republike Srpske:Arkan je poseban problem. Dok sam ja stigao na ratište tog 11. maja 1992, Arkan je već završio posao u Bijeljini i u Zvorniku.

Žuti, bivši oficir Arkanove SDG: Uvek je bilo problema između nas i Vojske Republike Srpske.

General Manojlo Milovanović, načelnik štaba Vojske Republike Srpske:Karakteristika Srpske doborovoljačke garde je bila da je svaki njen povratak iz Republike Srpske i Republike Srpske Krajine bio u kolonama koje je, pored transportera i tenkova, sačinjavao i velik broj šlepera. Radilo se o pljački.

U tom periodu, Arkanovoj Gardi se priključio bivši pljačkaš prodavnice sportske opreme na Novom Beogradu Milorad Ulemek. Javnost o njemu tada nije znala baš ništa. Deset godina kasnije, dok je kao komandant Jedinicedržao u šahu vladu izabranu posle 5. oktobra 2000, cela Srbija je sa strahom izgovarala njegov nadimak Legija.

Borislav Pelević, bivši general Arkanove garde: On je došao iz Legije stranaca, pobegao je posle četiri godine koje je tamo proveo i došao da pomogne srpskom narodu. Legija nam se priključio pri oslobađanju Zvornika.

Igor Gajić, bivši pripadnik Vojske Republike Srpske: U to vreme Legija je bilo bar šest-sedam. Ko god je bio u Francuskoj, nije morao biti u Legiji stranaca, zvali su ga Legija.

No, samo jedan od tih Legija je bio onaj pravi. Još kao maloletnik sklon delikvenciji, bežeći od policije, utočište je našao u Legiji stranaca. Na odluku da se pridruži Gardi verovatno je velik uticaj imao i njegov stric Mihajlo Ulemek, jedan od Arkanovih pukovnika. Obuka i kondicija koju je Legija za više od četiri godine stekao u Legiji stranaca omogućila mu je da se odmah nametne za operativnog Komandanta u Gardi.  

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Legija je bio vojnički najškolovaniji od svih koji su tamo bili. Bio je mlad, pun energije, odlučan...

Borislav Pelević, bivši general Arkanove garde: Vrlo brzo se videlo da Legija mnogo zna i zato je i bio postavljen na mesto jednog od glavnih isntruktora, a kasnije i na mesto jednog od glavnih komandanata Srpske dobrovoljačke garde.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Imao je on terensko znanje. Znao je on šta je puška, znao je on šta je Jedinica, šta su minska polja...

Joca, bivši pripadnik Jedinice: Odavao je utisak beskrupuloznog momka koji može da napravi veliki posao i koji se na plaši ni zadatka ni metka.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Njegov rad na terenu se dosta razlikovao od pređašnjeg Arkanovog rada i razlikovao se mnogo od rada rezervista JNA... U pozitivnom smislu, svakako.

Podeljena u dve borbene grupe, i JedinicaizLežimira, poznata kao Crvene beretke, upućena je početkom aprila 1992. u Bosnu i Hercegovinu.

Joca, bivši pripadnik Jedinice: Mi smo dobili zadatak i helikopterom smo odletili do Han Pijeska. U Han Pijesku smo sleteli kod štaba Ratka Mladića. Odatle smo transportovani u Sarajevo i smešteni u srednjoj policijskoj školi na Vracama. Tu smo dobili određene zadatke od svog domaćina Karla Karišika, komandanta jedne specijalne jedinice.

U prvim mesecima rata, dok vojska i policija Republike Srpske nisu bile u potpunosti organizovane, Crvene beretkesu delovale kao udarna grupa na strateškim mestima od Hercegovine do Sarajeva bez velike pompe.

Joca, bivši pripadnik Jedinice: Jedinica je u početku bila organizovana po operativnim grupama ili, kako smo ih mi zvali, borbenim grupama. Operativna grupa kojoj sam ja pripadao imala je 42 pripadnika. Bilo je tu ljudi iz svih krajeva, sem Crnogoraca. Crnogorci su imali svoju operativnu grupu i nisu se mnogo mešali sa ostalima, mada su se pokazali dobri i korektni. Prema jednom podatku koji je došao do nas, sredinom 1992, Jedinica je, po operativnim grupama, brojala oko 2.000 ljudi.

Među prvima koji su od generala JNA postali srpski generali, komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić počeo je svoj ratni put u Kninskom korpusu 1991. Okrutan, bezobziran, ali i harizmatičan i sposoban, nije trpeo oružane formacije nad kojima nije imao ličnu kontrolu. Čim je Mladićev Glavni štab počeo da funkcioniše, Arkan je morao okončati svoj pohod po Bosni.

Borislav Pelević, bivši general Arkanove garde: Po naređenju Ratka Mladića, Srpska dobrovoljačka garda je napustila Republiku Srpsku. To je bilo suludo i besmisleno. Tome se usprotivio i Radovan Karadžić... Ali, radilo se o jednoj ljudskoj sujeti.

Kako Arkan u Bosni nije imao komandanta poput Badže, Stanišić se složio s povlačenjem tog dela Jedinice, ocenjujući verovatno i da je posle fotografija iz Bijeljine njeno prisustvo kontraproduktivno. DB se, međutim, revanširao Arkanu  omogućivši mu da ga grupa Srba sa Kosovu izbare za poslanika u Skupštini Srbije. No, kad je reč o Crvenim beretkama pod Frenkijevom komandom i tvrdoglavi Mladić je morao da popusti.

General Manojlo Milovanović, načelnik štaba Vojske Republike Srpske: Badža je bio u uniformi, a Stanišić u civilu. Ja sam pitao generala Životu Panića ko su ti ljudi. On mi je rekao da je Stanišić iz DB-a, nije rekao ni načelnik, ni ovo ni ono. Mene je zaprepastilo koliko Stanišić dobro poznaje našu situaciju u Podrinju. Neke stvari je čak bolje znao nego ja. On je znao ko se u kom selu bori, ko komanduje, frapirao me je.

Igor Gajić, bivši pripadnik Vojske Republike Srpske: Ovde je Beograd imao potpun uticaj na celu strukturu DB-a, a pogotovo Jovica Stanišić. Stanišića su se ovde više plašili nego Slobodana Miloševića.

Jedinica će u Bosni i Hercegovini delovati sve do kraja rata. Od samog početka, jedna od njenih najvažnijih aktivnosti bila je organizovanje i obuka lokalnih specijalnih sastava policije i vojske, poput Pantera iz Biljeljine pod komandom Ljubiše Savića Mauzera.

Joca, bivši pripadnik Jedinice: Kada je reč o mojoj borbenoj grupi, posle Sarajeva smo bili na Ozrenu, pa smo posle davali podršku Mauzerovim Panterima, slede Grahovo, Prijedor, šume severno od Sanskog Mosta...

Potpun spisak mesta iz kojih je Jedinica delovala imao je samo Frenki.

Franko Simatović Frenki:U Republici Srpskoj Krajini, u Golubiću, Dinari, Obrovcu, Gračacu, Plitvicama, Šamaricama, Petrovoj Gori, Ličkom Osiku, Benkovcu, Ležimiru, Iloku, Vukovaru, a u RS u Banjaluci, Doboju, Šamcu, Brčkom, Bijeljini, Trebinju, Višegradu, Ozrenu, Mrkonjić Gradu...

Sve te grupe baštinile su od Jedinice njen duh i crvenu beretku, što je dodatno omogućilo konfuziju važnu za njeno delovanje.

Željko Kopanja, vlasnik Nezavisnih novina: To je bio jedan gemišt, vi ne znate ko je Ccvena beretka, ko je pripadnik specijalne jednice MUP-a Republike Srpske kad je to sve isto bilo. I kad su Arkanovi ljudi dolazili i oni su bili u sastvu nekih specijalnih jedinica MUP-a Republike Srpske. Ne možete vi znati ko je ko.

Joca, bivši pripadnik Jedinice: Treba znati da je iz Crvenih beretki mnogo jedinica nastalo. Na primer,  Vukovi s Vučijaka. Svi ti ljudi koji su kod nas bili na obuci, kad su se vratili u svoja mesta, pravili su svoje jednice na osnovu onog šta smo ih mi naučili.

Za razliku od Arkana, Crvene beretkeu Bosni radile su tišini. Malo je ljudi znalo imena komanadnata njihovih borbenih grupa. No, tu i tamo bi isplivalo poneko ime.

Željko Koponja, vlasnik Nezavisnih novina: Rajo Božović. Za to ime sam čuo u kontekstu opasnih ljudi.

Napad Hrvatske vojske na Krajinu početkom 1993. ponovo je doveo Kapetana Dragana u Knin. U međuvremenu, on je vodio svoj Fond pod okriljem DB-a čiji je zadatak bio pomoć ranjenicima i porodicama poginulih srpskih boraca. Kapetan Dragan se u Krajinu vratio na stari posao, ponovo je imao platformu za spuštanje konopcima i ponovo je vodio jedan manji ogranak Jedinice, no dani slave iz 1991. zauvek su bili prošli.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Formirao sam nastavni centar Alfa. U martu 1993. sam rešio da vratim neki deo teritorije. Rešio sam da vratim Škabrnju.

Pored Crvenih beretki, učešće u borbama uzela je i Garda sa Arkanom i Legijom.

Željko Ražnatović Arkan: Ustašama poručujem ono što sam im uvek poručivao. To je malo i vulgarno, jebaću im i oca i majku.

Kapetan Dragan Vasiljković, komandant Knindži: Mi smo u jednom trenutku zapali u nezgodu. Pojavio se Legija. Ja sam mu tražio pomoć. On je tu odmah prišao i krenuo je frontalno na njih. Tamo su izgubili dosta ljudi, baš u bici kod Škabrnje, sedam ili osam ljudi im je poginulo u napadu. Tri dana kasnije, oni su se povukli i otišli u Beograd. Ja sam ostao još tu, na Škabrnji, ta bitka je trajla 14 dana i polako, uspeli smo da zauzmemo taj teren i još pet-šest kilometara. Držali smo Ravne Kotare i sve do Zadra je bilo naše.

Milorad Ulemek Legija:Puko si ko Kapetan Dragan. Dođe ovako na jednu kuću. Ima prozor. Stane, izvadi i stavi dvogled. I ruke na leđa... I gleda ovako, a ovaj s kamerom, znaš ono...

Arkan i Legija nisu dugo ostali u Kninu. Razlog za povlačenje bila je svađa s Martićem, koji nije dopuštao da mu ta dvojica podriju autoritet batinajući i ponižavajući krajišku vojsku i policiju kao da su u Erdutu. No, to prvo sadejstvo delova Jediniceiz Ležimira i Erduta 1993, biće krunisano naredne godine na bihaćkom ratištu ujedinjavanjem u njenoj najvećoj operaciji po imenu Pauk.

Teritorijalna obrana Autonomne pokrajine Zapadna Bosna:
Šta smo mi?
Vojska!
Čija?
Babina!
Čija?
Babina!
Ponovo!
Babina!

kraj I djela