|
Jedinica, 2. dio
Prvi dio:
Drugi dio:
Treci dio:
Kako je bilo moguće da Jedinica godinama bude država
u državi, van bilo kakve kontrole? Kako se dogodilo da
srž organizovanog kriminala čine Državna bezbednost i
njena elitna policijska formacija? Kako to da se grupa
naoružanih i opasnih ljudi usudila da kroji sudbinu
čitave nacije? Odgovori na ta pitanja leže u korenima
postojanja Jedinice i njenom delovanju za vreme ratova u
SFRJ.
Transkript 2. djela emisije:
Sreda, 12. mart 2006,
oko podneva. Za premijera Zorana Đinđića još jedan radni
dan. Za Zvezdana Jovanovića, potpukovnika Jedinice za
specijalne operacije, ključni trenutak života. Zemunski
klan, najjača mafijaška grupa u regionu i elitna
policijska formacija, poznata kao Crvene beretke ili,
prosto Jedinica,napašće svog najvećeg i poslednjeg
protivnika, državu Srbiju.
Zvezdan Jovanović ne razmišlja mnogo. Svi pripadnici
Jedinice izvršavali su bez pogovora svako naređenje
Milorada Ulemeka Legije, svog prvog i jedinog pravog
komandanta. Iznad su svakog zakona jer pri pomenu
Jedinice cela Srbija stoji mirno. U martu 2003. Zoran
Đinđić je bio odlučan da jednom zauvek okonča tu
situaciju. Međutim, Jedinica i Zemunski klan udarili su
prvi.
Premijer Zoran Đinđić je ubijen u 12.25. Atentatori su
se odmah povukli u tajne stanove. Kada su istog dana
optuženi za ubistvo Đinđića, niko nije bio iznenađen,
sem njih samih. Još više ih je iznenadila prva reakcija
Vlade.
NebojšaČović:Vlada ocenjuje da
su ispunjeni uslovi za proglašavavnje vanrednog stanja.
Za vreme policijske akcije Sablja likvidirane su vođe
Zemunskog klana, a veći deo članova bande je uhapšen. U
zatvoru su se našli i vrh Jedinice i nekoliko njenih
pripadnika. Njihova moć je bila slomljena samoobranom
društva. Ubistvo Đinđića bio je prag preko kog građani
Srbija ni po koju cenu nisu više bili spremni da pređu.
Ali, kako je bilo moguće da Jedinica godinama bude
država u državi, van bilo kakve kontrole? Kako se
dogodilo da srž organizovanog kriminala čine Državna
bezbednost i njena elitna policijska formacija? Kako to
da se grupa naoružanih i opasnih ljudi usudila da kroji
sudbinu čitave nacije? Odgovori na ta pitanja leže u
korenima postojanja Jedinice i njenom delovanju za vreme
ratova u SFRJ.
Sredinom 1993, druge ratne godine u Bosni i Hercegovini,
u bihaćkom regionu živelo je više od 300.000 stanovnika,
meštana i izbeglica iz bosanske Krajine. Nedostajalo im
je apsolutno sve, od električne energije i ogreva, do
hrane i lekova. Bihaćki region, kao najveća muslimanska
enklava, bio je okružen sa severa, zapada i juga
Republikom Srpskom Krajinom, a sa istoka Republikom
Srpskom. Sama pomisao na još jednu ratnu zimu mnoge je
terala u očaj. Međutim, jedan je čovek smatrao da ima
rešenje.
General Atif Dudaković, bivši komandant V
korpusa Armije BiH:Da se mi razumijemo,
Fikret Abdić je bio lider na ovom prostoru kao priznati
politički autoritet u bivšoj Jugoslaviji.
Fikret Abdić, direktor velike kompanije Agrokomerc iz
Velike Kladuše imao je nadimak Babo. To nije bila prazna
reč. Pošto je najveći broj žitelja bihaćkog regiona
zavisio od rada Agrokomerca, Abdić je imao ogroman
uticaj na život tog kraja. Čak ni hapšenje zbog
privrednog kriminala sredinom osamdestih nije umanjilo
njegovu moć. S najvećim brojem glasova izabran je 1990.
za člana Predsedništva Bosne i Hercegovine. Kada su se u
leto 1992. rasplamsali sukobi, Babo se iz Sarajeva
vratio u rodnu Veliku Kladušu, gde je imao negraničenu
vlast.
Priliku da svoj kraj izvuče iz rata Abdić je ugledao
sredinom 1993. Tada su sva tri naroda u Bosni i
Hercegovini međusobno ratovala i sklapala lokalne saveze
u svim mogućim kombinacijama. Babo je odlučio da se
priključi onima za koje je smatrao da pobeđuju, pre
svega Srbima, ali i Hrvatima.
Bošnjački zarobljenici: Čija
je Bosna? Bosna je srpska, kao što je Moskva ruska.
Fikret Abdić je i pre i za vreme i posle ratova poznavao
sve i svakog na prostoru SFRJ. Da li je Babo prvi
kontaktirao načelnika DB-a Srbije Jovicu Stanišića ili
je bilo obrnuto, nije poznato. Poznato je da se Abdićev
separatizam izvrsno uklopio u planove predsednika Srbije
Slobodana Miloševića, pa se Babina regija ubrzo našla
pod zaštitom jedinice Franka Simatovića Frenkija.
Posebno važnu ulogu na tom području imao je i Milorad
Ulemek, čovek koji će 10 godina kasnije biti optužen za
atentat na Đinđića. Osetivši se zaštićenim, Babo je u
oktobru 1993. proglasio Autonomnu pokrajinu Zapadnu
Bosnu u bihaćkoj regiji i sklopio separatni mir s
Republikom Srpskom. Prosto rečeno, potpuno se odmetnuo
od vlasti u Sarajevu.
General Atif Dudaković, bivši komandant V
korpusa Armije BiH:Možda sam i ja bio u
dilemi da slijedim Abdića ili da samoinicijativno
slijedim nešto drugo.
Dudaković i njegov V korpus sa sedištem u Bihaću ostali
su lojalani predsedniku BiH Aliji Izetbegoviću i
njegovom konceptu celovite države. Babo je u Sarajevu
optužen za izdaju.
Fikret Abdić Babo: Upravo je
dat nalog V korpusu da čak i primenom sile onemogući rad
Autonomne pokrajine Zapadna Bosna.
Zauzvrat, Babo se, pored Miloševića, mogao osloniti na
predsednika Hrvatske Franju Tuđmana. Njihov zajednički
interes bio je da se pokaže da ni muslimani više nisu za
jednistvenu BiH. Proglasivši državu, Babo je formirao i
sopstvene oružane snage, Teritorijalnu odbranu Zapadne
Bosne. V korpus, do tada jedinstvena muslimanska vojska
u bihaćkom džepu, podelio se na dva dela.
Mirsad Sedić, bivši načelnik štabaV korpusa
Armije BiH:Dvije dobro opremljene kladuške
brigade i već iskusne prelaze na stranu Fikreta Abdića.
General Atif Dudaković, bivši komandant V
korpusa Armije BiH:Oni su imali jasan
cilj, isključivo poraz V korpusa.
Pored političke koristi od Abdića, njegovi saveznici
imali su finansijsku. Tuđman je omogućio Babi da u
Hrvatskoj posluje i kupuje naftu, a Milošević je, za deo
te nafte, snadbdevao Zapadnu Bosnu oružjem i hranom iz
Krajine. Takvu priliku Crvene beretke jednostavno nisu
mogle da propuste, nijedna cisterna ili šleper nisu ušli
ni izašli iz Babine države bez dozvole Jedinice.
Igor Gajić, bivši pripadnik Vojske Republike
Srpske: Na punktovima su bile Crvene beretke iz
Srbije, pod kontrolom DB-a Srbije.
Premda Miloševićev partner, Abdić je plaćao svaki metak,
svaku granatu i svaki džak brašna. Mada zvuči
paradoksalono, DB i Jedinica još i više su zarađivali na
trgovini sa svojim neprijateljem, V korpusom u Bihaću.
Dudaković je imao čime da plati. Lakše je bilo iz
Sarajeva helikopterima dopremiti novac nego hranu ili
oružje.
General Atif Dudaković, bivši komandant V
korpusa Armije BiH:Snadbdjevanje je
poznato u vojnoj teoriji. Vlastita proizvodnja, ratni
plijen i dotur. Taj dotur je od prijatelja, saveznika,
ali za nas je bilo karakterično, uslovno, i od
neprijatelja.
Bećir Sirovina, bivši pomoćnik komandata V
korpusa Armije BiH za logistiku:
U tu svrhu su otvoreni punktovi za trgovinski promet
ili, kako smo mi to nazivali, za šverc.
General Atif Dudaković, bivši komandant V
korpusa Armije BiH:Moj pomoćnik za
logistiku je išao u Glinu. Po njegovim kasnijim
izvještajima, normalno da je kasnije morao da napiše s
kim je kontaktirao, sjeo je u jako luksuzan automobil
opremljen telefonima. Faca u atomobilu je bila vrlo
čudna, ali je konvoj brašna došao u Bihać. Ta osoba je
uredno bila isplaćena. Da se razumijemo, to je bio jedan
od naših načina preživljavanja.
Profiti su bili astronomski, a vodeći kadar DB-a i
Jedinicepresrećan. Bilo je kao u priči.
Igor Gajić, bivši pripadnik VRS: Kad
padne mrak - Dobro veče, dobro veče. Šta ima? Evo za
danas ima ulje i šećer. Koliko je, toliko je - završena
priča. Šta imamo sutra, imamo neke granate, imamo nešto
metaka - opet završena priča.
Odnos ponude i tražnje diktirala su ratna dejstava. Za
vreme intenzivnih borbi džak brašna prodavan je za 100,
a kutija keksa za 30 nemačkih maraka. Isto je vredelo za
oružje i municiju.
General Atif Dudaković, bivši komandant V
korpusa Armije BiH: Recimo da su tri metka
bila za marku, pa kad je na na nas ofanziva dva metka
budu za marku, a nekad je bilo... Meni uopće nije bila
bitna cijena. Ako plaća Vlada kantona ili okruga, neka
metak bude 1.000 maraka, meni je bio potreban metak.
Svakako, nijedna cena nije bila prevelika za V korpus
kada je sredinom 1994. Dudaković zauzimao Veliku
Kladušu. Celo stanovništvo Abdićeve Zapadne Bosne našlo
se u izbeglištvu u Krajini. Njihovu veru u Babu međutim,
ništa nije moglo pokolebati.
Teritorijalna obrana Autonomne pokrajine
Zapadna Bosna:
Ko je komandant?
Babo!
Živio Babo!
Živio!
Prvi komandant međutim, sedeo je u Beogradu. Kako je
Milošević i dalje računao na Babu, pokrenuo je celu
Jedinicu s ciljem da ga vrati u Veliku Kladušu.
Operacija se zvala Pauk, a na njenom čelu stajao je
Jovica Stanišić. Angažovan je i čitav komandni sastav
Jedinice, od Frenkija, preko Legije i Radojice Raje
Božovića na niže. Reč je bila o najvećoj akciji te
formacije, pre i posle.
Ništa od toga pripadniciSrpske dobrovoljačke garde nisu
mogli ni naslutiti kada su se postrojili u bazi MUP-a
Srbije u Lipovičkoj šumi, početkom augusta 1994.
Komandant tog dela Jedinice Željko Ražnatović Arkan samo
im je rekao da ih neće predvoditi u akciji u bihaćkoj
regiji pošto ne voli muslimane, a ni oni baš njega.
Arkanov zamenik Legija bio je strogo poslovan, sva lična
dokumenta moraju biti ostavljena jer je zadatak toliko
važan i složen daGardaneće ratovati ni pod svojim
znamenjima. Koristiće samo jednu oznaku, crvenu beretku.
Pod Legijnom komandom, Garda je stigla na Petrovu goru u
Krajini, gde je bio [tab operacije Pauk. Tu ih je već
čekao drugi deo Jedinice, Frenkijeve
Crvene beretke, razvrstane po operativnim grupama.
Joca, bivši pripadnik Jedinice: Moja
operativna grupa od 39 ljudi je imala odeljenje snajpera
i odeljenje izviđača. Svi ostali su bili pešadinci sa
zoljama. To je bila čista jurišna grupa.
Arkanova Garda bila je sada samo jedna od tih jurišnih
grupa pod Frenkijevom komandom. On je posle Stanišića
postao čovek broj dva u DB-u Srbije. Organizacija i moć
Jedinice koju je 1991. skromno osnovao u Golubiću pored
Knina, enormno se povećala.
Joca, bivši pripadnik Jedinice:
Jedinica je u arsenalu imala borbena vozila i bestrzajne
topove i svoju avijaciju, helikoptere MI8 i gazele.
Sasvim je samostalno mogla da odradi veliki deo posla.
Operacija Pauk formalo je predstavljala združenu akciju
Spske vojske Krajine pod komandom generala Milana
Novakovića i Babine Teritorijalne odbrane. Stvarno, sve
je bilo u rukama Jedinice. Vojne snage angažovane na
vraćanju Fikreta Abdića u Veliku Kladušu bile su
podeljene u tri taktičke grupe: prva je bila pod Babinim
zapovedništvom, taktičkom grupom Dva komandovao je
Legija, a pod šifrovanim imenom Kobac, Taktičku grupu
tri vodio je pukovnik Crvenih beretki Rajo Božović. Tri
godine kasnije, Milošević će se srdačno pozdraviti s
Božovićem na proslavi dana Jedinice u Kuli. Jedinicaje
brzo uspela da vrati Babu u Veliku Kladušu.
Operacija Pauk nije se završila vaskrsnućem Autonomne
pokrajine Zapadna Bosna, sada se Babi moralo pomoći i da
se održi. Početkom 1995. komandant Vojske Republike
Srpske, genaral Ratko Mladić, poslao je svog načelnika
štaba, generala Manojla Milovanovića, da od Novakovića
preuzme komandu nad operacijom Pauk.
General Manojlo Milovanović, bivši načelnik
Štaba Vojske Republike Srpske: Ja sam stigao
tamo 12. februara 1995. po naređenju generala Mladića.
On mi je preneo da je stav Vrhovnog saveta odbrane
Jugoslavije i naše Vrhovne komande da ja preuzmem
komandu nad operacijom Pauk.
Dok je čekao primopredaju dužnosti, Milovanović je
obišao front. Mada su počeli kao čarke, sukobi Abdićeve
Teritorijalne odbrane i V korpusa vrlo brzo su postali
posebno teški. Zapravo, najkrvavije borbe vodile su se
baš između muslimana.
General Manojlo Milovanović, bivši načelnik
Štaba Vojske Republike Srpske: Gledao sam te
Fikretove borce. Strašno su se tukli. Gledao sam neki
vod u napadu, to je sačuvaj Bože. Prepolovili su ih ovi
iz V korpusa, a ovi Fikretovi pužu i dalje i guraju
ispred sebe neke kamene blokove za zidanje. To kotrljaju
ispred sebe, odbijaju im se prsti…
General Atif Dudaković, bivši komandant V
korpusa Armije BiH:U borbama protiv V
korpusa poginulo je 1.700 pripadnika V korpusa, a protiv
Srpske Vojske Krajine 1.300. To je pokazatelj da su po
intenzitetu bile žešće borbe sa Abdićevim snagama.
Legija i Rajo Božović primali su naređenje isključivo od
Frenkija.
General Manojlo Milovanović, bivši načelnik
Štaba Vojske Republike Srpske: I tad je došao
Frenki. S njim je bio još jedan čovjek, isto s crvenom
beretkom i u plavoj uniformi... Mislim da se zvao
Božović i imao je čin pukovnika. Nismo se mnogo
zadržali, pošto je bilo, što se kaže, vruće. Samo smo se
pozdravili. Ja sam pitao Frenkija, za njega sam bio čuo,
ali ga nikad nisam vidio, "Šta radite vi ovdje?" On mi
kaže: "Došao je Jovica Stanišić,a ja sam došao s njim".
Ipak, Milovanović nije postao komandant operacije Pauk.
General Manojlo Milovanović, bivši načelnik
Štaba Vojske Republike Srpske: Na taj sastanak
nije došao niko od generala ili oficira Vojske
Jugoslavije koji bi izvršili tu smenu, smenio generala
Novakovića i postavio mene, već je došao Jovica
Stanišić, šef DB-a Srbije. Ja sam mu rekao: "Jovice, ja
neću da izvršavam tvoja naređenja. Ti si policajac, nisi
vojnik".
Kako srpske snage uz Babinu pomoć nisu mogle likvidirati
V korpus, rat u bihaćkom regionu postao je primer
najstrašnije ratnog profiterstava. Važno je bilo samo da
traje. A trajao je.
Pripadnici Armije BiH:
Jel to ta praga?
Jeste.
Jebem joj mater!
Nezavisno od operacije Pauk, Milovanović je predvodio
kontranapad VRS posle velike ofanzive V korpusa početkom
1995. Teške borbe su trajale danima na istoku bihaćkog
džepa.
General Manojlo Milovanović, bivši načelnik
Štaba Vojske Republike Srpske: Njihova
artiljerija je praktično ućutala. Počeli su snadbdevati
jedinice po prednjem kraju zaprežnim vozilima. Znači,
nemaju goriva. Više nema ni šenlučenja s pešadijskom
municijom. Kad bi došlo do bitke i kada se pucalo sa obe
strane, videlo se da se njihova vatra polako stišavala.
Ja sam zaključio, i tako izvestio generala Mladića, da V
korpus više nema munije.
General Atif Dudaković, bivši komandant V
korpusa Armije BiH:Municija, nas
interesovala samo municija.
General Manojlo Milovanović, bivši načelnik
Štaba Vojske Republike Srpske: Odjednom,
muslimanski su minobacači počeli da dejstvuju i danju i
noću. I ja, preko obaveštajnih grupa, uspostavim vezu s
Dudakovićem. Pitam ga da odakle mu municija. On mi kaže:
"Prodali mi tvoji Srbi!"
Priliku da zarade u operaciji Pauk DB je pružio i manjim
ograncima Jedinice poput Pantera Ljubiše Savića Mauzera
i Škorpiona Slobodana Medića Boce.
Kod Bihaća je 1994. poginuo i glavni logističar Crvenih
beretki Radoslav Kostić Kole. Dve godine kasnije,
glavna baza ove formacije u Srbiji dobiće njegovo ime.
Ni danas se ne zna da li je reč o posebno zaslužnom
pripadniku ili o posebno prijatnom sećanju Jedinice,
operaciji Pauk.
Jedinica je od nastanka učestvovala u povlašćenim i
kriminalnim poslovima Miloševićeve elite. No, nikad i
nigde njen komandni kadar i sponzori iz DB nisu tako
masno zaradili kao u operaciji Pauk na najnižoj trgovini
ljudskom nesrećom, a koja se nije okončala sve do sloma
Babine Zapadne Bosne u avgustu 1995.
Nekoliko godina kasnije, Milovanović i Dudaković su u
Sarajevu, uz prisustvo Alije Izetbegovića, sumirali
ratna iskustva iz bihaćkog regiona.
General Manojlo Milovanović, bivši načelnik
Štaba Vojske Republike Srpske: I naišao je
Alija Izetbegović u pauzi između dve sednice. Ja mislim
da se Dudaković uplašio. Bilo mu je neprijatno,
pocrvenio je, a Alija prolazi pored nas i kaže: "Dobro
je dok razgovaraju ratni komandati". Dudaković, valjda
da bi se izvadio, kaže: "Gospodine predsedniče,
objašnjavam generalu kako sam odbranio Bihać". Na to
Alija u prolazu, ni pet, ni šest, reče: "Vraga bi ti
obranio Bihać da ja to nisam platio 46 milona maraka".
General Atif Dudaković, bivši komandant V
korpusa Armije BiH:Ja to ne znam, a
smatram da ni Alija Izetbegović nije znao koliko je
ovdje došlo para s obzirom na donacije od mnogih
dobronamjernih ljudi preko rođačkih linija i veza.
Vjerovatno to zna tadašnji premije Bosne i Hercegovine
Haris Silajdžić. Možda on zna, ali čisto sumnjam. A kada
se govori o toj cifri od 46 miliona maraka, to prvi put
čujem.
Tajna operacija Pauk okončana je 1995. posle sloma
Krajine u Oluji. Međutim, dva meseca ranijeJedinica se
prvi put pojavila u javnosti. Prilika je bila bizarna.
Posle vazdušnih udara NATO- aviona, Mladićeva vojska je
hapsila pripadnike mirovnih snaga i vezivala ih za sve
moguće ciljeve bombardovanja.
Milošević nije propustio šansu da se legitimiše kao
faktor mira i stabilnosti kako su ga tada nazivali
američke diplomate poput Ričarda Holbruka. Odmah je
poslao Stanišića u Republiku Srpsku da oslobađa taoce.
Pošto je sve trebalo da izgleda zvanično, šira javnost
je tada prvi put videla i čula šefa DB-a.
Jovica Stanišić:Ja sam šef
Državne bezbednosti Srbije i boravim ovde kao specijalni
izaslanik predsednika Miloševića.
A kako je Stanišićeva misija trebalo još da izgleda
opasno i napeto, pratila ga je Jedinica, za ovaj slučaj
nazvana Jedinica za antiteroristička dejstva. Gotovo da
nije bilo nikog ko je išta znao o tim ljudima s crvenim
beretkama. Još manje je bilo onih koji su na televiziji
mogli prepoznati Frenkija, sve i da su za njega čuli. A
tek o Zvezdanu Jovanoviću, koji će 2003. pucati u Zorana
Đinđića ne vredi trošiti reči. Ako se kasnije Stanišić
tu i tamo pojavljivao u javnosti, Jedinica se ponovo
povukla u mrak u kom je ostala do 5. oktobra 2000.
U tom mraku, u julu 1995, jedan ogranak Jedinice,
Škorpioni Slobodana Medića Boce, učestvovao je u
likvidaciji ratnih zarobljenika iz Srebrenice. Tada je u
tom gradiću i njegovoj okolini, pod Mladićevom komandom,
ubijeno više od 7.000 zarobljenika i civila muslimanske
nacionalnosti. Mesec dana kasnije, u avgustu 1995,
Milošević je i definitivno digao ruke od Krajine. Pala
je za svega četiri dana u operaciji Oluja Hrvatske
vojske. Nepregledne kolone izbeglica iz krajiških
gradića slivale su se danima u Srbiju. Ako su izbegle
Krajišnike svi zaboravili, Arkanov deo Jedinica nije.
Mada u istočnoj Slavonije nije bilo ratnih sukoba od
1991, Arkan je to područje pretvotio u svoju privatnu
državu i bogatio se na švercu deficitranih roba. Onako
kako su stizali, policija u Srbiji je hapsila izbeglice
i slala ih u Arkanovu bazu u Erdutu.
Dušan, izbeglica iz Krajine: Kad se
toga sjetim, muka mi je.
Milan, izbeglica iz Krajine:Policija je
pohapsila sve nas iz Prihvatnog cetra i potrpala nas u
autobuse.
Borislav Pelević, bivši general Srpske
dobrovoljačke garde: Reč je o suludoj odluci.
Ljudi su bukvalno kidnapovani, praktično otimani.
Milan, izbeglica iz Krajine: Kad smo
stigli nisam ni znao kuda idem, kad smo stigli u
Erdut...
Dušan, izbeglica iz Krajine: Kroz
prozor su virile ošišane glave dok su nas postrojavali.
Milan, izbeglica iz Krajine: Kad smo
stigli, morali smo predati sva dokumenta. Poskidali su
nam satove, lančiće, sve što smo imali. Niko ništa nije
mogao da zadrži niti da ima.
Borislav Pelević, bivši general Srpske
dobrovoljačke garde: Policija iz Srbije ih je
sprovodila kod policije RSK, a ova ih je raspoređivala
po regrutnim centrima. Jedan od tih centara je bio i naš
u Erdutu. Prema njima se postupalo maksimalno korektno.
Milan, izbeglica iz Krajine: Tu su
ljudi bili kažnjavani tako što su morali da laju kao
psi. Bili su lancima bili vezani za kućice kao za pse i
ljudi su morali da laju kao psi.
Dušan, izbeglica iz Krajine: Bilo je i
pucanja čovjeku u nogu zato što se nasmijao, pa je bilo
tuče i tako su ga sredili za cijeli život.
Milan, izbeglica iz Krajine: Arkan nam
se obratio i rekao: "Slušaj ovamo". Mi smo svi
slušali."«Hoće li neko da mi puši?" Tim rječima nam se
obratio gospodin Arkan. Mi smo stajali, niko ništa nije
smio da pisne, ni riječ jednu da prozbori...
Arkan se pored vođenja svog dela Jedinice okušao i u
politici. Uprkos besomučnoj propagandnoj kampanji,
njegova Stranka srpskog jedinstva neslavno je propala na
izborima 1993. Više sreće imao je u ljubavi. Venčanje
Arkana s folk-divom Svetlanom Cecom Veličković u proleće
1995. nazvano je u bulevarskoj štampi svadbom stoleća.
Međutim, nije im bilo suđeno da dugo uživaju u medenom
mesecu. Posle sloma Krajine, usledila je, u kasno leto
1995, velika ofanziva muslimanskih i hrvatskih trupa na
RS, pa je Stanišić Arkana i njegov deo Jediniceposlao
uBosansku krajinu. Arkanu je učešće u borbama bio tek
sporedni zadatak, a glavni, disciplinovanje VR, čiji je
moral bio uzdrman.
Oficir VRS: Mirno...
Željko Ražnatović Arkan:Nemoj
"Mirno...", nego "Mir-no!". Nauči ga da komanduje. Ajde,
to nije sramota... Ceo ovaj srpski narod ovde gleda u
vas. I vi ste za njih heroji i srpski Obilići. I ne može
da se desi da jedan heroj i srpski Obilić ode ovde ko
pizda i sedne kod škole i da ga boli kurac za položaj!
Jel jasno? Tu nema da padne moral - umoran sam, četiri
meseca... Šta je četiri meseca? Šta ako ovaj rat potraje
14 godina? Šta ćemo onda? Da se predamo? E nećemo da se
predamo! Ovo je srpska zemlja, sveta srpska zemlja! Jesu
li ovde vaši grobovi? Ovde su vaše crkve! Vi morate da
branite svoje! Svoja ognjišta branite. I nemoj da čujem
više da ste umorni. Jer niste umorni! Svi glave gore.
Gore glave! Vi ste srpska vojska!
Oficir VRS:Bataljon mirno!
Željko Ražnatović Arkan:Bravo
junače. Tako...
Oficir VRS:Na desno!
Željko Ražnatović Arkan:Ko
jedan svi! To je srpska vojska!
Vojnik iz stroja:A što ćemo sa
stvarima?
Željko Ražnatović Arkan:Ostavi
te stvari! Jebeš stvari!
Oficir VRS:Desnim krilom
napred marš!
Čim se pojavio u Bosanskoj krajini, Arkan se sukobio s
pripadnicima VRS.
General Manojlo Milovanović, bivši načelnik
Štaba VRS: Negde navečer mi se javio jedan
pukovnik iz Drinskog korpusa Svetozar Andrić. Iznerviran
i izrevoltiran pita: "Generale, može li neko da bije
srpske oficire?" Ja, ne znajući o čemu se radi,
odgovorim: "Može. Muslimani nas biju kad stignu". A on
kaže: "Mene je prebio Arkan!" Pitam gde. On kaže u
Prijedoru. Odkud Arkan tamo? Andrić kaže: "Ne znam."
Pukovnik, bivši komandant brigade VRS:
On je na prostoru od Sanskog Mosta prema Prijedoru,
između ostalog, uhapsio jednog od starješina moje
brigade... Nije ga uhapsio zapravo, već razbojnički
presreo na putu vozilom, vozilo je oduzeo, a starješinu
naćelavo ošišao. Arkan je čovjeka zlostavljao samo zato
što nije imao njegovu propusnicu.
General Manojlo Milovanović, bivši načelnik
Štaba VRS: "Presreli su me i prebili me", kaže
Andrić koji se vraćao sa fronta. "Lično me je Arkan
tukao".
Pripadnici VRS međutim, nisu bile nenaoružane izbeglice
u Erdutu.
Pukovnik, bivši komandant brigade
VRS:Ja sam mu zapretio da ćemo ući u oružani
sukob. Otvoreno sam zaprijetio i rekao Arkanu: "Ako
želite oružani sukob, imaćete ga. Ja imam 3.500 boraca,
a vi 350, pa ćemo lako vidjeti ko će izaći kao pobjednik
ako nam to treba u vrijeme opšte ofanzive muslimana i
Hrvata". Na svu sreću, nije došlo do sukoba, ali je
Arkan shvatio da na taj način ne može da komunicira.
Konačno, komanda VR tražila je objašnjenje od Karadžića
o Arkanovim postupcima i, uopšte, o pravim razlozima
njegovog prisustva u Bosanskoj krajini. Zvezda sastanaka
u Banjaluci bio je Arkan.
General Manojlo Milovanović, bivši načelnik
Štaba VRS: Rekoh: "Po čijem ste vi naređenju
došli ovde?Kako ste vi upšte došli ovde". Kaže Arkan:
"Došao sam po naređenju predsednika Karadžića." Karadžić
je tu, sedi prekoputa mene i samo je ćutao, i on i
Krajišnik. Karadžić je, kao dete kad nešto zgreši,
premotavao palčeve. Kažem Arkanu: "Dajte mi to
naređenje!" Kaže on: "Ostalo mi je u hotelu." "Gospodine
predsedniče, ima li Arkan vaše naređenje da dođe?"
Karadžić nije rekao ni da ni ne, nego je samo ćutao. I
onda je Arkan počeo da mlati praznu slamu, kako je njemu
teško, kako je on ostavio kod kuće ženu koja ima 22
godine i koja za njim pati, tad se bio oženio Cecom...
Rekoh: "Znaš šta. Što to mene brige što vama žena od 22
godine pati..." A već smo se Mladić i bili dogovorili
kako da rešimo Arkana. Rekao sam mu: "Ja noćas idem na
Manjaču da proteram ono vaše vojske što imate, a to će
uraditi i general Mladić u Kotorskom, pošto je krenuo za
Han Pijesak. I u roku od 24 sata da vas nema!"
Arkan se i po drugi povukao pred Mladićem; Stanišiću
nije odgovarala još jedna kriza u RS koja je usled
ofanzive muslimanskih i hrvatskih trupa i vazdušnih
udara NATO-a izgubila veći deo Bosanske krajine. No,
Karadžić se zahvalio Arkanu kao nikom pre.
Željko Ražantović Arkan: Puno
vam hvala predsedniče. Hoćete li da se obratite sa dve
reči?
Ipak, pre povlačenja, Arkan i njegov deo Jedinice
učestvovao je u borbama kod Sanskog mosta. Pet godina
kasnije, Haški tribunal je optužio Arkana da je najteže
ratne zločine počinio baš u tom gradu. No, dok je
Gardanapuštala RS, nazirao se kraj rata. U novembru
1995. sukobi će i zvanično biti okončani Dejtonskim
sporazumom. Rat su završili su ih isti oni koji su ga i
počeli.
Posle okončanja sukoba u Hrvatskoj i Bosni, cela se
Jedinica okupila u Srbiji. Pred DB se postavilo pitanje
što da radi sa svim tim ljudima, obučenim i naviklim na
ubijanja. Kako Stanišić nije ni pomislio da ih se
odrekne, nastupio je trenutak trijumfa za Frenkija.
Njegova stara ideja konačno je mogla biti realizovana.
Oba dela Jednice, Arkanova Garda i Crvene beretke,
definitivno su spojene u proleće 1996. u službenu
formaciju DB-a. Pun zvaničan naziv je glasio Jedinica
Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije za specijalne
operacije, skraćeno JSO.
Za komandata stare-nove formacije imenovan je Legija. On
je kao najsposobniji Arkanov operativni komandat zapao
Stanišiću i Frenkiju za oko još za vreme operacije Pauk.
Legija je postavio i organizaciju JSO-a. Naime, još dok
je rat trajao, on je u istočnoj Slavoniji uvežbao
super-grupu unutar JEDINICE kao super-formacije. Zvali
su se Super tigrovi. Sve što je naučio u Legiji stranaca
Legija je primenio u Super tigrovima.Bila je tu
platforma za spuštanje konopcima, neizbežno učilo za
svakog pravog komandosa, ali i dril i krajnje surova
obuka. Legija je posebno pazio na scenske efekte: svako
ko bi odgledao kakvu pokaznu vežbu Super Tigrova trebalo
je da ostane impresioniran. Stanišić svakako jeste.
U JSO, kninski deo Jedinice je uneo crvenu beretku,a
Legija iz svojih Super tigrova sve ostalo. Sve strojeve
radnje i rituali poput onih u Legiji stranaca bili su
isti u Super tigrovima i u JSO-u.
U JSO nisu ušli svi pripadnici Crvenih beretki i
Arkanove Garde. Samo probrani. Za sve njih Legija je
imao neki mitski status, a posebno za jednog.
Nepoznati novinar:Škene, reci
nam nešto o sebi.
Nenad Šare Škene: Ja se zovem
Šare Nenad. Rođen sam 1972. u Kninu.
Upravo će taj veteran, šef Legijinog ličnog obezbeđenja,
kao zaštićeni svedok otkriti ne samo kako je vrh
Jedinice učestvovao u atentatu na premijera, nego i gde
je ubijen i zakopan Stambolić. U sastavu JSO-a nisu bili
samo vetereni poput Škeneta. Jedan deo Jedinice popunjen
je regrutima. Ipak, veliki broj veterana, iz Crvenih
beretki i Arkanove Gardevođen je kao rezerva. Koliko
tačno, znali su samo Frenki i Legija.
Jedinica je za svoju glavnu bazu, Centar Radoslav
Kostić, izabrala objekte Teritorijalne odbrane Srbije u
Kuli. Pri njihovom preuređenju nije se štedelo. Još
manje je DB štedeo na opremi Jedinice. Pored svih vrsta
pešadijskog naoružanja i savremenih uniformi, Jedinica
je raspolagala rečnom flotilom, oklopnim vozilima i
transporterima, modernim sredstvima veze,
helikopterima... Ukratko, svim onim o čemu su redovna
policija i vojska mogle samo da maštaju. Poseban ponos
JSO-a bila su dva ruska helikoptera, topovnjača MI24 i
Hameri, službeno džipovi armije SAD, koje će srpska
javnost prvi put videti na ulicama Beograda 5. oktobra
2000. Miloševiću je sve to pokazano još maja 1997, kada
je došao u Kulu da uveliča Dan Jedinice.
Slobodan Milošević: Zdravo
Ćetko!
Međutim, snimci arsenala Jedinice i zvanica na njenom
jubileju pojavili su se tek 2003, na suđenju Miloševiću
pred Haškim tribunalom pri svedočenju Kapetana Dragana.
Kapetan Dragan Vasiljković, bivši komandant
Knindži: Ja sam mislio da to Služba slika za
svoje potrebe.
Ipak, jedan je događaj pomutio slavlje u Kuli. Načelnik
uniformisane policije Radovan Stojičić Badža,
nekadašnji komandant Arkanu i osnivač njegovog dela
Jedinice, ubijen je 11. aprila 1997. Reč je bila o
jednom od najbližih Miloševićevih saradnika, Badža još
9. marta 1991. predvodio policiju pri demonstracijama
opozicije. Kasnije, pod njegovom komandom, policija je
nastavila da mlati antirežimske demonstrante, hapsila je
izbeglice, štitila režimsku elitu i kriminalne klanove u
njoj. Badžina likvidacija i čitav niz drugih iz
devedesetih nikada nije rasvetljena. Poznato je samo da
je u trenutku ubistva sedeo sa izvesnim carinikom, a
mediji su pominjali da je kod njega nađena torba s
300.000 nemačkih maraka... Ko god je imao veze s DB-om i
Jedinicom, prisustvovao je Badžinoj sahrani, ali i
proslavi u Kuli.
Kapetan Dragan Vasiljković, bivši komandant
Knindži: Apsolutno čitav vrh Službe. I ne
samo vrh Službe, čitava Služba je snimljena u Kuli.
Svečanost u Kuli je bila i prilika da Jedinica dodeli
priznanja svojim pripadnicima, ali i pojedincima koji su
pomogli njeno delovanje. Milošević je dobio počasni
bodež kao vrhovni komandant. Tadašnji direktor Savezne
direkcije Carine Mihalj Kertes zaslužan je bio za
finansiranje Jedinice.Ali, čime je to zahvalnost JSO-a
zaslužio Milorad Vučelić, tada potpredsednik
Socijalističke partije Srbije, ostalo je nejasno. Da li
je i on bio, zahvaljući povlašćenim poslovima, jedan od
sponzora Jedinice? Javnost nije dobila odgovor na to
pitanje čak ni posle Vučelićevog hapšenja posle ubistva
Đinđića.
Ipak, možda se u Kuli ta ekipa posljednji put našla u
tom sastavu. Već sledeće godine, 1998, smenjen je Jovica
Stanišić. Milošević je počeo da gubi poverenje u njega
još u vreme demonstracija 1996. i početkom 1997, kada se
ovaj javno sretao s liderima opozicije. Usledile su i
sumnje da šef DB-a ne izveštava potpuno i iskreno o
svojim susretima s predstavnicima stranih obaveštajnih
Službi, pre svega CIA. Konačno, kada je Vašington 1998.
označio tadašnjeg predsednika Jugoslavije za glavni
problem u regionu, a Stanišić oprezno savetovao da se
ipak vodi računa o zahtevima međunarodne zajednice na
Kosovu, Miloševiću je bilo svega dosta. Načelnik DB-a i
jedan od najmoćnijih ljudi u Srbiji otpušten je poput
pozornika.
Jovica Stanišić se vratio u senku iz koje je i došao.
Svojim naslednicima ostavio je DB neuporedivo moćniji
nego kada je on došao na njegovo čelo. A u srcu tog
aparata, kao Služba u Službi i najdraže Stanišićevo čedo
bila je Jedinica.
Za Stanišićevog naslednika imenovan je Radomir Marković,
načelnik uniformisane policije i čovek od poverenja
Miloševićeve supruge Mire Marković. Ona je bila na čelu
Jugoslovenske levice, partije sačinjene od
beskrupluoznih novobagataša i karijerista, preko kojih
je Milošević kontrolisao gotovo sve poslove u zemlji. U
skladu s tim, najvažniji zadatak novog novog šefa DB-a
bila je zaštita poslovanja i ponašanja ljudi u posebnoj
milosti bračnog par Milošević-Marković.
Za Markovića se prvi put čulo 1993. kada je, kao šef
beogradske policije, naredio brutalno razbijenje
demonstracija Srpskog pokreta obnove. Pored nekoliko
stotina građana tada su teško pretučeni i lider SPO-a
Vuk Drašković i njegova supruga Danica. koju je Marković
ošamario.
Čim je preuzeo funkciju u oktobru 1998, Radomir Marković
je skrajnuo Stanišićeve ljude i oslonio se na kadrove
bliske JUL-u. Ni JSO nije ostao pošteđen, Frenki više
nije imao nikakav uticaj na Jedinicukoju je osnovao
1991. i vodio punih sedam godina. Umesto njega, na
sastancima u kabinetu Radomira Markovića sada je sedeo
je Legija. Komandant JSO-a nije imao poseban respekt
prema Markoviću, ali mu je odgovaralo to što mu Frenki
više nije bio šef.
U proleće 1998. albanska Oslobodilačka vojska Kosova
počela je napade na MUP Srbije. U borbama protiv OVK te
godine i za vreme NATO-intervencije 1999. učestvovala je
i Jedinica kao mobilna jurišna grupa. To je bilo prvo
zvanično angažovanje JSO-a pod pravim imenom i svojim
oznakama, pa su se njeni pripadnici rado hvalisali
svojim akcijama.
Ponašanje Jedinicena Kosovu nije se mnogo razlikovalo od
ponašanja drugih fromacija MUP-a Srbije i Vojske
Jugoslavije. Uostalom, ni od OVK. Iza svih tih oružanih
formacija ostajale su civilne žrtve tuđe nacionalnosti.
Mada je ratovala u Srbiji, za Jedinicu se ništa nije
promenilo. Ta formacija se smatrala izuzetom od svakog
lanca komande i kontrole. I to nije bilo sve. Kao nekad
u Erdutu ili Bosanskoj krajini, Jedinica je smatrala da
ima puno pravo da šamara i disciplinuje pripadnike
regularne Vojske i policije. Krajem maja 1999, u punom
jeku NATO-bomabradovanja, tadašnji zamenik načelnika
Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije, general
Aleksandar Vasiljević, obavešten je da je jedan deo
Jedinice demolirao prostorije vojnog odseka u Trsteniku
i premlatio oficire. S nekoliko saradnika, Vasiljević je
otišao u Trstenik, u komandu tog voda JSO-a. Komadir je
dve godine ranije predstavljen Miloševiću.
Žika Ivanović:Potpukovnik
pilot Radivojević Milutin.
...Zvani Mika.
Sve što je Radivojević rekao generalu Vasiljeviću krajem
maja 1999. zabeleženo je na audio snimku.
Milutin Radivojević:
Šta ti hoćeš, generale?
Aleksandar Vasiljević:Ništa,
hoću sedam...
Milutin Radivojević:
Zašto si ti došao, generale?
Aleksandar Vasiljević:Došao
sam zbog ovih sedam tvojih koji su napali na Vojnu
policiju.
Milutin Radivojević:
Ma mogu da mi duvaju kurac! Svi!
Aleksandar Vasiljević:Je li
tako?
Milutin Radivojević:Jeste!
Aleksandar Vasiljević:Dobro...
Milutin Radivojević: Da li
ovde sede barabe? Sedi tu generale i slušaj. Sedi i
slušaj!
Aleksandar Vasiljević:Nećeš
meni komandovati!
Milutin Radivojević:Sedi, bre,
dole kad ti kažem!
Aleksandar Vasiljević:Nećeš
meni komandovati!
Milutin Radivojević:Sedi dole,
generale!
Aleksandar Vasiljević:Nećeš
meni komandovati!
Radivojević je potom nasrnuo na Vasiljevića, a
pripadnici Jedinice, koji su sve vreme
držali oficire na nišanu, repetirali su oružje.
Glasovi u prostoriji:
Ne! Ne!
Nepoznati pripadnik JSO-a:
Ubiću te! Ubiću te, generale! Nemoj!
Aleksandar Vasiljević:Pa ubij
me, ja sam se naživeo.
Nepoznati pripadnik JSO-a: Gospodine
generale...
Aleksandar Vasiljević:Ja sam
se naživeo...Ubij me...
Glas u prostoriji:
Mirno!
Nepoznati pripadnik JSO-a: Neće valjda
srpska krv da padne...
Glas u prostoriji:Neće,
neće...
Nepoznati pripadnik JSO-a: Neće valjda
srpska krv da padne sada...
Glas u prostoriji:Neće,
neće... Sedite dole, ljudi...
U gušanju, izvesni poručnik, Radivojevićev pratilac,
nabio je pušku genaralu Vojske Jugoslavije u rebra.
Pripadnik JSO-a, Radivojevićev pratilac:Nemoj...
Preklinjem te današnjim danom, kravav sam do ramena...
Nemoj se zajebavati sa mnom, generale.
Milutin Radivojević:Gospodine
generale!
Pripadnik JSO-a, Radivojevićev pratilac:Molim
te generale!
Milutin Radivojević:Sedi bre
dole!
Aleksandar Vasiljević:Polako...
Oficir Vojske Jugoslavije:Gospodine
poručniče, ovo je legenda, gospodine poručniče!
Milutin Radivojević:Boli me
kurac!
Oficir Vojske Jugoslavije:Gospodine
poručniče, ovo je legenda srpskog naroda, gospodine
poručniče!
Pripadnik JSO-a, Radivojevićev pratilac:Ma
ja sam legenda srpskog naroda!
Glas u prostoriji:Sedite,
sedite...
Po nalogu Frenkija, lokalni načelnik Centra DB-a je
posredovao u okončanju sukoba. Uprkos insistiranju
Vasiljevića i vojnog vrha, niko iz Jedinice nije
kažnjen. Sa snimaka vredi zapamtiti jedno ime.
Milutin Radivojević: Prika!
Stani u ćošak!
Prika:U redu, razumem!
Milutin Radivojević: Pokrij
puškom!
Reč je o Zoran Ristoviću Priki, pripadniku Jedinice,
koji je, pošto je ubijen sredinom 2001, osumnjičen da je
učestvovao i u likvidaciji Slavka Ćuruvije, vlasnika
nezavisnih novina Dnevni telegraf i Evropljanin. Za
vreme NATO-intervencije bračni par Milošević-Marković je
postao paranoičan. U pojedinim oponentima videli su
opasnost za svoju porodicu, pa su od Markovića i Legije
zahtevali da ih likvidiraju. Sigurno je da su pojedini
pripadnici Jedinice,izdrilovani da izvršavaju svako
naređenje bez pitanja, i ranije učestvovali u ubistvima
ljudi iz podzemlja ili novobogataške elite. Za Uskrs
1999, kada je ubijen Slavko Ćuruvija, njihove žrtve
postali su ljudi koji su se zbog nečeg zamerili
Miloševiću ili Miri Marković.
Sledeći na redu bio je Vuk Drašković. Lider SPO-a je 3.
oktobra 1999. s nekolicinom prijatelja krenuo na Ravnu
goru. Vozio se s pašenogom i direktorom Građevinske
direkcije Beograda Veselinom Boškovićem.
Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta
obnove:Iznenada, videli smo da jedan
kamion-grdosija napušta kolonu, prelazi na na našu
stranu puta i ide na nas. Sećam se da je Vesko
istovremeno maksimalno skrenuo udesno i da je
ablendovao. Posle je došlo do udara, ličilo mi je to na
neku lomljavinu... Prevrtali smo se...
Drašković je nekim čudom ostao gotovo nepovređen. Pored
Boškovića, poginula su tri telohranitelja kada je njihov
automobil naleteo na kamion. Samostalna istraga SPO-a
pokazala je da iza zločina na Ibarskoj magistali stoji
DB.
Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta
obnove: Jasno je da je nalogodavac bio Slobodan
Milošević, da su organizatori bili Radomir Marković i
Milan Radonjić, da je operativni organizator bio
komandant JSO-a Milorad Ulemek Legija i da su neposredni
izvršioci bili ljudi iz njegove jedinice.
Ti izvršioci su bili Nenad Ilić Glavonja i Nenad
Bujošević Rambo. DB nije odustajao, pa je Legija krajem
juna 2000. poslao Leonida Milivojevića, Branka Berčeka i
Nenada Ilića Glavonju da ubiju Draškovića u njegovom
stanu u Budvi. Preko terase, Berček je prišao prozoru i
pucao. Drašković je ponovo je imao neverovatnu sreću jer
se, kada ga je prvi metak okrznuo po levom uhu, zaklonio
iza betonskog stuba.
Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta
obnove: Kada sam se našao iza toga stuba,
napravio sam grešku jer sam pokušao da izvirim i
pogledam ko to puca na mene sa terase. Tada mi je kuršum
okrznuo levu slepoočnicu.
Ako Jedinica nije uspela da likvidira Draškovića, uspela
je da 24. avgusta 2000. otme bivšeg predsednika Srbije
Ivana Stambolića. Tek četiri godine kasnije, javnost je
saznala šta se zapravo dogodilo. Nenad Šare zvani Škene
otkrio je posle hapšenja, kao zaštićeni svedok, da je
Legija grupi koju su sačinjavali Dušan Maričić Gumar,
Leonid Milivojević, Nenad Bujošević Rambo i Branko
Berček naredio da izvrše zločin. Ta grupa je ubila
Stambolića na Fruškoj gori i zakopala ga u jamu s
krečom, a Legija im je podelio po 25.000 hiljada
nemačkih maraka.
Mnogo više para Legija je delio s Dušana Spasojevićem
Dućom, koji mu je pomogao pri atentatu na Draškovića u
Budvi. Nije moguće utvrditi da li su se ta dvojica
upoznala slučajno ili je taj kontakt možda ostvaren po
nalogu šefa DB-a Radomira Markovića. Karijeru šefa bande
dilera droge Spasojević je stekao u okviru moćnog
Surčinskog klana koji se bavio svim vrstama mafijaških
aktivnosti. Krajnje svirep, brzo se probio u beogradskom
podzemlju tako što je likvidirao rivale. Dok su se 2000.
u Srbiji pripremale velike političke promene, Spasojević
još nije bio šef najmoćnijeg mafijaškog klana, ali je
podzemlje iz osnova bilo promenjeno. Početkom te godine,
u hotelu Interkontinental u Beogradu, ubijen je
najpoznatiji srpski paravojni komandat Željko Ražnatović
Arkan.
Arkan je iz rata u Bosni i Hrvatskoj izišao sa znatno
uvećanim kapitalom. Pored poslova s naftom, cigaretama,
alkoholom i finasijama, sada se posvetio fudbalu. Kupio
je nižerazredni klub Obilić koji je za svega nekoliko
godina postao šampion prve lige. U poznim devedesetim,
činilo se da je Arkan nedodirljiv i neranjiv: policijski
generali oslovljavali su ga s omandante, a šefovi svih
kriminalnih klanova ukazivali su mu dužno poštovanje...
I plaćali reket. Arkan više nije morao da pokazuje silu
i gradio je imidž čoveka bliskog estradi. Njegovo
reketiranje podzemlja bilo je nezajažljivo i protiv
Arkana je napravljena široka zavera.
Posle svih spektakularnih pljački i bekstava iz zatvora,
posle Delija, Garde, Erduta i Jedinice, političke i
poslovne karijere, slavljenja kao najvećeg nacionalnog
junaka i isto takvog osporavanja kao ratnog zločinca i
mafijaša, posle svadbe veka i kvalifikacija za Ligu
šampiona, Arkan je završio s metkom u potiljku.
Arkanovo vreme ionako je bilo isteklo. Petog oktobra
2000. demokratska opozicija i građani konačno su oborili
Slobodana Miloševića. Međutim, Jedinica osnovana po
Miloševićevoj naredbi postala je moćnija nego ikad pre.
Jedinica za specijalne operacije:
Ko smo mi?
Srbija!
Ko smo mi?
Srbija!
Ko smo mi?
Srbija!
kraj II djela
|
