|
OSAM GODINA NAKON “OLUJE”: TO JE JEZA
Izvor; Radio Slobodna Evropa 04.08.2003
Novka ILIĆ - Branko VUČKOVIĆ - Žužana SERENCEŠ
KAKO I GDE DANAS ŽIVE SRBI KOJI
SU U AVGUSTU 1995. GODINE POBEGLI IZ HRVATSKE PRED
OPERACIJOM “OLUJA”?
UŽICE
Osam godina grupa prognanih Srba iz Kninske krajine živi
u prostorijama napuštene škole u Lunovom selu kraj
Užica. Nerado se sećaju prvih avgustovskih dana 1995.
godine:
“Sjećam se sve kako sam se patila i mučila 12 dana dok
sam došla u Srbiju. Mi smo saznali oko jedan sat po
ponoći. Moj je sin uzeo iz svog stana samo pelene za
dvoje dječice. Kad, evo ti, u mene zove ‘mama’, ja
skočih, šta je, kaže ‘diži se, pala Krajina’. Kakva
Krajina pala, srećo moja, kud ću sad, kud ćemo sad, sa
dvoje djece nejačke... Oni drugi svi na ratištu, niđe
nikoga, on ranjen, sve se razišlo. Ovaj što je bio
glavni u toj miliciji, policiji, kako bih li rekla, on
je otiša’, pobega’ sa svojima, niti je kome šta rekao,
niti išta... to je tako bilo... Da se iko vratio i mi
bismo se vratili, ali mi smo već stari ljudi i đe ćemo
mi da se vratimo, i iz temelja sve da praviš, ja to ne
mogu više.”
Sestrama Anki i Bojani Surla, koje su rodom iz sela
Kijanje opština Gračac, teško pada bilo kakvo podsećanje
na pad Kninske krajine i progon:
“Sve nam je popaljeno i ponišćeno. Ne samo naše neg’ sve
selo. Stari su pomrli, onaj koji je mlađi čovjek bio,
poginuo je i nema ko onde da se vrati. A da mi sad
pravimo... ne znam...”
Ni posle osam godina, prognani Krajišnici koji žive u
užičkom kraju nisu uspeli da saznaju gde im je ostali
deo porodice.
“Pogorilo sve, izgorilo sve, niđe ništa, popraviti nemaš
čime, nemaš odaklen i eto ti.. Došla ođe sama, svak na
svoju stranu, ne znam ni za koga... više ne znam ni za
koga. Jel’ ko živ, nije, više ne znam ništa. A volela
bih da sam u svojoj kući, al’ nikada više u nju...”
Milka Batnjević je živela i radila u Hrvatskoj
Kostajnici. Ostavila je stan, a penziju je uspela da
dobije.
“Ja sam išla ’99. da penziju sređujem. Tako se
osjećate... Prolazim kroz ono svoje selo, sve stoje na
ogradama od avlija, dvorišta, ja velim ‘dobar dan’...
Ma, kakvi, ne smeš ti njima reći ‘dobar dan’, nego
‘bok’, i tako, ima tu i naroda dobrog, ali više, više od
50 posto protiv Srba. I ne bih se vratila. Nemaš nikoga,
to je jeza jedna, jeza.”
KRAGUJEVAC
Osam godina nakon egzodusa srpskog stanovništva iz
Hrvatske, u Kragujevcu i dalje živi deo izbeglica koji
su napustili svoje domove bežeći ispred vojne operacije
“Oluja”. Tadašnje vlasti u Srbiji upućivale su
izbegličke kolone u kolektivne centre u unutrašnjosti, a
oko 3000 izgnanika našlo je utočište u Kragujevcu. U
ovom gradu danas živi još oko 1000 ljudi sa teritorije
Hrvatske, od kojih je petina i dalje smeštena u
izbegličkim kampovima. “Uslovi za život u kampovima su
veoma teški, ali stariji ljudi koji su bez posla i krova
nad glavom primorani su da ostanu u njima. Oni koji su
imali gde da odu već su davno otišli”, kaže za naš
program jedan od stanara izbegličkog kampa u Trnbasu,
poreklom iz Knina:
“Kao što vidite uslovi nisu baš najbolji. Bilo nas je
40, sad nas ima oko 18. Dve familije su otišle za
Australiju, dve familije u okolicu Beograda, dve su se
vratile... dole, na selo...”
“Većina nas nalazi se u bezizlaznom položaju koji je
posledica loše ekonomske situacije u bivšim
jugoslovenskim republikama. I zbog toga smo se već
pomalo pomirili sa svojom sudbinom”, kaže izbeglica iz
Karlovca, koji sa suprugom živi u izbegličkom kampu
Bresnica.
“Vremena u kojima se nalazimo su vrlo teška i sumorna za
izbjegličku i prognaničku populaciju. Zato što ekonomska
situacija nije teška samo u Srbiji, nego i u
novoformiranim državama, zapravo, u bivšoj SFRJ.”
Naši sagovornici smatraju da Hrvatska osam godina nakon
“Oluje” i dalje izbegava obavezu da im omogući nesmetan
povratak i opstanak u starom zavičaju.
“Oni kažu da mi nemamo pravo na stanove, da smo ih
napustili takoreći dobrovoljno, a znade se kako smo ih
napustili i na koji način. Zna se da onaj ko ih nije
napustio da bi bio zaklan i ubijen.”
"Vidim njihove dobre namjere da prikažu da ispunjavaju
uslove za ulazak u EU. Ali, ti uslovi za stvarnost, za
život izbjeglih, prognanih... u suštini gledajući, ja
nemam nigde više da se vratim. Nekretnina nemam, prema
tome, meni jedino preostaje da ostanem u ovoj Srbiji.”
NOVI SAD
“Oluja” je dovela i Dušana Starevića, nekadašnjeg sudiju
u Hrvatskoj a danas advokata u Novom Sadu, rođenog
Zadranina. Sanja li i danas, usred Panonije, more?
“Stalno i danima sanjam more. Nekad je to teško, nekad
jednostavno ne želim da zaspim u normalno vreme nego da
se iscrpim da bih odmah zaspao i da ništa ne bih sanjao.
To je ono što svaki izbjeglica, ma gdje u svijetu, ne
može da izbjegne.”
Priča njegove porodice je izbeglička priča:
“Od mog pradjeda koji je bio izbjeglica još u vreme
Turaka, pre 1918, preko dede koji je bio oficir
Kraljevine Jugoslavije, i kao takav nakon aprilskog
sloma za vreme Drugog svjetskog rata, interniran i bio u
logoru u Nemačkoj, do pokojnog oca koji je tri godine
izbjeglištva za vreme Drugog svjetskog rata proveo u
Kruševcu, a oslobođenje dočekao u Beogradu, do moje
porodice koja je prognana u “Oluji”. Dakle, četiri
generacije četiri izbjeglištva, sve opet ispočetka. Neću
zaboraviti što sam kao dijete često pitao mog pokojnog
oca o izbjeglištvu, a on je nekako nerado govorio o
tome. I onda mi je govorio da je to jedna teška
situacija, jer, “znaš što, sine, to je situacija u kojoj
su obe strane u pravu, i gosti, došljaci, i domaćini, a
kad su obe strane u pravu, onda nije lako”.
U njegovoj priči ipak ima i jedna srećna okolnost:
“Polako postajem deo miljea tog grada. Naime, Novi Sad
je vjerojatno najidealnija sredina za izbjegličku
populaciju, po svojoj raznolikosti i multikulturalnosti,
multikonfesionalnosti. To je milje u kojem se izbjeglice
ipak najlagodnije osjećaju.”
O akciji “Oluja”:
“Po šutnji o “Oluji”, tom ogromnom zločinu i tragediji,
svih onih koji su za nju odgovorni uključujući i deo
međunarodne zajednice, ne želim posebno pričati, jer se
o tome uglavnom sve zna ako hoće da se zna. Sve to budi
jedan gorak osjećaj velike nepravde i to je ono što
čovjek nosi u sebi.”
Povratak realnosti nakon osam godina polako kao da
prevladava:
“Mislim da se stvari okreću sve više ili definitivno ka
integraciji u prostore u kojima su izbjeglice došle i
skrasile se.”
Drugi sin već je rođeni Novosađanin. Deca idu u školu i
bave se sportom. Još uvek podstanari. Advokatska
kancelarija otvorena uz pomoć prijatelja Novosađana,
nekada gostiju na moru:
“U svemu tome, a osam godina nakon dolaska, smatram da
smo ipak nekako stali na svoje noge.”
“Mnogo je načina da postanemo deo ovog miljea”, kaže
Dušan Starević:
“Moram reći da sam sa svojim Dalmatincima u tom pravcu
veoma aktivan, pa sa nekim svojim klapama koje neguju
izvorna klapska dalmatinska pjevanja, često i nastupamo
na raznim manifestacijama po Vojvodini. Evo, prošlog
vikenda smo nastupali u Kanjiži.”
|
