|
|
 |
 |
Profesora dr Jovana Raškovića upoznao sam, na žalost, veoma kasno: u jesen 1985.
godine, po preporuci Dobrice Ćosića. "Ima jedan psihijatar, zanimljiv sagovornik.
Ako si voljan, upoznaću te s njim, pa obavite razgovor za novine." Sa
zadovoljstvom sam prihvatio njegov predlog, ne sluteći šta će mi značiti
poznanstvo i potonje prijateljstvo s Jovanom Raškovićem.
Krajem avgusta 1985, otputovao sam u Primošten. U tom lepom gradiću, u jednoj
skrovitoj uvali na obali mora, dr Rašković je imao porodičnu vilu, u kojoj je
provodio najveći deo godine, gosteći svoje mnogobrojne prijatelje. Razgovor je
trajao od tri popodne do 9,30 sati uveče! A trajao bi i duže da nas Tanja,
Jovanova supruga, lekar-endokrinolog, nije nekoliko puta opominjala da smo
neuviđavni prema njihovim gostima - supružnicima Mladenović: Tasi (književniku)
i Lepi (uredniku u Međunarodnoj politici). Čekali su nas već dva sata da
večeramo zajedno.
Razlog naše "neuviđavnosti" bio je jednostavan: Jovan Rašković nije bio samo
interesantan, već čudesan sagovornik. O svakoj temi, koju sam u razgovoru
pokrenuo, izgovorio je celovit esej.
Doktor Rašković je imao još jednu vrlinu: govorio je smireno, a istovremeno i
duboko emotivno. Pogotovo, kada se prisećao stradanja Srba u Hrvatskoj za vreme
Drugog svetskog rata, i isticao obnovljena strahovanja zbog rehabilitovanih
ustaških znamenja i parola iz doba Pavelićeve NDH.
Jovan i Tanja su otputovali na dvonedeljni odmor u Afriku, a u međuvremenu je
odštampan novi broj "Intervjua" sa Jovinim likom preko cele naslovne strane.
Dan kasnije zazvonio je telefon: "Hej, evo mi smo se vratili" - oglasio se Jova
detinje - radosnim glasom. "Javljam se sa aerodroma i, kao svaki narcis, već sam
pročitao intervju. Iznenađen sam da ste ga objavili u celini..."
Intervju sa prof. Jovanom Raškovićem odjeknuo je u javnosti.
Predosetio je šta će uraditi Milošević
I što je za nas najvažnije - najavio je pojavu narcisoidnog i bezočnog
političara koji uživa da ponižava svoje saradnike i, po pravilu i neminovno,
svojom politikom uzrokuje veliku nesreću i razaranja u sopstvenoj državi i celom
njenom okruženju. Rečju, sve ono što smo, nekoliko godina kasnije, otkrili i
upoznali - kao svojstva Slobodana Miloševića.
- Historija je puna neobjašnjivih događaja, a nju su, nažalost, najčešće
objašnjavali ideološki i pristrasno. Zavirite samo u udžbenike iz tog predmeta
pa ćete se uvjeriti kako o jednom te istom događaju, o međunarodnom sukobu,
svaka zemlja-učesnica sasvim različito svjedoči. U ljudskoj historiji je vrlo
često dolazilo do velikih krvoprolića, a da se to ne može objasniti racionalnim
razlozima. Takvih tumaranja historijom bilo je i biće dokle god bude čovjeka...
Ideolozi greše kada tvrde da su ljudi za ovu ili onu ideologiju zbog toga što
proklamira racionalne ciljeve. Naprotiv, samo one ideologije koje otvaraju breše
za iracionalno ponašanje - privućiće veliki broj ljudi. Kad bi čovjek bio
racionalan, onda bi se morali upitati: otkud pojava fašizma u Nemačkoj, početkom
tridesetih? U to vrijeme, na primer, na jednom mjestu govorili su slavni
filozofi, profesori univerziteta ili čuveni pisci... I vrlo tačno tumačili
tadašnju situaciju i racionalne izlaze iz nje. Njih je slušalo petnaestak
intelektualaca. Na drugom mjestu, u nekoj minhenskoj pivnici, neki je kobasičar
govorio nešto što ni sa gramatikom ni sa logikom nema veze, što niko nije
razumio, pa čak ni on sam... Ali, njega je slušalo i oduševljeno mu aklamirala
ogromna masa ljudi. Zašto? Zato što on sa njima iracionalno komunicira, zato što
ih poziva da ispolje svoju agresivnost. A jedna od najdubljih ljudskih potreba
je potreba za agresijom i razaranjem. Ona je češće i lakše pokretala ljude, nego
ideja graditeljstva... Znam da će se mnogi naježiti na ovu tvrdnju, ali osnovne
pokretačke snage takvih revolucija su zavist, nasilje i poziv na rušenje. U
temelju svih tih ponašanja leži jedna opaka strast, a to je strast za vladanjem
ljudima... Nama psihijatrima je ta priča potpuno shvatljiva. Svaka strast se
upotrebom stišava i gubi... Čak i ljubav prema djeci ili požuda prema ženi, ako
je realizirana i do kraja prihvaćena, vremenom se umara... Samo strast za
vladanjem ljudima - upotrebom jača! Logički gledano to je besmislica. Ali, ona
je smišljena... A ništa nije opasnije od smišljenih besmislica.
Posle tog intervjua počeli smo češće da se javljamo jedan drugome i razmenjujemo
vesti o javnim i privatnim događajima. Jova (već duže vreme oslovljavao sam ga
tim imenom) i Tanja su često dolazili u Beograd i mi smo se redovno sretali ili
kod Dobrice i Božice Ćosić, ili u mom stanu. Povremeno je društvo bilo i
brojnije, poneki diplomati, gosti iz inostranstva... Filozofi Ljuba Tadić i
Sveta Stojanović sa suprugom - Nevenkom i Anđelkom bili su naši zajednički i
dugogodišnji prijatelji.
Narednog leta, moja supruga Eva i ja proveli smo odmor u Raškovićevoj kući u
Primoštenu, istovremeno sa Tasom i Lepom Mladenović i Matijom i Verom Bećković.
Povremeno, pridruživali su se i drugi Jovini prijatelji i poznanici. I svi smo
uživali u Tanjinom kulinarskom majstorstvu i u dobrim vinima, posebno - u babiču.
Eva i ja smo želeli da učestvujemo u kupovini namirnica, tražeći u prodavnicama
najkvalitetniji materijal. Međutim, sve što smo dobijali redovno je bilo znatno
lošije od materijala koji je Tanja već imala, ili posle nas kupovala u toj istoj
prodavnici, pa smo, na njihovo insistiranje, digli ruke od daljih pokušaja.
Sve ovo ističem samo iz jednog razloga: godine 1986. Jovan Rašković i njegova
porodica bili su veoma poštovani i omiljeni među svojim sugađanima Hrvatima,
isto toliko koliko i među Srbima. Narednog leta, Eva i ja, otišli smo na Mljet,
na kojem smo već godinama, ranije, provodili po mesec dana uživajući u njegovim
prednostima nad drugim ostrvima: nacionalnom parku, dugom šetalištu oko dva
jezera, noćnoj muzici zrikavaca, čistoj toploj morskoj vodi i svežoj ribi koju
su nam naši domaćini Ivo i Frane Matana priređivali svaki dan.
Na žalost, na Mljetu smo ostali svega tri dana. Još na putu, Evu je spopala neka
drhtavica, osećala je nemoć u celom telu, a počeo je i vid da joj slabi. Mlada
lekarka na Mljetu nije znala da joj pomogne.
Pozvao sam Jovu telefonom i opisao mu njene tegobe.
- Verovatno je posredi neki gadan virus, napao je nervne centre... Vratite se
odmah u Beograd!
Posle nekoliko zastrašujućih dijagnoza, naročito beogradskih oftalmologa, koji
su tvrdili da ima tumor u mozgu i da je treba hitno operisati. Eva je, primljena
na beogradsku neurološku kliniku kod prof. Zvonka Levića. O tome sam obavestio i
Jovu. Dan-dva kasnije već se pojavio u Beogradu, posetio Evu i sa profesorom
Levićem dogovorio se o načinu lečenja.
Od tada, javljao se skoro svakog dana sa dva ista pitanja: kako je Eva i šta,
inače, ima novo? Na prvo sam odgovarao podrobno - najpre, šta mi je profesor
Lević saopštavao, a potom šta sam i lično zapažao... Posle kraće pauze Jova bi
izgovorio: "Da, da... To je i meni rekao".
Šta će biti sa Srbima u Hrvatskoj
Bio sam, neizmerno, ganut njegovom bezrezervnom i trajnom brižnošću.
Početkom devedesetih godina među srpskim stanovništvom u Hrvatskoj zavladala je
strepnja od prvih poteza nove hadezeovske vlasti. Jovan Rašković je osetio
dužnost da te usplahirene ljude smiruje, da ih savetuje da ne čine ništa
ishitreno i nerazumno. I oni su ga slušali. I tražili da im se sve češće obraća...
Pozivali su ga i Srbi iz Bosne i Hercegovine, a početkom devedesetih i Srbi iz
Srbije... Za takve napore trebalo je imati zdravlje sportiste. Znajući za
njegove fizičke tegobe, pitao sam ga - kako sve to podnosi?
- Ono što se mora, ne sme da bude deške - odgovarao je u početku.
Vremenom, na njegovom licu primećivao sam umor, a bio je i sve snuždeniji.
Interesovalo me je da li se, ponekad, oseća usamljen usred mase od nekoliko
hiljada nepoznatih lica.
Gledao me je pravo u oči, a onda zagrlio: "Pa ti već odavno slutiš... Osećam se
itekako usamljen... Pogotovo, kada od mene očekuju i traže da im govorim ono što
oni hoće da čuju, a ne - šta ja mislim... Ti nesrećni ljudi žele da se oslobode
straha, bola i besa... I, tada im moram omogućiti da se prazne... Najviše me
brine što njihov strah i ljutnju, osim aktuelne hrvatske vlasti, podgrijevaju i
neki naši ljudi."
Nešto kasnije, međutim, bio je još utučeniji: saopštio mi je turobnim glasom da
ima velike muke sa Slobodanom Miloševićem. Ja sam to već bio saznao od jedne
druge osobe. Čuo sam, takođe, da je Milošević, izvesno vreme, okupljao, grupu od
desetak srpskih intelektualaca, među kojim je bio i Jova, da bi, navodno, čuo
njihova mišljenja kako bi trebalo rešavati probleme Srba u hadezeovskoj
Hrvatskoj. A stvarni razlog Miloševićevih poziva, ubeđen sam, bila je njegova
namera da ih kontroliše i manipuliše njima. Zahtevao je od njih, između ostalog,
da nikome ne govore o tim susretima... Jer, bože moj, neprijatelji Srba će onda...
Većina njih bila je, na žalost, impresionirana, a nekolicina i fascinirana
Slobodanom Miloševićem. Matija Bećković je posle prvih susreta s njim sročio
čuveni aforizam: "Sloboda se piše sa - n"; Dobrica Ćosić izjavljuje u jednom
intervjuu da je "nacionalna politika Slobodana Miloševića i realna i dobra";
Brani Crnčeviću je i rođena koža bila tesna dokle god se viđao s njim; Mihailo
Marković je smislio društveni poredak koji do tada nigde nije postojao:
bespartijski pluralizam!; Mića Milošević, predsednik Svesrpske zajednice, iz
Švajcarske, izjavljivao je da je "spreman da Miloševiću dade - sve što zatraži!
Itd, itd...
Uglavnom, svima njima su usta bila puna jedinstvenog i neuporedivog Slobe.
Govorili su kako je oštrouman, kako mnogo zna (!), kako je odličan strateg i
kako su inostrani pregovarači ošamućeni njegovom harizmom.
Zaista je teško objasniti kako talentovani i obrazovani ljudi mogu biti tako
lakoverni. Osim, njihovom taštinom - što je vođa baš njih izabrao da im se
poverava.
I Jova je jednom, na prijemu, povodom republičkog praznika Srbije, izrekao neku
patetičnu pohvalu Miloševiću. Sutradan sam ga pitao: "Jovane, šta Ti bi da se
javno udvaraš Miloševiću?"
- Velika muka, šta bi drugo? Do grla sam u živom blatu, pa sam pokušao da smirim
njegovu podozrivost...
Jova je i u svim narednim susretima s Miloševićem nastojao da mu da do znanja da
nema, ama baš nikakvih vlastodržačkih, niti liderskih ambicija. Tih dana
Milošević je ponovo okupio ovu grupu uglednih intelektualaca. Na tom sastanku,
Jova je uporno molio da se zaustavi raspirivanje napetosti ne samo u Krajini,
već i u celoj Hrvatskoj. Odmah na početku, naglasio je da je Hrvatska država i
Srba, koji u njoj žive i da bi oni, prvenstveno, trebalo da se izbore za ista
prava koje imaju i ostali građani Hrvatske. Svako drugo, a pogotovo - nasilno
rešenje, bilo bi na štetu Srba, jer ne bi dobili podršku međunarodne zajednice.
Slobodan Milošević je zastupao sasvim suprotno mišljenje.
Još za vreme Londonske konferencije o jugoslovenskoj krizi, on se, pripit, uveče,
pojavio u apartmanu Dobrice Ćosića, sprdajući se sa pokunjenim saradnicima i
ostalim članovima delegacije: "Šta je, uplašili ste se? Pa zar ne shvatate da
smo ih već pobedili?!"
Čuo sam posle da, u toj grupi Miloševićevih mudraca, Jovu Raškovića niko nije
podržavao, bar ne, tu, pred Miloševićem.
Zato sam ga i pitao: "Hoćeš li i dalje ići kod njega?"
- Mora se, jer nemam drugog izbora. Dogod budem imao nade da ću spasiti nečije
živote ja ću to činiti... Ne previđam ja ništa... Sećaš li se kad smo prvi put
govorili o njegovoj aroganciji i taštini?
I, zaista, već posle prvih Miloševićevih javnih nastupa, Jova je naučno
analizirao njegove govore i utvrdio da pretežno upotrebljava zapovedne oblike
konfliktnih glagola: morati, obračunati, suprotstaviti, sukobiti i dokrajčiti...
Bavili smo se, takođe, i analizom njegovih naredbi i tuđih obaveza, koje iz tih
naredbi proističu.
Strah od Miloševićevog ludila
Tada je prvi put o Miloševiću izrekao profesionalni sud: opak i zloslutni
paranoik!
Bila je žestoka vrućina dok smo šetali Knez Mihajlovom ulicom i Jova se oblivao
u znoju. Zastrepeo sam da ga, možda, svojim ružnim slutnjama još više iznurujem.
Hodali smo i ćuteli, još neko vreme kalemegdanskim stazama. Ipak, nisam izdržao
a da ga ne upitam:
- Jesi li Ti, do kraja, promislio, skim imaš posla i u šta se upuštaš?
Odgovorio je bez premišljanja: "Jesam, i znam da mogu sve da izgubim!"
- Mislio sam i na ono najvrednije što nam je dato - sam život. Ti bolje od
miliona drugih znaš kako se ponašaju opaki paranoici i na što su sve spremni,
ako sebi utuve u glavu da neko ugrožava njihov ego...
Čupkao je svoju dugu bradu i polako rekao: "Mislio sam i o tome..."
A onda me je dugo gledao svojim sjajnim, bistrim očima: "Svako ko je rođen da
bude čestit, a i u porodici tako vaspitavan, živeće veoma bolan život. Jer,
život je - ponoviću jedna banalnost - stalno trvenje između nesebičnih i
sebičnih... A ovi drugi - mnogo češće pobeđuju".
I tako je, po ko zna koji put, izbegao da direktno odgovori na moje pitanje.
Na rastanku, pred hotelom "Moskva", gde su Tanja i on bili odseli, Jova me
iznenada upita: "Šta misliš o ideji da organiziram jedan miran marš Krajišnika
prema Zagrebu, a da nam se onda priključe i Srbi iz drugih oblasti Hrvatske".
- Ako budeš mogao da sprečiš ljude da nose oružje, onda je to vrlo dobra ideja.
Izloži je sutra na ručku, pa ćemo videti kako će je primiti naši prijatelji.
Predložiću i da pozovemo neke poznate svetske novinare da pišu o pobudama marša...
- I to je zanimljiva ideja. Tako bi svetska javnost mogla saznati o brojnim,
nevinim žrtvama Srba u Drugom svetskom ratu i strahovima sadašnje generacije. da
im se nešto slično može ponovit... A sutra je dobra prilika da proverimo tu
ideju.
Za Evu je sutrašnji dan bio veoma važan. Poštovala je i volela Jovu nežnije nego
svog sopstvenog oca, i bila pred njim spontanija nego pred bilo kojim drugim
našim prijateljem. Dok smo se nas dvojica šetali, ona je sa radošću kupovala
materijal za Jovino omiljeno jelo, za sutrašnji ručak - pasulj sa suvim
svinjskim rebrima.
Na ručku će osim Tanje i Jove, biti Dobrica i Božica Ćosić, Anđelka i Sveta
Stojanović i Nevenka i Ljuba Tadić.
Posle ručka, kad smo se smestili u dnevnoj sobi, Jova je ležerno pomenuo
mogućnost da Krajišnici organizuju jedan "gandijevski marš" prema Zagrebu.
Ostali gosti su bili iznenađeni. Gledali su u Jovu, čekajući da potanko
obrazloži svrhu te ideje. Jova je to učinio, naglasivši potrebu da, u bilo kojem
političkom poslu, treba da obezbedimo podršku uticajnih zemalja Zapada.
- Što mi za sada - uopšte nemamo - zaključio je turobno.
Sveta Stojanović se saglasio sa Jovom, ja takođe. Predložio sam da svako od nas,
prisutnih u sobi, pozove nekog svog prijatelja, poznatog svetskog novinara.
Dobrica i Ljuba su nedvosmisleno osporili smislenost celokupnog posla. Smatrali
su da se željeni cilj ne bi postigao, a najmanje dobila međunarodna podrška.
Dobrica je verovao da će velike sile priznati i poštovati i drukčija rešenja - a
onda će to i Tuđman morati da prihvati.
Jova se ponovo počeo znojiti. Rekao je umorno: "Meni nije dobro, hajmo Tanja,
malo se odmorit..."
Ustajući, Tanja je prekorno rekla: "Evo, pogledajte ga, znoji se, loše mu je,
jer se prejeo fažola, ne zna stat... Vi ga jako poštujete, a on je još nedoraslo
derište".
Na njene zamerke, Jova je slavodobitno odgovorio: "Ja ću i večeras jesti isto
to. Ješću pasulj kod Žike i Ružice Stojković."
Bilo je četiri sata popodne kada su otišli u hotel "Moskvu". Izvesno vreme sam
razmišljao kako smo mi Srbi razdrti: ni o tako pitomoj i jasnoj ideji kao što je
miran protest ne mogu da se slože petorica odraslih ljudi u jednoj sobi!
Oko jedanaest sati uveče, dok sam nešto čitao, zavonio je telefon: "Dragane,
molim Te dođi, da se prošetamo. Nije mi dobro!"
Iako je Jovin glas bio prilično čudan, odgovorio sam donekle nepromišljeno:
"Mrzi me u ovo doba da izlazim. A Ti si se, verovatno, ponovo unesrećio jedući
onoliki pasulj..."
Posle male pauze, iz slušalice sam čuo Tanjin uplašen glas: "Nismo uopšte išli
kod Ružice i Žike, a Jovi je stvarno loše!"
Odjurio sam u "Moskvu" što sam brže mogao. U hotelskoj sobi zateknem neverovatan
prizor. Tanja, koja mi je otvorila vrata, i koju sam dotle poznavao kao
staloženu i vrlo odmerenu osobu, izgledala je smrknuta i nema. Samo mi je,
prstom na usnama, dala do znanja da ništa ne pitam.
Jova je sedeo na jednoj stolici, crven u licu, užagrenih očiju, raščupane kose,
sa dva prsta peruti po obodu čela... Kao da ga je neko natrljao brašnom... Bio
je potpuno drugi čovek od onoga s kojim smo se rastali nešto pre sedam sati.
Usplahiren i očigledno satrven... Jedva smo ga Tanja i ja, zajedno, podigli iz
stolice.
Držeći ga ispod ruke, krenemo hodnikom. Pitam ga: "Jovo, šta se desilo?"
A on i dalje ćuti...
Milošević ne veruje srpskom Gandiju
Tek kad smo izašli na ulicu i prešli prekoputa, na zapuštenu padinu prema
Zelenom vencu, Jova progovori:
- Čim smo ušli u hotelsku sobu zazvonio je telefon. Javio se Milošević. Tražio
je da hitno dođem kod njega. Ja sam mu rekao da se ne osećam dobro i da bih
morao da se malo odmorim. On se pravio da ne čuje šta ja govorim... Nastavio je
po svome: "Profesore, moramo, hitno, nešto da se dogovorimo, radi se o važnoj
stvari, poslaću Vam auto, crni audi, čekaće vas ispred hotela". Kad sam sišao
dolje, shvatio sam da je taj auto već bio tu, još pri povratku u hotel.
Čim sam stupio u njegov kabinet, on me je još na vratima osorno pitao: "Kakve su
to gluposti o gandijevskom maršu?"
Čuvrši to, zabezeknuo sam se. Pitao sam se da li tajna policija osim telefona,
prisluškuje ceo moj stan?
Odgovor sam dobio tek 2001. godine kad sam pročitao svoj debeli dosije, koji je
Državna bezbednost počela da mi pakuje početkom 1981. godine. Pod objašnjenjem
da se bavim "intenzivnom neprijateljskom aktivnošću na liberalističkoj
osnovi"... i da po toj osnovi "kontaktiram veći broj bezbednosno-interesantnih
lica, kako naših građana, tako i stranih diplomatskih predstavnika". Tom
prilikom, sam saznao kako me je tajna policija ne samo prisluškivala, već i šta
su sve kod mene radili, tokom pretresa. Lepo kažu: te i te rukopise, dokumente i
knjige smo fotografisali, a ove i ove smo, zajedno, sa magnetofonskim trakama
obavljenih, ali i neobjavljenih intervjua - izuzeli! Umesto da tačno napišu -
ukrali ili konfiskovali, kao što su govorili prvih decenija svoje vladavine.
Najviše žalim za trakom i intervjuom sa Arsom Milatovićem, visokim funkcionerom
KPJ, važnim kontraobaveštajcem, i bliskim saradnikom Aleksandra Rankovića,
Titovim pratiocem prilikom prvog njegovog susreta sa Papom, i posleratnim
diplomatom u Poljskoj i Albaniji. Bila je to zapanjujuća i potresna ispovest
izuzetno pametnog čoveka, koji je u mladosti bio opijen komunističkim idealima,
a onda, kako su godine promicale, sve više uviđao da je Tito, kao i mnogi
njegovi potonji saradnici i uže okruženje, sve drugo samo ne pošteni i
pravdoljubivi ljudi. Ispričao je niz trikova kojima se Tito služio da bi se
surovo poigrao i u pokornosti držao mnoge funkcionere. Između ostalog, Arsa je
rekao i da je Titov ogromni arhiv na Brdu kod Kranja, sadržavao optužujuću
dokumentaciju ne samo o javnom, već o intomnom životu svakog iole značajnijeg
rukovodioca Jugoslavije!
Ali, da se vratim na potresnu Jovinu priču... Dakle, Milošević je nastavio sa
vikom i pogrdama. Nasuprot njemu Jova je smirenim tonom pokušao da mu objasni da
bi upravo jedan takav marš bio veoma pogodna prilika da se inostranoj javnosti
detaljno predoči, šta se u Hrvatskoj dešava.
Milošević je bio još kategoričniji: "Nikakav marš ne dolazi u obzir. Mora se i
može razgovarati jedino oružjem! Sve drugo su gluposti i koještarije".
Tvrdio je da svetski moćnici razumeju jedino jezik sile!
Drugi povod zbog kojeg ga je zvao bio je sasvim konkretan: tražio je od Jove da
potpuno uništi turizam u Hrvatskoj! Bilo bi to zgodan revanš Hrvatima za njihovu
podršku šiptarskim rudarima i Azemu Vlasiju, za vreme štrajka u ugljenokopu
Stari Trg, na Kosovu.
Jova je usplahireno nastavio da objašnjava da je Hrvatska - država Srba koji u
njoj žive, i da bi takav kriminogeni čin svim građanima Hrvatske doneo ekonomsku
štetu, a možda i ljudske žrtve.
Prenebregavajući sve što je Jova govorio, Slobodan Milošević je nastavio sa još
povišenijim tonom i još nehsvatljivijim zahtevima. "Vi, profesore, treba da
naložite krajiškim Srbima da isprovociraju nemire u Hrvatskoj".
Jova mu je još jednom dao do znanja da se zgražava nad takvom zloupotrebom Srba
u Krajini, da on nipošto nije pogodna ličnost za takve dogovore a pogotovo ne -
za takve poslove!
Prepirka je trajala do pola jedanaest sati uveče! Milošević mu nije dozvoljavao
da ode! Jova je bio na smrt izmoren, a lomljena noga mu je bila potpuno
paralisana. I kada se, sa najvećim naporom, podigao sa stolice, u nameri da
napusti kabinet, usledio je najčudovišniji zahtev: "Čekajte, profesore, nisam
još završio! Vi treba, takođe, da organizujete ubistva uniformisanih Srba u
Krajini, milicionera i vojnika, pa da to pripišete zengama, a posle toga da
povučete sve svoje poslanike iz Sabora!!!"
- Mislio sam da ću se šlogirati istog tog trenutka - pričao mi je tada Jova... -
Onda udahnem vazduha koliko sam mogao i odgovorim oštro koliko sam imao glasa:
"Slušajte, gospodine predsjedniče, Vi i ja se definitivno ne možemo
sporazumjeti... Ja sam humanista, a ne terorista! Molim Vas da me pustite, da se
što dalje od Vas udaljim!
Preneražen, slušao sam ga ćuteći sve vreme. Plašeći se da se ne sruši tu u
parku, predložio sam da sednemo na neku klupu.
- Ne, ne moram hodat da mi se noga malo povrati...
Milošević je Tuđmanu nudio Srbe iz Hrvatske da ih nabije na kolac
Taman krenemo, a on se zaustavi i uhvati me za rame:
- Dragane, zapamti i zabeleži ovo što ću ti reći... On je potpuno sumanut!
Videćeš, samo za jednu noć on će nas - sve Srbe - u Hrvatskoj i Bosni izdati i
ostaviti na cjedilu... Biće to "kristalna noć" za sve tamošnje nesrećnike...
Uradiće to radi nekog sopstvenog profita. On je opsjednut samo sobom i vlašću, a
ja se ne usuđujem o tome sada javno pričat... Zato Te molim da ovo zadržiš samo
za sebe. Jednog dana ću o svemu tome progovorit i autorizovat sve što sam Ti
sada rekao.
Pri povratku u hotel, izrekao je još nešto:
- Vidjećeš, on će me uskoro smaknuti... Naćiće već načina za to, možda već u
toku sutrašnjeg dana... Bio je ljut kao ris što nisam oduševljeno prihvatio
njegove sumanute ideje.
U tom trenutku nisam shvatio šta hoće da kaže, a nisam se usuđivao ni da ga
pitam - da li misli da će ga Milošević smaknuti sa predsedničke funkcije u
Srpskoj demokratskoj stranci, ili smaknuti fizički, odnosno narediti da ga
ubiju?
Svim svojim bićem, svakim svojim damarom, od te večeri, osećao sam da, svi mi
njegovi prijatelji, i njegova porodica počinjemo da gubimo Jovana. Da je tiranin
rešio da ga satre...
Vratio sam se kući raspamećen. Eva me je zabrinuto pitala: "Šta se to Jovi
desilo?" Odgovorio sam nervozno, tek da nešto kažem: "Imao je neprijatan
razgovor sa jednim svojim poznanikom i to ga je potreslo..." Ona se čudila: "Ko
to može, i ima razloga da sa Jovom tako razgovara?" Odgovorio sam joj
razdraženo: "U ovoj zemlji ima ludaka na svakom ćošku... Ostavi me na miru,
molim te."
Istuširao sam se, uzeo sedativ, da lakše zaspim, i ugasio svetlo, pokušavajući i
dalje da odgonetnem smisao njegove zadnje rečenice. Mozak mi je bio potpuno
blokiran. Zapravo, imao sam osećaj da je cela sadržina izbrisana... Bio sam
nemoćan da bilo šta razložno smislim... Rešio sam da se više oko toga uzaludno i
ne trudim. Kad je sedativ počeo da me opušta odjednom sam se setio Jovine
rečenice: "Da će kasnije da mi autorizuje svoj iskaz."
Sa olakšanjem sam zaključio da će Milošević samo da ga smakne sa predsedničkog
položaja u stranci. Njegovo predviđanje ostvarilo se već kroz dva dana!
Prema ranijem dogovoru, Jova je sutradan otputovao u Ameriku, da kod tamošnjih
Srba prikupi pare za izgradnju modernijeg radio i televizijskog studija u Kninu.
Dan kasnije, po njegovom odlasku, beogradski mediji su bučno oglasili da je
Milan Babić osnovao Srpsku demokratsku stranku Krajine! Svakome je bilo jasno da
je time razbijeno jedinstvo srpskog naroda u Hrvatskoj, da će ubuduće početi
međusobna gloženja, a da će konačan ishod biti njihov poraz.
Malo docnije, štampa u Srbiji objavila je još jednu simptomatičnu informaciju.
Ona je, ukratko, glasila: "Miroslava Mlinara, predsednika odbora Srpske
demokratske stranke u Benkovcu, juče u noći, napalo je sa leđa nepoznato lice u
nameri da ga brijačem zakolje! Međutim Mlinar je uspeo da otme brijač od
napadača, posle čega je on pobegao u mrak!? Zahvaljujući tome, Mlinar je
pretrpeo samo posekotine na vratu i dlanu ruke kojom je oteo brijač!"
Po povratku iz Amerike, profesor Jovan Rašković je odmah posetio svog mladog
prijatelja i štićenika, zamolivši ga da mu tačno opiše - šta mu se desilo...
Mlinar je otprilike ponovio priču iz novina. Rašković mu je zatim pažljivo
pregledao vrat i ruku. Na njima su bile jedva primetne površinske posekotine,
vrlo stručno izvedene?!
Potom ga je preneraženo upitao: "Zašto si, Miroslave obrukao sebe, Srpsku
demokratsku stranku i mene, lično?"
Slučaj preklanog Mlinara
Mlinar je pokušao da ponovi priču iz novina, ali ga je Jovan Rašković prekinuo
rečima: "Nemoj mene da lažeš, ja sam ljekar. Nijedan brijač se ne može držati
stabilno u ruci. Pogotovo ako se dvojica otimaju o njega. Nemoguće je njime
napraviti samo površinski rez, a ne oštetiti, istovremeno, i krvne sudove na
vratu. Još manje je moguće da ti, Miroslave, napadaču otmeš brijač, a da ti on
ne iskasapi ruku."
Posle toga, Mlinar mu je skrušeno odgovorio: "Bio sam prinuđen da to uradim!"
Treći, još indikativniji događaj, desio se ne zadugo posle epizode sa Mlinarom.
Bio je daleko monstruozniji i tragičniji nego prethodna dva. O tome su režimske
novine u Srbiji svedočile po već oprobanom obrascu. "Nepoznato lice, mučki i iz
zasede, ubilo je milicionera Stojana Galamonju. Sa velikom sigurnošću možemo
pretpostaviti da su to učinile paramilitarne jedinice Republike Hrvatske".
Odmah posle toga - gle čuda - iz Sabora Hrvatske su povučeni svi poslanici
Srpske demokratske stranke. Mogućnost bilo kakvog miroljubivog i legitimnog
dogovaranja je ukinuta. Za pregovaračkim stolom ostala su samo dva mizantropska
velemajstora da svoju sebičnu i sumanutu zamisao ostvare - do kraja...
Dok smo, tih dana, Jovan i ja šetali Knez Mihailovom ulicom, nabasali smo na
Simu Dubajića iz Kistanja. Dolazio je iz pravca Saborne crkve. Čim je spazio
Jovana, prišao nam je i, ne vodeći uopšte računa da li nas prekida u razgovoru,
počeo je tiradu o svojoj religioznosti, redovnim odlascima u crkvu i odanosti
Bogu... A onda, povišenim tonom da ga čuju i ostali prolaznici na ulici, napade
Jovana: "Tebe, uopšte, ne viđam u crkvi... Svaki pravi Srbin, i pravoslavac,
morao bi, bar jednom nedeljno, da ide u crkvu i da se moli Bogu za spas srpskog
naroda"...
Jova ga žustro prekide: "Simo, ja se Bogu molim u osami, meni nisu potrebna dva
ili više svedoka..."
Međutim, Simu nikakav odgovor ili primedba nije mogla posramiti. Nastavio je i
dalje da bogorada, privlačeći pažnju sve većeg broja prolaznika.
Dok je to njegovo "popovanje" trajalo, ja sam se prisećao Đilasovog intervjua s
Džordžom Urbanom za engleski časopis "Enkaunter", iz sedamdesetih godina. Na
pitanje Urbana zašto je naredio partizanskim jedinicama da, bez ikakvog
istražnog i sudskog postupka streljaju nekoliko desetina hiljada Jugoslovena
koji su, pred dolazak komunista na vlast, 1944. godine prebegli u Austriju, a
Englezi ih, odmah potom, sve do jednog, isporučili partizanima?
Đilasov odgovor je otprilike glasio: "Nisam ja to naredio. U to vreme sam bio u
drugom delu Jugoslavije. Tamo je bio Edvard Kardelj, on je naredio streljanje
preko komandanta tih jedinica generala Danila Baste. Streljačkom jedinicom
komandovao je Sima Dubajić, Srbin iz Hrvatske, strah i trepet za sve protivnike
komunizma." I na kraju, ne zaboravi jednu stvar - nasilje je najveća naslada
svake revolucije!
Čim je Sima predahnuo Jova je iskoristio priliku da ga upita: "Ko je ubio
Stojana Galamonju?"
Dubajića pitanje, uopšte, nije iznenadilo i odmah je odgovorio: "Nisam ja, to su
uradili drugi."
- Pa dobro Simo, što ubiste Srbina?[/b] - uporan je bio Jova.
- Zato što je valjalo!!! - odgovario je samouvereno Sima Dubajić.
- Nisam siguran Simo, da je baš tako. Naprotiv, sasvim sam siguran da se tako
nešto nije smelo nipošto učiniti.
Odvojivši se od Sime Dubajića, sledeću
deonicu nismo puta ni reč progovorili. Slutio sam da se Jova, kao i ja, u sebi
pitao - šta će biti sledeća Miloševićeva paklena zamisao?
Ubrzo smo dobili očigledan odgovor. Bilo je to objavljivanje takozvanog
fonograma razgovora Jovana Raškovića sa Tuđmanom i Slavenom Leticom u
najtiražnijim hrvatskim glasilima.
Jovan Rašković je, prema ranijem dogovoru sa Tuđmanom navratio kod njega, da
utanače datum zajedničkog nastupa na Jelačićevom trgu u Zagrebu, na kojem bi
pozvali sve građane Hrvatske da se smire i ne slušaju nikakve provokatore.
Klopka kod Tuđmana
U međuvremenu, Tuđman je promenio mišljenje i odustao od te zamisli. Rašković se
u njegovom kabinetu zadržao svega dvadesetak minuta, ubeđujući ga da je
zajednički nastup nešto najdragocenije što mogu da učine. Tom prilikom, on je
izrekao da "Srbi reaguju kao lud narod", ali ne u doslovnom već metaforičnom
značenju. Ponovio je ono zapravo što su pre njega govorili i drugi mudri Srbi:
Cvijić, Dvorniković, Isidora Sekulić i Bogdan Popović. Da su Srbi preosetljiv
narod, brzo se uzrujaju pred spoljašnjim utiscima, nedovoljno vladaju svojim
osećanjima i tada naprasito reaguju. Oni strasno vole i žele ono što vole, a kad
su u tome osujećeni - "reaguju kao ludi".
Rekao je, takođe, i da se brzo odljute i da pod uticajem dobre reči, njihove
plemenite osobine izlaze na videlo, kao sunce posle kiše! Taj deo je
izostavljen, a objavljena je gomila koještarija koju nijedan profesionalni
spiker ne bi uspeo da izgovori ni za 60 minuta!
Eto, toliko je bio dug, takozvani transkript, tog njihovog dvadesetminutnog
susreta! Jovan Rašković je bezuspešno tražio da mu stave na uvid taj snimak.
Nikada ga, naravno, nije dobio.
Lično sam ubeđen da je taj podli čin zveden u dosluhu između Miloševića i
Tuđmana, da bi profesora Raškovića osramotili kod svih Srba. Jer, baš u to
vreme, oni su pravili svoje "istorijske" nagodbe u Karađorđevu.
Prema svedočenju današnjeg predsednika Republike Hrvatske, a tadašnjeg
predsednika Predsedništva SRJ Stjepana Mesića, Slobodan Milošević nikad nije
mnogo mario za Srbe u Hrvatskoj. On je sagovornicima iz Hrvatske otvoreno
govorio kako su Srbi u Hrvatskoj - građani Republike Hrvatske (vidite tu Jovinu
istinu je naučio i kad mu se činilo zgodnim - koristio je) - i neka Franjo
Tuđman s njima radi šta hoće - pa i neka ih nabije na kolac!
Sve do tog kobnog razgovora, povodom mirovnog marša, Jovan Rašković je uživao
opšte simpatije i neskriveno divljenje kod svih Srba. Na beogradskim ulicama,
Jovan nije mogao napraviti ni nekoliko koraka, a da mu neko ne priđe i nešto
toplo kaže, ili ga brižno upita. Javne ličnosti su ga pozivale da poseti njihove
institucije. Nebrojeni su želeli da budu viđeni u društvu tog mudrog i
jednostavnog čoveka. Jednom rečju, on je bio srpska ikona, koju je svako hteo,
na ovaj ili onaj način, da unese u svoju kuću. Čim je objavljen taj "transkript
razgovora", pozvao sam ga da napravimo intervju i da kaže šta se tačno desilo.
Intervju je, međutim, puna dva meseca "šetao" od jednog do drugog tajnog
čitaoca. Pretpostavljam da su i u tom iskazu tražili neku rečenicu, neku misao,
ili neku zapetu koja bi im se učinila zgodna kao novi povod da ga ponovo ponize.
Uporedo sa tom smicalicom oko odlaganja intervjua, javno se izvodila egzekucija
nad njim. Ne samo da ga nijedna institucija nije više zvala u posetu, već su mu
sva vrata na licu mesta zatvarana!
U tom intervjuu sam ga pitao kako je mogao da bude toliko naivan da pred
Tuđmanom izgovori bilo kakvu metaforičnu rečenicu?
- Znam ja vrlo dobro ko je Tuđman i koliko su ograničene njegove intelektualne
sposobnosti. Međutim, moja ontološka struktura je takva da ja svakome vjerujem.
Ja nikada nikome nisam prilazio sa nepovjerenjem i ono je meni potpuno strana
psihološka kategorija.
Posle puna dva meseca, u "Intervjuu" je objavljen razgovor s Jovanom, povodom
fonograma, ali taj tekst nije više mogao da upije prljavštinu koja je u
međuvremenu prosuta. Istovremeno, to je bio i poslednji tekst u kojem se Jovan
Rašković u Srbiji tretirao sa dužnim poštovanjem. Za sve ostale medije, on
gotovo više nije postojao. Jedino je NIN, posmrtno, objavio njegov odgovor
Vojnom tužilaštvu u Splitu, koje je protiv njega bilo podiglo optužnicu "da je
inicirao, poticao i organizovao vojne djelatnosti, upravljene na ugrožavanje
teritorijalne ukupnosti Republike Hrvatske!" Jovin tekst je imao naslov: Moje
"oružje" - moje besede.
Materijalno uništen, i psihički razoren, Jovan Rašković je kopnio iz dana u dan,
naočigled svih nas koji smo ga poštovali i voleli.
Zamašno materijalno bogatstvo, koje su on i Tanja, svojim visoko-profesionalnim
i marljivim radom, decenijama stvarali, nestalo je u roku od nekoliko meseci.
Veliku porodičnu vilu u Primoštenu su raspomamljeni nacionalisti najpre
opljačkali, potom zatrpali gradskim đubretom i na kraju spalili.
Stan u Šibeniku je opljačkan do golih zidova, posle javne peticije za izgon
porodice Rašković iz njegovog 60-godišnjeg prebivališta.
Veliki privatni stan u Zagrebu, u kojem je živela njihova ćerka dr Sanda
Rašković sa mužem i dvoje dece - oduzet je. Sanda je, gotovo bez odeće,
izbačena, noću, na kišu, a potom šutirana ulicama...! Oba ova stana bila su
opremljena probranim stilskim antikvitetima koje je Tanja godinama prikupljala.
Jova je u Šibeniku imao impresivnu biblioteku, sa knjigama najznačajnijih pisaca
sveta. Sve je to divljački razgrabljeno. Nisu mu čak dozvolili ni da uzme svoju
plodnu i dugogodišnju prepisku s nekim od najuglednijih mislilaca današnjice.
U nizu poniženja koja su mu priređivana, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem,
pomenuću samo jedno. Početkom 1992. godine, na sednici Glavnog odbora Srpske
demokratske stranke u Beogradu, Jovanu Raškoviću, koji je stvorio tu stranku i
još uvek bio njen predsednik, nije ni dozvoljeno da govori!
U jednoj od naših šetnji pitao sam ga: "Jovane, možemo li Eva i ja, bilo kako,
da Ti pomognemo? Da li bi želeo da se, na izvesno vreme, negde skloniš i malo
oslobodiš od ovog otrovnog vazduha i okoline? Ićićemo zajedno Tanja, Ti, Eva i
ja. Samo reci, molim Te, gde želiš"...
Pogledao me je s nežnošću i odgovorio: "Banja mi najviše nedostaje. Na nju sam
navikao i bez nje ne mogu da živim..."
Odgovorio sam tupavo: "U koju banju želiš da idemo?"
Osmehnuo se i objasnio da on ne misli na klasičnu banju, već morsku vodu. Od
kada mu je polomljena noga, i oštećen nerv, on je leči kupkama, u morskoj vodi.
Dogovorili smo se da u Italiji pronađemo pogodnu kuću u nekom mirnijem mestu, na
obali mora, gde je prilaz vodi lak i dno uređeno. Ostali bismo mesec dana.
Izdani Rašković u Beogradu
Eva i ja smo otputovali u Italiju i u jednom malom turističkom naselju, u
Pedasu, pronašli baš takvu kuću kakvu je on želeo. Imala je dve velike spavaće
sobe, dva kupatila, kuhinju, i ogromnu natkrivenu terasu. Nalazila se u lepom
uređenom vrtu, sto metara od peskovite obale.
Čim sam stigao u Beograd, pozvao sam ga telefonom i, ne pitajući kako mu je,
saopštio da smo pronašli kuću kakvu je želeo.
- "Slušaj Dragane, došao sam iz bolnice. Vrlo sam bolestan. Imao sam neke
neodređene tegobe, koje su se u bolnici pojačale. Izašao sam na sopstveni
zahtev. Ne osjećam se dobro, a s ovom odlukom hrvatske vlade da me proglase
ratnim zlikovcem, ne smem ni ići u Italiju. Gde god da odem - gu me uhapsiti.
Očajan sam, hajde da se nađemo."
Bio sam konsterniran tom vešću... Tog dana sam, po velikoj vrućini, vozio preko
hiljadu i dve stotine kilometara... Bio sam premoren i nesmotreno rekao: "Bolje
bi bilo da se obojica večeras odmorimo, a da [b]se vidimo sutra."
To sutra,više nije postojao, niti će ga ikada biti.[/b]
Dva sata kasnije javio mi se telefonom jedan - znanik: "Jesi li slušao vesti?"
- Nisam, zašto?
- Pa, umro je Jovan Rašković!
Pošto sam se oporavio od prvog šoka, pozvao sam Tanju. Ona mi je, ukratko,
ispričala da je Jova umro posle neprijatnog razgovora sa jednim novodoseljenim
komšijom, komandantom specijalne jedinice, koji se nedavno vratio sa Kosova.
Stanovao je iznad njih, i vršeći nekakve prepravke u svom stanu, isključio je
vodu u celoj zgradi. Zbog velike žege i lekova, Jova se pojačano znojio... Ne
mogavši da se okupa dva dana, onako hrom, popeo se gore, da komšiji objasni da
je teško bolestan, i da ga najljubaznije zamoli da slavinu odvrne, bar
privremeno, samo da se spere i ranu očisti od znoja.
Čim ga je Jova oslovio rečju - "susjede", on je počeo da se dernja, da ga psuje
i naziva ustašom. Pretio je i da će ga ubiti!
Zapanjen i preplašen, Jova je jedva sišao niz stepenište. Za njim je išao
komšija, nastavljajući da mu preti: "... Ako se ikada još usudiš da me
uznemiriš, premlatiću te!"
Sklonio se u spavaću sobu, a Tanja je ostala kraj vrata da sluša pretnje
razjarenog komandanta. Onda je čula tup udarac u spavaćoj sobi, pomislila da je
neki teži predmet pao na pod. Kad se komšija, najzad, vratio u svoj stan, pošla
je u spavaću sobu da vidi kako je Jovi. Preneražena zatekla ga je na podu, sa
ustima punim pene. Umro je od edema pluća. Pozvala je odmah hitnu pomoć i
objasnila šta se desilo. Ni posle 20 minuta niko se nije pojavljivao!? Onda je
pozvala Božicu Ćosić, i tek na njenu intervenciju, stigla je ekipa hitne pomoći.
Pogledali su ga kratko, prokontrolisali puls i konstatovali - smrt. I krenuli ka
izlaznim vratima. Tada je Tanja zavapila. "Pa molim Vas, i on i ja smo vaše
kolege. Pomozite mi bar da ga podignemo sa poda i stavimo na ležaj".
Nevoljno su to učinili i brzo se udaljili iz stana.
Tako je okončao svoj život akademik prof. dr Jovan Rašković.
Tri godine kasnije, posle tragičnog egzodusa Srba iz Hrvatske i potpisivanja
Dejtonskog sporazuma, Radmilo Bogdanović, ministar unutrašnjih poslova Srbije u
vreme Jovinog političkog delovanja dao je intervju "Nedeljnom telegrafu".
Odgovarajući na pitanje: "Da li može da objasni tolike žrtve i tragičnu sudbinu
zaraćenih naroda"? Radmilo Bogdanović je doslovno, rekao: "Da je bilo sreće, i
da smo slušali Jovu Raškovića, on bi sada bio živ, a mi ne bismo imali izbeglice
niti bismo izgubili Krajinu!"
Razmislite samo šta ovaj njegov odgovor posredno nudi. Jer, on je ličnost koja
je zaista imala uvid u sve događaje tog vremena. Bilo, mu je, siguran sam,
itekako, poznato kakvu je sve šikanu proživljavao Jovan Rašković i ko ga je i
zbog čega šikanirao.
U toku osmogodišnjeg druženja s Jovanom Raškovićem, nebrojeno puta sam se uverio
da je bio čestit i plemenit čovek.
On nikada nije činio drugima ono što ne bi želeo da drugi učine njemu.
On nikada nije zloupotrebljavao svoju intelektualnu snagu ni nadmoć svoga
obrazovanja.
On nijedan glas očajanja nije prečuo, a zatraženu pomoć nikad nije dobio.
On je jedan od retkih ljudi, koji je, uvek, imao nage da sebe vidi očima drugih.
On je težio da svakog sagovornika razume i učini ga razumnim.
On je znao da saoseća s ljudima čak i kad greše.
On je verovao u ljude i onda kada oni sami izgube veru u sebe.
On je društvenu nepravdu osećao kao sopstveni propust, a ljudsku bedu kao ličnu
nesreću.
On je znao da bude smeren, i kako da se suoči s porazom i ne bude poražen.
On je znao da stvara prijatelje, da ih neguje i da sačuva njihovu privrženost.
On je jedan od retkih ljudi, koji je, uvek, imao snage da sebe vidi očima
drugih. On je život gledao očima večnosti.
On je, ukratko, bio jedinstven i lekovit prijatelj.
Site je optimizovan za 800x600 rezoluciju
Copyright by Krajinaforce ©2001 - web-design by: >>>dj-zombi<<<
|
|
 |
 |
