ZLOČINI GENOCIDA NAD SRBIMA U LOGORU "LORA" U SPLITU

U PERIODU 1991.-1997. GODINE

novembar 1998. godine

1

UVODNE NAPOMENE

 Od juna 1991. do avgusta 1995. godine na teritoriji Republike Hrvatske (republike u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije) vođen je surov i bespoštedan građanski međunacionalni, međuetnički rat. No, pored ratnih dejstava, strahota i razaranja koje su neminovni i nužni pratilac vođenja ratnih operacija po svom karakteru, značaju, prirodi i posledicama posebno se izdvaja genocidno delovanje hrvatskih vojnih vlasti, pojedinaca i grupa prema srpskom stnovništvu (civilima, ranjenicima, bolesnicima i ratnim zarobljenicima).

Upravo o pojedinim takvim ponašanjima koja su poprimila masovni karakter govori i ovaj materijal. Naime, od početka ratnih dejstava je na teritoriji Republike Hrvatske, u Splitu, u prostoru bivše vojno pomorske oblasti - kompleksa bivše Jugoslovenske Narodne Armije "Lora", posle njenog povlačenja, u delu vojno-istražnog zatvora JNA, formiran logor u kome su od 1992. do 1997. godine zatvarani Srbi i to civilno stanovništvo, ranjenici, bolesnici i ratni zarobljenici koji su hapšeni i zarobljavani širom, ne samo Hrvatske, već i Bosne i Hercegovine. Tako se u ovom logoru našlo Srba iz: Gabele, Duvna (Tomislavgrada), Kupresa, Bjelovara, Splita, Livna, Dubice, Benkovca, Čapljine, Trebinja, Nevesinja, Mostara, Teslića, Klepaca, Odžaka, Karlovca...

Logor za zarobljene Srbe u "Lori" praktično neprekidno funkcioniše od početka rata na teritoriji Republike Hrvatske do danas. Logoraši (zatvorenici) čije izjave sadrži ovaj materijal su ga napustili tek 1997. godine pod snažnim pritiskom međunarodne zajednice, u prvom redu Međunarodnog crvenog krsta. Za sve vreme njegovog postojanja logor je karakterisalo najsurovije, bestijalno postupanje prema zatvorenim Srbima, sistematsko, kontinuirano u dužem vremenskom periodu. Smeštajni uslovi u logoru su bili nepodnošljivi i surovi, nisu zadovoljavali ni najelementarnije potrebe zatvorenih lica.

Zatvorenici su, naime, bili smešteni u ćelije bez inventara, niti je bilo kakvog nameštaja, spavali su na betonu ili patosu, a ako su i imali krevete (gvozdeni kreveti sa žicama i šipkama) to je bilo samo u retkim slučajevima. Imali su neredovnu, nedovoljnu i lošu ishranu, pa se čak dešavalo da i po tri ili više dana uopšte nisu dobijali nikakvu hranu. Često se dešavalo da su zatvorenici za vreme ili posle obroka tučeni od stražara. Kada bi i dobijali hranu, onda je ona bila ili vruća ili preslana, a zatvorenici su terani da je pojedu za kratko, unapred određeno vreme (što je bilo nemoguće). Obroci su se sastojali od parčeta hleba i paštete ili džema, tako da zatvorenici po više dana (čak i po dvadeset) nisu mogli da idu u VC radi obavljanja fizioloških potreba. Pored toga zatvorenici nisu imali nikakvu ili su imali neadekvatnu lekarsku negu iako su bili tučeni, prebijani od glave do pete, sa ranama, podlivima, razderotinama, otečeni, krvavi i deformisani.

Ne samo da su uslovi života bili krajnje nehumani, nečovečni i surovi, već je na osnovu obimne dokumentacije - u prvom redu ličnih izvora dokaza (izjava svedoka očevidaca-logoraša i samih žrtava) i materijalnih izvora dokaza (medicinske i druge dokumentacije) - nepobitno utvrđeno da su nad pripadnicima srpskog naroda, i to samo zato što su pripadnici ove nacionalne grupe i pravoslavne veroispovesti, masovno, kontinuirano, sistematski, u jednom dužem vremenskom periodu, vršeni ratni zločini protiv civilnog stanovništva, ratni zločini protiv ranjenika i bolesnika, ratni zločini protiv ratnih zarobljenika, odnosno zločini genocida koji su imali samo jedan cilj - da se Srbi kao nacionalna grupa na području Republike Hrvatske, gde su imali vekovna ognjišta i pripadnici pravoslavne veroispovesti u potpunosti istrebe (unište, zatru) na ovim prostorima.

Jasno je da ovaj materijal govori samo o jednom segmentu takvog genocidnog ponašanja hrvatskih vojnih i političkih struktura prema srpskom stanovništvu na ovim prostorima, ali je i to kroz više do sada prikupljenih i obrađenih slučajeva više nego dovoljno da se izvede jedan takav optužujući zaključak. Tim pre jer se logor "Lora" nalazio pod direktnom upravom vojne policije Hrvatske vojske, pa je stoga logično da je u njemu realizovana samo volja političke odluke iz Zagreba. Zločini ovakvog zamaha, obima, dinamike, vrste, težine, surovosti ukazuje da su njihovi izvršioci upravo svoje delovanje preduzimali na samo sa saznanjem, već i pod direktnim nadzorom i nalogom samog političkog i vojnog vrha nove hrvatske vlasti.

Tekst je zasnovan samo na jednom, do sada prikupljenom i obrađenom broju slučajeva stradanja Srba, pri čemu je gde god je to bilo moguće, navedeno i ko je neposredni izvršilac, odnosno naredbodavac, a ko žrtva (oštećeni) ili svedok očevidac. Svi navedeni zločini su potkrepljeni dokazima. No, pretenciozno bi bilo reći da on sadrži sve primere mučenja, zlostavljanja, surovog, nehumanog postupanja, nanošenja smrtnih posledica ili teških telesnih povreda ili teškog narušavanja zdravlja zatvorenih lica. Sigurno je da će mrak logorskih zidova skriti mnoge tajne bestijalnosti i surovosti.

Genocidni zločini nad Srbima u logoru "Lora" u periodu od 1992. do 1997. godine mogu se sistematizovati na:

- namerno ubijanje logoraša (civila i ratnih zarobljenika) na razne načine i raznim sredstvima;

- zločini protiv civilnog stanovništva u vidu nanošenja teških telesnih povreda, teškog narušavanja zdravlja, mučenja, nečovečnog postupanja, zlostavljanja, nanošenja velikih fizičkih i duševnih patnji;

- zločini protiv ratnih zarobljenika u vidu nanošenja teških telesnih povreda ili teškog narušavanja zdravlja, mučenja, surovog i nečovečnog postupanja, zlostavljanja i nanošenja velikih fizičkih i duševnih patnji;

Na kraju su poimenično, sa relevantnim dokazima, navedeni naredbodavci i neposredni izvršioci zločina (upravnici logora, njihovi zamenici ili pomoćnici, logorski stražari, pripadnici vojne policije i dr.).

2

NAMERNO UBIJANjE SRBA LOGORAŠA

 Za vreme postojanja i funkcionisanja logora "Lora" u Splitu u periodu od 1992. do 1997. godine nepobitno je utvrđeno da je ubijen jedan broj Srba - civila i ratnih zarobljenika i to bilo da su ubijeni iz vatrenog ili hladnog oružja, ili da su umrli od posledica zadobijenih teških telesnih povreda ili teškog narušavanja zdravlja. Prema raspoloživim podacima može se zaključiti da je ubijeno više od dvadeset pet lica.

1. PETAR SPREMO, Srbin iz Begovog Sela kod Kupresa, rođen 2. januara 1945. godine, od oca Slavka. Posle zarobljavanja 5. aprila 1992. godine sproveden je u logor u Kupresu, potom u Šujice, pa potom u "Loru" gde je prebijen, mučen i zlostavljan usled čega je preminuo 18. aprila iste godine. Njegovo telo je predato srpskim vlastima prilikom razmene 26. juna 1993. godine.

O njegovom ubistvu govore sledeći iskazi svedoka:

1) Svedok 333/96-6 navodi: "U Splitu su nas najpre doveli pred zgradu SUP-a gde su nas ponovo tukli i prebijali. Od tih batina umro je u "Lori" Petar Spremo iz Kupresa".

2) Svedok 333/96-11 navodi: "U "Lori" su odmah počeli da nas tuku, tako da su nas sve prebili. Tada su nam oduzeli sve vredne predmete. Od mene su oduzeli 20-, a od moga sina 100- DEM. Dokumente su nam takođe oduzeli. Posle prebijanja smestili su nas u ćelije. Ja sam bio u ćeliji sa mojim sinom, a tu su bili i M.R. i M.Lj. Tu je od nas odmah odvojen Petar Spremo koji je imao teške povrede, a kasnije je umro i njegovo je telo razmenjeno".

3) Svedok 333/95-23 navodi: "U Splitu smo odveženi u krug pomorske oblasti gde se nalazio centar hrvatske vojne policije. Tu smo, kao i u Gornjem Brišniku, izlazili iz kamiona jedan po jedan. Dočekali su nas hrvatski policajci i tukli. Ispred mene na tri metra nalazio se Petar Spremo. Jedan hrvatski vojnik ga je snažno udario drškom pištolja po glavi od kog udarca je on pao i udario temenom o ivičnjak, posle čega je ostao da leži nepomičan. Njega od tada nisam više video. Isti taj vojnik i mene je snažno udario drškom pištolja po glavi od čega mi je prsla lobanja na četiri mesta, pa sam sav bio obliven krvlju".

4) Svedok 420/95-2 navodi: "Znam da je u "Lori" ubijen Petar Spremo iz Begovog Sela i to na taj način što je bio udaren palicom po glavi, od čega je pao u komu da bi nakon nekoliko dana izdahnuo".

5) Svedok 426/96-50 navodi: "Hrvatski vojnici su u "Lori" prilikom dolaska udarili Petra Sprema, mog daljeg rođaka, sa metalnom polugom po glavi i on je kasnije podlegao".

6) Svedok 426/996-53 navodi: "Od zadobijenih udaraca prilikom prolaska kroz špalir policajaca, neposredno posle toga, podlegao je moj brat od strica Petar Spremo jer je dobio udarac u predelu glave od čega su mu polomljene temene kosti".

7) Svedok 547/96-40 navodi: "Ističem i to da je pre mog odlaska za Zadar u "Lori" umro Petar Spremo, od oca Slavka, iz Begovog Sela. On je umro od udaraca zadobijenih u "Lori" jer je tamo strahovito tučen".

2. STOJAN ZUBIĆ, civil, uhapšen u Kupresu

O njegovom ubistvu govore iskazi svedoka:

1) Svedok 333/96-11 navodi: "U "Lori" su odmah počeli da nas tuku, tako da su nas sve prebili. Tada su nam oduzeli sve vredne predmete. Od mene su oduzeli 20-, a od mog sina 100- DEM. Dokumente su nam takođe oduzeli. U "Lori" je sa nama bio i Stojan Zubić koji je imao teške povrede i u Splitu je operisan. On je sa nama razmenjen, ali je odmah po dalasku u Knin umro".

2) Svedok 420/95-2 navodi: "Takođe mi je poznato da je Stojan Zubić, koji je bio uhapšen u Kupresu i koji je tamo zadobio teške povrede prilikom batinanja, dva dana nakon razmene umro od posledica povreda od batina koje je dobio u Kupresu i u "Lori".

3. RATKO i LjUBO MILIĆ (braća), DUŠAN NIKIĆ, SLAVKO DRAGOLjEVIĆ i ČIVČIĆ u grupi od osam-devet Srba

O njihovim ubistvima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 334/97-19, koji je sa grupom od oko 80 Srba sa Kupresa dovezen u Split aprila 1992. godine, navodi: "Posle tri dana boravka u "Lori" grapa nas od oko 70 uhapšenih Srba iz Kurpesa vezana je i potovarena na kamion koji nas je povezao u pravcu Duvna. Negde oko Drniša kamion je stao i videla se u blizini puta iskopana velika jama pored koje je radio buldožer. Tu su stajali ljudi koji su imali motorne testere u rukama. Hrvatski vojnici koji su nas doveli skinuli su sa kamiona 8-9 Srba iz naše grupe: braću Ratka i Ljubu Milića, Dušana Nikića, Slavka Dragoljevića i Čivčića koji je bio gluvonem, a ostalima se imena ne sećam. Doveli su ih do te jame i poubijali".

4. VLADO SAVIĆ iz Nevesinja, DRAGAN JELIĆ I ČUČAGA

O njihovim ubistvima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 485/95 koji je u logoru "Lora" bio od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine navodi: "Poznato mi je da su u "Lori" ubijeni Vlado Savić, Dragan Jelić i Čučaga".

2) Svedok 111/95-2, potpukovnik bivše JNA, u logoru "Lora" je boravio od 26. aprila do avgusta 1992. godine. On navodi: "Poznato mi je da su od batina podlegli Duško Jelić iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović Bojan koga su zvali "Orao"".

3) Svedok 182/95-2 u logoru "Lora" je boravio od 26. aprila do 2. maja i od 20. maja do 10. avgusta 1992. godine i navodi: "U ovom logoru je ubijen i Savić Vlado, vojnik rezervista, rodom iz Nevesinja. Video sam ga nekoliko puta i u više navrata su nas zajedno tukli, a on je bio potpuno izobličenog lica i naduven od batina. Glava mu je bila sva u ranama. Jednom prilikom je navodno odveden u bolnicu i posle toga ga niko više nije video. od Č. i Ž. sam čuo da su videli njegov leš".

4) Svedok 67/94-2 navodi: "U bloku pored nas je bio Z.S. iz Čapljine, za koga sam čuo da je sada u Trebinju, jedan Savić iz Nevesinja i Vesović Bojan zvani "Orao" iz Srbije. Njih dvojicu su takođe mučili i tukli. Savić je bio sav natečen i modar. Za Savića su nam rekli da je razmenjen jer je on iznenada nestao iz bloka".

5) Svedok 67/94-3 navodi: "Sećam se Savića iz Nevesinja koji je takođe bio u bloku "C". On je bio unakažen, sav natečen, a sećam se da su mu uši bile ogromne i bio je u jako lošem stanju, a jedne prilike je nestao iz bloka. Stražari su rekli da je odveden na razmenu".

6) Svedok 67/94-1 navodi: "Takođe se sećam Savić Vlade iz Nevesinja kojeg smo zatekli u bloku "C" i sećam se da sam bio užasnut njegovim izgledom. Bio je sam izudaran, natečen i modar i nikada do tada nisam video da onako mogu da budu natečene uši, koje su bile ogromne i modre. I njega su redovno tukli, a 10-15 dana posle našeg dolaska nestao je iz bloka "C". Čuvari su nam rekli da otišao na razmenu".

7) Svedok 445/94-26 navodi: "Dok sam ja bio u "Lori" nije bilo smrtnih slučajeva među nama iz bloka "A", ali sam video kada su Ž.V. i Č. čije ime ne znam od sanduka za municiju pravili jedan mrtvački sanduk, a kasnije sam saznao da je to bilo za nekog Jelića koje je stradao u bloku "C".

5. Grupa boraca Nikšićkog korpusa bivše JNA i to: LUKA GAZIVODA, SIMOVIĆ RATKO zvani "MALIŠA", BAROVIĆ DUŠAN zvani "DUKA", ADžIĆ LUKA

O njihovim ubistvima govore sledeći iskazi svedoka:

1) Svedok 333/94-21 koja je u logoru bila od 11. do 14. aprila 1992. godine navodi: "Mi žene iz Kupresa bile smo izdvojene u posebnoj ćeliji. Nas su nazivali četničkim kurvama, psovali su nas i vređali. Bile smo prinuđene da peremo klozete, kupatila i zidove od krvi. U susednim ćelijama su tukli zatvorene muškarce, a nas su dovodili da gledamo kako ih tuku. Bila sam prinuđena da gledam i kako tuku mog muža. Tukli su ih bukovim drvetom, drvenim palicama, kundacima. Moj muž je bio sav modar i obliven krvlju. Bile smo prinuđene da gledamo kako su tukli četvoricu Crnogoraca iz Nikšića. Njih su 13. aprila 1992. godine tako pretukli da je jedan od njih sutradan umro. Sutradan su nam vezali oči i strpali nas u neki kombi u koji su ubacili mrtvački sanduk bez poklopca u kome se nalazilo telo tog ubijenog Crnogorca i trojica Crnogoraca koji su ostali živi. Ja sam opipala unutrašnjost sanduka i osetila sam da se u njemu nalazi još uvek toplo telo ubijenog Crnogorca. Iz "Lore su nas odvezli u Duvno".

2) Svedok 333/95-2, domaćica iz Kupresa, zatvorena u ovom logoru u proleće 1992. godine navodi: "U "Lori" su izdvojili nas žene. Bilo nas je pet i smestili su nas u zasebnu ćeliju pored ćelija u kojima su bili muškarci. U tom zatvoru sam ostala petnaest dana. Stražari su svakodnevno tukli zatvorene muškarce u susednim ćelijama. Otvarali su naša vrata i prisiljavali su nas da gledamo kako muče i batinaju muškarce. Preko puta naše ćelije bila je ćelija u kojoj su bila smeštena četiri Crnogorca iz Nikšića. Gledala sam kako ih po ceo dan tuku i kako ih muče. Luku Gazivodu su tako pretukli da je ostao ležeći i nije davao znake života. Sutradan sam čula neko zakivanje dasaka. Kasnije sam videla mrtvački sanduk koji su uveče izneli u krug".

3) Svedok 445/94-17 navodi: "Jednom prilikom sam u krugu zatvora video četiri zatvorenika za koje sam saznao da su Crnogorci, a bili su krvavi i naduveni od batina i dobro sam zapamtio da su dvojici bile odsečene uši. Znam da su ovde proveli dva dana, a šta je sa njima bilo ne znam. Međutim, u međuvremenu Č. i ja smo dobili nalog i napravili smo dva sanduka. Kada su ovi Crnogorci nestali ja i Č. smo prali jedan kombi koji je bio sav krvav, pa pretpostavljam da su oni živi ili mrtvi tim kombijem odvezeni".

4) Svedok 510/96-13 navodi: "Poznato mi je da je jedan rezervista iz Nikšića teško masakriran (odsečene su mu uši) i da je umro. Mislim da se preziva Barović, ali nisam siguran. I Luka Adžić iz Nikšića, Ramova ulica br. 14, je ubijen. Umro je u teškim mukama. Ja sam ga dva puta kupao jer je ležao nepokretan na podu, a počeo je živ da se raspada. Ne znam gde je sahranjen".

5) Svedok 420/95-2 navodi: "Jednom vojnom starešini koga su zvali "Crnogorac" stražari su odsekli uši i naterali ga da ih pojede. Takođe sam primetio da je u zatvoru bilo i nekoliko zarobljenih pilota".

6) Svedok 164/95-2 navodi: "Sećam se da su Luku Adžića iz Nikšića naterali da pojede svoju bradu koja je bila duga i koju su mu obrijali. Morao je da pojede svaku dlaku. Koliko znam, Luka Adžić je umro oko mesec dana po izlasku iz zatvora i sahranjen je u Nikšiću".

7) Svedok 340/94-3 navodi: "Dok sam bio u "Lori" jednog dana, ne sećam se datuma, u ćeliji broj 3, koja se nalazila preko puta ćelije u kojoj sam ja bio, a u kojoj su se nalazila četiri Crnogorca, dvojica od tih Crnogoraca su podlegla usled batina koje su dobili. Ja sam lično video kako su jednom od njih odsekli uvo, čini mi se levo, a zatim sam čuo kako ih tuku, da bih kasnije saznao da su oni tog dana podlegli povredama. Jedan od ovih Crnogoraca koji su podlegli je bio visok i širok i jak čovek, star između 30 i 40 godina, a uhvaćen je oko Bijelog Polja u Mostaru. Navodno je ubijen zbog toga što su ga optužili da je silovao i poklao časne seste u Bijelom Polju. Drugi je bio mršav, crnomanjast, star do 27 godina, a druge podatke o njemu ne znam. To je onaj kome su pre ubistva odsekli uvo. Ne znam šta je bilo sa telima ubijenih".

8) Svedok 445/94-33 navodi: "Dobro se sećam jedne prilike kada smo šetali po krugu, i mada smo uvek morali da gledamo u zemlju, ipak sam uspeo da spazim tu tri Crnogorca, od kojih je jednome, preda mnom, jedan vojnik nožem odsekao uvo, a drugome iskopao oko. Oni su inače bili potpuno deformisani, krvavi i nikakvi. Kasnije sam čuo od stražara da je tu noć jedan od ove trojice podlegao, ali kakva je njihova sudbina, ja ne znam".

9) Svedok 445/94-18 navodi: "Izvodili su nas u dvorište, terali satima da gazimo legionarskim korakom koji brzo umara zato što se nejednakom snagom gazi na obe noge i za to vreme da pevamo pesme. Tada bi sa nama bili zatvorenici iz drugih delova zatvora. Najviše je morao da peva pokojni Luka Adžić iz Nikšića, a mi smo pratili. Luka je po razmeni umro u Nikšiću".

10) Svedok 437/94-2 navodi: "Dobro se sećam da su jedno veče doveli dva Crnogorca za koje mislim da su uhvatili na trebinjsko-dubrovačkom ratištu, a video sam da su bili u vojničkim uniformama, pa su ih uveli u jednu ćeliju u blizini naše te sam čuo njihove jauke i udarce. Tukli su ih celu noć. Ujutro, kada su nas izveli u šetnju pre doručka, izveli su i tu dvojicu pa sam video da skoro ne mogu da stoje na nogama. Bili su obliveni krvlju, glave su im bile nadute, oči zatvorene, a odeća na njima sasvim pocepana. Posle doručka poređali smo se i svi smo tu dobili "degeneke", a zatim su nas vratili u ćelije, pa ja ove Crnogorce više nisam viđao. Pošto se oni sutradan nisu pojavili, pretpostavljam da su podlegli pvredama. Posle ovog događaja ne sećam se tačno da li je prošao jedan ili dva dana nas petoricu su uveli u ćeliju u kojoj su tukli Crnogorce da je očistimo. Ona je bila sva krvava, a krvi je bilo i po zidovima i podu".

11) Svedok 418/95-2 navodi: "Od prve trojice Crnogoraca kada smo došli u Duvno od batina je umro jedan Crnogorac koji se zvao Barović Dušan, zv. "Duka", iz Nikšića".

12) Svedok 445/94-3 navodi: "Sećam se da je bio i jedan aktivni vojnik Crnogorac koji je jednog dana odveden na razmenu, a kasnije sam čuo da je umro usled povreda zadobijenih u "Lori"".

13) Svedok 259/94-6 navodi: "Jedno veče, ne sećam se tačnog datuma, oko pola noći, Tomo Dujić, koji je izgleda imao poseban pik na mene, izveo me je iz moje ćelije i odveo u drugu prostoriju. Tamo sam zatekao pet muškaraca koji su bili obučeni u standardne uniforme JNA, pa sam zaključio da su to pripadnici JNA. Po govoru sam shvatio da su to Crnogorci. Ovi ljudi su bili toliko izmrcvareni, polomljenih ruku i nogu, da je to na mene ostavilo jedan težak utisak. Ovaj prizor nikada neću moći da zaboravim. Koliko se sećam svima su im bile odsečene uši, odnosno čini mi se da je samo jednom od njih ostalo jedno uvo. Oni su bili poređani po podu, tako što su neki bili naslonjeni na zid, a neki od njih u poluležećem položaju. Nekima od ovih ljudi su već bile izvađene oči, a nekima su preda mnom oči vadili. Sećam se kako je jedan od mučitelja jednom od njih zabio nož u jezik i povukao nož, te mu je tako odsekao jezik. Jednom od ovih Crnogoraca nisu izvadili oči, tako da je mogao da vidi šta se dešava, pa su zatim počeli da kolju jednog po jednog. Klali su ih tako što su ih rukama držali za kosu, a nožem sekli u predelu vrata. Tom prilikom svakom je bila glava odvojena od tela. Ako je neko i pokušao da se odbrani brzo je bio savladan, pošto je mučitelja bilo pet, a oni su svi bili prebijeni i u jako teškom stanju. Na kraju je ostao živ samo onaj kome nisu izvadili oči. Jedan od mučitelja je poređao tri noža, jedan pored drugog i rekao mu da bira nož kojim će ga zaklati. Ovaj mučenik, kome je zaista bilo dosta muka i poniženja, upro je rukom u jedan od noževa. Jedan od mučitelja, nisam tačno siguran koji, ali čini mi se da je to bio onaj koji je zahtevao da bira nož, potpuno je pobesneo - više je ličio na zver nego na čoveka - i munjevitom brzinom dograbio je taj nož i za delić sekunde prišao Crnogorcu i jednim zamahom odvojio mu glavu od trupa. Beživotno telo se prevrnulo, a glava je ostala u vazduhu, pošto ju je ovaj rukom držao za kosu. Ovo je bio stravičan prizor koji se jedva može opisati. Dok je ustaša držao glavu, oči zaklanog su bile otvorene, a takođe i usta i ona su se u takvom stanju otvarala i zatvarala nekoliko puta. Od ovog prizora i zlikovci su se uplašili. Kada je, posle izvesnog vremena, onaj koji je držao glavu došao k sebi iz sve snage ju je tresnuo o zid, tako da se ona jednostavna rastavila i video sam mozak kako treperi".

14) Svedok 64/94-1 navodi: "Sećam se jednog vojnika rezerviste iz Kragujevca koji je zarobljen kao ranjenik. Njega su tukli po ranama i podlegao je povredama. Ja sam ga lično sahranio pored zatvorske žice prema moru. Učestvovao sam i u sahrani trojice Crnogoraca koji su takođe umrli u logoru, ali ne znam njihova imena".

6. DUŠKO JELIĆ iz Trebinja; BOJAN VESOVIĆ, zvani "Beli orao", vojnik iz Kragujevca, od oca Miroslava i majke Ilinke; NENAD KNEŽEVIĆ iz okoline Šibenika; BULOVIĆ (ili VULOVIĆ) pravnik iz okoline Benkovca.

O njihovim ubistvima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 63/94-1 koji je u logoru "Lora" boravio od aprila do 14. avgusta 1992. godine navodi: "Sećam se jednog vojnika, rezerviste iz Kragujevca, koji je zarobljen kao ranjenik. Njega su tukli po ranama i podlegao je povredama. Ja sam ga lično sahranio pored zatvorske žice prema moru".

2) Svedok 181/95-2 navodi: "Od posledica mučenja umrlo je nekoliko zatvorenika. Pouzdano znam da je od batina umro Duško Jelić iz Trebinja, Bojan Vasović iz Kragujevca i Knežević, Srbin iz Kaštela pored Splita, koji je bio ranjen u ruku i nogu, a dotukli su ga stražari Anđelko Botić i Ante Gidić u zatvorskom klozetu pored moje ćelije.".

3) Svedok 111/95-2, potpukovnik JNA, koji je u logoru "Loru" bio od 26. aprila do avgusta 1992. godine navodi: "Po dovođenju u "Loru" smešten sam u blok "C" za koji sam kasnije video da je deo logora koji je služio za najgora mučenja. Tu čak ni predstavnici Međunarodnog crvenog krsta nisu imali pristup. Poznato mi je da su od batina podlegli: Duško Jelić iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović Bojan, koga su zvali "Orao", a rodom je iz Kragujevca, Knežević Nenad iz okoline Šibenika, koji je pokušao bekstvo, ali je ranjen i posle izvesnog vremena je umro, i Bulović, pravnik iz Benkovca, koji je ubijen kao opomena ostalima zbog Kneževićevog bekstva. Ubili su ga Ante, Anđelko Botić i Emilio Bunger".

4) Svedok 182/95-2 navodi: "Znam da je u ovom logoru ubijen Bojan Vesović iz Kragujevca koga su zvali "Beli orao". Njega su strahovito mučili i ja sam često slušao njegove krike i jauke. Nikada ga nisu izvodili iz ćelije, a po priči vojnika koji su mu nosili hranu, on je bio potpuno prebijen i nije mogao da hoda jer su mu obe noge polomljene. Mrtvački kovčeg za njega su pravili zatvorenici u logoru. Od posledica mučenja umrli su u ovom logoru Bjelić Duško, koji je sahranjen u krugu logora i još dvojica civila, mislim da su iz Splita. Jedan od njih se preziva Knežević. On je pokušao bekstvo, ali je prilikom pokušaja bekstva ranjen i tako ranjenog su ga doveli u dvorište logora gde su ga pretukli zbog čega je ubrzo i umro. Nakon toga stražari su za primer ostalima ubili još jednog civila koji se prezivao Bulović".

5) Svedok 499/95-2 navodi. "Poznato mi je da je u zatvoru bio uhapšen i jedan vojnik pod imenom Dragan, prezime mu ne znam, zvali su ga "Beli orao" jer je pripadao formaciji "Belih orlova", mada je pre toga bio na redovnom odsluženju vojnog roka. Mogao sam u svojoj ćeliji čuti kako ga svakodnevno, tj. svake noći, maltretiraju - tuku, jer su se krici iz sobe za ispitivanje čuli cele noći. Nakon tog perioda o njemu nisam ništa više čuo, samo znam da je nestao, ali negde u maju i junu (mislim da je tada bilo) pričali su mi zatvorenici V.Ž. i M.Č. da je "Beli orao" ubijen i da su ga oni sahranili negde u blizini zatvora "Lora". Takođe mi je poznato da su uhvaćena i dva Srbina iz Splita od kojih je jedan prilikom sprovođenja iz bloka "A" u blok "C" odgurnuo stražara i počeo da beži. Tom prilikom je bio ranjen u nogu i kroz stomak te je uhvaćen i dovučen u krug zatvora. On je tom prilikom tučen do nesvesti od stražara koji ga je uhvatio, a najviše ga je tukao stražar koji je imao nadimak "Emilio", a koji je bio komadir straže. On ga je tukao čizmom, tj. nogom u glavu dok ovaj nije izgubio svest, a i kada je ostao potpuno nepokretan i kada se uopšte nije micao on je i dalje udaran i ostao je da leži. Nakon toga sam čuo da su ga navodno prebacili u bolnicu, ali ja mislim da je već bio mrtav. Ni njega, ni onog drugog Srbina iz Splita više nisam viđao, a pričalo se po zatvoru da je i on ubijen. Samo su u ćeliji gde je bio zatvoren nađene njegove cipele, tako da je verovatno on ubijen i odnesen. Ja znam da je u zatvoru, u vreme dok sam ja bio, ubijeno bar deset zatvorenika. Još više detalja o tome znaju V.Ž. i Č.M".

6) Svedok 67/94-1 navodi: "Mislim da je bio 14. maj 1992. godine kada je podlegao Jelić Duško. Samo je pao mrtav, a nas su odmah prebacili u drugu ćeliju, a D. i G. su naredili da ga iznesu i stave u sanduk ispred vrata. Sanduk se pravio od drvenih sanduka koji služe za municiju. Sećam se i mladića kome je ime Bojan, a zvali su ga "Bijeli orao" ili "Orlić". On je bio sam u jednoj ćeliji. Njega su posebno teško mučili. Bio je sasvim go, neverovatno mršav, pravi kostur. Njega su najviše maltretirali, udarali i mučili. Jedno jutro sam primetio kada su čuvari doneli doručak, da on leži u svojoj ćeliji na leđima. Telo mu je potpuno žuto. Nas su odmah vratili u ćelije. Čuo sam kako se kuje sanduk i kako u hodniku čuvari nešto šapuću. Kasnije ga nikada više nisam video".

7) Svedok 67/94-3 navodi: "Sećam se događaja sa dva civila iz Splita i znam da su nakon ovog događaja jednog od njih, koji je mogao da ima 50 godina, doveli kasnije u naš blok "C". Taj dan se začula pucnjava u krugu i odmah su nas ugurali u ćelije. Gledao sam kroz prozor kako su jednog od civila koji je očito bio ranjen u nogu doneli u krug i kako su ga stražari krvnički udarali, a najviše ga je udarao baš Gudić Ante. Udarali su ga sve dok telo nije postalo beživotno, nakon čega su ga nekud odneli. Drugog civila koji je doveden u naš blok nisam video, ali sam čuo urlike i znao sam da ga tuku. Sutradan ga više nije bilo u našem bloku, a jedan zatvorenik iz Srbije, kojeg ne znam po imenu, mi je rekao da je on u ćeliji našao samo krv i cipele tog civila".

8) Svedok 67/94-2 navodi. "U ovom bloku pored nas bio je Z.S. iz Čapljine, za koga sam čuo da je sad u Trebinju, te takođe jedan Savić iz Nevesinja i Vesović Bojan zvani "Orao" iz Srbije. Njih dvojicu su takođe mučili i tukli - Savić je bio sav natečen i modar, a Vesović je bio živi kostur. Ono malo hrane što su nam davali najčešće su uskraćivali Vesoviću, njega su samo tukli i to redovno i bez prestanka i jedne prilike on je nađen mrtav. Za Savića su nam rekli da je razmenjen jer je i on iznenada nestao iz bloka".

9) Svedok 481/95 navodi: "Nisam očevidac neposrednih ubistava zatvorenika, ali sam čuo prilikom razmene da je neki mladić Bojan iz Kragujevca ubijen u zatvoru i da iz tog razloga nije razmenjen, kao i neki Savić Vlado".

10) Svedok 445/94-42 navodi: "Ja sam bio smešten u bloku "C", a u ćeliji preko puta mene je bio smešten Bojan iz Kragujevca. On je imao prostrelnu ranu na natkoljenici, ne znam koje noge. Zarobljen je u borbi i ta rana nije previjana već se zagnojila. Videlo se da je to stara rana. On je bio jako mršav i videlo se da je u teškom i psihičkom i fizičkom stanju. Iz njegove sobe je smrdelo jer je tu bilo i izmeta pošto mu nisu dozvoljavali da ide u klozet. Rana mu se zagnojila i smrdela je, a pa sam ja pokušavao da mu pomognem tako što sam mu ranu prao vodom, jer nikom od nas nisu pružali nikakvu medicinsku pomoć. On nije uopšte imao odeću i tu je bilo samo jedno ćebe koje je bilo u krvi i gnoju. Ja procenjujem da je on umro jedno mesec dana nakon mog dolaska u ovaj logor. Ja sam video da je došao stražar jednog jutra i da je otvorio njegovu ćeliju, zvao ga je, ali on nije odgovarao i onda smo videli da je mrtav. Posle toga njegovo telo su izneli, a čulo se da se pravio i sanduk za njega. Ja sam već ranije objasnio da je od zadobijenih povreda umro u "Lori" i Jelić Duško iz Trebinja".

11) Svedok 67/94-4 navodi: "Nisam video Jelić Duška i mladića sa nadimkom "Bijeli orao", ali sam kasnije saznao da su oni podlegli od batina u ovom bloku".

12) Svedok 445/94-28 navodi: "Sada se prisetih da je u zatvoru ubijen neki Jelić iz Trebinja, a što sam čuo od drugih zatvorenika".

13) Svedok 470/95-3 navodi: "Dok sam bio u logoru ubijen je neki Goran, zvali su ga "Beli orao" i jedan mladić iz Splita, koji je pokušao bekstvo, a kome su prilikom ubistva nabijali neke šiljke u nogu".

14) Svedok 164/95-2 navodi: "Dok sam se nalazio u logoru "Lora" sećam se da su stražari ubili jednog zarobljenika koji je pokušao pobeći. Ovaj čovek je bio ranjen i tako ranjenog su ga tukli. Ja sam video upravnika Tomu Dujića kako skače po ovom zarobljeniku koji je kasnije umro. Ja mu ne znam ime i ne znam gde je sahranjen. Sećam se da je u "Lori" od posledica mučenja podlegao i jedan mladi vojnik koji je bio uhvaćen negde oko Knina, ja mu ne znam ime i ne znam odakle je bio. Terali su ga da govori da je bio u "Belim orlovima". Drugi zarobljenici su gledali kako teško muče ovog čoveka: lomili su mu prste na rukama, zabijali mu eksere pod nokte. Ne znam gde je ovaj čovek sahranjen. Sećam se i jednog mladića iz mesta Krekovi kod Nevesinja koji je meni izgledao drogiran. Stražari su sa njim cirkuzirali po krugu. Sećam se da je on jedne noći sa još pet ljudi odveden iz logora "Lora" i šta je dalje bilo sa njim ne znam".

15) Svedok 510/96-13 navodi: "U vezi ubijanja ratnih zarobljenika u "Lori" bio sam očevidac sledećeg: Jednog dana Knežević Nenad, rodom iz Benkovca, koji je živeo u Kaštelima, je pokušao bekstvo. Sprečili su ga otvaranjem vatre. Pogođen je tri puta. Nije mi poznato gde je sahranjen. Ratni zarobljenik Vulović, nisam siguran u ime, bio je u prisustvu Kneževića kada je pokušao da beži, ali sam Vulović nije pokušao bekstvo. Ja sam se nalazio iza njih dvojice, zajedno sa R.I., u pratnji stražara Botić Anđelka i Gudić Ante. Posle sprečavanja bekstva Kneževića i njegovog hapšenja, stražari i pripadnici interventnog voda su otpočeli sa fizičkim zlostavljanjem Vulovića. Tukli su ga, šutirali čizmama, od čega je iste noći umro. Ja ne znam gde je on sahranjen, iako sam ja zajedno sa Č.M. pravio sanduk. Povodom ovog događaja data mi je napisana izjava koju sam ja morao potpisati, a u kojoj je pisalo da je Vulović stradao prilikom pada sa stepenica i da je fizički napao stražara, što u stvari nije tačno. Za Jelića iz Trebinja mogu da kažem sledeće. Jednog jutra dovezli su šest trebinjaca, među kojima je bio i Jelić. Ja sam ga uneo u ćeliju. Bio je u teškom stanju od batina. Da li iste ili naredne večeri, ne znam, naređeno mi je od strane dežurnog stražara Bungur Emilija da zajedno sa Č. skujem sanduk. Posle toga stražar Rambo me je pitao da li znam gde je šesti trebinjac. Ja sam mu rekao da ne znam, ali da su mi rekli da skujem sanduk. U kasnijim kontaktima sa trebinjcima saznao sam da je onaj teško isprebijani ratni zarobljenik kome sam pomogao da uđe u ćeliju bio taj Jelić i da je umro. On je prebačen kombijem van kruga zatvora. Nije mi poznato gde je sahranjen. Vojnik iz Kragujevca po imenu Bojan je mučen i umro je u teškim mukama. Ja sam ga dva puta kupao jer je ležao nepokretan na podu, a počeo je živ da se raspada. Umro je još jedan čovek, star oko 55 godina, ali ja o njemu ne znam ništa".

16) Svedok 445/94-17 navodi: "Č.M. i ja smo morali da pravimo sanduke u koje smo stavljali tela onih koji su podlegli povredama, a pravili smo ih od sanduka za municiju. Sećam se da smo tako napravili sedam-osam sanduka, ali mi tela ubijenih nismo stavljali u njih, tako da ne znam ko je sve podlegao. Pošto sam nosio hranu zatvorenicima u blok "C" od njih sam čuo koji su zatvorenici umrli pa sam tako saznao za: Jelić Dragana iz Trebinja; Savić Vladu iz Krekova (Nevesinje); Bojana, starog 19 godina, iz Kragujevca, koji je bio ranjen i koji je umro u najgorim mukama; Knežević Nenada iz Benkovca, koji je imao kuću u Kaštelama i sa kojim je bio još jedan koji se preziva Bulović, imena se ne sećam, iz okoline Benkovca. Kada su njih dvojica pokušali da beže prvog su ranili, a drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli. Gledao sam kako ga gaze".

8. Piloti JNA - SLOBODAN MEDIĆ, PANTIĆ PETAR i MIRKO ZEČEVIĆ, civil, star 63 godine, sa Kupresa,

O njihovim ubistvima govore iskazi svedoka:

1) Svedok 181/95-2 navodi: "Razmenjen sam 14. avgusta 1992. godine. U grupi za razmenu, u kojoj je trebalo da bude nas šestorica, nije razmenjen pilot Medić. Čuo sam da je vraćen sa razmene zato što su mu bile odsečene uši i nos. Kasnije sam od jednog Srbina čuo da je jednom prilikom u kafani slučajno čuo razgovor nekih hrvatskih vojnika od kojih se jedan hvalio da su ubili jednog pilota na taj način što su ga živog ispekli na ražnju u Širokom Brijegu. Pretpostavljam da se radi o Mediću, jer je on jedini pilot koji je ostao nerazmenjen".

2) Svedok 445/94-32 navodi: "Piloti koje sam zatekao bili su u jako lošem stanju i prebijeni su ranije, pre nego što smo mi stigli, pa ih u to vreme dok sam ja tu bio nisu mnogo mučili, ali pred naš polazak u Zagreb ponovo su počeli da ih prebijaju. Ja nisam video, ali sam čuo od momaka koji su zarobljeni ranije na Crnoglavu, da su iz njihove grupe dvojica podlegla od batinanja koje su dobili".

3) Svedok 467/94-8 navodi: "U susednu ćeliju su doveli ranjenog pilota i Mirka Zečevića, starca od 63 godine, sa Kupresa. Pilot je bio teško ranjen u jednu nogu po celoj njenoj dužini, a Mirko u ruku sa prelomom. Nešto kasnije su doveli još jednog pilota koji je oboren na "GALEBU". Mogli smo ih videti samo kada su se slučajno istovremeno otvarala vrata i na našoj i na susednoj ćeliji. Po noći su se torture nastavljale. Imali smo ponovo nekoliko poseta. Tukli su čak i onu dvojicu teško ranjenih, kasnije su ih odveli navodno u bolnicu jer su bili na izdisaju. O njihovoj sudbini dalje ne znam ništa."

4) Svedok 418/95-2 navodi: "Petra Pantića su skoro najviše tukli nogama, rukama, palicama, nekim daskama i drugim, te je on od ovih batina izdahnuo. Znam da je napravljen neki drveni sanduk, te je leš stavljen u ovaj sanduk".

9. VELIKI BROJ NEIDENTIFIKOVANIH LOGRAŠA SRBA

O ubistvima većeg broja neidentifikovanih Srba - civila i ratnih zarobljenika govore iskazi svedoka:

1) Svedok 234/95-6, koji je u logoru "Lora" bio sredinom 1992. godine navodi: "Veliki broj logoraša je umro od batina, pa su ih u krugu logora polili benzinom i spaljivali".

2) Svedok 245/97-3, pilot JNA, koji je kidnapovan u Mostaru i boravio u logoru "Lora" u novembru i i decembru 1991. godine navodi: "Dana 30. novembra 1991. godine MUP Hrvatske me je predao organima Vojne policije ZNG u Splitu koji su me odveli u njihov štab smešten u nekadašnjem objektu JNA "Lora". Četvrtog dana mog boravka u ovom logoru čuo sam jauke, pucnje i užurbanost uz komentar "vidi ovog četnika, već deset minuta neće da umre, nego se još trza". U ovom logoru sam ostao do 3. decembra 1991. godine".

3) Svedok 547/96-39 navodi: "Jedne noći negde oko 15. aprila 1992. godine u ćeliji koja se nalazila pored ćelije u kojoj sam ja bila sa ostalim ženama nekoga su strahovito tukli. Čuli su se udarci, psovke, krici i jauci iz te ćelije i u jednom trenutku je nastala tišina. Sutradan ujutro su izneli iz te ćelije jednog čoveka koji je bio pokriven ćebetom, a isti je umro. On je prema pričanju bio Srbin iz Mostara, ali njegovo ime i prezime ja ne znam. Nas žene su naterali da uđemo u tu ćeliju i da je operemo, pa sam videla da je u toj ćeliji bilo mnogo krvi po betonu i zidovima".

4) Svedok 454/94-28 navodi: "Kod nas u bloku nije bilo smrtnih slučajeva, ali smo stalno čuli krike iz bloka"C", a jedne noći sam video kako prave sanduke neki zarobljenici, mislim da su bili mladi vojnici koji su zarobljeni kod Čapljine. Kovanje sanduka sam video, a zatim sam video stavljanje sanduka u jedan kombi, ali nisam video da su leševi stavljani u sanduke. Kasnije sam video da peru taj kombi koji je unutra bio krvav. Ne znam ko je ubijen i koliko ih je bilo, ali su se stražari hvalili da su ubili neke iz Srbije koji su bili pripadnici "Belih orlova" ".

5) Svedok 445/94-42 navodi: "U "Lori" je ubijen mladić starosti možda oko 30 ili više godina za koga sam čuo da je bio aktivni sportista. Pričali su da je bio instruktor džudoa. On je bio izveden u dvorište gde su ga tukli i u jednom momentu on je pokušao da beži, pa je preskočio jednu ogradu. Tada su pripucali, ranili ga i uspeli da ga uhvate. Počeli su svi da ga tuku, pa su ga tako ubili".

6)Svedok 259/94-6 navodi: "U "Lori" je bilo još mnogo likvidacija dok sam bio tamo i prvi i drugi put, ali nikada nisam bio tako direktno prisutan kao u ovim slučajevima koje sam opisao. Za likvidacije sam znao i po tome što se čulo kada nekoga tuku i prebijaju, a kasnije se sazna da je podlegao povredama. Isto tako često smo morali da brišemo i peremo krv koja je bila po hodnicima, po zidovima i po podovima, pa je i to bio znak da je bilo likvidacije u zatvoru. I ja sam više puta čistio krv. Jednom prilikom kad nisam dobro očistio krv sa poda, jer od batina koje sam doživeo nisam mogao da se savijem kako treba, naišla je žena Tome Dujića i naterala me da ližem pod. Jednom prilikom kada sam izveden iz samice radi čišćenja krvi video sam da pokušavaju jednog krupnog i visokog čoveka, koga su zaklali, da stave u jednu crnu kesu koja je bila namenjena specijalno za mrtvace. Oni su leš satarom presekli na dva dela i tako u delovima stavili u tu kesu.

Posle nekoliko dana u toku noći opet su me izveli sa još devet ljudi na isto mesto radi klanja. Te noći nije bio tu Dujić, već su bili: Anđelko koji je bio još svirepiji od Dujića, jedan koga su zbog umetnosti klanja nazivali "Umetnik" i jedan koga su iz istih razloga zvali "Doktor". Od ovih ljudi koji su dovedeni na klanje zapazio sam da jedan ima odsečeno uvo. Pre samog klanja nisu nas mučili. Klanja su vršili tako što su noževima u rukama prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glave. Ovom prilikom zaklano je osam ljudi. U svakom od ovih slučajeva glava je bila odvojena od tela. Igrom slučaja i ovog puta dolaskom jednog ustaše meni je spašen život. Kada je bio na redu jedan za koga mislim da je rodom iz Kupresa ili okoline, a inženjer je visoke struje, ušao je jedan ustaša i sprečio dalje klanje govoreći da je bilo dosta za taj dan. Pošto je bilo skoro jutro trebalo je na vreme ukloniti krv i odneti leševe, pa zaključujem da je i to bio razlog da se prekine sa klanjem".

*

Na osnovu raspoloživih dokaza o stradanju Srba - civila, ratnih zarobljenika, ranjenika i bolesnika u logoru "Lora" u Splitu za vreme njegovog postojanja od 1991. do 1997. godine može se nepobitno zaključiti da je ubijeno više od dvadeset identifikovanih lica i to:

PETAR SPREMO - civil,

STOJAN ZUBIĆ - civil,

RATKO MILIĆ - civil,

LjUBO MILIĆ - civil,

DUŠAN NIKIĆ - civil,

SLAVKO DRAGOLjEVIĆ - civil,

ČIVČIĆ, nepoznatog imena (gluvonem) - civil,

VLADO SAVIĆ - vojnik rezervista,

DRAGAN JELIĆ - civil,

ČUČAGA, nepoznatog imena - civil,

LUKA GAZIVODA - vojnik,

RATKO SIMOVIĆ "MALIŠA" - civil,

DUŠAN BAROVIĆ - vojnik,

LUKA ADžIĆ - vojnik,

DUŠKO BJELIĆ - civil,

BOJAN VESOVIĆ zv. "BELI ORAO" - vojnik,

NENAD KNEŽEVIĆ - civil,

BULOVIĆ, nepoznatog imena - civil,

SLOBODAN MEDIĆ - pilot JNA,

PETAR PANTIĆ - pilot JNA,

MIRKO ZEČEVIĆ - civil,

MILAN VULIĆ - civil,

GRBIĆ RANKO - civil,

BORO IVKOVIĆ - civil,

DUŠKO JELIĆ - civil,

Pored identifikovanih lica postoje podaci da je u logoru od posledica prebijanja, mučenja, telesnog i psihičkog zlostavljanja umro i veći broj neidentifikovanih lica i to: civila kuprešana i drugih. Iz toga se može izvesti zaključak da je najmanje trideset Srba za vreme postojanja ovog logora likvidirano u njemu ili umrlo u teškim mukama od posledica prebijanja, nečovečnog postupanja i zlostavljanja. Pri tome se, takođe, može reći da u ovim postupanjima hrvatskih vojnih i civilnih policijskih vlasti nije bilo razlike između postupaka prema Srbima - civilima (starcima, ženama) i Srbima - ratnim zarobljenicima i ranjenicima, bez obzira da li su ova lica sa teritorije Hrvatske ili teritorije Bosne i Hercegovine.

3

PROTIV CIVILNOG STANOVNIŠTVA

U logoru "Lora" koji se nalazio u sastavu i pod nadzorom organa vojne policije Republike Hrvatske u celom periodu ratnih dejstava na teritoriji Republike Hrvatske i Bosne i Hercegovine i to počev od 1991. godine pa sve do 1997. godine zarobljeni Srbi - civilno, neboračko stanovništvo (muškarci i žene) su bili kontinuirano, sistematski izloženi najrazličitijim vidovima mučenja, nečovečnog, nehumanog, surovog, ponižavajućeg postupanja pri čemu su im nanošene teške telesne povrede, teško narušavanje zdravlja, fizičke i duševne patnje trajnog karaktera, sa doživotnim posledicama.

Praktično su logorske vlasti razradile čitav sistem mera i postupanja za uništenje (fizičko-telesno i psihičko) i istrebljenje srpskog naroda koji je u ovom logoru dobio različite vidove i oblike svog pojavnog ispoljavanja i manifestovanja.

Svi načini i postupci mučenja, maltretiranja, bestijalnog, gotovo animalnog, nečovečnog odnosa prema zatočenim Srbima praktično pokazuju da je neiscrpna mašta u funkciji mržnje prema drugom narodu i pripadnicima druge veroispovesti. Kroz ubistva, mučenja, telesna povređivanja, nanošenja telesnih i duševnih patnji i trauma, premlaćivanja svih delova tela vaskrsavaju ustaški duhovi iz perioda Drugog svetskog rata i zamisli ustaške ideologije na ovim prostorima.

Zločini protiv civilnog stanovništva - pripadnika srpskog naroda i pravoslavne veroispovesti, koji su i preduzimani upravo u nameri da se na ovaj način uništi srpski narod i njegovo prisustvo na području Republike Hrvatske, ali i određenih krajeva u Bosni i Hercegovini, ispoljili su se na sledeće načine:

batinanje zatvorenika rukama, nogama, gumenim crevima, palicama, bezbol palicama, vodovodnim cevima, lancima, elektroprovodnicima;

"telefoniranje" u vidu priključivanja pojedinih, naročito osetljivih, delova tela zatvorenika (uši, prsti na nogama i rukama, polni organi) na indukovanu električnu struju iz poljskog telefona;

prolazak zatvorenika kroz špalir batinaša;

prisiljavanje zatvornika da jedan drugog nose po zatvorskom krugu, da se čučeći trkaju;

pretnja da će biti ubijeni, da će biti bačeni u more, da će ih pojesti ribe, pretnja smrću klanjem ili puštanjem dresiranih pasa vučjaka;

prisiljavanje zatvorenika da pevaju ustaške pesme, hrvatsku himnu, pesme u kojima se vređa srpski narod;

prisiljavanje zatvorenika da po tri dana i tri noći ne smeju da sednu niti legnu, već da sve vreme provedu stojeći;

prisiljavanje zatvorenika da sami sebi kopaju rake u dvorištu logora;

psovanje, vređanje, zlostavljanje zatvorenika, nazivanje pogrdnim imenima;

polivanje zatvorenika hladnom vodom iz šmrka koji je povezan za hidrant;

prisiljavanje zatvorenika da jašu jedan drugoga četvoronoške i da se tako trkaju;

prisiljavanje zatvorenika da do iznemoglosti trče po logorskom krugu, a potom tako zagrejane i oznojene polivaju hladnom vodom iz šmrka;

prisiljavanje zatvorenika da se međusobno udaraju otvorenim dlanom, pesnicama, nogama, da se šamaraju;

prisiljavanje zatvorenika da ližu i ljube "lijepu" hrvatsku zemlju, zatim pod i šolju u VC-u;

pretnja ubistvom zatvorenika na taj način da se oni prisiljavaju da glavu stave na panj dok su stražari zamahivali sekirom;

psovanje četničke majke;

držanje zatvorenika po celu noć u buretu sa vodom;

prisiljavanje zatvorenika da mokri leže goli na žicama od gvozdenog kreveta po celu noć;

prisiljavanje zatvorenika da ljube pse vučjake;

čupanje ili brijanje na suvo brade zatvorenika i potom prisiljavanje zatvorenika da istu pojede;

pretnja zatvoreniku da neće izaći živ iz logora, a ako i izađe, da će biti kao biljka u kolicima;

dozvoljavanje građanima Splita i bolničkom osoblju i pacijentima u bolnici Firule da tuku zatvorenike na razne načine;

organizovanje lažnih ili fingiranih streljanja zatvorenika;

prilikom vožnje zatvorenika u kombiju ili na kamionu u punoj brzini naglo zaustavljanje pri čemu se se oni valjali i udarali u vozilu jedan o drugoga;

gašenje cigareta po telu, glavi i ustima zatvorenika;

prisiljavanje zatvorenika da rade sklekove ili gimnastiku do iznemoglosti;

gaženje čizmama po leđima zatvorenika koji leži na podu;

gnječenje čizmama prstiju ruku i nogu zatvorenika;

prisiljavanje zatvorenika da kopaju rupe, da rade u kamenolomu bez potrebnog alata, golim rukama;

onemogućavanje zatvorenicima da fiziološke potrebe redovno obavljaju;

uskraćivanje zatvorenicima vode za piće;

prisiljavanje zatvorenika da jedu žive puževe, školjke, crve, gliste;

prisiljavanje zatvorenika na javno vršenje međusobnih seksualnih odnosa, perverzija, homoseksualnih odnosa i masturbacije;

prisiljavanje zatvorenika da po ceo dan gledaju u sunce;

huškanje pasa vučjaka na zatvorenike;

prisiljavanje zatvorenika da ulaze u kućice za pse i da laju;

prisiljavanje zatvorenika da imitiraju pojedine životinje: pse, mačke, bika;

stavljanje cevi pištolja u usta zatvorenika uz pretnju ubistvom na ovaj način;

prisiljavanje zatvorenika da goli leže na užarenom betonu u dvorištu po suncu ceo dan;

bacanje komada hleba među gladne zatvorenike koji se otimaju četvoronoške kao psi;

prisiljavanje zatvorenika da jedu tucani kamen i pesak;

"traženje četnika" - uvlačenje ruke čuvara u analni otvor zatvorenika u cilju "traženja četnka" u njegovom telu;

prisiljavanje zatvorenika da pužu po betonu i da se međusobno trkaju, a ko stigne na cilj poslednji bio bi pretučen do besvesti;

"imitiranje aviona" - posebna vrsta mučenja koja se sastojala u prinuđavanju zatvorenika da trče po logorskom krugu sa raširenim rukama kao avioni u bombardovanju, a drugi zatvorenici su imitirali pucanje na avione kako bi ih oborili;

prisiljavanje zatvorenika da zubima pregrizu svoje vojničke čizme;

dovođenje u logor muške dece od 7-8 godina starosti koja su mokrila po zatvorenicima;

prisiljavanje zatvorenika da jedu fekalije iz VC-a;

"ruski rulet" - prisiljavanje zatvorenika da pucaju u sebe iz revolvera;

O pojedinim oblicima nanošenja telesnih povreda i teškog narušavanja zdravlja, mučenja, zlostavljanja, bestijanog, surovog i animalnog postupanja od strane zatvorskih stražara i uprave zatvora "Lora" prema uhapšenim Srbima - civilima govore iskazi pojedinih svedoka. No, jasno je potpuno da, prvo, to nisu svi oblici mučenja i ponižavanja kojima su zatvoreni Srbi bili podvrgnuti za vreme svog boravka u ovom surovom logoru, kao što ni navedeni iskazi svedoka koji su potkrepljeni i odgovarajućom medicinskom dokumentacijom nisu i jedini. Sigurno je da su kroz ovaj zloglasni hrvatski vojni logor prošli mnogi drugi Srbi koji, ili još nisu dostupni zvaničnim organima koji se bave prikupljanjem i proučavanjem građe o počinjenim zločinima na našim prostorima za vreme ratnih sukoba u periodu 1991. do 1995. godine, ili nisu u mogućnosti da iskazuju o periodu boravka u ovim "fabrikama smrti i poniženja", smatrajući da vreme pomaže zaboravu, te beže od ponovnog diranja u stare rane.

1) Svedok 103/96-2 navodi: "Posle boravka u logoru u Duvno (Tomislavgradu) u aprilu 1992. godine nas 15 Srba je potrpano u jedan kamion i odvedeno u Split. Kada smo stigli u Split bila je već noć, pa su nas izveli ispred jedne zgrade koja se nalazila u okviru luke "Lora" i tu su nas hrvatski vojnici tukli oko sat i po vremena. Posle su nas ponovo potrpali u kamion i odvezli u Zadar".

2) Svedok 160/96-3 navodi: "U logoru "Lora" bio sam samo tri dana u martu 1992. godine. Tu su nas pripadnici vojne policije ispitivali na razne načine i mučili. Meni je jedan od vojnih policajaca stavio nekakve žice na slepoočnice dok je islednik koji je sedeo za stolom okretao dugme na aparatu koji je stajao pred njim, pa sam prilikom okretanja tog dugmeta osećao strujne udare. Takva mučenja su trajala po desetak minuta, a kada se završilo moje ispitivanje nastavili bi sa ispitivanjem drugih zarobljenika. Svaki put sam čuo njihove jauke. U ovom logoru su nas tukli i električnim palicama".

3) Svedok 160/96-4 navodi: "U Splitu smo bili u "Lori" tri dana u martu mesecu 1992. godine i za to vreme ispitivanje je trajalo neprekidno tri dana i tri noći. U tom logoru su nas tukli rukama, nogama, električnim palicama, kundacima od oružja i na druge načine. Pomoću nekog aparata na koji su bile prikačene žice puštali su nam struju. Tu su dovodili i građane sa ulice da bi nas i oni tukli. Dovodili su i pse i puštali ih u ćelije gde smo se mi nalazili".

4) Svedok 160/96-5 navodi: "Kada smo u martu 1992. godine došli u "Loru" tu su nas najpre odvojili po ćelijama, pa su nas pojedinačno izvodili na ispitivanje. Tom prilikom koristili su struju. To mučenje sa strujom je trajalo neprekidno tri dana i tri noći, sa pauzama koje su trajale najviše po jedan sat. Stalno su se čuli jauci iz prostorija gde se vršilo ispitivanje. U ćelije su dolazili i civili sa ulice, pa su nas i oni tukli. Dovodili su i pse.".

5) Svedok 333/96-4 navodi: "Kada su nas u aprilu 1992. godine dovezli u "Loru" prvo su nas izveli na jedan poligon za obuku gde su nas postrojili, a zatim su nas sve sistematski prebili. Sveštnika P. su izveli i pred nama obrijali nožem. Kada smo krenuli iz Kupresa njega su ogrnuli belim čaršavom kako bi ga što više ponizili. Posle prebijanja odveli su nas u zatvor "Lora". Prvo su nas pretresli i oduzeli nam sve stvari od vrednosti, šta je ko imao. Meni su oduzeli sat, nešto novca i dokumente. Nikakvu potvrdu o tome nisam dobio. Te stvari nam nisu vratili, iako su rekli da će to učiniti. Posle prebijanja smestili su nas u ćelije. Ja sam bio u ćeliji sa još sedmoricom drugova. U "Lori" smo bili pet-šest dana. Za to vreme smo jednom dnevno dobijali nešto malo za jelo i po malo vode za piće.

U "Lori" su nas neprekidno mučili tako što su stražari upadali u ćelije i prebijali nas. Izvodili su nas i napolje jednog po jednog, ili u grupama i tukli. Tukli su nas ili u hodniku ili u krugu zatvora u toku celog dana, ali je najviše toga bilo uveče kada padne mrak. To je bilo svakodnevno dok smo boravili u ovom logoru. Poseban specijalitet im je bio da nas odvedu u jednu prostoriju gde su nas kvasili, a zatim štipaljke vezane kablom na induktorski telefon kačili jednu za uvo, a drugu za polni organ i okretanjem ručice propuštali struju kroz naša tela. To su meni radili, a znam da su to isto i drugima činili. Ovo je izazivalo jake bolove, padao sam u nesvest, pa se dešavalo i duže vremena da ne mogu da se osvestim. Neke moje drugove su izvodili napolje i govorili da će ih streljati. Tražili su od njih da kažu svoju poslednju želju. Posle su pucali preko njih i tako ih zastrašivali. Neke su hteli da zakolju i prevlačili su im nož preko vrata. Tako su nas stalno držali u strahu. Pored niza povreda koje sam zadobio, mislim da je najteža bila ona koju sam dobio prilikom tuče na poligonu u Splitu. Tada sam udaren nekom kuglom po glavi te sam imao veliku ranu iz koje je tekla krv, tako da sam dosta krvi izgubio".

6) Svedok 333/96-6 navodi: "Prvo su nas u Split doveli pred zgradu SUP-a i tamo su nas ponovo tukli i prebijali. Odatle su nas odveli u vojno-istražni zatvor "Lora" gde su nas smestili u ćelije. Ja sa bio u ćeliji broj "4". Tu nas je bilo devetoro. Ovde sam ostao nekoliko dana i tu su nas svoro svakog sata izvodili iz ćelije jednog po jednog i tukli. Najviše su nas tukli po tabanima i dlanovima".

7) Svedok 333/96-10, iz Kupresa, rođen 1948. godine, navodi: "Kada smo došli u Split ispred zgrade SUP-a su nas izbacili iz kamiona i tu su nas sve ponovo sistematski pretukli. Sticajem prilika mene tu nisu tukli. Odatle smo odveženi u zatvor "Lora" u Splitu. Dok su nas vozili prema "Lori" vozač je naglo ubrzavao kretanje vozila, a zatim bi naglo prikočio ili oštro skrenuo u krvinama, tako da smo svi leteli po vozilu i padali jedan preko drugog, a pošto smo već bili prebijeni, trpeli smo još veće bolove.

U "Lori" su nas od prvog dana tukli. Posle dva-tri dana ja sam odveden na saslušanje gde me je ispitivao jedan krupan čovek, težak preko 100 kg koji mi je rekao da je iz Rame. On je star oko 30 godina i dosta je visok i razvijen. Tukao me je palicom po svim delovima tela i nogama. Zatim me je bacio na pod i dok sam ležao na stomaku skakao mi je po leđima. Tu su bile jedne od najstrašnijih batina koje sam dobio. Posle tog saslušanja vratili su me u ćeliju, a uveče je ponovo došao taj iz Rame, sa još jednim manjim crnim čovekom, pa su me izveli u hodnik, gde me je taj drugi tukao sa kolcem pri čemu sam izgubio svest. Tu je bio još jedan treći čovek koji me je vukao za uši.

Posle tog prebijanja ja sam bio u teškoj krizi, pa su moji drugovi iz ćelije zvali stražara te su me prebacili u bolnicu. Tamo su me lekari snimili i tražili da ostanem u bolnici pošto sam bio u teškom stanju, ali ovi koji su me doveli iz zatvora nisu hteli da me ostave, nego su me ponovo vratili u "Loru", u ćeliju br. "1", u kojoj su se nalazili oni koji su bili više pretučeni. Do tada sam bio u ćeliji br. "4". Tu su bile neke palače na koje nisam mogao da legnem pošto sam bio sav u ranama i sve me je bolelo. Nisam mogao da ležim nego sam samo sedeo. Od bolova nisam mogao ni da spavam".

8) Svedok 333/96-11 navodi: "U "Lori" su odmah počeli da nas tuku tako da su nas sve prebili. Tada su nam oduzeli sve vredne predmete. Od mene su oduzeli 20-, a od mog sina 100- DEM. Dokumente su nam takođe oduzeli. Posle prebijanja su nas smestili u ćelije. Ja sam bio u ćeliji sa mojim sinom, a tu su bili i M.R. i M.Lj. Druge noći po dolasku u "Loru" stražari su prozvali mene i mog sina, pa su nam odmah stavili lisice na ruke i prebacili nas u Duvno, u stanicu milicije, da bi nas posle tri-četiri dana vratili u "Loru". Te noći kada su nas vratili u "Loru" odmah su nas pretukli".

9) Svedok 333/96-7, koji je u logoru "Lora" u Splitu bio u periodu od 14. maja 1995. do 2. aprila 1996. godine, navodi: "Grupa od nas 16 zarobljenih Srba iz logora u sportskoj dvorani u Bjelovaru prebačena je 13. maja 1995. godine u "Loru" u Splitu, gde smo zatekli dvojicu ranije zarobljenih Srba. Naša grupa je boravila u "Lori" oko 11 meseci i od nas 16, devetoro je razmenjeno 2. aprila 1996. godine. Ostali su ostali u "Lori".

U "Lori" smo bili smešteni u ćelije po četvorica u bloku "C". Povremeno sam bio premeštan iz jedne u drugu ćeliju. Od prvog dana dolaska u "Loru" maltretirali su nas na razne načine. Neprekidno su nas tukli, psovali, nazivali pogrdnim imenima. Kada bi neko ušao u ćeliju od njihovih, morali smo da stojimo mirno sa pognutom glavom i da gledamo u zemlju, ruke su morale da nam budu na leđima. Pored svakodnevnih prebijanja meni su gasili cigarete po glavi, terali me da radim sklekove sve dok ne padnem od umora, udarali me, gazili po leđima, gnječili čizmama prste na rukama i nogama. Nastojali su da nas uvek na neki način ponize. Terali su nas da kopamo rupe, a šta je svrha toga nije mi poznato, jer kada je jednom naišao upravnik i video šta radimo, to je zabranio. Terali su nas da satima, a to je nekada trajalo po ceo dan i noć, pevamo njihove nacionalne pesme, što je bilo veoma iscrpljujuće.

Dobijali smo po tri obroka dnevno, ali vreme da to pojedemo je bilo ograničeno. Supu smo morali pojesti za samo jedan minut, a ona je bila vrela. Za glavno jelo smo imali jedan i po do dva minuta, tako da smo većinom ostajali gladni, jer za to kratko vreme ne bi mogli ništa da pojedemo. Higijenu nismo mogli redovno da održavamo, bilo je teškoće i sa obavljanjem fizioloških potreba, pošto je bila samo jedna VC šolja, pa smo morali ponekad da čekamo na red i da trpimo. Pranje je bilo hladnom vodom, a ponekad su nas kupali tako što su nas polivali jakim mlazom vode, a to nije bilo ono što čovek treba da preduzme radi održavanja higijene. Ponekad su nam onemogućavali da fiziološke potrebe obavljamo redovno, normalno, jer nam nisu dozvoljavali da idemo u klozet, pa smo to morali da činimo u ćeliji u bocu od koka-kole ili u peškir. Kada bi to otkrili onda bi nas tukli.

Često su nam uskraćivali vodu, nisu nam davali da je pijemo, a ni hranu. To se obično dešavalo posle napornog rada. Poseban vid mučenja bio je rad u kamenolomu gde smo morali da lupamo kamen i da ga nosimo, što je bilo jako iscrpljujuće obzirom da je bilo leto, a posao smo morali da obavimo iako za to nismo imali potreban alat. Kamen smo lomili metalnim šipkama i sa nekoliko krampova, što je bilo gotovo nemoguće uraditi.

Nikakvu lekarsku pomoć nismo dobijali. Jednom prilikom kada sam imao jake bolove u grudima, pošto sam posumnjao da su mi rebra polomljena posle prebijanja, zatražio sam da idem kod lekara, ali mi je to bilo uskraćeno. Veoma često su me udarali po polnim organima, tako da su mi testisi bili jako otekli.

Najviše nas je tukao Tadija Bokanović i Grujica Nikša - pripadnici antiterorističke vojne policije, Tomo Dujić - bivši upravnik zatvora "Lora", Ivica Baban - koji je mene najviše prebijao i mučio i naneo mi prelome rebara, gasio cigarete po glavi, gazio po leđima i po rukama, Zdenko Jović - stražar, vojni policajac koji nas je najviše mlatio za katolički Božić, kada smo dobili najviše batina. To su ljudi koji su nas najviše tukli, ali dolazili su i drugi. Svako ko je došao mogao je da nas tuče. Neki su dolazili i dovozili svoja kola da ih peremo, pa su nas pri tome tukli. Jedan od njih je bio Polja, koga su zvali i "Boško", kao i neki stariji čovek sa brkovima koga su zvali "Dabro", koji nas je udarao kundakom od puške. Pored ostalog terali su nas da šamaramo jedan drugog i pri tome smo morali jako da udaramo. Ako neko ne bi jako udarao svog druga oni bi ga prebili. Zato je Č.M. dobio 180 šamara. Nas je evidentirao Međunarodni crveni krst, ali dvojica od nas - D.V. i M.Č. bili su uvek skrivani kada su dolazili predstavnici Crvenog krsta i prebacivani u neki drugi zatvor".

10) Svedok 427/95-7, penzioner iz Splita, rođen 1940. godine, navodi: "Mene su odveli u "Loru" 22. avgusta 1992. godine. Tu su me predali dežurnima koji su mi rekli da pođem sa njima da telefoniram u Srbiju. Uveli su me u jednu prostoriju gde se nalazio induktorski telefon, pa su mi žice telefona zakačili za prste i okretanjem ručke telefona puštali struju. Od te žice i danas imam ožiljke na kažiprstima obe ruke. Za to vreme su me tukli bezbol palicama po glavi. Potom su me odveli u ćeliju u koju su me smestili samog. Narednog dana oko 9 časova došao je u obilazak ćelije dežurni oficir vojne policije. Išao je od ćelije do ćelije i redom je tukao sve zatvorenike. Kada je ušao u moju ćeliju rekao je da su kod mene u kući pronašli bombu. Onda je prišao i počeo da me tuče pesnicama u grudi i u stomak. Neko vreme posle njega došao je i dežurni stražar u zatvoru Tonči Rogušić. On me je prilikom obilaska takođe tukao i šutirao nogama. U toku dana dolazili su i drugi vojni policajci koji su nas tukli. Tako je bilo čitavog dana, a i noću nismo imali mira.

Sledećeg dana dežurni oficir je bio Zoran Sulejmanović, koji je takođe tukao mene i ostale zatvorenike. On me je jednom prilikom naterao da stavim šlem na glavu koji nije bio pričvršćen, a zatim me je u čučećem položaju naterao da čistim zatvorske klozete. Pri tome mi je zapretio da će me prebiti ako mi padne šlem sa glave. Sa njim u smeni je bio i Zoran Čulina koji me je jednom pretukao tako da nisam mogao da stojim, pa me je naterao da ustanem i u stavu mirno stajao sam ceo dan. Za to vreme on je povremeno dolazio u ćeliju i opet me tukao. To njegovo iživljavanje je trajalo sedam časova. Pošto je on predao smenu, ja sam to veče zadobio strahovite bolove u nogama i jedna noga mi je počela oticati pa sam zatražio lekarsku pomoć. Odveli su me u bolnicu Firule. Tokom vožnje vozač je naglo kočio i u krivinama namerno zanosio kombi, tako da sam ja bio izubijan od tumbanja u vozilu. U bolnici sam dobio neke injekcije. Nakon toga izveden sam u hodnik i u tom momentu naišli su vojni policajci Sević i Čović, koji su, čim su me ugledali, počeli da govore ostalim pacijentima da sam ja četnik, pa su se pacijenti okomili na mene, pljuvali me i vređali. Lekove koje mi je lekar prepisao nisam dobio.

Sledećeg jutra u ćeliju je došao jedan stražar sa psom. On je psa, koji je lajao, huškao na mene. Takođe sam svakodnevno odvođen na "telefoniranje" gde su nam puštali struju. Takođe su nam stražari pretili da će nas pobiti i baciti u Kevinu jamu u blizini Splita, na planini Kozjak. Kada su me odveli u vojni sud na saslušanje, sudija je rekao stražaru da me vodi kod doktora Ivančevića u KBC Firule koji me je pregledao i dao nalaz i mišljenje da sam zadobio teške telesne povrede. Potom sam odveden u zatvor Bilice, gde sam bio od 26. avgusta do 4. novembra. Iz Bilica sam 4. novembra vraćen u "Loru", gde sam ostao do razmene. U "Lori" sam bio ponovo tučen i maltretiran".

11) Svedok 715/95-7 penzioner, star oko 62 godine, koji je bio ranjen od strane hrvatskih vojnika prilikom upada u njegovo selo, nakon čega je lečen u bolnici u Livnu i bolnici u Splitu, odakle je prebačen u logor "Lora", navodi: "I pored toga što sam bio nezalečen, u "Lori" su me smestili u samicu u kojoj sam ostao par dana kada su me posetili i registrovali predstavnici Međunarodnog crvenog krsta. Oni su me pitali da li sam bio tučen, ali ja nisam smeo da im kaže da jesam. Nakon odlaska predstavnika Crvenog krsta prebačen sam u zajedničku prostoriju u kojoj je bilo 5-6 uhapšenih Srba koji su bili strahovito isprebijani, u krvi, modri i otekli. Njih su svakodnevno više puta izvodili i tukli. Takođe su i mene tukli.

U "Lori" sam ostao dva meseca. Za to vreme ležao sam na golom podu bez ikakvog prostirača i pokrivača. Od hrane smo dobijali samo jedanput dnevno po parče hleba koje nije bilo teže od 50 grama i, najčešće, po malo paštete. U ovom logoru uhapšeni Srbi su na različite načine maltretirani. Terali su nas da lajemo kao psi, da čučeći trčimo, da jedan drugog nosimo, da jedan drugog udaramo. Pri tome stalno su nam govorili da ćemo biti pobijeni, da će nas baciti u more gde će nas pojesti ribe. Terali su nas i da pevamo pesme: "Drinu ćemo pregaziti, a Srbiju zapaliti" i druge pesme kojima se vređa srpski narod".

12) Svedok 315/96-2, koji je pre rata živeo u Zagrebu, a sada je u izbeglištvu u Srbiji, posle 38 dana lečenja u bolnici Firule, od zadobijenih povreda, odveden je u logor "Lora", navodi: "Po dolasku u Loru 31. jula 1992. godine obukli su mi vojnu uniformu i u tom logoru sam ostao do 19. jula 1993. godine. Od prvog dana dolaska u ovaj logor počinju moje nove muke. Počinju fizička maltretiranja i iživljavanja. Tučen sam svim i svačim: rukama, nogama, palicama. U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko, čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, koji je bio i upravnik "Lore", Mirko Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim. Ja ceo period boravka u logoru pokušavam da zaboravim. Da bih ispričao šta mi se sve dešavalo u Lori treba mi mnogo vremena, a ja nemam nikakve koristi da se svega toga sećam i bolje je da ne znam ništa i da se što manje prisećam tog vremena i da živim još malo ovo života kao čovek".

13) Svedok 34/96-1 navodi: "Kad smo izašli iz kamiona u zatvoru "Lora" su nas tukli, a onda je neki vojnik udario kundakom Spremo Petra, koji je od tog udarca pao i izgubio svest".

14) Svedok 234/95-6 u logoru "Lora" boravio je sredinom 1992. godine i on navodi: "Ja sam iz bolnice Firule posle 4-5 dana boravka prebačen u "Loru" u Splitu gde me je na ulazu sačekao Vrgić Tomo zvani "Tonči" rečima: "Evo novog četnika", pa me je udario nogom u predelu vilice koja mi je već bila polomljena na tri mesta. Vilica je popucala, pa su me ponovo vratili u bolnicu gde mi je bez anestezije ponovo nameštena vilica i postavljene žice. Odmah nakon toga sam opet vraćen u "Loru". Bio sam smešten na odeljenju "C". Tu su me maltretirali na neviđen način. Davali su mi elektrošokove, pošto su mi vezivali žice na uho i polni organ. Terali su nas po danu, po strahovitoj vrućini, da se bosi krećemo po krugu zatvora sve dok nam ne poteče krv iz tabana. U "Lori" sam bio dva meseca i za to vreme spavao sam na golom betonu. Svakodnevno su nas tukli. Pretili su da će nas likvidirati. Hrana je bila izuzetno loša. Dobijali smo po parče hleba i malo paštete. Najteže mi je padalo što nam nisu dozvoljavali da pijemo vodu iako je teperatura bila 40° C. Terali su nas i da silujemo žene kojih je bilo 10-15 u tom logoru, a one su bile stare od 10 do 60 godina. Naređivali su nam da se skinemo goli i da uđemo u prostoriju u kojoj su nas čekale gole žene".

15) Svedok 702/96-2 u logoru "Lora" je proveo petnaest dana u decembru 1993. godine navodi: "Odmah nakon dolaska nekoliko stražara me je pretuklo u prostoriji u kojoj sam primljen i evidentiran. Odatle sam prebačen u ćeliju u kojoj sam zatekao jednog Srbina. U toj ćeliji bio je mali prozor koji je uvek bio otvoren, bez obzira što je napolju bilo jako hladno. Prva tri dana taj Srbin koji je bio sa mnom u ćeliji i ja morali smo neprekidno da stojimo između kreveta. Tri dana i tri noći nas su neprestano čuvali stražari koji nam nisu dozvoljavali da sednemo, niti da legnemo. Za to vreme su nam samo jedanput dali nešto hrane da pojedemo. Kasnije su nas stražari terali da radimo sklekove do besvesti, a ko bi prvi posustao, dobijao bi udarac čizmom u leđa ili u stomak.

Stražari bi noću, kada bismo legli, upadali u našu ćeliju i komandovali da ustanemo. Davali su nam tada krampove i lopate, izvodili nas u dvorište gde smo sami sebi kopali rake. Kada bi završili iskopavanje, i to svaki za sebe, naterali bi nas da uđemo u iste, a stražari su nišanili pištoljima u nas. Pojedinim Srbima nisu davali alat za kopanje raka, već su morali golim rukama, bez alata, da kopaju. U tom logoru jedan stražar mi je na telu nožem istetovirao šahovnicu. Meni je u "Lori" bio zabranjen svaki kontakt sa drugim zarobljenim Srbima".

16) Svedok 333/95-21, tehničar iz Kupresa, rođena 1956. godine u logoru "Lora" je boravila od 11. do 14. aprila 1992. godine, navodi: " Mi žene iz Kupresa bile smo izdvojene u posebnoj ćeliji. Nas su nazivali četničkim kurvama, psovali su nas i vređali. Bile smo prinuđene da peremo klozete, kupatila i zidove od krvi. U susednim ćelijama su tukli zatvorene muškarce, a nas su dovodili da gledamo kako ih tuku. Bila sam prinuđena da gledam i kako tuku mog muža. Tukli su ih bukovim drvetom, drvenim palicama, kundacima. Moj muž je bio sav modar i obliven krvlju".

17) Svedok 333/95-23, u logoru "Lora" je boravio u proleće 1992. godine, navodi: "U Splitu smo odveženi u krug pomorske oblasti gde se nalazio centar hrvatske vojne policije. Tu smo, kao i u Gornjem Brišniku, izlazili iz kamiona jedan po jedan. Dočekali su nas hrvatski vojnici i tukli. Ispred mene, na 3 metra, nalazio se Petar Spremo. Jedna hrvatski vojnik ga je snažno udario drškom pištolja po glavi. Isti taj vojnik je i mene snažno udario drškom pištolja po glavi, od čega mi je prsla lobanja na četiri mesta, pa sam sav bio obliven krvlju. U "Lori" smo smešteni u grupama u jednu ćelija od po 20 zatvorenika. U toj ćeliji sam ostao tri dana. Za to vreme ispitivao nas je i tukao ko god je hteo od stražara. Tukli su nas i ponižavali na razne načine. Terali su nas da uđemo u kućice za pse i da lajemo kao psi.

Mene su izvodili na šetalište i tamo su me tukli, govoreći da ličim na Radovana Karadžića. Tukli su me sve dok nisam pao u nesvest. Kada sam došao k sebi, rekli su da ličim na Momčila Krajišnika, pa su me opet tukli. Jedna od najponižavajućih situacija dogodila nam se u "Lori". Tu su pojedine od nas terali na perverzije. Jedan drugom morao je da uzme polni organ u usta ili da međusobno polno opšte. To se dogodilo pok. Milu Spremu, svešteniku P.Z., Š.L., Z.B. i drugima. Nisu nam dali ništa od hrane niti vodu za piće sva ta tri dana dok smo boravili u "Lori".

18) Svedok 333/95-20, tehničar iz okoline Kupresa, u logoru "Lora" je boravio u aprilu 1992. godine, navodi: "Iz Duvna su nas doveli ponovo u "Loru". Tu su nastavili sa našim mučenjem, tukli su nas raznim predmetima, vezivali su nas za neke rešetke, polivali vodom i priključivali na naša tela struju niskog napona. Kasno noću u ćeliju su upadali policajci sa maskama na licu, ili bez njih, koji su prethodno bili po kafanama. Oni su nas tukli i nad nama se iživljavali na razne načine.

U "Lori" me je izvodio Musa iz Širokog Brijega kod Lištice. On mi je nož prislanjao na grlo i pretio da će me zaklati. On je rekao da će me streljati i pred izvođenje na egzekuciju sveštenik Z.P. je morao da mi čita opelo. Bilo je krajnje neizvesno šta nam se može desiti svakog trenutka, kako danju, tako i noću. Posle 17 dana vezali su nam ruke i oči, natovarili nas u kamion i odvezli u Zadar".

19) Svedok 333/95-22, domaćica iz Kupresa, rođena 1953. godine, u logoru "Lora" boravila je u proleće 1992. godine, navodi: "U "Lori" su izdvojili nas žene. Bilo nas je 5 i smestili su nas u zasebnu ćeliju pored ćelija u kojima su bili muškarci. U tom zatvoru sam ostala 15 dana. Za to vreme maltretirali su nas na razne načine. Pored ostalog, jedan od stražara - musliman, star oko 20 godina, izvodio me je 4-5 puta u dvorište zatvora gde mi je cepao odeću, prinosio nož na grlo i pokušavao da me siluje. Na isti način postupao je i sa D.M.

Stražari su svakodnevno tukli zatvorene muškarce u susednim ćelijama. Otvarali su naša vrata i prisiljavali nas da gledamo kako muče i batinaju muškarce. U logoru su najviše tukli B.L. Tri puta su ga izvodili i govorili da će ga zaklati. Čula sam njegovu kuknjavu i udarce i krkljanje i mislila sam da ga stvarno kolju. Neki od stražara su dolazili sa krvavim rukama i govorili nam da su ga zaklali. Posebno su mučili njegovu suprugu koja je sa mnom bila zatvorena".

20) Svedok 195/97-44, uhapšen avgusta 1995. godine u svom selu pored Bosanskog Grahova prilikom upada hrvatske vojske, navodi: "Preko Duvna odveli su me u Split i smestili u logor "Lora". Prilikom ulaska u Loru sačekao me je špalir hrvatskih vojnika i civila koji su u rukama imali palice, komade drveta i električne provodnike. Udarali su me nemilosrdno dok nisam prošao kroz taj špalir, a posle su me smestili u samicu. Iz te prostorije čuo sam krike i jauke iz drugih prostorija i to se događalo neprekidno i danju i noću. Video sam prilikom izvođenja iz te prostorije da je u drugim prostorijama bilo mnogo uhapšenih Srba. Često su me izvodili na saslušanja i svaki put su me udarali. Pitali su me u kojim jedinicama sam bio, kakvo sam naoružanje imao, iako ja nisam bio u srpskoj vojsci. Zadržan sam u "Lori" sedam dana i za to vreme sam dobijao po jedan obrok dnevno koji se sastojao od male količine neke čorbe i malog parčeta hleba.

Iz "Lore" su me odveli u mesto Aržana i smestili u neko skladište gde je bilo još desetak uhapšenih Srba sa kojima nisam mogao da kontaktiram. Tu su me takođe ispitivali i tukli, da bi me posle 7 dana vratili ponovo u "Loru". U "Lori" su nastavili sa ispitivanjem i tamo sam uvođen u neku prostoriju u kojoj je sa svih strana pod velikim pritiskom duvao vetar. Ne znam o čemu se radi, ali znam da je to izazivalo strahoviti pritisak na disajne organe i na uši. Boravio sam ponovo u "Lori" 4 dana, a posle toga odveli su me u Turjance kod Sinja. U "Lori" bi mi naredili da stanem pored zida sa podignutim rukama u vis i tada su me udarali sve dok ne bih pao na pod, a potom, dok sam ležao, šutirali bi me nogama".

21) Svedok 249/97-3, rođen 1941. godine, u logoru "Lora" je boravio u periodu od 14. maja 1995. do 1. aprila 1996. godine, navodi: "Na samom ulazu u "Loru" sačekao nas je špalir hrvatske policije, pa kada smo mi prolazili, oni su nas strahovito tukli svuda po telu drvenim i gumenim palicama, komadima elektroprovodnika čija je debljina oko 3cm, zatim nekim lancima, nogama i rukama. Skoro svake večeri hrvatski policajci su nas pitali da li smo se kupali, a potom su naređivali da svi potpuno goli izađemo iz prostorije, nakon čega su nas po nekoliko sati prskali iz šmrka hladnom vodom pod jakim pritiskom. Pripadnici hrvatske policije koji su obezbeđivali logor vrlo često su nas izvodili iz ćelija u hodnik i naređivali da se krećemo četvoronoške. Oni su nam tada sedali na leđa i mi smo morali tako da ih nosimo kroz hodnik.

Takođe, i to najčešće u noćnim časovima, su nas isterivali u krug logora gde smo morali da ulazimo u kućice za pse i da iz njih lajemo. Terali su nas da bosi trčimo po pet krugova oko zgrade logora, iako je zgrada bila ogromna. Ako bi neko zaostao prilikom trčanja, oni su ga besomučno udarali svuda po telu i to najčešće rukama i nogama. Video sam pojedine uhapšene koji su imali mnogo ožiljaka po rukama od gašenja cigareta, a takođe mi je poznato da su pojedine uhapšene Srbe terali da jedu perje ubijenih ptica i da gutaju žive gliste i crve.

Mene i ostale uhapšene koji su se nalazili u "Lori" izvodili su svakog dana ujutru na obavljanje fizičkih radova koji su se sastojali u vađenju kamena i zidanju nekih kućica. Radili smo nekada i više od 12 časova dnevno, tako da smo bili iscrpljeni od teškog rada. Hrana je bila veoma loša i u malim količinama. Policajci koji su nas čuvali terali su nas da za pet minuta pojedemo obrok koji nam je sledovao, a pre ručka svaki uhapšenik je morao da se krsti po katoličkoj veroispovesti. Jednom prilikom i to, mislim, u avgustu mesecu 1995. godine nakon pada Knina nama su pokazali uhapšenog Srbina čije je ime Miloš, koji je bio strahovito isprebijan. Naredili su Milošu da skine veš i mi smo videli da je njegovo telo bilo svo modro i da su se na istom ocrtavali tragovi od udaraca nekim predmetima. Miloš je bio potpuno nepokretan, otečen i krvav. Pripadnici hrvatske policije su nas terali da ustajemo svake noći u 00 časova i da pevamo hrvatsku himnu, zatim u glas da izgovaramo "Mi smo ustaše!". Takođe su nas terali da pevamo razne ustaške pesme".

22) Svedok 249/97-40, advokat, rođen 1947. godine, boravio je u logoru "Lora" od 16. maja 1995. do 2. aprila 1996. godine, navodi: "Odmah po dolasku u "Loru", po izlasku iz vozila, dočekao nas je špalir hrvatskih policajaca koji su u rukama držali drvene i gumene palice i komade cevi za vodovod sa kojima su nas 22-23 dovedena Srbina do besvesti udarali dok smo prolazili između njih. Posle ovoga postrojili su nas, pa smo stajali nekoliko časova na suncu. M.G. je pao na beton od sunčanice. Nakon toga su nas postrojili uz neki zid, pa su nas udarali po leđima i glavi nogama, drvenim i gumenim palicama i pesnicama, nakon čega su nam naredili da uđemo u jedan hodnik. U tom hodniku bilo je puno vrata, a pokraj svakih vrata je stajao po jedan policajac i kada sam se ja pojavio u blizini prvog policajca, on me je sačekao udarcem pesnicom ili nogom, govoreći "ne tamo, nego ovamo". Kada se pojavim kod drugih vrata, na isti način me je dočekao drugi policajac i to se ponavljalo sve do kraja hodnika, kada su me ugurali u jednu prostoriju u kojoj je stajao jedan strašno razvijen policajac koji mi je naredio da se skinem go, nakon čega me je tako izudarao da ja nisam osećao delove tela.

U "Lori" su nas svakodnevno terali da uđemo u kućice za pse, da lajemo u određeno vreme, a nakon toga su nas isterivali iz kućica i terali da pevamo hrvatsku himnu i ustaške pesme. Hrvatski policajci su nas terali da trčimo po krugu, pa kada se potpuno zagrejemo i oznojimo, onda su nas tuširali hladnom vodom direktno iz hidranta, pod jakim pritiskom. Svakog dana su nas terali da kleknemo na kolena i da se odupremo rukama o beton, a hrvatski policajci su nas tada jahali i terali da trčimo kao konji, četvoronoške. Takođe su nas terali da se međusobno udaramo otvorenim dlanom i pesnicama, kao i da jedan drugog udaramo nogama što jače možemo. Sećam se da su nas terali da jedemo puževe sa školjkama, zatim da jedemo neke crve i gliste. Posebno ističem da su mene hrvatski policajci terali da ljubim i ližem hrvatsku zemlju, a ostale su terali da ližu šolju u klozetu i da onanišu. Za sve vreme mog boravka u "Lori" iz drugih prostorija su neprestano dopirali krici i jauci uhapšenih Srba, a naročito posle pada Knina".

23) Svedok 249/97-8, radnik, rođen 1953. godine, boravio je u logoru "Lora" od maja do avgusta 1992. godine, navodi: "Prvo maltretiranje sam doživeo kada su mi stražari doneli za doručak neku mutnu toplu vodu koju ja nisam mogao da pijem, pa je jedan stražar prišao i pljunuo u tu posudu, a potom mi naredio da to popijem. Kada sam to učinio, on me je više puta udario pesnicom, zatim palicom, a potom me udario više puta nogama na kojima su bile teške vojničke čizme, nakon čega sam se ja onesvestio. Kada sam se osvestio bio sam sav modar, krvav i otečen od zadobijenih udaraca. Sutradan su mi stražari vezali ruke na leđa, zatim naredili da kleknem, a potom su mi odozgo, preko leđa, stavili jedno metalno bure. Nakon toga dva policajca su, držeći nekakve duge i debele komade drveta, otpočeli da udaraju po tom buretu. Od buke koja je nastajala od udaraca po tom buretu ja sam se onesvestio. Od tada, pa u toku daljeg boravka u logoru "Lora", svakog dana sam stavljan pod to bure bar jedanput.

Iz prostorije u kojoj sam se ja nalazio izvođeni su drugi uhapšeni Srbi i odvođeni su u podrumsku prostoriju gde su im priključivali struju za razne delove tela, a potom uključivali induktor. Meni to nisu radili, ali su mi to pričali drugi zatvorenici koji su bili u prostoriji sa mnom. Mene su pripadnici hrvatske policije koji su obezbeđivali logor vešali za ruke tako što bi mi stavljali na levu i desnu ruku po jednu lisicu, a potom su me podizali desetak centimetara od patosa i lisice kačili za metalne rešetke na vratima, tako da sam visio na rukama. Dok sam visio, udarali su me palicama po leđima i drugim delovima tela. Hrvatski policajci su