All Activity

This stream auto-updates     

  1. Last week
  2. Earlier
  3. Ovo su lajkovi/dislajkovi za ovaj video. Pitam se ko je stisnuo tih 53 ...... dobro je rekao Vasilije Krestić da Hrvatima treba čestitati na upornosti i dosljednosti u prikrivanju istine. Cijelo vrijeme dolaze na tv happy i čim je tema o ratu i srpsko hrvatskim odnosima evo ih dislajkaju i pišu dolje komentare. Svaki dan su gore i svaki put odnesu pobjedu u dislajkanju, žilava ekipa.
  4. komentar sa you tube: "G. Dmitrovicu... 1. Vodje Srba u Krajini , jesu bili nesposobni, ali ih je birala je vlast u Srbiji, bas da bi manipulisala sa njima i na kraju ih izdala. One koji se nisu uklapali u to, jednostavno su pobili. 2. Ti Srbi si bili razapeti izmedju srpskog komunizma i hrvatskog klerofasizma. Sluzili su kao moneta za podkusurivanje , jer se radi o naivnom narodu, koji j slepo verovao u Jugoslaviju. 3. Ne zaboravite da je dnevnik RTS u 25 , minutu objavio vest o padu Krajine, onako usput. 4. Da su na granici na Raci i Pavlovic Mostu, zabranili Srbima ulaz, cak je jedan ubijen, a na drugom prelazu je jedan covek iz Knina ubio svoju porodicu, pa sebe, nakon cega su pusteni u Srbiju i usmeravani na silu, prema Kosovu. 5. Onda na scenu stupa veliki srpski junak Arkan, koji, kao pod izgovorom dezerterstva , hapsi i muci te iste ljude i vodi u Erdut, gde se njegovi kriminalci izivljavaju na njima. Cilj toga je bio da bi se oni razbezali i tako sprecilo neko drugacije okupljanje i bunt izdanog naroda. 6. Svi sluzbenici vlasti, policije sliuzbi i vojske tadasnje SRJ, koji su komandovali, pa izdali taj narod, vrcaju se na svoja mesta kao da nista nije bilo. 7 . Saradnici u izdaji, nastavljaju sa crnim poslovima kojima su se i do tada bavili, u Krajini, postaju jos bogatiji i danas glume biznismene i patriote. 8. Glupavi komunisticki oficir Mladic, koji je takodjer ucestvovao u izdaji Krajine, tada smislja "briljantnu akciju Srebrnica" , kao nesto, sto bi odvuklo paznju sa izdaje Krajine. 9. Ukratko....g. Dmitrovicu, nebitno je da li su iza Hrvata stajali Amerikancii i bilo ko drugi. Bitno je sto je kod nas carevala izdaja, kakva nije vidjena od postanka srpskog naroda. Njeni glavni kreaotori su SRPSKE KOMUNJARE i JNA , kao leglo tog olosa. I danas Srbijom vladaju oni ,ili njihovi naslednici. 10. Znam da bi sad svi graknuli, kako je Rusija bila slaba...bla bla..ali, ni tako slaba, ne bi nam pomogla, jer su pre toga ...92 god, po prici Hadzi Dragana Antica, Mira i Slobo pokusali da pomognu puciste u Rusiji, nadajuci se, da ce vrattiti ponovo komunizam. Normalno je, da takve ludake niko nije hteo da pomaze, niti je mogao da pronadje interes za bilo kakvu saradnju sa njima. Dakle , nesporno je da je danasnja Hrvatska klerofasisticaka , koja ce na kraju da pojede samo sebe, ali to nije nas problem, vec tkz. nasa strana , izdajnicka gomila komunjarskih lopova, laznih patriota, koji danas manipulisu narodom i iz totalnog siromastva ga vode u totalnu propast i netajanje. Oni se i danas posredno pomazu populistickim izjavama , dizuci tenziju, kako bi se ucvrstili na vlasti. Oni to, cak i ne dogovaraju, ve samo zapaljivim govorima "nalože budale", koji misle da su oni patrioti. Tako je na kraju preostalim Srbima iz Krajine, ostao izbor izmedju dva velika zla, hrvatskog klerofasizma u srpskog izdajnickog lopovskog komunizma. Ali oni , bar sada imaju izbor, mogu da idu bez zapreke da rade u zemlje EU, a Srbima u Srbiji ostaje njihova komunjarska elita. Gomila lopurdi iz predhodnih rezima, cija nezjazljivost nema kraja. Inace, ono sto je tipcno za sve te banana drzave na Balkanu je, da ih vode ljudi , koje vec izdaleka prepoznajete po njihovim "govedjim glavama", a vlast odrzavaju , tako da ponovo indukuju mrznju, stvarajuci bolji ambijent za ostavrenje svojih licnih ineresa. Tako da na Balkanu, srece, niti je bilo, niti ce je biti. Jos da dodam, voditeljka jest slatka, ali vodi emisiju , kao da je pala sa Marsa, a ovaj, drugi "novinar" sa govornom manom, cini mi se poznat kao ucesnik nekih rijalitija. On je bas "pun znanja i relevantan" da vodi emisiju na tu temu. Znaci, bas ste se potrudili da jos jednom ponizite zrtve Oluje, na vama svojstven nacin. Ako neko zeli da me tuzi, rado cu mu se javiti."
  5. Brnabić: Moj deda je bio Hrvat, a ja sam i pored toga premijer utorak, 07. avg 2018, 13:12 -> 15:38 Izvor: RTS, Tanjug Ni u jednom trenutku nisam videla ništa problematično u Vučićevom govoru, rekla je predsednica Vlade Ana Brnabić dodajući da joj se čini da hrvatski državni vrh pokušava u potpunosti da izvrne istinu. Brnabićeva je rekla da je njen deda bio Hrvat, a ne Srbin iz Hrvatske i da je pored te činjenice ona postala predsednica Vlade Srbije. Premijerka Srbije Ana Brnabić izjavila je, povodom reagovanja državnog vrha Hrvatske na govor Aleksandar Vučića u Bačkoj Palanci na obeležavanju godišnjice "Oluje", da joj nije jasno šta se to dešava u Hrvatskoj i šta radi njihov državni vrh koji pokušava da "izokrene istinu". Izjava Ane Brnabić "Nije mi najiskrenije jasno šta se to dešava u Hrvatskoj i šta radi hrvatski državni vrh. Pažljivo sam slušala Vučićev govor i ni u jednom trenutku nisam videla ništa problematično u njegovom govoru. Čini mi se da hrvatski državni vrh pokušava u potpunosti da izvrne istinu i proba da prikaže kako je crno belo i obrnuto, belo crno", rekla je Brnabićeva. Naglasila je da od predsednika Srbije Vučića nije čula nikakave fašističke izjave, ali da ih jeste čula u Glini, kada su tamo proslavljali "Oluju". U emotivnom odgovoru na pitanja novinara, Brnabićeva je rekla da je njen deda bio Hrvat, a ne Srbin iz Hrvatske i da je pored te činjenice ona postala predsednica Vlade Srbije. "To pokazuje da je Srbija dovoljno otvorena i da je moguće u Srbiji da imate predsednika Vlade čiji je deda bio Hrvat. Zamislite u Hrvatskoj da imate predsednika Vlade koji ima bilo kakve veze sa Srbijom", navela je Brnabićeva. Istakla je da, sa druge strane, u Hrvatskoj imamo situaciju da golman hrvatske reprezentacije ne sme ni da pomene da ima bilo kakvo srpsko poreklo. Brnabićeva o ubijanju Srba u Glini Ana Brnabić je rekla da je čula fašističke izjave u Glini kada su proslavljali "Oluju", pogrom Srba i etničko čišćenje u kome je 250.000 Srba isterano iz Hvatske i oko 2.000 ubijeno nezavisno od toga da li su bili stari. Kaže da je bio slučaj da je starica od 93 godine bila zavezana, ubijena i da joj je kuća zapaljena, kao i da su avionima bombardovali čak i kolonu sa decom, dok su bežali. "Što se tiče Gline, neke stvari mi nisu jasne, vidite ovu sliku ljudi u crkvi u Glini 1941. godine, donela sam je da bi se podsetili da mi ne pričamo o brojevima i istoriji, šta je neko rekao da je bilo ili nije već o ljudima i porodicama. Oni su slikani u crkvi pre nego što su svi zajedni pobijeni. U Glini je postojala crkva SPC", navela je premijerka. Rekla je da su u Glini pobijene od ustaškog režima 1.764 osobe, da je pomenuta srpska crkva nakon što su svi ti ljudi poklani, zapaljena i da je 10. godišnjicu od tog zločina 1951. izgrađen na mestu crkve spomen dom žrtvama fašizma u Glini. "Nakon ‘Oluje' taj spomen dom je preimenovan u Hrvatski dom, a ove godine smo na tom mestu u Glini imali koncert Tompsona i pozdrave 'Za dom spremni', skoro tačno na 77 godina od ubijanja 1.764 građana srpske nacionalnosti. Skoro tačno isti datum i u Glini ponovo čujemo fašističke pozdrave i pokliče i to državi vrh Hrvatske ne osuđuje već pozdravlja", naglasila je Brnabićeva. "Do 2015. se ćutalo" Ističe da nju boli to što smo mi ćutali do 2015, do kada se nije čak ni obeležavao bilo kako pogrom Srba. Takođe, državno rukovodstvo nije htelo ili nije smelo ili nije mislilo da je relevatno da obeležava tvakav zločin nad srpskim narodom, rekla je. Branbićeva kaže da je to više boli od toga šta danas kaže državni vrh Hvratske. "To nije samo problem Hrvatske i njenih građana, ja ne znam šta Hrvatska postaje, ali mi je strašno da imamo zemlju našeg suseda i zemlju EU, pa to je pre svega mirovni projekat, sa vrednostima mira i poštovanja i multietničnosti u kojem na godišnjicu 77 godina kada su zaklali Srbe i spalili crkvu i poubijali sve što je srpsko postojalo i na tom istom mestu u 21. veku imate pozdrav 'Za dom spremni'. I hrvatski vrh misli da je relevantno za njih da komentarišu šta kaže predsednik Srbije Vučića, a ne šta kažu u Glini", rekla je Brnabićeva. Brnabić: Državni vrh Hrvatske treba da kaže kuda idu Poručila je da hrvatsko rukovodstvo treba da pogleda u svoju kuću – treba da kaže i svojim građanima i EU i svim susedima kuda to ide Hrvatska. "Imam puno prijatelja iz Hrvatske, neki moji najbolji prijatelji su Hrvati i ne mislim da se oni danas čuju i pitam se kuda ide Hrvatska, ova slika ne boli samo Srbe, već i sve Hrvate koji misle da je hrvatska zemlja EU, koja treba da bude otvorena i multietnička, koja ne treba da slavi fašizam i koja ne treba na taj način da vrši reviziju svoje prošlosti. Ne znam zašto govore o tome šta govori predsednik Srbje, nije govorio neistine, nije nikog uvredio, niti je govorio fašističke parole, dok sve suprotno vidimo samo dan nakon govora i niko se ne obazire na to. Ja lično sam primer šta je Srbija danas i šta je uvek bila, a šta je hrvatsko rukovodstvo", rekla je Brnabićeva. "Državni vrh Hrvatske treba da kaže kuda to oni idu i kako vide Hrvatsku kao modernu državu – da li je to ponovo 'Za dom spremi' u Glini", poručila je Branbićeva nakon čega je dobila aplauz prisutnih.
  6. Ne vole "europljani" kamenjar!
  7. Glas Srpske, SRNA, 05.08.2018, Veritas: Danas prvi put o slučajevima gdje se prepliću nadležnosti BiH i Hrvatske 5. Avgust 2018. 18:52 Banjaluka – Direktor Dokumentaciono-informacionog centra “Veritas” Savo Štrbac najavio je da će se danas na tribini “Dani tuge i sjećanja”, organizovanoj povodom 23 godine od hrvatske akcije “Oluja”, prvi put govoriti o mogućnostima i načinima naknade štete u slučajevima gdje se prepliću nadležnosti BiH i Hrvatske. Štrbac je rekao novinarima u Banjaluci da će biti riječi i o Kupresu gdje su ljudi zarobljeni, pa odvedeni u Hrvatsku, gdje su nestali, pobijeni, a njihovih tijela nema. “Govorićemo i o Suvoj Međi gdje su muslimani na poziv Hrvata u Oluji ušli u tadašnje područje Republike Srpske Krajine i pobili zarobljenike. Govorićemo o Petrovačkoj cesti, šta je sve preduzeto, kao i o Prijedorskoj cesti”, rekao je Štrbac. Advokat iz Zagreba Slađana Čanković, koja je punomoćnik porodica čiji su članovi stradali u “Oluji”, rekla je novinarima pred početak tribine da ima situacija u kojima su građani Hrvatske u akciji “Oluja” stradali u BiH i da takve stranke žele da ostvare određenu nadoknadu štete. Čankovićeva je navela da se predmeti, koje zastupa, mogu sortirati na predmete “Petrovačka cesta” i “Kupres”. Prema njenim riječima, za predmete “Kupres” interesantno je što su određeni zarobljenici iz BiH prevezeni u Hrvatsku gdje im se gubi svaki trag. “Imamo sve utrđene činjenice da su došli i da su bili u zatvorima u Hrvatskoj. Predmeti Petrovačka cesta su isto toliko specifični, jer je bombardovana kolona nakon što se ušlo duboko na teritoriju BiH. Ovog trenutka ne znamo ko ih je bombardovao i od koga su nastradali. Tu ima dosta žrtava i povrijeđenih, teških invalida i smrtno stradalih”, rekla je Čankovićeva. Ona je rekla da ima informacije da se pred Tužilaštvom BiH otvorio postupak, ali da nije poznato da li je i u kojoj fazi taj postupak. “Kao oštećeni smo tražili da dobijemo status oštećenika u takvim predmetima i da nam se dopusti uvid u spis i kopiranje spisa, ali nakon tri mjeseca nismo ostvarili ni to pravo da istražimo i utvrdimo činjenice koje su pribavili organi tužilaštva BiH”, istakla je Čankovićeva, te dodala da za sada nema takvih istraga u Hrvatskoj. Član “Veritasa” Branka Kolar Mijatović navela je da je veliki broj ljudi tokom zločinačke akcije “Oluja” izbjegao u Republiku Srpsku i Srbiju i da danas traže prava koja još ne mogu da ostvare. Mijatovićeva je navela da oni ni poslije 23 godine od te zločinačke akcije ne mogu da dođu do imovine i onoga što su stvarali i ostavili u Hrvatskoj. Obilježavanje dana sjećanja na zločinačku akciju “Oluja”, koja se dogodila prije 23 godine, u Republici Srpskoj organizuje Dokumentaciono-informacioni centar “Veritas”. Prema podacima Komesarijata za izbjeglice Srbije, u hrvatskoj vojno-policijskoj akciji “Oluja” protjerano je 250.000 krajiških Srba, 1.856 je ubijeno, a 836 vode se kao nestali. Akcija je počela je 4. avgusta 1995. godine ofanzivom na područja Banije, Like, Korduna i sjeverne Dalmacije.
  8. РТРС,Дневник2 05.08.2018, Бањалука: Сјећање за страдале у “Олуји” [Видео] 6. Avgust 2018. 00:26 DIC Veritas Двадесет три године од страдања Срба Републике Српске Крајине у хрватској војнополицијској акцији “Олуја” полагањем вијенаца, парастосом за погинуле и трибином “Дани туге и сјећања” обиљежене су и у Бањалуци. Уз подсјећање на злочин, жртве боли то што до данас одговорни нису кажњени. У непрегледној избјегличкој колони августа ‘95. међу протјеранима са својих вјековних огњишта био је и Слободан Перић. На бањалучком Пердувовом гробљу с породицама страдалих и избјеглих положио је вијенац и упалио свијећу за жртве. “Стално је присутна жеља да се тамо вратимо. О ономе што се тамо десило све је већ испричано. По мом мишљењу, највећа трагедија је што нико за те злочине никада није одговарао”, истиче Парић који је и предсједник Удружења Личана у Бањалуци. Тачно на данашњи дан у 11 часова и пет минута из свог Зеленграда, у општини Обровац, у непознато је кренуо и Слбодан Гагић. Присјећа се, била је субота, а већ у сриједу био је у Бањалуци, да би се потом запутио ка Србији. 1998. дошао је поново у Бањалуку и у њој остао до данас одакле запаљено огњиште редовно обилази. “Запаљена јесте, али није могла изгорјети. Тај камен је неуништив, као што смо и ми који смо рођени у камену”, прича Гагић. За 1.861 погинулог у “Олуји” у Храму Христа Спаситеља служен је парастос. Након 23 године тражи се правда и за несталима, њих 777. “Тренутно имамо 362 тијела за која Хрвати тврде да су српске жртве из Олује. Они су ексхумирани, али неидентификовани. Имамо такође 152 регистрована гробна мјеста из Олује које треба есхумирати”, нагласио је директор Документационо-информационог центра “Веритас” Саво Штрбац. О могућностима и начину накнаде штете у случајевима гдје се преплићу надлежности БиХ и Хрватске било је ријечи на трибини “Дани сјећања у туге”. Адвокати су говорили и о Купресу одакле су заробљеници одведени у Хрватску гдје им се губи траг. Тужилаштво БиХ покренуло је поступак, али према адвокатима жртава још увијек је нијемо. “Након три мјесеца још нисмо остварили право ни да истражимо и утврдимо чињенице које су прибавили органи Тужилаштва БиХ, а када је ријеч о Републици Хрватској, за сада таквих истрага нема”, истиче адвокат Слађана Чанковић. На трибини је било ријечи и о Сувој међи гдје су муслимани на позив Хрвата у `Олуји` ушли у тадашње подручје Републике Српске Крајине и побили заробљенике, али и о злочину на Петровачкој цести.
  9. Наравно да ће их бити све мање и мање, није им по природи мјесто тамо....никад било нити ће бити..... Оно што је данас дошло у Книн када оде, остаће у граду више Срба но усташа.... DAN POBJEDE U Kninu na proslavi Oluje nikad manje posjetitelja, sve je prošlo bez euforije, u kafićima razočarani: 'A kako će biti gužvi kada su svi u Irskoj' AUTOR: Krešimir Žabec, Zoran Šagolj/Slobodna Dalmacija OBJAVLJENO: 05.08.2018. u 18:54 CROPIX Mirno, bez velike euforije, ali i brojem posjetitelja osjetno manjim nego prijašnjih godina, Knin je u nedjelju obilježio 23. obljetnicu “Oluje”, koja se slavi i kao Dan pobjede i domovinske zahvalnosti te Dan hrvatskih branitelja. VEZANE VIJESTI FOTO, VIDEO: PROSLAVA DANA POBJEDE Predsjednica: 'Koliko možemo kad smo složni i jedinstveni pokazali su i naši nogometaši kroz pravu nogometnu Oluju' NIKAD OSTVARENA OPERACIJA HV-A, VOJNA OPCIJA OSLOBOĐENJA BARANJE I ISTOČNE SLAVONIJE: HV je trebao u 24 sata izbiti na granicu sa Srbijom! Na glavnome kninskome trgu, prema slobodnoj novinarskoj procjeni, okupilo se samo nekoliko tisuća građana. Prve redove na središnjem skupu uz spomenik “Oluja 95” okupirali su političari svih vrsta. Neposredno uz predsjednicu Kolindu Grabar-Kitarović i premijera Andreja Plenkovića našli su se ratni zapovjednici Hrvatske vojske predvođeni generalima Antom Gotovinom i Mladenom Markačem. Istaknutu poziciju dobila su i izaslanstva države Izrael, kao i Nacionalne garde Minnesote, a najviši hrvatski dužnosnici u nekoliko su navrata u svojim govorima isticali međusobno partnerstvo. Vrhunac toga bio je počasni prelet dvaju izraelskih borbenih zrakoplova F-16 Barak (“munja”) istih onakvih čiju je kupnju dogovorila hrvatska Vlada. FOTOGALERIJA: Proslava Dana pobjede u Kninu - Hrvatska je bila velika u pobjedi, pa je još 1996. godine pružila ruku pomirbe kroz normalizaciju odnosa sa Srbijom. Danas se zalažemo i za suradnju i dobrosusjedske odnose koji se moraju temeljiti na istini, pomirbi, odgovornom suočavanju s prošlošću i pravdi. To podrazumijeva i pronalazak odgovornih za sva kaznena djela počinjena tijekom rata. Međutim, nespremnost nekih da se suoče s prošlošću samo odgađa istinsku pomirbu, dok je iskreno preuzimanje odgovornosti npr. omogućilo primjerenu i trajnu pomirbu između Francuske i Njemačke i stvorilo snažni temelj današnje Europske unije - rekao je premijer Andrej Plenković. Zvižduk i aplauz Ako je kod njega, kako se spekuliralo danima uoči obljetnice, postojao strah da bi u Kninu mogao biti dočekan negodovanjem, pa je i to bio razlog što je obilježavanje počelo neuobičajeno rano, sve je nestalo s njegovim dolaskom na Trg Ante Starčevića. Čuo se tek jedan zvižduk koji su ipak nadjačali aplauzi iz publike. Ipak, najtopliju dobrodošlicu imala je predsjednica Grabar-Kitarović. Za razliku od lani, i njezin govor bio je daleko manje vatren. FOTOGALERIJA Pogledajte tko je sve bio na kninskoj tvrđavi - Ne smijemo zaboraviti Domovinski rat i hrvatske branitelje. Ratne događaje čuvajmo u sjećanjima, ostavljamo ih povjesničarima i analitičarima neka ih proučavaju, ali vrijednosti domoljubnog zajedništva moramo prenositi budućim naraštajima, jer je to ključ uspješne izgradnje hrvatskoga društva, cijele države i bolje budućnosti našim građanima i budućim naraštajima - poručila je Grabar-Kitarović. Prisjetila se i prvog hrvatskog predsjednika dr. Franje Tuđmana, kao i ratnoga ministra obrane Gojka Šuška, za što je također pobrala pljesak. - Riječi prvog hrvatskog predsjednika dr. Franje Tuđmana kako hrvatska zastava na Kninskoj tvrđavi označava djelo dovršenja uspostave slobodne i neovisne države Hrvatske te riječi ratnog ministra obrane Gojka Šuška “zapovijed izvršena”, najvjerodostojnije govore o tom vremenu i duhu ljudi koji su stvarali, branili i oslobađali Hrvatsku - istaknula je hrvatska predsjednica. Tko će pjevati Kao i ona, i šef Sabora Jandroković govorio je o duhu zajedništva kod Hrvata tijekom rata, a nešto slično, istaknuo je, moglo se vidjeti i tijekom nedavne euforije zbog velikog uspjeha hrvatskih nogometaša na Svjetskom prvenstvu u Rusiji te na ispraćaju legendarnog pjevača Olivera Dragojevića. Inače, dok su za govornicom bili predsjednica i premijer Sabora, fotoreporteri su u više navrata uhvatili kako je premijeru od onoga što su oni govorili daleko bile interesantnije poruke iz njegova mobitela. Što se pak oporbe tiče, u najjačem sastavu stigli su mostovci na čelu s Božom Petrovom. Pravi mali show izveo je Miro Bulj, ali najveća zvijezda off-programa bio je Ljubo Ćesić Rojs. Po kninskim kafićima najviše se govorilo o izostanku Thompsona. Okupirani su bili još od zore, ali se ipak mjesto moglo naći, što također govori o izostanku gužvi ove godine. - A jadno je to kada jedna državna obljetnica, ovakav jedan veliki povijesni datum ovisi hoće li pjevati ovaj ili onaj - pomalo je ogorčena Milena Vejić iz Slatine. Zajedno sa suborcima iz 90-ih napunila je bus i krenuli su u subotu u 23 sata da bi u Knin stigli nešto poslije šest sati. - Ja vam to pratim i mislim da sam u pravu kada kažem da je ove godine 20 posto manje svijeta nego lani, a 50 ili čak više posto nego 2016. Pa nama u autobusu nije bilo čovjeka mlađeg od 45 godina - kaže ona. - A kako će ih biti kada su u Irskoj ili rade po Jadranu. Ja sam lani bio sa sinom ovdje, ali ove sezone kao trgovac radi u Malinskoj na Krku. Ostao mu je jedan ispit i diploma pa kako stvari stoje, dogodine ga neće biti ni u Hrvatskoj. “Oluju” će slaviti u Austriji - skoro će kroz suze Milenin suputnik, Miroslav Novaković, nekad pripadnik 136. domobranske pukovnije. Baš kao i mnogi, iz Knina su se spremali poći u prvim poslijepodnevnim satima. Jedne je put vodio prema Sinju i Alki, druge prema Glini i Thompsonu, a treće svojim domovima. Na proslavi Oluje i vojni izaslanik Crne Gore Među mnogobrojnim stranim vojnim izaslanicima koji su prisustvovali proslavi operacije Oluja bio je i brigadir Ivan Mašulović, vojni izaslanik Crne Gore. Prema dostupnim podacima, ovo je prvi put da je na proslavi u Kninu bio i službeni predstavnik Vojske Crne Gore. I to godinu i nekoliko mjeseci nakon što je Crna Gora primljena u NATO savez. Ubrzo nakon što je crnogorski časnik prikazan tijekom direktnog prijenosa iz Knina na nacionalnoj televiziji, potez crnogorskih vlasti žestoko su napali prosrpski političari u Crnoj Gori i mediji u Srbiji. Parlamentarna crnogorska stranka Nova srpska demokratija odmah je proglasila brigadira Mašulovića veleizdajnikom kao i one koji su ga poslali “na proslavu zločina nad srpskim narodom”. Na portalima medija u Srbiji ovaj postupak Vojske Crne Gore se opisuje sramotnim, a proruski portal Sputnjik odmah je objavio i crtice iz Mašulovićeve karijere te je otkrio kako je ranije u policiji, a i sada u vojsci uglavnom radio u obavještajnom segmentu. (Krešimir Žabec)
  10. Srbija je danas, u ime svojih, progovorila, i to bez trunke mržnje, bez poziva na osvetu, bez želje za bilo čim drugim osim za istinom, i elementarnom pravdom. IZVOR: TANJUG SUBOTA, 4.08.2018. To je poručio predsednik Srbije Aleksandar Vučić obraćajujući se povodom godišnjice progona srpskog naroda u "Oluji". "Srbija je progovorila onom pravdom zbog koje i danas ponavljam ono što najmanje žele da čuju. Da nikakvih Oluja, za Srbe, zato što su Srbi, više nikada neće biti. I da ćemo stajati uz svoj narod, za svoj narod, ne ugražavajući nikog, ne preteći nikom, ali i ne dajući na sebe i svoje. I nemamo mi čega više da se stidimo, zato što smo Srbi", poručio je predsednik Vučić. U Bačkoj Palanci su večeras, ukazao je, svi Srbi i njihovi politički predstavnici, iz BiH, Republike Srpske, Crne Gore, i iz Hrvatske, i svi Krajišnici, kaže, gde god da žive, od Busija do Kanade, od Futoga do Australije, treba da znaju da nisu sami i da Srbija možda i može bez Krajine, ali bez Krajišnika ne može. A potom je nastavio: "Dragi prijatelji, Krajišnici, Danas smo došli ne samo da obeležimo taj najstrašniji dan u našoj novijoj istoriji, dan u kojem je otpočela golgota čitavog jednog naroda, naroda na čija leđa je natovaren krst roda, porekla i vere, i naroda koji je šiban mržnjom, nego i da posvedočimo, pred svima, a pogotov pred onima koji su zaboravili, namerno ili slučajno, da je svaki zločin, večan i da ne može ni da se zaboravi, ni opravda. A najmanje može da se slavi. Možete li da zamislite one koji će da slave Jelenine suze i njenu bol. Ako im je da slave, neka slave, a mi možemo sa mnogo ponosa da gledamo u budućnost, ne samo zbog Tesle i Milutina Milankovića, već i zbog Krajišnika koji su ovde kod nas i koji su budućnost Srbije i sveta. Kada ubiješ nekoga danas, ubio si ga i sutra; kada prognaš nekoga danas, prognao si i njegovo juče, prognao si svaki detalj čitavog njegovog života, svu njegovu prošlost, svaki njegov bogovetni dan i svaki tren čitavog njegovog postojanja. I nema okvira u koji to može da se smesti. Nema rama, nema odrednice, za nešto što je zauvek tu, i u nama, i oko nas. I nije nikakva slučajnost što su datumi, zločina zbog različitosti, zbog vere i nacije, isti. Nacisti su 4. avgusta 1944. godine, provalili u sigurno skrovište jevrejske devojčice Ane Frank i odveli je u logor, da umre. Oni koji su, na isti taj dan, 4. avgusta 1995. godine provalili u Krajinu, ubili više od dve hiljade ljudi i 250.000 prognali, samo su ponovili istu stvar. Isti zločin protiv nekoga ko je različit, ima drugčije ime, poreklo i nekog svog Boga. I u oba slučaja, jedina krivica i Ane Frank i Srba iz Krajine bila je ne nešto što su uradili, nego nečije ubeđenje da će, bez njih, neka zemlja, neki ljudi, biti lepši i bolji. U oba slučaja traženo je i primenjeno konačno rešenje. U oba slučaja, oni koji su drugačiji, optuženi su za samo svoje postojanje. I nije puka koincidencija to što je Hitler, 1919. godine optužio Jevreje za to što se "množe", i što je istu tu reč - "množili su se", upotrebio Tuđman, u svom govoru u praznom Kninu, oslobođenom Srba, od sopstvenih stanovnika. Motiv je, dakle, večan, isto kao zločin koji je prouzrokovao. Mržnja, u svojoj iracionalnosti, ne prepoznaje ni vreme niti bilo kakav kraj, osim onog, konačnog, da nekoga nema. Razlika je, posle svega, samo u brojkama, koje govore, ne o manjoj želji, nego o manjoj efikasnosti. A namera je ista. Hitler je hteo svet bez Jevreja, Hrvatska, njena politika je htela Hrvatsku bez Srba, jer su, kako je rečeno, "razarali hrvatsko nacionalno biće". Kako, nije objašnjeno, niti je to bilo potrebno. Odvratna emocija, koja pokreće pogrom, istrebljenje, ne traži ni racio ni pojašnjenje. Dovoljno joj je nečije ime i prezime, da uradi sve ono što je uradila, u ime svog imena. Dovoljno joj je to "Srbin", i "srpsko" da spali sve u Kistanjama, Lunićima, Ružićima, Đitićima, Kućima, Krikićima, Treskavici, Civljanu, u Donjem Lapcu, Benkovcu, Cetini, Kninu, Dvoru, Srbu, Glini. . . Kod Drniša su ubili štene, nedaleko od ustaških Ccavoglava, pod optužbom da je "srpsko". Ubijali su i krave, vadili im oči, prosipali drob, i ostavljali ih u centru srpskih sela, kao opomenu, i jasnu poruku - ne vraćajte se. Delili su letke, sa obećanjem da će oni, koji se usude opet u Hrvatsku, da budu zaklani. Bombardovali su kolone izbeglica, pljuvali ih i kamenovali, silovali, ubijali kraj kuća i kraj puta, potrudivši se da pir bude krvav, i da niko, od Srba, ne ode iz Hrvatske, bez kazne. Kazne koja mu je dodeljena samo zato što je Srbin. I ako to nije namera, šta je onda namera? Ako to nije etničko čišćenje, šta je onda etničko čisćenje? Ako to nije zločin, najveći zločin od svih zločina, zločin zbog krvi, nacije i vere, kako, onda taj zločin izgleda? Ne znam. Ali znam da danas slave, ida nikoga, prethodno, bar iz puke pristojnosti, za taj zločin nisu kaznili. I neće. Baš kao što neće nikada da priznaju Jasenovac, i sve njegove žrtve, i kao što neće da priznaju da su ubili više stotina hiljada Srba tokom Drugog svetskog rata, kada su, po prvi put, stvarali nezavisnu državu Hrvatsku, samo za Hrvate i ni za koga drugog. No, to su oni, i to se sigurno neće promeniti. Ali nešto drugo, sasvim sigurno hoće. Srbija se menja. Srbija, koja jako dugo nije shvatala da tragedije ne počinju kada se ne razumeju reči, nego kada se ne razume ćutnja. I tu ćutnju, tešku ćutnju svog naroda, svojih Krajišnika, nismo razumeli, previše dugo, gotovo punih 18 godina. I ćutali smo na tu ćutnju, plašeći se da kažemo ništa drugo, nego ono što jeste. Nismo smeli da kažemo, "zločin". Ni da kažemo, "pogrom". Ni da kažemo, "čišćenje". Ni, "istrebljenje", "ubijanje", "silovanje", "paljenje", "pljačkanje". Danas, smemo. Danas je Srbija, u ime svojih, progovorila. Danas Srbija govori u ime svih Krajišnika. Bez trunke mržnje, bez poziva na osvetu, bez želje za bilo čim drugim osim za istinom, i elementarnom pravdom. Onom pravdom zbog koje i danas ponavljam ono što najmanje žele da čuju. Više nikada nikakvih Oluja, za Srbe, zato što su Srbi, neće biti.To je moja poruka Srbima i svima drugima. I nećemo više, Milorade, biti samo utočište za naš narod, za naše Srbe. Bićemo zaštita za svakog od njih, stajaćemo uz svoj naroda, i nikome nećemo dozvoliti da ga progoni i ponižava. I nemamo mi čega više da se stidimo, zato što smo Srbi. Suviše je, dragi Krajišnici, velikih Srba, a pogotovo velikih Srba, iz Hrvatske, onih zbog čijih pronalazaka danas svoju sramotu ne slave u mraku, i bez mikrofona, da bi se mi stideli. A kako ćete Tesli da promenite rod, Tesli od oca pravoslavnog sveštenika i majke Srpkinje da kažete da nije Srbin? Nego šta je? Kao i Milanković i veliki Krajišnici koji ovde žive. I ti Srbi, i Ličani i Kordunaši i Dalmatinci...nama su dali najviše. Ostavili su oni, i Hrvatskoj, svoja velika dela. Ali, još više su dali nama. Srbi, Krajišnici, doneli su ovde, u svoju kuću, sav svoj talenat, marljivost, svu genijalnost tog krša u kojem su se rodili i koji te tera na velika dostignuća, i dali nam, sve to, onako kao što deca daju roditeljima. Dali su, svojoj otadžbini, svojoj majci, Srbiji. I nije Jelena dala pola srca. Jelena je svojoj Srbiji i Bačkoj Palanci dala dva srca, i ono krajiško i ono odavde iz Srbije. Onoj čiji su najveći ponos. Onoj koja, i to je više od obećanja, to je ozbiljna zakletva, nikada neće da ćuti. Ni o zločinu, ni o svom ponosu. I na kraju, dozvolite mi da se još jednom izvinim svim Krajišnicima, svim prognanim, svim žrtvama, za sve te godine ćutanja,teškog i zlokobnog ćutanja. Muk je prošao u Srbiji. I njen, i vaš. I glas nam je sve jači, u Srpskoj i u Bosni i Hercegovini i sve dalje se čuje. Ponosite se time, radujte se zbog toga, u ove dane tuge. Zato što je to dokaz da ih više neće biti. I da ste u svojoj kući, bezbedni i zauvek spaseni. Hvala vam dragi prijatelji što ste se okupili u dosad najvećem broju i došli da što ste nam došli da odamo počast ubijenim i prognanim Krajišnicima. Pozdravljam naš narod gde god da živi. Ništa tuđe nećemo, ali niko ne može da nam zabrani da se zovemo Srbima, srpskim imenom i prezimenom. Pozdravljam Srbe i u Crnoj Gori, i u Republici Srpskoj i u Bosni i Hercegovini i u Hravstkoj, svuda gde žive ovde u regionu i svuda u svetu. Živela Republika Srpska. Živela Srbija", poručio je predsednik Vučić.
  11. Спутњик, 04.08.2018, Што нас не убије, то нас ојача: Како је то кад славиш пунолетство у „Олуји“ [Видео] 4. Avgust 2018. 17:35 DIC Veritas Почетком сваког августа скоро триста хиљада Срба сећа се дана када је прогнано из Хрватске. Међу њима су и Маја Колунџија Зорое, глумица која је свој 18. рођендан провела у избегличкој колони од Книна, преко Босне и Херцеговине до Србије, и Милан Гулић, историчар који је имао десет година када је напустио родни Бенковац. Гост емисије „Свет са Спутњиком“ био је и Саво Штрбац из Документационог центра „Веритас“. Сви они су у августу 1995. године отишли из Републике Српске Крајине. Приближава се 5. август када ће Маја Колунџија Зорое славити рођендан, али и сетити се како је провела онај 18. у избегличкој колони. Каже да је пролазила кроз разне фазе, од тога да никога није желела да чује за дан свог рођења, који је многима донео тешке тренутке. „Знала сам и да будем помирљива, кажем себи то је део моје судбине, онда сам имала фазе да треба да будем поносна што сам извукла живу главу, а сад ове године додатно сам емотивна због трудноће и некако све три те емоције у једном моменту, дану прођу кроз мене“, каже она. Милан Гулић имао је десет године када је са родитељима у колони кренуо из Бенковца ка Србији, данас је доктор историјских наука који се бави тематиком Срба на простору Хрватске. На питање да ли му избегличко искуство отежава посао и да ли може да утиче на објективно сагледавање те теме, Гулић каже да би историчари требало да се држе начела непристрасности, те да и он настоји да то тако буде. „Ствари треба осветлити онако какве су биле. Нажалост, историја Срба у Хрватској у целости није била поље које је претерано окупирало српску историографију, што не значи да није било историчара који су се тиме бавили и што не значи да није било врло вредних књига о томе. Нарочито је то важно сада ових година када Срба у Хрватској има јако мало“, рекао је Гулић, додајући да је остало сећање људи док су људи живи. Каже да ће у наредном неком периоду остати само оно што је записано и зато је важно да силна празна поља у проучавању Срба на подручју данашње Хрватске, Далмације, Кордуна, Лике, Баније, Славоније, Барање осветлити на што је могуће квалитетнији начин, што непристрасније да остане сачувано за нека будућа покољења. Саво Штрбац, директор Документационо-информационог центра „Веритас“, 1995. године био је секретар Владе РСК. За Спутњик каже да од 2002. године хрватски Статистички завод прати на годишњем нивоу миграције становништва према свим државама у свету. Од тада два и по пута више људи је напустило Хрватску и отишло према Србији него што их се из Србије вратило у Хрватску. „Процене су нам веома црне. План Туђмана и његовог естаблишмента с почетка деведесетих је да ће српско питање у Хрватској бити решено за сва времена кад Србе сведу на мање од три процента у укупној популацији. То је сад већ негде на граници“, казао је Штрбац. На питање колико још има непознаница које би волео да реши како би схватио зашто је дошло до 5. августа и прогона Срба из Хрватске, Штрбац каже да му никако није јасно како војска и службе које прате кретање непријатеља нису уочиле покрете хрватских снага. „Хрватска је покренула 138.000 војника за истовремени напад на Крајину у првом ешалону, а иначе су 200.000 војника „дигли“ за ту акцију. Један пријатељ ми је рекао да је стигла процена из Београда да ће напасти део око Слуња. Не треба бити војно образован, па закључити да 200.000 људи довести негде на линије одакле се креће у напад, па то не може остати тајна, ако неко баш лаички посматра. Из тога се извлаче различите приче да је то издаја. Нисам нашао праве документе који би говорили да је неко издао, већ мислим да се заказало у обавештајном смислу. Обавештајци треба да прате све што се дешава на непријатељској страни“, рекао је Штрбац.. Има још непознаница које муче наше саговорнике, али у једно су сигурни. Много је било деце у избегличкој колони, они су данас одрасли људи расути по целом свету вођени народном пословицом: „оно што те не убије то те ојача“. „Много је фактора који утичу на развој човека, па сигурно да је у случају свих нас који смо одрастали и у том ратном периоду и преживели јако тешке избегличке године, у неким стварима наглашавам, можда чак и теже од самих оних ратних. Породица нам је растурена на читав свет, живи се од Канаде до Новог Зеланда, овде где сте ви, готово да немате никога сахрањеног, Срби се везују за гробове и гробишта, ми немамо ништа овде. Тек сада су људи почели умирати, тек сада ова земља у правом смислу постаје наша. Много је фактора који су утицали сигурно тако специфичне околности каква је Олуја била морају оставити траг на човековој души“, рекао је Гулић. Маја Колунџија Зорое данас у Србији чека треће дете, увек је била оптимиста али тај траг Олује у њеној души увек ће остати „Никада нисам успела да заборавим, не желим да заборавим и можда сам прешла чекрк више кад сам добила своју децу у Србији, то је нешто где сам се можда мало више примила зато што преко њих видим да је ово део мене, али никад до краја“, каже наше саговорница.
  12. РТС, 04.08.2018, Штрбац: Срби у Хрватској живе у тешким условима 4. Avgust 2018. 14:48 DIC Veritas Саво Штрбац из Документационо-информационог центра “Веритас” каже за РТС да су до сада ексхумиране 362 жртве које нису идентификоване, али за које се претпоставља да су све српске жртве из “Олује”. Напомиње да не верује хрватској председници када каже да се треба поклонити невиним жртвама након “Олује” јер то није радила до сада. Саво Штрбац рекао је гостујући у Дневнику РТС-а да су до сада ексхумиране 362 жртве које нису идентификоване, али за које се претпоставља да су све српске жртве из “Олује”. “Проблем идентификације може бити двојак. Прво, они који треба да идентификују раде споро, на кашичицу, да не би све одједном и други проблем је што нема узорака крви да би се упоредили са остацима који су ексхумирани”, објашњава Штрбац. Додаје да има још 152 регистрована гробна места. “Кад би идентификовали ово што је ексхумирано, под претпоставком да су жртве ‘Олује’ и кад би ексхумирали ових 152 регистрована гробна места, остали би онда на 100 и нешто правих нестанака из ‘Олује'”, напомиње Саво Штрбац. Каже да Срби у Хрватској живе у тешким условима. “Неприродно је кад немаш комшију километрима далеко, кад немаш струју, воду, амбуланту а свега тога је било у тим местима раније. Неприродно је и да старији живе без логистике млађих јер су њихова деца далеко расута по свету”, истиче Штрбац. Напомиње да не верује хрватској председници када каже да се треба поклонити невиним жртвама након “Олује”. “То није радила до сада и не верујем јој све док тврди да слуша Томпсонове песме са децом у колима, док се дочекује репрезентација са Томпсоном, кад избацује Титову слику из свог кабинета, кад изједначава Јасеновац са Сребреницом и Вуковаром… Она треба много уради да би јој поверовао”, објашњава Штрбац. Каже да је једноставна формула суочити се са прошлошћу на прави начин.
  13. Žrtve akcije „Oluja“ na srpskoj strani 1. Poginuli i nestali Srbi po Veritas-ovoj evidenciji Ova analiza obuhvaća period od početka akcije “Oluja”, 04.08 1995. godine, do kraja 1998. godine, do kada su na području RH i bivše RSK, zbog etničke pripadnosti, ubijani Srbi u većem broju , i oni koji su ostali i povratnici .1 Spisak žrtava akcije „Oluja“ je izvod iz generalnog spiska „SRPSKE ŽRTVE RATA I PORAĆA NA PODRUČJU HRVATSKE I BIVŠE RSK 1990. – 1998. GODINE”, sačinjen po istoj metodologiji. Analiza obuhvaća sve žrtve akcije “Oluja” (tačka 2.), dok su direktne (tačka 3.) i indireknte (tačka 4.) posebno analizirane. 2. Ukupne žrtve (direktne i indirektne) 2.1. Veritas je do 20.02.2014. verifikovao 1.852 poginulih i nestalih lica, od kojih je do sada sahranjeno 930, dok se 922 lica još vode u kategoriji nestalih (po grupama: nestao = 493; nestao/poginuo = 190; nestao/pokopan = 239 lica). 2.2. Poginuli/sahranjeni Poginulo/sahranjeno je najmanje 930 (50% od ukupnog broja poginulih i nestalih u ovoj akciji). Po spolu: muškaraca = 708 (76%); žena = 222 (24%). Prema statusu: civila = 553 (59%); vojnika = 369 (40%); milicionera = 8 (1%). Prema dobi: do 18 godina = 7; od 18 do 60 godina = 482 (52%); preko 60 godina = 424 (46%); nepoznata dob = 17 (2%). Po godinama pogibije: 1995. = 909 (98%); 1996.= 12; 1997. = 5; 1998.= 4 lica. Po regijama pogibije: Banija = 188; Lika = 226; Kordun = 46; Sjeverna Dalmacija = 404; unutrašnjost Hrvatske = 4, BiH = 62 lica. 2.3. Nestali Trenutno se na listi nestalih vodi 922 lica (50% od ukupnog broja poginulih i nestalih u ovoj akciji). Po spolu: muškaraca = 601 (65%); žena = 321 (35%). Prema statusu: civila = 647 (70%); vojnika = 272 (30%); milicionera = 3. Prema dobi: do 18 godina = 2; od 18 do 60 godina = 402 (44%); preko 60 godina = 484 (52%); nepoznata dob = 34 (4%). Po godinama nestanka: 1995. = 897 (97%); 1996.= 19 (2%); 1997. = 6 lica; Po regijama nestanka: Banija = 359; Lika = 228; Kordun = 117; Sjeverna Dalmacija = 191; unutrašnjost Hrvatske = 2, BiH = 25 lica. 2.4. Ukupne žrtve Trenutno se na listi poginulih i nestalih vodi 1.852 lica. Po spolu: muškaraca = 1.309 (71%); žena = 543 (29%). Prema statusu: civila = 1.200 (65%); vojnika = 641 (35%); milicionera = 11. Prema dobi: do 18 godina = 9 ; od 18 do 60 godina = 884 (48%); preko 60 godina = 908 (49%); nepoznata dob = 51 (3%). Po godinama pogibije/nestanka: 1995. = 1.806 (98%); 1996.= 31 (2%); 1997. = 11; 1998= 4 lica; Po regijama pogibije/nestanka: Banija = 547; Lika = 454; Kordun = 163; Sjeverna Dalmacija = 595; unutrašnjost Hrvatske = 6; BiH = 87 lica. 3. Direktne žrtve 3.1. Žrtava na srpskoj strani, stradalih od neprijateljske strane evidentirano je 1.719 lica (93% od ukupnog broja žrtava na srpskoj strani u ovoj akciji), od toga 641 (37%) uniformisanih lica i 1.078 (63%) civila. Pogledajte: „Oluja“ – spisak direktnih žrtava 3.2. Poginuli/sahranjeni Poginulo/sahranjeno je najmanje 840 (49% od ukupnog broja direktnih žrtava u ovoj akciji). Po spolu: muškaraca = 665 (79%); žena = 175 (21%). Prema statusu: civila = 470 (56%); vojnika = 362 (43%); milicionera = 8 (1%). Prema dobi: do 18 godina = 6 (1%); od 18 do 60 godina = 462 (55%); preko 60 godina = 360 (43%); nepoznata dob = 12 (1%). Po godinama pogibije: 1995. = 822 (98%); 1996.= 10; 1997. = 4; 1998.= 4 lica. Po regijama pogibije: Banija = 174; Lika = 217; Kordun = 43; Sjeverna Dalmacija = 375; unutrašnjost Hrvatske = 4, BiH = 27 lica. 3.3. Nestali Trenutno se na listi nestalih vodi 879 lica (51% od ukupnog broja direktnih žrtava u ovoj akciji). Po spolu: muškaraca = 587 (67%); žena = 292 (33%). Prema statusu: civila = 608 (69%); vojnika = 268 (30%); milicionera = 3. Prema dobi: do 18 godina = 2 ; od 18 do 60 godina = 390 (44%); preko 60 godina = 455 (52%); nepoznata dob = 32 (4%). Po godinama nestanka: 1995. = 855 (97%); 1996.= 18 (2%); 1997. = 6 lica; Po regijama nestanka: Banija = 355; Lika = 219; Kordun = 114; Sjevernoj Dalmacija = 179; unutrašnjost Hrvatske = 2, BiH = 10 lica. 3.4. Ukupno Trenutno se na listi direktnih žrtava u ovoj akciji vodi 1.719 lica. Po spolu: muškaraca = 1.252 (73%); žena = 467 (27%). Prema statusu: civila = 1.078 (63%); vojnika = 630 (37%); milicionera = 11. Prema dobi: do 18 godina = 8 ; od 18 do 60 godina = 852 (50%); preko 60 godina = 815 (47%); nepoznata dob = 44 (3%). Po godinama pogibije/nestanka: 1995. =1.677 (98%); 1996.= 28 (2%); 1997. = 10; 1998= 4 lica; Po regijama pogibije/nestanka: Banija = 529; Lika = 436; Kordun = 157; Sjeverna Dalmacija = 554; unutrašnjost Hrvatske = 6, BiH = 37 lica. 3.5. Uniformisana lica kao žrtve Od neprijateljske strane stradalo je 641 uniformisanih lica (630 vojnika i 11 milicionera), što iznosi 98% ukupnih uniformisanih žrtava u ovoj akciji. Od hrvatskih oružanih snaga (HV) stradalo ih je 610 (95%), od čega je do sada utvrđeno da ih je namjerno ubijeno (nakon predaje, odbacivanja oružja ili po napuštanju položaja i odlaska prema RS ili na teritoriju RS) najmanje 174; najmanje 32 ih je ubijeno artiljerijskim i avionskim granatiranjima; najmanje 1 je stradao od ubačenih diverzantsko-terorističkih grupa (DTG); najmanje 9 ih je umrlo u bolnicama od posljedica ranjavanja; najmanje 33 je stradalo nakon zarobljavanja, za 3 lica još nije utvrđen način stradanja, a ostalih 358 su izgubili živote na borbenom zadatku. Od HVO stradalo je 1 lice, ubistvom. Od ABiH stradalo ih je 18 (3%), od čega je utvrđeno da ih je 8 namjerno ubijeno; dok ih je 7 stradalo nakon zarobljavanja, a 3 na borbenom zadatku. Za 12 (2%) lica, koja su takođe stradala na neprijateljskoj strani (3 na izvršavanju borbenog zadatka; 7 nakon zarobljavanja; 2 namjernim ubistvom) do sada se sa sigurnošću nije moglo utvrditi od koje strane su stradali s obzirom da su u nekim akcijama učestvovali zajedno (kombinovano) HV, HVO i ABiH. 3.6. Civilna lica kao žrtve Od neprijateljske strane stradalo je 1.078 civila, što iznosi 90% svih civilnih žrtava u ovoj akciji. Od pripadnika hrvatske strane (vojska, policija, paramilitarne grupe i sl.) stradalo je 1.058 (98%) lica, od toga ih je: ubijeno (vatrenim oružjem, raznim eksplozivnim napravama, spaljivanjem, vješanjem, bacanjem u bunare i sl.) 727 (69%); 1995 =694 (95%) lica; 1996=25 (3%); 1997=6; 1998=2; granatiranjem (uključujući artiljerijsko i avio granatiranje područja RSK i izbjegličkih kolona na području RS) život je izgubilo najmanje 47 lica (4%); u zarobljeništvu (razni načini usmrćenja u logorima, kampovim i zatvorima RH) život je izgubilo najmanje 19 (2%) lica na druge načine živote je izgubilo najmanje 15 (2%) lica (14 umrli u hrvatskim bolnicama i 1 samoubistvo u hrvatskim zatvorima); pod nepoznatim uzrokom smrti na teritoriji pod kontrolom hrvatskih vlasti, prema Veritas-ovoj evidenciji, stradalo je najmanje 250 (24%) lica. To su civili, koji se nalaze u evidenciji nestalih, a o kojima nema nikakvih ili pouzdanih informacija o načinu stradanja. Od pripadnika ABiH stradalo je 15 (1%) civila (svi 1995. godine kada su pripadnici V MK ABiH u akciji “Oluja” napadali izbjegličke kolone sa Korduna i Banije), 10 je ubijeno; 1 stradao usljed granatiranja, 1 umro u bolnici kao posljedica ranjavanja, 1 ubijen nakon zarobljavanja i 2 na za sad nepoznat način; Od zasad neindentifikovane, odnosno kombinovane tri neprijateljske strane (HV, HVO, i ABiH), stradalo je 5 civila (3 ubijena, 1 je umrlo u bolnici od posljedica ranjavanja, a 1 na nepoznat način). 3.7. Ukupne direktne žrtve Kao žrtava akcije “Oluja” na srpskoj strani, stradalih od neprijateljske strane evidentirano je 1.719 lica (93% od ukupnog broja žrtava na srpskoj strani u ovoj akciji), od toga 641 (37%) uniformisanih lica i 1.078 (63%) civila. Od strane hrvatskih snaga (vojska, policija, paramilitarne grupe), stradalo je 610 uniformisanih lica i 1.058 civila, što ukupno daje brojku od 1.668 lica (97% od ukupno stradalih od neprijateljske strane u ovoj akciji); Od strane HVO stradalo je 1 uniformisano lice. Od strane ABiH stradalo je 18 vojnika i 15 civila, ukupno 33 lica (2% od ukupno stradalih od neprijateljske strane u ovoj akciji). Od zasad neidentifikovane, odnosno kombinovane tri neprijateljske strane HV, HVO i ABiH, stradalo je 12 srpskih vojnika i 5 srpska civila ili ukupno 17 lica (1% od ukupno stradalih od neprijateljske strane u ovoj akciji). Upoređujući žrtve “Oluje” sa ukupnim žrtvama rata, proizilazi da je u akciji “Oluja” stradalo 26 procenata više civila odnosno 12 procenata više žena, te da je za 26 procenata stradalo više civila u dobi preko 60 godina. 4. Indirektne žrtve 4.1. Žrtava akcije “Oluja” na srpskoj strani koje se ne mogu pripisati direktno bilo kojoj neprijateljskoj strani, evidentirano je ukupno 133 lica (7% od ukupnog broja žrtava na srpskoj strani u ovoj akciji), od toga 11 uniformisanih lica i 122 civila. Pogledajte: „Oluja“ – spisak indirektnih žrtava 4.2. Poginuli/sahranjeni Poginulo/sahranjeno je najmanje 90 (68% od ukupnog broja indirektnih žrtava u ovoj akciji). Po spolu: muškaraca = 43 (48%); žena = 47 (52%); Prema statusu: civila = 83 (92%); vojnika = 7 (8%); Prema dobi: do 18 godina = 2; od 18 do 60 godina = 14 (16%); preko 60 godina = 69 (77%); nepoznata dob = 5 (6%); Po godinama pogibije: 1995. = 87 (97%); 1996.= 2; 1997. = 1; Po regijama pogibije: Banija = 14; Lika = 9; Kordun = 3; Sjeverna Dalmacija = 29; unutrašnjost Hrvatske = 0; BiH = 35 lica. 4.3. Nestali Trenutno se na listi nestalih vodi 43 lica (32% od ukupnog broja indirektnih žrtava u ovoj akciji). Po spolu: muškaraca = 14 (33%); žena = 29 (67%). Prema statusu: civila = 39 (91%); vojnika = 4 (9%). Prema dobi: do 18 godina = 0 ; od 18 do 60 godina = 6 (13%); preko 60 godina = 35 (82%); nepoznata dob = 2 (5%). Po godinama nestanka: 1995. = 42 (98%); 1996.= 1 (2%); Po regijama nestanka: Banija = 4; Lika = 9; Kordun = 3; Sjevernoj Dalmacija = 12; unutrašnjost Hrvatske = 0, BiH = 15 lica. 4.4. Ukupno Trenutno se na listi indirektnih žrtava u ovoj akciji vodi 133 lice. Po spolu: muškaraca = 57 (43%); žena = 76 (57%). Prema statusu: civila = 122 (92%); vojnika = 11 (8%); Prema dobi: do 18 godina = 2; od 18 do 60 godina = 20 (15%); preko 60 godina = 104 (78%); nepoznata dob = 7 (5%). Po godinama pogibije/nestanka: 1995. =129 (97%); 1996.= 3 (2%); 1997. = 1; Po regijama pogibije/nestanka: Banija = 18; Lika = 18; Kordun = 6; Sjeverna Dalmacija = 41; unutrašnjost Hrvatske = 0; BiH = 50 lica. 4.5. Uniformisana lica kao indirektne žrtve Vojnici SVK i pripadnici milicije RSK stradavali su i na srpskoj strani. Takvih je ukupno 11 lica (2% ukupnih uniformisanih žrtava u akciji Oluja” na srpskoj strani). Namjernim ubistvima stradalo je 1 lice; Samoubistvo je počinilo 1 lice; U saobraćaju život su izgubila 3 lica; Prirodnom smrću umrla su 3 lica; U bolnicama je umrlo 1 lice; Pod nepoznatim uzrokom smrti stradala su 2 lica. 4.6. Civilna lica kao indirektne žrtve Među civilnim žrtvama rata na srpskoj strani evidentirano je 122 lica (10% od ukupnog broja civilnih žrtava na srpskoj strani), čija smrt je vezana za rat i ratna dešavanja, ali se njihova smrt/nestanak ne može pripisati bilo kojoj neprijateljskoj strani. Među njima se nalaze uglavnom civilna lica koja su smrtno stradala u izbjegličkim kolonama izazvanim akcijom “Oluja” (80 se vode kao umrli prirodnom smrću, 6 je izvršilo samoubistvo, 20 je umrlo u bolnicama, 3 su ubijena u međusobnim obračunima, 1 je ubijen iz nehata, 4 ih je život izgubilo u saobraćajnim udesima, a 8 je život izgubilo na druge načine). 4.7. Ukupne indirektne žrtve Žrtava akcije “Oluja” na srpskoj strani koje se ne mogu pripisati direktno bilo kojoj neprijateljskoj strani, evidentirano je ukupno 133 lica, od toga 11 uniformisanih lica i 122 civila. Kod ove kategorije žrtava, civila je stradalo 12 puta više od uniformisanih lica, žena je stradalo 16 procenata više nego muškaraca, a među stradalima je 3/4 starijih od 60 godina, dok ih je po načinu smrti najviše stradalo “prirodnom smrću” (83). Odnos gornjih brojki pokazuje da su najranjivija grupa bili starci i žene. 5. Ekshumacije, identifikacije i sahrane Iz akcije “Oluja” do 20.02.2014. sahranjeno je ukupno 930 posmrtnih ostataka. U organizaciji nadležnih institucija na području RH ekshumirana su 883 leša (849 iz grupnih grobnica2 i 32 iz pojedinačnih grobnica) od čega je identifikovano 550 posmrtih ostatka. Porodice su u sopstvenoj organizaciji pronašle, uglavnom u „vrtnim grobovima“, i sahranile još 325 posmrtnih ostataka. Dakle, na području Hrvatske do 20.02.2014. godine ekshumirano je ukupno 883 posmrtna ostataka iz ove akcije, a od čega još nije identifikovano 333 posmrtna ostatka. Na teritoriji BiH do 20.02.2014. godine iz ove akcije ukupno je identifikovano još 62 posmrtna ostataka i svi su sahranjeni. Veritas raspolaže sa još oko 290 poznatih grobnih mjesta srpskih žrtava vezanih za akciju “Oluja”, a za najveći broj lokacija podaci su dobijeni upravo od hrvatske strane .3 Hrvatska strana opstruira ekshumacije i identifikacije srpskih žrtava iz razloga što bi pronalaženje svih leševa srpskih žrtava pokvarilo njen „imidž“ kao „žrtve srpske agresije“ i što je velik broj srpskih leševa, da su bili na vrijeme ekshumirani,4 mogao uticati i na ishod suđenja hrvatskim generalima pred Haškim sudom, koji su bili optuženi za sudjelovanje u „udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je zajednički cilj bio prisilno i trajno uklanjanje srpskog stanovništva iz regije Krajina“. Beograd, 20. februar 2014. godine Savo Štrbac, predsjednik DIC-a Veritas Srbi su u etnički motivisanim ubistvima likvidirani i narednih godina. Prema Veritasovom istraživanju počev od 01. 01.1996. likvidirano je ukupno 70 Srba, a još ih je 13 izgubilo život u sumnjivim samoubistvima. ↩ 301 sa groblja u Kninu, 154 sa groblja u Gračac, 27 sa groblja u Korenici, 160 sa groblja u Petrinji, 64 sa groblja u Dvoru, 31 sa groblja u Šibeniku; 56 sa groblja u Zadru, 7 sa groblja u Vrlici i 49 sa groblja Žitnik ↩ Groblje Slunj 17; Groblje Šaš 14; Groblje Glina 25; Groblje Selište 15; Lička Jasenica 4 i još pedesetak iz manjih lokacija ↩ Po pravosnažnom okončanju krivičnog postupka protiv hrv. generala Gotovine i Markača, a pred ICTY, u organizacji hrvatske vladine komisije ekshumirana su 94 posmrtna ostataka srpskih žrtava iz vremena “Oluje” (31 sa Šibenskog groblja, 56 sa Zadarskog groblja i 7 sa Vrličkog groblja). ↩
  14. Srbija danas, 04.08.2018, KAO DETE JE PREŽIVEO OLUJU: “Šamarali su mi oca, a mene pitali pucam li tim tenkićem na Srbe ili Hrvate” 4. Avgust 2018. 12:33 DIC Veritas Ovo je priča Ranka Kneževića (28) koji je prvo je izbegao iz Siska 1992, a potom i iz Kostajnice 1995. u Oluji. Svaki put kada je bežao sa porodicom, tri dana ranije bi dobio kuče koje je ubrzo morao da napusti. Svakom je davao ime Džeri, a kasnije je shvatio zašto mu je otac zloslutno rekao: “Kud to ime ponovo!” Da je znao, nazvao bi ga Đole. Reč prepuštamo njemu… - Sinko, kog ti političara voliš – pitao me je komšija veče pre nego što smo pred naletom rata pobegli iz Siska. Ja sam “na keca” odgovorio: - Slobodana Miloševića! Koga bih drugog? On mi je bio idol, a gledao sam samo političke emisije te 1992. kada smo proterani prvi put. Ništa crtaći, samo politika! Tako je to kad imaš “čak” četiri-pet godina. - I, i – nastavio sam kad sam osetio negativnu energiju u vazduhu – i Stipe Šuvara, naravno! Ni dan-danas ne znam ko je taj Šuvar, ali sam tada znao da je protiv Slobe. Komšija se nasmejao i otišao, a i mi smo sutradan otišli da se, kako sada stvari stoje, ne vratimo u Sisak ni turistički. Eto, tako mogu da počnem moju klinačku priču o ratu u Hrvatskoj. Ili bi još dramatičnije bilo da spomenem kako smo posle tri godine bežali iz Kostajnice ispred one kolone iz Oluje. Mada je za priču, da bi bila prava holivudska, to povlačenje od nekoliko dana bilo isuviše “mirno”. Jest da se razdaljina od Banije do Smedereva u normalnim uslovima obično prelazi za manji deo dana, pogotovo kad niko ne presreta kolonu i na nju ne baca bombe. To Hrvati zovu “traktorijada”! Dramatičnije je bilo tri meseca ranije kada smo išli u posetu rođacima u Smederevo da kupimo knjige za treći razred. Hrvati su zaustavili naš auto kod Jasenovca, a ćaleta su pola sata šamarali i ispitivali u obližnjem šatoru. U dokumentima se vodio na Liku gde se tad već ratovalo za razliku od Kostajnice. Na rastanku su mu poručili kako na nekakvoj “crnoj listi” ima jedan Knežević iz Like i kako im je žao što to nije on. Mene su samo pitali da li imamo neko oružje u kolima i na koga pucam iz tenka sa kojim sam se igrao na zadnjem sedištu – na Srbe ili Hrvate. Na prvo pitanje su dobili kratko “ne” iako sam znao da nosimo municiju za pištolj i desetak bombi u kutiji za jaja. - Ja iz tenka ne pucam, ja se samo igram njime – glasio je dečji odgovor na drugo pitanje. Dovoljno da dobro odigram ulogu i pođemo dalje ka Srbiji. Sasvim pogubno po priču bi bilo ako bih počeo da opisujem kako smo se u rodnom Sisku družili sa komšijama raznih vera i nacionalnosti. Preko puta nas su živeli muslimani koji su kad je zaratilo bili na strani Srba. Levo od nas su bili muslimani koji su odabrali Hrvate, a u ostatku su pomešani živeli Srbi i Hrvati. No, koga to zanima, nema “akcije”! Koga to zanima što su naši kumovi Delkići muslimani i što je kuma Slada (mi smo je zvali Slađa) krišom jela ćevape kod nas kad joj muž terenac nije bio tu. To ne govorim da bih joj naudio, već da bih opisao kakva je harmonija vladala u Sisku i kako nama “običnima” nimalo nije smrdelo na rat. Sa kumićem Senadom, Sekijem (da nisam pitao roditelje kako se zovu ne bih ni znao da vam kažem) proveo sam detinjstvo do pete godine. Koga zanima što su moji prvo radili u Železari i na trafici i što su potom otvorili piljarnicu? Napustili iznajmljen stan, kupili kuću, sredili je, zasadili raznovrstan voćnjak na tri hektara. To je, ponavljam, dosadno! Uzbudljivije je da vam kažem kako sam ja kriv što je izbilo sra*e! Što se desila ta odvratna slučajnost da kad god smo morali da bežimo, ja sam uvek dobijao isto kuče – smeđe, kratkodlako, sa povijenim ušima, rasno. Tačno tri dana pred selidbu. I oba puta, i u Sisku 1992. i u Kostajnici u avgustu 1995, dao sam im ime Džeri. Posle, kad sam morao da ga ostavim samog i da odem, shvatio sam zašto mi je otac zloslutno rekao: “Kud to ime ponovo!” Da sam znao, nazvao bih ga Đole! Deluje pomalo neverovatno, pravo holivudski. A svega sam imao – tri-četiri džaka igračaka, uključujući i glisere koje sam puštao u kadu. Išli smo na more! Samo mi je falio taj pas. Svi su imali bar jednog, sem mene. Jedva sam namolio moje da mi ga kupe. Drugog Džerija, u Kostajnici, dobio sam par meseci posle rođendana kada mi je čiča poklonio malu vojničku uniformu i malu beretku. Najbolji poklon koji sam mogao da dobijem! Jer, mi klinci u Kostajnici se nismo igrali kaubojaca i Indijanaca – nije bilo potrebe. Kupali smo se na Uni, a reka je bila granica. Dakle, sve “normalno”. Igrali smo samo borilačke igre, “Strit fajter” na primer. Nikom nije bilo zanimljivo da goni “Sonika”. Od kad smo 1992. posle tri meseca provedenih u Smederevu stigli u Kostajnicu, sve do avgusta 1995, tamo je mirisalo na mir. Znam da to zvuči čudno ako vam kažem da je bilo svakakvog oružja, ponekad i policijskih časova i da smo iz predostrožnosti u školu išli busom. Na svakom početku ulice su ispred kuće bile “prage”, protivavionski topovi. Naša kuća je baš bila na početku ulice. Sa tim sam odrastao savršeno normalno. Došle su Ujedinjene nacije, dovozili su tenkove, bilo je crnaca. U školi nam je svakih 20 minuta sletao helikopter jer je tu bilo jedino poljanče na brdu. Ta je škola posle srušena, tu su bile borbe, a bila je nova – čak prevelika za toliki broj đaka. Bilo je učionica u koje niko nije ulazio, bilo je podruma gde su se čuvale rezervne nove klupe, za četiri veka unapred, čini mi se. Ujedinjene nacije nisu ništa radile osim što su učestvovale na fudbalskim turnirima. I to neuspešno. Moj ćale i predsednik opštine su plaćali večere onima koji im zabiju najviše golova. Ostalog fudbala se ni ne sećam. Ako smem da se našalim, za nas su glavni fudbaleri bili Zenga i Rambo! Mi smo i mislili da će život da se nastavi normalno. I kad smo posle Siska bili u Smederevu bili smo ubeđeni da će to ludilo da prođe, da će ljudi da “olade”, i da ćemo da se vratimo. Poneli smo samo dve najlonske kese s vešom. Na kraju smo, kako je i počelo, preko noći saznali da od toga nema ništa, da je to druga zemlja, da je sve etnički čisto i da tu niko neće da se vrati. Da su gomilu kuća popalili i da su sve opljačkali. Prve komšije, bukvalno. Neko od naših je bio dole i ušao u komšijsku kuću gde je video našu garnituru. Rat probudi u ljudima sve najgore! A, onda, sve iznova. Dobio sam Džerija, i baš kao i u Sisku, opet selidba za tri dana – kad je kukuruz najveći! Ljudi su ostavljeni na cedilu, nisu znali šta će i odlučili su se da beže. I to je to! Do jednog trenutka je bilo sve u redu, a onda puče crkva, pa onda i njihova. Tako je sve počelo! Tamo su idilični predeli, delovalo je kao raj, a zapravo je bilo minsko polje. Počela je pucnjava po ulici, i toga se dobro sećam. Prepoznao sam i neke komšije koje su tu bile sa njima, uključujući i muslimane. Bilo je pucanja, ginulo se, palilo se, stavljale su se bombe u veš mašine. Pre toga je bilo dežurstava, vojničke kućice su napravljene ispred svake ulice gde su se smenjivali ljudi iz komšiluka. Interna vojska. Ljudi su se vrlo brzo naoružali, iz sigurnosti. Hrvati su krenuli u pojedinačne akcije, bilo je incidenata, a Ujedinjene nacije i dalje nisu ništa radile, osim što su igrali turnire u fudbalu. Naši su se organizovali i takođe dejstvovali i takvo stanje je moglo da potraje i deset godina. Ljudi su i to prihvatili kao normalnu situaciju. Sećam se kako su roditelji odlazili na ratište, moj otac, čiča, ujak. To je bilo stresno za nas decu. U početku nije bilo mnogo žrtava, ali kada je njima došla pomoć, kada se Hrvatska organizovala, toga je bilo sve više. I potom kolona i selidba u Srbiju. Sve je ostalo iza nas, kao i onomad u Sisku. I video klub koji su moji držali u Kostajnici gde sam gledao Terminatora, Rokija, Ramba, Džejmsa Bonda – sve filmovi koji su sa zakašnjenjem posle stizali i u Srbiju. Ako je prepodne bila premijera u Kanu, popodne je film bio na mojoj polici. I super društvo u školi u kojoj samo Kineza nije bilo, ali je vladala harmonija. Drugovi Uglješa, Dušan, moj najbolji ortak Velibor… Lugavčina, Kolari, Smederevo, Šabac, Bijeljina, Prijedor i na kraju Šabac – tu smo se selili, a ja sam do petog razreda promenio šest škola. Ja sad kad je godišnjica mature mogu da idem gde hoću, na šest žurki. Ako je nešto od svega ispalo dobro, onda je to! U Kostajnici sam od Oluje bio samo jednom, nešto pre bombardovanja 1999. Kupao sam se u Uni, ali do kuće nisam išao, nisam osećao potrebu. Tad smo se poslednji put čuli sa kumovima Delkićima. Čuo sam da je kumić Seki golman i da je dogurao i do neke reprezentativne selekcije BiH, ne znam u kom uzrastu. U Sisku nisam bio nikada. Gledao sam našu kuću na “Google earthu”, sve je isto, iste pločice kojim smo je ponovili neposredno pre bežanije. Sve se lepo vidi. Samo, ono što je pod zemljom – to se ne vidi! Vidi se lepo, baš kao što se na Dnevniku lepo videlo da moj ujak Ilija gine u predgrađu Kostajnice tako što je pištoljem marke “ce-ze” krenuo na tenk. Gledali smo svi porodično, neposredno po našem prolaženju kroz Oluju: mama i ja, kao i rođaci iz Smedereva – tetke, teče, babe, dede, mala sestra. Bilo nas je mnogo tamo! O ujaku i njegovima nismo imali drugih vesti, a na ratištu su bili i otac, brat i čiča s kojima smo se nešto ranije rastali. Ko da posumnja da je sve montirano, tad nismo ništa znali o obradi snimaka. Ko bi rekao da je Ilija poginuo, ali ne 1995, već desetak godina kasnije. Pao je sa drveta, brao je bršljen. Zato, ako me pitate da li se sećam politike i političara iz detinjstva, odgovoriću vam: “Sećam se, mnogo ljudi se tada bavilo politikom, svaki drugi. Možda je malo bilo stanovnika, ali je zato političara bilo mnogo! Mnogo stranaka i mnogo opozicije. Plodno političko tle. ZA TO SMO SE BORILI!” Sergej Komnenić
  15. ДИЦ Веритас, 30.08.2018, Дани туге и сјећања: Олуја је погром – Бања Лука, Нови Град, Петровачка цеста 31. Juli 2018. 13:19 Обиљежавање 23. годишњице Великог крајишког егзодуса (Операција „Олуја“) у органицацији ДИЦ Веритас у сарадњи са локалним заједницама и СПЦ.
  16. DIC Veritas, 03.08.2018, Saopštenje povodom godišnjice stradanja Srba u agresiji hrvatske vojske na RSK u avgustu 1995. godine („Operacija Oluja“) 3. Avgust 2018. 13:22, DIC Veritas Četvrtog avgusta 1995. godine oružane snage Republike Hrvatske, uz odobrenje i podršku NATO, u sadejstvu sa snagama Hrvatskog vijeća odbrane (HVO) i Armije BiH (ABiH), izvršile su agresiju na sjevernu Dalmaciju, Liku, Kordun i Baniju, odnosno na Srpsku autonomnu oblast Krajina, u sastavu tadašnje Republike Srpska Krajina (RSK). Agresija je izvršena uprkos činjenicama da je ta oblast bila pod zaštitom UN-a, pod nazivom sektori “Jug” i “Sjever”, i da su predstavnici RSK dan prije u Ženevi i Beogradu prihvatili prijedlog međunarodne zajednice o mirnom rješenju sukoba. Protiv krajiških Srba (oko 230.000 žitelja sa oko 30.000 vojnika) angažovano je oko 200.000 vojnika, od kojih je direktno u operaciji učestvovalo 138.500 pripadnika HV-a, MUP-a i HVO-a. Ako se tome dodaju snage ABiH i NATO, agresora je bilo više nego stanovnika u Krajini, a omjer vojnika bio je najmanje 7:1 u korist agresora. Za nekoliko dana neravnopravne borbe slomljen je otpor Srpske vojske Krajine (SVK). Narod zapadne Krajine, njih preko 220.000, poučen “istorijskim iskustvom”, kreće u dotad najveću srpsku “seobu”, na istok braći po vjeri i naciji. I kad je prestao svaki otpor SVK, agresor je ubijao ljude koji nisu htjeli ili mogli sa svojih vjekovnih imanja, ali i one u izbjegličkim kolonama, i do Une i preko Une, duboko u teritoriju tadašnje Republike Srpske. Na evidenciji Veritasa nalaze se imena 1.861 poginulih i nestalih Srba iz ove akcije i poslije nje, od čega 1.211 (65%) civila, od kojih su oko tri četvrtine bili stariji od 60 godina. Među žrtvama se nalazi 548 (29%) žena, od kojih su oko četiri petine bile starije od 60 godina, što predstavlja jedan od “crnih” rekorda građanskog rata devedesetih prošlog vijeka na prostorima prethodne Jugoslavije. Od ukupnog broja žrtava do sada je rasvijetljena sudbina 1.084 lica, dok se na evidenciji nestalih vodi još 777 (43%) lica, od čega 588 (72%) civila, među kojima 295 (50%) žena. Hrvatska izbjegava bez valjanog razloga ekshumacije i poznatih mjesta ukopa sa oko 152 posmrtnih ostataka, pokopanih uglavnom pod oznakom “nepoznat”, što je jedinstven slučaj na području bivše Jugoslavije, kao što bez pravog razloga oteže i sa identifikacijama 362 ekshumiranih posmrtnih ostataka. Oko 1.500 pripadnika SVK preživjelo je zarobljavanje, od kojih su mnogi suđeni i osuđeni na dugogodišnje kazne zatvora zbog krivičnih djela ratnog zločina. Oko 3.200 starih i nemoćnih, koji nisu htjeli ili nisu mogli napustiti ognjišta, na silu su internirani u logore za civile. Krajina je opustošena, opljačkana pa porušena i zapaljena. Nisu bili pošteđeni ni crkveni, kulturni, istorijski srpski, kao ni antifašistički spomenici. Ova agresija, pod kodnim nazivom “Oluja”, sprovođena je, kao uostalom i one koje su joj prethodile (“Miljevački plato”, “Maslenica”, “Medački džep” i “Bljesak”), po taktici “spržene zemlje”, što je polovinom novembra 1995. godine doseglo razmjere potpunog zatiranja srpske zajednice u Krajini. Iako je bilo očigledno da je hrvatska vlast preduzela ovu agresiju zbog optiranja teritorije bez srpske većine koja je na njemu živjela, Savjet bezbjednosti UN-a, osim “snažne osude hrvatske vojne ofanzive velikih razmjera” (R 1009/95), nije donio, ni ovoga puta, bilo kakve kaznene mjere protiv agresora. Najveći paradoks ove agresije, kao i onih koje su joj prethodile, nalazi se u činjenici što je agresor bila članica UN-a, a Krajina zona pod zaštitom iste organizacije i što su neke druge članice te organizacije odobrile i učestvovale u samoj agresiji. „Oluja“ je jedini događaj u kojima su Srbi iz Hrvatske žrtve, koji je suđen pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Pretresno vijeće je jednoglasno zaključilo da su dvojica od trojice optuženih generala bili učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, čija je zajednička svrha bila trajno uklanjanje srpskih civila iz Krajine silom ili prijetnjom silom, i osudilo ih, Antu Gotovinu na24, aMladena Markača na 18 godina zatvora. Žalbeno vijeće je, tjesnom većinom, sa tri prema dva, poništilo cijelu presudu Pretresnog vijeća i oslobodilo optužene generale po svim tačkama optužbe. Iako nije negiralo zločine utvrđene u prvostepenoj presudi, Žalbeno vijeće nije našlo za shodno da optužene generale osudi ni po alternativnim vidovima odgovornosti. Od nekoliko do sada procesuiranih pripadnika sopstvenih oružanih snaga za ratne zločine nad Srbima iz vremena “Oluje”, hrvatski sudovi su pravosnažno osudili samo jednu osobu (slučaj “Prukljan i Mandići”). U nekoliko zadnjih godina, nekoliko porodica ubijenih Srba u ovoj akciji, nakon dugogodišnjih i iscrpljujućih sporova punih obrata, uspjeli su ostvariti naknadu štete za ubijene rođake. I sud BiH sudio je i osudio jednog pripadnika 5. MK A BiH za ratni zločin nad četvoricom pripadnika SVK, koje je uz njegovu saglasnost, po zarobljavanju na Suvoj međi na teritoriju Hrvatske, ubio mudžahedin iz sastava iste jedinice. Porodice ubijenih, čiji posmrtni ostaci još nisu ni pronađeni, pokrenuli su postupak protiv Hrvatske za naknadu štete a osnov odgovornosti je u Splitskom sporazumu od 22. jula 1995. o “zajedničkoj odbrani od srpske agresije”. U direktnoj vezi sa operacijom “Oluja” je i parnični postupak pred Federalnim sudom u Čikagu po tužbi krajiških Srba protiv konzultantske firme MPRI, odnosno njene pravne sljednice, podnesen u avgustu 2010. godine, zbog naknade štete po osnovu saučesništva u genocidu, koji je, nakon dugih pregovora, u jesen 2016 okončan nagodbom. Vrednije od dobijenog novca u simboličnom iznosu je saznanje da je preko ovog postupka barem dio svjetske javnosti upoznat s tragedijom Srba iz bivše RSK, kojoj su uveliko kumovale i američke organizacije poput MPRI. “Oluja” je stigla i pred Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) pred kojim se vode sudski sporovi po tužbama oštećenih Srba protiv Hrvatske, koji su izgubili sporove pred hrvatskim sudovima ili smatraju da njena državna tijela nisu sprovela efikasnu istragu smrti njihovih rođaka civila, koji su ubijeni za vrijeme ili neposredno nakon ove akcije. Međunarodni sud pravde (MSP) je kroz obrazloženje svoje presude iz februara 2015. godine operaciju “Oluja” kvalifikovao kao akciju etničkog čišćenja – Hrvati su htjeli srpsku teritoriju bez Srba očekujući da oni sami odu, a ne da ih “unište u cjelosti ili djelimično”. A da bi ih natjerali da napuste svoja vjekovna ognjišta, granatirali su njihove gradove i izbjegličke kolone, ubijali i fizički i psihički zlostavljali zaostale civile i vojnike i sprječavali im povratak, ali ni to sve skupa, po ocjeni suda, nije doseglo nivo genocida (nedostaje “genocidna namjera”). MSP je ovom presudom krajiškim Srbima dao solidnu osnovu da pravnim putem nastave tražiti ostvarenje ostalih (sporednih) zahtjeva iz njihove kontratužbe: procesuiranje počinilaca svih ratnih zločina nad njihovim sunarodnicima, obeštećenje za uništenu imovinu i izgubljene živote, održivi povratak i puno poštivanje njihovih nacionalnih i ljudskih prava, uključujući i široku političku autonomiju kakvu im je međunarodna zajednica (UN, EU, SAD i RF), prije akcije “Oluja”, garantovala “Planom Z-4”. I umjesto da Hrvatska, i bez naloga MSP, odustane od slavljenja “akcije etničkog čišćenja i masovnih zločina” kao dvostrukog državnog praznika (“Dan pobjede i domovinske zahvalnosti” i “Dan hrvatskih branitelja”), slavlje se iz godine u godinu pretvara u veličanje ustaštva i izlive mržnje prema Srbima. Obećanja o zaštiti manjinskih nacionalnih prava, data od hrvatskih zvaničnika na dan ulaska Hrvatske u EU prije pet godina na trgu Bana Jelačića u Zagrebu, pretvorila su se u svoju suprotnost – srpska zajednica je postala još minornija, obespravljenija i napadanija. Na sve to, međunarodna zajednica, uključujući NATO i EU, čija je Hrvatska u međuvremnu postala članica, ćuti kao što je ćutala i prije 23 godine. U Beogradu i Banjaluci, 3. avgusta, 2018. godine P R E D S J E D N I K Savo Štrbac
  17. 04. kolovoza 2018. Piše Vaska Radulović SNV Prekinimo spiralu mržnje U Mokrom Polju kraj Knina održano sjećanje na devetoro civilnih žrtava Oluje: Među nekoliko desetina okupljenih bile su i porodice žrtava. Iako nerado pričaju o bolnim uspomenama koje ih vežu za ovaj datum, svakodnevno se sjećaju onih bez kojih žive više od dvije decenije nakon rata Dan uoči obilježavanja 23. godišnjice Oluje, u Mokrom Polju nedaleko Knina, služen je parastos za ratne žrtve u ovom selu. Ubojstva devetoro civila u Mokrom Polju započela su 6. kolovoza tokom akcije ‘Oluja’ i nastavila se nakon završetka vojnih djelovanja. Zločini do danas nisu procesuirani. Prije samog parastosa, koji su u hramu Sv. apostola Luke služili oci srpske pravoslavne crkve Eparhije dalmatinske, održana je sjednica Vijeća srpske nacionalne manjine Šibensko-kninske županije, na kojoj je, nakon minute šutnje za sve ratne žrtve, pročitana i 11. izjava sjećanja koju je izdalo Srpsko narodno vijeće iz Zagreba. - Na današnji dan svi se sjećamo događaja od prije 23 godine kada je srpski narod bio primoran da ode sa svojih ognjišta. Mislim da je nakon 23 godine konačno došlo vrijeme da se pronađu i kazne počinitelji zločina, ali uzevši u obzir sadašnje ponašanje predstavnika vlasti prema srpskoj zajednici, teško je reći da li to možemo očekivati u skorijoj budućnosti. Sjetimo se samo Varivoda i Gošića za koje su počinitelji pronađeni, a optužnica poništena iz formalnih razloga. Pronalaskom počinitelja zločina, pronašli bi se nalogodavci, a oni su bili još veći krivci. Kažnjavanjem zločina s obje strane bez iznimaka, konačno bi se vratio mir na ove prostore - kaže Borislav Šarić, predsjednik Vijeća srpske nacionalne manjine Šibensko - kninske županije. Nakon služenja parastosa za postradale u ‘Oluji’, položene su ruže ispred spomen ploče postavljene za devet ubijenih Mokropoljaca, a prisutnima se obratila Aneta Lalić ispred Srpskog narodnog vijeća. - Zločini nisu bili slučajni, o njima se još danas šuti vrlo sustavno i vrlo istrajno - rekla je Lalić. Porodicama žrtava i prisutnima na komemoraciji, obratio se saborski zastupnik SDSS-a Boris Milošević, ustvrdivši da je komemoracija u Mokrom Polju izraz potrebe da se na miran i dostojanstven način obilježi stradanje srpskog naroda za vrijeme Oluje, ali također i svih žrtava stradalih u periodu od 1991. do 1995. godine. - Nije lako naći riječi za opis osjećaja tuge kada se sjetimo egzodusa, kilometarskih kolona, ljudi u tim kolonama, njihovih strahova šta ih čeka i hoće li preživjeti. Teško je bolno prisjećanje na one koji su ostali, a pogotovo na one koji su ubijeni na svom rodnom pragu. Oni su bili krivi samo zato što su ostali - rekao je Milošević. On je s ovog mjesta poslao tri poruke. - Prva poruka je da pamtimo svoje žrtve, ali da prihvatimo i priznamo žrtve drugih. Nama je pamtiti lako jer su nam sjećanja svježa i moramo se okupljati da ona ne izblijede. Druga poruka je da ostanemo na ovim područjima društveno, ekonomski i politički. Da se čuje naša pjesma, da radimo u ovoj zemlji u kojoj postojimo stoljećima i koju su nam ostavili naši djedovi. Čak i oni koji ovdje ne žive, imaju svoje korijene ovdje. Ovo je i njihova zemlja, naša država. Moramo se boriti protiv nepravde, diskriminacije, poniženja i ne smijemo pognuti glavu jer se ne borimo samo za sebe već za čitavo društvo kojeg smo dio. I treća poruka bi bila da svako od nas, svojim doprinosom gradi društvo mira, tolerancije i dijaloga. Da se najzad prekine spirala mržnje kako se zločini koji su se dogodili na ovom mjestu, pa i u proteklim ratovima, više ne bi ponavljali - zaključio je Milošević. Među nekoliko desetina okupljenih u Mokrom Polju, bile su i porodice žrtava. Iako nerado pričaju o bolnim uspomenama koje ih vežu za ovaj datum, svakodnevno se sjećaju onih bez kojih žive više od dvije decenije nakon rata. Jovanka Babić živi sa sjećanjima na ono što se dogodilo u njenoj kući drugog dana nakon Oluje, kad joj je ubijena teško pokretna svekrva. - Ni nakon ovoliko godina zločinci nisu pronađeni. Znamo da je tu bila vojska, da su tada svi ljudi koji su ostali, bili ubijeni i njihova tijela spaljena, ali ni na koga ne možemo pokazati prstom. Bile su to nevine žrtve, većinom žene koje su vjerovale da kao civili nisu ni za šta krive. I danas postoji svjedok koji je bio prisutan kad je vojska ušla u dvorište i kada su pucali, koji je čuo jednog od stradalih kako je vikao :’Čovječe, šta uradi, ubi ženu nevinu’. To je pokazatelj da su zločine činili pojedinci, a te pojedince treba osuditi za to što su radili - zaključuje Jovanka. Mirjana Bjedov u ‘Oluji’ je izgubila supruga Dražena. On je kao vojnik poginuo na Dinari, vjerujući da brani svoj dom, porodicu i tada osmomjesečnu kćerkicu. Njegovo tijelo nađeno je deset godina kasnije i nakon identifikacije u Banjaluci, sahranjeno je u porodičnoj grobnici u Novoj Pazovi. - Nakon desetogodišnje potrage za njegovim ostacima, još godinu dana smo čekali rezultate DNK analize koja je rađena u Londonu kako bi ga sahranili i konačno znali gdje počiva. Uz njega, tada, identifikovana su još njih trojica poginulih. Godine su prošle, ali bol ostaje. Moja kćer sada je odrasla osoba, ali oca joj nitko ne može zamijeniti. Spokojna sam što za razliku od drugih, znam gdje je sahranjen i što moje dijete zna gdje da zapali svijeću za oca - kroz jecaje izgovara Mirjana. Danas su joj, kaže, osjećanja pomiješana. Voli doći u selo u kojem su se rodili ona, njen suprug i kćer, ali joj je još teže kad zamisli kakav je život baš u tom selu moglo imati njeno dijete da je raslo uz svog oca. Dvije godine nakon rata, pratila je svaku razmjenu zarobljenika nadajući se da je i njen Dražen među njima.
  18. VIJESTI Vijesti iz ''Prosvjete'' POMEN I IZJAVA SJEĆANJA ZA ŽRTVE OLUJE 03/08/2018 Prosvjeta U Sabornoj crkvi Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu održan je pomen za žrtve vojne akcije Oluja, koja je dovela do protjerivanja od 200 do 250 000 Srba iz Hrvatske. 
Pomen je predvodilo Njegovo visoko preosvestenstvo, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije, a prisustvovalo je i rukovodstvo SKD Prosvjeta. 
Nakon pomena, u prostorijama SNV-a, pročitana je Izjava sjećanja SNV-a, a prisutnima su se obratili ambasadorica Republike Srbije Mira Nikolic, mitropolit Porfirijei predsjednik SNV-a Milorad Pupovac.

Ambasadorica Nikolic naglasila je da Srbija Oluju doživljava kao “etničko čišćenje Srba s ovih prostora” i da ne želi ulaziti u procjene broja žrtava, čijim se sjećanjem ne smije manipulirati, jer “ničija suza, ni patnja nije manje vredna i zato smo danas ovde”.
Mitropolit Porfirije preporučio je Srbima da dobro razmisle o svemu:
“Možemo u ovim danima biti u iskušenju da uletimo u velike zamke i da, puni ogorčenja, budemo suznji prošlosti. Veliko je umijeće da, kada radimo komemoracije, to radimo na dostojanstven način i da prošlost ne učinimo sadašnjošću, te da joj ne otvorimo mesto u budućnosti.
Nije najvažnije pitanje ko je kriv i ko je prvi počeo, nego kako je moguće da svi mi koji delimo istu ljudsku prirodu i koji smo zapravo jedno, da se pretvorimo u agresivna bića, koja žderu druga bića”.
Predsjednik SNV-a Milorad Pupovac podsjetio je na vrijeme u kojem živimo u kojem na iste dogadjaje gledamo različitim naočalama:
“U pobjedi se moze biti velik, kao sto se u porazu moze biti mali. Nije nužno, ali ni nemoguce da se u pobjedi bude malen, a u porazu velik.
Od završetka rata u Hrvatskoj, imamo opravdan razlog da se pitamo koliko su oni koji obilježavaju pobjedu doista veliki i koliko im je u srcu sloboda i pravednost, a koliko su poraženi doista mali i koliko je u njihovim srcima slobode i pravednosti”?
  19. Kod Knina održana komemoracija za ubijene Srbe nakon Oluje HINA Foto: Hrvoje Jelavić/ Pixsel SRPSKO narodno vijeće (SNV) u subotu je u Mokrom Polju pored Knina održalo komemoraciju u spomen na ubijene i nestale pripadnike srpske manjine tijekom i nakon hrvatske oslobodilačke akcije "Oluja". U znak sjećanja na devetero civilnih žrtava u Mokrom Polju je, dan uoči obilježavanja 23. godišnjice "Oluje", služen je parastos te je održana sjednica Vijeća srpske nacionalne manjine Šibensko-kninske županije na kojoj je pročitana i izjava sjećanja Srpskog narodnog vijeća. "Na današnji dan svi se sjećamo događaja od prije 23 godine kada je srpski narod bio primoran da ode sa svojih ognjišta. Mislim da je nakon 23 godine konačno došlo vrijeme da se pronađu i kazne počinitelji zločina, ali uzevši u obzir sadašnje ponašanje predstavnika vlasti prema srpskoj zajednici, teško je reći da li to možemo očekivati u skorijoj budućnosti", rekao je predsjednik Vijeća srpske nacionalne manjine Šibensko-kninske županije Borislav Šarić. Prilikom polaganja ruža ispred spomen-ploče za ubijene Mokropoljce predstavnica Srpskog narodnog vijeća Aneta Lalić rekla je da "zločini nisu bili slučajni", te da se o njima još šuti. Saborski zastupnik SDSS-a Boris Milošević rekao je da je komemoracija izraz potrebe da se na miran i dostojanstven način obilježi stradanje srpskog naroda za vrijeme "Oluje", ali također i svih žrtava stradalih u razdoblju od 1991. do 1995. godine. Milošević je okupljenima poručio da pamte svoje žrtve, ali da prihvate i priznaju žrtve drugih, da ostanu na tom području društveno, ekonomski i politički te da pridonose izgradnji društva mira, tolerancije i dijaloga. "Da se najzad prekine spirala mržnje kako se zločini koji su se dogodili na ovom mjestu, pa i u proteklim ratovima, više ne bi ponavljali" zaključio je Milošević.
  20. 04/08/2018 | 17:55 ⇒ 22:34 | Autor: RTRS Ni 23 godine nakon "Oluje" bol i tuga ne jenjavaju U zoru, 4. avgusta 1995. godine, Hrvatska je iz svog raspoloživog artiljerijskog oružja otvorila vatru na Srbe u Republici Srpskoj Krajini. Sa gotovo 140.000 vojnika, 350 tenkova i 30 aviona Hrvati su započeli vojno-policijsku akciju "Oluja", etničko čišćenje Banije, Korduna, Like i sjeverne Dalmacije. 250.000 Srba praktično za dan, prognano je iz Hrvatske. Na evidenciji Veritasa nalaze se imena 1.861 poginulog i nestalog Srbina iz ove akcije. Tih dana 1995. godine, narod je krenuo u zbjeg, putem bez povratka. Ni nakon 23 godine, bol i tuga ne jenjavaju. Za predsjednika Narodne skupštine Republike Srpske, Nedeljka Čubrilovića, "Oluja" predstavlja jedan od najvećih zločina na prostoru bivše Јugoslavije za koji niko nije odgovarao. - Iako je riječ o najmasovnijem etničkom čišćenju na ovim prostorima, progonu više od 250.000 Srba i spaljivanju njihovih kuća, ubistvu hiljada vojnika i civila u povlačenju i bombardovanju izbjegličkih kolona niko iz hrvatskog vojnog i političkog vrha nije odgovarao za ovaj zločin, što je poraz međunarodnog prava i pravde - smatra Čubrilović. Godišnjica "Oluje" za Srbe je jeziva, naglašava predsjednik Srbije Aleksandar Vučić i dodaje da Srbija nikada neće dozvoliti da taj zločin bude zaboravljen, kao i da nije srećna što za taj zločin hrvatski oficiri dobijaju odlikovanja. - Možemo da uradimo da krajiški Srbi imaju ista prava kao i svi drugi Srbi, a još možemo da se borimo, da pozivamo hrvatsko rukovodstvo uvijek da nešto učini za one koji su ostali da žive na svojim ognjištima, iako sam veliki skeptik po tom pitanju - kaže Vučić. Za ove zločine Haški tribunal je u prvostepenoj presudi osudio hrvatske generale Antu Gotovinu na 24 godina zatvora i Mladena Markača na 18, ali su u drugostepenom presudom oslobođeni krivice po svim tačkama optužnice, mada zločini u prvostepenoj presudi nisu negirani.
  21. 04/08/2018 | 23:37 ⇒ 23:45 | Autor: SRNA Savanović: "Oluja" je civilizacijska sramota Ministar rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske Milenko Savanović izjavio je da je hrvatska vojno-policijska akcija "Oluja" civilizacijska sramota. Milenko SavanovićFoto: SRNA - Na današnji dan prije 23 godine desila se repriza 1941. i 1945. godine. Desilo se sramno neshvatljivo ponašanje jedne članice UN, koja je upravo pod zaštitom UN napala nedužno srpsko stanovništvo - rekao je Savanović za Srnu u Bačkoj Palanci, gdje je prisustvovao obilježavanju Dana sjećanja na ubijene i stradale Srbe u "Oluji". On je podsjetio da je više od 200.000 pripadnika Hrvatske vojske, Hrvatskog vijeća obrane, takozvane Armije BiH, podržano logistikom NATO pakta, napalo goloruko srpsko civilno stanovništvo. - Njih je branilo jedva 30.000 vojnika Vojske Srpske Krajine. Krenuo je nezapamćen egzodus u kom je bombardovano srpsko civilno stanovništvo. U toku te zločinačke akcije Srbi su bestijalno ubijani, klani i bacani u jame - rekao je Savanović. On je ocijenio da Dan sjećanja na stradale u "Oluji" treba da bude snažna poruka za mlade generacije da se to ne ponovi i poručio da u istorijske udžbenike treba unijeti sva tragična dešavanja od prije 23 godine. Savanović je rekao da Srbi moraju biti jedinstveni, ekonomski jaki i uvijek oprezni zato što su se u dvije Јugoslavije pojavljivali zločinci koji su ih nemilosrdno ubijali. On je naveo da je između 1878. i 1941. godine projektovana monstruozna teza da "Srba zapadno od Drine ne smije da bude". - Zajedički imenitelj svih tih antisrpskih procesa, koji su prethodili devedesetim godinama prošlog vijeka je da ga je osmislila klerofašistička ideologija još u doba Austrougarske monarhije. Dakle prije 23 godine ništa se Srbima nije novo desilo od onog što ih je pogodilo u Prvom i Drugom svjetskom ratu, ali i na kraju prošlog vijeka - rekao je Savanović.
  22. Štrbac: Za nas zločinci, za Hrvate - heroji subota, 04.08.2018. u 12:06 Саво Штрбац (Фото Танјуг) Predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je u okviru obeležavanja „Oluje” odlikovala Antu Gotovinu i Mladena Markača, a predsednik Udruženja Veritas, Savo Štrbac ocenjuje da će to uzburkati strasti i ističe da neke drugačije poruke tokom obeležavanja 5. avgusta u Hrvatskoj i ne očekuje. „Za nas su to zločinci, jer su izveli akciju Oluja. To će uzburkati strasti, ali ja pokušavam da razumem i hrvatsku stranu. Njih dvojica su heroji njihovog domovinskog rata. Nažalost, što ste na jednoj strani veći zločinac, domaćoj strani ste veći heroj. Oni imaju oreol heroja iz domovinskog rata i oreol žrtve, jer su bili u Haškom tribunalu”, kaže Strbac. Podseća da je prvostepena presuda u Haškom tribunalu bila osuđujuća, a da je posle toga doneta „nepoštena, kontroverzna drugostepena presuda i to nadglasavanjem”. Da je sudija na koga je vršen pritisak u Haškom tribunalu ostao pri svojoj prethodnoj odluci, danas se u Hrvatskoj „Oluja” ne bi smatrala „čistom kao suza” već bi to bio ratni zločin, kaže Štrbac.
  23. OBELEŽENA 23. GODIŠNjICA STRADANjA U OLUJI Dan u kojem je otpočela golgota jednog naroda Suviše je velikih Srba iz Hrvatske, onih zbog čijih pronalazaka danas svoju sramotu ne slave u mraku, i bez mikrofona, da bismo se mi stideli Autor: Dejan Spalovićsubota, 04.08.2018. u 20:04 Došli smo ne samo da obeležimo taj najstrašniji dan u našoj novijoj istoriji, nego i da posvedočimo, pred svima, a pogotovo pred onima koji su zaboravili, namerno ili slučajno, da je svaki zločin večan i da ne može ni da se zaboravi, ni opravda, a najmanje može da se slavi, istakao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na centralnoj manifestaciji, kojom su Srbija i Republika Srpska zajednički obeležile 23 godine od zločinačke akcije hrvatske vojske i policije „Oluja”. Vučić je rekao da je to „dan u kojem je otpočela golgota čitavog jednog naroda, naroda na čija leđa je natovaren krst roda, porekla i vere i naroda koji je šiban mržnjom”. Predsednik Srbije rekao je da nije nikakva slučajnost što su datumi zločina, zbog različitosti, zbog vere i nacije, isti. Naglasio je da zločin ne zastareva i uporedio je hapšenje familije Frank 4. avgusta 1944. godine u Holandiji sa činjenicom da su 51 godinu kasnije to uradile hrvatske snage koje su provalile u krajišku sigurnu kuću. „Isti zločin protiv nekoga ko je različit, ima drugačije ime, poreklo i nekog svog boga. I u oba slučaja, jedina krivica, i Ane Frank i Srba iz Krajine, bila je ne nešto što su uradili, nego nečije ubeđenje da će, bez njih, neka zemlja, neki ljudi, biti lepši i bolji. U oba slučaja traženo je i primenjeno konačno rešenje. U oba slučaja, oni koji su drugačiji, optuženi su za samo svoje postojanje. I nije puka koincidencija to što je Hitler, 1919. godine optužio Jevreje za to što se ’množe’, i što je istu tu reč – ’množili su se’, upotrebio Tuđman u svom govoru u praznom Kninu, ’oslobođenom’ od Srba”, istakao je Vučić. Na stadionu „Tikvara” u Bačkoj Palanci Aleksandar Vučić ukazao je da je motiv zločina u „Oluji” bila mržnja, koja u svojoj iracionalnosti ne prepoznaje ni vreme niti bilo kakav kraj, osim onog konačnog, da nekoga nema. Razlika je, posle svega, samo u brojkama. „A namera je ista. Hitler je hteo svet bez Jevreja, Hrvatska, njena politika je htela Hrvatsku bez Srba, jer su, kako je rečeno, ’razarali hrvatsko nacionalno biće’. Kako, nije objašnjeno, niti je to bilo potrebno. Odvratna emocija, koja pokreće pogrom, istrebljenje, ne traži ni racio ni pojašnjenje. Dovoljno joj je nečije ime i prezime, da uradi sve ono što je uradila, u ime svog imena”, rekao je Vučić. Dovoljno joj je to „Srbin” i „srpsko” da spali sve u Kistanjama, Lunićima, Ružićima, Đitićima, Kućima, Krikićima, Treskavici, Civljanu, u Donjem Lapcu, Benkovcu, Cetini, Kninu, Dvoru, Srbu, Glini, kazao je predsednik Srbije i dodao: „Baš kao što neće da priznaju Jasenovac, i sve njegove žrtve, i kao što neće da priznaju da su ubili više stotina hiljada Srba tokom Drugog svetskog rata, kada su, prvi put, stvarali nezavisnu državu Hrvatsku, samo za Hrvate i ni za koga drugog.” Podsetio je da su Srbi godinama ćutali plašeći se da kažu, ništa drugo, nego ono što jeste. Nisu smeli da kažu da je reč o zločinu, pogromu, čišćenju, istrebljenju, ubijanju, paljenju… Predsednik Vučić je rekao da je muk prošao i da danas sme i da može da kaže bez poziva na osvetu i želje za istinom. „Onom pravdom zbog koje i danas ponavljam ono što najmanje žele da čuju. Da nikakvih ’Oluja’, za Srbe, zato što su Srbi, više nikada neće biti. I da ćemo stajati uz svoj narod, za svoj narod, ne ugrožavajući nikog, ne preteći nikom, ali i ne dajući na sebe i svoje. I nemamo mi čega više da se stidimo, zato što smo Srbi. Suviše je velikih Srba, a pogotovo velikih Srba iz Hrvatske, onih zbog čijih pronalazaka danas svoju sramotu ne slave u mraku i bez mikrofona, da bismo se mi stideli. A kako ćete Tesli da promenite rod? A kako Milanković nije Srbin? Ostavili su oni i Hrvatskoj svoja velika dela. Ali, još više su dali nama”, zaključio je Aleksandar Vučić. Obeležavanju 23. godišnjice „Oluje” prisustvovali su i premijerka Ana Brnabić i članovi vlade. Ubijena ili nestala 1.861 žrtva Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas” navodi da je tokom hrvatske akcije „Oluja” i posle nje ubijen ili je nestao 1.861 Srbin. Većina poginulih i nestalih bili su civili – 1.211, a tri četvrtine njih bili su stariji od 60 godina. Među žrtvama se nalazi 548 žena, od kojih su oko četiri petine bile starije od 60 godina. Akcija najvećeg etničkog čišćenja posle Drugog svetskog rata izvršena je uprkos činjenici da je ta oblast bila pod zaštitom UN-a, pod nazivom sektori „Jug” i „Sever”. Protiv krajiških Srba (oko 230.000 žitelja sa oko 30.000 vojnika) angažovano je oko 200.000 vojnika, od kojih je direktno u operaciji učestvovalo 138.500 pripadnika HV-a, MUP-a i HVO-a. Patrijarh Irinej: Nebo se postidelo zločina Parastos žrtvama je služio patrijarh srpski Irinej koji se posle toga obratio građanima. Rekao je da je to bio strašan dan naše istorije i jedan od najstrašnijih dana našeg postojanja na ovim prostorima i, što je najtragičnije, oni nisu postradali od ruku nepoznatog naroda, niti od nepoznate religije već od braće hrišćana. Tata, nismo uspeli da ispunimo snove U emotivnom govoru Jelena Knežević prisetila se tragičnih događaja iz detinjstva. „U našu kuću su jedno veče ušla dva čoveka koja ja nisam poznavala, ali još pamtim majčin krik. Počinju da pristižu komšije, rođaci, samo nema mog tate. Tata, iako nismo uspeli da ispunimo sve naše zajedničke snove, ja te još uvek volim, ja te još uvek nisam prežalila”, rekla je Jelena. Naša sloboda je sigurna tamo gde imamo državu Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je rekao da uvek iznova u sebi traži razlog za dodatnu snagu da razume „ono što se desilo mom narodu, ne samo u ’Oluji’, nego i mnogo puta u prošlom veku”. Narod koji je prepolovljen posle Prvog velikog rata, koji je teran u Jasenovac, Gradišku, Pag i druge logore, pa čak i logore za decu. Podsetio je da je 1995. godine etničko čišćenje Srba omogućeno je uz pomoć NATO-a.
  24. "Srpskom narodu ostaju dva puta" U Bačkoj Palanci se obeležava Dan sećanja na sve stradale i prognane Srbe tokom hrvatske oružane akcije "Oluja". Izvor: Beta, Tanjug subota, 4.08.2018. | 20:10 -> 21:47 Foto: Tanjug/Jaroslav Pap Obeležavanje 23 godine od kako je proterano 250.000 Srba, uglavnom civila, žena i dece, te ubijeno i nestalo oko dve i po hiljade, počelo je parastosom koji služi patrijarh Irinej. Patrijarh srpski Irinej poručio je da nasilje i stradanja srpskog naroda u hrvatskoj vojno-policijskoj akciji "Oluja" ne mogu nikada i ničim biti opravdana, da se taj zločin ne sme nikada zaboraviti, ali da kao hrišćani "moramo oprostiti". "Taj zločin ne možemo nikada da zaboravimo, ali kao hrišćani pozvani smo da to oprostimo, jer je vrlina hrišćanska oprostiti onako kako gospod oprašta nama. Nadamo se da se takvo zlo više nikada nijednom narodu u istoriji neće ponoviti", rekao je patrijarh u Bačkoj Palanci na centralnom državnom skupu povodom Dana sećanja na stradale i prognane Srbe u hrvatskoj akciji "Oluja". On je kazao da su nevino postradali u hrvatskoj oružanoj akciji "Oluja" imali jednu krivicu, a to je "da su bili Srbi i što su pripadali pravoslavnoj veri". "Zbog toga su položeni mnogi životi. To je bio strašan dan naše istorije, jedan od najstrašnijih dana našeg postojanja na ovim prostorima. A što je nastrašnije, oni nisu postradali od ruku nekog nepoznatog naroda ili religije, već od braće hrišćana", rekao je Irinej. Patrijarh je upitao šta je "rukovodilo i motivisalo hrvatski narod da dignu ruku na braću svoju sa kojom su delili podneblje i zemlju". "Kakva ih je sila na to motivisala i da li su postojale neke druge sile koje su to mogle da zadrže i onemoguće", zapitao je Irinej, upućujući time kritiku instituciji crkve što nije snažnije reagovala i pokušala da spreči nesreću. Irinej je dodao da posle ovakvih stradanja, srpskom narodu ostaju dva puta, te da je prvi u rukama "majki koje treba da rađaju što više dece". "Našim majkama preostaje da budu carice Milice i majke Jugovića koje su rađale decu i to je omogiućilo da preživimo strašna vremena i 500 godina pod Turcima. Majke su decu rađale, a deca su branila svoju domovinu", rekao je Irinej. Prema njegovim rečima, drugi put je da "ne napuštamo svoju divnu zemlju koja je prebogata, jer sličnu nećemo naći". "Treba tu da ostanemo, da svoju zemlju obrađujemo i da volimo svoju otadžbinu", istakao je Irinej. Nakon parastosa okupljenima na stadionu sportsko-rekreativnog centra "Tikvara" obratili su se predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik i jedna od prognanih Jelena Knežević. "Hoće li nas zasuti bombama? Hoćemo li stići?" Jedna od prognanih u hrvatskoj oružanoj akciji “Oluja” Jelena Knežević, čiji je otac koji je bio pripadnik Vojske RS poginuo u ratu, ispričala je večeras na obeležavanju Dana sećanja na stradale u toj akciji da će uvek pamtiti osećaj straha i nemoći. "U našu kuću ušla su dva nepoznata čoveka, bila sam mala da bih razumela, ali sećam se majčinog krika i sestrinih suza i straha koji me je obuzeo. Hrabri ginu na prvim linijama fronta, ali ne umiru, žive u sećanjima onih koji ih vole", rekla je Knežević. Ispričala je da je 3. avgusta 1995. godine u zoru probudio majčin glas i granate. "U panici pakujemo nešto garderobe, hrane, vode dokumenta i slike. Moramo napustiti kuću. Kuda ćemo ? Ne znamo. Ne zna ni naša majka. Ima dve ruke da prigrli nas troje i ponese dva kofera. Vratiće se, tiho progovara, ali se ne okreće i kuću ne gleda dok nas podiže u kamion koji ide od Petrovca, prvog bezbednijeg mesta", priča Knežević. Seća se da je kolona bila prepuna uplakanih, gladnih i žednih ljudi koji su unezverenim pogledom tražili najmilije moleći Boga da su živi. "Petrovačku cestu nadleću avioni i bombraduju kolone izmučenih ljudi. Zvuk bombi je bio jači od njih, ali slabiji od jakuka ljudi. Ne postoji zvuk glasniji od krika umirućeg čoveka i plača onog koji žali za njim. Bar ja to tako pamtim i pamtiću zauvek taj osećaj straha i nemoći". Prisetila se i neizvesnosti, ali i osećaja da povratka na ognjište nema. "Pamtim iščekivanje dugo kao večnost da krenemo put Srbije i strahovi se nižu. Hoće li nas zasuti bombama? hoćemo li stići? Preko Beograda nastavljamo da tražimo utočište za novi početak, nalazimo ga ovde u Bačkoj Palanci gde smo prihvaćeni raširenih ruku, prigljeni i voljeni…", ispričala je kroz suze Jelena Knežević. Među prognanima 1995. godine je bio i 62-godišnji Vilko Gogić iz Bosanske Krajine. Počeo je novi život dolaskom u Srbiju, a danas, kaže, i kada bi hteo da se vrati nema gde. "Nemamo gde da se vratimo. To su sad ruševine, jedino zemlje ima. Ali i da se vratimo, ne možemo da obezbedimo egzistenciju", rekao je Gogić Tanjugu. Đuro Šteljić, koji je sa ženom i tri sina proteran iz Korenice, kazao je za Tanjug da im je tog jutra u kuću došlo šest uniformisanih muškaraca, koji su im rekli da pokupe svoje torbe i nosite ili da ostave glave tu u stanu. Navodeći da im ništa drugo nije preostalo da urade, Šteljić je kazao da se ne zna broja Srbima koje su zakopali pod autoput, rovokopačima kopali, pa ih asfaltom pokrivali. "Naišla je policija, glavnog znam i rekli su nam da se kupimo i idemo odatle. Kažu, ovo je hrvatska domovina, ovo više nije vaše srpsko", priča Šteljić. Dodaje da je trebalo da u Srbiju dođu u šleperu, koji je išao iz Donjega Laca i koji je izgoreo, ali da je sudbina bila takva da dođu u jednom traktoru i tako prežive. "Ništa nismo poneli, ostavili smo tanjir naliven supe, postavljen za doručak deci. Ostavili smo sve. Dvehiljadite sam otišao da tražim radnu knjižicu u Korenicu, pitam policajca gde je Šumarija, objasnim mu da sam kod njih radio 30 godina. Pita me da li sam imao kuću, ja kažem da sam imao stan. On mi kaže, ako si imao kuću kupi ciglu, opsovao mi je srpsku majku i kazao je - ovo je gruda hrvatske domovine. Ja sam ostao bez reči, dočekao autobus iz Šibenika i vratio se nazad, više nisam išao, što ću, nemam šta tamo da radim", ispričao je Šteljić. Dodao je da tada niko od Srba nije ostao, ali da poznaje jednog koji se vratio u Donji Lapac, u svoju kuću, koju je obnovio sa parama koje je imao. "Sin mu nije mogao dobiti posao tu i vratio se u Banjaluku. Ja ga pitam kako je, a on mi kaže gledaju te kako će te skinuti i zato sam vratio sina", naveo je Šteljić. Danu sećanja prisustvuju premijerka Srbije Ana Brnabić i ministri u Vladi Srbije, narodni poslanici, predstavnici Vojske Srbije i Srpske pravoslavne crkve.
  25. Dodik: Pravde nema, a mi Srbi... Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je da je hrvatska vojno-policijska akcija "Oluja" bila zločinački poduhvat . Izvor: Beta subota, 4.08.2018. | 21:58 Foto: Tanjug/Jaroslav Pap On je izrazio uverenje da će Srbi u ovom veku naći snage da objedine svoje državne prostore. "Ovom narodu i ovoj generaciji srpskog nacionalnog i političkog vođstva pripada da osmisli nacionalnu i državnu politiku u ovom veku i da ta srpska i nacionalna politika bude politika ujedinjenja i okupljanja, a ne razdvajanja", rekao je Dodik na centralnoj komemoraciji povodom Dana sećanja na sve stradale Srbe. Dodik je kazao da se nada da će predsednik Srbije Aleksandar Vučić uspeti da obezbedi pravično rešenje pitanja Kosova i zamolio ga da uloži svu moguću energiju kako bi zaštitio i Srbe u Republici Srpskoj. "Mi volimo Srbiju. Doživljavamo je svojom zemljom. Mi smo oni koji RS i Srbiju vide kao jedinstveni prostor - državni i politički. Verujemo da na to imamo pravo. Imamo pravo da se iskažemo, imamo pravo da u to verujemo", kazao je Dodik. On je kazao da se Srbi oličeni kroz Republiku Srpsku i Srbiju kao države, kroz Srpsku pravoslavnu crkvu, pismo i jezik, moraju okupiti i graditi svoj nacionalni i državni identitet. Dodik je zahvalio Srbiji što je bila jasno i sigurno utočište za svakog Srbina "ma gde on bio". "Srbija je bila garancija kada je bilo potrebno da se ovde dođe i da naš narod nađe svoje utočište. Srbija je u tim godinama bila spas za nas", rekao je Dodik, koji je i podsetio na sva stradanja Srba naročito dece u vreme NDH. On je kazao da je Oluja bila zločinački poduhvat u kojem je stradalo mnogo Srba, u kojem su nestale porodice, žene i deca. "Pravde nema, a mi Srbi u delu svoje naivnosti verujemo da je ona moguća", rekao je Dodik i podsetio i na stradanja Srba u operaciji "Masetral" koja je ulsedila nakon "Oluje". Dodik je onima koji će sutra slaviti "Oluju" poručio da će stajati tokom himne koju je napisao Srbin.
  1. Load more activity