• Announcements

    • dj-zombi

      Pristup forumu neregistrovanim posjetiocima   04/10/2017

      Od danas gosti (neregistrovani posjetioci) vise nece moci vidjeti forum, osim sekcije "Uputstva i Pravila".   Razlog?   Eto bas zato!   Znaci, da bi citali forum registrujte se i udjite sa svojim nadimkom.

Filip Egeljić

Members
  • Content count

    9
  • Joined

  • Last visited

About Filip Egeljić

  • Rank
    Novi clan

Recent Profile Visitors

241 profile views
  1. ШТО ЈА ПОЧЕХ ТИ ПРОДУЖИ"Нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских институција"Ових дана биолоишки и политички син идеолога једне панисламистичке идеје уобличене у "Исламској декларацији" проживљава тешке тренутке. Када заврши свој радни дан (у Предсједништву и бабиној странци), затвара се у четири зида једне од многобројних одаја свога харема и повлачи се у себе. Погађате, ради се о Великом везиру Бакиру, сину рахметли султана Алије. Он у "ситним сатима" у сну дозива оца и моли га за савјет. И коначно, милостиви султан му се указао и савјетом помогао сина Бакира.Бакир је у дубоком сну снивао како скамењен стоји у рајској башти (Џеннету) и као хипнотисан слуша ријечи премудрог Алије:"Сине буди храбар, не бој се. Уз тебе је велики милостиви султан Ердоган ком сам у аманет оставио наш вилајет. Уз тебе су ћафири са запада који су ми дужни. Када год будеш у недоумици узми наше "свето писмо" због којег сам робијао под Титом осамдесетих година и све дилеме ће исчезнути. Не скрећи са пута који сам ти ја зацртао већ заврши оно што ја нисам стигао током дуњалука"! Бакиру је ових пар реченица које је сањао, (а сигуран да то није само обичан сан већ указање премудрог му бабе) било довољно да настави путем, оним који му је утабао отац. Преломио је, покренуће ревизију тужбе за геноцид против Србије коју је давне 1993. покренуо његов отац, а која је 2007. одбачена.Након овог помало бајковитог увода, који сигуран сам у доброј мјери осликава Бакирову перцепцију државе и власти, вријеме је за анализу узрока покретања ревизије тужбе БиХ против Србије за геноцид. На почетку се поставља логично питање, није ли ово држава три конститутивна народа гдје се тако важне одлуке доносе консензусом? Не. Кад треба нанијети штету српском народу неће се политичко Сарајево позивати на "тековине ЗАВНОБиХ-а" и сличне глупости (нарочито кад има, макар прећутну подршку запада). Потребно је поново дестабилизовати регион, а по налогу истих оних који су били надређени Алији Изетбеговићу у вријеме кад је одбио Кутиљеров план и "жртвовао мир за суверену БиХ", па и када је покретао ову фамозну тужбу 1993. године (двије године прије дешавања у Сребреници). Тужбе и апелације су провјерено оружје којим Сарајево удара по Републици Српској и српском народу у цијелини, али Бакир врло добро зна да Међународни суд правде у Хагу није исто што и Уставни суд БиХ или Суд за ратне злочине у Хагу. Покретачи тужбе су се опекли 2007. године када је Србија ослобођена одговорности за "геноцид", а нових доказа нема ни за саму ревизију, а камоли другачији исход евентуалне пресуде. Али, натјеран притиском радикализоване муслиманске јавности, пријетњом одређених кругова из Исламске заједнице и што је најбитније инструисан од западних амбасада Бакир је кренуо у нову политичку авантуру која је проузроковала нову политичку кризу и поново натјерала Србе на хомогенизацију. Понекад Сарајево заборави да су Срби поучени искуствима из ближе и даље прошлости политички сазријели и да је опрез и политички гард увијек присутан. Одговор Срба је и овога пута био жесток као и у сличним ситуацијама у ближој прошлости. Бојкот сједнице Парламентарне Скупштине БиХ и рада Савјета Министара од стране српских представника је био права шамарчина Бакиру који би сада радо "повукао ручну", али обавезе према у првом реду западним менторима га гурају у политичку провалију. Свјестан да овим потезима руши државу, а немоћан да се одупре страним факторима, проживљава праву агонију.Мотив запада (отуђених центара моћи, заостале Обама/Клинтоновске администрације) овога пута може бити порука Србији упућена преко Сарајевске марионете, а везано за планирано наоружавање руско-бјелоруским оружјем и прављење још једног корака ка руској политичкој орбити. Прогон српских политичких лидера у Црној Гори под лажним оптужбама за државни удар није био довољан, па је провјерена карта извучена из рукава.Интереси запада и исламског свијета да се дестабилизује Србија и окружење се и овога пута поклапају, па на неки начин координисано раде. Поред тога што су Бакира гурнули у авантуру, запад и исламски свијет настоји да директно утиче и на исход предсједничких избора у Србији, па Турска и Катар милионима гурају свог фаворита на чело Србије не би ли на сваки могући начин отргли Србију из наручја братске Русије и добили одређене уступке по питању Републике Српске и Рашке области у перспективи, а на основу милиона које су уложили. Надам се да ће Срби у Србији прозријети и по угледу на западне сународнике из Републике Српске знати осујетити планове споља и казнити експоненте поменутих центара. А што се тиче тужбе, унапријед је осуђена на неуспјех.Филип Егељић 21.02.2017.
  2. ŠTO JA POČEH TI PRODUŽI "Nema mira ni koegzistencije između islamske vjere i neislamskih institucija" Ovih dana bioloiški i politički sin ideologa jedne panislamističke ideje uobličene u "Islamskoj deklaraciji" proživljava teške trenutke. Kada završi svoj radni dan (u Predsjedništvu i babinoj stranci), zatvara se u četiri zida jedne od mnogobrojnih odaja svoga harema i povlači se u sebe. Pogađate, radi se o Velikom veziru Bakiru, sinu rahmetli sultana Alije. On u "sitnim satima" u snu doziva oca i moli ga za savjet. I konačno, milostivi sultan mu se ukazao i savjetom pomogao sina Bakira. Bakir je u dubokom snu snivao kako skamenjen stoji u rajskoj bašti (Džennetu) i kao hipnotisan sluša riječi premudrog Alije: "Sine budi hrabar, ne boj se. Uz tebe je veliki milostivi sultan Erdogan kom sam u amanet ostavio naš vilajet. Uz tebe su ćafiri sa zapada koji su mi dužni. Kada god budeš u nedoumici uzmi naše "sveto pismo" zbog kojeg sam robijao pod Titom osamdesetih godina i sve dileme će isčeznuti. Ne skreći sa puta koji sam ti ja zacrtao već završi ono što ja nisam stigao tokom dunjaluka"! Bakiru je ovih par rečenica koje je sanjao, (a siguran da to nije samo običan san već ukazanje premudrog mu babe) bilo dovoljno da nastavi putem, onim koji mu je utabao otac. Prelomio je, pokrenuće reviziju tužbe za genocid protiv Srbije koju je davne 1993. pokrenuo njegov otac, a koja je 2007. odbačena. Nakon ovog pomalo bajkovitog uvoda, koji siguran sam u dobroj mjeri oslikava Bakirovu percepciju države i vlasti, vrijeme je za analizu uzroka pokretanja revizije tužbe BiH protiv Srbije za genocid. Na početku se postavlja logično pitanje, nije li ovo država tri konstitutivna naroda gdje se tako važne odluke donose konsenzusom? Ne. Kad treba nanijeti štetu srpskom narodu neće se političko Sarajevo pozivati na "tekovine ZAVNOBiH-a" i slične gluposti (naročito kad ima, makar prećutnu podršku zapada). Potrebno je ponovo destabilizovati region, a po nalogu istih onih koji su bili nadređeni Aliji Izetbegoviću u vrijeme kad je odbio Kutiljerov plan i "žrtvovao mir za suverenu BiH", pa i kada je pokretao ovu famoznu tužbu 1993. godine (dvije godine prije dešavanja u Srebrenici). Tužbe i apelacije su provjereno oružje kojim Sarajevo udara po Republici Srpskoj i srpskom narodu u cijelini, ali Bakir vrlo dobro zna da Međunarodni sud pravde u Hagu nije isto što i Ustavni sud BiH ili Sud za ratne zločine u Hagu. Pokretači tužbe su se opekli 2007. godine kada je Srbija oslobođena odgovornosti za "genocid", a novih dokaza nema ni za samu reviziju, a kamoli drugačiji ishod eventualne presude. Ali, natjeran pritiskom radikalizovane muslimanske javnosti, prijetnjom određenih krugova iz Islamske zajednice i što je najbitnije instruisan od zapadnih ambasada Bakir je krenuo u novu političku avanturu koja je prouzrokovala novu političku krizu i ponovo natjerala Srbe na homogenizaciju. Ponekad Sarajevo zaboravi da su Srbi poučeni iskustvima iz bliže i dalje prošlosti politički sazrijeli i da je oprez i politički gard uvijek prisutan. Odgovor Srba je i ovoga puta bio žestok kao i u sličnim situacijama u bližoj prošlosti. Bojkot sjednice Parlamentarne Skupštine BiH i rada Savjeta Ministara od strane srpskih predstavnika je bio prava šamarčina Bakiru koji bi sada rado "povukao ručnu", ali obaveze prema u prvom redu zapadnim mentorima ga guraju u političku provaliju. Svjestan da ovim potezima ruši državu, a nemoćan da se odupre stranim faktorima, proživljava pravu agoniju. Motiv zapada (otuđenih centara moći, zaostale Obama/Klintonovske administracije) ovoga puta može biti poruka Srbiji upućena preko Sarajevske marionete, a vezano za planirano naoružavanje rusko-bjeloruskim oružjem i pravljenje još jednog koraka ka ruskoj političkoj orbiti. Progon srpskih političkih lidera u Crnoj Gori pod lažnim optužbama za državni udar nije bio dovoljan, pa je provjerena karta izvučena iz rukava. Interesi zapada i islamskog svijeta da se destabilizuje Srbija i okruženje se i ovoga puta poklapaju, pa na neki način koordinisano rade. Pored toga što su Bakira gurnuli u avanturu, zapad i islamski svijet nastoji da direktno utiče i na ishod predsjedničkih izbora u Srbiji, pa Turska i Katar milionima guraju svog favorita na čelo Srbije ne bi li na svaki mogući način otrgli Srbiju iz naručja bratske Rusije i dobili određene ustupke po pitanju Republike Srpske i Raške oblasti u perspektivi, a na osnovu miliona koje su uložili. Nadam se da će Srbi u Srbiji prozrijeti i po ugledu na zapadne sunarodnike iz Republike Srpske znati osujetiti planove spolja i kazniti eksponente pomenutih centara. A što se tiče tužbe, unaprijed je osuđena na neuspjeh. Filip Egeljić 21.02.2017.
  3. САНКЦИЈЕ, ПРИЈЕТЊЕ, РУСОФОБИЈА "тврд је орах воћка чудновата, не сломи га ал зубе поломи" Када сам чуо да одлазећа америчка администрација уводи санкције Предсједнику Републике Српске Милораду Додику због референдума запитао сам се, како то да је један референдум тежи гријех за САД од веза које Бакир Изетбеговић има са радикалним исламистичким круговима (у првом реду Муслиманском браћом, организацијом која се на западу третира као терористичка) или вехабијских комуна којих је на десетине широм БиХ, а које уживају разне облике подршке (медијске, политичке, финанцијске) од стране Странке демократске акције. Како то да исламизација или десекуларизација пола БиХ не боде очи Морин Кормак и службеницима њене амбасаде, а толико их "жуља" непосредно изјашњавање грађана? То су неке мисли и питања која су ми прво пала на памет након ове вијести, али ускоро сам се прибрао и вратио у реалност у којој се америчка дипломатија не води принципјелношћу већ лицемјерством, а то ми Срби најбоље знамо још од деведесетих. Довољно је погледати само наш геополитички регион (не треба ићи даље), па да видимо однос америчке дипломатије према лидерима који се, макар у најмањој могућој мјери окрену Русији. У Македонији су због зближавања Груевског са Москвом Американци искористили своје провјерене марионете, Албанце и организовали терористички напад у Куманову, а онда преко свог пулета Заева покушавају да уруше темеље Македонске државе. На Косову и Метохији (протекторату САД-а) амбасада САД и канцеларија ЕУ дала је "зелено свијетло" за упад албанских специјалаца на сјевер КиМ, што потврђује и Иса Мустафа који се захваљује ЕУ и САД на подршци у рјешавању ситуације са возом од прије пар дана. У Србији имате случај да, иако је Вучић (као персонификација извршне власти) изразито сервилан према западу довољно је било да се не придружи санкцијама запада према Руској Федерацији или не затвори Српско-руски хуманитарни центар у Нишу, па да Американци преко својих марионета почну да роваре и по Србији, а и у случају Србије имају више својих фактора (од Албанаца на Косову и Метохији, Прешевској долини, преко иницијатива типа "Не давимо Београд" и осталих из прозападног НВО сектора, па и дијела политичких чинилаца). Ако би мјерили ко је "највећи руски човјек на Балкану" вјерујем да би се већина нас сложила да је то управо Милорад Додик коме данас одлазећа америчка администрација уводи санкције. Дубоко сам увјерен да се чекала било каква "грешка у корацима", па да се Додик под различитим изговорима казни због зближавања са Русијом. У БиХ, САД је у припреми терена користила своју другу марионету на Балкану, муслимански политички врх, тј. Бакира Изетбеговића и СДА. Циљ је био на сваки начин дестабилизовати прилике у БиХ, а тај задатак је овај пут добио Изетбеговић јуниор који је упутио ону фамозну апелацију Уставном суду БиХ (као некада његов отац), а посао ће завршити стране судије у поменутом Суду. Знала је Морин Кормак да је Бакир експерт за заоштравање прилика у БиХ и да као потомак старе српске беговске породице најбоље познаје српски менталитет. Овај је по опробаном шаблону ударио на идентитетска питања (Дан Републике Српске), а онда су се Срби хомогенизовали и одлучно одговорили, прво референдумом, а онда и најмасовнијом прославом Деветог јануара до сада. То је био довољан гријех Милорада Додика који је само један од десетина хиљада Срба који су учествовали у ова два спорна догађаја, па да се нађе изговор и казни руски курс руководства Српске. Радује чињеница да поменуте санкције нису подјелиле политичку сцену у Републици Српској и да су се лидери Савеза за промјене понијели државнички остављајући по страну личне анимозитете и сујету, те оштро осудили поменуте санкције. Историјски је потврђено да су Срби односили политичке и дипломатске побједе само сложни и окренути Русији. Због тога сам се и опредјелио за Његошеве стихове у наслову. На крају треба поновити очекивања бројних признатих политичких аналитичара и увидјети да се прилике на међународном плану мијењају, да доласком Доналда Трампа на чело САД слиједи модел сарадње у односима САД са Руском Федерацијом. Треба нагласити да људи попут Клинтонове, који су се дебело огријешили о Србе одлазе или у опозицију или у историју. Вјероватно слиједи нова подјела интересних сфера, ријешавање бројних свијетских криза договором великих сила и постепено препуштање већег дијела Балкана руској интересној сфери. Вријеме униполарног свијета и санкција полако остаје иза нас. Филип Егељић
  4. САНКЦИЈЕ, ПРИЈЕТЊЕ, РУСОФОБИЈА "тврд је орах воћка чудновата, не сломи га ал зубе поломи" Када сам чуо да одлазећа америчка администрација уводи санкције Предсједнику Републике Српске Милораду Додику због референдума запитао сам се, како то да је један референдум тежи гријех за САД од веза које Бакир Изетбеговић има са радикалним исламистичким круговима (у првом реду Муслиманском браћом, организацијом која се на западу третира као терористичка) или вехабијских комуна којих је на десетине широм БиХ, а које уживају разне облике подршке (медијске, политичке, финанцијске) од стране Странке демократске акције. Како то да исламизација или десекуларизација пола БиХ не боде очи Морин Кормак и службеницима њене амбасаде, а толико их "жуља" непосредно изјашњавање грађана? То су неке мисли и питања која су ми прво пала на памет након ове вијести, али ускоро сам се прибрао и вратио у реалност у којој се америчка дипломатија не води принципјелношћу већ лицемјерством, а то ми Срби најбоље знамо још од деведесетих. Довољно је погледати само наш геополитички регион (не треба ићи даље), па да видимо однос америчке дипломатије према лидерима који се, макар у најмањој могућој мјери окрену Русији. У Македонији су због зближавања Груевског са Москвом Американци искористили своје провјерене марионете, Албанце и организовали терористички напад у Куманову, а онда преко свог пулета Заева покушавају да уруше темеље Македонске државе. На Косову и Метохији (протекторату САД-а) амбасада САД и канцеларија ЕУ дала је "зелено свијетло" за упад албанских специјалаца на сјевер КиМ, што потврђује и Иса Мустафа који се захваљује ЕУ и САД на подршци у рјешавању ситуације са возом од прије пар дана. У Србији имате случај да, иако је Вучић (као персонификација извршне власти) изразито сервилан према западу довољно је било да се не придружи санкцијама запада према Руској Федерацији или не затвори Српско-руски хуманитарни центар у Нишу, па да Американци преко својих марионета почну да роваре и по Србији, а и у случају Србије имају више својих фактора (од Албанаца на Косову и Метохији, Прешевској долини, преко иницијатива типа "Не давимо Београд" и осталих из прозападног НВО сектора, па и дијела политичких чинилаца). Ако би мјерили ко је "највећи руски човјек на Балкану" вјерујем да би се већина нас сложила да је то управо Милорад Додик коме данас одлазећа америчка администрација уводи санкције. Дубоко сам увјерен да се чекала било каква "грешка у корацима", па да се Додик под различитим изговорима казни због зближавања са Русијом. У БиХ, САД је у припреми терена користила своју другу марионету на Балкану, муслимански политички врх, тј. Бакира Изетбеговића и СДА. Циљ је био на сваки начин дестабилизовати прилике у БиХ, а тај задатак је овај пут добио Изетбеговић јуниор који је упутио ону фамозну апелацију Уставном суду БиХ (као некада његов отац), а посао ће завршити стране судије у поменутом Суду. Знала је Морин Кормак да је Бакир експерт за заоштравање прилика у БиХ и да као потомак старе српске беговске породице најбоље познаје српски менталитет. Овај је по опробаном шаблону ударио на идентитетска питања (Дан Републике Српске), а онда су се Срби хомогенизовали и одлучно одговорили, прво референдумом, а онда и најмасовнијом прославом Деветог јануара до сада. То је био довољан гријех Милорада Додика који је само један од десетина хиљада Срба који су учествовали у ова два спорна догађаја, па да се нађе изговор и казни руски курс руководства Српске. Радује чињеница да поменуте санкције нису подјелиле политичку сцену у Републици Српској и да су се лидери Савеза за промјене понијели државнички остављајући по страну личне анимозитете и сујету, те оштро осудили поменуте санкције. Историјски је потврђено да су Срби односили политичке и дипломатске побједе само сложни и окренути Русији. Због тога сам се и опредјелио за Његошеве стихове у наслову. На крају треба поновити очекивања бројних признатих политичких аналитичара и увидјети да се прилике на међународном плану мијењају, да доласком Доналда Трампа на чело САД слиједи модел сарадње у односима САД са Руском Федерацијом. Треба нагласити да људи попут Клинтонове, који су се дебело огријешили о Србе одлазе или у опозицију или у историју. Вјероватно слиједи нова подјела интересних сфера, ријешавање бројних свијетских криза договором великих сила и постепено препуштање већег дијела Балкана руској интересној сфери. Вријеме униполарног свијета и санкција полако остаје иза нас. Филип Егељић
  5. SANKCIJE, PRIJETNJE, RUSOFOBIJA "tvrd je orah voćka čudnovata, ne slomi ga al zube polomi" Kada sam čuo da odlazeća američka administracija uvodi sankcije Predsjedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku zbog referenduma zapitao sam se, kako to da je jedan referendum teži grijeh za SAD od veza koje Bakir Izetbegović ima sa radikalnim islamističkim krugovima (u prvom redu Muslimanskom braćom, organizacijom koja se na zapadu tretira kao teroristička) ili vehabijskih komuna kojih je na desetine širom BiH, a koje uživaju razne oblike podrške (medijske, političke, financijske) od strane Stranke demokratske akcije. Kako to da islamizacija ili desekularizacija pola BiH ne bode oči Morin Kormak i službenicima njene ambasade, a toliko ih "žulja" neposredno izjašnjavanje građana? To su neke misli i pitanja koja su mi prvo pala na pamet nakon ove vijesti, ali uskoro sam se pribrao i vratio u realnost u kojoj se američka diplomatija ne vodi principjelnošću već licemjerstvom, a to mi Srbi najbolje znamo još od devedesetih. Dovoljno je pogledati samo naš geopolitički region (ne treba ići dalje), pa da vidimo odnos američke diplomatije prema liderima koji se, makar u najmanjoj mogućoj mjeri okrenu Rusiji. U Makedoniji su zbog zbližavanja Gruevskog sa Moskvom Amerikanci iskoristili svoje provjerene marionete, Albance i organizovali teroristički napad u Kumanovu, a onda preko svog puleta Zaeva pokušavaju da uruše temelje Makedonske države. Na Kosovu i Metohiji (protektoratu SAD-a) ambasada SAD i kancelarija EU dala je "zeleno svijetlo" za upad albanskih specijalaca na sjever KiM, što potvrđuje i Isa Mustafa koji se zahvaljuje EU i SAD na podršci u rješavanju situacije sa vozom od prije par dana. U Srbiji imate slučaj da, iako je Vučić (kao personifikacija izvršne vlasti) izrazito servilan prema zapadu dovoljno je bilo da se ne pridruži sankcijama zapada prema Ruskoj Federaciji ili ne zatvori Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu, pa da Amerikanci preko svojih marioneta počnu da rovare i po Srbiji, a i u slučaju Srbije imaju više svojih faktora (od Albanaca na Kosovu i Metohiji, Preševskoj dolini, preko inicijativa tipa "Ne davimo Beograd" i ostalih iz prozapadnog NVO sektora, pa i dijela političkih činilaca). Ako bi mjerili ko je "najveći ruski čovjek na Balkanu" vjerujem da bi se većina nas složila da je to upravo Milorad Dodik kome danas odlazeća američka administracija uvodi sankcije. Duboko sam uvjeren da se čekala bilo kakva "greška u koracima", pa da se Dodik pod različitim izgovorima kazni zbog zbližavanja sa Rusijom. U BiH, SAD je u pripremi terena koristila svoju drugu marionetu na Balkanu, muslimanski politički vrh, tj. Bakira Izetbegovića i SDA. Cilj je bio na svaki način destabilizovati prilike u BiH, a taj zadatak je ovaj put dobio Izetbegović junior koji je uputio onu famoznu apelaciju Ustavnom sudu BiH (kao nekada njegov otac), a posao će završiti strane sudije u pomenutom Sudu. Znala je Morin Kormak da je Bakir ekspert za zaoštravanje prilika u BiH i da kao potomak stare srpske begovske porodice najbolje poznaje srpski mentalitet. Ovaj je po oprobanom šablonu udario na identitetska pitanja (Dan Republike Srpske), a onda su se Srbi homogenizovali i odlučno odgovorili, prvo referendumom, a onda i najmasovnijom proslavom Devetog januara do sada. To je bio dovoljan grijeh Milorada Dodika koji je samo jedan od desetina hiljada Srba koji su učestvovali u ova dva sporna događaja, pa da se nađe izgovor i kazni ruski kurs rukovodstva Srpske. Raduje činjenica da pomenute sankcije nisu podjelile političku scenu u Republici Srpskoj i da su se lideri Saveza za promjene ponijeli državnički ostavljajući po stranu lične animozitete i sujetu, te oštro osudili pomenute sankcije. Istorijski je potvrđeno da su Srbi odnosili političke i diplomatske pobjede samo složni i okrenuti Rusiji. Zbog toga sam se i opredjelio za Njegoševe stihove u naslovu. Na kraju treba ponoviti očekivanja brojnih priznatih političkih analitičara i uvidjeti da se prilike na međunarodnom planu mijenjaju, da dolaskom Donalda Trampa na čelo SAD slijedi model saradnje u odnosima SAD sa Ruskom Federacijom. Treba naglasiti da ljudi poput Klintonove, koji su se debelo ogriješili o Srbe odlaze ili u opoziciju ili u istoriju. Vjerovatno slijedi nova podjela interesnih sfera, riješavanje brojnih svijetskih kriza dogovorom velikih sila i postepeno prepuštanje većeg dijela Balkana ruskoj interesnoj sferi. Vrijeme unipolarnog svijeta i sankcija polako ostaje iza nas. Filip Egeljić 18.1.2017.
  6. "Republika Srpska je garant opstanka srpskog naroda u BiH".Koliko ste puta to čuli iz usta naših političara? I obični laik zna da je glavni garant bezbjednosti vojska.Gdje nam je ona? Gdje je VRS koja je stvorila Srpsku?Utopljena je u tzv. "Oružane snage BiH", najvećeg gutača budžetskog novca.Čemu služe OSBiH?Znam da gase požare, umjesto vatrogasaca i idu u mirovne misije gdje kada zagusti dezertiraju poput onog nesretnog Edvina Kutlovca.Gdje nam je policija?Pa, policija je tu da oštro osudi saopštenjem hapšenja svojih pripadnika, koje SIPA hapsi pod besmislenim optužbama kada joj padne na pamet i da naplaćuje kazne maloljetnicima za konzumiranje alkohola (mora se napuniti budžet, od nečega republika mora da živi).Sada kada smo zaključili da nemamo vojsku, a ni policiju u pravom smislu šta nam preostaje?Kako da se zaštitimo?Nemamo adekvatan način da zaštitimo građane, a neprijatelja nije ništa manje nego što ih je bilo tokom rata.Nakon ovih zaključaka pomalo komično zvuče izjave predsjednika da je "Srpska stabilna i da je cilj nezavisnost".Pa bilo kakav ozbiljan projekat, poput puta ka nezavisnosti zahtjeva jaku diplomatiju, a diplomatija iza sebe mora da ima kakvu takvu vojsku, jer kako da iznosi svoje zahtjeve, a nema nikog da joj čuva leđa?Zaključak priče je da gospodin Dodik koji od 2005. godine priča o "vraćanju nadležnosti" i jačanju institucija, nakon 8 godina počne nešto i da radi po tom pitanju, a s obzorom da je iznio stav da je glavni cilj put ka samostalnosti, prva institucija koju bi trebao da vrati je vojska.Drugi bitan problem na tom putu je problem koridora.Srpska je presječena mirnim putem u martu 2000. godine, iako je 1992. za probijanje -koridora života- život položilo oko 400 srpskih vojnika.Opet se ponavlja ona stara izreka, "da gubimo u miru ono što dobijemo u ratu".Brčko je najznačajniji grad Srpske, a svakom godinom je sve dalje od nje.Aktuelna vlast se igra sa ovom opštinom, pa potpisuju nekakve ugovore, a Brčko se uvija u neke komplikovane nazive (kondominijum-zajednička uprava), a u suštini se postepeno, ali sigurno izdvaja iz Republike Srpske.Kao što Igor Radojičić (partijski drug predsjednika Srpske) kaže: "Brčko nam je mač nad glavom".Eto još jedan zadatak odlučnom Dodiku koji "ne popušta međunarodnoj zajednici i Sarajevu".Predsjedniče vrati Srpsku na 48% teritorije predratne opštine Brčko (toliko smo dobili u Dejtonu), pa tvoja priča o nezavisnosti će biti ozbiljnije shvaćena.Osvrnuo bih se još na simbole Republike Srpske.Državni simboli su kao što svi znaju:grb, zastava i himna.Simboli bi trebali da predstavljaju narod i da se on identifikuje sa njima.Trebalo bi da intoniranje himne izazove kakve takve emocije kod građana, da izazove patriotska osjećanja, a da se grb i zastava ponosno ističu u svakoj prilici.Ne može se to postići mjenjanjem simbola pod pritiskom bilo kakvog suda.Ne može narod da se identifikuje sa Dodikovom pjesmicom "Moja Republika" kada srpski narod ima svoju himnu još od 1872. i vremena tada kneza Milana Obrenovića.Himna "Bože pravde" postoji već vijek i po i nikakav "Ustavni sud" to ne može izbrisati, ona je postala dio nas.Da zaključim tekst sa obraćanjem predsjedniku. Uvaženi predsjedniče Dodik građani Republike ne traže puno samo: -vratite nam VRS, -vratite nam Brčko -vratite nam grb i "Bože pravde". I onda ćemo da vam vjerujemo u priču o nezavisnosti. Filip Egeljić . 11.1.2013.