stanko.j

Members
  • Content Count

    10
  • Joined

  • Last visited

About stanko.j

  • Rank
    Novi clan
  • Birthday 09/04/1967

Profile Information

  • Location
    Uzice

Recent Profile Visitors

377 profile views
  1. Dobra je tema, ali jedna mala ispravka, nije Karin bio jedini izlaz na more RSK, vec Karin i Novigrad - ukupno 30km. Znaci u celini srpski do akcije Maslenica, nakon akcije Maslenica i dalje ceo Karin a Novigrad delimicno. Ima reportaza za SRT televizije sa Pala, novinar Ognjen Tadic u poseti Novigradu 1993-e. Ima i na mapama, itd. Pa nije se mogla voditi borba za Maslenicu da nije bio Novigrad pod kontrolom SVK.
  2. Vidim da prethodni link trazi neku proveru antivirusa, pa sam stavio pdf i na http://www.filehosting.org/file/details/549693/Ovako%20je%20bilo%20-%20gen.%20Mile%20Novakovic.pdf ima 810KB i na https://www.wetransfer.com/downloads/44b3edfebb2d5c0660f56e3a58c6fdd420160304091946/e152815b5949cc61f4c8a5cf9fc39ad920160304091946/7f0690 To su privremene lokacije, bilo bi dobro ga postavi ovde neko ko ima prava P.S evo ga i na file share-u https://spaces.hightail.com/space/U0zUz mislim da je ovo najstabilniji link
  3. Момчило Богуновић Момчило Богуновић (Доње Биљане, 5. април 1951 – Доње Биљане, 1. фебруар 1993) био је ратни официр, команданат „92. Бенковачкe бригадe“, 7. Далматинског корпуса Српске војске Крајине. Богуновић је рођен 5. априла 1951. у селу Доње Биљане, општина Бенковац. Након завршетка средње школе у Бенковцу изабрао је војну академију копнене војске Југословенске народне армије. Школовао се у Београду и Сарајеву, а дипломирао је 1974. године. Био је упућен у војне гарнизоне на територију СР Словенији гдје је и дочекао одцијепљење Словеније. Посље повлачења ЈНА из Словеније добија команду над 180. моторизованом бригадом 9. книнског корпуса. Са том бригадом учествује у борбеним операцијама све до повлачења ЈНА из Српске Крајине у пролеће 1992. У Бенковцу је основана 92. мбр, чији командант постаје Момчило Богуновић. Дана 22. јануара 1993. хрватска војска покренула је офанзиву на Равне Котаре. У року пар дана Српска војска Крајине креће у контраофанзиву те враћају неколико насеља код аеродрома Земуник. Тиме престаје напредовање хрватске војске те прелази у заштиту освојених територија. У борбама 92. мбр. са хрватским снагама за враћање окупираног територија, 1. фебруара 1993. гине Момчило Богуновић који је предводио контраофанзиву и то у селу у ком је рођен.
  4. Вељко Миланковић Вељко Миланковић (рођен 5. јануара 1955. године у селу Кремна близу Прњавора, Република Српска), а преминуо 14. фебруара 1993. године у Београду.) је био оснивач и командант батаљона Вукови са Вучјака. На Видовдан 28. јуна 1991. године, одлучује да помогне свом народу у рату који је тада захватио Југославију. Иде у место Голубић, код Книна, и тамо завршава обуку код Капетана Драгана. Миланковић се истицао на обуци као веома дисциплинован и добар војник и по завршетку обуке добија чин поручника. У родном крају формира јединицу "Вукови с Вучијака". Убрзо он и његови „Вучјаци“ постају истакнути борци и јунаци. Били су свуда где су се водиле тешке борбе, Модрича, Дервента, Јасеновац, Пакрац, Окучани, Босанска иКнинска Крајина. Августа 1991. године са својом ослабљеном јединицом заузео је спомен парк Јасеновац. У току борбе на Брончицама, јединица „Вукови са Вучјака“ која је бројала 47 војника, убила је 37 непријатељских војника а више десетина је рањено. Том приликом заробљена су два тенка М-84, један оклопни транспортер, веће количине оружја и муниције. Крајем фебруара 1992. године је рањен током борби код села Смртић у Западној Славонији одакле је пребачен у Бању Луку где је оперисан и превезен на ВМА на лечење. Веома значајну, ако не и пресудну, улогу је имао у пробијању „Коридора Живота“. Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је први био у пробијању „чврстог коридора“. Као командат јединице током пробијања коридора водио је борбе код Добар Куле (1. јул 1992.), Бијелог Брда, Јакеша, Чардака, Цера, Модриче (26. јун 1992.) иОџака (12. јул 1992). Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено у аналима овог рата: „Момци „вечитог поручника Миланковића“ извели су једини класичан јуриш „на нож“ виђен у рату 1992. године. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде „НОЖ НА ПУШКЕ“ полетели грудима на непријатељске ровове… Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао.” Тешко је рањен у уличним борбама у селу Кашић (општина Бенковац) 4. фебруара 1993. године када је током дејства артилерије у операцији Масленица[1] погођен у десну страну груди. Умро је 14. фебруара на ВМА у Београду. Три дана касније сахрањен је на родној Кремни. 23. јуна 1993. посмртно је одликован орденом Милоша Обилића.
  5. Живко Кораћ Живко Кораћ (29. октобар 1957 — 14. јануар 2001) је рођен у Великом Шушњару у срцу Баније. Он је био последњи униформисани војник Српске Војске Крајине познат по томе што је давао отпор 6 (шест) година након пада Крајине. Августа 1995. трагичном издајом и неслогом српског народа Хрвати заузимају Републику Српску Крајину. Већина становништва знајући трагичну судбину предака који су завршили у Јасеновцу, Градишки, Глини и осталим стратиштима бежи тражећи спас од. Живко као прави херој одбија да се преда и скине униформу Српске Војске Крајине. На самом почетку "Олује", породици је рекао "Ви идите а ја не дам своју кућу и своју земљу". Живко Кораћ се крио по шумама Шамарице у својој родној Банији, пуних 5 година успешно одолевајући потерама хрватске војске и специјалних полицијских јединица. Током хајдуковања Живко је усмртио мањи број хрватских војника и полицајаца како би избегао откривање. Био је у униформи коју је обукао на почетку рата - униформи Српске Војске Крајине. Пошто је знао Банију као свој џеп имао је много прилика да пређе у РС преко Уне али он на то једноставно није ни помишљао. 2000. године Кораћа откривају, после чега је организована велика хајка. Живко нашавши се у окружењу и безизлазној ситуацији активирао је бомбу одбивши да се преда. Умро је у униформи Српске Војске Крајине бранећи земљу за коју је живео и коју је волео.
  6. Мајор Милан Тепић Милан Тепић (Комленац код Козарске Дубице, 1957 — Беденик код Нове Раче, 29. септембар 1991), мајор Југословенске народне армије и народни херој Југославије. Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту борбених средстава у селу Беденику, у близиниБјеловара. Припадници хрватског Збора народне гарде (Зенге) су припаднике Југословенске народне армије, који су се налазили на одслужењу војног рока у касарни „Божидар Аџија“ у Бјеловару, држали у окружењу. У касарни се налазила 265. моторизована бригада ЈНА и новопридошли регрути Команда 5. војне области ЈНА у Загребу је послала Посматрачку мисију тадашње „Европске заједнице“ којој припадници Збора народне гарде нису дозволили приступ у касарну. Пребег из ЈНА, потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао командант одбране Бјеловара, припремио је напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису пребегли на другу страну. Касарна, у којој данима није било воде и струје, је нападнута са 2.000 војника. Пошто команда ЈНА није послала помоћ, командант бригаде, пуковник Рајко Ковачевић, је наредио предају и одлагање оружја. По уласку у касарну, тадашњи председник Кризног штаба Бјеловара, Јуре Шимић, је наредио да се припадници ЈНА скину до појаса, након чега је из строја извео команданта Рајка Ковачевића са помоћницима, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, које је потом одвео 50 метара даље и убио из пиштоља. Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојних формација које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружјекојим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе. Ово дело многи су упоредили са сличним потезом ресавског војводе Стевана Синђелића. Приликом покушаја заузимања складишта муниције мајор Тепић је складиште дигао у ваздух и при томе је према званичним подацима, поред њега, погинуло 11, а према незваничним преко 200 нападача који су се касније водили као „нестали“. У одређеном часу војницима ЈНА је наређено да се повуку од главног објекта - на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је заробљеник - командир страже Ранко Стефановић.
  7. Вукашин Шошкоћанин Вукашин Шошкоћанин (24. јун 1958 — 15. мај 1991) је био један од лидераСДС-а у источној Славонији почетком деведесетих година и командант одбранеБорова села током почетка рата у Хрватској. По професији је био ветеринарски техничар. Удавио се у Дунаву, под неразјашњеним околностима, 15. маја 1991. године око 10.30 часова враћајући се из Војводине, где је ишао да посети избегличке породице. Познат је по својој улози у сукоб у Боровом Селу. О њему и његовом херојству су испеване песме. Када су хрватски полицајци узели децу за таоце, успео је снајпером из куће преко пута да убије једног злочинца док је држао таоца, након чега су се они убрзо предали.
  8. Dragi forumasi, hteo bi da na jednom mestu izvucemo bitne junake borbe za opstanak 91-95, evo ja cu poceti i voleo bi ko moze da doda jos neke heroje i podatke.
  9. Nemam prava na forumu da uradim upload fajla, pa evo linka gde je sredjen tekst "Ovako je bilo" sa Interneta (vaseljenska.com, banija.rs I dr.) bice dostupan 28 dana na tom upload-u, pa bi molio nekog moderator koji ima pravo da nakaci document ovde, ima 275 KB I 35 strana Link: http://www.fileconvoy.com/dfl.php?id=gedd7775df1ad7d479997956844fb7a435947fb445
  10. Da li neko zna jel se radi na sredjivanju beleski generala Mila Novakovica kako bi se objavila knjiga? Bilo bi znacajno objaviti ovu knjigu od nekog ko je bio ne samo na tako vaznoj funkciji, vec je bio i ucesnik na terenu, i covek sa prakticnim pogledima na situaciju. Naime on sam kaze sa knjigu gen. Sekulica: "U knjizi Milisava Sekulića „ Knin je pao u Beogradu“, koja inače vrvi od vrednosnih sudova i presuda,..." Mislim da je knjiga gen. Sekulica svakako dobra i jedna od prvih objavnljenih, medjutim mana je sto je pisac previse kriticki nastrojen, nista mu ne valja. NE POSTOJI VOJSKA na svetu gde je sve idealno i gde sve funkcionise teoretski kako se to postavlja u toj knjizi. U knjizi nije naveden nijedan primer herojstva niti izrecena ijedna pohvala, samo kritike, kritike, kritike. Mi kao narod idemo stalno u krajnosti - ili non stop hvalimo ili non stop kudimo, nista umereno. Evo npr. Ameri toliko pare ulazu u vojsku, obuku, a naprave greske kao u Somaliji kada zbog zarobljavanja dvojice ljudi u Mogadisu im pogine par stotina ljudi.