grom

Members
  • Content Count

    4,753
  • Joined

  • Last visited

2 Followers

About grom

  • Rank
    Dzomba

Profile Information

  • Gender
    Not Telling

Recent Profile Visitors

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Poslusajte sta kaze Sainovic , mozda shvatite sta se uistinu dogodilo . . .
  2. Kako je doslo uopste do pobuna na Kosovu Hapyy tv 11.02.2019 Gost: Nikola Šainović - Nekadašnji predsednik Vlade Srbije
  3. Bogu dragom fala da i ti jednom skapiras . . .
  4. 12. фебруар 2019. Музичар Ненад Радуловић, познатији као Неша Лептир, преминуо на данашњи дан пре 29 година ДАНАС се навршило 29 година откако нас је заувек напустио певач, композитор, песник, имитатор, сатиричар, забављач и урбана легенда Београда, Ненад Радуловић Неша, вођа и фронтмен поп рок бенда “Последња игра лептира” и члан “Индексовог радио позоришта”. Изузетно духовит и пун енергије, Неша је рођен 13. септембра 1959. у Београду, а од првог разреда основне школе ишао је на часове хармонике код професора Славка Мандића. Захваљујући хармоници, научио је да свира 11 различитих инструмената (хармоника, усна хармоника, блок флаута, гитара, клавијатуре…). Са друговима из комшилука 1979. основао је “Последњу игру лептира”. Пре него што су снимили прву плочу, имали су 200 живих наступа и пунили Дом синдиката 15 пута заредом, без рекламе. Захваљујући хитовима “Срце од меда” и “Дечко, ‘ајде олади” постали су познати и омиљени од Вардара до Триглава. Оскар популарности добили су 1985. као поп група године. Слушали су их људи од седам до 77 година. – Људи не долазе на наше концерте само због музике, већ и због зезања између нумера – рекао је Неша Лептир 1986. за “РТВ ревију”. – Дакле, ми одсвирамо плочу, али онда следи део програма који смо исто тако пажљиво припремали. Неки дан је била права лудница на “Ташмајдану”, када смо изашли са гас-маскама и почели да бацамо млади лук и салату. Све је било у фазону Чернобиља. Или штосови са Валдхајмом. Крене валцер, а ја певам: Курт, Курт – Курт, Курт, зиг-хајл, зиг-хајл, а народ ужива. Ми изводимо целе рецитале, скечеве, пантомиме. Још у средњој школи Неша је измислио лик Баба Вишње, бесмртне старице која се протезала кроз историјске ликове и причала нам шта је заиста била истина у одређеним периодима када су се дешавале велике ствари за човечанство. – То је био хумор који није имао границе – сећа се Нешин три године млађи рођени брат Жељко Радуловић. – Тај блок је увек трајао око пола сата јер је публика плакала од смеха, па га је Неша продужавао видевши позитивне реакције. – Неша је био један велики талас – тврди Драгољуб Љубичић Мићко, некадашњи члан “Индексовог радио позоришта”. – Али не талас који руши, него онај који вас подигне и неко време носи са собом, само много брже, снажније и у неочекиванијем правцу него што бисте се сами кретали. Заиста је имао огромну енергију. На моменте сам имао утисак да и сам себе некако превише и пребрзо троши, дајући се тако безрезервно. ПИЛ је снимила пет студијских албума са безвременим хитовима “Хавајска”, “Курс за шмекере”, “Сличуге”, “Наташа”, “Груди моје балканске”, “Врати се”, “Јелени умиру сами”, “Срце од меда”, “Чоколада”.., а Неша је 1989. објавио свој једини соло албум “Нико нема што Питон имаде”, пародију на турбо-фолк музику. – Једном приликом је одржао двоипосатни концерт са температуром од 39 степени – вели нам Жељко. – А у просеку је спавао два сата дневно. Тако се дајући, изгорео је прерано. Више извучен фитиљ брже сагори. Неши Лептиру су касно открили семином у левом тестису, који је метастазирао на плућа, па на мозак. Преминуо је на данашњи дан 1990, у 30. години. Брат Жељко га је двадесетак минута пре него што ће умрети питао како је, а Неша је одговорио: – Па, не могу баш да играм фудбал. Његов последњи тонски запис била је нумера “Модра бајка”, коју је спремао за свој шести албум, а објављена је постхумно. Последња песма коју је Неша написао у болници, на лекарском рецепту, неколико дана пред смрт, зове се “Сузе са звезда падају”. Музику за ову нумеру компоновала је група “Неверне бебе” и премијерно објавила у децембру.
  5. Došlo je vreme da branimo hrišćansku baštinu I. Stanojević | 11. februar 2019. Foto EPA Viktor Orban pred poslanicima Evropskog parlamenta u Strazburu NIJE jednom mađarski premijer Viktor Orban podigao prašinu, ali će ovog puta biti potrebno mnogo više vremena da se ona slegne. Apsurdno, pozivajući na izbore za Evropski parlament u maju, Orban je nadmašio i samog sebe u kritikama Briselu. Istovremeno, najavio je podsticajne mere za natalitet, uz reči, koje je najveći deo planete protumačio kao nacionalističke, a neki i kao rasističke. “Potrebno nam je mnogo više mađarske dece”, poručio je Orban. Ponovo je došlo vreme da Mađarska brani svoj nacionalni identitet, svoju hrišćansku baštinu, smatra Orban. U govoru o stanju nacije evropske izbore okarakterisao je kao “poslednju bitku”. Objavio je “rat” EU, konstatacijom da je “Brisel glavni bastion Internacionale, a da je njegovo sredstvo useljavanje”. Ono ne može biti negativnije, jer vodi “porastu kriminala, koji je naročito usmeren na žene”, a uz to dozvoljava “prodiranje virusa terorizma”. – U useljeničkim zemljama, nastali su hrišćansko-muslimanski svetovi, u kojima udeo hrišćana stalno opada – rekao je Orban. Budimpešta je zaratila i sa članicama Višegradske grupe, kad je odnos prema Rusiji i Kini u pitanju. Isti razlog doveo je i do zatezanja veza sa SAD, koje se plaše da će “Orban igrati kako Moskva svira”. Zbog toga se u ponedeljak, u Budimpešti, šef američke diplomatije Majk Pompeo sastao sa svojim mađarskim kolegom Peterom Sijartom. Prema navodima iz Vašingtona, Pompeo nosi zabrinutost u vezi sa mađarskom podrškom rusko-turskom gasovodu “Turski tok”. Vašingtonu je trn u oku i moskovsko finansiranje mađarske nuklearne elektrane Paks. – Mađarska nema nameru da učestvuje u svađama velesila i ne želi da gradi odnose s Kinom i Rusijom na osnovu zahteva iz Vašingtona – kazao je mađarski politički analitičar Gabor Štir, u izjavi za Sputnjik. – Orban želi da Mađarska bude što nezavisnija u političkom smislu. To ne znači da ćemo napustiti NATO. Mediji podsećaju da u Mađarsku stigne skoro trećina kineskih investicija ka centralnoj i istočnoj Evropi. Prema podacima iz 2017. godine, Kina je u mađarsku ekonomiju uložila ukupno četiri milijarde dolara, otvoreno je oko 10.000 radnih mesta. Realno, međutim, u ekonomskom smislu EU je i dalje najvažniji partner Mađarske. Iste, 2017, Mađarska je od Brisela dobila nešto više od četiri milijarde evra. Spoljna trgovina Mađarske, u procentu od čak 80, zavisna je od EU, pre svih članica, od Nemačke. Zato će se Orbanov najnoviji govor u EU dugo pamtiti. MERE ZA MAĐARSKI NATALITET ŽENE do 40 godina, uz prvu udaju dobijaju kredit od deset miliona forinti (31.000 evra). Otplata se, po rođenju prvog deteta, obustavlja na tri godine, posle drugog otplaćuje se trećina, a nakon rođenja trećeg deteta kredit se briše. Deke i bake, koje se brinu o unucima, dobiće finansijsku podršku. Porodice sa bar troje dece imaće pri kupovini automobila sa najmanje sedam sedišta subvenciju od 7.800 evra. Žene sa četvoro ili više dece doživotno se oslobađaju poreza na lični dohodak.
  6. Sve moze biti osim spontanosti . Da imas recimo svoju privatnu firmu , hoces li ti dozvoliti da ti poslovode i sefove ili administraciju ili zamjenika biraju radnici . . . Sigurno da neces . Biraces ih sam . Potpuno identicno je i sa drzavom , Srbija je poluokupirana (Hrvatska i ostali su totalno okupirani) i racuni se podnose u ambasadama . . . A ovi imaju vec odgovore otkucane u fioci za svakoga i za sve , pa kad zatreba samo vade i obavezuju podcinjene prešjednike🤣 . . .😉 Pa onda dodes u situaciju , da jedan visoko , visoko rangirani kursista u americkoj ambasadi drzi slovo jednom prof.dr . . . . . . Sve je rokeru namjesteno i u sluzbi jaceg . . .
  7. Tanja Trikić – 10.02.2019 Kosovski Albanci su bili najbolji učenici Hrvata. Oni su kopirali njihovu matricu i kad su činili zločine nad Srbima i danas kad po tajnim optužnicama hapse nevine Srbe, slažu se profesor Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici Duško Čelić i dr Milan Gulić sa Instituta za savremenu istoriju. Zločini nad Srbima u Hrvatskoj i na KiM su sabrani u upravo objavljenoj knjizi u izdanju Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica sa prostora bivše Jugoslavije, čiji su priređivači Dragan Pjevač, predsednik Upravnog odbora Koordinacije, i dr Čelić. „Cilj knjige je da srpsku javnost podsetimo na te strašne zločine, preko kojih smo često olako prelazili“, kaže Čelić za Sputnjik, ukazujući na to da između zločina počinjenih nad Srbima u Hrvatskoj i na Kosmetu postoje brojne paralele. Prema Gulićevim rečima, ambicija knjige nije da bude konačni sud već da podstakne na nova istraživanja. Kad je reč o Srbima u Hrvatskoj, on ističe da je to verovatno „najstradalnija populacija“, pri čemu je „deklarativno zaboravljena“, za razliku od Srba na KiM. „Srbe u Hrvatskoj ne pominje niko. Oni su potpuno odbačena populacija koja se posmatra kao strano telo u Hrvatskoj, a sa podozrenjem ovde. Pitanje je koliko je pozicija Srba u Hrvatskoj bila na pravi način percipirana za vreme rata, koliko se za vreme rata govorilo o ovim zločinima i šta prosečni građanin Srbije uopšte zna o tome“, konstatuje sa žaljenjem Gulić. Procenjuje se, kaže, da je za vreme rata u Hrvatskoj stradalo više od 7.000 Srba — samo u operaciji Oluja više od 1.800 ljudi. On posebno ukazuje na ubistva Srba koja su se događala po hrvatskim gradovima pre izbijanja sukoba: „Svi znamo za bitku za Vukovar, a jako malo ljudi zna da su mesecima ranije ubijani građani srpske nacionalnosti, da je čak prvi Srbin ubijen za prvomajski uranak 1991. godine“, priča Gulić, koji je i sam poreklom iz Hrvatske. Objašnjavajući kako se dolazilo do materijala za knjigu, dr Čelić navodi da su priređivači nastojali da ukrste više izvora podataka, od onoga što je već objavljeno do svedočenja učesnika, materijala koji su sudski validni, zapisnika sačinjenih pred istražnim sudijama, preko presuda iz Haga ili iz sudova u Prištini. Ističe i da je knjiga jedna vrsta pozivnice svim istraživačima, institucijama, ali i pravosudnim organima jer je tema stradanja Srba bila skrajnuta iz mnogih razloga. Razlozi etičke prirode ne postoje, bez obzira na eventualne pritiske koji su konstantno evidentni kada se posmatra međunarodni faktor. Reč je o jednom delu međunarodne zajednice koja uporno nameće jednostranu sliku i o događajima devedesetih godina. U takvoj jednoj slici, Srbi su bili remetilački faktor, a njihove žrtve su žrtve drugog reda, kolateralne, dok pravda koju te žrtve zahtevaju nije prioritet“, kaže naš sagovornik, koji se nada da će taj diskurs biti promenjen. Jasno je, kaže, da sudska i univerzalna pravda često nisu iste, a posebno je kompromitovana haška pravda kad je reč o srpskim žrtvama. To pokazuje i skrivanje i uništavanje dokaza koji bi mogli ići u korist Srbima, dodaje on i navodi primer slučaja Ramuša Haradinaja pred Tribunalom, kada je 19 svedoka umrlo na volšeban način. „Takođe, za dokaze o ’žutoj kući‘ znalo se već 2003. godine. Unmik je preduzimao neke istražen radnje te i 2004. godine, da bi 2004. forenzički dokazi bili uništeni. Kako su vršene te forenzičke radnje, to je opet pitanje. Karla del Ponte sa dobrim zakašnjenjem kaže da su aljkavo urađeni poslovi na terenu, a opet dokazi koji su prikupljeni su u Hagu uništeni 2004, o čemu svedoči izveštaj Dika Martija“, podseća Čelić, dodajući da je slučaj „žute kuće“ posebno potenciran u knjizi jer je reč o zločinima najgore vrste koji ne zastarevaju. „Nažalost, nema preživelih među žrtvama, ima jedino živih učesnika tog zločinačkog poduhvata. Ali ima svedoka, u knjizi se ne navode njihova imena nego svedok 1, 2, 3… Dakle, postoj mogućnost da se procesiraju ti zločini“, smatra Čelić. On istovremeno ne veruje da će Sud za zločine OVK, tzv. „mali Hag“, imati neke domete u procesiranju osumnjičenih za zločine, s obzirom na prethodna iskustva, ali i na činjenicu da je taj sud „u dubokoj senci politike i više instrument pregovora o KiM nego neka vrsta pravosudne institucije“. Gulić se posebno osvrnuo na praksu hrvatskog pravosuđa koje ne procesira odgovorne za zločine čak i kad postoje dokazi. Dodaje i da ne može da veruje da nije bilo dokaza da se podigne optužnica protiv Franje Tuđmana, a podseća i na činjenicu da su trojica hrvatskih generala oslobođena u Hagu jer je politika uplela prste i da su ti ljudi na kraju izašli kao pobednici. „To je definitivno za većinu hrvatske javnosti bila potvrda da je vođen pravedni rat protiv srpske agresije. Mogli smo da čujemo da je cilj Haškog tribunala bio pomirenje. Meni se, kao istoričaru, čini da nijedan sud ne sme za cilj imati pomirenje, već kažnjavanje ili oslobađanje. Pomirenje je stvar politike, i ako od samog starta jedan tribunal predstavljate kao sud koji će se baviti pomirenjem, vi ste ga postavili kao politički“, kaže Gulić i dodaje da Hrvatska istovremeno koristi tajne optužnice protiv Srba, koje privodi s ciljem zastrašivanja, a slično sada rade i kosovski Albanci. Govoreći o nekažnjivosti zločina počinjenih nad Srbima na KiM, Čelić podseća da je Fljorum Ejupi, koji je osuđen na maksimalnih 40 godina zatvora zbog ubistva više od 20 ljudi u autobusu „Niš ekspresa“, u drugostepenom postupku oslobođen. „Potom, tu je proces protiv Haradinaja, koji se odvijao na osnovu dokaza, svedoka Tahira Zemaja, stražara u logoru Lipovac, koji je vodio dnevničke beleške u kojima je sve bilo zapisano. Kad je reč o Hagu, optužnica protiv Miloševića napisana je još tokom trajanja bombardovanja u aprilu, a s druge strane, gde god bi haški istražitelji našli srpske žrtve, ponovo bi ih pokopavali. To sve ukazuje na licemerje međunarodne zajednice, na sistematsko ubijanje pravde kad je reč o Srbima i na ’bildovanje‘ pravde kad je reč o žrtvama drugih nacionalnosti“, kaže na kraju Čelić.
  8. VEDRANA RUDAN:treba da nas bude sramota (rudan.info) 11. februar 2019 Hrvatski pisac Vedrana Rudan objavila je na svojoj internet stranici komentar gde se osvrnula na napad na vaterpoliste Crvene zvezde u Splitu. Prenosimo vam kolumnu u celosti. Za mene je Split, otkako sam prvi put u njega kročila, najlepši grad na svetu. Nije da nisam putovala, videla sam ja mnoge svetske gradove, pa ipak… Nima meni Splita do Splita. Kamene uske uličice, miris mora i ribe, Riva, ručak u “Hvaranina”, tržnica, ribarnica… Grad u kome su živeli Smoje, Senjanović, i meni najdraži od njih Predrag Lucić, bio je i ostaće moja velika ljubav. I ne, ni ovaj najnoviji napad divljaka koje ja ne želim zvati “Splićanima” neće u meni ubiti ono što osećam prema gradu koji volim. Pa ipak, kako je moguće, kako je moguće da se u Splitu koji je u međuvremenu postao grad iz snova za milione svetskih putnika dogodi ovakav zločin? Nekoliko dečaka iz Srbije došlo je u moj grad da igra vaterpolo utakmicu. Nisu shvatili, niko im nije objasnio, da ne smeju da prošetaju do Rive u dresu svoje ekipe jer bi neko zbog toga mogao šipkom da razvali glavu. Dečacima iz Srbije to možemo “oprostiti” jer su mladi, što oni znaju? Bih li ja, ovako stara, da mi je to netko rekao, mogla u to da poverujem? Bih. I rekla bih toj deci, još u Beogradu, ne odlazite, ako odete možete ostati bez glave. I da, moramo bit fer prema građanima i građankama Splita. Ovo je moglo da se dogodi u bilo kom hrvatskom gradu. Trenutna hrvatska vlast nam poručuje, u mržnji je spas. Pogledajmo što se dešava u Saboru. Naš premijer pripadnike jedne od parlamentarnih stranaka naziva “miševima”, član iste stranke njega naziva “štakorom”. Premijer se na to podrugljivo smeši jer zna da mu, ovako bahatom, ovako pokvarenom, ovako ciničnom i beskrajno nekompetentnom, nitko ne može ništa. Možemo li, hoćemo li zaboraviti scenu kad je naš premijer, okružen zaštitarima, nasrnuo na člana Sabora u nameri da ga prebije? On i jedan od najvećih hrvatskih kriminalaca, da ne prljam ekran imenom gospodina gradonačelnika, dogovorili su se. Premijer će gradonačelnika razbojnika čuvati od zatvora, “štakor” hrvatsko pravosuđe drži u džepu svog skupog odela, gradonačelnik će da mu uzvrati uslugu kradući od stranaka i strančica štakorčiće koji će premijeru i njegovoj stranci omogućiti da oglodaju Hrvatsku do kosti. Nikad Hrvatskom nije vladala ovako gadna ekipa. Neka nas bude i strah i sram. Možda ipak, neka nas bude strah. Mi koji smo potomci onih koji su stolećima živeli na ovim prostorima ne možemo učiniti ništa, a većina od nas nije kriva ni za što. Oni imaju pravosuđe, vojsku, policiju, medije. Oni nam na sve moguće načine prodaju tezu kako su nam jedini pravi neprijatelji “četnici”. I onda kad “četnici” imaju dvadesetak godina, i onda kad igraju vaterpolo i onda kad otvorena srca, zaljubljeni u sport, dolaze u najlepši hrvatski grad. Kad se dogodi tragedija, kad neki od “huligana” popuši priču zato jer je neobrazovan, glup ili samo zao, uz to siguran da mu zločin neće doći na naplatu, onda se i štakori i štakorica krenu glasno zgražati nad počinjenim zločinom. Kao da su zločinci oni koji u rukama drže čeličnu šipku, a ne gospođa koja na Pantovčaku razgledava periku ili Štakor koji se ovih dana upustio u rešavanje izbora u Venecueli. On i Venecuela?! Američka, gadna, muha podrepuša nešto misli o svetskoj politici. Misli? Čime? Zato, ne osuđujmo dečke koji su krenuli pobiti “četnike”. Nemaju oni ništa s tim. Slušaju glas svojih i naših gospodara.
  9. Ja stjecem dojam , ovim tvojim postom ; da je tebi zao , sto joj ti njesi utisnuo "U" . . . kad je ona vec sama trazila "U" . . .
  10. I meni , doista . Ali sta se moze , zivot ide neumoljivo dalje . . .
  11. Uništavali slike da bi okrivili Srbe S. J. MATIĆ | 05. februar 2019. U HAŠKOM tribunalu sistematski su pravljene loše kopije fotografija sa mesta zločina i to u crno-beloj tehnici, sa ciljem da se na njima ništa ne vidi. Takve su kao dokazni materijal dostavljane odbranama srpskih optuženika i bile beskorisne za analiziranje i korišćenje u postupcima. Većina je bila zamrljana, potpuno crna i neupotrebljiva za obaranje tvrdnji tužilaštva. Ovo, za “Novosti”, priča veštak za balistiku Mile Poparić, koji je svedočio u nekoliko procesa u Hagu. On navodi da je to bilo smišljeno degradiranje dokaza, kako bi braniocima otežali i onemogućili odbranu, jer je na takvim fotografijama bilo nemoguće uočiti bitne činjenice. Poparić navodi da su sve vreme u Tribunalu cirkulisali dokazni materijali u crno-beloj tehnici, što je neverovatno za današnje vreme, iako je tužilaštvo imalo originale u koloru na kojima se sve jasno vidi. Međutim, takve nisu dostavljali odbrani, jer bi postali dokazi koji bi išli u korist optuženim Srbima. – General Dragomir Milošević je osuđen, jer je 14. maja 1995. godine u svom stanu na Dobrinji u Sarajevu pogođena devojka. Odbrana tu tvrdnju nije mogla da ospori, jer joj je tužilaštvo dalo iskopiranu fotografiju prozora kroz koji je prošao metak, a koja je bila potpuno crna – navodi Poparić jedan od primera. – Na njoj je trebalo da se vidi najlon umesto stakla na prozoru i rupa od metka. Policija je na uviđaju sve izmerila osim koordinata rupe. A da su to uradili, videlo bi se da metak nije došao sa srpske strane. Bez originalne slike, odbrana to nije mogla da dokaže. Jedan od primera uništavanja fotografija je i slučaj izrešetanog tramvaja u Sarajevu 27. februara 1995. godine, kada je ranjeno nekoliko ljudi, a za taj zločin su osuđeni general Milošević, Radovan Karadžić i Ratko Mladić. – Tramvaj je izrešetan rafalno. Policija je na dokaznoj fotografiji napisala da je izlazni otvor trećeg metka na istoj visini kao ulazni, što ukazuje da je metak ispaljen sa položaja VRS – priča Poparić. – Na fotografiji koju je dobila odbrana za veštačenje ništa se nije moglo videti. Međutim, kasnije, kod drugog svedoka, tužilaštvo je odbrani, očigledno greškom, u foto-dokumentaciji dostavilo i fotografije tog tramvaja u boji, koje su bile jasne, iako lošijeg kvaliteta. Odmah smo uočili da je taj izlazni otvor nacrtan flomasterom, a stvarni je bio 25 centimetara niže. To ukazuje da je metak ispanjen sa male udaljenosti, iz zgrade pored pruge koju je držala Armija BiH. Mile Poparić, foto N.Skenderija Poparić priča da, iako su oborili tu tezu, sudsko veće je reklo da on spekuliše na fotografiji lošeg kvaliteta, a i ako je u pravu, taj niži otvor je možda od nekog drugog napada na isti tramvaj, iako niko na suđenju nije pomenuo postojanje drugog napada. Kako je Srbima suđeno u Hagu dokaz je i slučaj devojčice od tri godine za koju nikada nije utvrđeno da je ranjena decembra 1992. godine ispred kuće u sarajevskom naselju Široko. Navodi tužilaštva su bili da je pucano sa stene Baba na Trebeviću sa udaljenosti od 900 metara. – Odbrana je to osporavala, tvrdeći da se sa stene uopšte ne vidi ta kuća – navodi Poparić. – Prilikom obilaska stene sudsko veće i tužilaštvo su se složili da se kuća ne vidi, međutim pošto se njihov obilazak ne smatra dokazom na sudu, presudili su da se kuća vidi i da je namerno gađana sa položaja VRS, kako je tvrdilo tužilaštvo. DOKAZ Slika skrivana od advokata Srba SMANjIVALI KVALITET VIDEO-MATERIJALA SVI video-materijali odbrani su dostavljani u veoma lošoj rezoluciji, a posebno oni u vezi sa “Markalama 1 i 2”. – Onda se na nekoj televiziji ti isti snimci pojave u perfektnoj rezoluciji, što znači da su je u Hagu namerno smanjivali da ti snimci budu nejasni – objašnjava Poparić. – Ali kad i na lošoj rezoluciji vidite ono što se ne uklapa u njihovu tezu, onda vas optuže da ste pristrasni, jer to samo vi uočavate i tako tumačite, i mogu da vam zbog toga obore celo veštačenje.
  12. Logika ide ovako , mozes sve , kad je u sluzbi protiv Srba . . . Nije to pojedinac , nakon pijanke , pa ajd da ga kaznimo . To se desilo i desava sve cesce , na javnim mjestima gdje nije samo komsinica Caca pratilac , nego veeeeeelika masa Hrvata . . . I opet nista . . .
  13. Pa sve su to igrokazi . . . Plasim se , da se svodi na ono ; "volim i ja vas" . . .
  14. Pa mozda je htio da se vidi i da ga prepoznaju , smatrajuci da cini manje zlo nego sto ga njofra ucinje sa svojom bagrom . . .