SrboPeuljanac

Members
  • Content Count

    790
  • Joined

  • Last visited

Posts posted by SrboPeuljanac


  1. Pojava Sv. Ognja u Jerusalimu

    Na Veliku Subotu, u Crkvi Groba Gospodnjeg u Jerusalimu, hodocasnici bivaju svjedoci jednog od najvecih cuda slatkog Pravoslavlja, cuda koje u Obecanoj Zemlji Starog Izrailja grije srca, krijepi vjeru i uzdize duh Novog Izrailja. Plavkasto-bjelicasti plamen Sv.Ognja koji na naduman nacin silazi u Crkvu Sv.Ognja, nakon molitve Pravoslavnog Patrijarha Jerusalimskog ili pravoslavnog Vladike (kao sto je to bio slucaj ove godine, jer je jerusalimska katedra upraznjena nakon upokojenja Svjatejseg Patrijarha Diodora)jedno je od najvecih cuda Pravoslavlja. Kao i svako cudo vjere, tako i ovaj sveti dogadjaj ushicuje duse izabranog stada Hristovog, ali i izaziva brojne nedoumice kod nevjernika.

    CRKVA SV.GROBA GOSPODNJEG

    Kako je pojava Sv.Ognja jedno od najvecih cuda u Svetoj Zemlji, postoji stroga procedura koja prethodi samom ulasku Patrijarha u unutrasnjost Crkve. Procedura je propisana od strane vlasti drzave Izrael, i mora se ispostovati do u najmanji detalj. Zasnovana je na odredbama zakona koji je osmanlijska vlada donijela 1852 godine, kojim je Porta utvrdila prava razlicitih hriscanskih zajedica u cjelokupnom kompleksu Crkve Sv.Groba Gospodnjeg. Koristim rijec kompleks kako bi jednom rjecju obuhvatio sve crkve i "crkve" koje se nalaze pod istim krovom i koje se zajednicki zovu Crkva Sv.Groba Gospodnjeg (Holy Sepulchure). Naime, sama Crkva Groba Gospodnjeg (kapelica u kojoj se nalazi Hristov Grob) je crkva u Crkvi, gradjevinarskim jezikom receno "objekat" u "objektu", i nalazi se ispod kupole citavoga zdanja. U samom kompleksu se nalaze ili se na njega naslanjaju: Pravoslavni Manastir Djeve Marije, Pravoslavne kapele Sv.Jakova i Sv.Jovana, Pravoslavni Manastir Sv.Praoca Avraama, jermenska kapela Sv.Jovana, etiopska kapela Sv.Mihaila, latinska kapela franaka, Pravoslavna Kapela Sv.Marije Egipcanke, koptska kapela, kapela sirijskih monofizita, latinski oltar Sv,Marije Magdalene, latinska kapela Djeve Marije, jermenska kapela Deobe Hristove Odjece, Pravoslavna Kapela Sv.Longina, Pravoslavna Kapela Izrugivanja, jermenska kapela Sv.Jelene, etiopska kapela Cetri Zivotinje; na spratu je mjesto Raspeca-Golgota, gdje su Pravoslavna Kapela Raspeca, dvije latinske kapelice i posebna mjesta (nise stolovi i sl) koji pripadaju drugim zajednicama. Pored crkava, kapela i oltara u kompleksu su strogo odredjena mjesta koja pripadaju razlicitim zajednicama, bukvalno svaki ugao ima vlasnika koji se bori da mu prava ne budu uzurpirana od strane neke druge zajednice. Gore pomenutim zakonom je, zapravo, prihvacen status quo, zateceno stanje "vlasnistva" u Crkvi Groba Gospodnjeg. Sa manjim izmjenama taj zakon je i danas na snazi. Nekolike odredbe ovog zakona odredjuju i proceduru koje crkvene vlasti (razlicitih zajednica) moraju u saradnji sa lokalnim vlastima zadovoljiti na Veliku Subotu.

    PRIPREME U CRKVI SV.GROBA GOSPODNJEG

    Ujutro na Veliku Subotu, posebna "komisija" sastavljena od svih hriscanskih zajednica, jevrejskih vlasti i muslimanske porodice kojoj je povjereno provodjenje osmanlijskog zakona jos u 19. vijeku vrsi pretragu Crkvice Groba Gospodnjeg kako bi se uvjerili da se unutar Crkve ne nalazi bilo koje sredstvo kojim bi se vjestacki izazvao plamen (sibice, upaljaci, sakriveno kandilo i sl.). Ova provjera se odvija od 10:00 do 11:00, i na njoj insistira i jerusalimska patrijsarsija, jer postoji nepisana odredba po kojoj bi nekakva prevara ili izostanak pojave Sv.Ognja znacio prenos prava na neku drugu "hriscansku" zajednicu. Takodje, cudo svake godine prate izjave bogohulitelja "iz prve ruke" koje pokusavaju da ospore ovaj cudesni dogadjaj, sto je razlog vise da se i heterodoksni na njima prihvatljiv nacin (svojim ocima) uvjere da prevare nema. U 11:00 svi predstavnici (ukljucujuci jevreje i muslimane) zatvaraju vrata Crkve u kojoj niko ne smije da ostane, stavljaju pecat spravljen od meda i cistog voska, cime se potvrdjuje da je Crkva prazna i da unutar Crkve nije pronadjeno nista sto bi moglo izazvati plamen.

    CUDO POJAVE SV.OGNJA

    U 12:00 do Crkve dolazi Litija predvodjena Patrijarhom Jerusalimskim, Vladikama i svestenicima pravoslavne Crkve, i vjernim narodom. Prate je i predstavnici drugih zajednica. Litiju prati monotona zvonjava sa brojnih zvonika koja nagovjestava veliko cudo. Patrijarh ulazi u obliznju Kapelu Sv.Jakova i sjeda na patrijarsijski tron. Nakon toga predstavnici jermenskih, koptskih, etiopskih monofizita, kao i predstavnici drugih zajednica prilaze Patrijarhu i cjelivaju mu ruku. Ovo nikako ne treba mjesati sa davanjem blagoslova jereticima, vec se radi o drevnoj odredbi pravoslavnih da se niko od inoslavnih zajednica ne moze udostojiti da pripali svijecu od pravoslavnih ukoliko to ne dozvoli Patrijarh Jerusalimski. Prilikom ovog cjeliva Patrijarh ne daje blagoslov, tj. ne pravi krsni znak iznad glava nepravoslavnih. Slijedi obhod oko Crkve Groba Gospodnjeg tri puta, koji se zavrsava ispred zapecacenog ulaza u samu Crkvu. Prije nego sto Patrijarh otpecati ulaz, i udje u Crkvu predstavnici jevrejskih vlasti i jevrejske policije detaljno pretresaju Patrijarha, kako bi se uvjerili da on negdje ne krije sibice ili upaljac. Ovaj pretres se vrsi naocigled svih prisutnih kako bi se svi, pravoslavni i inoslavni, uvjerili da Patrijarh nema pri sebi nista cime bi vjestacki izazvao plamen. Patrijarh, zajedno sa jermenskim dragumanom, otpecacuje Crkvu i ulazi unutar Svetinje. Zatim se kolenopreklono moli, citajuci narocite molitve kojima se u ime svih pravoslavnih svuda moli Raspetom Hristu da i ove godine posalje Sv.Oganj kao svjedocanstvo Svojeg Vaskrsenja, ali i kao znak pravovjernosti stada pravoslavnog. Dok se Patrijarh moli unutar Crkve u citavom zdanju se gase svijetla i kandila, i narod u potpunom mraku govori Gospode Pomiluj. Svako na svom jeziku uznosi ovu drevnu prozbu, skrusenog srca, ali sa nadom. To je onaj momenat koji prethodi prelasku iz tuge u radost, iz mraka u svjetlost. To je trenutak kada je mozda najlakse razumjeti sta je Sv.Jovan Lestvicnik podrazumjevao rjecju "HARMOLIPI" = RADOSTVORNA TUGA, tuga koja jednim bljeskom Sv.Ognja prerasta u neiskazivu radost. Oni koji su se udostojili da udju u Crkvu zajedno sa Patrijarhom, ovako opisuju pojavu Sv.Ognja: plavicasto-bjelicasti plamen se iznenada pojavljuje sa svih strana Crkvice, ponekad u vidu plamenih jezicaka, ponekad u vidu plamenih loptica. Najprije silazi na svijecu koju drzi Patrijarh, koji prije svega ostalog pripaljuje maleno kandilo, zaklonjeno u staklo, kako bi se Sv.Oganj sacuvao od namjernog ili nenamjernog nemara prisutnih. Poslije ovoga, Patrijarh izlazi iz Crkve. Pojava Patrijarha sa Sv.Ognjem izaziva erupciju odusevljanja vjernika. Svako se raduje na svoj nacin: Rusi i Srbi klece i uzdizu ruke ka nebu, Grci placu sa osmjehom na licu, pravoslavni Arapi (Rum Ortodoks) skacu i gotovo vriste Hristos Vaskrse...Plamen se, potom, prenosi od svijece do svijece i iznosi van kompleksa Sv.Groba Gospodnjeg. Pravoslavni Arapi nerijetko pripaljuju baklje i trce Jerusalimom, ne prezajuci da "zagaze" u muslimansku ili jevrejsku cetvrt, iako policija sprjecava njihovo radosni "obhod" gradom.

    OPIS SV.OGNJA

    Ovaj opis daje pravoslavni jelin (Grk), otac Stilijan koji se 1994 godine udostojio da video kamerom snimi cudesni dogadjaj.

    Plamen je plavicasto-bjelicast i u prvih 33 minuta nema osobine "obicnog" plamena. U guzvi koja nastaje iz zelje da se sto prije pripali svijeca, desavalo se da Plamen dotakne lice ili kosu vjernih, ali nije bilo opeklina niti se kosa palila. Ponekad se javlja u vidu plamenih jezicaka koji izviru iz zidova Crkve, dok drugi put plamene loptice bukvalno lete Crkvom. Desava se i da Sv.Oganj ne dodje do vjernih od ruke Patrijarha, vec da poboznim pravoslavnima svijeca pripali "sama od sebe". Slicno se desava i sa kandilima pravoslavne Crkve Raspeca Hristovog koja se nalazi na spratu zdanja. Bljeskanje Sv.Ognja traje nekoliko minuta i ocevidci ga uporedjuju sa odbljescima koje stvara fles fotoaparata, samo sto je bljesak intenzivniji i dolazi sa svih strana.

    PRAVOSLAVNO CUDO

    Cudesna pojava Sv.Ognja desava se iskljucivo kada u Crkvu Groba Gospodnjeg udje Pravoslavni Patrijarh. Da je to tako svjedoce brojni primjeri iz proslosti, kada su inoslavni, uzurpiravsi pravo pravoslavnih, pokusavali da "izazovu" ovo cudo. Mozda je najbolji primjer slucaj iz 1549 godine kada su jermenski monofiziti potplatili sultana Murata IV da njima povjeri "priziv" Sv.Ognja. Bilo je to u vrijeme pravovjernog Patrijarha Jerusalimskog Sofronija II. Jermenski patrijarh je usao u Crkvu Sv.Groba i bezuspjesno ocekivao pojavu Sv.Ognja. Za to vrijeme Patrijarh Sofronije se nalazio van Crkve pored stuba, koji se u jednom trenutku razdvojio po vertikali i iz napukline se pojavio Sv.Oganj pripalivsi svijecu koju je suznih ociju drzao Patrijarh. Ovaj stub se i danas moze vidjeti pored Crkve Sv.Groba i predmet je postovanja i cjeliva pravoslavnih. Muslimanski mujezin Tunum je sa minareta obliznje dzamije vidio cudesni dogadjaj i javno ispovjedio: "Velika je vjera Hriscana. Jedan je pravi Bog, Bog Hriscana. Vjerujem u Hrista vasrkslog iz mrtvih i kolenopreklono ispovjedam da je On moj Bog." Nakon ovoga su ga muslimani mucili ne bi li se odrekao svog Boga, sto ovaj blagocestivi neofit nije ucinio. Njegove mosti se cuvaju u pravoslavnom Manastiru Bogorodice Marije u Jerusalimu.

    Pojava Sv.Ognja, svake godine na Veliku Subotu jedno je od najvaznijih potvrda Vaskrsenja Hristovog. Onaj koji je sam Svjetlost svijetu salje svima nama koji se potpomognuti Njegovom blagodacu i sopstvenim podvigom borimo da postanemo male svjetiljke, jos jednu potvrdu svoje Svesvetosti i Svjetlosti. Ovo cudo mnogi nevjernici osporavaju. Muslimani Crkvu Groba Gospodnjeg zovu arapskim imenom qumama (djubre) sto je namjerno iskrivljeni oblik arapske rijeci quiyama (Vaskrsenje). Jevreji, diplomatski delikatnije, govore o Crkvi u kojoj je sahranjen "onaj covjek". Svake godine poneki jermenin ili latin svjetskim medijskim kucama daje eksluzivno objasnjenje velike "grcke prevare" (Ove godine je "ekskluzivnu" informaciju Jermenina bliskog jermenskoj jerusalimskoj zajednici stampao londonski "Telegraph"...No, to ne bi trebalo da nas brine. Tako je bilo od pocetka...Tako ce biti do kraja...Dok na oblacima pracen plavo-bijelim plamenom ne sidje Onaj koji nas ukrepljuje cudom Sv.Ognja svake godine.

    Molim se Bogu da se svi mi koji smo se okupili na ovom virtuelnom parcetu svetosavske zemlje, Svjetloscu Hristovog Vaskrsenja docekamo taj slavni dolazak spremni i sa uljem u lampama.


  2. Molitveni život Crkve i poslednji dan

    Šta je molitva?

    Molitva je sadržaj života i sav život svih svetih Andela na nebu, i svih Svetitelja, pravednika i hrišcana uopšte na zemlji. Ona je srce svih vrlina, najpre vere. Bez molitve nema prave ljubavi prema Bogu, nema ni prave ljubavi prema ljudima. Bez molitve nema pravog bogopoznanja i razumevanja svetih tajni vere pravoslavne, bez nje ne može biti ni pravog poznanja sveta u kome živimo, ni ljudi sa kojima opštimo. Zato je sav život Crkve neprekidna molitva, neprekidno služenje Bogu, neprekidno bogosluženje. Sve istine vere koje smo dosad izložili otkrivaju se samo molitvenom umu i cistom srcu. Ko sa molitvom ne pristupa tajni Boga, tajni ovog Božijeg sveta i tajni života, ništa nece razumeti. Jer samo molitva otvara oci uma i samo se preko nje zadobija od Boga svetlost bogopoznanja. Zato nam sveti Apostol Pavle i porucuje: "Molite se neprestano ".

    Šta je pravoslavno bogosluženje?

    Bogosluženje to je Sveto Evandelje i usmeno Predanje pravoslavno - prepevano u cudesne i životvorne pesme. Celi godišnji krug Crkva je osvetila i ispunila bogosluženjem i Praznicima. Praznujuci Praznike i Svetitelje mi molitveno i stvarno doživljavamo njihovu blagodat i njihove svete vrline. Vera i život po Bogu najbolje se uce kroz bogosluženje. Sveto pismo se najbolje razume kad mu se pristupa sa molitvom i u okvirima bogosluženja.

    Koja su stalna svakidašnja crkvena bogosluženja?

    Svakidašnja crkvena bogosluženja jesu: Deveti cas, Vecernje, Povecerje, Polunocnica, Jutrenje zajedno sa prvim casom, Treci cas i Šesti cas.

    Koje je najvažnije bogosluženje Crkve?

    Najvažnije bogosluženje jeste Sveta Liturgija. Ona je srce i vrhunac svih bogosluženja i svih Svetih Tajni Crkve. Iz nje sve izvire i njoj se sve vraca. Jer ona izobražava domostroj spasenja Božjeg i daruje nam samoga Gospoda, kroz Pricešce Telom i Krvlju Njegovom. Liturgija se služi svake nedelje kao dana Vaskrsenja Hristovog, na sve velike Praznike, Hristove, Bogorodicne i Svetiteljske, a može da se služi (i služi se, osobito u manastirima) i svakoga dana. Liturgiju koju služimo u toku cele godine napisao je sv. Jovan Zlatousti. Postoji i Liturgija sv. Vasilija Velikog (služi se deset puta godišnje) i Liturgija Predeosvecenih darova (služi se samo u toku velikog Uskršnjeg posta). Na Liturgiji treba da ucestvuju i da pevaju svi prisutni hrišcani.

    Koje Praznike hrišcani praznuju?

    Pravoslavni hrišcani praznuju Praznike koji su posveceni stvarnim dogadajima u istoriji spasenja. Oni proslavljaju cudesna zbivanja vezana za Licnost i život Gospoda Hrista, vrše spomen Arhangela i Angela, Presvete Bogorodice i svih Svetih koji su svojim delima i životom Boga proslavili. Otuda postoje Gospodnji, Bogorodicni i Svetiteljski praznici.

    Šta je licno molitveno pravilo?

    Pored zajednickih bogosluženja i Praznika, na kojima ucestvuju svi pravoslavni hrišcani, postoji i licno molitveno pravilo svakog pojedinca. To molitveno pravilo se sastoji od Jutarnjih molitava, koje svaki hrišcanin treba da cita pošto ustane, i od Vecernjih molitava, koje se citaju pre spavanja. Tako hrišcaninov dan pocinje molitvom i završava se molitvom; tako on samog sebe i sav život svoj prinosi Hristu Bogu. Te molitve se nalaze u "Pravoslavnom molitveniku". U "Pravoslavnom molitveniku" se nalazi i Molitveno pravilo koje svaki hrišcanin treba da procita pre i posle Svetog Pricešca. Tu su i druge molitve i Akatisti koje revnosniji hrišcani citaju u toku dana. U pobožnim srpskim porodicama ovo domace molitveno pravilo citalo se i cita zajednicki, uz ucešce roditelja i dece. Tako se dom hrišcaninov pretvara u "domacu crkvu".

    Bez cega se ne može zamisliti dom pravoslavnog hrišcanina?

    Pravoslavni dom je nezamisliv bez kandila, koje treba da gori obavezno uoci nedelje i Praznika; nezamisliv je i bez svetih Ikona. Dom bez ikona je slep, bezlican, bez prozora ka nebu. Svaki dom treba da ima najmanje tri ikone: Hrista Spasitelja, Majke Božije i ikonu svoje Slave.

    Bez cega je još nezamisliv istinski pravoslavni dom? - Nezamisliv je bez najsvetije Knjige - Svetog pisma, i bez "Pravoslavnog molitvenika ". Sveto pismo je jedini pravi temelj hrišcanskih domova, jer ono je - Rec Božija, Hleb života. Zato ga treba svakodnevno citati i iz njega se uciti volji Božijoj i svetim vrlinama, koje ispunjavaju duše i domove verom, nadom i uzajamnom ljubavlju.

    Šta su "Žitija Svetih"?

    Po recima bogomudrog Oca Justina, pisca i prevodioca Žitija Svetih na srpski, Žitija Svetih nisu drugo do život Gospoda Hrista, ponovljen u svakom svetitelju, u vecoj ili manjoj meri, u ovom ili onom obliku. To je život Gospoda Hrista produžen kroz svetitelje. Žitija su produžetak Svetog pisma i Dela Apostolskih. U njima je isto Evandelje, isti život, ista istina, ista ljubav, ista vera, ista "Sila sa visine", isti Bog i Gospod. U njima su na konkretnim primerima pokazani sigurni putevi spasenja, preobraženja i svi nacini na koje ljudska priroda savladuje raznovrsne strasti i grehe. Zato, pored Svetog pisma i Pravoslavnog molitvenika, pravoslavni hrišcani treba osobito da proucavaju Žitija Svetih i da se trude da se na njih ugledaju. (Pored 12 tomova Žitija Svetih o. Justina Popovica, postoje na srpskom i sažeta Žitija Svetih Vladike Nikolaja, pod nazivom "Ohridski prolog").

    Otkuda post i cemu on služi?

    Hrišcanski post vodi poreklo od Gospoda Hrista. Gospod je i sam postio cetrdeset dana, pre nego što je poceo da propoveda svoju nauku, kao što je postio pre njega i Prorok Mojsej i drugi Proroci. Postili su i Apostoli i svi pravoslavni hrišcani kroz vekove. "Post je sve Svete rukovodio u životu po Bogu", kaže sv. Vasilije Veliki. Prva zapovest Božija u Raju bila je zapovest o postu, tj. o uzdržanju. Otuda je i prvi covekov greh bio greh protiv posta. Kao što u grehu ucestvuje i duša i telo, potrebno je da i u vrlini i oslobodenju od greha ucestvuju oboje. Cilj posta je ocišcenje tela, jacanje volje, uzdizanje duše. Posteci, hrišcani se secaju neprestano Hristovih stradanja za njihovo spasenje. Pravi post ima dve strane, telesnu i duhovnu. Sastoji se u uzdržavanju od mrsne hrane i preizobilnih jela, ali prvenstveno u uzdržavanju od rdavih misli, želja i dela. Post umnožava ljubav i molitvu i spremnost na vršenje svih evandelskih vrlina. Duša ima dva krila kojima leti nebu: post i molitvu. On je lek za duševne i telesne bolesti i od svakog demonskog dejstva. Sam Spasitelj je rekao: "Ovaj rod se izgoni samo postom i molitvom". Njim se duša i telo pripremaju da postanu hram Duha Svetoga. Istinski duhovni život je nezamisliv bez posta.

    Postoje višednevni postovi (Uskršnji, Petrovski, Gospojinski - uoci Velike Gospojine i Božicni) i jednodnevni (svake srede i petka sem razrešenih sedmica, Krstovdan uoci Bogojavljenja, Usekovanje glave sv. Jovana Pretece, Vozdviženije Casnoga krsta 14. septembra).

    Zašto se Ocenaš naziva Molitvom Gospodnjom?

    Naziva se Molitvom Gospodnjom zato što je sam Gospod naucio Apostole da se njome mole. Gospod je u njoj, na tajanstven nacin, sažeo svu veru i sve molitve. Zato sa Ocenašem treba ustajati i legati, živeti i umirati.

    Molitva Gospodnja

    Oce naš koji si na nebesima,

    da je sveto Ime Tvoje,

    da dode Carstvo Tvoje,

    da bude volja Tvoja i na zemlji kao i na nebu;

    Hleb naš nasušni daj nam danas;

    i oprosti nam dugove naše kao što i mi

    opraštamo dužnicima svojim;

    i ne uvedi nas u iskušenje,

    no izbavi nas od Necastivoga.

    Jer je Tvoje Carstvo i sila i slava Oca i

    Sina i Svetoga Duha, sada i stalno i u

    vekove vekova. Amin. (Ovaj završetak u crkvi govori samo sveštenik).

    Šta znaci "Hleb nasušni", ili tacnije "nasuštni"?

    Sveti Kiprijan pod njim podrazumeva Hleb "nadsuštinski ", tj. najsuštinskiji za hrišcane, Hleb bez koga im nema vecnog života. To znaci, da se ovde prvenstveno misli na Sv. Pricešce tj. na Telo Hristovo, kao Hleb života. Znaci, mi svaki dan molimo da se pricestimo, a ne prosto da se najedemo obicnog hleba zemaljskog. Sv. Jovan Zlatousti tumaci da "nasušni" znaci "potrebni", svakidašnji hleb, što opet ukazuje da hrišcani treba da budu isposnici i podvižnici. Ova dva tumacenja se ne iskljucuju, nego uzajamno dopunjuju. Mi prvo ištemo, po zapovesti Hristovoj, Carstvo nebesko koje se nalazi u Telu Hristovom, a kad nam Bog daje Hleb nebeski, dace nam i ovozemaljsku hranu, kao dodatak.

    Treba dobro zapamtiti: Na pocetku Ocenaša mi ispovedamo Svetu Trojicu - Oca koji je na nebesima, Sina koji je sveto Ime Njegovo, i Carstvo Njegovo, svetoga Duha.

    Koja druga molitva treba da je svakodnevno na ustima hrišcanina?

    Svaki hrišcanin treba da što cešce govori angelski pozdrav Presvetoj Bogorodici:

    Bogorodice Djevo

    Bogorodice Devo,

    raduj se! Blagodatna Marijo,

    Gospod je s tobom.

    Blagoslovena si ti medu ženama

    i blagosloven je Plod utrobe tvoje,

    jer si rodila Spasitelja duša naših.

    Pravoslavni hrišcanin treba takode da svakodnevno cita naizust Ispovedanje vere, koje su sažeto izrazili Sveti Oci u Nikeocarigradskom Simvolu

    Simvol vere

    Verujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.

    I u jednog Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jedinorodnog, od Oca rodenog pre svih vekova; Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rodenog, ne stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz Koga je sve postalo;

    Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa, i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Deve i postao covek; i

    Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben;

    I Koji je vaskrsao u treci dan po Pismu;

    I Koji se vazneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca;

    I Koji ce opet doci sa slavom da sudi živima i mrtvima, i Njegovom Carstvu nece biti kraja.

    I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornog, Koji od Oca ishodi, Koji se sa Ocem i Sinom zajedno poštuje i zajedno slavi, Koji je govorio kroz proroke.

    U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu. Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova. Cekam vaskrsenje mrtvih. I život buducega veka. Amin.

    Šta znace reci: Cekam vaskrsenje mrtvih i život buducega veka?

    Još je prorok Ezekil prorekao sveopšte vaskrsenje mrtvih. Pod vaskrsenjem mrtvih se podrazumeva vaskrsenje ljudskih tela, bez kojih covek nije puni covek. Iako je duša besmrtna, ona ne može bez tela dobiti punocu vecnog života. Od kada je Hristos postao covek, ljudsko telo je postalo svetinja i hram Duha Svetoga. Potvrda da ce i naša tela vaskrsnuti ovde na zemlji jeste Hristovo Vaskrsenje iz mrtvih. Tajnu besmrtnosti ljudskih tela vec ovde dokazuju i mošti svetitelja, koje su netruležive, ne svojom silom ili balzamovanjem, nego silom koju im Sam Bog daje. Zato su one cudotvorne, jer u njima prisustvuje cudotvorna sila Duha Svetoga.

    Šta je "Poslednji Dan" ili Dan Strašnoga suda?

    To je dan u koji ce se završiti istorija sveta i coveka. Sve što je živelo i živi u vremenu, mora uci u taj poslednji Dan. U taj Dan Gospod Isus ce izreci: Svoj poslednji, završni sud o celokupnoj istoriji sveta i coveka, o svim ljudima ukupno i o svakom coveku pojedinacno. Tada ce On, Jedini Covekoljubivi, na savršenim vagama Pravde i Ljubavi svoje izmeriti sva dela ljudska, sve misli ljudske, sva osecanja ljudska, sve želje i sve reci ljudske. Tada ce se "savršiti Tajna Božija" (Otkrivenje Jovanovo, glava 10, stih 7) - o coveku, o tvorevini, o svim stvorenjima znanim i neznanim. Tada ce svi dobri i sve dobro naslediti vecno blaženstvo i život buducega veka u Carstvu nebeskom, a svi zli i sve što je zlo - vecni pakao u carstvu buntovnih andela, hulitelja nepokajivih. Pakao - to je odbijanje Božije Ljubavi, zatvaranje u sebe. To je greh protiv nesebicne Ljubavi koja postoji unutar Svete Trojice. Jer u Trojici, nijedna Božanska Licnost ne može bez druge Dve Licnosti. Sve Im je zajednicko u ljubavi. U Trojicinom Bogu nema zatvaranja u Sebe.

    Prema tome, Raj - to se ne može opisati ovozemaljskim jezicima. Može se samo nagovestiti. To je ucestvovanje u životu Božanske Trojice, zajedno sa svima Svetima.

    Šta je to oboženje coveka?

    To je uzrastanje coveka u bogolikosti. To je pricešcivanje vecnim energijama Boga. Sveti Atanasije Aleksandrijski je rekao: "Bog je postao covek, da bi covek postao Bog". Naravno, ogromna je razlika izmedu biti Bog i postati Bog. Bog po suštini je jedino Otac, Sin i Sveti Duh. Božansku nedostupnu suštinu ima samo Sveta Trojica, a stvorena bica nikada ne mogu znati šta je suština samoga Boga. Ali Bog je hteo da svaki covek postane Bog po nacinu postojanja i života, tj. Bog po blagodati (a ne po suštini). Bog ima u sebi nestvorene energije: Božansku Ljubav, Lepotu, Mudrost, Pravdu, Istinu, Svetost... Oboženje coveka pocinje kada covek upije u svoje srce makar mali plamen od nestvorenoga Ognja Božanske Ljubavi; kada upije u svoj um makar jedan zrak od presvetle Mudrosti Božije; kada upije u dušu makar delic od svete Lepote Božije; kada dovoljno primi u svoju volju zapovesti Božije; kada prihvati u svoju savest nebesku muziku Milosti i Pravde Božije; kada sve svoje bice ispuni svetim vrlinama Istine Božije. Covek koji se pokaje, koji uspeva da savlada svoje strasti i da pobeduje demone i njihove gadosti, takav covek je poceo da se obožuje. On postaje slican Bogu. Vec na zemlji on se razvija i raste "iz slave u slavu", u meru rasta visine Hristove. Za takvoga Raj je poceo tu na Zemlji, jer Gospod Hristos je rekao: "Carstvo Božije je u vama".

    Oboženje pocinje ovde na zemlji, produžuje se u dušama svetaca do Strašnoga Suda, ali ne prestaje da se razvija ni posle Strašnog Suda. Jer, po recima bogomudrog Grigorija Nisijskog, covekovo usavršavanje u Hristu, ima jedan kraj, a to je beskraj.

    Ako te neko zamoli da sa dve reci iskažeš svu veru pravoslavnu, koje su te dve reci?

    Te dve reci su ove: Hristos Voskrese! I sveradosni otpozdrav na taj Uskršnji pozdrav: Vaistinu Voskrese! U tim recima je sva vera naša i sva vecna i neuništiva nada naša na besmrtni život u vaskrslom Bogocoveku.

    Ako zaželiš da sažmeš u jednu molitvu sve molitve Crkve i citavo bogosluženje, sve vapaje i sve želje, - koja bi to molitva bila?

    Ta sveobuhvatna molitva jeste Molitva Gospodu Isusu. Nju je prvi izgovorio smerni carinik u hramu Jerusalimskom, a potom bezbrojni hrišcani svih vremena, osobito veliki molitveni tihovatelji i podvižnici. Njom i mi treba da se molimo, po mogucstvu bez prestanka, pri svakom poslu, u svako vreme i na svakom mestu; javno ili u umu i srcu tajno. Ta sveta cudotvorna molitva glasi:

    Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj me grešnog!

    ( izvodi iz knjige : " Nema lepse Vere od Hriscanske )


  3. Pravoslavna crkva danas

    Pored Srpske crkve, koje još pomesne Pravoslavne crkve postoje danas u svetu?

    Jedina, sveta, saborna (katolicanska) i apostolska Crkva pravoslavna, prisutna je danas na svima kontinentima i svojim prisustvom i apostolskim radom svedoci Evandelje svima narodima, ispunjavajuci time Hristovu zapovest: "Idite i naucite sve narode, krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha... "

    Pored Srpske crkve, danas postoje u svetu još i ove pomesne Pravoslavne crkve i patrijaršije: Carigradska, Aleksandrijska, Antiohijska, Jerusalimska, Ruska, Bugarska, Rumunska, Gruzinska, Kiparska, Albanska, Cehoslovacka, Poljska, Finska, Japanska. Milioni i milioni pravoslavnih vernika koji njima pripadaju veruju u istoga Boga Oca, Sina i Duha Svetoga, krštavaju se onako kako veruju, trude se da žive onako kako se krštavaju; pricešcuju se Tela i Krvi Hristove na istoj Tajnoj veceri sa Apostolima, mucenicima i svetima svih vremena, jer "Isus Hristos je isti, juce, danas i doveka ". (Poslanica Jevrejima, glava 13, stih 8). Svi su oni clanovi jednog istog Tela Bogocoveka Hrista, predstavljaju jedan isti izabrani Narod Božiji. U tom izabranom Narodu Božijem nema i ne sme biti "Jevrejina ni Jelina, roba ni slobodnjaka, muškog ni ženskog, jer smo svi mi jedno u Isusu Hristu" (Poslanica Galatima, glava 3, stih 28).

    Šta je to pravoslavna Dijaspora?

    Rec "dijaspora" znaci "rasejanje". Pravoslavnu dijasporu (rasejanje) sacinjavaju oni pravoslavni vernici koji su rasejani, bliže ili dalje od svojih matica pomesnih Crkava, po celome svetu. Najbrojnija pravoslavna dijaspora se nalazi danas na americkom kontinentu (oko šest miliona pravoslavnih hrišcana). Brojna je dijaspora u zemljama Zapadne Evrope, Kanade, Afrike, Azije i Australije. Medu pravoslavnima u dijaspori najbrojniji su oni ruskog, grckog i srpskog porekla. Srpska crkva ima svoje eparhije, van granica naše zemlje, u Rumuniji i Madarskoj, Zapadnoj Evropi, Americi i Australiji; ima po jednu parohiju cak i u Africi (Johanesburg) i na Novom Zelandu.

    Prisustvo pravoslavne dijaspore utice blagotvorno i na narode medu kojima i sa kojima pravoslavni zajednicki žive. Tako danas imamo mnoge Nemce, Francuze, Engleze, Amerikance i dr. koji su prigrlili drevnu i vecno novu veru svojih praotaca; jer i oni su nekad bili pravoslavni, u granicama Zapadne crkve, sve do XI veka. Tako, primajuci Pravoslavlje, oni se u stvari samo vracaju sebi samima, svojoj hiljadugodišnjoj pravoslavnoj prošlosti, koja je docnije bila zamracena nepravoslavnim nanosima.

    Koja je danas misija Pravoslavne crkve u svetu?

    Misija Crkve u savremenom svetu je istovetna sa njenom iskonskom misijom. Crkva je pozvana i danas kao i uvek, da cuva cistu i neiskvarenu veru Božijih Proroka, Apostola i Svetaca; da svedoci njenu Punocu Istine pred onima koji su, iz raznih razloga, tu Punocu vere izgubili u manjem ili vecem stepenu; da ide medu sve narode i sve rase, krštavajuci ih u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, i uceci ih da drže sve ono što je Gospod zapovedio ljudima.

    Da li je Pravoslavna crkva - misionarska Crkva?

    Crkva Hristova je misionarska po svojoj prirodi. Kad bi prestala da bude misionarska, ona bi prestala da bude Crkva; bila 6i samo po imenu živa, a u stvari bi bila mrtva (Otkrivenje Jovanovo, glava 3, stih 1). Prizivanje i poslanje Crkve je da stalno poziva na pokajanje sve one ljude i narode koji su vec primili Hristovu veru da bi bili "so zemlji" i "svetlost svetu". To je njena unutarnja misija, koja ne sme nikad da prestane. Jer po recima samoga Hrista, ako so obljutavi, cime ce se zemlja, tj. ljudi - osoliti? Hristos poziva sve hrišcane svih vremena: "Tako da zasija svetlost vaša pred ljudima, da bi videli vaša dobra dela i proslavili Oca vašega koji je na nebesima " (Evandelje po Mateju, glava 5, stih 16).

    Ostvarujuci tu svoju unutarnju misiju, Crkva polaže sigurne temelje i svojoj spoljašnjoj misiji, bez koje je takode Crkva nezamisliva. Tu svoju spoljašnju misiju Crkva ostvaruje danas svojim blagodatnim prisustvom u svetu, svojom dijasporom i svojom propovednickom delatnošcu medu svima narodima, koje još uvek nije prosvetlila svetlost Hristovog Evandelja.

    Da li Pravoslavna crkva ima danas svoje misionare medu nekrštenim narodima?

    Velika je bila misionarska delatnost Crkve Hristove u prvih deset vekova njene istorije; ništa manja nije ni njena propovednicka delatnost u ovom drugom milenijumu. Veliku apostolsku revnost u srednjem veku pokazala je Vizantijska crkva. Rezultat te revnosti bilo je, izmedu ostalog, pokrštavanje slovenskih naroda. U novija vremena tu apostolsku ulogu preuzela je pravoslavna Rusija. Ona je dala velike Prosvetitelje. Da pomenemo najpre sv. Stefana Permskog prosvetitelja Permske zemlje, zarasle u korov neznaboštva (XIV vek). U približno isto vreme su propovedali Pravoslavlje u Finskoj prepodobni Sergije i German, osnivaci Valaamskog manastira (Pravoslavna finska crkva ih ima za svoje zaštitnike). U poslednjih nekoliko vekova Ruska crkva je imala svoje misionare u Sibiru i Kini, medu Eskimima (Aleutima) na dalekom severu, i u Japanu. Najpoznatiji propovednici Evandelja iz ovog vremena su bili sv. Nikolaj Kasatkin, prosvetitelj Japana i osnivac Japanske crkve, i prepodobni German Alaskinski, koji je živeo i propovedao medu dalekim Aleutima (XIX v.). Prepodobni German je proglašen za prosvetitelja Aljaske i Amerike (1970. g.).

    Izmedu dva rata je i Srpska crkva imala svoju misiju u Cehoslovackoj, na celu sa Mitropolitom Josifom i Ocem Justinom (Popovicem). Rezultat tog misionarskog rada je današnja Pravoslavna crkva u Cehoslovackoj.

    Crkva pravoslavna ima i danas svoje Misije i misionare u Koreji, kao i u Africi - u Ugandi, Keniji, Zairu, medu narodima crne boje. Na tom blagoslovenom poslu se narocito trude Grcka Crkva i Aleksandrijska patrijaršija, pod ciju duhovnu vlast pripada Africki kontinent.

    Svi pravoslavni hrišcani su dužni da revnuju i da propovedaju Ime Hristovo, svuda i na svakom mestu, recju, delom i životom. Ako svi nisu u stanju da idu u daleke zemlje da propovedaju Hrista onima koji ga nisu upoznali, za jedno su svi sposobni: da se svakodnevno mole Bogu za sve one koje je Bog odabrao da pronose slavu Imena Njegovog medu one narode, koji su još u tami neznanja i cekaju da ih obasja svetlost Evandelja Hristovog.


  4. Crkva u istoriji

    Šta je Crkva i koja su njena svojstva?

    Crkva je sveobuhvatna Tajna sveta i života. Po recima sv. Grigorija Nisijskog, vec je stvaranje sveta bio tajanstveni pocetak stvaranja Crkve; dejstvom i prisustvom u njemu vecnog Slova (Smisla) Božijeg. To dejstvo i prisustvo još je izraženije u nastanku coveka kao slovesnog (smisaonog) bica, silom Duha Božijeg; takode u stalnom Božanskom Promislu o coveku i svetu, narocito o Izabranom narodu Božijem. Kada je pak došla punota vremena, posla Bog to vecno Slovo svoje, Sina svoga Jedinorodnog, da preko Njega i u Njemu podari svetu i coveku spasenje, savršenstvo i Punotu života. Njegovim ovaplocenjem i celokupnim bogocovecanskim delom konacno je oblikovana i utemeljena Crkva Božija. Ona je njegovo Telo a on njena vecna Glava. I kao što je Sveta Trojica jedan Bog, i jedan je Isus Hristos Spasitelj naš, tako je i Crkva Božja jedna, sveta, saborna i apostolska. Sve tvari i sva bica prizvani su da udu u tu jednu Crkvu, da njome i u njoj istinski "uzrastamo u Onoga koji je Glava - Hristos" (Ef. 4,15).

    Kako pocinje istorija Novozavetne Crkve?

    Istorija Crkve Božije pocinje propovedanjem i stradanjem Apostola. Njene prve svete stranice su opisane u "Delima Apostolskim" (napisao ih je sveti Evangelist Luka, koji je bio i prvi ikonopisac - naslikao je ikonu Majke Božije sa Bogodetetom Isusom). U Delima Apostolskim je opisano i muceništvo za Hrista Sv. Arhidakona Stefana i Apostola Jakova, Brata Jovana Bogoslova. Od tada pa do danas i do kraja veka i sveta, mucenicka krv je bila i ostala seme za nove hrišcane. Zapoceta silaskom Duha Svetoga i delima Apostola, istorija Crkve se nastavlja zabeležena u bezbrojnim žitijama o podvizima Svetih i Mucenika kroz vekove. Istorija Crkve i Evandelje Hristovo se i danas pišu, i pisace se neprekidno do kraja sveta i veka. Ali ne perom i mastilom, nego dejstvom Duha Svetoga, koji objedinjava verom, podvizima i samožrtvovanjem preporodene i prosvecene duše.

    Pored "Dela Apostolskih", gde su još opisani propoved, dela i ucenje Svetih Apostola, kao i osnivanje prvih hrišcanskih Opština?

    O svemu tome nam svedoce Poslanice Svetih Apostola, osobito cetrnaest poslanica Apostola Pavla; on je prvo bio gonitelj hrišcana, a pošto mu se Hristos Gospod javio na putu za Damask - jedan od najvecih blagovesnika istine Hristove svih vremena. Divne Poslanice su nam ostavili i Apostol Petar (dve), Apostol Jovan (tri Poslanice i Otkrivenje Jovanovo) i Apostoli Juda i Jakov. Sve te Poslanice su organski deo Novog zaveta i produženje cetiri Evandelja, u kojima je opisan život Gospoda Hrista.

    Ko je produžio propoved i delo Svetih Apostola u svetu?

    Produžili su njihovi naslednici: Episkopi, prezviteri (sveštenici) i dakoni. Gde god su osnivali nove crkvene Zajednice, Apostoli su rukopolagali Episkope za svoje naslednike, a ovi docnije za pomocnike sebi prezvitere i dakone. To je crkvena jerarhija. Ona vodi poreklo od samoga Gospoda Hrista i od Svetoga Duha koji je sišao na Apostole. Apostoli su predali svojim naslednicima ono što su primili od Gospoda: istu veru, isto Krštenje, iste Svete Tajne, isti život po Bogu. Njihovi naslednici su to predavali kroz polaganje ruku (kroz Svetu Tajnu Sveštenstva) svojim naslednicima, a ovi opet svojim, i tako se kroz to neprekidno naslede, apostolsko prejemstvo produžava do danas, i produžavace se do svršetka veka. Sveštenstvo propoveda, cuva pravoslavnu veru i vrši Svete Tajne; bez njega ne može biti Crkve, jer bez njega Crkva ne bi mogla obavljati svoju spasonosnu službu.

    Apostolsko propovedanje Hrista i njihovo sveto delo produžuju i svi hrišcani. Svi hrišcani su pozvani da budu apostoli Hristovi, da budu so i svetlost svetu; da budu svedoci Hristovi - recju, delima, a ako zatreba i mucenickom krvlju. Jer Narod Božiji je cuvar vere pravoslavne ako bi visoka jerarhija zatajila.

    Izbor i posvecenje u pravoslavnu jerarhiju ide odozgo, sa neba. Licno Hristos je izabrao dvanaest Apostola. Oni su, kasnije, izabirali prve episkope, a episkopski sabori su izabrali nove episkope. U stvari, Hristos Duhom Svetim i dalje poziva u apostolsku službu Svoje izabranike - preko Arhijerejskih sabora. Znaci, Pravoslavna Crkva je Jedinonacalije Svete Trojice, Božije Carstvo na Zemlji. Ali napomenimo odmah još ovo: naš Car i Bog, Isus Hristos, bio je na Zemlji radnik, drvodelja. On je došao sa neba da nas oslobodi od svih kompleksa: najužasnijeg kompleksa straha od smrti, Svojim vaskrsenjem, kao i najsmešnijeg kompleksa školskih diploma, Svojim ukazivanjem ljubavi prema svima, jer svaki covek je nezamenljiv unikat, bez obzira na stepen obrazovanja ili neobrazovanja.

    Suprotno od Crkve pravoslavne, izbor u demokratijama ide odozdo, od vecine glasaca. Masa bira svog delegata i uzdiže ga u fotelju parlamenta ili u vladu.

    Šta je Sveta Tajna Pokajanja (Ispovesti)?

    Sveštenici su dobili i dar da lece vernike koji boluju od griže savesti i kaju se pred Bogom i pred Angelima. Pokajanje je sveta tajna u kojoj hrišcanin ispoveda svoje grehove pred sveštenikom, i preko njega dobija nevidivi oproštaj grehova od samoga Gospoda Isusa Hrista, od same Crkve, jer je svaki greh - greh protiv Boga, protiv Crkve, protiv ljudi i svih stvorenja. Bez ispovesti nema pravog pokajanja, a bez pokajanja nema spasenja. Tajnu Pokajanja je ustanovio Gospod posle Vaskrsenja, kad je rekao ucenicima: "Primite Duha Svetoga. Kojima otpustite grehe, otpustice im se; i kojima zadržite, zadržace se". Tu se opraštaju gresi ucinjeni posle Krštenja.

    Gospod je dao svojim Ucenicima i njihovim naslednicima blagodat opraštanja i isceljivanja duševnih i telesnih nemoci i u Svetoj Tajni Jeleosvecenja (Sveštanja masla). Još su Apostoli, po zapovesti Hristovoj, "mazali uljem bolesnike i isceljivali ih". Tako radi Crkva i do danas: sveštenici citaju molitve i odlomke iz Novog zaveta, blagosiljaju ulje i njime pomazuju sedam puta bolesnika u ime Gospodnje, i Gospod ga isceljuje od duševne nemoci - greha, a i od telesne bolesti, po meri vere i usrdnosti molitve.

    Da li je Gospod predao preko Apostola svojoj Crkvi još neke Svete Tajne?

    Obicno kažemo da u Crkvi ima sedam Svetih Tajni, jer broj sedam oznacava savršenstvo. Medutim, u Crkvi su bezbrojne svete tajne; sve je u njoj Sveta Tajna, ceo njen blagodatni bogocovecanski život. I osvecenje vodice je Sveta Tajna, i monašenje i osvecenje hrama ili ikone; i osvecenje domova, i bunara i osvecenje svake stvari. I svaka molitva je Sveta Tajna jer njome silazi na nas i na naše darove i na stvorenja ista Božja Sila, ista blagodat Duha Svetoga. Svaki, i necujni, priziv Duha Svetoga i susret sa Njim, prerasta i pretvara se u Svetu Tajnu opštenja sa Hristom, koji je neopisiva i neizreciva Svetajna života i svemira.

    Šta je Sveto Predanje?

    Apostoli nisu sve zapisali što je Gospod govorio. Jer, po recima voljenog Hristovog ucenika Evangelista Jovana, kad bi se sve zapisalo što je Isus ucinio, ni u ceo svet ne bi mogle stati napisane knjige. Mnoge stvari i tajne Apostoli su usmeno predali i sacuvali, a to se kao Sveto Predanje prenosilo usmeno sa pokolenja na pokolenje. Tako je na primer sacuvan obicaj okretanja prema istoku za vreme molitve, znak krsta, poštovanja ikona i sl. Sveto pismo je zapisano, a Sveto Predanje nezapisano Sveto Otkrivenje. Sveto Predanje je prisustvo Duha Svetoga u svima pokolenjima pravoslavnih, do kraja sveta i veka, bez obzira na njihov broj; ono je plod tajanstvene saradnje Duha Svetoga sa duhonosnim ljudima. To živo i životvorno Sveto Predanje, koje sobom obuhvata i pisanu Božju rec i nezapisano iskustvo svetih ljudi, osobito je posvedoceno u delima Svetih Otaca. Crkve, crkvenim kanonskim Pravilima, odlukama Vaseljenskih sabora i njima potvrdenih, pomesnih sabora Crkve.

    Ko su bili prvi gonitelji hrišcana?

    To su bili jevrejski prvosveštenici i knezovi koji nisu poverovali u Hrista kao Boga i Gospoda i obecanog Spasitelja. Uskoro su hrišcane poceli da gone i mnogobošci na celu sa rimskim carevima. Rimski carevi su zahtevali od hrišcana da se klanjaju mnogim bogovima, a i njima samim kao božanstvima. Hrišcani se nisu hteli klanjati nikome drugome sem Hristu, jedinom istinitom Bogu. Zato su oni bili bacani pred zveri, muceni, razapinjani- i ubijani. To strašno gonjenje hrišcana trajalo je sve do sv. cara Konstantina koji je Milanskim ediktom proglasio slobodu hrišcanske vere (313 g.). Tada pocinje novi hiljadugodišnji period života Crkve Hristove. Ime Hristovo se propoveda i na Istoku i na Zapadu i na Severu i na Jugu. Mnogi narodi su u tom periodu primili hrišcansku veru. Crkva je, i pored unutrašnjih i spoljašnjih teškoca, koje nikad nisu prestajale, urodila divnim plodovima i obogatila Carstvo nebesko bezbrojnim svetiteljima, podvižnicima, mucenicima, divnim književnim delima, velicanstvenim hramovima, ikonama i freskama.

    Šta su Vaseljenski sabori?

    To su skupovi Svetih Otaca i ucenih bogoslova iz celoga hrišcanskog sveta, na kojima se raspravljalo o osnovnim pitanjima vere i crkvenog života. Sveti Oci, episkopi Crkve, na tim Saborima su branili pravoslavnu veru od jeretickih zabluda i lažnih ucenja. Kad je prestalo spoljašnje gonjenje Crkve, onda su se pojavili unutrašnji neprijatelji vere, lažni ucitelji (zvani jeretici), koji su pokušavali da razore jedinu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu i punotu istine u njoj. Crkva je takve na Vaseljenskim saborima osudila. Pored tih sveopštih Sabora bilo je i Pomesnih sabora. Njih su sazivale pojedine pomesne Crkve. Odluke mnogih od tih Sabora kasnije su priznate na Vaseljenskim saborima kao opštevažece za celu Crkvu. Vaseljenski sabori su bili i ostali najviša vlast u Pravoslavnoj crkvi.

    Koji je prvi Sabor u istoriji Crkve?

    Prvi Sabor je sazvan još u apostolsko vreme u svetom gradu Jerusalimu (51. g.). On se zove Apostolski sabor. Na tom saboru, nadahnuti Duhom Svetim, Apostoli su doneli odluku da obrezanje nije obavezno za one koji iz mnogoboštva dolaze da se krste. Od njih se traži da se cuvaju samo od idolskih žrtava, od bluda, da ne jedu meso udavljenih životinja i životinjsku krv. Odluka Apostolskog sabora pocinje recima: "Izvoli se Duhu Svetome i nama ... " To znaci da je Crkva nepogrešiva samo onda kada je verna Duhu Svetome i kada saborno donosi svoje odluke.

    Koliko je bilo Vaseljenskih sabora i koje su odluke doneli?

    Bilo je sedam Vaseljenskih sabora, a Pomesnih mnogo više, i to do najnovijih vremena (odluke nekih od Pomesnih sabora, i ranijih i novijih, imaju vaseljenski znacaj, samim tim što ih je cela Pravoslavna crkva prihvatila kao svoje). Na Prvom i Drugom vaseljenskom saboru, sazvanim u Nikeji (325) i Carigradu (381), Sveti Oci su boreci se protiv Arija i duhoboraca, sastavili sažeto Ispovedanje vere, zvano Simvol vere, koji i danas citamo i pevamo na svakoj Sv. Liturgiji.

    Na Trecem vaseljenskom. saboru (431. g. u Efesu) Sveti Oci su posvedocili da je Presveta Deva Marija zaista Bogorodica, jer je Boga rodila u covecanskom telu. Oni, zajedno sa svetim Apostolima i svima Svetima, ispovedaju jednog i istog Hrista, Sina Božijeg, Jedinorodnog, od Oca rodenog pre svih vekova, a od Duha Svetog i Presvete Deve u vremenu.

    Na Cetvrtom (451), Petom (553) i Šestom vaseljenskom saboru (680) bogomudri Oci brane od monofizita i monotelita i posvedocuju isto ono što i svi prethodni Sabori: da je Bogocovek, savršeni Bog i savršeni covek, u dvema prirodama i sa dve volje i energije, božanskom i covecanskom. To se vidi u Getsimanskoj grani, gde se Hristos potresno moli: "Oce, ako je moguce da me mimoide Caša ova"... Tu je došla do izraza i covecanska volja u Hristu. Jer po svojoj volji covek, prirodno, ne želi da umre.

    Sedmi vaseljenski sabor (787) potvrduje istu tu istinu o Gospodu Hristu i Njegovom ovaplocenju (ucovecenju), ali ovoga puta kroz odbranu poštovanja svetih Ikona: prvo Njegove Ikone, pa onda i ostalih ikona: Bogorodice, Angela i svih Svetih. Ikonoborci su, naime, tvrdili da je poštovanje ikona - povratak u idolopoklonstvo. Medutim, Sveti Oci su objasnili i pokazali da se hrišcani ne klanjaju drvetu na kome su ikone naslikane. Oni preko ikone izražavaju svoje poštovanje i ljubav prema prvoliku, prema onome ko je na njima naslikan. Ikone su Evandelje u bojama, veronauka za oci. Njima se osvecuje covekovo oko i otkriva Lepota Božjeg lika. One su, i to je najvažnije, svedocanstvo da je Bog zaista postao covek, da bi covek mogao da se spase od davola, greha i smrti i da, najzad, postane Bog po blagodati. Poštujuci i celivajuci svete ikone mi odajemo preko njih poštovanje Hristu i Svetima u kojima obitava Bog. Tako na ikonama mi vidimo koliko je "Divan Bog u svetima svojim." Ikone su zastava Pravoslavne crkve, znak prepoznavanja medu svim nepravoslavnim hrišcanima i verama. Zato oni koji ne poštuju svete Ikone, pokazuju da ne znaju duh Svetog pisma i da, skriveno ili javno, ne veruju da je Bog postao covek. No ikone ne mogu i ne smeju biti slikane bilo kako: one treba da budu slikane u duhu Evandelja i saglasno mnogovekovnom iskustvu svetih ikonopisaca pravoslavne Crkve (potvrdenom i razradenom u pravoslavnoj Vizantiji, u Srbiji Nemanjica, u pravoslavnoj Rusiji i drugde.).

    Da li je bilo još Vaseljenskih sabora?

    Mnogi prihvataju, i ne bez razloga, kao Vaseljenski i Sabor održan u Carigradu za vreme sv. Fotija, patrijarha carigradskog (867. g.) na kome je osudeno zapadno lažno ucenje, uneseno i u Simvol vere da Sveti Duh ishodi od Oca "i od Sina" (Filiokve). Taj dodatak, docnije, postao je jedan od glavnih razloga da se Rimokatolicka crkva odvojila od jedine, svete, saborne i apostolske Crkve pravoslavne.

    Vaseljenskog karaktera su i odluke isihastickog Sabora održanog takode u Carigradu (1351. g.). Na tom Saboru je uzeto u zaštitu bogonadahnuto ucenje Crkve o vecnoj Tavorskoj svetlosti, tj. o vecnim božanskim energijama, kojima je Trojicin Bog stvarno prisutan u istoriji sveta i coveka. Štiteci pravu veru od jeretika varlamita, i svedoceci istinitost razlike izmedu božanske suštine i božanske energije, Oci ovog Sabora, na celu sa sv. Grigorijem Palamom, branili su celo Otkrivenje i vekovno blagodatno iskustvo Crkve kao i mogucnost stvarnog opštenja izmedu Boga i coveka. Kroz to su branili jedinu nadu za coveka i mogucnost njegovog beskrajnog uzrastanja, vecnom i nestvorenom blagodacu Božjom. Odluke ovog Sabora kao da su vrhunac i zakljucak odluka svih dotadanjih Vaseljenskih i Pomesnih sabora. One jasno otkrivaju vecne temelje i vecne horizonte stvorenom svetu i coveku za nestvorenu lepotu u Crkvi, kao bogocovecanskoj i duhonosnoj radionici spasenja i oboženja i tavorskog preobraženja.

    Zašto Crkva može biti samo jedna?

    Jedinstvo Crkve neminovno sledi iz jedinstva Licnosti Bogocoveka Hrista, kao njene Glave. Crkva je Telo Hristovo a ono može biti samo jedno i nedeljivo. Svi njeni clanovi, obuhvaceni jednom istom blagodacu Svetoga Duha kroz Svete Tajne i svete vrline u organsko jedinstvo, sacinjavaju jedno Telo, i ispovedaju jednu veru, koja ih zbližava medusobno i sa Presvetom Trojicom. Otuda je razdeljenje Crkve stvar nemoguca. Razdeljenja Crkve nikada nije bilo, niti ga može biti, a bivala su i bivace odvajanja od Crkve. Od jedne jedine nerazdeljive Crkve Hristove u razna vremena odvojili su se i otpali razni jeretici i raskolnici, i time su prestali da budu clanovi Crkve. Tako su najpre otpali gnostici, pa sledbenici jeretika Arija, pa duhoborci, pa monofiziti, pa ikonoborci, pa varlamiti, mesalianci i mnogi drugi.

    Kad se odvojila Rimska patrijaršija od Pravoslavne crkve i zašto?

    Do odvajanja Rimske patrijaršije od Pravoslavne crkve došlo je u XI veku (1054. g.). Do tada je ne samo Istok nego i Zapad pripadao jedinoj, svetoj, sabornoj i apostolskoj Crkvi Hristovoj. Razlog za odvajanje Rimskog patrijarhata je bilo uvodenje raznih novotarija na Zapadu u ucenje nerazdeljene Crkve (Filiokve, apsolutni papski primat i nepogrešivost pape, inkvizicija i indulgencije, tvarna blagodat, cistilište, ukidanje Epikleze (priziva Svetog Duha na Liturgiji, kasnije - uvodenje novih nepravoslavnih dogmata o Bogorodici, ukidanje posta itd.).

    U XVI veku su se od Rimokatolicizma odvojili Protestanti, koji su se vremenom raspadali u brojne crkvene zajednice i sekte.

    Jaz izmedu Pravoslavlja i latinskog Zapada osobito se produbio posle dolaska krstaša na Istok, pocetkom XIII veka i osnivanja Latinskog carstva u Carigradu (1204. g.). Zapadni osvajaci su mnoge svetinje na Istoku oskrnavili, cak su pogazili i naše Sveto Pricešce u Putiru, i tada se ohladila vekovna uzajamna bratska ljubav kao veza jedinstva.

    Koji su bili glavni centri hrišcanske vaseljene u toku prvog milenijuma istorije Crkve?

    To su bile one pomesne Crkve koje su Apostoli osnovali. Najznacajnije medu njima bile su sledece: Jerusalimska i Aleksandrijska, Antiohijska i Rimska i Carigradska Apostolska stolica. Dugo vremena je Rimski episkop imao prvenstvo casti medu svima ostalim Crkvama. No kada se Rimska patrijaršija odvojila, cetiri nerazdvojive pravoslavne Patrijaršije rodile su nove pravoslavne pomesne Crkve. Od vremena cara Konstantina osobiti znacaj je stekla Carigradska crkva, zato što je Carigrad bio prestonica velikog Romejsko - vizantijskog carstva. Carigrad je vremenom duhovno rodio i prosvetio svetlošcu Evandelja mnoge okolne narode, osobito slovenske.

    Ko su bili sveta braca Kirilo i Metodije?

    Oni su bili slovenski ucitelji i prosvetitelji. Uputio ih je Moravskom knezu Rastislavu sv. patrijarh Fotije carigradski da propovedaju Evandelje Slovenima. Oni su stvorili slovensku azbuku i prevodili Evandelje i druge Svete spise na slovenski jezik. Progonili su ih nemacki latinski sveštenici koji su tvrdili da se Evandelje može propovedati samo na jevrejskom, grckom i latinskom. Njihovi proterani ucenici su osnovali u Ohridu duhovni centar i školu, odakle se proširila hrišcanska prosveta na sve slovenske narode. Najznacajniji ucenici Sv. brace bili su takozvani Petocislenici: sv. Kliment Ohridski i Naum, Sava, Gorazd i Angelarije.

    Kad su Srbi primili veru pravoslavnu?

    Primili su je za vreme kneza Mutimira (867. g.). Za vreme kneza Mutimira je bilo prvo pokrštavanje Srba. Potom su veliki prosvetiteljski uticaj ia Srbe izvršili sv. Kirilo i Metodije i njihovi ucenici. Prvi mucenik iz našeg roda bio je sv. kralj Jovan Vladimir cije mošti pocivaju u Elbasanu (Albanija).

    Ko je produžio delo Sv. brace i njihovih ucenika?

    Njihovo delo su produžili trojica neustrašivih pustinjaka: prepodobni Jovan Rilski, Gavrilo Lesnovski, Prohor Pcinjski, a posle njih i prepodobni Joakim Osogovski. Oni su svojim delom i životom utvrdivali veru pravoslavnu kako kod Srba i Bugara, tako i kod drugih balkanskih plemena.

    Ko su monasi i kakva je bila njihova uloga u istoriji Crkve?

    Monasi su ljudi koji se odricu svega prolaznoga radi Hrista i Carstva nebeskoga i trude se da budu verni Hristu do smrti. Prvi devstvenici i zaštitnici devstvenika bili su sv. Jovan Krstitelj, Presveta Deva Marija, sv. Evangelist Jovan i Apostol Pavle. Devstvenika je bilo uvek u Crkvi. Oni su davali i daju zavet poslušnosti, devstvenosti i siromaštva. Veliki broj devstvenika i devstvenica (monaha i monahinja, kaludera i kaluderica), pojavio se u IV veku, prvo na Istoku, a onda po svima krajevima do kojih je bilo doprlo Hrišcanstvo. Cuveni su bili monaški centri u Egipatskoj pustinji, u Palestini, na Sinaju, u južnoj Italiji, Galiji (današnja Francuska). Iz tih centara su se oni širili na Istoku do Indije, na Zapadu do Britanskih ostrva, na severu do Ledenog mora. Iz njih su izašli veliki Ucitelji i Prosvetitelji crkve: Prepodobni Antonije i Pahomije Veliki, sv. Frumentije prosvetitelj Etiopije, sv. Nina prosvetiteljka Gruzije, sv. Alban prosvetitelj Britanije, sv. Martin Turonski zaštitnik Francuske, sv. Kirilo i Metodije prosvetitelji Slovena i mnogi drugi.

    Šta je Sveta Gora?

    Sveta Gora je poluostrvo u današnjoj Grckoj, gde više od hiljadu godina žive monasi isposnici, u zajednickim opštežicima i usamljenickim kolibama. Ona se naziva i "Vrt Bogorodice": po predanju ovo mesto je blagoslovila sama Bogorodica da na njemu žive slicni njoj devstvenici. Sveta Gora je ognjište vrlina i podviga i neugasivi svetionik vere pravoslavne. Prvi veliki pustinjak u Svetoj gori bio je prepodobni Petar Atonski, a prvi osnivac opštežiteljnog manastira Velike Lavre - prepodobni Atanasije Atonski. Posle tog manastira, na Svetoj Gori je niklo još dvadeset velikih manastira, medu kojima pored grckih postoje i gruzijski, ruski, srpski, bugarski i rumunski manastiri. U njima su se podvizavali ljudi raznih narodnosti, od kojih su mnogi docnije postajali Apostoli i prosvetitelji svojih naroda (Prepodobni Georgije i Jovan osnivaci Iverskog manastira - Gruzina, Antonije i Teodosije Pecerski Rusa, Sveti Simeon i Sava - Srba, prepodobni Nikodim Tismanski - Rumuna, u novije vreme ravnoapostolni Kosma Etolski - Grka itd.).

    Ko su Isihasti (Tihovatelji)?

    To su revnitelji vere koji su se trudili i koji se trude da ispune evandelsku zapovest: "Moliše se neprestano". Novozavetni isihasti (molitveni tihovatelji) smatraju za svog prvog ucitelja starozavetnog Proroka Iliju. Kao propovednik neprestane molitve u Novom zavetu narocito se istakao Apostol Pavle. On govori o molitvi u svim vidovima, ali posebno i o neprestanom prizivanju Imena Isusova, pred kojim ima da se pokloni svako koleno i na nebu i na zemlji (Filipljanima, glava 2, stih 10). Od tog vremena pa kroz svu istoriju Crkve bilo je hrišcana koji su se trudili da sve svoje brige saberu u jednu jedinu brigu: kako ce ugoditi Gospodu i neprestano živeti zajedno sa njim. Vrhunac toga truda je postizanje neprestane molitve, saglasno recima sv. Grigorija Bogoslova: "Bogu se treba više moliti nego disati". A taj sveti posao je umetnost nad umetnostima, i zahteva najpre ispunjavanje svih zapovesti Božjih. Takvih svetih molitvenika je bilo osobito medu pustinjacima u Egiptu, na Sinaju, u Palestini, u Svetoj Gori, ali i medu najprostijim vernicima u svetu. Veliki propovednik isihazma je bio sv. Jovan Lestvicnik (VII vek); cuveni molitveni tihovatelj u XI veku je bio prepodobni Simeon Novi Bogoslov. Narocito su postali poznati isihasti XVI veka, medu kojima su najcuveniji prepodobni Grigorije Sinait i sv. Grigorije Palama. U to vreme su mnogi isihasti, ucenici ove dvojice, živeli i podvizavali se i u Srbiji (prepodobni Romilo Ravanicki, prepodobni Grigorije Gornjacki i mnogi drugi znani i neznani isposnici i molitvenici, zvani "Sinaiti"). Veliki isihasta prošlog veka bio je prepodobni Serafim Sarovski. Kao pravi isihasti po nacinu života su bili kod nas u naše vreme prepodobna Stefanida sa Kosova, o. Georgije Svetogorac, rodom iz Hercegovine, o. Justin Celijski.

    Najomiljenija molitva isihasta svih vremena bila je molitva Gospodu Isusu: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnoga (grešnu)". Ona se zove i "molitva uma" ili "molitva srca", jer se neprestano ponavlja u umu i u srcu. Prepodobni Jovan Lestvicnik savetuje: "Neprestano pominjanje i misao na Isusa neka se sjedini sa tvojim disanjem i onda ceš jasno osetiti korist od molitvenog tihovanja". Divne pouke o molitvi Gospodu Isusu sadrži knjiga "Kazivanja jednog bogotražitelja svome duhovnom. ocu ".

    Ko je bio prvi arhiepiskop i najveci prosvetitelj srpski?

    To je bio Sveti Sava, sin velikog župana Srbije, Simeona Nemanje. Pre monašenja Sveti Sava se zvao Rastko Nemanjic. Kao mladic pobegao je u Svetu Goru i postao monah svetogorac sa imenom Sava. Mnogo se molio i ucio od svetogorskih kaludera mudrost duhovnu i revnost apostolsku. Zato ga je Bog udostojio da postane duhovni Otac i prosvetitelj svih Srba i prvi poglavar Pravoslavne crkve u Srbiji.

    Ko je bio Stefan Nemanja?

    Nemanja je osnivac ujedinjene Srpske države. Pred kraj života svog, on se odrekao prestola i krune, zamonašio se, dobivši ime Simeon, i zatim povukao u Svetu Goru kod sina monaha Save. On je podigao manastir Studenicu, a potom u Svetoj Gori sa Svetim Savom - manastir Hilandar. Hilandar je u Srednjem veku bio najviša duhovna škola i rasadnik velikih svetitelja i prosvetitelja srpskih, književnika, umetnika, prevodilaca i prepisivaca.

    Posle smrti prepodobnog Simeona (1200. g.) iz njegovih moštiju (netruležnog tela) poteklo je sveto miro (mirisno ulje), zato se on naziva prepodobni Simeon Mirotocivi. Njegovo telo je Sveti Sava preneo iz Hilandara u Studenicu i nad njim izmirio zavadenu bracu kralja Stefana Prvovencanog i Vukana, Sveti Simeon i Sava su rodonacelnici svetorodne dinastije Nemanjica koja je sve zemlje srpske prinela jednom zauvek Hristu Bogu na dar i ukrasila ih divnim manastirima i velicanstvenim hramovima.

    Gde je umro Sveti Sava?

    Posle drugog poklonjenja Svetim mestima i Grobu Gospodnjem u Jerusalimu, Sveti Sava je posetio bugarskog cara u gradu Trnovu. Pomogao je pravoslavnim Bugarima da obnove svoju Patrijaršiju. Umro je tu u Trnovu 12. januara (po nekima 13. ili 14. januara) 1236. godine. Naslednik Svetog Save, arhiepiskop Arsenije Sremac, i srpski kralj Vladislav preneli su telo Svetog Save iz Bugarske u Srbiju, i sahranili ga u manastiru Mileševi. Vidi se da je Sveti Sava vodio duhovnu brigu kao pravi Apostol Hristov, i o drugim narodima i Crkvama, ne samo o Srpskoj crkvi i narodu. Zato ga sa pravom svi pravoslavni poštuju kao ravnoapostolskog Ucitelja i Prosvetitelja.

    Šta je bilo sa moštima svetog Save?

    Turcin Sinan - paša, ljutit na Srbe koji su se digli na ustanak protiv Turaka, naredio je da se cudotvorne mošti Svetog Save prenesu iz manastira Mileševe u Beograd i da se spale na Vracaru. To je bilo 1594. godine. Na Vracaru, mestu spaljivanja moštiju Svetog Save, u njegov spomen podignut je mali hram. Na istom mestu zapocet je i novi velicanstveni hram Svetom Savi na cast a Bogu na slavu, koji još ceka na dovršenje. Ove nedovršene zidine zjapile su kao zid placa Srbije pravoslavne, ali to su i nerazorivi temelji naše nade za buduca lepša pokolenja. Ovo mesto je sveto, jer ono cuva pepeo od spaljenih moštiju Svetog Save.

    Kada je osnovana prva Srpska patrijaršija?

    Osnovana je 1346. godine. Car Dušan je sazvao u Skoplju, tadanjoj prestonici Srpske carevine, sabor svih srpskih episkopa. Na tom Saboru Srpska arhiepiskopija je podignuta na stepen Patrijaršije. Prvi srpski patrijarh je bio sveti Joanikije. Njegove svete mošti se nalaze u manastiru Pecke patrijaršije.

    Šta je to Kosovski zavet?

    U bitki na Kosovu protiv Turaka (1389. g.) velikomucenik car Lazar, zajedno sa svojom hristoljubivom vojskom, opredelio se za Carstvo nebesko, umesto prolaznog zemaljskog carstva. "Umrimo sa Hristom, da bismo vecno živeli", porucuje on svojim vojnicima. Jer "zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka". To kosovsko opredeljenje i taj Zavet, to je savez koji je Srpski narod sklopio sa Bogom - i zapecatio ga mucenickom krvlju. Na Kosovu je Srpski narod glasao dušom svojom za Carstvo nebesko, i to je bilo i ostalo njegovo jedino pravo opredeljenje. Odonda svi Srbi verni tom Zavetu, postaju narod Božiji - Hristov novozavetni narod, nebeska Srbija, sastavni deo Novog Izraila Božijega.

    Ko su bili Novomucenici?

    To su svi oni mnogobrojni hrišcani koji su u vreme Turskog ropstva od pada Carigrada (1453. g.) prolili svoju mucenicku krv za Hrista Gospoda i Njegovo Carstvo nebesko. Mnogo je bilo takvih Novomucenika i medu pravoslavnim Srbima. Najpoznatiji medu njima su: sv. Ðorde Kratovac, sv. Zlata Meglenska, sv. Iguman Paisije i Ðakon Avakum. Ova poslednja dvojica, zajedno sa drugim mucenicima, nabijeni su na kolac kod Stambol - kapije u Beogradu (1814. g.).

    Zašto je sveti mucenik Avakum beogradski pevao - iduci na gubilište ovu pesmu: "Nema lepše vere od hrišcanske Srb je Hristov - raduje se smrti!?"

    Zato što se pravoslavni hrišcani ne plaše smrti. Oni veruju da je Hristos vaskrsao i da je duša verom besmrtna, tako da mucitelji mogu ubiti samo telo, ali ne i dušu. Ako neko junacki umre za Hrista i veru pravoslavnu, Hristos mu ovencava dušu mucenickim vencem u Carstvu nebeskom, pripremajuci i njegovom telu vaskrsenje i život vecni. Takvu neustrašivu veru imali su i prvomucenik arhidakon Stefan i srpski car Lazar i njegovi vitezovi u bitki na Kosovu, kao i drugi bezbrojni junaci vere širom celoga sveta, do danas. Pesma Ðakona Avakuma je pesma svih pravih hrišcana svih vremena, do kraja veka i sveta.

    Ko su bili Koljivari (Dobrotoljupci)?

    To je bio duhovni preporoditeljski pokret, nastao u Svetoj Gori Atonskoj, kao sveti izdanak svetih monaha isihasta. Ovaj pokret se pojavio krajem XVIII i pocetkom XIX veka. Na celu ovog pokreta su bili sv. Makarije Korintski, prepodobni Nikodim Svetogorac, prepodobni Atanasije Paroski i dr. Oni su tražili vernost Svetom Predanju Crkve, obnovu duhovnog života, povratak Svetim Ocima. Zahtevali su, saglasno vekovnoj praksi Crkve, da se narod cešce pricešcuje Telom i Krvlju Hristovom, ne samo jednom ili cetiri puta godišnje, kako se to, nažalost, još tada bilo odomacilo medu pravoslavnim hrišcanima. Sv. Nikodim Svetogorac je objavio po prvi put knjigu "Dobrotoljublje" u kojoj su sabrani najodabraniji duhovni tekstovi Svetih Otaca i podvižnika Crkve. U njima nam se otkrivaju najdublje tajne duhovnog i molitvenog života i ukazuje na pravi put duhovnog usavršavanja, oslobadanjem od strasti i sticanjem svetih vrlina. Prepodobni Paisije Velickovski, i sam jedno vreme svetogorac, preveo je "Dobrotoljublje" i na slovenski jezik. Posle odlaska sa Svete Gore prepodobni Paisije je okupio oko sebe u manastiru Njamcu (Rumunija) hiljadu monaha. Tako je ovaj pokret izvršio veliki duhovni uticaj na pravoslavne Rumune, a preko ucenika Paisijevih i "Dobrotoljublja" i na celu pravoslavnu Rusiju prošloga veka. Koljivari su uneli u pravoslavni narod i mnoga druga dela Svetih Otaca.

    Koljivare su tako nazvali njihovi protivnici po koljivima za mrtve, jer su se oni strogo držali drevnog crkvenog pravila da se parastosi za mrtve mogu vršiti samo subotom, a ne i nedeljom, koja je Dan radosti i Vaskrsenja Hristovog. Hrišcani svake nedelje svedoce Svetom Liturgijom i svojom zajednickom radošcu, Hristovo Vaskrsenje i ta radost Praznika nad praznicima ne sme biti nicim pomracena. Inace, ako toga dana hrišcani tuguju, kako ce svet poverovati da je Hristos zaista vaskrsao? A hrišcani su, još od vremena žena Mironosica, do kraja veka i sveta, pre svega i iznad svega - svedoci Vaskrsenja Hristovog. Jer, po recima svetog Apostola Pavla: "Ako Hristos ne vaskrse, uzaludna je propoved naša, uzaludna i vera naša ".

    Prepodobni Serafim Sarovski, veliko svetilo Crkve pravoslavne u Rusiji prošlog veka, koji posredno pripada istom ovom preporoditeljskom pokretu, ispunjen Duhom Svetim i vaskrsnom radošcu, imao je samo jedan pozdrav za sve svoje posetioce, u svako doba dana i noci: "Hristos voskrese, radosti moja"!

    Kakvo je stanje u Srpskoj crkvi posle Kosovske bitke?

    Posle Kosovske bitke stanje srpskog naroda i Crkve je veoma teško, kao i kod ostalih balkanskih pravoslavnih naroda. No, i pored tih teškoca došlo je do divnog preporoda u Srbiji svetih vladara iz doma Lazarevica i Brankovica, tragicnih naslednika dinastije Nemanjica. Posle pada Despotovine (1459.) Srpska crkva je potpala pod Ohridsku arhiepiskopiju na celu koje su bili Grci i Fanara. Tek je patrijarh Makarije Sokolovic (brat velikog vezira Mehmeda Sokolovica) uspeo da obnovi nezavisnost Pecke patrijaršije (1557. g.). Tada je Pecka patrijaršija sjedinila duhovno sve pravoslavne Srbe od Skoplja i Crne Gore do Vojvodine, Slavonije, Hrvatske i Dalmacije. Kasnije su Srbi, pod Austrijom, posle velikih seoba, imali Karlovacku mitropoliju, a Srbi pod Turskom peckog patrijarha. Pošto su Srbi bili nepokorni i dizali ustanke, Turci su ukinuli Pecku patrijaršiju (1766. g.). Srpska crkva je ušla tada ponovo u sastav Carigradske patrijaršije, osim Crnogorskog mitropolita i Karlovacke mitropolije. To stanje je trajalo u Srbiji sve do oslobodenja od Turaka pod Karadordem i knezom Milošem Obrenovicem.

    Kada je ponovo vaspostavljena Srpska patrijaršija?

    Obnovljena je godine 1920. kada su se u okviru jugoslovenske države ujedinile sve raskomadane oblasti Pravoslavne srpske Crkve. Prvi patrijarh obnovljene Srpske patrijaršije postao je Mitropolit Srbije Dimitrije. Njega je nasledio patrijarh Varanava. Posle njega je došao patrijarh Gavrilo, koga su u toku rata zatvorili Nemci, a kraj rata je docekao u zloglasnom logoru Dahau, zajedno sa Srpskim Zlatoustom Vladikom Nikolajem. Patrijarha Gavrila je nasledio (1950. g.) patrijarh Vikentije, Vikentija German (1958), a Germana patrijarh Pavle 1990.

    Otkud Krsna slava kod Srba i koji je njen smisao?

    Neki misle da je Krsna slava kod Srba nastala iz staroslovenskog poštovanja predaka. Drugi vezuju njen nastanak za dan krštenja pojedinca ili porodica: Svetitelja toga dana oni su uzimali za svoga zaštitnika.

    Ne previdajuci važnost poštovanja predaka i dana krštenja mi danas jasno znamo da je Slava kod Srba izrasla iz Sv. Liturgije i svetogorskog obicaja blagosiljanja Hleba (artosa) na hramovne praznike. Kao i mnogo šta drugo i Slavu nam je podarila Sveta Gora preko Svetog Save i njegovih naslednika. Kao što na Sv. Liturgiji prinosimo Bogu hleb i vino, tako i na Slavi. Ona je prinošenje Bogu na dar slavskog kolaca, vina, žita i svece. Kao što je Liturgija lomljenje Hleba radi pricešca vernih, tako se lomi i slavski kolac, preliva vinom pa se onda celiva. Pri celivanju sveštenik izgovara reci: Hristos posredi nas! a clanovi svecari odgovaraju: Jeste i bice. Tako nas slavski kolac podseca na vecno Hristovo prisustvo medu nama i na Sv. Pricešce Njime kao Hlebom života.

    U slavu Božju se takode prinose slavsko žito i sveca, kao i u cast proslavljanog svetitelja, uz to i za blaženi pokoj naših u veri usnulih predaka. Tako preko slavskog kolaca, žita, vina i svece postajemo jedno i zajedno preci i potomci, živi i mrtvi, u Hristu Isusu. Zato je za pravoslavne Srbe Slava tako važna. Narod dobro zna da gde se ugasi slavska sveca, tu se gasi dom, nestaje i sveto pamcenje, licno i porodicno i narodno. A bez njega niti je covek više covek, niti porodica - sveta porodica. Samo slavljenjem Slave srpski narod je pravi - vecni Božiji narod.


  5. Otkrivenje u Novom zavetu

    Kako pocinje Novi zavet?

    Novi zavet pocinje rodoslovom po telu Gospoda Hrista i Njegovim Rodenjem. Njegovo Rodenje blagovesti Arhangel Gavrilo pozdravljajuci Presvetu Devu nebeskim pozdravom: "Raduj se blagodatna, Gospod je s tobom, blagoslovena si ti medu ženama!"

    Ko je vladao Judejskom (Izrailskom) zemljom u doba kada se Hristos rodio na zemlji?

    Judejom je vladao car Irod, koji je bio u zavisnosti od rimskog imperatora Avgusta.

    Kako su se zvali roditelji Presvete Bogorodice Marije?

    Zvali su se Joakim i Ana. Njihova imena spominjemo na kraju svake Liturgije. Praznik svetog Joakima i Ane je dan posle praznika Rodenja Bogorodice (Mala Gospojina). Znaci 8. septembra po starom kalendaru (21. septembra po novom).

    Šta se dogodilo na Blagovesti?

    Blagovesti - to je praznik kada svetkujemo dolazakk Arhangela Gavrila koji je javio Bogorodici blagu vest da ce ona zaceti od Duha Svetoga (bez muškarca) i roditi Sina Božijeg kao Sina Covecijeg, sa imenom Isus Hristos.

    Presveta Deva Marija je pristala na to tek pošto je proverila Arhangela. Jer ona se tajno zavetovala Bogu da ce uvek biti devojka, a to je znao samo Bog, njen tobožnji muž Josif i ona sama. Ona je znala iz Biblije da se i davo može javiti u obliku svetlog Angela. Zato nije bila lakoverna, kao naša pramati Eva.

    Na praznik Blagovesti, Bogorodica je svojom poslušnošcu Bogu ispravila Evin greh neposlušnosti. Eva je upotrebila svoju slobodu na zlo i na radost davola, a Bogorodica je upotrebila svoju slobodu na svetu službu Bogu i smireno uskliknula: "Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po tvojoj reci! " Blagovesti se praznuju 25. marta po starom (7. aprila po novom) kalendaru.

    Gde se rodio Spasitelj?

    Rodio se u Judeji, u gradu koji se zove Vitlejem, nedaleko od Jerusalima, kao što su i prorekli drevni Proroci.

    Šta znaci ime Isus?

    Ime Isus je s neba darovano i otkriveno recima Arhangela Gavrila upucenim cednoj Devi Mariji: "I nadeni mu ime Isus". To je Ime uzvišenije od svakog imena, bez koga se nijedan covek i nijedno stvorenje ne može spasti. Ime Isus znaci Spasitelj.

    Ko je prvi posetio i prepoznao novorodenoga Hrista Boga?

    To su bili tri Mudraca sa Istoka. Oni su išli za dotad nevidenom zvezdom. I svetlost te cudesne zvezde zaustavila se nad pecinom u Vitlejemu gde se rodio Hristos. Oni su u Njemu prepoznali Cara nebeskog i poklonili Mu se do zemlje. Mudraci su dali Hristu darove: zlato, tamjan i izmirnu.

    Šta su pevali angeli na nebesima kad se rodio Bogocovek?

    Pevali su radosnu pesmu: "Slava Bogu na visini, i na zemlji mir, medu ljudima dobra volja"

    Ko su bili Mudraci sa Istoka?

    Mudraci su bili uceni ljudi koji su posmatrali zvezde i po njima predskazivali buducnost.

    Šta je tražio lukavi car Irod od Mudraca?

    Da mu jave gde se tacno nalazi novorodeni Hristos, Car nebeski, da bi Ga ubio. Medutim, Mudraci su se vratili drugim putem, ne želeci da ispune njegovu zapovest.

    Kuda su otišli pravedni Josif i Bogorodica Marija sa malim Hristom?

    Oni su krišom pobegli u Egipat, da bi se izbavili od Iroda. Irod je, tražeci da ubije malog Hrista, pobio cetrnaest hiljada nevine vitlejemske dece. To su bili prvi mucenici za Hrista: i prva sveta žetva za Nebesko carstvo Hristovo, Carstvo života i radosti bez kraja.

    Ko je bio pobožni starac Simeon?

    Pobožni starac Simeon naziva se i Bogoprimac. Njemuje Bog rekao da nece umreti dok ne vidi Hrista Spasitelja. On je to docekao i primio je na ruke maloga Hrista Boga. Zato se zove Bogoprimac. Tom dogadaju je posvecen praznik Sretenje, praznuje se 2. februara po starom (15. februara po novom) kalendaru.

    Zašto je mali Hristos, kad mu je bilo osam dana, odnesen u jerusalimski hram?

    Po Mojsijevom Zakonu, svako novorodeno muško dete moralo je biti obrezano. Obrezanje je bio znak starozavetnog saveza sa Bogom. Gospod Hristos se obrezao da bi pokazao da On nije došao da razori Zakon i Proroke, nego da ih ispuni; obrezanje je takode svedocanstvo da je on istinski covek, ne samo Bog. Ispunivši Zakon Gospod je nama ostavio duhovno obrezanje, obrezanje srca - svetu tajnu Krštenja, za koje je telesno obrezanje bila samo priprema. Obrezanje Hristovo se praznuje 1. januara (14. januara po novom kalendaru).

    Koji prorok je neposredno pripremio ljude za dolazak Sina Božjeg?

    To je bio divni Jovan Preteca. On je propovedao u pustinji dolazak Spasitelja sveta recima: "Pokajte se, jer se približi Carstvo nebesko. "

    Gde je živeo i cime se hranio sveti Jovan Krstitelj?

    Jovan Preteca, koji je krstio Hrista u reci Jordanu, živeo je u pustinji kao isposnik. Hranio se pustinjskim biljem i divljim medom.

    Kako je on završio svoj život?

    Pošto je Jovan Krstitelj prekoreo cara Iroda za ženidbu sa svojom snahom, carica Irodijada ga je mrzela i nagovorila je cara da odsece glavu svetom Jovanu. To je on i ucinio, pogubivši ovog najveceg coveka rodenog od žene, kako za njega kaže sam Spasitelj, i najveceg proroka. Njegove mucenicke smrti mi se secamo na dan Usekovanja glave svetog Jovana Krstitelja (29. avgusta po starom, 11. septembra po novom kalendaru). Iz velikog poštovanja prema strogom isposniku i muceniku Jovanu Preteci, toga dana svi pravoslavni strogo poste.

    Šta je rekao sv. Jovan Krstitelj kad je prvi put video Gospoda Hrista?

    Rekao je prorocke reci: "Gle, Jagnje Božje koje nosi grehe celoga sveta. "

    Sveti Jovan Krstitelj je znao da je Hristos bez greha i da nema potrebe da bude kršten (pogružen u vodu), zašto ga je ipak krstio u Jordanu?

    Hristos je dvostruko bezgrešan: i kao Bog i kao Covek, roden od Preciste devojke. Ali je dobrovoljno hteo da se ponizi i da dode na krštenje, kao da je grešan - "da ispuni svaku pravdu", kako Sam kaže Preteci. I baš u momentu tog dobrovoljnog poniženja javila se slava Božja, javio se Bog na vodama reke Jordana.

    Kako se javio Bog na Jordanu?

    Kad je Jovan pogružavao Hrista u vode reke Jordana, cuo se s nebesa glas Boga Oca: "Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po Mojoj volji ". U Jordanu je stajalo drugo Lice Svete Trojice, Sin Božji, kao Bogocovek, a nad Sinom Božjim lebdeo je Duh Sveti u obliku svetlosnoga goluba. To je bilo Bogojavljenje. Tu se javno otkrio Bog kao Otac, Sin i Duh Sveti, kao Sveta Trojica. Bog se javio i vaseljenu prosvetio. Bogojavljenje se praznuje 6. januara po starom kalendaru (19. januara po novom). Na taj dan osvecuje se voda koja se nosi kuci i pije radi zdravlja i prosvecenja duše i tela. Ta bogojavljenska vodica nikada se ne kvari, jer u njoj prebiva sila Duha Svetoga.

    Cime je Ðavo kušao Hrista?

    Prvo kušanje je bilo hlebom. Hristos je postio cetrdeset dana i cetrdeset noci. Ogladneo je veoma. Tada Mu pride kušac i rece: "Ako si Sin Božiji, reci da ovi kamenovi postanu hlebovi". Ali je Hristos na to odgovorio Ðavolu: "Ne živi covek samo o hlebu, nego od svake reci koja izlazi iz usta Božijih. " Mnogi zbog zemaljskog prolaznog hleba prodaju dušu Satani i zaborave na vecni hleb, Rec Božiju, koja je Hleb života. Drugo kušanje je bilo cudotvorstvom. Ðavo je odveo Hrista na vrh jerusalimskog hrama i rekao Mu: "Ako si Sin Božiji, baci se dole; jer je napisano da ce Bog "Angelima svojim narediti za Tebe, i na rukama ce te nositi, da gde ne zapneš na kamen nogom svojom". Ali mu Hristos odgovori: "I to je napisano: Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga". Trece iskušenje je bilo vlašcu zemaljskom. Ðavo je odveo Hrista na visoku planinu i pokazao Mu sva carstva ovoga sveta i rekao Mu: "Dacu ti sve ovo, ako padneš i pokloniš mi se". Hristos mu je odgovorio: "Odlazi, Satano; jer je napisano: Klanjaj se Gospodu Bogu svome i Njemu jedinome služi ". Ista ova tri iskušenja stavlja Satana pred svakog coveka i sve ljude svih vremena: iskušava ih slašcu (uživanjem), cudotvorstvom i vlašcu. Samo verni Hristu sposobni su da im odole i da mu odgovore: Odlazi od mene, Satano! Gospodu Bogu mome se klanjam i njemu jedinome služim!

    Zašto se Gospod Isus Hristos naziva Bogocovek?

    Gospod Isus Hristos jeste Bogocovek jer ima u sebi dve prirode: božansku od Boga Oca i covecansku od Svoje Majke, Presvete Deve Marije. Ona je Boga rodila u covecanskom telu. Po recima Svetih Otaca Cetvrtog vaseljenskog sabora (451. g.) božanska i covecanska priroda su se u jednom i istom Hristu, Sinu Božjem Jedinorodnom, sjedinile "nesliveno, nepromenivo, nerazdelivo, nerazlucno ". Hristos je stoga istovremeno Bog i Covek, zato se i naziva Bogocovek.

    Koliko je bilo Apostola i koji su prvi bili pozvani?

    Bilo je dvanaest Apostola. Prvozvani je bio apostol Andrej, a zatim njegov brat Petar (koji se ranije zvao Simon). "Apostol" je grcka rec i znaci - Hristov izaslanik, propovednik Hrista i Njegove božanske nauke.

    Koje je prvo cudo ucinio Hristos?

    Na svadbi u Kani Galilejskoj pretvorio je vodu u vino. To prvo cudo Hristos je ucinio na molbu Presvete Bogorodice i njime tajanstveno prizvao sve ljude na preporod i preobražaj. Kao što se Njegovom recju voda pretvorila u vino, tako se i ljudi, silom Njegovog Svetog Duha i verom, mogu promeniti od starih u nove, od smrtnih u besmrtne, od ogrehovljenih, u zdrave dušom i telom. Ovaj dogadaj o vinu cita se mladencima na Vencanju. Time ih Crkva podseca da su oni u svetoj Tajni Braka prizvani na novi život u Hristu Isusu; da su prizvani da "vodu" svog prolaznog života pretvore, verom i ljubavlju, u "vino" vecnog života, tj. da pretvore brak od prolazne veze u Svetu Tajnu Božiju. Zato nema pravog braka bez vencanja u Crkvi.

    Šta je ucinio Hristos sa trgovcima u hramu?

    Bicem je isterao trgovce iz hrama, jer je hram Božiji dom molitve, a ne trgovine. Time je pokazao da se sa verom i sa Bogom ne može i ne sme trgovati.

    Šta je Hristos rekao ženi Samarjanki o molitvi?

    Jevreji i Samarjani (mešani narod od Jevreja i starosedelaca mnogobožaca) verovali su da je mesto za molitvu samo hram u Jerusalimu, odnosno u Samariji. Hristos kao Bog unapred je znao da ce se Njegova Crkva proširiti na sve narode sveta. Zato je rekao Samarjanki na Jakovljevom kladencu: "Doci ce vreme, i vec je nastalo, kada ce se pravi bogomoljci moliti Bogu duhom i istinom, jer Otac hoce takvih bogomoljaca. Bog je duh; i koji mu se mole, duhom i istinom treba da se mole. "

    Kako je Hristos iscelio carevog cinovnika?

    Hristos mu je rekao: "Idi, sin je tvoj zdrav".

    Kako je Hristos iscelio gubavoga?

    Neizlecivi gubavac verovao je da ga Hristos može izleciti i uzviknuo je: "Gospode, ako hoceš, ocisti me". Hristos mu je odgovorio: "Hocu, ocisti se!" I gubavac je postao zdrav. Znaci, Bog ocekuje veru od coveka, da bi mu pomogao. Ko veruje bice spasen. Sve što nije od vere, greh je. Vera je neuništiva snaga u coveku. Onome koji istinski veruje u Hrista i Njegovu cudotvornu i isceliteljsku moc, sve je moguce. To je osnovna poruka Hristova u Novom zavetu. Ko ima vere makar koliko zrno gorušicno, u stanju je da premešta citave planine nevolja i patnji, da se oslobodi od svakog zla, bolesti i bede. Ta istina Novog zaveta je potvrdena bezbroj puta u istoriji, i svakodnevno se potvrduje do dana današnjega.

    Kako su Hrista primili u Njegovom rodnom gradu Nazaretu?

    Primili su Ga ispocetka lepo, ali kad im je rekao istinu razljutili su se na njega i hteli da Ga bace u provaliju. Oni nisu imali vere u Njega kao Sina Božjeg, a duše bez vere su mrtve duše, nesposobne da vide istinu Božju, u Hristu ljudima otkrivenu.

    Kako je Hristos iscelio uzetoga?

    On je rekao uzetome (paralizovanom): "Opraštaju ti se grehovi tvoji". I na mnogim drugim primerima u Novom zavetu Gospod je pokazao i otkrio da je greh u coveku uzrok i telesnih i duševnih bolesti. Što znaci: nema coveku pravog isceljenja i ozdravljenja bez isceljenja od greha, bez duboke vere i pokajanja.

    Šta je kazao Hristos o suboti?

    Subota je u Starom zavetu bila dan odmora: po cetvrtoj zapovesti Božjoj - To je dan posvecen Gospodu Bogu. To je bio dan ucestvovanja u radosti Božijeg stvaranja i dan pokoja od šestodnevnog truda. Kao i sve ostalo u Starom zavetu, i subota je bila priprema za punocu Novog zaveta, za radost novog Božijeg stvaranja - Hristovog Rodenja i Vaskrsenja. Subota je stvorena radi novog Coveka, vaskrslog, i radi novog dana odmora, Dana Gospodnjeg, dana Hristovog vaskrsenja - nedelje. Hristos je bio gospodar i od subote, kao Bogocovek, zato je On i u subotu delao delo spasenja i cudesno isceljivao. Farisejima, koji su zbog toga hulili na Njega i bili okamenjenog srca, kao i današnji subotari, On je rekao: "Nije covek stvoren radi subote, nego subota radi coveka".

    Šta su Blaženstva?

    Hristos je u svojoj Besedi na Gori izrekao devet blaženstava. Blaženstva su blaga i radosna vest o novom životu. Beseda na Gori je najuzvišeniji proglas u istoriji roda ljudskog. Patrijarh Jakov je video u Starom zavetu Lestvicu kojom silaze i uzlaze Angeli. Zapovesti Blaženstava su te lestvice kojima se covek uzdiže do Boga i postaje, kao svetitelji, nebeski covek i zemaljski angeo. Blaženstva su put u božansko savršenstvo. U ovih devet božanskih vrlina, data su coveku nova pravila života, nova pravila mišljenja, nova pravila osecanja i delanja. Taj novi život u Hristu pocinje siromaštvom duha, tj. smirenjem i završava se stradanjem radi Imena Hristova i vecnom radošcu i blaženstvom u Raju. Svakom stecenom novom vrlinom stice se i novo blaženstvo i novi dar od Boga. Devet blaženstava glase:

    1. Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko.

    2. Blaženi su tužni, jer ce se oni utešiti.

    3. Blaženi su krotki, jer ce oni naslediti zemlju.

    4. Blaženi su milostivi, jer ce oni biti pomilovani.

    5. Blaženi su milostivi, jer ce oni biti pomilovani.

    6. Blaženi su cisti srcem, jer ce oni Boga videti.

    7. Blaženi su mirotvorci, jer ce se oni sinovi Božiji nazvati.

    8. Blaženi su prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko.

    9. Blaženi ste kad vas, Mene radi, ruže n progone i, lažuci, nabede svakim zlom. Radujte se i veselite se, jer je nagrada vaša velika na nebesima; jer su tako progonili proroke koji su bili pre vas."

    Kome je Gospod Hristos rekao: "Vi ste so zemlji... Vi ste svetlost svetu"?

    Hristos je ove reci uputio svojim prvim ucenicima, Apostolima, a posle njih i preko njih i svim hrišcanima svih vremena.

    Koje su dve najvece zapovesti?

    Hristos je sažeo sve zapovesti Starog zaveta u dve najvece zapovesti:

    1. Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom.

    2. Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.

    Novi zavet je savršeniji od Staroga u poimanju ljubavi i prema Bogu i prema bližnjem. To nije nikako cudo, jer se u Novom zavetu i Bog savršenije otkrio, i savršenijeg coveka pokazao i stvorio. Bog se javio kao Ljubav: Otac i Sin i Duh Sveti. Postavši Bogocovek, Sin Božiji je pokazao i otkrio da je i covek stvoren da bude nešto savršenije od coveka - bogocovek. A za poimanje i stvaranje toga je neophodna dublja i šira vera i beskrajnija ljubav.

    Novi zavet je savršeniji od Staroga, jer su Jevreji za bližnjega svoga smatrali samo sunarodnike Jevreje i obracenike. Vernici Novog zaveta za bližnje svoje smatraju sve ljude bez obzira na njihovu boju kože, veru ili narodnost.

    Novi zavet je savršeniji od Staroga zaveta ne samo po širini ljubavi prema svima ljudima nego i po jacini ljubavi: Hrišcanin voli svoga bližnjega ne samo kao samoga sebe nego i više od sebe samoga. On voli bližnjega kao što je Isus Hristos voleo nas, a Hristos je žrtvovao Samoga Sebe radi nas i za naše spasenje. Gospod je rekao ucenicima svojim ne samo da vole svoje bližnje kao same sebe nego da ih vole, kao što je On zavoleo nas (Evandelje po Jovanu, glava 13, stih 34).

    Gospod Hristos je, dakle, voleo nas više nego Samoga Sebe. On je radi nas ponizio Sebe do smrti na krstu. Tu božanski nesebicnu, samožrtvenu ljubav Gospoda Hrista mi znamo po tome "što je On za nas dušu svoju položio ". Zbog toga, po Njegovoj zapovesti, i mi smo "dužni polagati dušu svoju za bracu" (Prva poslanica Jovanova, glava 3, stih 16). Tek je to prava savršena ljubav: ljubav koja ne traži svoje.

    Hristos kao cudotvorac?

    Jedino Bog cini cudesa. Hristos je Bog u ljudskom telu, zato je sasvim prirodno da Op cini cudesa: On je isterao davola iz duše besomucnoga, dao vid sleporodenom coveku, vaskrsao iz mrtvih Jairovu kcer, pa sina jedinca Nainske udovice, a na Lazarevu subotu podigao iz mrtvih svoga prijatelja Lazara koji je vec cetiri dana ležao mrtav u grobu.

    Hristos kao Bogocovek je nad zakonima prirode, jer On je Tvorac prirode. Kad je On zapovedio vetru da prestane - bura na moru se odmah utišala. Gospod ide po talasima mora i ne tone. On sa pet hlebova može cudom umnožavanja da nahrani deset hiljada ljudi.

    Šta znace reci Hristove: "Otac je u Meni i ja u Njemu... Ja i Otac mi smo jedno"?

    To znaci da su Bog Otac i Hristos iste božanske suštine i iste vecne energije; i da su oni sa Duhom Svetim jedan Bog.

    Šta znace reci Hristove: "Lakše je kamili proci kroz iglene uši nego bogatašu uci u Carstvo nebesko"?

    To znaci da je bogatom coveku teško savladati svoju sebicnost, a sebicni ljudi ne mogu uci u Carstvo nebesko. Bogataš nije samo onaj koji ima materijalno bogatstvo, nego i onaj koji je stekao znanje i gordi se njime. Takvom je još teže steci smirenje i osloboditi se gordosti, tj. postati "siromašan duhom". Ali i jedan i drugi bogataš mogu biti spaseni: prvi ako nesebicno deli milostinju sirotima, a drugi ako se odrekne znanja koje nadima i prigrli smirenu mudrost Svemudroga Hrista.

    Šta je rekao Hristos o placanju poreza caru ili državi?

    Hristos je rekao: "Podajte Bogu božije a caru carevo". To znaci da treba da damo Bogu celo svoje bice, dušu i telo, a caru (vlastima), da dajemo novac (pošto je novac kovan sa likom carevim) i dužno poštovanje. Novac pripada državi, zato i placamo porez državi, duša i telo pripadaju Bogu, jer su stvoreni po liku i podobiju Božijem. Zato se treba uvek, po recima Apostola, "vecma pokoravati Bogu nego ljudima" (Dela Apostolska, glava 4, stih 20).

    Ko je docekao Spasitelja u Jerusalimu na Cveti?

    Sav narod je sa oduševljenjem klicao Hristu, jer su culi kako je vaskrsao iz mrtvih Lazara iz Vitanije. I deca su klicala Hristu i mahala Mu palmovim grancicama (mi Srbi, pošto nemamo palme, na taj dan docekujemo Hrista sa grancicama vrbe. Zato se taj praznik kod nas zove Vrbica. Vrbica i Cveti padaju na kraj Uskršnjeg posta, nedelju dana pre Uskrsa).

    Kada je bila Tajna vecera?

    Hristos je na Veliki cetvrtak sabrao svoje Apostole u jednu sobu u Jerusalimu i tu obavio Tajnu veceru. Na njoj je Gospod ucinio najvece cudo: pretvorio je hleb u svoje Telo, a vino u svoju Krv. Onda je On pricestio sve svoje Apostole. Ali u jednog od njih srebroljupca, zvanog Juda Iskariotski, ušao je davo i on je izišao i izdao Hrista za trideset srebrenika.

    Šta je Hristos rekao na Tajnoj veceri kad je blagoslovio hleb?

    Hristos je rekao svojim Apostolima (i hrišcanima svih vremena); "Uzmite, jedite, ovo je Telo moje koje se lomi za vas, radi oproštenja grehova".

    Šta je Hristos rekao na Tajnoj veceri kad je blagoslovio Cašu vina?

    Rekao je: "Pijte iz nje svi; ovo je Krv moja Novoga zaveta koja se lije za vas, i za mnoge, radi oproštenja grehova ".

    Kako se zove Sveta tajna koju je Hristos ustanovio na Tajnoj veceri?

    Zove se Sveta tajna Pricešca ili Evharistija. Ona je bila i ostala središte i srce svih Tajni Božijih u Crkvi. Nema hrišcanskog života bez Sv. Pricešca Telom i Krvlju Hrista Gospoda. Oni koji se dostojno hrane Telom i Krvlju Hristovom osiguravaju sebi besmrtnost i život vecni. Kroz sveto Pricešce mi stalno obnavljamo svoj savez sa Gospodom Hristom i kao pojedinci i kao "Narod Božiji". Sveta Liturgija na kojoj se pricešcujemo, produžetak je ove prve Tajne vecere. Za Sv. Pricešce hrišcani se pripremaju postom duše i tela, ispovešcu i svesrdnim pokajanjem, moleci se uvek prisutnom Hristu da ih "ucini zajednicarima Njegove Tajne Vecere." I obecavajuci da Mu nece dati "izdajnicki celiv kao Juda."

    Šta je rekao Hristos Apostolima u Getsimanskom vrtu uoci Velikog petka?

    Pošto su Apostoli bili pospani, Hristos im je rekao: "Moliše se Bogu da ne padnete u napast, jer je duh krepak, ali je telo slabo ".

    Šta je Hristos rekao Judi izdajniku, posle izdajnickog celiva?

    Rekao mu je: "Zar poljupcem izdaješ Sina Covecijega"?

    Kako je umro Juda izdajnik?

    Juda se obesio. Shvativši da je izdao Pravednika, umesto da se pokaje, on je pao u ocajanje.

    Koliko puta se Petar odrekao Hrista?

    U toku jedne noci, Petar se odrekao Hrista tri puta, ali se posle pokajao i gorko zaplakao. Zato ga je Gospod posle Vaskrsenja tri puta pitao: "Simone Jonin, voliš li me?" i pošto je ovaj potvrdio svoju ljubav, povratio mu je apostolsko dostojanstvo.

    Koje su poslednje reci Raspetoga Hrista na Krstu?

    Poslednje reci Hristove na Krstu bile su reci ljubavi i oproštaja cak i onima koji su ga razapeli: "Bože, oprosti im jer ne znaju šta cine... Oce, u ruke Tvoje predajem duh moj!"

    Ko je pomogao Hristu da nosi Krst do Golgote?

    To je bio Simon Kirinejski.

    Ko je skinuo Hristovo mrtvo telo sa Krsta?

    Njegovo telo su skinula sa Krsta Njegova dva tajna ucenika: Josif iz Arimateje i Nikodim, knez jevrejski.

    Šta se desilo kada je Hristos izdahnuo na Krstu?

    Kada je Gospod ispustio duh svoj, zavesa u hramu se pocepala nadvoje; zemlja se zatresla, sunce pomracilo; otvorili su se grobovi i oživeli su neki mrtvi iz okoline Jerusalima. To znaci da je i sama Hristova smrt imala antismrtno i vaskrsiteljno dejstvo i da je Hristos na Veliki petak svojom smrcu pobedio smrt. A Hristova duša sišla je tada u Ad, mesto gde je Satana držao u mraku duše upokojene od Adama i Eve do svetog Jovana Krstitelja. Hristos je propovedao tim dušama radosnu vest spasenja razbio okove Pakla i izbavio praroditelje Adama i Evu i sve upokojene ljudske duše koje su ga primile kao svoga Gospoda i Spasitelja. Sila Njegovog Vaskrsenja potresla je Ad, zemlju i nebesa. Zato je Uskrs najradosniji praznik. Tada se pozdravljamo: "Hristos voskrese"? i otpozdravljamo: "Vaistinu voskrese!"

    Ko je prvi saznao da je Hristos vaskrsao iz mrtvih?

    Od Božijih stvorenja prvi su videli Hristovo vaskrsenje Angeli Božiji. Jedan svetlosni Angeo odvalio je kamen od groba i pokazao ženama Mironosicama da je Hristos vec vaskrsao i ukazao im na prazan grob. Zatim je Marija Magdalina videla Vaskrslog Gospoda. Po crkvenom usmenom Predanju Hristos se, u stvari, posle Vaskrsenja javio najpre Bogorodici, da nju obraduje kao Majku, koja je najviše stradala gledajuci svog raspetog Sina na Krstu. Sveti Evangelisti to namerno nisu zapisali, da ne bi neko rekao kako je Presveta Deva u materinskoj tuzi izmislila Vaskrsenje svoga Sina.

    Posle Vaskrsenja, od Uskrsa do Vaznesenja, koliko se puta javio Gospod svojim ucenicima?

    Gospod se javljao po Vaskrsenju jedanaest puta. Posebno je znacajno javljanje nevernom Apostolu Tomi, koji je posumnjao u Njegovo vaskrsenje, pa kad Ga je opipao i metnuo prste u rane Njegove, uskliknuo je: "Gospod moj i Bog moj!" A Gospod mu je na to rekao: "Zato što si video, poverovao si! Blaženi ce biti oni koji ne videše a poverovaše". Tomina provera Hristovog vaskrsenja je opomena svima sumnjalicama do kraja veka i sveta da je Hristos zaista vaskrsao.

    Šta je rekao Hristos Apostolima u cetrdeseti dan posle Vaskrsa, pre nego što se uzneo na nebesa?

    Na dan svoga Vaznesenja (taj dan se kod nas zove Spasovdan) Hristos je rekao Apostolima: "Meni je dana sva vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i uciše sve narode, krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, poucavajuci ih da drže sve što sam vam zapovedio. I evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta. "

    Svojim Krštenjem u reci Jordanu i ovom poslednjom zapovešcu, Gospod je ustanovio svetu Tajnu Krštenja, koja se zove i Tajna Prosvecenja, a kroz koju se postaje clan Crkve, bez koje nema spasenja. U Evandelju je za Krštenje upotrebljena rec "vaptizma", što znaci - "pogružavanje". Onaj koji se krštava u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, pogružava se ceo tri puta u vodi; u znak umiranja starog coveka, grehovnog, raspadljivog, koji živi po pohotama tela i u tami neznanja; i radanja novog, obnavljanog po liku Onoga koji ga je stvorio i prosvecivanog prosvecenjem razuma i pobožnosti, useljavanjem u njega Duha Svetoga. Pogružavani sa Hristom umire da bi sa Hristom vaskrsao. Pristupajuci tajni Krštenja (Pogruženja) sa iskrenom verom i pokajanjem, novokršteni se oslobada praroditeljskog greha, kojim je zatrovana i raslabljena ljudska priroda, cisti se silom Božjom i od svojih licnih grehova; oblaci se u Hrista i postaje sposoban za sticanje božanskog savršenstva i vecitog života. Krštenjem se ulazi u Crkvu, sveti Bogocovecanski organizam, kome je Glava Hristos. Kad se dete krštava, njegovi roditelji i kum ispovedaju veru i obecavaju pred Bogom i svetom Crkvom Njegovom, da ce ga vaspitati u veri i uputiti u hrišcanski život; ako se krštava odrasla osoba, obavezna je ona sama da se, uz pomoc sveštenika i drugih hrišcana, upozna sa tajnama Vere, da se iskreno pokaje za svoj dotadanji život i tek onda da pristupi svetom krštenju. Ako li tako ne uradi, voda ce ga primiti, ali se Duh Božiji nece useliti u njega. Što znaci: i dalje ce ostati rob duha laži, duha idoloposluženja, duha lakomosti i svake necistote. Pravo Krštenje je ostvareno kroz potpuno pogruženje; tela u vodu, a duše u tajnu novog besmrtnog života u Hristu Isusu Gospodu našem, silom Duha Svetoga. Zato ga je Gospod i nazvao "krštenjem vodom i Duhom". Greh je vršiti Krštenje samo kropljenjem i krštavati one koji se nisu istinski pripremili verom i pokajanjem.

    Šta se dogodilo na Pedesetnicu (Trojicin dan, Duhov dan)?

    Posle Vaznesenja Hristovog, Apostoli su se vratili u grad Jerusalim i tu svi jednodušno bili stalno na molitvi, zajedno sa pobožnim ženama i Marijom materom Isusovom i Njegovom bracom, sinovima pravednog Josifa iz prvog braka. Kad se navršilo pedeset dana od Hristovog vaskrsenja, dok su oni bili jednodušno u molitvi, iznenada je nastala huka sa neba, kao duvanje silnog vetra, i ispunila ceo dom gde su oni sedeli. I zablistali su im nad glavama razdeljeni jezici kao ognjeni, i spustili se na svakog od njih pojedinacno. Tako su se oni ispunili Duha Svetoga i prosveceni Njime, poceli da propovedaju vaskrslog i vaznesenog Hrista, na raznim jezicima. Tako se ispunilo obecanje Hristovo, da ih nece ostaviti sirote, nego ce im poslati Duha Utešitelja, koji ce ih uputiti u svaku istinu. Zato se ovaj dan zove i Duhov dan. Zove se i Trojicin dan, jer je to bio vrhunac otkrivenja Svete Trojice, Oca i Sina i Duha Svetoga. Do tada se nije jasno znalo da je i Duh Sveti - Bog, kao Otac i Sin.

    Duhov dan je i dan punog rodenja Hristove Crkve. Od toga dana su Apostoli, ispunjeni silom Duha Svetoga, krenuli po celome svetu da propovedaju Evandelje Hristovo svima ljudima i svima stvorenjima. Od tada je i život Crkve - neprestana Pedesetnica, tj. izlivanje Duha Svetoga na sva stvorenja. Od tada i svaki hrišcanin doživljava svoju Pedesetnicu kroz svetu Tajnu Miropomazanja. Novokršteni prima kroz pomazanje Svetim Mirisom blagodatne darove: prima "Pecat dara Duha Svetoga", kao i sveti Apostoli na Duhov dan. Samo oni koji su se krstili i miropomazali mogu primiti Sveto Pricešce i ostale Svete Tajne; samo takvi mogu živeti istinskim duhovnim životom i dostici meru rasta visine Hristove.

    Ko je opisao Hristov zemaljski život?

    Opisali su ga cetiri Evangelista: Matej, Marko, Luka i Jovan.


  6. Otkrivenje u Starom zavetu

    Šta je Stari zavet?

    Stari zavet je savez Boga sa ljudima, sklopljen preko izabranika Božjeg patrijarha Avrama i njegovog bogoizabranog potomstva. U Svetom pismu Starog zaveta, kao svetim spisima, opisuju se dogadaji od stvaranja sveta, pa do rodenja Onoga kroz koga i radi koga je svet i stvoren, i radi koga su se svi ti dogadaji zbivali: Gospoda Isusa Hrista.

    Šta je Novi zavet?

    Novi zavet je savez Bogocoveka Isusa Hrista sa ljudima. Zbivanja i zagonetke Starog zaveta dobili su u njemu svoju odgonetku i punocu. U Svetom pismu Novog zaveta, kao svetim spisima, ocevici su opisali dogadaje od rodenja Gospoda Isusa Hrista, pa sve do njegovog slavnog Vaskrsenja iz mrtvih i Vaznesenja. Tu je opisan i silazak Svetog Duha na prve Hristove ucenike i njihovo propovedanje Njegovog svetog Imena i nauke božanske. U njima je ukazano i na sve ono što ce se dogoditi do Drugog dolaska Hristovog i Strašnog suda.

    Kako pocinje Stari zavet?

    Stari zavet pocinje opisom postanka sveta: "U pocetku stvori Bog nebo i zemlju". Pod recju "nebo" treba razumeti stanovnike neba - Angele i ostale bestelesne nebeske Sile. "A Zemlja beše bez oblicja i pusta", tj. ceo stvoreni materijalni svet.

    Šta je stvorio Bog za šest dana?

    Prvi dan stvorena je svetlost: "I rece Bog: Neka bude svetlost! I bi svetlost. I vide Bog svetlost da je dobra; i rastavi Bog svetlost od tame". Taj dan je dan jedan: iz njega izviru i njemu se vracaju svi dani. (Jevrejska rec "jom" dan, može da znaci odredeni astronomski ili neograniceni vremenski period nastanka sveta).

    Drugi dan Bog je stvorio svod nebeski i rastavio vodu pod svodom od vode nad svodom a svod nazva Bog nebo. To je ovo naše vidljivo nebo. Iza njega se nalaze bezbrojni Božji svetovi, nazvani simbolicno - "voda nad svodom", jer kruže i teku, svaki svojom putanjom, harmonicno i bez sudaranja, po beskrajnom prostoru.

    Treci dan snagom reci Božje odelila se voda od kopna. Na zemlji je izrasla trava i raznovrsna drveta koja radaju plod. Silom Božije reci to jednom zasejano seme, uvek donosi plod, zahvaljujuci blagoslovu i zapovesti Boga.

    Cetvrti dan Bog je stvorio svetila na svodu nebeskom. Sunce da upravlja danom, i mesec da upravlja nocu, i zvezde: da svetle i da budu znaci vremena, dana i godina. Prvostvorena svetlost, rasuta po celoj tvorevini, sabrala se i osobito zablistala, ovog dana, kroz nebeska svetila. Sunce je obasjalo zemlju, obavijenu dotada gustim maglama i vlagom.

    Peti dan Bog je stvorio živa stvorenja u vodama, ribe i ostala stvorenja velika i mala, kao i ptice nebeske, po vrstama njihovim.

    Šesti dan stvorio je Bog stoku i sitne životinje i zveri zemaljske, po vrstama njihovim.

    Na kraju rece Bog: "Da nacinimo coveka po liku i podobiju Našem, koji ce biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se micu po zemlji. " Presveta Trojica, Bog naš, stvorio je coveka od praha zemaljskog, i udahnuo u njega duh života. Prvo je Bog stvorio Adama, pa mu je onda stvorio ženu, "covecicu", Evu, da mu bude pomocnik na putu ka vecnom cilju njihovog života i života svih stvorenja. Covek i covecanstvo postaju tako tajanstvena slika u kojoj se ogleda Sveta Trojica: Ljudi su stvoreni da se uzajamno vole i ispune nesebicnom božanskom Ljubavlju.

    Šta je Raj u koji je Bog uveo coveka, stvorivši ga?

    Raj je mesto blizine i prisutnosti Božje, u kome je covek bio zajedno sa Tvorcem, obdaren svima darovima i blaženstvom vecnog života, dobrote i ljubavi. Covek se u Raju hranio sa Drveta života.

    Šta je Drvo poznanja dobra i zla?

    Drvo poznanja dobra i zla je zasadio Bog u Raju da bi se covek vežbao u vrlini uzdržanja i vernosti svome Stvoritelju. Drvo života je coveku davalo besmrtni život i dar razlikovanja onoga što je vecno od onoga što je prolazno. Izvršavati Božju zapovest znacilo je - jesti sa drveta života; pogaziti zapovest znacilo je - odvojiti se od Boga i njegove volje, izgubiti vecni život i predati se smrti. Jedenje sa Drveta poznanja dobra i zla pomracuje um, uništava u coveku dar razlikovanja vecnog i prolaznog, otuduje ga od Boga i odvodi ga u prolazna telesna zadovoljstva i u smrt. Na tom drvetu i na toj zapovesti covek je imao da proveri svoju ljubav i slobodu: da li ce biti veran Bogu ili ce poslušati Ðavola i njegovu laž.

    Ko je Ðavo?

    Ðavo je laža i otac laži. On je bivši Arhangeo Dennica koji se pobunio protiv Boga, jer se pogordio i zaželeo da bude jednak sa Bogom. Ðavo je izumeo greh i smrt i pakao. Njegova zla i izopacena volja je izvor svakog zla, kojim je zatrovao neke od bivših angela pa onda i naše praroditelje Adama i Evu, a preko njih i njihove potomke.

    Ko je nagovorio Evu da pogazi zapovest Božju?

    Ðavo je nagovorio Evu - preko zmije - da ubere zabranjeno voce sa Drveta poznanja dobra i zla. Eva je poverovala ovom Božjem protivniku i klevetniku (davo znaci - klevetnik), da je on njen veci prijatelj nego Bog i pocela je da se hrani hranom prolaznosti i telesnih zadovoljstava. Okusivši plod prolaznih zadovoljstava, ona je postala smrtna. Ponudivši to voce svome mužu Adamu, ona je ucinila greh ubistva. Ali i Adam je dobrovoljno okusio od istog ploda i ucinio trostruki greh: prema Bogu, prema sebi i prema svome potomstvu. Padom u greh covek je izgubio moc vecnog života; pomracio mu se um, potamnelo srce a mudrost utonula u bezumlje i ludost.

    Zašto su Adam i Eva isterani iz Raja?

    Zato što su okusili plod sa Drveta poznanja dobra i zla i time prestupili Božju zapovest. Ali i to isterivanje iz Raja Bog je ucinio iz ljubavi prema našim praroditeljima. U Raju postoji i Drvo života. Ko jede plodove sa Drveta života postaje besmrtan. Ako bi Adam i Eva jeli te plodove, sa otrovom smrti u sebi posle pada, oni bi sebe obesmrtili u stanju grehovnosti i smrtnosti. To bi onda bio najstrašniji pakao. I da se to vece zlo ne bi desilo ljudima, Bog ih je isterao iz Raja. Znaci isterao ih je Bog iz Raja da bi sprecio da zlo postane vecno.

    Ali da Adam i Eva posle isterivanja ne padnu u ocajanje, Bog im je obecao da ce im poslati Spasitelja koji ce pobediti Ðavola Zmiju i koji ce ih osloboditi od smrti i ponovo dovesti u Raj.

    Šta je Bog kazao Adamu i Evi kad ih je prognao iz Raja?

    Evi je rekao: "S mukom ceš radati decu, i volja ce tvoja stajati pod vlašcu muža tvoga, i on ce ti biti gospodar". Adamu je rekao: "Zemlja da je prokleta zbog tebe... sa znojem lica svoga ceš jesti hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah i u prah ceš se vratiti ". Zbog covekovog greha stradaju ne samo ljudi, nego i sva stvorenja i cela tvorevina Božja. Tako je vec prvi sin Adamov ubio svoga brata Avelja.

    Zašto je Kain ubio Avelja?

    Ubio ga je iz zavisti: Kain je zavideo Avelju zato što je Bog primio Aveljevu od srca prinetu žrtvu. Tako biva i do danas: zavist je glavni uzrok svakoga bratoubistva. A svako ubistvo je bratoubistvo jer svi ljudi su - braca.

    Ko je bio Noje i kako se on spasao od potopa?

    Noje je jedan od izabranika Božjih. On nije bio pokvaren kao njegovi savremenici, nego je verovao u Boga i ocekivao buduceg Izbavitelja, Sina Božjeg. Bog je zapovedio Noju da napravi kovceg (ladu) i da u njega smesti svoju porodicu i po jedan par od svih životinja na zemlji, da se izbave od potopa. Potop je došao da ocisti nagomilane grehe ljudske i da opere obesvecenu zemlju. Lada Nojeva je tajanstvena slika Crkve Hristove u kojoj se mi spasavamo od potopa greha i smrti i zadobijamo život vecni.

    Šta je idolopoklonstvo?

    To je otpadništvo od pravoga Boga i klanjanje kipovima (idolima), u kojima su bili davoli, lažni bogovi. Covek postaje idolopoklonik kad god pocne da se klanja stvorenjima umesto da služi Tvorcu. Idolopoklonik je i onda kad pocne da obožava sebe ili dela ruku svojih.

    Ko je bio Avraam?

    Avraam je bio starozavetni patrijarh. On se nije klanjao idolima, kao njegovi savremenici. Verovao je u jednoga Boga i u obecanoga Spasitelja, koji ce doci sa neba. Njemu se prvom od ljudi javila tajanstveno Sveta Trojica u vidu tri Angela, tri gosta kod Mavrijskog duba. Od Avraama preko njegovog sina Isaka namnožio se, po Božjem obecanju, Izabrani narod Božji. I mi hrišcani smo duhovna deca Avraama. Zato se molimo da Bog upokoji našu usnulu bracu i sestre u nedrima Avrama, Isaka i Jakova, naših praotaca.

    Koga je Avraam hteo da prinese na žrtvu?

    Hteo je da prinese na žrtvu svog jedinca Isaka. Tu je Bog isprobao njegovu veru, pa kad se on pokazao veran, Bog ga je preko sina Isaka, obdario velikim i svetim potomstvom. I Hristos Spasitelj je njegov potomak po telu, a Isakova žrtva je bila predukazanje Hristovog stradanja i žrtve.

    Koliko sinova je imao Jakov, sin Isakov, nazvani Izrail, po kome je Izabrani narod dobio svoje ime?

    Patrijarh Jakov je imao dvanaest sinova, koji su rodonacelnici dvanaest plemena Izrailovih. Njegovog sina Josifa braca su iz zavisti prodala u Egipat, ali ga je Bog spasio i preko njega spasio sve Jakovljeve potomke. I mi hrišcani se po Jakovu, nazvanom Izrail, zovemo Novi Izrail Božji, tj. novi izabrani Narod Božji.

    Kako je Josif dospeo na dvor faraona, cara egipatskog?

    Jedini Josif je znao da protumaci carev san. Zato ga je faraon izveo iz tamnice u koju je bio nevin bacen. Tumacenje snova je bio dar Božji.

    Kako su živeli Jevreji u Egiptu?

    Stari Jakov i njegovi sinovi su došli zbog gladi u Egipat kod Josifa, upravitelja cele egipatske zemlje. Dok su Egipcani pamtili njegova dobrocinstva, Jevreji su živeli dobro. Kasnije su živeli veoma teško, radeci kao robovi.

    Šta su zidali Vavilonci?

    Vavilonci su zidali ogromnu kulu. Hteli su da vrh kule dopre do neba. Tako su hteli da prkose Bogu. Zato je Bog pomešao jezike i graditelji nisu mogli da se razumeju. Oni su se razišli i tako su postali razni narodi koji govore razlicite jezike. Tako uvek biva: kad god ljudi zidaju ili cine bezbožna dela, udaljuju se ne samo od Boga nego i jedan od drugoga. Useljava se u njih mržnja i pometnja, kao u graditelje Vavilonske kule.

    Ko je bio Mojsej?

    On je od Boga odreden da bude osloboditelj Jevreja iz ropstva egipatskoga. Njemu se na brdu Horivu javio Angeo u plamenu ognjenom, iz kupine koja je gorela a nije sagorevala. Mojsej je tu prvi od ljudi saznao Ime Božje, koje glasi: Ja sam onaj koji jeste (Jevrejski: JAHVE). Onaj koji mu se javio bio je Bog Slovo, Bog Rec. On se u poslednja vremena rodio od Deve, koja Ga je rodila i ostala Devojka, kao što je kupina gorela i nije sagorevala.

    Kako je Mojsej izveo jevrejski narod iz egipatskog ropstva?

    Izveo ga je Božjom pomocu. Bog je popustio kazne na Egipcane i ucinio da Mojsejev štap bude cudotvoran. Tim štapom udario je on po moru i vode morske su se razdvojile, da bi jevrejski narod izašao iz Egipta u Zemlju Obecanu.

    Kako su se Jevreji hranili u toku cetrdesetogodišnjeg lutanja po pustinji?

    Bog im je davao cudesnu Manu i jata prepelica. Mana je bila predukazanje Svete Tajne Pricešca Krvlju i Telom Hristovim, Hlebom koji silazi s nebesa i daje se za život sveta.

    Gde je Mojsej dobio Deset zapovesti Božjih?

    Dobio ih je na Sinajskoj gori. Deset zapovesti Božjih glase:

    1. Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih bogova osim Mene.

    2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti.

    3. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svog.

    4. Secaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i obavi sve poslove svoje, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome.

    5. Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.

    6. Ne ubij.

    7. Ne cini preljube.

    8. Ne ukradi.

    9. Ne svedoci lažno na bližnjega svoga.

    10. Ne poželi ništa što je tude.

    Ko je bio David, a ko Golijat?

    David je bio car Izrailski, a Golijat vojnik filistejski, divovske velicine i snage. Na dvoboju, David, iako još mladic ubio je kamenom iz pracke grdosiju Golijata.

    Šta su Psalmi Davidovi?

    Psalmi su molitve u stihovima. Njih je David ispevao kad je bio radostan ili tužan. Ima 150 psalama. U nekima od psalama David se kaje za svoje grehe, u drugima slavi Boga, u trecima prorice dolazak Spasitelja sveta. Tako u jednome od njih opisujuci, kao da gleda, Njegovu lepotu kaže: "Ti si najlepši medu sinovima ljudskim, blagodat tece iz usta Tvojih". Psalmi su bili kroz vekove, pa i danas, najomiljenije molitve hrišcana i Knjiga koja potresa i budi iz duhovne ucmalosti najokamenjenije srce ljudsko.

    Ko su bili Proroci?

    Proroci su sveti Božji ljudi koji su objavljivali volju Božiju narodu Izrailskom i ostalim narodima Starog zaveta. Najpoznatija su cetiri velika proroka: Isaija, Jeremija, Ezekil i Danilo. Oni svojim recima i životom, kao i svojim knjigama, izoblicuju zlo i greh, propovedaju pokajanje i vrlinu u ispunjavanju Zakona Božjeg. Bog im je otkrio, pre toliko vekova, Hristov božanski Lik, njegovo Rodenje, stradanje za grehe sveta i slavno Vaskrsenje.

    Šta je Pasha?

    Pasha je starozavetni praznik koga su Jevreji u prolece svetkovali u spomen cudesnog oslobodenja iz ropstva egipatskog. Toga dana su oni, pored beskvasnog hleba i gorkog zelja, jeli na žrtvu prineto pashalno jagnje. Time su se secali gorkog ropstva i prolaska kroz Crveno more u slobodu.

    I novozavetna Crkva ima svoju Pashu, Uskrs. Pasha Starog zaveta je bila priprema za ovaj Praznik nad praznicima kada se svetkuje Jagnje Božje, Hristos Gospod, koji je svojom smrcu i svojim vaskrsenjem oslobodio grešno covecanstvo iz ropstva davolu i od okova smrti.

    Gde je punoca Starog Zaveta?

    Punoca Starog zaveta je u Novom zavetu. Stari zavet nije zaokružena celina, a ni starozavetni Zakon nije savršen zakon. Ceo Stari zavet je ocekivanje Sina Božjeg, Bogom obecanog Mesije (jevrejska rec Mesija se na grckom kaže Hristos, a i jedno i drugo znaci - Pomazanik - Car). U Novom zavetu ispunila su se sva ocekivanja Starog zaveta, kada je najzad obecani Mesija, Bogocovek Isus Hristos, došao na Zemlju da spase, složi i oboži potomke Adama i Eve. Hristos, Sin Božji, po prorocanstvu Isaije proroka, trebalo je da se rodi od jedne Jevrejke Devojke koja je cista od greha.

    Koji je smisao starozavetnih prinosa (darova) i žrtava?

    Prinosi (darovi) i žrtve Bogu postoje u ljudskom rodu od najstarijih vremena. Tako vec Kain daje "prinos Gospodu od roda zemaljskoga" a Avelj, njegov brat, od "prvina stada svojega" (Post. 4, 3-4)

    Prva žrtva koja se u Starom zavetu pominje jeste žrtva Patrijarha Jakova. On je prineo žrtvu "na gori i sazvao bracu svoju na veceru" (Post. 31,54). Prinošenje Bogu na dar i osvecenje prvih zemaljskih plodova i krvnih žrtava (jagnje, tele, golubovi i dr.) bila je potreba covekova i Božija zapovest. Prinosi i žrtve bili su znak covekovog kajanja za grehe i njegove blagodarnosti Bogu za sva dobra od Njega; umilostivljenje Boga i put ocišcenja od necistote duševne i telesne. Žrtve su prinošene za ocišcenje i greh, za prestup, žrtve svespaljenice i žrtve zahvalne (hleb, brašno i dr.). Najznacajnija žrtva za Izabrani narod Božji bila je pashalno Jagnje. Ono je klano i prinošeno u spomen izbavljenja Jevrejskog naroda iz ropstva u Egiptu. Sveštenici i prvosveštenik su prinosili darove i žrtve najpre za svoje grehe a onda za grehe naroda (Jevr. 7, 27). No, pokazalo se da su sve ove žrtve bile nemocne da istinski spasu i ociste coveka od greha. Kao i ceo Stari zavet i one su služile "slici i sjeni nebesnih stvarnosti" (Jevr. 8,15). Sve one su u stvari bile samo priprema za Hristovu žrtvu na krstu. On je sebe prineo na žrtvu, jednom za svagda, da svojom žrtvom uništi greh (Jevr. 9,25.26.28). Tako su u njegovoj Žrtvi sve žrtve dobile punocu i bile ukinute, dobivši svoj konacni smisao u Hristu koji je sebe prineo "za život sveta". Svojim žrtvoprinošenjem On je postao vecno Jagnje Božije koje uzima na sebe grehe sveta. Tako su i svi prinosi i darovi dobili svoj pravi smisao na Tajnoj veceri kada je On prineo hleb i vino, zamenivši beskrvnom žrtvom sve prinose i žrtve i ustanovivši svetu Tajnu Pricešca.


  7. Šta je prava vera?

    Prava vera je vera u jednoga Boga u Trojici, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog. Bog je Bice bez pocetka i bez kraja. On je Duh koji se ne vidi, ali je svuda prisutan, sve vidi, sve zna, sve može, o svemu brine. Bog je pun ljubavi prema svim ljudima i svima stvorenjima.

    Ko je Bog?

    Prava vera, vera pravoslavna otkriva nam i javlja veliku tajnu da je Bog ne samo jedan nego i trojican. Bog je Sveta Trojica: Bog Otac, Bog Sin, i Bog Duh Sveti. To nisu tri Boga, nego samo jedan, jer Tri Božanske Licnosti imaju jednu istu suštinu, kao i jednu ljubav, jednu mudrost, jedan život i sve neizmerno bogatstvo božanskih vecnih sila i energija. U Ime toga jedinoga Boga se mi krštavamo. Tu svoju veru u jednoga Boga Oca i Sina i Duha Svetoga mi ispovedamo svaki put kada stavimo na sebe znak casnoga Krsta. Kada se krstimo, mi sastavimo tri prsta desne ruke da naznacimo da je nerazdeljiva Trojica - jedan Bog.

    Kakav je Bog?

    Bog je Ljubav. Nesebicna Ljubav. I pre stvaranja sveta Bog Otac nije bio sam (kao što to uce verske vode Jevreja i muhamedanaca), nego je voleo Sina i Duha Svetoga. A Sin je voleo Oca i Duha Svetoga. Sveti Duh je voleo Oca i Sina. To znaci da je Bog Ljubav od vecnosti, ne samo u vremenu. Sveta Trojica služi nam za primer kako i mi, ljudi, koji smo stvorene licnosti, i razliciti po narodnosti i obrazovanju, možemo uz pomoc Božije Ljubavi da postanemo jedno bogocovecansko Telo, tj. Crkva, a da pri tom sjedinjenju ne izgubimo posebne odlike svake licnosti.

    Ko je covek?

    Covek je ukras svih Božijih stvorenja. Bog ga je obdario svojim likom i podario mu moc vecnog života. Stvorio ga je od razumne duše i divnog tela, da bi telo služilo razumnoj duši, a oboje da bi postalo hram životvorne Trojice. Kao što Bog nije sam, tako ni covek nije sam, nego ima bezbroj brace i na nebu i na zemlji.

    Ko su nebeska braca covekova?

    Na ovom vidnom nebu postoje sunce i mesec i bezbrojne zvezde koje tajanstveno trepere i svojim nemuštim jezikom svedoce da je Bog zaista Svetlost, Ljubav i Lepota. Ali postoji i jedno drugo nebo, nevidivo. To nebo mogu videti samo ljudi vidovitog uma i cista srca. Kao i Boga, svoga Tvorca, koji u njemu obitava. To nevidivo nebo po prirodi je duhovno; to i jesu nebeska braca covekova: Serafimi i Heruvimi, Arhangeli i Angeli i ostale bestelesne Sile nebeske. Te bestelesne Sile nebeske pune su ljubavi i svetlosti Božje, one neprestano Boga slave i javljaju ljudima volju Božiju.

    Ko su zemaljska braca covekova?

    Svi ljudi su zemaljska braca covekova. Svi ljudi su medusobno braca jer imaju jednog Oca, Tvorca svih stvorenja. Braca su i zato što imaju jednu prirodu covecju i iste praroditelje Adama i Evu. Covek je u srodstvu i sa svim ostalim stvorenjima, od najsicušnijih do najvecih, od atoma do zvezda. Jer na svemu što postoji prisutan je isti pecat stvaralacke sile i slave Božje, sve je svedok iste Mudrosti Božje. Bog nas miluje svojom vecnom Ljubavlju preko svih stvorenja vidljivih i nevidljivih. Sve što postoji zraci ljubavlju i podstice nas na ljubav.

    Šta je Otkrivenje Božje?

    Otkrivenje je sve ono cime se Bog javljao od pamtiveka i cime je otkrivao ljudima svoje neizrecive tajne i svoju volju. Sva tvorevina je bogojavljenje; sva stvorenja svedoce i otkrivaju slavu i silu Božju, naravno onima samo kojima um nije pomracen i srce necisto. Osobito je Bog otkrivao svoju Ljubav i svoju svetu volju preko svetih Arhangela i Angela i preko bogonadahnutih svetih ljudi: Proroka, Apostola i Svetitelja. I na kraju preko Sina svog Jedinorodnog, Hrista Gospoda.

    Šta je Biblija ili Sveto pismo?

    Biblija ili Sveto pismo je Knjiga nad knjigama. To su sveti spisi bogonadahnutih ljudi Božjih, u kojima su oni zapisali istine i tajne koje je Bog otkrio ljudima. Sveto pismo je zapisano Otkrivenje Božje. Deli se na Stari zavet i Novi zavet.


  8. VASKRSNJI POST

    Ovaj post se jos zove Sveta cetrdesetnica ili Casni post. Uz ovaj post Crkva vezuje i post Strasne sedmice, u spomen stradanja i smrti Gospoda naseg Isusa Hrista.

    U toku ovoga posta ne jedemo meso, sir jaja, ribu ni ulje. Samo se subotom i nedeljom razresava ulje i vino. Razresenje na ulje i vino biva jos i na Obretenje glave Sv. Jovana Krstitelja i na Mladence. Ribu pak jedemo samo na Blagovesti (ukoliko ne padne u Strasnu sedmicu) i na Cveti. Ako Blagovesti padnu pre Cveti, dan pred Blagovesti razresava se na ulju i vinu ( Tipik, 32 gl ).

    Prve nedelje Casnog posta u ponedeljak, utorak i sredu, do svrsetka liturgije predjeosvecenih darova, pravoslavni hriscani ne uzimaju hranu. Ko to ne moze jede hleb i tecnost (caj ili kompot) i to posle vecernje sluzbe (sve ovo po razresenju tj. blagoslovu - dozvoli duhovnika odnosno svestenika).

    Veliki Cetvrtak. Jede se jedanput i to posle svrsetka Svete Liturgije koja pocinje u 14.00 casova ( Veliki tipik od Nikolajevica, gl. 16).

    Veliki Petak. Ne okusa se nista (po blagoslovu razresenje na hleb i caj).

    Velika Subota. Po zavrsenoj Liturgiji jede se hleb i voda (suhojedenije).


  9. Otkuda post i cemu on služi?

    Hrišcanski post vodi poreklo od Gospoda Hrista. Gospod je i sam postio cetrdeset dana, pre nego što je poceo da propoveda svoju nauku, kao što je postio pre njega i Prorok Mojsej i drugi Proroci. Postili su i Apostoli i svi pravoslavni hrišcani kroz vekove. "Post je sve Svete rukovodio u životu po Bogu", kaže sv. Vasilije Veliki. Prva zapovest Božija u Raju bila je zapovest o postu, tj. o uzdržanju. Otuda je i prvi covekov greh bio greh protiv posta. Kao što u grehu ucestvuje i duša i telo, potrebno je da i u vrlini i oslobodenju od greha ucestvuju oboje. Cilj posta je ocišcenje tela, jacanje volje, uzdizanje duše. Posteci, hrišcani se secaju neprestano Hristovih stradanja za njihovo spasenje. Pravi post ima dve strane, telesnu i duhovnu. Sastoji se u uzdržavanju od mrsne hrane i preizobilnih jela, ali prvenstveno u uzdržavanju od rdavih misli, želja i dela. Post umnožava ljubav i molitvu i spremnost na vršenje svih evandelskih vrlina. Duša ima dva krila kojima leti nebu: post i molitvu. On je lek za duševne i telesne bolesti i od svakog demonskog dejstva. Sam Spasitelj je rekao: "Ovaj rod se izgoni samo postom i molitvom". Njim se duša i telo pripremaju da postanu hram Duha Svetoga. Istinski duhovni život je nezamisliv bez posta.

    PRAVILA POSTA

    Crkva uci da je post vazno sredstvo za duhovni i telesni zivot i zdravlje. Telesni post ne koristi ako nije vezan sa duhovnim postom kaze sveti Jovan Zlatousti: ,,Ne govori mi: Toliko dana sam postio nisam jeo ovo ili ono, nisam pio vina, isao sam u gruboj haljini;nego kazi nam da li si od gnevnog coveka postao tih, od zestokog - blag. Ako si iznutra pun zlobe, zasto si telo mucio? Ako je u tebi zavist i ljubav prema sticanju, da li je od koristi sto si pio samo vodu? Ako je dusa, koja je gospodarica tela, zabludela, zasto kaznjavas slugu njezinog - svoje telo? Ne hvali se telesnim postom, jer on sam ne uzdize na nebo bez molitve i milostinje,,.

    Na pitanje: koja je mera posta? Sv.Vasilije Veliki odgovara:,, U duhovnom postu mera je jedna i vazna za sve - potpuno udaljenje od svega sto vodi grehu. A sto se tice uzdrzavanja od hrane, tu su mera i nacin upotrebe razliciti: zavise kod svakoga od njegovog uzrasta, zanimanja i stanja tela. Zato je nemoguce podvesti pod jedno pravilo sve koji se nalaze u skoli poboznosti. No, odredivsi meru uzdrzanja za zdrave podviznike, mi prepustamo razboritosti nastojatelja da u tome vrsi pametne izmene. Hranu pak bolesniku, ili umornome od teskih radova, ili onome koji ide na tezak rad, na put ili na kakav bilo tezak posao, nastojatelji su duzni udesavati prema potrebi. Jer nije pametno, uzimajuci hranu za

    odrzavanje tela i smetati mu u vrsenju zapovesti. U svakoj vrsti hrane treba pretpostavljati onu koja se lakse nabavlja, da se ne bismo, pod izgovorom posta, pastili oko spremanja omiljenih i skupih jela.

    Sveta Crkva je ustanovila postove:

    1) Opste postove obavezne za sve hriscane. To su: Uskrsnji post, Apostolski, Bogorodicni i Bozicni post, zatim sreda i petak preko cele godine, Vozdvizenje Casnog Krsta, Usekovanje i navecerje Bogojavljenja (Krstovdan).

    2) Mesni post ustanovljen na pojedinim mestima povodom kakve nesrece, poplave,bolesti i slicno.

    3) Poseban post po narocitom obicaju ili po nalogu duhovnika.


  10. Nema problema i pocastvovan sam sto zelite da citate opet nase radove.

    Da, nase, jer da nije bilo vas, da nije bilo Krajine, da nije bilo onog naseg parceta slobode...nikada ih ne bi uspio napisati.

    Zato i jesu nase.

    Bicemo i jaci, i bolji i slozniji nego sto smo do sada bili, tek sada sam svjestan koliko smo u stvari jaki.

    Desavale su nam se i gore stvari pa nismo pokleknuli, necemo ni ovaj put.

    I sto kaze nas Sveti Patrijarh Pavle :

    Oprostiti, ali ne zaboraviti.

    Da vas Gospod cuva...