SrboPeuljanac

Members
  • Content Count

    790
  • Joined

  • Last visited

Everything posted by SrboPeuljanac

  1. Одлично. Нек га испоруче Хагу. ( знам, знам, сања се превише )
  2. Е, да је сад какве правде па да јој ми, Срби, сада судимо за велеиздају народа.
  3. Поздрав и теби, хвала на лијепим ријечима и Бог свако добро даривао.
  4. Већ има тема, мало ниже овдје viewtopic.php?f=1&t=10290 Поздрав
  5. Постаће председник Хрватске када на врби роди грожђе. Јел ово неко замајавање очију да се види колико су хрвати ипак демократски опредељени или шта ?
  6. Ма у затвор, бре, за онакав нацизам који он спроводи, какве забране и бакрачи.
  7. Ест. Ал` нису страни ђаволи позвани ни да је досуђују ни изврше, већ они који су издати. МИ!
  8. `EROJI…I HEROJI Imaš dinar ? Upo` u bunar ? Ma dobro... Ćevapa ima svuđe... Samo nema kod gladnih studenata… Evo da ja dignem dva prsta( ovaj...tri...) ako smijem, da nešto ispričam, valjda su prošla ona vremena kad` nisi smio pricati…a ako i nisu, na mene grijeh, šta ću, ne može se zauvijek ćutati...može, Učo? " Ne može " grlato zagalami Brko koji nas je sve plašio, kažu da se i u Vilinim Kolima pojavljivao... Bajke, bajke...eh, dobro je nami djeci živjeti dok je bajki...uh, ala se sakriješ pod jorgan kad čuješ poneku...recimo ovu... 93-a...fuj, jes` početak bajke, baš gadna godina za bajke...ajme...došo` ja odnekud...ma nemoj domaćine pitat` otkud...nako, šuti jadan, oklen bi ja došo`... Trebo` sam studirati...ih studirala mati...vojme...vide knjiga...sila za pročitat`... a ljeba..bome, dobar bi bio kad bih ga samo mogao češće okusiti, ne ovako na komadiće…ubi` inflacija, ujutro razmjeniš 10 maraka ako ih uopšte imaš, a uveče sa tim parama sebi kupiš jednu čačkalicu da iščistiš zube od one jedne porcije ćevapa sto si uspio kupiti… Farmerke, ma nekad glavne u gradu...al` sad...nakon 2 godine...mogo` sam i bolje nosit`..il` bar viditi... "`Oš radit ? " " Nego šta ću ? Đe ? " " Praviti nekom eroju kuću...' -reče strikan. " Šta ? " " De idi gore sutra, ide 48-mica...znaš đe je Zvijezdin stadion ? " " Marakana ? " " Ma Mara te moja po glavi...da, ta..." " Koga pitati " ? "Traži Ljubu...kaži ja te poslo` " .... Odvuče se ja... Radi se...`vojme...otkida se...guram ja neka kolica puna cimenta svaki dan uz onu uzbrdicu, kad dođem pred kuću neka rampa, vrazi s rampom, neki tip s kukom mi pomaže izvuci na vr` nje kolica…otpadoše leđa bome… I unaprijede me u nakog šegrta nakon mjesec dana. Vele dobro si radio, sad više neš` vući ono… A nagrada je bila opet vući cimentu nekak`om čiči, kažu on je majstor za zabacivati, a ti`š mu pomagati pa možda jednog dana i ti budeš majstor…vala baš…al` ajd dobro, bar sam se kolica oslobodio…sad što moram vući u kantama, pa dobro, i to je neki napredak… Zanimljivo je bilo, mora se priznati, svačega se čoj`ek nagleda i nasluša… Dok sam tako radio i čiči pomagao, vala sam se svakakije slavnije ličnosti nagledao. Čiča je samo radio, slabo je šta pričao a još slabije me kudio što ja ponekad i zabušavam pa onako kad neko poznat naleti ja odletim do vrata da vidim koja li se sada faca pojavila, valjda nije mogao zamjeriti svom Krajiškom deranu što je tako radoznao, a i vidim ja , nešto mu žalobitno u očima, ali ga nijesam smio pitati šta je…nekako sam se bojo` da će tuga iz njegovije očiju preći u moje, jer u mojima je još i bilo zerica mjesta za nju, ali su njegove bome bile i prepune… Tako da sam ja njega ostavljao na miru a i on mene, bar sa pitanjima koja nam obojici nebi ničeg` dobrog donijela… Nema koga ne viđoh tije` dana. I fuzbalera slavnih, i nekakije pisaca od koji` sam ponešta čak nešto neđe i pročito, pa političara raznoraznije, ko da sam na željeznićkoj stanici, ali onoj rezervisanoj samo za slavne, mi obicni smo obilazili u širokom luku u svojim prljavim radničkim odijelima, jer kad god se pojavi neko od slavnije, tada bi i one nekake momčine ko od brda odvaljene i ošišane na nulu napravili polukurg oko `njije i puške držale na gotovs… Nije to ništa čudno bilo, svaki je klapac tije` dana nosao nekak`u prangiju, pa što ne bi i ovi koji su stvarno izgledali `nako opasno i namrgođeno… I pjevači bi dolazili, čak i onaj mali cigo što je pjevao nešto o cigarama, zaboravi` mu ja ime sade, vrazi sa njim, a nešto je bio mnogo popularan, ma i još je ako me oko ne vara, čigra od čojeka, pa dolazila je neka djevojka, mnogo slavnija od ovog maćog, lijepa ko vila, kažu da je i lijepo pjevala, ali vaje je nešto bila uplašena, ko nekak`a mala srna, ali džabe, i pored stra`a u očima dolazila je svaki dan… A ljudi moji, tek kad bi `Eroj naišao…`ajme…e tek tada nijesi smio pogleda dići sa zemlje…onije ošišanije bi se pojavilo duplo više, jos više pušaka, još bi namrgođenije izgledali pa bi onda vala svi mi radili ko da nam je sam đavo za petama, sve se prašilo oko nas, čekići lupali ko` da nas radi najmanje `edno trista na kući…čini mi se da bi` se za tije par sati koliko bi on proveo tude više posla napravilo nego za ciglo čitavu sedmicu kada njega nema… Zaboravi reći: stalno sam se čudio što na svim vrećama cimenta piše ime jednog našeg sela tamo iz Krajine, dobro, ajd` nije selo, gradić mali, reko` pa jel` moguće da je jevtinije doćerivati `volku građu iz Krajine neg` je kupiti ođe u Bijelom Gradu, što su se tol`ko mučili pa prebacivali sve to `vamo, kad i `vođe imaš toga koliko te volja, ali `ajde, valjda `Eroji znaju šta rade i šta je najpogodnije za nji`ovu dobrobit…kao i dobrobit naroda… A i kola vala što su vozali, sve sa onijem našim registracijama, sve džip do džipa i kamijon do kamijona, ma reko`, ko da se pola tog našeg kraja nekako preselilo `vamo, a znao sam da nijesu, još nas je bilo tamo, ali `ajde, more biti gazda dobro plaća kad su svi `vamo došli… I tako `edno popodne… prošla već jedno tri mjeseca kako ja tu na kući đeljam, i kažem vam, svačega se ja i naslušao, ali` ajd nijesam vidio svojijem očima pa vam ne bi` rado ni pričo` o tome, šta ja znam šta ljudi `nako u pauzama za ručak uz cigaru i kak`u rakiju pričaju , a krili su rakiju ko zmija noge, jer se kažu `Eroj mnogo ljutio na nju…šta ja znam, živ čojek a popit nije volio, trista čuda i sa ljudima…i tako velju ja, `edno popodne upržilo sunce, ne mereš mu pobjeći, kapa znoj sa svije strana, uprli ja i moj čiča raditi ko da nas nešto ganja…kad… ko da smo znali… dođe `Eroj lično da vidi šta li mu se radi po kući… Ljudi moji, riječ se nije mogla čuti, zvižde oni čekići, od cimenta i prasine se ni ne vidi više đe je ko i ko šta radi, ubrzalo se raditi ko nikad, a `Eroj ` nako u pratnji nekakije dvojice međeda samo obilazi i gleda…i stade baš pored nas… Moj se čiča ni ne obazire, ljepi onu cimentčinu po zidu ko da mu je zid krvni neprijatelj, a vidim ja i oči mu se nešto zacrljenile, nekako mu se obrazi ukočili i pokreti nekak`i žestoki…ko` da oće polomiti onaj zid a ne da ga napravi… Ja zapristo one kante nanositi, sve brže i brže, čiča zapo` ko lud, nijesam ni znao da u starini još `nake snage ima, ja `oću više živ umrijeti od napora i težine onije` kantetina, ali čiča ne popušta…a i `Eroj ne odlazi, samo stoji i gleda…sve dok ne reče, bolje reći zera se on kao i dreknu nešto: “ Ništa to Milutine ne valja, zašto ja tebe plaćam, kako mi to kuću gradiš ? Jesam te zato spasio iz rata ? “ A čiča spustio glavu među ramena, natekle mu one žile na vratu, ko da `oće da ih zaštiti da ne bi popucale i ne reče mu ništa…samo mlati onu cimentu po onoj zidini… “ Čuješ li ti bre kad ti se obraćam ? “ dreknu ovaj još zera jače. Kad se ovaj počo` derati, ja taman bio prinio one kante, al` vrazi, prepade me ovaj, te se sad ne smijem ni pomjeriti, nit` kante spustiti na zemlju crnu, a teške ko sami vrag, siguran sam da su mi se za ti` par minuta obje ruke izdužile bar jedno tri centimentra, ali to sam tek poslije primjetio…ukopo` se ja na mjestu i ne mičem… “ Mali “ – veli čiča, mislim se jebo te mali, nemoj mi se sada obraćati, kakav crni mali, đe ti vidiš malog ođe, ove kante same ođe lebde, nema ođe nikak`og malog, to ti čiča ne vidiš dobro… “ dajde ovom majmunu `vamo te kante, evo mu mistrija i špaklo pa nek` mi pokaže kako se radi. Vidiš ti ovo, moj mali…” nastavljao je čiča, džabe što mene nije bilo tu, a jest, majku mu, ipak sam ja tamo stajo` mada bi ne znam šta dao da budem nevidljiv u tom trenu, ma #### ga čiča, zakopa ti nas ođe obojicu, šuti jezik pregrizo`, nemam ja šta gledati ni viđeti tude…”…ja ovo cijeli svoj cijelcati život radim, i ruke mi se više osušile od ovog cimenta…i vidi, sad će mi ovaj ođe majmun reći da ne valja. Ma dajde mu to da mi pokaže majstor kako se zida i zabacuje…” Ma moreš ti čiča rikati tako još sto godina, ne miče se mali niđe sa ovog mjesta, nit` more,` ajme šuti više, s kime ti pričaš… A `Eroj pocrljeni ljudi…ma nema tog paradajza na ovoj kugli zemaljskoj da se tako crljeni, pa se ka` malo zbuni, pa se `nako okrenu u polukrug valjda da vidi `el to još ko` čuo, ma čini mi se da nije ni sam vjerovo` da je čuo to sto je čuo…a i ja sam se `bome `nado da nije čuo… Ali čuo je, čuo je i to dobro, a čula si ona dva međeda sa njim, trznuše se, ali je ovaj bio brži…i izvuče pištolj odnekud ispod miške…i uperi ga pravo u čiču… E moj čiča, što si zabacivao, zabacivao si, sad si obro` bostan a i ja s tobom, jebo te mali, nijesam ni šegrtovanje izučio kako treba, odosmo mi, čiča moj…neće nas ni Sveti Petar sade spasiti… “ Jesi li ti to meni rekao ? Sad` ću te ubiti, i tebe i tog malog tu, pizda ti materina seljačka, da ti pizda materina, jesi li ti svestan kome se obraćaš ? “ Skroz lagano se čiča ispravi, i odjednom je na licu imao izraz ko` da `rani golubove u parku, miran ko more bez vjetra…izvadi iz onog malog džepića na grudima cigaru i mirno je zapali… “ Da me ubiješ, veliš ? Pa…šta čekaš ? Tebi to barem ide od ruke, da ubijaš…i naše i njio`ve…da kradeš, da pljačkaš, da ugnjetavaš narod, ti, lopove jedan obični, stoko i sramoto majke svoje…pucaj, šta se čeka, zazidaj me odma ođe u ove zidine…da niko ne zna…ja nikoga svoga nemam više odavno ionako…ubili ih tak`i ko što si ti..a možda si i ti, ne znam, svašta su mi pričali dok sam ja tamo po planinama ratovao, zato sam i došo raditi ođe nebi li šta dozno, ali ne smije narod ništa reći ođe, svi te se boje, svi, sem mene… ne znam ni đe su mi ih pokopali…pa kad se ne zna za nji`ov grob što se mora znati za moj ? Evo, nek` bude ođe u tvojoj kući, ionako si me davno sa`ranio…a malog ostavi na miru, nema mali ništa sa tim, ne zna on ni ko si ti ni ko sam ja, šta je dijete skrivilo…ali znam ja tebe, srca kamenoga, ne bi se ti razmišljao da i to uradiš po ko zna koji put…” Sve to čiča u jednom dahu reče, pušeci `nako usput cigaru, ko` da je baš sad završio s dobrim jelom pa mu se nikuda i ne žuri i gleda on `Eroja pravo u oči… Ne sjećam se ja dobro kako sam se ja tada osjećo`…bolje rečeno, nijesam se osjećo` nikako…znam da sam ponovio u sebi `edno trista Očenaša i Molitvi Bogorodici Djevi našoj…ali to je sve čega se sjećam o sebi…čak sam i na one kante zaboravio što su mi još uvijek u rukama bile… Ne znam koliko dugo su se tako gledali `Eroj i onaj moj čiča…ali pošto `Eroj nije progovarao, a i odjednom je nekako bila mukla tišina u kući, ništa se više nije čulo, svi su zamrli u pokretima i čekali šta će se dogoditi, čiči dosadilo čekati, pa otpuhnu on `nako bezvoljno onaj zadnji dim cigare, baci pikavac `Eroju pravo pred noge, skide onaj mantilić radni sa sebe, baci ga u prašinu i pođe prema izlazu…`Eroj se okrenu za njim, još uvijek držeći onaj pištolj u ruci, kad se čiča okrenu još jednom… “ I da ti kažem…popij piće za moju platu..u ime sve one naše sirotinje što poginu za te …i što ih ubi`…`Eroju…” I polako siđe niz onu istu rampu uz koju sam ja na početku ona kolica izvlačio i pođe prema autobuskoj stanici… `Eroj spusti pištolj, ono crljenilo mu pređe u bljedilo, ali ništa ne reče…samo klimnu glavi onoj dvojici međeda te i oni izađoše iz kuće… One kante mi same ispadoše iz ruku, prosu se cimenta po patosu…gledam `oće li za čičom, ali umjesto toga odoše na drugu stranu…dok je čiča ponosno stajao na autobuskoj stanici i gledao u pravcu kuće… Mili moji prijatelji, ja se okrenu, viđo neki prozor iza mene, pa se ja zaleti` i `op kroz prozor na naku ledinu, pa u trku preskoči` nekaku ogradu i otrca` niz ulicu što dalje od one kućetine…neka vala piju i za moju platu, ne treba mi tak`a plata pa nikad `ljeba više ne vidio… Ali znam da sam tog prevrelog ljetnog popodneva konačno shvatio ko su `eroji…a ko su Heroji…
  9. RAJ… Opasna je stvar taj Raj. Ko zna valja li uopšte razmišljati o njemu... Slušaš o tome cijeli život, htio ti ili ne, još od malih nogu ti govore da postoji nešto ljepše, nešto bolje, nešto...nešto... Ili čitaš o njemu, predivni opisi nekih predjela koje ipak nijedna riječ ne može opisati, legioni pisaca su se trudili da ga opišu, Gospod da nam ga donese...i nakon svega što si čuo ili pročitao, ostaneš širom zatvorenih očiju i dalje ga tražeći... Da li je u meni, kao što On reče ? Ili u tebi ? U vama ? Na istoku, zapadu, sjeveru ili jugu, u oblaku ili parčetu zemlje, ispod kamena ili na vrhu kule ? Iznova i iznova se pitaš, i tragaš, samo tragaš... Možda je to cilj života...traganje za njim, za tom zlatnom zemljom zvanom Raj... Često se pitam kako li uopšte izgleda, šta li je to, taj toliko tajanstveni Raj ? Šta li to uopšte znači ? Sjediti kraj Gospoda ? Uživati u mirisu cvijeća koje nikada ne vene, slušati smijeh koji nikada ne prestaje, hodati suncem objasnim predjelima i nikada više ne hoditi kroz mrak ? Da ti venama struje melodije i pjesme još ne ispjevane, da nikada više ne osjetiš ni žeđ ni glad jer si napojen i nahranjen za sva vremena, da putuješ predjelima koje oko vidjelo nije niti je igdje opisano ? Znam da sam nekada živio u Raju. Nije bio ko zna šta, nije bio neopisiv mada ti ipak ponekad nedostaje riječi da ga tačno opišeš... Na ponekim mjestima skroz nesavršen, golo sivo kamenje je prekrivalo livade izgorjele od sunca, znali su nekada i cvrčci umuknuti, obrgnut zemljom koja se teškom mukom obrađivala, njivama na koje su ljudi odlazili dok još ni zora nije svanula a vraćali se sa sumrakom kao vjernim pratiocem, znojem natopljenih košulja nakon teškog rada da bi porodicu mogli prehraniti... Bilo je predjela kuda si mogao možda i danima hodati a da ne sretneš nijedno ljudsko biće, pa se na kraju zaželiš da pričas s nekim i ne preostaje ti ništa drugo nego da pjevaš ne bi li odagnao tišinu...tu nezvanu drugaricu... Ali nikada nisi hodao sam, jer tuda je Gospod s tobom hodio...tu si čuo te najljepše pjesme i gledao cvijeće koje nigdje više ne raste sem baš tu, tu si pio sa izvora nakon kojeg nisi više žednio, tu si sretao Svece koji su nosili na sebi otežnjale kožune i zobnice na leđima, preplanulih lica i mukom prošaranih ruku...tu, tu ti je Sreća društvo pravila i nije ti trebalo ništa i niko više... Zamislih se ja opet o tom Raju. Kažem lijepo, opasna je to stvar, opasno je razmišljati o njemu... Ali onda dođeš ti, mila, i staviš mi ruke na obraze... I osjetim da Raja ipak ima i da ne moram tragati za njim...struji kroz vrhove tvojih prstiju i prodire mi u dušu, razbudi je i u njoj ponovo procvjetaju predjeli onog Raja u kojem sam nekada živio... I koji će postojati dok god postoje tvoje ruke...da mi lice umivaju...
  10. OSTRVO Boli me glava. Ne sjećam se da me ja ovako boljela iz čista mira, nije mamurluk, ništa nisam ni pio u zadnje vrijeme...kome, čemu i na kraju krajeva – s kime ? Uz piće obično ide i neka pjesma, uz tu pjesmu ide i neki razgovor, uz razgovor poneki stisak ruke, uz stisak ruke neki šaljivi događaji, uz šaljive događaje i sjećanja iz prošlosti a naravno da sve to možeš uraditi jedino ako ima društva. A toga naravno nema. Uf, đe mi je aspirin ? Razmišljam da nazovem nekoga. Odustajem od ideje. Koga da zovem na dan kao što je ovaj ? Da im možda ne bih rekao da me boli glava, a razlog glavobolje je što sam opet sanjao jedno ostrvo ? I šta, da mi se nasmiju onako s prizvukom dosade i ne razumjevanja i da me pitaju je li meni život stao te godine kada sam napustio to ostrvo i mislim li ja ikada doći sebi ? Onda bi se posvađali, ja bih im rekao da su dušu izgubili, oni bi meni rekli da živim u prošlosti i da bi bilo dobro da se osvjestim, ja bi ih pitao jesu li makar svijeću zapalili, a oni odgovorili da imaju preča posla, a i što bi je palili...¨ budaletino, tog je dana i Bog digao ruke od nas ¨..., onda bi ja rekao da nije On od nas nego mi od Njega, još davno prije tog dana, dobio bih odgovor da će me ubiti tuga i sjećanja i onda bih ja onako bijesno zafrljačio telefon preko pola sobe... Zajebi telefon, ništa od zvanja... Što je najgore, nekada smo svi zajedno živili na tom ostrvu, i oni i ja, i stvarno ga je bilo. To nisam sanjao. Nekada je ovaj dan , ovaj datum bio sasvim običan. Narod bi već zarana ustajao da se malo prošeta gradom da odu s prijateljem na kavu i neku ljutu, da prepričaju kako su se proveli za Ilindanski sajam koji je taman prošao, pričali bi glasom promuklim od pjesme i veselja ali s radočću u očima...rekli bi da se baš podosta naroda bilo skupilo, ¨više nego lani, elde prika ? ¨, kako su nam svi ljudi lijepi bili...i pokoja dobra snaša se prošeta Crnoluškim korzoom ... Kako su njive rodile...sijeno pokosilo... Lica bi se crvenila i srce s ponosom udaralo u grudima... A sada ? Sada ovaj datum znači jedno sasvim drugo sjećanje...na kolone, na plač, na nevjerovanje šta se dešava, na izdaju i lažne riječi, na humke grobova i zarasle njive i korove oko kuća...nema to ko očistiti ni pokositi... pokosiše nas...tog nedavnog ljeta... Ma šta pišem ? Za šta...evo, gledam Brane u sve ove tvoje knige na polici, mrtav si a živ u meni...kome si ti pisao ? Za šta ? Ono što nam nisu srušili oni, srušišmo mi, bez brige, stari...kako ono ti napisa u onom pismu ...¨ još nije iskovana ta sablja koja će sjeći naše tužne zore i sjetne sutone ...¨ e bome je iskovaše...možda imaš i sreće da nisi dva puta gledao isto stradanje... Ne merem više...bar ne danas...ja ću gledati neke slike danas...ja ću misliti na tebe...na majke, očeve, sestre i braću... Ja ću živiti u prošlosti i sve se nadati da ona neće umrijeti dok ja živim...iako sada živim na nekom drugom ostrvu koje je sivo i hladno, đe nema zelenih livada i veselih jaganjaca...i Bogu se moliti da ja neću postati hladan i bezosjećajan...da me vrijeme neće progutati...sve dok mislim na tebe...Krajino moja...
  11. PAMETNIJI ĆUTI … Oduvijek se govorilo da je ćutanje zlato. I naravno da je narod zato izmislio da je priča srebro i da lijepa riječ i gvozdena vrata otvara, samo da se eto, ne bi ćutalo… Skoro odmah po dolasku u Krajinu, čuo sam za nekog Uroša za kojeg su svi govorili da je nevjerovatno pametan i da od njega možeš uvijek čuti samo mudre i izabrane riječi, nema kod njega nikakvih besmislica… Samo, teško je nekako bilo naći tog Uroša. Iako je gradić bio mali i svako svakoga znao, kada god bih krenuo u potragu za njim, uvijek bi mi govorili da je eto, baš sad bio tu ispred kafane, naslušao se svakakvih gluposti i onda se digao i otišao važnijim poslom…ta ima čovjek valjda šta pametnije raditi nego po vascijeli dan slušati raznorazne budalaštine i prazna naglabanja…a iza njega je ostajala galama kakva se u ona vesela vremena mogla čuti samo od naših dobroćudnih Krajišnika… Kao da je bio duh, ali su ljudi nastavljali pričati o njemu… Kako me je samo kopkalo u čemu je ta njegova mudrost, kako li uspjeva zaobići zamke praznog razgovora i besmislenih riječi, kako zauzdava jezik da ostane čist i da ljudi u njemu prepoznavaju mudrost ? Pitao sam jednom starog svog gdje je taj Uroš, kako je tako nevidljiv, kako ga nikada nema i na kraju krajeva, da li uopšte postoji kada ga nikako ne mogu pronaći… “A šta bi ga ti htio pitati ? “ “ Ma ništa posebno, samo onako, da vidim kakav je to čovjek što ga hvale da je najpametniji ovih krajeva…šta li radi kada zaslužuje takvu slavu ? “ “ E moj klapac…kada bi ga svako mogao naći, posebno takav deran kao što si ti, pa kako bi onda govorili za njega da je pametan ? Sklanja se on od nevolja, zna kada naiđu oblaci koji se njemu ne sviđaju ili ljudi od kojih se u stvari vidi samo odjeća a čovjeka nigdje nema…on je samo tu kada se pojavi neko ko stvarno nosi nevolju za vratom i kome treba dati pravi savjet. “ “ I ? I šta mu kaže tada, kako ga to posavjetuje, tog nevoljnika ? “ “ Ćuti. Eto šta radi. “ “ Ćuti Pa kakva mi je to pamet, kao da to ne može svako. I kakva mi je to pomoć ? “ “ Misliš da može svako ? Pa probaj ti klepane. I u tome ponekad i jeste najveća pomoć – da ćutiš kada ti neko priča najveću muku, važno mu je da ga neko sasluša, jer često pomoći ionako nema, sem toplog pogleda i da ti neko stisne ruku. “ “ Ih “ – češkao sam se po bradi, “ jake mi mudrosti. “ “ A šta radi kada ga neko napadne, “ navaljivao sam ja “ kad je tako mudar ? Ćuti li i tada, brani se li se ćutanjem ili izvuče odnekud kakav štap pa op, po leđima ? “ “ E moj sine, ko te sve ne napada, pa kada bi za svaku budalu vadio štap, ne bi štapova Krajina cijela…I tada bi ćutao, pokušavao da sa dvije tri riječi umiri nemirnog napadača. Mada, nemoj misliti da je kukavica, njemu eto jednostavno nije do gubljenja vremena kojeg je ionako malo, već do života…ali čuo sam da je nekoliko puta izvadio i štap pa je bilo bježanja i vriske preko cijele Dinare… Samo, sve mi se čini da se sada negdje sklonio, zato ga ti ne možeš naci, vidio je da galamdžija i glupih ljudi ima isuviše, galame na sve strane, udružile se budale pa ne znaš vise ko odakle navire, a on je eto, samo jedan od malog broja pametnih glava… Ništa se ti uglavnom ne brini, ćuti on i čeka kada će se zemlja malo raščistiti od kojekavih mudronja…pa da vidiš kada malo štapom a vise mudrošću, sa malo riječi a više dijela ućutka sve ove mangupe koje su mislile da su ga jednom zauvijek otjerali i sebe proglasili najpametnijima…samo budi pametan, ćuti, uči i čekaj…eto Uroša uskoro…” Tek mnogo, mnogo godina kasnije sam shvatio gdje je Uroš… I znam, kada se ja ponovo vratim na Dinaru, da ću ga vidjeti kako sjedi na svom kamenu, sa štapom ispod miške i posmatra svoje blago kako mirno živi, razmnožava se i raste… Po Krajini…
  12. MOJE STARO ODIJELO... Ne znam šta bih dao za one svoje stare farmerke. Svašta nešto, baš bih svašta nešto dao za njih... Kroz koje grmlje su se one vukle i preživjele, sa ponekom teškom ranom na sebi pa su te ¨rane¨,koje su išle uzduž i poprijeko Dinarskih predjela, morale da se krpe rukama moje majke, krvarile su joj na rukama i govorile... ¨ Samo da znaš, mi to i nismo htjeli, ali ovaj parip nema mira na čistinama, na našim dragim livadama kuda se može kao čojek proći, veseliti se nebu i ljudima, čisto onako da se igramo...ma jok...on mora kroz šiblje i grmove...tajanstveno nešto se mora naći, makar ga ne bilo...a vjeruj draga majko, mi ga ne vidjesmo...samo nas eto izgreba da ne ličimo više na sebe...¨ Majica moja draga je jecala kao i pantalone...¨ koji mu je đavo, pa tek si me juče oprala, majko mila, kuda opet u tvoje ruke, znam da me tako jako trljaš samo da bi me tvoj mangup opet mogao sutra obući ponovo i nanovo mi sve ovo uraditi...izgubiću boju...¨ Majka ih nije slušala, prala je i krpila za svoga sina i govorila da bih trebao kupiti sebi nešta novo, kako to da mogu stalno isto nositi... ¨Ma kako, majko, ne mogu...nema te nove odjeće koja će mi ovako mirisati, džaba je pereš, ja ću i dalje donijeti na njih miris Mračaja, Babinog Kuka, Grla, Luke, Peulja i onog milog janjeta što mi zaluta u naručje onomad...nemaš ti, majko, taj prašak koji to može saprati...¨ Ali, majka je prala... a ipak pažljivo, da mi ne sapere sav taj miris...djetinjstva i slobode... Često mislim o tom odijelu i o duši koja je bila u njemu. Zna li išta na svijetu zamirisati kao to odijelo ? Ono moje...bitangaško...mlado...ludo...kada mi svijet nije mogao ništa ? Kada mi je lice i u ogledalu bilo neizgrebano i nepovrjeđeno, nevino i dobro ? A u šta sada gledam ? Stojim ispred ogledala i ne znam...samo stojim i gledam... Ne meni neka strana košulja, nije moja iako sam je ja kupio, sija na sve strane a sjaj joj tup...nekako mrtva..ne miriše ni na šta... Farmerke, ko da ih je Bog šio kada sam ih kupovao, a kada sam ih obukao kod kuće, stajale su mi kao nekom eto, ne daj Bože, invalidu...baš ko da mi se neko smije iz sanduka... A onda sam osjetio tvoje ruke na leđima svojim i ugledao ti oči u ogledalu...iste one oči koje vidjeh nekada davno dok sam ono janje držao u rukama... ¨O čemu misliš ? ¨ - upita ti. ¨O ničemu...o nekom Krajiškom odijelu u kojem sam nekad bio...što pitaš ? ¨ ¨Pa onako...znam...a možda sam ljubomorna...¨ Pogledao sam još jednom u to svoje novo odijelo i ruke koje ga grle... ¨Na šta ljubomorna ? Ne brini...stara odijela su samo za uspomenu...a nova, koja se tvojim imenom zovu, su zauvijek...traju do nezaborava ¨..... Prihvatila me čvrsto u naručje i na mene prenijela miris onog jedinog odijela kojeg sam tražio nekada po onim planinama i grmovima...miris besmrtnosti... Za to i postoje stara odjela...da ih spremiš u ormane Sjećanja...da ih vječna, mirišljava odjela u obliku njenih ruku zamjene za ove nove...neprikosnovene... Poljubih i nju i sebe u ogledalu...
  13. JEDAN OD PROLOGA... Autobus se teško probijao kroz snijeg. Nevjerovatno kako ovdje može da napada, baš kao da se nebo otvori i prospe čitavu kantu na zemlju, baš onako kao što dijete izvrne kanticu s pijeskom. Vozač je galamio, neki đed mu vikao da ne psuje toliko, ima tu i djece, nije valjda da će takve psovke ponijeti kroz život. Majstor ga nije ni pogledao. 98'ma, još uvijek niko nije bio normalan. Nije ni sada, al' eto... Sjedio sam pored ćaće i gledao kroz prozor. Prizor kakav se samo poželjeti može -sve zapaljeno, ništa ljudi nisu još uspjeli popraviti. Crnilo zapaljenih kuća ni snijeg nije uspjevao da zabijeli. A rogovi krovova su virile iza te bjeline baš kao đak'prvak što viri prvi dan prema učitelju iz školske klupe. Da može, sakrio bi se skroz. Stari je s vremena na vrijeme vadio čuturicu iz džepa i pio. Ala je ta šljiva smrdila, i ko je spavao, probudio bi se u trenu kad on nagne flašicu. Ponekad bi pogledao preko mog ramena, da vidi gdje smo i onako pijan pitao « 'Oće li taj Oštrelj više? « « Evo, stari, samo što nije» Išli smo iz Barlovaca, nekog sela iznad Banja Luke, izbjegličkog, u Grahovo. Rodno, što bi rekli. Juče sam stigao iz Kanade i kao da mi nije bilo dosta putovanja samo do tog mjesta, Barlovaca, ćaća je htio da idemo odmah «kući». I šta'š, neš' se valjda s ćaćom svađati... Nisam pričao ništa, cijeli taj put. Držao sam u krilu knjigu Dragoslava Mihailovića « Kad su cvetale tikve « i povremeno čitao šta se dešavalo Ljubi Šampionu u toj priči...i gledao u razorena polja neke zemlje. « Sine, šta ima u toj Kanadi, ništa mi ne veliš...» Kao da bi ti slušao, mislim se... « A ništa, sve znaš i sam...» « Nemoj sine gledati kroz prozor, čitaj šta ima u toj knjizi, bolje je...i znam da si ljut što pijem, i neka si, ali je drugačije kroz ovo ne mogu...» Znam. A i knjiga je do jaja. Plačeš svaku stranicu kad okreneš. Đe da gledam, Tata ? U knjigu, kroz prozor ili u tebe? A svaki prizor sjede dlake nosi, prošaran plavim venama bola, obojen crnilom smrti. Šta'š. « Pa u Kanadi nema ništa «, počeh je kao pričati, ali stari se već umotao u kožun i lagano tonuo u san. Ima do Grahova još. A ja i dalje nisam znao gdje da gledam...okrenem se da vidim ljude po autobusu, željan svega i svakoga, makar i ne bio moj. A ko nije moj? Ljudi tamni, kao da na sa'ranu idu, niko ništa ne priča. Kakav je to autobus đe niko ništa ne kaže ? Onaj posleratni. Navikli ljudi da pričaju puškama pa im sad nezgodno da drugačije pričaju. Mašala, što bi no rekli. U daljini se negdje nalazilo Grahovo i Peuljske Živice...a ja sam samo želio da zaspim, baš kao moj stari... I kao i uvijek... da se probudim u nestvarnoj stvarnosti....
  14. Као и обично, желе да изазову инцидент па да онда кажу да су Срби за све криви. Ништа ново.
  15. Нисам се добро изразио, извињавам се. Нисам мислио на то што су овог типа осудили, него што "демократска" хрватска и даље дозвољава Тупсону да држи такве концерте са таквим узвицима и паролама, што би он рекао " свидјело се то некоме или не". Тип и даље пропагира нацизам и крволочност и нико ништа. За изјаве које он даје се иде У ЗАТВОР, ту нема слободе говора и мишљења. На ту хрватску сам мислио, нисам ни мислио на пресуду, али ето, не написах то. Свако добро...
  16. Као и обично, "демократска" хрватска на дјелу. Страшно. Жури, Србијо, жури, да заједно у пакету са овима стигнеш у Јевропу...
  17. Срећна Слава и велики празник свима који славе.
  18. Хвала вам много што читате и на вашем драгоцјеном времену. Бог вас чувао и све најљепше даривао...
  19. Жива била Радо, хвала на читању.
  20. Iznenađenje... Ponekad ti se život učini nepodnošljivo lijep. Tačno onakav kako si ti izmislio. Voli te i voliš je. Ti si jedini majstor tih snova...sve sanjaš, sve voliš, sve uređuješ kao da si ti Onaj koji sve uređuje iz onih vremena... Iznenadih se kada sam te sreo. Nisam te trebao tu sresti, ne tu i ne tada. Nije me niko pitao ništa... „ Baš si nervozan ...” Okrenuh se...„Da, taj iza mene..njemu nije dobro...” Nasmiješi se ti. Iznenadio sam se to veče, kako te zavoljeh odmah i tad. Nije da nisam mislio o tome, a opet mislim da i nisam nešto mislio. To se zna i bez..svega... Ma ne...tebi nisam mogao pustiti da uđeš u moj život... Al eto, griješio kao što grešim stalno...ti nisi ni pitala imaš li mjesta kod mene... Ti si samo bila tu. Iznenađan sam bio...svemu i svačemu od kada sam tebe vidio..i Ljubavi, i Životu, i Smrti... A najviše nama... Nisam ja to zaslužio...da neko kaže...„ Miittttaaaaaa...” Ili da se smije uopšte, kada se ja okrenem prema njoj... Ni da budem junak koji korača dva metra dugačkim koracima sve dok ne stigne do one, bolje, obećane zemlje... Ja i onaj tip što ga patuljci vežu za zemlju iglom i koncem, imamo sve zajedničko...i ništa... Mene sve u životu iznenađuje..u ništa nisam siguran i svemu se molim kao da mi je brat, jer brat bratu ne može molbu odbiti...a Vjerujem u Boga... I nije neko iznenađenje da ću te voljeti cijeli moj život...čini mi se da sam ti to već rekao... Il' pokazao...dođi da te poljubim, najdivnije moje...
  21. E, tako se to radi. Bar nesto. Svaka cast, gospodine Strbac.