• Announcements

    • dj-zombi

      Nove knjige   07/18/2016

      U sekciji foruma "Krajina u knjigama" postavljeno dosta novih knjiga, obavezno pogledati:    6. Licka divizija - ratni put
       Kordun i Lika u NOB
       Kotar Slunj i kotar Veljun u NOR i socijalističkoj izgradnji
       SJENIČAK KRONIKA KORDUNAŠKOG SELA   Ove knjige kao i jos stotine drugih mozete takodje naci i u sekciji sajta "Dokumenti" http://www.krajinaforce.com/dokumenti/index.html          

nikola-simicevic

Members
  • Content count

    49
  • Joined

  • Last visited

About nikola-simicevic

  • Rank
    Stalni clan
  1. Više je nego oèigledno da Hrvatska nastavlja svoju genocidnu politiku zatiranja srpskog naroda na svom tlu. Tragièno je to što niko od zvaniènika Srbije èak i ne pokreæe to pitanje.
  2. Ако икада буде праведно суђено за све оно што се током 90-тих година дешавало на простору бивше Југославије, онда се сасвим сигурно на оптуженичкој клупи мора појавити и актуелни хрватски председник, Стјепан Месић. Зашто, више је него јасно, па не бих даље да коментаришем.
  3. Hvala Masho
  4. Hvala Masho Ziva bila i svako dobro
  5. ПОЧЕТА РАТА У ХРВАТСКОЈ И КРАЈИНИ Књигу пише Рашковићу Јово Књигу пише у граду Бенковцу Па је шаље бијелом Загребу На кабинет лидеру Туђману. „Поштовани господине Фрањо, Хрвати су право погазили Погазили устав променили Из устава Србе избацили Ћирилицу српску забранили. Протерују Србе из градова Они српске минирају куће Забранили Србима живјети Живјети и српски говорити. Српски народ на то не пристаје Да он живи без свога имена Без културе, вјере и језика Да он пише само латиницу Заборави своју ћирилицу. Учините што је вама драго Да се такво стање сад промјени Да не иде народ у сукобе У сукобе и нове ратове Јер овој је земљи доста било Доста било и крви и суза Попаљених села и градова Уништених људскијех живота“. Књигу прима лидеру Туђмане, Књигу прима на њу одговара: „Окани се Рашковићу Јово Окани се ти ћорава посла Јер је време наше сада дошло Да хрватску земљу ми градимо Да градимо, Србе истребимо Ви Срби сте овде непожељни Непожељни нашој домовини Ви сте коров светој њиви нашој. Павелић је мене заветово Да на чело усташа ја станем Да оштримо наше каме свете Истребимо вас Србе проклете“. Растужи се Јово Рашковићу Растужи се и ражљути горко, Па дозива српске витезове: „Ој јунаци моји Срби драги, Дижите се ви на оружије Дижите се, сабље узимајте Јер нам друго ништа не остаје Да јуначки српство одбранимо“.
  6. ОЛУЈА НАД КРАЈИНОМ Мили боже чуда великога Кад нападе Туђман на Крајину Он послаше крвнике усташе Да Крајину руше до темеља. Три су напад' усташе извеле Први напад прек' сиње Динаре Прек' Динаре право према Книну Други напад прек земље Баније Прек Баније право ка Петрињи Трећи напад тамо од Госпића Од Госпића преко српске Лике. Навалиле то са свију страна Па да српску разоре Крајину. У Обровцу куће попалише У Бенковцу цркву разорише Над Книном се облак дима вије Артиљерија по Грачацу бије. Запалише Лапац и Удбину Порушише варош Кореницу По Војнићу све живо поклаше Вргинмоста целог разорише. Банија нам јоште одољева Одољева али и попушта. Усташа је и Двор запосео Запосео и опустошио Глину нам је цјелу разрушио Костајницу гробљем начинио Од Петриње гареж направио Сву Крајину у црно завио. Оста пуста српска Далмација Пуста Лика, Кордун и Банија. Нигде куће ни цјела огњишта Крајина је згариштем постала. Све то гледа војвода Момчило Све то гледа из града Чикага, Сузе рони а судбу проклиње: „Ој Крајино моја земљо мила, Ја те браних у крви одбраних Надживела ти си покољења Надживела многе освајаче Ал' бог драги тако не хтједоше Да ти тако надживиш и мене. Судбо клета да те бог убије Шта дочеках у ове године Да Крајину гледам опустјелу Што не склопих ове очи моје Да под старост несрећу не гледим. Благи боже ти нас сад кажњаваш Кажњаваш за наша огрешења Како си нас сад љуто казнио Тако сутра милостив нам буди. Ти опрости сагрешења наша Сагрешења о твоје законе Па учини својом вољом силном Да се Срби у Крајину врате Да се врате на своја огњишта Па да твоје прослављају име Као што су славни оци њини Прослављали тебе кроз вјекове“.
  7. МИЛОВАН И МИЉАНА Мили боже чуда великога Кад навали пошаст на Крајину Дигоше се усташе из гроба Дигоше се каме наоштрише Да покоље они опет чине Да заврше што су започели Започели они под Хитлером. Нападоше српску Славонију Наподоше села попалише Од Пакраца све до Билогоре Све пред собом и пале и руше. Ново доба сада наступило Павелић је сада васкрсао Да Хрватску он до Дрине прави Свете српске земље окупира Српско име све до Дрине затре. Све то гледа витез са Динаре Све то гледа очма не верује. По дозива своју вјерну љубу: „Ој Миљана моја вјерна љубо Кад ујутру бјели дан осване И петлови пјесму запевају Ја те онда морам оставити Јер ја морам млађан у војнике Дошо земан да се српство брани Да се брани јер је нападнуто Усташе се поново вијају Вијају се по нашим селима Они наше убијају људе Силују нам мајке и невесте Они пале наше свете цркве Цркве пале гробове скрнаве Ти ми спреми хлеба бијелога И у торбу вина руменога Да се имам путем окрепити Окрепити од дуга ходања“ Проговара млађана Миљана „Миловане мој драги човјече Благо мени до бога милога Кад ја млада пођо за јунака Ал ја ти се сада прибојавам Ак' погинеш негде на бојишту Ко ће наше подизати дјете Ево има од скора времена Како сам ти млада затрудњела“ Промисли се млађани витеже Промисли се шта љуби да каже Да се млада она не потреса Што смислио то је и казао: „Ој Миљана душо моја драга, Ја ти нигде нећу погинути Јер мене је творац благосиљо Благосиљо и завет ми дао Да је идем право на душмана И да нигде нећу погинути. Ноћас сам ти сан један уснио Како мене светац благосиља Благосиља Свети Симеоне И у руку сабљу своју даје Да ја браним ову земљу српску Да се усташа по њој не шеће Да с' не шеће и зулум не прави Па ћу после теби се вратити Да ми наше подижемо дјете“.
  8. Седми јули 1941., Бела Црква. Ивањдан. Вашар. Почетак крвавог братоубилачког српско – српског рата. Запаљен фитиљ револуције. Почетак неславног краја. Краја свега. Више нас нема. Нигде и ни у чему. Нема ни оног сунца да нас обасја. Ни петла да објави јутро. Ни руже да нам замирише под прозором. Само је он ту. Жив свагда, у вечности. Дух његов нас обасјава. Свеће се само њему у славу пале, црквена кандила само за њега горе. Не за свеце, јер ни њих више нема. А за бога? Не ни за њега. Он је давно збачен са престола. Вођа јахача апокалипсе сео је на његово место. Узео скиптар у руке, ставио круну на главу. Само се његова воља спроводи. Збачени бог само притајено гледа из тамнице. Скрио се сирома иза решетака, па само понекад кришом баци поглед колико да види да ли га се ико више сећа. Али залуд. Време тихи пролази. Али онога ко је изван времена то и не дотиче. Он је освојио вечност. Приграбио је само за себе. Он једини, једном и заувек дат. Угледасмо нешто што нам јако наличи на светлост. Само не сија. Нешто попут ватре без пламена. Ено и феникса. Дошао је мало и до нас. Да нас обиђе. Тек толико да нас види и омирише. Са разрушених зидина Мемфиса узлетео је високо. Изгледа ка небу. Тамо га чека нека гозба, пир или шта томе слично. На нас је и заборавио. Није нас хтео повести са собом. Ваљда да му не сметамо. По свој прилици много смо досадни. Много личимо једни на друге. Као да смо из истог калупа створени. А можда и јесмо. Нека време покаже, ако и њега буде било. Нека време пада каже све о нама. И оно што зна и оно што мисли да зна. Само да ми не говоримо сами о себи. Нећемо бити објективни. Не умемо то. Ваљда. Нешто заудара на трулеж. И неки се црви помаљају. Не знамо откуда...,али ту су. Пред нама. Стоје и траже. Кога и шта, питамо се. Можда невеста некоме од њих треба. Можда само веренички прстен. Бар за сада. Да их водимо у храм. На поклоњење. Ономе ко је за њих недостижан. Да их жртвујемо, па да их овенчамо славом мученика. Може и то...Или да их једноставно питамо шта желе...Као и да они знају. Водићемо их негде, само не знамо где. А и немамо куда. Ту смо где смо, никуд не можемо. Чусмо да некуд Амон Ра држи беседу. Позива и окупља неке хероје. Ваљда се и њему смучило све ово. Каже да хоће у бој. Да победи непријатеља. Не каже ког. Можда Зевса. Или можда Триглава... Долеће из олује Дике у кочијама и доноси нам цвет са три латице. Каже да изаберемо једну од њих. Гневно га бацисмо у прашину и изабрасмо њу. Да је посадимо на раме. Да нам пева. Или да нас куне. Свеједно нам је. Само да не ћути. Да јој утиснемо наше име на чело. Нека га носи... Травањ. И јест нека трава око нас. Одавно пожутела и свела. Само се још понегде назире по који зелени листак. Гомила мртвих цврчака игра неко коло. Без музике. Дуве неки лептирак у свиралу, али звука нема. Видесмо неко згариште. Још на њему тињају остаци греда... Наставиће се
  9. Човек који је желео престати бити човек. Претворити се у нешто, ни сам није знао тачно у шта, али свакако анулирати своју људску природу. Постати нека параљудска утвара. Ходао је дуго усамљен по само њему знаним спиритуалним путањама којима је прекидао и сажимао простор и време. Трајекторија његовог кретања није се могла исписати – од тачке до тачке упадало се у временске поноре. Добијало се неко време без простора и простор без времена. Може ли то бити? Какав би то био круг у чијим тачкама се не могу повући тангенте? Може ли бити таквог круга? И сме ли га бити. Човек је бежао у сферу властите стваралачке фикције покушавајући тамо да испише имагинарне кругове и уметне се негде међу њих. Његова теза отуђила се у своју антитезу, а до синтезе никада није дошло. То му није давало мира. Злочинац који никада није починио злочин. А притискала га је савест. Некад јаче, некад слабије. Никада није честито ни живео. Било је то тихо умирање коме се није назирало краја. Непочињени злочин стајао му је на души. И онда кад не би на њега мислио, када би га окупирао какав други посао, он му је увек негде стајао у свести, макар и у позадини, али увек је био ту. Присутан и спреман да га мучи... Наставиће се
  10. * Амон Ра са неба зове Витезове храбре погледа мрка Окићена цвећем рајске јове Богиња би смела са Хадом да се трка И настаде бој Поље прекрише јунаци и коњи Зачу се победника славни пој Отворише врата светови доњи Остах сам на бојноме пољу Другова мојих хероја окружују ме тела Дубоке ране до костију ме кољу Умору се предаје душа моја цела Кад однекуд из невремена појави се ти Од сунца и звезда саздана Пехар освештане воде донесе ми У смирај овог крвавог светог дана Од освештане воде врати ми се снага Пољубац твој извида ми ране Болови и очај несташе без трага Ново ће јутро за нас да сване
  11. Кад у рану зору небо заруди И петао објави први сунчев зрак Пољубац ме твој из сновиђења буди Божанствени то је раја знак * Негде у сагласју снова Где над танатосом тријумфује ерос Где рађа се божанска мисао нова И буди се уснули теос Где вечности појац песму испева И анђеоска лица сјају ореолом бескраја Где адска неман за душама безуспешно зева Где блажени поглед твој нема краја Нова се васиона из додира твога рађа Пред лепотом твојом склањају се богови сви Муња из ока твог престо творчев погађа Из пламених Перунових кочија окићена звездама Излазиш Ти * Док из хумки излазе мртви И небо се над нама отвара Док ругамо се последњој невиној жртви Хладна нас грли утвара * Високо на небу пламена звезда У пламеној звезди божанска светлост У божанској светлости сунчев зрак У сунчевом зраку Ти и ја * Док небо од стрепње подрхтава И земља пуцајући поноре прави Док из адске таме походи нас страва И одасвуд врве акрепи и мрави Јама се пред ногама нашим отвара Из чељусти њених излазе жртве Земан правде Језа је то права Свети дан сећања на уморене и мртве Свештеникова реч и молитве мисао Спаја се са сунчевим зраком Сунце шаље божију промисао Светлост вечна бори се са мраком И неста трулежног меса И неста црва Блажени осмех засја на лицима жртви Зачу се са неба реч последња и прва Са висина уклонише се облаци сиви Пакао милошћу творца приведе се крају Мртви сада постадоше живи У вечности њихови ореоли сјају * Док сунце умире И ветрови разносе дах пролећа Док света вода из ока извире И шуме крошње адског дрвећа Док петао најављује поноћ И сове се у зору буде Док пада последња живих ноћ И мртви боговима суде Док реке у поноре увиру И тама осваја поља Док песме ратара божијих умиру И крици се чују са пободеног коља Док тихо певуше свети О несталом диму из запаљених кандила Док чежња за вечношћу небом лети И буде се сенке из реки сивила Пролазе снови кроз рупе времена Нада за погубљенима у очају рида Мала искра из небеског кремена Ране на срцима задаје и вида * Јутро Карика у ланцу уздаха Болан се дижем да сагледам дан Последњи вихор живототворног даха Увертира за покој Вечни сан Допире залутали зрак И сунце се ка земљи помера На око ми пада нешто налик на мрак Творац путеве неке у потаји смера Нема више сијања Усахли су извори мудрости Више ни космос за рајске двери не пријања Пева се химна надолазеће лудости
  12. * Из одаја таме нечастиви ме вребо Смишљао сам још коју неиспричану бајку Сад усамљен седим и гледам у небо Сањам неку тамо ничију мајку * Када у рану зору прођеш мојим вртом Засија пламен очињег твога сјаја То анђео се шеће божанским ртом И у светлим одајама земаљскога раја * Из пепела устајем Сањам да ме ветар некуд носи На крваву Прометејеву рану стајем Васкрслог себе проналазим У лепршавој твојој коси
  13. U podrinjskom kraju - opština Srebrenica, Bratunac i Vlasenica, muslimanske snage pod komandom Nasera Oriæa od 1992. do jula 1995. godine uništile su oko 140 srpskih sela i pobili više od 3500 Srba. Pored masovnih ubistava Oriæeve snage vršile su i pljaèku, silovanja, fizièke i psihièke torture nad Srbima, a o naèinima likvidacije Srba bolje da i ne govorim. Èinjeno je to kamama, sekirama, lopatama, pijucima, ljudi su klani, živima su odsecani delovi tela - ruke, noge, prsti, uši, vadjene oèi i da ne nabrajam dalje. Bili su to koliko masovni, toliko više i svirepi i monstruozni zloèini. To se dešavalo na podruèju Srebrenice i okoline od 1992. do jula 1995. godine.
  14. Nedavni istup aktuelnog predsednika Hrvatske, Stjepana Mesiæa, manifestovan kroz pevanje ustaških pesama i glorifikaciju hrvatskog nacizma(ustaštva) ni najmanje me nije iznenadio. Mesiæ je bio i ostao u ideološkom smislu okoreli ustaša. Svi se mi dobro seæamo njegovih izjava s poèetka 90-tih godina u kojima je iznosio opake pretnje i uvrede srpskom narodu i velièao hrvatski nacional-šovinizam. U ideološkom smislu nikada nije postojala suštinska razlika izmedju Franje Tuðmana i Stjepana Mesiæ, jedino je razlika u naèinu iznošenja njihovih identiènih stavova. Mesiæ se podlednjih godina vešto prikrivao iza maske proevropskog demokrate, ali u praksi njegova politika je ostala izrazito diskriminatorska prema Srbima. Svaki pokušaj abolicije ustaškog pokreta koji gospodin Mesiæ realizuje kroz minimiziranje ustaških zloèina suštinski predstavlja revitalizaciju i reafirmaciju ustaštva. Paradigmatièan primer ovog o èemu govorim je njegov govor u Jasenovcu na obeležavanju šezdeset prve godišnjice oslobadjanja tog logora u kome je istakao da je u Jasenovcu ubijeno "nekoliko desetina hiljada ljudi". U svim izveštajima posleratnih svetskih i domaæih komisija koje su istraživale jasenovaèke zloèine navodi se da je u tom logoru ubijeno više stotina hiljada ljudi. U tom smislu dolazak Stjepana Mesiæa na mesto prvog èoveka Hrvatske predstavlja poèetak nove ustaške epohe u toj zemlji. Demokratske Hrvatske nema niti je može biti bez istinske deustašizacije te države o kojoj Mesiæ i njegovi istomišljenici oèito i ne razmišljaju.
  15. О СРЕЋИ Сваки појам своје право значење добија онда када му се супротстави његова опозиција. Тако се и срећа не може до краја разумети ако се не разуме несрећа. Нико ко никада није осетио несрећу не може бити срећан. Чак шта више, среће по себи и нема. Постоје само различити ступњеви и степени несреће. Срећан је онај ко је са вишег прешао на нижи ступањ несреће. Ако се људи могу мерити по томе колико имају новца или година, или образовања, никако се не могу мерити по томе колико имају(или немају) среће. Срећа је индивидуална и релативна категорија. Што је за једног човека срећа, за другога није, и обрнуто. Срећа увек постоји само као апстрактна категорија – у свести сваког човека више или мање јасно постоји представа о томе шта би за њега била срећа, а механзими доласка до среће су индивидуални. Чак шта више срећа се никада и не може у потпуности достићи – увек ће постојати још макар један разлог да се не буде до краја срећан. Срећи се може само приближавати као у каквом граничном процесу у математици. Као што количник 1/Х када Х тежи бесконачности, у недоглед се приближава нули, али је никада не може досећи, тако и човек тежи срећи. Бити срећан је мудрост. Сваки човек може наћи најмање један оправдани разлог да буде несрећан и очајан. Чак и за самоубиство сваки човек може наћи најмање један оправдани разлог. Људи који се одлуче на самоубиство најчешће и нису ништа посебно више несрећни од оних који такву одлуку не донесу, само су мање стрпљиви и одлучнији(у негативном смислу) или имају мање снаге да се носе са проблемима. Самоубице најчешће су дубоко у себи кукавице, јер немају смелости да се суоче са изазовима живота. Самоубиство је крајњи исход несреће и не поседује своју супротност на нивоу среће. Никада човек не може бити толико срећан колико може бити несрећан. Несрећа је главна покретачка снага у човеку. Када би човек сам по себи био срећно биће, вероватно никада не би изашао из каменог доба. Недостатак или мањак среће нагони човек да се непрекидно усавршава како би био срећнији. Зато несрећи као категорији иманентној људском бићу дугујемо највећу захвалност за развој цивилизације. Никола Симићевић