Ena

Members
  • Content Count

    636
  • Joined

  • Last visited

Everything posted by Ena

  1. omanuo si bre temu totalno... :eek èitaj bolje....i razdvajaj bitno od nebitnog... :wink: p.s. a da imam i ovako,i sad prijatelja i dragih poznanika na sve strane,imam,a da sam starija,imala bih ih na stotine....nego se Yu veæ raspala kad sam ja odrasla... svi su ljudi pred bogom jednaki...koje god boje,vere i nacije bili...i meðu svakima ima i dobrih i loših...to je aksiom , pa o tome ne treba trošiti slova uopšte... ali mi sad o ovome lošem i nastranom jednom prièamo...
  2. ovo molim da se shvati kao jedna eto indignirana kontemplacija.... :wink:šta bi bilo kad bi bilo...može bit al ne mora...logièno al...i to onako fino... hmmmm... :idea jedan po jedan...pa kako izaðe iz zatvora,proveseli se sa rodbinom i razbaškari...pojede maca... :eek ovo nikako nije poziv na nasilje... èista kontemplacija.... :wink: :suncane: kažu psiholozi da je to dobro za zdravlje kad je neko kivan na nepravde neke straviène i bolne....
  3. Dok se tri unesreæena i izgubljena naroda istog porekla,sa istog prostora, obièni najnormalniji ljudi, povezani èesto rodbinskim i braènim odnosima i mnogobrojnim velikim i dirljivim prijateljstvima,koji su relativno skladno živeli u istoj državi skoro èitav vek,meðusobno optužuju,gade,i pate...i svi oseæaju da im je naneta nepravda,i da su ošteæeni... od strane onoga drekavca iz peæine verovatno... :mad dotle zlikovci i osvedoèeni ratni zloèinci paradiraju i èestitaju jedni drugima... a bila je jednom jedna UDBA...èitala ja ...feljton...pa bio jedan "èika" koljaè i monstrum...Maks Luburiæ...nekažnjen za svoje zloèine...baškario se negde u Španiji na obali mora...mažen i pažen od strane isto tako nekažnjene ustaške emigracije.... uživao u životu i èak novine izdavao... pa ga ta fina udba,udbica :eek :eek :suncane: ...ne likvidirala...nego na rezance...na rezance za nauk narezala...i to tek 1969... a ova naša sadašnja šljamara,jedni druge skraæuju za glavu...ccccc....premijere sopstvene udešavaju... ima zakona i van haškog zakona... a ako nema zakona,onda ili vala povremeno nosoroge puštati ...ili smo stvarno ošli svi u pm, i ni ne zaslužujemo da postojimo... ðe ta udba bolan :kolutaj: :suncane: :suncane:
  4. I ovo je deo istorije, odnosi istojeziènih naroda na Balkanu na tragikomièan naèin :neutral Da nije tragièno, (i ipak isuviše zapetljano i neravnopravno), bilo bi komièno... da se razumemo na licu mesta :wink: ...ovo su citati,i krajinaforce ne deli ovakva "mišljenja" Srpsko-hrvatsko pitanje. O ovome pitanju dobivena su dva priloga. Za prvi se misli da je od profesora Stanoja Stanojeviæa. No, uzimajuæi u obzir izvesnu pomirljivost prema Hrvatima :idea , nije iskljuèeno da se g. Stanojeviæu ovaj napis samo pripisuje, a u stvari je možda od kog umerenijeg i staloženijeg velikosrpskog :suncane: :zloca: politièara. Drugi prilog, sumnja se da je bio poslat uredništvu "Novi Èujmo" pa pogrešno stigao na drugu adresu. Identiènost ovoga priloga nismo nikako mogli utvrditi. Pisac Pantologije sprema uskoro izdanje "Plave knjige" o svim velikim diplomatskim i literarnim pitanjima, do izdavanja njenog možda æe saznati ko je autor drugoga napisa, i saopštiti èitaocima. Stanoje Stanojeviæ. Pred novim ratom. (Hrvatska istorija i Hrvati). Hrvati su poreklom Srbi. To su bili Srbi koji su se mnogo hrvali :eek :idea pa ih prozvaše Hrvati. Posle su Hrvati imali svoje kraljeve. Ali to nisu pravi kraljevi, veæ lažni, na silu kraljevi, nazor kraljevi (ima i knjiga: "Nazor, hrvatski kraljevi"). Hrvati su imali i svoju kulturu. U koliko je dobra, ona je srpskog porekla. :suncane: Tako na primer Štrosmajer je voleo metodiku u radu, a ko voli Metodija i metodiku mora voleti Æirila i æirilicu. Ima mnogo tamnih crta u hrvatskom karakteru. Tako na primer Hrvati su imali tobože Tvrtka pre nekoliko stotina godina. Tvrtka znaèi fabrika, a fabrika nije bilo u staro vreme. Znaèi da je cela istorija sa Tvrtkom jedno hohštaplerstvo. Hrvati su bili plašljivi, oni su uvek zagrebali, pa su i svoju prestonicu nazvali Zagreb. Njihov najpoznatiji spisatelj zove se Begoviæ. Njihov najveæi spisatelj bio je ludak. On se tako i zvao. Šenuo je pameæu. (Šenoa?). Najbolje bi bilo za Hrvate da odbace svoje sluèajno ime ("Hrvati"), svoju hohštaplersku prošlost ("Tvrtko" i "kraljevi"). :suncane: Jedna komisija sastavljena od redakcija "Balkana", "Srpske Zore", "Velike Srbije", od tri brata Pribiæeviæa i pisca gornjih redova, imala bi da pronaðe novo ime za Hrvate i da im sastavi novu istoriju. :eek :eek :confused Zašto æe nam toliki istorici ako ne da izmisle istoriju! To bi bilo najbolje. A ako Hrvati na to ne pristanu, objaviti im rat do istrebljenja! To bi bio sveti rat. Deklaracija toga rata sprala bi žig srama sa one druge, Krfske Deklaracije. Stanoje Stanojeviæ, profesor istorije. Neverovatna pokvarenost srpskog naroda. (O ovome istome predmetu ima i pesma). Srbi su ogranak Hrvata koji se vratio divljaštvu. Najbolji dokaz da su Srbi divljaci jeste da ne znaju ni obièna slova. Na svome grbu: samo sloga Srbina spasava, oni su slovo s dva puta okrenuli natraške. Nekulturnost im se vidi u tom da im je najveæi vladar bio niko i ništa, i tako se i zvao: Nemanja. Svi su im vladari bili bedni, a od ubogog Lazara stvorili su najveæeg. Posle je vladao nad njima turski car Bajasit. On i sad žari i pali po Srbiji jer Nikoli Pašiæu ime je Baja a on je uvek sit: Baja sit. Iz ovoga se vidi da je u Srbiji još uvek Turska uprava. Kako saveznici, i to prosveæeni , misle o Hrvatima i Srbima vidi se iz sledeæeg autentiènog fakta: Najslavnija ulica u Parizu posveæena je geniju hrvatskog naroda, Hrvatu Dživu Gunduliæu :kolutaj: :eek . Svoj najsjajniji bulevar oni su nazvali, po Gunduliæevom remek-delu: Boulevard Hausmann (bulevar "Osman "). A šta misle o Srbima? Kad Francuz najviše hoæe da uvredi èoveka on mu kaže: "tornjajse", ili, u slici reèeno: idi na železnicu – a la gare! A Francuzi su svoju železnicu posvetili – srpskome vladaru, svetome Lazaru, i njihova najveæa železnièka stanica zove se: La Gare Saint Lazare. Time su parizlije pokazale Srbima :idea , na uètiv :eek naèin, da ih ne cene :eek :idea :razz i da ih izbacuju iz svoje sredine! [1] :eek [1] Pesma, priložena èlanku poèinje ovako: Èujte braæo Hrvati Ne dajte se varati Srbi ne znaju kako treba vladati Mi se dobru ne možemo nadati S toga treba ..... (Dalje je pesma nerazumljiva). http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/um ... c534272470
  5. Što se tièe ove himne Hej Sloveni,ona je kao sveslovenska i jugoslovenska himna,zaista prekrasna i predivna, i pravi ritam i ton ima himne...Ali to nije SRPSKA himna,to je zajednièka himna svih Slovena,a takoðe,i himna zajednièka, za vjek i vjekov, i u dobru i u zlu, ma šta mi pojedinaèno mislili ili ne mislili o tome, Srba, Hrvata, Makedonaca, Slovenaca, Bosanaca(koji god da su) i Crnogoraca. :suncane: :ljutko: :wink: A kao što su Hrvati vrlo mudro odabrali za svoju zastavu jedan stoljnjak kafanski,koji je krajnje lako zapamtljiv, svuda u svetu prepoznatljiv,(puna brate Skadarlija stoljnaka takvih, i ne samo Skadarlija,nego sve kafane,a i kuhinje, kuhinjske krpe takoðe-ja se izvinjavam ako sam uvredila neèija oseæanja :wink: :biggrin nego im dobra fora,na sve strane mi se brate priviða hr zastava :eek ,te stoljnjak,te krpa,te one zavesice za kuhinjice...vrlo prepoznatljiv motiv maznuli Hrvi :wink: )tako i mi :idea :suncane: definitivno ne treba da trèimo i jurimo nigde pred rudu kao volovi,nego polako,smireno,naæiæe se veæ nešto... Ali to nešto simbolozi, heraldièari, istorièari, itd treba dobro da prouèe, da ne bi nosilo negativna podvodna znaèenja i konotacije...kao ova carska austrijska... :suncane:
  6. Stvaranje nove himne nije stranaèki niti nacionalni folklor neinventivnih ideologa i kreatora, veæ širok demokratsko-kulturni horizont u kome, treba da ima nade i topline za narodno srce i dušu. Hoæemo državne simbole ispod kojih se ovaj narod nikad neæe izvinjavati neprijateljima što su nas bombardovali i žmuriti nad grobovima, invalidima i tugom onih koji su upisani u rubrike “kolateralne štete” u “demokratsko-humanoj” kampanji, zakljuèuje Pantiæ. Branimir Ðokiæ, kompozitor i aranžer, istakao je sledeæe: Kako se radi o himni naroda koji ima istu istorijsku, duhovnu a i muzièku tradiciju “spajanjem” dve razlièite muzièke kompozicije neko svesno želi da izvrgava ruglu državni simbol veæinskog srpskog naroda u SCG. I obièni laici znaju da se ne mogu mešati babe i žabe a kamo li delovi razlièitih muzièkih numera i tekstova èime se dobija jedan surogat. Smatram da je minimum poštovanja demokratskog principa, na koji se stalno pozivju, bilo bar raspisivanje javnog konkursa na kojem bi imali priliku da uèestvuju naši najveæi muzièki i drugi struènjaci za ovu oblast, a ne da to predlažu pojedinci ili nekakve radne grupe sa stranaèkih pozicija. Milovan Vitezoviæ, književnik: I Bože pravde i Hej Sloveni su bile privremene himne i tako su toliko i opstale. Za Bože pravde znamo da je prepev i kompilacija austrijske carske himne koju je Jozef Hajdn komponovao za cara Jozefa II, koja je poèinjala sa: “Bože èuvaj, Bože spasi našeg cara carski dom ”... u Hrvatskoj verziji poziva se bog da èuva kralja “Hrvatskog nam èuvaj kralja :idea i njegov carski:lol: :suncane: dom.” Bog u Srpskoj verziji nije monoteistièki, Bog nije jedan on je jedan od paganskih bogova – Bog pravde, on je muška verzija Boginje pravde iz rimske antièke mitologije. :eek Hej Sloveni je sveslovenska himna pisana i komponovana za Sveslovenski kongres u Pragu 1848. i bila je himna slovenstvu i slovenskim jezicima, pa su svi Sloveni imali svoju verziju – prepev teksta. Srpska verzija je takoðe poèinjala u pohvalom slovenskom jeziku i jednom Bogu: “Jezik nama gospod dade silan gromovit, niko ne sme ovo blago nama ugrabit. Hej Sloveni, jošte živi reè naših dedova...” Dakle Bog-gospod dao je Slovenima jezik dedova od kojih vode jedno poreklo. Komunisti su cenzurisali poèetak himne Hej Sloveni, kao ateisti, zbog Gospoda ... Sad je pitanje, ako Srpska pravoslavna crkva bude trebalo da se opredeli izmeðu himne Bože pravde i necenzurisane himne Hej Sloveni hoæe li se opredeliti za paganskog Boga pravde ili jedinog Gospoda? ZAKLjUÈCI sa razgovora u Kulturno-prosvetnoj zajednici Srbije o društvenoj, kulturnoj i vaspitnoj dimenziji državnih simbola Okupljeni za okruglim stolom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, 3. i 10. avgusta 2004. godine, kulturni, nauèni i prosvetni radnici saglasni su: 1. Državni simboli imaju veliki uticaj na uoblièavanje duhovnog identiteta zemlje, na dublji smisao vaspitno- obrazovnog procesa i domet svake istinske kulturne akcije. Njihova eventualna promena zbog toga ne može da se tretira kao stvar proste politièke tehnike veæ kao složen zahvat, sa krupnim posledicama na socijalnom, pedagoškom, psihološkom, književnom,muzièkom, likovnom i estetskom planu. 2. Od zakonodavnih i izvršnih organa i svih politièkih èinilaca u zemlji zahtevamo da odbace sve ishitrene i nedovoljno obrazložene ideje kojima se dalje urušava poredak Srbije i Državne zajednice Srbije i Crne Gore. 3. Zalažemo se za odgovornu, javnu i kreativnu raspravu o politièko- -pravnom statusu i socijalno-psihološ kom uèinku državnih simbola, kao i za dosledno pridržavanje ustavnih i zakonskih odredbi o njihovom sadržaju i naèinu donošenja. 4. Tražimo da se uvažavaju osnovna saznanja i naèela teorije simbola, heraldike i himnologije. 5. Zahtevamo da se organi odluèivanja dosledno pridržavaju jasnih zakonskih odredbi o autorsko-pravnoj zaštiti svakog umetnièkog dela, pa i onih koja konkurišu za mesto u sazvežðu najvažnijih državnih znamenja. Zakljuèci upuæeni: predsedniku zajednice SCG, predsedniku Skupštine zajednice SCG, predsedniku Republike Srbije, predseduku Skupštine Republike Srbije, predsedniku Vlade Republike Srbije i poslanièkim grupama Skupštine Republike Srbije itd,itd... http://drama.org.yu/print.asp?page=/D8_txt7.asp nastaviæe se... :kolutaj:
  7. Tim povodom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i Beograda 3. i 10. avgusta o.g. organizovale su - struènu tribinu pod nazivom “Državna znamenja u šarenom svetu simbola” – kulturna i pedagoška dimenzija. Tribinu je vodio prof. Milovan Vitezoviæ, èlan Predsedništva KPZ Srbije i Beograda. Uvodno izlaganje podneo je prof. Milivoje Pavloviæ himnolog i istakao je da kulture nema bez nacionalnih simbola, a zatim dodao: U svetu koji se stalno menja, državna znamenja opstaju kao sociokulturni fenomen nesmanjene simbolièke nosivosti. Zajedno sa zastavom i grbom, himna spada u taj trolist simbola najdublje usaðenih u kolektivno pamæenje svakog naroda, u kulturni, socijalni i politièki ambijent svake države. Ni najmodernija društva nisu našla zamenu za psihosocijalni uèinak ovih starih simbola. Imamo obilje primera, i na Istoku i na Zapadu, pojaèavanja i naglašavanja kako doktrine tako i instrumentalne efikasnosti državnih simbola. Rat simbolima ima planetarne razmere a u novije vreme prenet je i u kosmièka prostranstva; uostalom, prvi zadatak èoveka koji je sleteo na Mesec je bio da tamo pobode zastavu svoje zemlje. Uèešæe u raspravi od velikog broja prisutnih na tribini uzeli su: arh. Dragomir Acoviæ, heraldièar, prof. Konstatin Babiæ, kompozitor, prof. Dragoljub Petroviæ, pravni istorièar, Dušanka Pavloviæ-Prokiæ iz Švedske, Živorad Ajdaèiæ, reditelj prof. Drago D. Pantiæ, prof. Bogdan Terziæ, Ostoja Kisiæ, književnik, prof. dr. Zoran Jevtoviæ. Ljubivoje Ršumoviæ, književnik, Branimir Ðokiæ, kompozitor i aranžer, Marija Bišof, prof. Voja Mitiæ, Miloje Popoviæ, publicista i književnik, prof. Radoš Ljušiæ, istorièar, Dragomir Majkiæ, solista Radio Beograda... Kompozitor Konstantin Babiæ rekao je da ovo pitanje uzima velike razmere i da je cela stvar jako složena. – Himna je pesma koja treba da okuplja, sjedinjuje i motiviše jedan narod. Èitavu stvar treba pojednostaviti i moj je predlog da Srbi treba da se drže starih simbola koji veæ postoje, s tim da se izvrše neke izmene u tekstu pošto Srbija više nije kraljevina. Tako bi stih u pesmi Bože pravde, umesto “spasi kralja” trebalo da stoji “srpski narod”, kazao je Babiæ. Dragomir Acoviæ, sekretar Krunskog saveta zakljuèio je da je ovo slo- žen problem, jer ga takvim èine vreme u kome se nalazimo i politièke prilike. Postavio je pitanje: Kako ono što veæ imamo u svojoj istoriji sprovesti na zakonit naèin, jer je najspornija stvar samo pridržavanje Ustava? – Poèetak i kraj problema je to što oko cele prièe ne mogu da se dogovore politièari, a ne struènjaci. Tako je bilo i na prethodnom raspravljanju o ovoj temi kada smo dobili himnu, grb i zastavu. Dodao je da je sadašnja situacija u vezi sa državnim simbolima nerešiva jer je jedini motiv Crnogoraca – prilika da nas iritiraju, a ne da se na nivou državne zajednice nešto konaèno razreši. Takoðe je istakao da spoj dve pesme nije problem, veæ to da se spaja nešto što je logièki i muzièki teško spojivo. Dr Dragoljub Petroviæ, pravni istorièar, ogorèen je što se himna Bože pravde pevala prilikom inauguracije predsednika Tadiæa i što se ona na silu nameæe “nesreænom narodu”. Predoèio je da je u pitanju politièki marketing na najvišem nivou i da je nedopustivo da se narod stavlja pred svršen èin umesto da sam odluèuje. – Nedopustivo je da Bože pravde bude državna himna. Njena intonacija odudara od intonacija drugih svetskih himni i pre lièi na crkveno pojanje nego na himnu, kazao je dr Petroviæ. Dušanka Pavloviæ-Prokiæ iz Evropskog centra – Švedska, rekla je da Srbija za pet godina kao država neæe postojati :eek , ako se politièke stranke ne budu složile oko nacionalnih pitanja. Prof. Drago T. Pantiæ istièe: Zato na raskršæima i sa trilemama o državnim simbolima danas poruka glasi: Neæemo ni zloupotrebu “svijetle majske zore” i “božje pravde” za sumraène ciljeve trenutne pseudoelite i za zamagljivanje evropske nepravde pred evro-bogovima, niti da lutamo po prošlosti “Onamo namo”, veæ da dositejevski, vukovski i njegoševski “napipamo” i iznedrimo u ovom globalnom mraku novi tekst himne slobodi, slozi, solidarnosti i sreæi naše pradelovine na slovenskim korenima i evropskoj panorami. Naš patriotski zadatak je da himni Hej Sloveni ili nekoj novoj tražimo, obnavljamo i gradimo istinsku i primerenu državu, jer èemu državni simboli kad države nema.
  8. Živorad Ajdaèiæ Oj Srbijo meðu himnama Ako postoji nešto sa èime Srbi nisu imali sreæe to je himna i to od kad znaju za nju. U vreme I i II srpskog ustanka Srbi su se oslobaðali ne razmišljajuæi koja æe im biti himna. Tek u vreme proglašenja 1. Ustava Kraljevine Srbije – Sretenjskog Ustava, Dimitrije Davidoviæ postavio je pitanje šta æe se pevati vladaocu i Skupštini. Kako je Ustav proglašen u crkvi, tako je knez Milošu i skupštinarima pevano Mnogaja ljeta. To isto je pevano i knezu Mihailu Obrenoviæu, zatim knezu Aleksandru Karaðorðeviæ u, pa opet Milošu i Mihailu Obrenoviæ u. Pevana je i namesnicima maloletnog kneza Milana. A kada se knez Milan, pri proglašenju Kneževine Srbije za Kraljevinu Srbiju, proglasio za kralja prireðena mu je pozorišna predstava – sveèanost sa komadom Markova sablja za koju je Jovan Ðorðeviæ napisao Bože pravde. Ustvari prepevao je austrijsku himnu, po muzici Hajdnovoj, na kojoj je neke intervencije napravio Davorin Jenko. Kralj Milan je raspisao prvi konkurs za himnu na kojem su uèestvovali vodeæi srpski pisci, ali zadovoljavajuæih rezultata nije bilo. Tek kada je kralj Milan potpisao tajnu konvenciju sa Austrijom, tada je vlastitom odlukom proglasio Bože pravde za himnu. To je bila himna i kralja Aleksandra Obrenoviæa koja je svirana i na njegovom venèanju sa Dragom Mašin. Po ubistvu Aleksandra i Drage i dolasku kralja Petra Karaðorðeviæa, himna Srbije bila je pesma Oj Srbijo mila mati. Pod neobjašnjivim okolnostima 1909. posle austrijske aneksije Bosne i Hercegovine, ponovo je Bože pravde postala himna, valjda da izgladi odnose sa Beèkim dvorom ili da bude bliska sa Hrvatskom tadašnjom himnom koja se zvala Carevka i bila je hrvatski prepev carske himne. U Prvom svetskom ratu nestalo je Austrijske carevine pa i carske himne. Hrvati su u meðuvremenu proglasili za svoju himnu Lijepa naša domovino, koju je, uzgred reèeno, komponovao Srbin Runjanin, a Slovenci Naprej zastave slave koju je komponovao Davorin Jenko. Za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, Stanislav Binièki je dokomponovao ili aranžirao spoj Bože pravde, Lijepa naša i Naprej. Sa propašæu Kraljevine nestala je i ova himna. Skraæena srpska verzija sveslovenske himne Hej Sloveni postala je 1945. privremena himna prvo Demokratske, potom Federativne i Socijalistièke Jugoslavije. Bilo je više pokušaja da ova višeimena Jugoslavija dobije himnu, i u tom smislu raspisivano je pet konkursa, sa polu rezultatima koji nisu rezultirali u himnu. Ni Kardeljev predlog da se uzme Betovenova Peta simfonija nije usvojen. Od raspada velike Jugoslavije Hej Sloveni su ostali privremena himna skraæene Jugoslavije i zajednice SCG. Srbija nije imala svoju himnu i ako ju je na istu upuæivao Ustav iz 1974. godine, kada su republike dobile himne i ustave po kojima æe se pocepati zemlja. Srbi su pevali Hej Sloveni. :eek :suncane: To su nastavili da pevaju i u ovim godinama raspada Jugoslavije i posle. Sada smo svedoci naprasne želje Parlamenta zajednice SCG i Srbije da usreæe Srbe i Crnogorce himnama do kojih nisu došli 200 godina. p.s. i ova brate Oj Srbijo mila mati, je triput lepša od Bože pravde, nego mi kad nešto zadremo,uvek pogrešno odaberemo :kolutaj: jeste provalili ovo,hehehehe...ne mogu pusti Hrvati bez nas pa to ti je... :suncane: šteta samo što ni mi nismo bolji... :neutral :neutral :confused pazi bogati,naša himna prepevana himna austrijske carevine našeg arhineprijatelja :suncane: i unesreæitelja kroz nekoliko vekova :kolutaj: Neverovatno!!
  9. jok :suncane: , pevala je srpske zemlje srpski rod,em se dobro seæam,em imaš snimak na gov.co.yu. (èuj debela , jadna žena sigurno nije htela taj utisak da ostavi :eek) sova,nisam ti ja DiskJockey :wink: šalim se, preneæu kad stignem sa nekog drugog mesta. (inaèe ja odavde skinem najnormalnije, pokušaj ponovo :idea ) p.s. Meni se inaèe Svetosavska himna daleko više sviða.Pa èak i Marš na Drinu :suncane: :zloca: ova Bože pravde mi je malo arhaièna i prepotentna (jer se Bogu treba moliti krotkije,i uvek da podari sreæu i pravdu svima a ne samo nama), a em nije ni srpskih ruku delo ta himna. vidite,to je u stvari prepevana ni manje ni više nego stara austrijska himna :eek :redface :redface :redface :redface :redface :redface :redface :redface :redface
  10. http://www.srbija.sr.gov.yu/pages/article.php?id=12084 pogrešno misliš druže :wink: :suncane: srpske zemlje i srpske ljude sve, Bog treba da èuva pre svega i iznad svega pojedinaènog, i to dobro znamo i mi ovde u Srbiji ...
  11. http://www.snaga.org.yu/Ilustrovana_ist ... index.html http://www.snaga.org.yu/Ilustrovana_ist ... -uvod.html
  12. MJESEÈEVA ŽENIDBA Kad se ženi sjajna mjeseèina, On uzimlje preodnicu zvijezdu, Kupi svate sjajna mjeseèina: Kumom kumi Boga jedinoga; za prikumka spasitelja Ðurða, Za ðevera Petra i Nikolu. Kad je bilo noæi po ponoæi, Stade zv'jezda darove dijeliti: Bogu dade sve nebeske dvore; A prikumku, spasitelju Ðurðu, Njemu dade gore i dubrave, Da od'jeva listom i travicom; a ðeveru Petru i Nikoli, Ona Petru dade rajske kljuèe, A Nikoli da mu žeže sv'jeæe. nastaviæe se...
  13. KRŠTENJE ISUSA HRISTOSA Prošetala preèista gospoða, Ona zemljom i svijetom šeta, A na ruke nosi sina svoga, Sina svoga Isusa Hristosa. Ona srete Krstitelj Jovana, Ovako mu govori gospoða: "Hajd' ovamo, moj Jovane kume, Da idemo na vodu Jordana, Da krstimo Hrista, sina moga!" Ondolen se bjehu podignuli I doðoše na vodu Jordana. Stade Jovan krstit kuma svoga, Od straha mu knjiga ispadnula. To ga pita preèista gospoða: "Što bi tebi, moj Jovane kume?" "Znadeš što je, moja mila kumo, Pomami se Jordan voda ladna, Jer se hoæe voda potopiti, A sva gora popadat u travu; Daj pogledaj, više sebe, kumo, Kako s' slomi nebo na èetvero." Sad govori preèista gospoða: "Ta ne boj se, moj Jovane kume, Jer se nije voda pomamila, No se voda, kume, potonula, Jer se hoæe voda posvetiti, A gora se Hristu poklonila. A nije se nebo salomilo, Neg' anðeli nebo rasklopiše Da gledaju ðe Hrista krstimo."
  14. GRANIÈARSKA Mili Bože, ima li junaka, Ta junaka, a nad granièara? Sva mu sreæa - milost je careva! A imanje - to golo kamenje. Dvori su mu - niska kolibica: Sva svetinja - drvena crkvica; Krsna slava - prosena je slama; Sav zavièaj - grobovi zeleni! Davor' sine, više s' zaslužio! :neutral :frown :frown
  15. Sramota me da pišem pesme Dakle, Kapor, ne haje za snove, ali obraæa pažnju na predskazanja, na teoriju znakova. Prièa nam o tome kada je devedeset pete godine grom zagrmeo na Svetoga Savu. - Bili smo u Miriloviæima, selu izmedju Bileæe i Trebinja, odakle potièu Kapori, gde je roðen moj otac - pripoveda naš domaæin. - To selo je divlje, u planini, okruženo kamenitim brdima, kao da ste na mesecu. I oðednom je zagrmelo, kao da džinovi kotrljaju kamenje, tako je oðekivalo. I onda je neko izrecitova poèetak one divne narodne pesme: "Grom zagrme na Svetoga Savu, u zlo doba kad mu vreme nije..." I zaista, poèela su da se dešavaju èuda na svim poljima. To je bilo strašno taèno, to je predskazanje. To je teorija znakova. Imate kod Kuelja, koga mnogi intelektualci preziru jer je pitak i èudan, u knjizi "Alhemièar" teoriju o znakovima. Svi mi se kreæemo prema svojoj legendi prepoznajuæi znakove koji su rasuti oko nas. Èovek koji prepoznaje znakove kreæe se u smislu ispunjenja svog života. Grom na Svetog Savu bio je jedan od takvih naopakih znakova po Srbe, ali, ipak, znakova. Kada je jesenas izašla njegova knjiga "Eldorado", pisac je rekao da je to njegov poslednji roman. Nedavno otvorena izlozba u "Eurocentru" navodi nas na pomisao da je poglavlje sa Kaporom kao piscem gotovo i da æemo ubuduæe viðati samo onaj karakteristièni potpis Momo, u uglu njegovih crteža i slika. Razuverava nas. - Ja sam rekao da neæu pisati romane, pisaæu prièe svakako, to je jaèe od mene. Pisaæu prièe, putopise, male forme. Èovek iscrpe kolièinu želje za pisanjem romana, ali istroši i kolièinu znanja, jer jedan roman zahteva ogromno iskustvo i znanje. Poslednja knjiga "Eldorado" obuhvatila je petnaest godina njegovog iskustva, beleženja, putovanja, skica da bi na kraju postala jedan opsežan roman. Moma veruje da vremena za još jednu takvu knjigu nema, a nema ni želje. Ali ima želju da piše prièe, da se, kako kaže, približi pisanju remek-dela, prièe iz koje ne može ništa da se izbaci, kojoj ne može ništa da se doda. Naravno, nastavlja on, pošto æe mu ostati mnogo vremena sa kojim ne zna šta da radi, a poželeo se slikarstva, intenzivnije æe slikati. Ono što od Kapora ne možemo oèekivati je da poène da piše pesme. Nikad ih nije pisao. - Ja sam roðeni prozni pisac. Bilo me je uvek sramota da pišem pesme. A malo me sramota i da èitam tuðe, sem naravno onih koje su pisali moji prijatelji. Pesnici su neki svet koji kuka i zapomaže da je ostavljen, pruža ruke ka nebeskim plavetnilima, pominje neko bilje, neke ljubavne nesreæe... Za pesnike, Moma kaže da stalno pišu o sebi jer nisu dovoljno lukavi da, kao prozni pisci, govore o sebi kroz druge. Za sebe tvrdi da nije napisao ni jedan stih u životu. Kada mu zatreba, kao, na primer, za lik pesnika u "Eldoradu", onda zamoli Beækoviæa ili ranije Ršuma da mu napišu dva tri stiha, jer on to zaista ne ume. Kapor sa ponosom govori o æerki Ani, slikarki koja živi i radi u Italiji. Ana je studije završila na prestižnoj Akademiji u Rimu. I to oèevom "zaslugom". U vreme kada je konkurisala na Likovnu akademiju u Beogradu, otac joj je bio u sukobu sa izvesnim moænim ljudima zbog nekog svog intervjua. Profesori, podlegli uceni koja je došla "odozgo", nisu bili voljni da je prime na fakultet. Videvši æerku oèajnu, Kapor ju je iste veèeri, vozom, poslao u Rim. Tamo je studirala i diplomirala kao najbolji student. Oèev savet joj je bio da se, za razliku od njenih kolega koji rade apstraktno, drži klasiènog slikarstva. Ona je taj savet prihvatila, razvila do perfekcije i stala na èelo pokreta koji se zove "Neorenesansa", a koji pokušava da povrati dostojanstvo italijanskog slikarstva. Ana ima mnogo uspeha jer taj pokret podržava polovina likovne javnosti, dok drugu polovinu predvodi Bonito Oliva i organizatori venecijanskog Bijenala. - Ana ima sreæu da je moj uticaj tamo minimalan. Nemam ga. Ali ima sreæu da sam uticao na njeno ime i prezime koje je zgodno da se izgovori na italijanskom: Ana Kapor! Olga KUSOVAC Snimio V. MARKOVIÆ ______________________________ Èešlja kose sa Dinare vila,tužna gleda put spaljena Knina,sama sebe s jadovanjem pita,ko li mi se po Krajini skita, pogleduje bedeme nad Kninom,suze roni za bratom Srbinom
  16. Zbog toga nije bilo mržnje i Kapor se ne odrièe nijednog svog teksta, jer pisac u ratu može vrlo lako da podlegne pod navalom prejakih emocija, a to je strašno. Kada je èitao svoje izveštaje i tekstove, pisane za "Politiku" i èasopis "Vojska Krajine", u želji da od njih sastavi knjigu, otpali su upravo oni èlanci koji su imali najviše uspeha kod èitalaca za vreme rata. Ostali su oni najnormalniji o tome: šta se jede za vreme rata, koji kupus i pasulj, gde se spava, kako izgleda neko mesto, smeje se Moma, i zakljuèuje da svi oni agresivni tekstovi u miru, venu kao cveæe. Naš sagovornik je veliki putnik i vrstan putopisac. Nema metropole u kojoj nije bio, nema "in" mesta koje nje posetio. Neki ga namerno ili sluèajno karakterišu kao mondijalistu dok on ostaje "brižni Srbin". Njujork ga je uzbudio, ali i održao treznim. - Svet se ne osvaja njihovim veæ sopstvenim vrednostima. Vi morate odnekud da doðete u taj svet, ne samo da biste ga osvajali nego da biste ga razumeli. Da bi vas ljudi razumeli i prihvatili. Ne možete da doðete niotkuda. Mondijalizam je èista glupost. Kapor kao primer uzima Bregoviæa koji je osvojio svet upravo korenima, ritmovima, vrednostima i osobenošæu svoje etno muzike. Pripadnost svom tlu i narodu ne iskljuèuje kosmopolitizam. U Njujorku, u kome je živeo dugo i boravio više puta, tvrdi da nije sreo nijednog Amerikanca. Oni su svi bili Amerikanci, ali svako je imao svoje korene. Pokušavamo da malo promenimo temu i vratimo se umetnosti. Sa umetnikom zapoèinjemo prièu o snovima i njihovom eventualnom uticaju na njegovo stvaralaštvo. Mnogima od nas, obiènim smrtnicima, snovi su bitni. Tako je i sa pojedinim umetnicima. No, to oèito nije sluèaj sa Momom Kaporom. - Ja pripadam ljudima kojima je pripadao pokojni Borisav Mihajloviæ Mihiz, po tome imamo iste nazore. To je da u knjigama preskaèemo snove i detinjstva. Detinjstvo preskaèem u svakoj knjizi. Poèinjem po pravilu od vremena kad se glavni junak zamomèi, kad dobije devojku. A snove, to preskoèim sve jer su mi užasno dosadni. Sve ono što se ne sme na javi u literaturi se navodno sme u snu, svakojaka poetska afektiranja sa snovima, prostorima, padanjima, dizanjima, cvetovima, to me užasno nervira, nastavlja Moma. Tako ga nerviraju i odreðene literature. Priznaje da ne može da èita Markesa, da mu je užasno dosadan jer je poetièan i fantazmagorièan. Od Latinoamerikanaca priznaje jedino Borhesa jer je precizan pripovedaè, istinit uprkos tome što ima pomerenu stvarnost koja bi mogla da se nazove snom. Za sebe tvrdi da lièno nije opisao ni jedan san. - Najsreæniji sam kad ne sanjam. U stvari, i ne sanjam pošto obièno uzmem pilulu koja se zove "Dormikum". Od nje se spava garantovano šest sati i budite se potpuno odmorni, bez glavobolje, radosni, a što je bitno, na tu pilulu èovek ne može da se navikne. Ja je redovno uzimam veæ èetiri godine i nisam se navikao, ha, ha. ____________________________ Èešlja kose sa Dinare vila,tužna gleda put spaljena Knina,sama sebe s jadovanjem pita, ko li mi se po Krajini skita, pogleduje bedeme nad Kninom,suze roni za bratom Srbinom
  17. Momo Kapor je veliki patriota. Svi se dobro seæamo njegovih ratnih reportaža i prièa, toplih i potresnih. On rado govori o rodoljublju i seæa se kako je zbog maèke i žene otišao na ratište. Govori o uticaju tog iskustva na njegovu književnost. - Kad se kaže patriotizam, obièno se misli na neko egzaltirano stanje privrženosti domovini. U stvari, reè je o elementarnom vaspitanju. Biti patriota je normalno, to deca uèe od osnovne škole. Ne biti patriota je abnormalno: da neko živi u okviru jednog naroda, u okviru jedne porodice koja pripada tom narodu, a da nije patriota. To je oèigledno neka bolest ili izopaèenost. Doduše, ispada da sam ja u rat otišao zbog maèke i moje žene! Prvi ratni reporter kod nas bila je žena, seæa se Kapor, Vesna Jugoviæ. Ona se pentrala po tenkovima i sa crom mašnom u kosi pravila intervjue na opasnim mestima. Jednog dana došla im je u posetu i povela njegovu suprugu Ljiljanu u Dalj koji je trebao da se osvoji. Kapori su tada imali crnu maèku i Moma je ostao kuæi da je èuva. - Kada se moja žena vratila sa rukama punim èaura, mene je bila sramota što sam ja èuvao maèku, a žena mi ide po frontu - smeje se naš sagovornik. Radomir i ja Kapor je potom prihvatio poziv jednog pukovnika koji je došao da ga pozove na hercegovaèko ratište. Rekao je da bi bilo dobro da se o tome nešto napiše, da se umesto šturih novinskih vesti o sukobima i broju poginulih sazna nešto više i važnije. Odmah je otišao. Sa Momom je bio i Radomir Uljareviæ, pesnik iz Crne Gore. - Živopisan lik, ima konjski rep i bradu. Kada smo došli na prvi položaj, selo Vrlièani na Popovom polju, gde su zviždali snajperi i tenkovske granate, naša vojska je videla dva idiota iz Beograda i pustila nas da preðemo preko brisanog prostora. Bilo je vrlo neprijatno. Hteli su da vide da li se bojimo. Naravno da smo se bojali. Bar ja. Želeo sam da budem buba, kamen, glista, bilo šta samo da ne budem na zemlji. Kada su položili taj prvi "ispit", èuvali su ih. Nisu ima dali da provire glavom iznad rova. No, to je bilo vreme u kome je Kapor napisao i dve, tri knjige. Ratovi su, nastavlja, na neki naèin sudbina pisaca. Oni su velika nesreæa za sve, sem za pisce, koji imaju priliku da vide život ogoljen, dramatièan, izbliza, pun prièa i dogadjaja. Zbog toga je bio sa one strane na kojoj je bio. Nije mogao da bude na obe strane, pa da izveštava kao ratni reporter i sa suprotne strane jer ga ne bi primili - ubili bi ga. Meðutim, u njegovim izveštajima i knjigama nema ni jedne reèi mržnje prema neprijatelju. Ne postoji ništa što bi podseæalo na mržnju, to je samo jedna drama graðanskog, verskog i etnièkog rata. - Mržnje nema ne zato to sam ja plemenit veæ stoga što, ako pisac u sebi odgoji mržnju, on pokvari svoj emocionalni aparat od koga živi. On ga zagadi, pojednostavi i uèini ga patetiènim, ružnim i agresivnim.
  18. MOMO KAPOR - PISAC I SLIKAR Najsreæniji sam kad ne sanjam Veliki je putnik i vrstan putopisac. Nema metropole u kojoj nije bio. Neki ga namerno ili sluèajno karakterišu kao mondijalistu, dok on ostaje "brižni Srbin" Dolazeæi na zakazani razgovor u dom Kaporovih, doèekuju nas domaæini u punom sastavu: Momo Kapor i supruga Ljiljana ali i pas Arèi i crna maca. Ljiljana nas služi kafom i ubrzo ostavlja jer Arèi upornošæu, na njemu svojstven naèin, uspeva da nagovori gazdaricu da ga povede u šetnju. Sa nama ostaje maca koja voli da sedi u krilu i jasno nam stavlja do znanja da ne voli da je odatle pomeramo. Kapor, donoseæi èiniju punu semenki, pominje kako kasnije treba da idu kod prijatelja na slavu, a on posti. To nas navodi da zapoènemo prièu o njegovom odnosu prema crkvi i religiji. - Ja ne pripadam fanaticima. Moja pobožnost se temelji na onome što sam dobio kao dete, od moje bake. Ona je, kao što je sluèaj kod najveæeg dela Srba, prirodna i odmerena. Razdoblja kroz koja smo prolazili bila su protiv Boga. Veæ za vreme Drugog svetskog rata pevalo se: "Ja sam Anka partizanka, imam kapu sa tri roga i borim se protiv Boga..." U to vreme, nastavlja Kapor, ko je imao baku taj je bio religiozan i nauèio je nešto o crkvi, o stvaranju sveta, o svim važnim stvarima. Roditelji, iako nisu bili komunisti, radili su u državnim službama i nisu smeli zbog svojih karijera da ispoljavaju religioznost i pokazuju pripadnost crkvi. Nije komunizam zabranjivao religiju, veæ je raskrstio s njom kao "opijumom za narod", kako je govorio Marks. Nije bilo kažnjivo slaviti, verovati i iæi u crkvu. Komunizam jednostavno nije mario za ljude koji su bili pobožni. To se nije ticalo samo pravoslavlja veæ i katolièanstva i muhamedanstva. Doduše, manje katolièanstva, jer je Broz, kao što se zna, bio katolik, mada "izopæen" iz crkve, kasnije primljen kod pape. Tako da su Hrvati verovali, praznovali i slobodno punili katedrale. - Kad je Brana Crnèeviæ bio mali, išao je sa parohom i ocem kroz rodnu Rumu. Prošli su pored katolièke crkve u nedelju, a ona je bila velika i prepuna sveta. Onda su prošli pored pravoslavne koja je bila mala i gde je bilo vrlo malo ljudi. Brana je pitao kako je to moguæe, da je ovde tako malo sveta, a u onoj puno pa se još i muzika èuje. A paroh je rekao: "Znaš, sine Brano, njihov Bog ne prima ništa manje od orgulja, a naš može i usnu harmoniku!" Dakle, seæa se Kapor, bake su bile te koje su nas vodile u crkvu, za vreme okupacije, ali i posle rata, u onoj drugoj, komunistièkoj okupaciji. - One su slavile Boziæe, Uskrse i slave, a što reèe pokojni Brana Petroviæ: retki su Srbi koji poznaju svoga dedu. Ja nisam upoznao ni jednog ni drugog, obojica su poginula pre nego što sam se rodio.
  19. http://www.krajinaforce.com/forum/viewtopic.php?t=2781
  20. _________________ Чешља косе са Динаре вила, тужна гледа пут спаљена Книна, сама себе с јадовањем пита, ко то данас по Крајини скита, погледује бедеме над Книном, сузе рони за братом Србином.