krkan1

Members
  • Content Count

    158
  • Joined

  • Last visited

About krkan1

  • Rank
    Dzomba

Recent Profile Visitors

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Realno i nije jednostavno kontrolisati spisak. Ljudi mogu mutiti, lagati i petljati. A da jedna osoba, pa i nekoliko njih, u detalje zna okolnosti svake pogibije, iluzorno je. Ako bi morao da dajem ocjenu Veritasovom spisku, ona sigurno ne bi bila ispod 4. Osnovni razlog je njegova provjerljivost. Svako može da ukuca ime ili prezime i odmah mu iskoče podaci. To što spisak vjerovatno sadrži i neke za koje nije najjasnije kako su poginuli, i da li su uopšte poginuli, ne mijenja mnogo na stvari. Niti vidim kakvu osobitu korist HV i Hrvatska može pobrati od toga što "istiniti" spisak neće imati 7000, nego npr. 6500 imena. Da ne spominjem da mnogi navodno lažni poginuli ustvari nisu lažni: dobar dio spornih se odnosio na poginule nesretnim slučajem, od zalutalih metaka, u minskim poljima, itd. Kao da HV nije imao takvih gubitaka (a sumnjam da ih ne računaju u poginule). Zarobljena dokumenta milicije i vojske takođe su tretirana zdravo za gotovo, ako su išli u korist rušenju spiska. U mnogim zarobljenim dokumentima tajne službe, zaista se pominju ljudi umješani u pljačke, pominju se indicije za neka ubistva. Ali to su samo indicije i pretpostavke! Mogu govoriti za Glinu: u izvještajima koje sam ja čitao, nisam našao ništa što nije kružilo kao javna tajna u čaršiji tih ratnih godina. Niti mi je čitanje tih dokumenata pomoglo da rasvijetlim neke nedoumice. I spisak poginulih na hrvatskoj strani bi isto tako, kad bi se pročešljao, vjerovatno dao određeni krug lažnih ili sumljivih imena. (Evo, Boljkovac je objavio memoare, pa kaže da je obdukcijom utvrđeno da je onaj prvi poginuli, Jović, poginuo od puške koju je koristio MUP. Eto, prvi, pa već sumnjiv!). Ali problem je što takvog cjelovitog spiska - nema. To što će se neko kleti u čast da je abecedni spisak imena koji se može naći na Vikipediji potpuni i istiniti spisak palih hrvatskih branitelja, ipak je manje uvjerljivo nego da mi taze isporuči podatke. Možda Savo jeste oštar u nastupu prema Hrvatima (ja lično, gledajući ga na TV, nisam stekao utisak da je tako), ali on je svoje podatke, kakvi god da su, dostavio javno na uvid. Kritičari njegovog spiska ne da takvo nešto nisu napravili, nego malte-ne javno govore da to ne žele učiniti da ne bi neko provjeravao njigov spisak. Istovremeno su raznorazne spiskove SVK, do kojih su uspjeli doći, objavljivali i kapom i šakom, ne štedeći na detaljima (ne samo ime i prezime, godište, već i adresa stanovanja, itd.). Posjedovanje tih detaljnih spiskova nije ih sprječavalo u "greškama", pa se dešavalo da prav-zdrav čovjek dobije batina zbog istog imena i prezimena, godine i mjesta rođenja ...
  2. Тешко се може постићи апсолутна тачност. Ја не улазим у питање тачности или нетачности списка, већ у његову провјерљивост. Највећа врлина Веритасовог списка је што на једном мјесту постоји листа, која се састоји од: имена, презимена, имена оца, датума рођења, мјеста рођења, датума смрти, мјеста смрти и статуса. Још је ова доступност сада и лошија него раније, јер, колико ме је сјећање служило, могло се у претраживач укуцати и датум, па да се излистају сви погинули на тај дан, итд. По мени би списак погинулих требало да садржи: - генералије (име, презиме, име родитеља, датум и мјесто рођења, укључујући државу) - статус лица (војник, милицајац, цивил, итд.) - уколико је војник, подаци о јединици којој је припадао - податке о смрти (датум, мјесто и, веома важно, околност) - податке о статусу покојника (нестао, покопан, погинуо, итд.) - податке о особама, јединицама непријатељске стране или или догађају за који је везана погибија/нестанак; обавезан податак да ли постоји сумња у ратни злочин - напомене и запажања То све у једну базу, и да се направи добар претраживач. Па нпр. укуцам појмове: "Грачаница" и "1991.12.12" (тј. операција Вихор / Грачаница), па нек ми се избаци списак свих лица која су погинула тога дана на том мјесту. Или укуцам "Олуја", а он нек продрља по списку и избаци. Веритасова база има елемената такве базе. Постоје имена и презимена, датуми и мјеста рођења, датуми погибије, итд. Баш зато што је доступна, база је била "на провјери" од стране ДОРХ-а, Валдеца и иних ликова. Ја против тих провјера немам ништа, али не могу се отети великој злонамјерности која је све то пратила. Нападани су наводни "лажни погинули" јер су, као, погинули несретним случајем (а и то је рат), нека сумљива убиства (нпр. Матијашевић) су унапред карактерисана као обрачуни (иако се дефакто не зна најјасније шта је било). Такође, ДОРХ-овци и Валдец се нису сјетили да Веритасу пошаљу сопствена "сазнања" о "тисућама и тисућама погинулих само на Вуковару" и сличне приче. Па тако испада да је ХВ успио побити "бар 10 000 ћетника", а истовремено им је Веритасов списак од 7 000 људи "лажан и преувеличан". За хрватске губитке база слична Вертасовој не постоји, бар не да ја знам. Видим да има списак погинулих бранитеља на Википедији (име и презиме), али не видим којим то поступком могу утврдити да ли је Н.Н бранитељ стварно постојао или није, кад му не пише ни мјесто рођења, ни датум погибије, ни јединица. Кад су покренута нека питања у вези постављања једне такве базе на нет, објашњење је било у стилу: да не може супротна страна користити наше податке. А по мени би једини прави разлог морала бити - истина.
  3. Са једне стране потпуно сте у праву. Данас је реално мала шанса да се неком повратнику догоди нешто екстремно лоше. Али, са друге стране, постоје објективне тешкоће за реалан повратак. Говорићу о Банији која би, објективно, требало да има боље услове за пољопривредну производњу него већи дио Далмације. Једно озбиљно домаћинство на Банији подразумијева бар 10 рали земље, бар 5-6 крава, кооперацију, двадесетак свиња... То су била права домаћинства, по једну-двије краве су држале старачке породице, тек да се занимају нечим. Озбиљно домаћинство требало би да има савремену шталу, шупу, курузану, амбар са колском радионицом, бар један трактор, све стројеве за сјетву и кошење траве (бар десетак различитих стројева), а у сваком селу би требало да буду бар два-три комбајна, неколико берача за курузе, неколико силокомбајна. Без свега тога - нема пољопривреде на Банији! Објективну препреку данас представља земља, која јесте ту, али је добрим дијелом закрчена, и дивљи крмци, који су се толико намножили на Банији, да је њихова контрола постала објективан проблем (чујем из неких извора да су се свиње рашириле чак до Загреба!). Све ово што сам набројио горе, сварало се у сретна времена по 10 и више година. То значи, ако се почне сад, тек посље 2020. би било реално очекивати да се поврне ситуација од прије рата. Онај ко се врати, не би ни требало да рачуна да ће ужити плодове обнове, јер док се све поправи и направи, он ће остарити, вјероватно и умријети. На све то постоји додатни проблем који људе брине: А шта ако се за 50 или 100 година поново дође у ситуацију да се на власти у ЗГ појаве неки који ће нас звати "дотепенцима", "уљезима", "продуженом руком великосрба, СПЦ и САНУ", и који ће, као најбоље рјешење тога "питања" предлагати "Коме се не свиђа у Хрватској, нека иде тамо гдје му се свиђа!" ? (Пренебрегнућу чињеницу да на такве ликове уопште ни не морамо чекати, јер и данас на политичкој сцени Хрватске постоје појединци са сличном реториком, једино нису у већини!) Просто, људи не желе да ризикују нове трагедије у будућности, кад је ионако све испало довољно трагично. Са друге стране, повратници, без обзира на године и материјално стање, нису никакви "издајници", "лудаци", "будале", итд. Побогу, то су наше комшије и рођаци! Свако креира своју срећу, што би му ми други паметовали шта би требало да ради. Од свега је најпоразнија ситуација та да се главна подјела ствара према томе да ли неко подржава политичара овог или оног или опцију ову или ону. Пуповац, Ливада, Станимировић, Лесковац, Џакула, Швоња, Јарчевић, Линта, Лесковац, Штрбац - ово је само дјелић наших (пара)политичких представника (странака и удружења има преко 100!). Не улазим у то ко је од њих у праву, ко је паметнији, поштенији и љепши. Једино што могу да примјетим да их је, на популацију од којих 500 000 људи - превише!
  4. Сигурно сам један од ријетких, можда и једини овдје на форуму, који је некад учествовао на такмичењима из српског језика. 1997., тачан одговор на питање: "Који је најраширенији дијалекат српског језика по броју говорника?" (уз наравно додатних петнаестак тачно датих одговора) донио ми је одлазак на републичко такмичење у Тршић. Вјеровали или не, одговор је гласио: источнохерцеговачки ијекавски говор! Све до ратова из деведесетих, источнохерцеговачки (зван од неких аутора, и то са пуним правом, и источнохерцеговачкокрајишки) је био веома раширен. Њиме говоре готово сви Срби по тадашњој СР Хрватској и СР БиХ, затим велики број говорника у Црној Гори. У Србији, њиме се говори у околини Ужица, Пријепоља, Прибоја, Нове Вароши, Ивањице, а поједина села у околини Рашке, Чачка, Краљева, Пожеге и Косјерића су такође ијекавска. Незанемарљив је био и број ијекаваца по Војводини (најбоље су га очували Црногорци) и Београду. Чак и без Хрвата и Муслимана који говоре овим дијалектом, говорника ијекавског који су за матерњи изабрали српски било је око 3 милиона, чиме је без премца био најговоренији дијалекат. Други по "снази" је био шумадијско-војвођански, којим поред скоро читаве Војводине, говори и већи дио Шумадије, Мачва, Колубара, Рађевина, Азбуковица, Јадар (Јадар је у новије вријеме прешао на шумадијсковојвођански, раније су и они доста говорили источнохерцеговачки). Отприлике 2-2.5 милиона говорника. Како се источнохерцеговачки и шумадијсковојвођански незнатно разликују, а притом постоје и два тзв. "стара" дијалекта из којих, сматра се, су они изникли, а који су им слични (овим "старим" дијалектима говори јужна Црна Гора, Нови Пазар, те већина мооравске Србије), и још и Београд и Нови Сад као највећи културни центри се налазе у њиховим областима, било је природно и логично да управо они буду проглашени за основу стандардног српског језика. Само тзв. призренскотимочка група дијалеката релативно одскаче од стандардног језика (а и тај скок није богзна какав; разумљивост је веома добра и уопште није потребан превод). Екавица/ијекавица за разликовање источнохерцеговачког и шумадијсковојвођанског уствари игра минорну улогу. Ако бисмо само гледали на основу тог параметра, разумљивост је скоро па апсолутна. Тачно је да игром случаја и остали дијалекти српског користе екавски изговор, али то није искључива карактеристика тих дијалеката - нпр. сви кајкавски говори које ја знам су такође екавски (изворно, Загрепчани причају екавицом као и Београђани). Постоје између источнохерцеговачког и шумадијсковојђанског друге разлике, нпр. у лексици, нагласку. На примјер, нагласак се веома тешко "брише". Нажалост по ијекавце, сплет догађаја учинио је да се број говорника источнохерцеговачког драстично смањио. Са једне стране су протјерани из Хрватске и БиХ, а у Србији се број ијекаваца смањујње под утицајем школе, телевизије и штампаних медија (узимам као примјер интевју Андрије Златића, дат након ОИ у Лондону, на екавици, али са карактеристичним нагласком, који је, као што сам рекао, веома тешко промјенити). Чак и на бијељинској БН телевизији се доста може чути екавски говор (не знам који је разлог). Процјењујем да је већ сада вјероватно шумадијсковојвођански преузео примат као најговоренији дијалекат српског језика по броју говорника, а ако случајно и није, то ће се десити у наредних десетак година. Оно што је увјек важно знати, оба изговора су званични изговори српског језика, при чему не постоји први и други, исправан или погрешан. Сваки онај који упућује било какав приговор (било на ијекавицу, било на екавицу), упућује приговор самоме себи и свом незнању. Такође, група дијалеката са југа и истока Србије, као и југа Црне Горе, те икавски дијалекти, сматрају се, уз источнохерцеговачки и шумадијсковојвођански, службеним дијалектима српског језика, а говорници тих дијалеката, говорницима српског језика, на исти начин као и говорници два наведена дијалекта. Сваки онај, ко упућује било какав пригово у погледу говорења неких од тих дијалеката, упућује приговор самом себи и свом незнању. Додатно, Срби не бране било коме "из окружења" (нити је то могуће забранити) да језик/дијалекат којим причају назову којим год именом хоће, и да стварају језички стандард какав год желе.
  5. Gro jedinica koje su stizale sa Banije ili Korduna (ne znam jesu li Ličani i Slavonci dolazili), su bile redovne jedinice SVK. U žargonu to se zvalo odlazak na ispomoć. Prinicp je bio jednostavan: ako ste npr. u prvom vodu prve čete prvog bataljona, onog dana kada dolazi do smjene na ratištu samo vas obavjeste da, zajedno sa nekoliko drugih vodova, idete na smjenu u Dalmaciju. Obično se radilo tako da se vojnici puste kući na to jedno posljepodne, pa onda ujutro rano kreću. Sljedeću smjenu idu neki drugi vodovi, i tako redom. Tako je bar bilo u glinskom kraju. Koliko je takvih smjena bilo, ne sjećam se tačno. Od ljudi koje ja znam, svako je u Dalmaciji bio bar jednom, neki su išli i po dva, a znam i slučaj jednoga koji je čak tri puta išao. Doduše, u vezi sa rasporedom onih koji će ići, komandanti brigada i bataljona su, malo je reći, zafrkavali, tražeći neprekidno da im se čitavi vodovi javljaju kao "dobrovoljci", umjesto da sami sastave raspored i izdaju naređenje (što im niko, ili bar većina vojske, nije sporila). G. vevu, mogu samo da Vam izjavim saučešće za gubitke drugova i prijatelja. Naravno da Vam oni koji su vas ostavili na cjedilu toga dana ne da ne mogu biti u lijepom sjećanju, naprotiv. Detaljni ratni put Vukova sa Vučjaka nikada nisam proučavao, i ustvari znam samo tih nekoliko crtica, ispričanih od ljudi (Banijaca) koji su ih gledali i viđali tokom masleničkih operacija. "Simpatije" prema njima su bile u smislu usperedbe sa drugim "specijalnim" grupama, jer Vukovi navodno nisu bili nadmeni prema redovnim jedinicama SVK, dok su naprotiv Arkanovi stalno igrali ulogu nekakve "policije" u jedinicama, kao da su oni nadljudi i nad-Srbi (ovoj konstataciji pridodajem za trenutak i lična svjedočenja najobičnijih građana o kapetanu Draganu, za ono nekoliko dana što je bio u glinskom kraju 1991., da je isto odavao utisak najobičnijeg, nenametljivog čovjeka, sa kojim slobodno možete popričati; a malo ko bi bio oduševljen "razgovorom" sa Arkanom). Kakvi su bili kao borci, ne znam, kako vidim znali su i da zbrišu, ali su i ginuli. Kanda su se klonili "prljavih poslova" i zločina kakvim su obilovale sve "specijalne" grupe svih ex-YU vojski. U pogledu tog konkretnog dana i napada na selo Barabe koje sam spominjao: Napad je izvršen, ali položaj nije utvrđen. Napad je predvodio nekakav komandant, i to tenkovima, a pješaci su trčali uz/za njima. Ko je mogao da izdrži tempo koji su forsirali tenkovi, spasio se, jer su bili izloženi jakoj artiljerijskoj vatri. Oni koji su poginuli, poginuli su njaviše od artiljerije. Banijci nisu svi učestvovali u napadu, ali neki jesu (poginula su, koliko se sjećam, dvojica, i mislim da su oba bili malo stariji ljudi od 40+ godina). Do kraja dana čitav je taj predio postao ničija zemlja (oko ponoći je jedna grupica boraca SVK - tri/četiri čovjeka - kamionom išla da kupi poginule). Kako se dalje razvijala situacija, ne znam.
  6. G. vevu, a koja ste vi jedinica bili? Po kazivanjima koja sam ja slušao, od raznoraznih "posebnih", "specijalnih", ili, zovite ih već kako hoćete, grupa, najveće simpatije su zadobili baš Vukovi sa Vučjaka, dok Arkanovi nisu ostali u prijatnom sjećanju. I ko su bili, za Boga miloga, pripadnici Kosmetsko-topličkog odreda ? "Četnici" ili? Postojanje nekakvih paralelnih grupa sigurno nije dobro za akciju. Eto iz tog izvj. puk. Tanjgi vidimo gore nekakvo brojno stanje oko 1500 ljudi (banijski bataljon 440 ljudi (!!!); moguće je, ali mislim da nikada u jednom trenutku banijski korpus nije slao toliko ljudi), a čak sedam(!) različitih komandi. I sad tu treba organizovati napad. Pa opet je jedna tako šarolika grupacija uspjela, ne znam tačno koji je to bio datum, da u toku jednog prijepodneva osvoji dva-tri sela (jedno je bilo selo Barabe), i to pod stalnom artiljerijskom vatrom; preko 20 mrtvih su imali (znam da je tad tzv. banijski bataljon imao 3 poginula). (Uzgred, to je bilo samo dan ili dva nakon čarke između Vukova i Arkanovih (i zarobljavanju dva Arkanovca), a sve se dogodilo zbog jednog zaista bezrazložnog šamara u banijskom bataljonu.) Sve je stvar dobrog vođenja, koordinacije...
  7. Kako li ste, zaboga miloga, uspjeli sa teme ljetovanja Srba po Hrvatskoj, doći do Karađorđa, oslobođenja od Turaka, kralja Petra, Velike Hrvatske, Srbije?
  8. Pošto vjerovatno imamo isti ili sličan atlas (pretpostavljam ona u obliku knjige), vidjećete da je i Bojna jednostavno Bojna (nalazi se uz samu granicu sjeverozapadno od Dvora; Bosanska Bojna, nažalost, nije ucrtana na tom atlasu). Mjesta su se razlikovala i bez prefiksa "Hrvatska", prosto, ako nema prefiksa, zna se da se nalazi u Hrvatskoj i gotovo. Naravno da se .u govoru koristilo "hrvatska" ako se želi pojasniti, jer naravno da ni Bosanci nisu svoju Kostajnicu/Dubicu stalno spominjali sa prefiksom, naprotiv. Vrlo neutralni nazivi koji bi se mogli koristiti bili bi oni sa prefiksom Banski (Banska Kostajnica, Banska Dubica), jer već imamo nekoliko primjera sela na Kordunu i Baniji koji nose taj prefiks. Etničke prefikse u oznaci imena potrebno je izbjegavati koliko god je moguće. U slučaju Hrvata stvar se dodatno komplikuje, jer je ime države izvedeno kao pridjev (nastavak -ska, koji se koristi i za Francuze, Nijemce, Engleze...), a pravljenje pridjeva od pridjeva je gotovo nemoguće zbog rogobatnosti nove riječi (isti "problem" ima i R. Srpska, dok za Srbiju ne bi bilo problema). Kažem, najčešće se ti prefiksi koriste u slučaju mjesta, bliskih teritorijalno, koja imaju izražene etničke većine. Na primjer, Srpska Crnja i Magyarcsernye (Mađarska Crnja, ovo je zvanični naziv Nove Crnje na mađarskom jeziku, koji se nalazi na tabli na ulazu u mjesto) se nalaze jedna pored druge i imaju izražene srpsku i mađarsku većinu. Oba mjesta su u u Srbiji, na granici sa Rumunijom. Ovdje vidimo i primjer da jedno selo može imati više imena, u zavisnosti koja je nacija/jezik u pitanju. Nego, odlutasmo daleko od Vrginmosta. Jedna stvar me zanima: zna li ko,i kojim je genijima smetao naziv Vrginmost, mislim, kakva je to negativa asocijacija bila da su mijeljali u Gvozd svojevremeno?
  9. Ovo sa Srpskim Poljem je onda i u kraljevini napravljena glupost. Imamo Vlaško Polje u sred Srbije, što nije moglo biti i u Lici. I za Moravice je glupost, ako su bile Komorske Moravice ranije. Po tom rezonu bi onda svako srpsko selo moglo dobiti prefiks Srpski/a/e, čisto da odmah iz imena znamo još i ko živi tu! Ne mora uvjek mjesto nekog naziva da ima svog antipoda (sa druge strane rijeke ili granice), a razlikovnost će i dalje biti očuvana. Na kartama koje imam (TK25, JNA, 1970.) naspram Bos. Kostajnice i Bos. Dubice stoje Kostajnica i Dubica. Tako je i na svim austrijskim kartama koje sam vidio (ranije su to bile dvije države, pa su komotno mogle biti po dvije Kostajnice ili Dubice). Nemam sad pri ruci auto-kartu SFRJ iz sedamdesetih, ne znam šta tamo piše. Ovo da se u razgovoru govorilo "hrvatska" (upravo ovako, sa malim h, jer nije dio imena) je bilo uobičajeno baš da bi se nedvosmisleno znalo koja je Kostajnica/Dubica u pitanju, jer se često i za mjesta na bosanskoj strani nije govorilo "Bosanski" (Bosanska Dubica je značajnije mjesto od Dubice, recimo). Inače, Hrvati su do Drugog sv. rata bili većina valjda u svim gradićima Krajine, ne samo u ova dva (u to doba to su bila daleko manja mjesta po broju stanovnika, kao malo veća sela). Selo Bojna je do Karlovaćkog mira bilo jedno selo, upravo, bilo je "grad" sa kulom-tvrđavicom u sred mjesta. Onda je kula porušena, a njene ruševine su određene za ne znam tačno koji po redu "granični kamen" Suve Međe. Tako su nastala Bosanska Bojna. Bosanski Novi se u istoriji nekad zvao i Novi Grad, ali i Novi, pa čak i Novi Novi. Opet, ime Bosanski Novi nosio je toliko dugo da su se svi na njega navikli i stvarno ne vidim ni jedan razlog što mu je mijenjano ime. Ako nismo vratili naziv Podovi za Dvor na Uni, što bi ga vraćali i za Novi, pogotovo što su sami Muslimani razriješili dileme i nazvali se Bošnjacima, a ne Bosancima (što sam ja mislio da je logičnije da urade).
  10. Ja ga vala nikad nisam ni zvao Gvozd. Meni se ne sviđa ni što se Bosanski Novi zove sada Novi Grad, pa čak ni nazivi Kozarska Dubica i Srpska Kostajnica. Glupo je bilo i preimenovanje Ličkog Osika u Teslingrad. Za Srpske Moravice: vidim da ih u želj. prometu postoje Moravice, da li je to isto to mjesto? Jedna od stvari koju su Hrvati uradili na Baniji poslje rata je da su Kostajnici, Dubici (ne znam za Bojnu) stavili prefiks "Hrvatski", što isto nikad nije bilo (sa bosanske strane su odgovarajuća mjesta nosila prefiks Bosanski). Ovo za Hrvatsko Polje je vrhunac šovinizma i bezobrazluka. Obično sela sa prefiksima nacije postoje u paru, npr. Hrvatski i Srpski Čuntić, ili Srpski i Hrvatski Blagaj. Takvo imenovanje ima smisla ako u jednom selu živi pretežno jedna, a u drugom druga nacija. U Srbji imamo Ruski Krstur (Rusini) i Srpski Krstur (Srbi), koji, zanimljivo, nisu jedan do drugog: Ruski je u Bačkoj, a Srpsi u Banatu. Prozvati neko selo "Hrvatskim", a da tu nema skoro ni jednog Hrvata, pored toga što je u rangu krivičnog djela, protivno je i zdravom razumu.
  11. Tek sad vidjeh temu. Po meni, Mihajlović kao selektor ima pravo zahtijevati šta ga je volja, kao što igrači imaju pravo da ne igraju za reprezentaciju. Vrijeme će pokazati da li će njegove metode dati rezultat. Dobra je stvar što je od starta počeo raditi na disciplini i zajedništvu, ali sva ova situacija sa himnom mi djeluje kao jedan nespretan pokušaj zavođenja reda. Disciplina sportskog kolektiva bi trebalo da bude sportsko, a ne političko pitanje, a ovaj slučaj je postao upravo to. Kao što zastava nije obična krpa, tako ni himna nije obična pjesma! Himna je simbol. Himni "Hej, Sloveni" devedesetih se nije zviždalo zbog lošeg teksta ili melodije (koja je, usput, melodija "Mazurke Dobrovski", poljske himne), već zato što je predstavljala državu koju su svi smatrali mrtvom. Pjesma "Lijepa naša", tj. njene dvije prve strofe koje se intoniraju na stadionima, uopšte ne pominje ni Hrvatsku ni Hrvate i komotno bi mogla biti himna Srbije, ali čim krenu uvodni taktovi, mi je raspoznajemo kao simbol Hrvatske. (Uzgred, mislim da bi pun pogodak bio kada bi naše navijačke grupe nagodinu, kad bude dolazila Hrvatska u kvalifikacije za SP, razvili veliku šetalicu sa likom Runjanina i otpjevali Lijepu našu, uz transparent "Glina 1848.-Beograd 2013., 165 godina od prvog izvođenja Lijepe naše domovine", ali vjerovatno bi eoni prošli dok bi Delije i Grobare uspio uvjeriti u tu koreogradiju). Ja sam mišljenja de je pravo na izražavanje mišljenja (pa i o simbolu države) neprikosnoveno, u prevodu: ako mali neće da pjeva, nek ne pjeva, ali onda nema ljutnje što mu se Siniša zahvalio na saradnji. (Još jedna uzgredna napomena: pratim žensku odbojku, i poznato je da u našoj reprezentaciji već godinama ne igraju Anja Spasojević i Ivana Đerisilo, zbog sukoba sa selektorom. Ta odluka Terzića je pod stalnom paskom već pet godina, a samo je jedan način da se pokaže ko je u pravu - rezultati selekcije.) Selektor i postoji zato da bi rekao ko će igrati, a ko neće, i ima ekskluzivno pravo propisivanja kriterijuma za svoje odluke. Ako nismo zadovoljni kako on to radi, izabraće se novi, a on nek propiše svoj kodeks ponašanja.
  12. Ja lično ne vidim svrhu tih posjeta Aušvicu. Poslje se onda prebrojava ko je otišao, ko nije, ko je otišao prvi... Ko želi da oda poštu nekome, neka to čini tišini i bez novinara.
  13. Предсједник Генералне Скупштине и нема политичку моћ, то је једна доста протоколарна функција: "...реч има тај-и-тај...", "...хвала том-и-том"..., "...изволите...", "...стављам на гласање..." ... У наступу би требало да буде неутралан (тј. не би смјело да се осјети да је он из Србије, без обзира која тема буде стављена на дневни ред). Без обзира на све, највеће силе желе да и на једно такво мјесто прогурају "свог" кандидата, јер добијање било које функције у УН повећава углед земље из које кандидат долази. Зато овај избор можемо сматрати малим успјехом Србије и Русије, пошто се (не заборавимо, тајним гласањем) ипак већина делегата одлучила за Вука.
  14. Zar nije američki dug bio 145%, kad su ono za Ilinje prošle godine mijenjali zakon, da ne bi Obama upao u bankrot? Najmanje je tu papirnog novca, chule, prosto se u nekom kompijuteru upiše da je država zadužila dodatnih toliko-i-toliko, i gotovo. Sistem u kojem su svi dužni i predužni možda i nije toliko strašan kako se čini, koliko god bio zamršen i tajanstven. Ono što se tu čini najgorovom stavkom je da postoji izvjesna klasa zajmodavaca (ko god, ili šta god, oni bili) koji se jedini čine bezbjednim - oni, kanda, nisu nikome dužni, a svi su dužni njima! Nije kredit babaroga sam po sebi. Kredit je strašan ako ne može da se vrati. U vezi sa ovim, navodim primjer koji me zabrinjava: SAD se godinama zadužuju, pri čemu godišnja kamata tih kredita iznosi 3%. Slično je i u drugim državama. Nevezano na koliko dug period je kredit uzet, po mom shvatanju, to znači da oni koji su ga uzeli (u ovom slučaju, građani SAD ili neko umjesto njih), moraju svake godine da ostvare rast od najmanje 3% samo da bi mogli da vrate dug (onih dodatnih 3 dolara na 100 mora se nekako namaknuti)? Dva se pitanja odmah nameću: a ) da li je moguć vječni rast? b ) ako nije moguć, šta će se desiti jednog dana? Negativan odgovor na prvo i taj jedan dan u drugom pitanju mene najviše brinu. Molim poznavaoce ekonomske i finansijske materije, da meni laiku objasne da li su ova moja razmišljanja logična, a strahovanja opravdana.
  15. Imao sam prilike u rukama držati, u to doba preko 50 godina stare, ove novčanice NB KJ. To je takav kvalitet papira da možete da uzmete novčanicu i zgužvate je u rukama, a ona se, kad pustite tisak, sama vrati u gotovo normalan položaj! Kakva je bila stvarna snaga ovih dinara, ne znam detaljno (i meni je ujak za novčanicu od 20 dinara Kraljevine govorio: prije rata, to je bio par volova!), jer ima protivrječnih informacija i napisa. Tako sam u jednom tekstu čitao da je dinar tokom Prvog sv. rata na tlu okupirane Srbije čak ojačao (iako su Njemci bili označili sve dinare svojim pečatima, narod je navodno trgovao i nepečaćenim novčanicama, što bi u današnje vrijeme bilo nezamislivo!), dok se u drugom dokazivalo da je Kraljevina Srbija bankrotirala finansijski tokom Prvog sv. rata.