• Announcements

    • dj-zombi

      Pristup forumu neregistrovanim posjetiocima   04/10/2017

      Od danas gosti (neregistrovani posjetioci) vise nece moci vidjeti forum, osim sekcije "Uputstva i Pravila".   Razlog?   Eto bas zato!   Znaci, da bi citali forum registrujte se i udjite sa svojim nadimkom.

Crngorka

Members
  • Content count

    34
  • Joined

  • Last visited

About Crngorka

  • Rank
    Stalni clan
  1. Mali Krajisnik, Bog ti pomogo... te Nesrece se i ja sjecam.... :cry :cry ... Ta Slika .. neprevidljiva Kolona Izbegljica ... Starci ..Bolestni... Majke sa Djecama :cry Uzas...Uzas :cry :cry :cry :cry izbeglo is svoje vlastite Kuce..-Pravac?... Ko nekoga imao u RS ili u Srbiji je imao mogucnost da se smesti.. A Ostali... Dan danas po Izbeglistim Domovima :cry :cry ... Proslog Ljeta sam bila u Kninu.... svugdje Ustaske zastave, Ulice imenima Ustasa, Pusto... slabo se nas Narod vratio... :cry , nemaju ni gdje :frown
  2. BOLUJE NAM DJURDJEVDAN Boluje nam Djurdjevdan Niti cvjeta, niti lista Zamuceni svi izvori Samo mu je suza cista Boluje nam Djurdjevdan U zalosti Sunca zrake I mirisi sa livada Eno nose crne trake Boluje nam Djurdjevdan Probada ga u grudima Gdje su one hajducije Sta to bjese sa ljudima Boluje nam Durdjevdan Pustolina na sastanku Kukavica u po luga Veze svoju tugovanku Boluje nam Djurdjevdan Poklekuje konjic bijeli Azdaja je pred oltarom Da pricesce djeci dijeli Azdaja je pred oltarom Pravoslavna placu zvona Samo korak, korak il' dva Do Hristovog svetog trona Azdaja je pred oltarom Nema Djordja konjanika Sve Judini poljupci Po trideset srebrnika Ko izdaje ponajvise Ponajvisim mjestom stoji Svi kanoni pogazeni Svako svoje srebro broji Ne cuje se jasna truba Jer Djurdjevdan boluje Ko ce sada na azdahu Ko da s njome ratuje Sta je tebi, Sveti Djordje Sto ti ostro koplje drijema I nebesa vec se tresu Od Istoka munja sijeva Boluje nam Djurdjevdan Sve zamire i sve jeci Bolestan je Djurdjevdan Hriste Boze, hajde lijeci PODIJELIH SE SAM SA SOBOM Eto sam se podijelio Razdijelio samog sebe Razum stremi jednom stazom A za drugom dusa zebe Eto sam se razdijelio I sam sebi bivam robom Stojim vezan na raskrscu Zanijemio ko nad grobom Vjetrovi me biju, kise I zraci me sunca prze I tako mi teku dani Podjele me veze drze I razum se s dusom bori Ko vuci se bijesni kolju Za mene ih briga nije Oni traze svoju volju Eto sam se razdvojio Podijelio samog sebe Tijelo stremi zemnom stazom A za nebom dusa zebe SVE SE CUDIM Sve se cudim Kako ne poludim A mozda i jesam Kad pogledam gdje sam A mozda i nisam Kad pogledam s kim sam Sam sa sobom Pred buducim dobom Nas dvojica oba Iznad svoga groba Isklesao rijeci neko: Rab Boziji ovdje Petko Pjevo zivot, pjevo stih Sad je miran, sad je tih Nek je pokoj ovoj dusi U nebeskoj mu Vidusi COVJEK JEDAN Isao zivotom Radan Stedan Vrlo Vrijedan Covjek Jedan Nit je pio Nit pusio Nit sijelio Nit dijelio Nit jurio zene Nit trazio popa Kada nema nista radit On ledine kopa U prolazu uvijek Uvijek nekud hita kako zdravlje, familija Nema kad da pita Nit sa nekim Bez ikoga Bez djavola I bez Boga Nit je pio Nit pusio Nit harcio Nit bancio I sada se U grobu Sam Usancio ONI MENE TRAZE Oni mene traze Da bih bio stisan Pretrazuju teren Hvataju na nisan Oni mene traze I planove kroje Da se popnu malo vise Dok na meni stoje Oni mene traze Razapinju mrezu Da me na sred porte Za stub srama vezu Oni mene traze Jezik da mi skrate Jer ih stalno prozivam Da se Bogu vrate Oni mene traze Mocnici sa trona Da na mene stave Svoje vlasti zvona Oni mene traze Ove crne mrake Da me malo svojski Propuste kroz sake Oni mene traze Sa mnom da se sluze Ugledom za primjer Onim sto ih tuze Oni mene traze I oruzje pasu Da strahom ko zastavom Pred narodom masu A ko su to oni Saznacete skoro Kad pozdravi papu Svetosavsko zvono JEDNOM VOLU Govedja ti pamet Ko govedo sudis Nemoj, vole, svoje Znanje da mi nudis Ja sam ljudski soj Ti od stoke rasa Ja sam sa visine Ti si niza rasa Od mojeg su soja Kraljevi i sveci A koji su tvoji De nam, vole, reci Idi pasi travu I rici po polju Donijecu ti mekinja Osoliti solju Idi pasi travu Porasce ti cijena Ako trave nema Donijecu ti sijena Idi pasi travu I cuvaj se zgode Da te koji obad Siljkom ne ube Idi travu pasi I zekulje ganjaj Iz ljudskog se drustva Volusino, sklanjaj RUDONJA Ja sam jeo proju Torotana sira Cuvao sam Rudonju Da ga ko ne dira Jos u ono vrijeme Kad je tele bio Kad je medjed postu nos'o Vuk planinom vio Ja sam jeo proju Njemu zita dao Pa sto mi je sada Moj Rudonja zao Gle Rudonje junca Sto prijetecu muce Prijeteci rice I ljutito buce Vreba prve zgode Da koga ubode Razbukao sijena Povaljao stogove Moramo mu, ljudi Satupiti rogove Mora da se okupimo I Rudonju uskopimo Mora biti rada Da nam ko ne strada JESIN GAROV Kad smo bili djaci Pa isli u skolu Mi smo krali kruske U Jesinom dolu Bila kruska velika U basti kraj puta Slatka kao med Kao vosak zuta Jednog dana tako Zadesi nas zamka U sjecanju osta Kruska karamanka Jer uz krusku Garov Stoji ljuto gleda Ima lanac dug Kruski prici ne da On je mnogo strasan On je mnogo ljut Rundav je i crn Nad ocima zut Ne da prici kruski Trza se i rezi Moze puci lanac Bolje da se bjezi Onda Garov zalaje I kroz lavez glas - Cekajte me, lopovi Uhvaticu vas Djacko doba posta Radnja jedne price Oni mali djaci Sad su sijede cice Nema Jese ni Garova Nase kruske panja nema Postajemo uspomena U mladosti koja drijema VISNJA U komsije visnja mlada Sazrela za ubiranje Sva rumena, puna slada Ocima je radovanje Na vitom stablu crvene bobe Za uzitak Bogom dane Ej da mi je sa ruke obe Da joj prvi oblomim grane Vuce me na nju neka cudna zraka Srce mi cini na se navuklo Krenucu na visnju u kradju s mraka Pa kud puklo, bogme, da puklo SASAVI SVITAC Pomrcina pamti baladu o ljubavi Dok muzjaci sove pipaju u gnijezdu Dahcu tanke jele u dubravi Sasavi svitac zavolio zvijezdu Noc sa mrakom igra corabake Ludi lisac za lisicom povaljao zita Jez jezicu svrnuo kraj panja Sasavi svitac svojoj zvijezdi hita I noc leti i noc minu Zora siri krake duge Zadnja zvijezda iza neba nesta Sasavi svitac svisnuo od tuge OJ NIKICU Oj Nikicu*, kuco stara Pozegaco kraj ambara Oj Nikicu, pjesmo sjetna Kiso rodna, kiso ljetna Oj Nikicu, vilin rode I izvore gorske vode Oj Nikicu, kosioce Ispod strehe bosioce Oj Nikicu, iz komjena dime Jugov dane usred hladne zime Oj Nikicu, od sokola krilo Sve ti zdravo i veselo bilo *Milorad. J Nikic, pjesnik sela od Modrice NI U STA SE NE RAZUMEM Ni u sta se ne razumem Il' me oni varaju Upute me krivom stazom Pa me onda karaju Ni u sta se ne razumem I podvale svi mi prave Ja sanjao volove Oni tvrde da su krave Ni u sta se ne razumem Sve mi lazi istina Sve sto oni blatom mute Meni cista bistrina Ni u sta se ne razumem Za sve duplu cenu placam I onome sto pozajmih, Sada moram ja da vracam Ni u sta se ne razumem Takvog, kazu,dao Bog Ne poznajem vrednost pravu I za svecu kupim rog Ni u sta se ne razumem Ne, to vise nece proci Da vam nanu pokvarenu I moje ce vreme doci HRISTOS SE RODI ENO JE, ENO ENO ZVIJEZDA NOVA ISTOKA MUDRACE NA PUT KRECE ENO JE, ENO ENO ZVIJEZDA NOVA HRISTOS JE RODJEN I CAR SRECE O JERUSALIME,CARA NAM KAZI JUDEJSKOGA STO SE RODIO ZVIJEZDA NAS ZOVE I NOSIMO DARA NEBESKI ZNAK NAS AMO VODIO ZNALCI SVETE KNJIGE TAD SU JEDNOGLASNI U TOM SVEMU CAR IZRAILJEV I MESIJA BICE RODJEN U VITLEJEMU ENO JE, ENO ZVIJEZDA NAD PECINOM BLISTA PASTIRI VESELI, ANDJELI POJU - O CARE U JASLIMA, O DJEVO CISTA! I SVO ZLATO,TAMJAN, SMIRNA I NICICE POKLONJENJE CAR JE RODJEN I MESIJA IZBAVITELJ I SPASENJE RODJENO JE NOVO SVJETLO SVJETLO OD KOG TAMA DRHTI SVJETLO SVJETLA I CAR SVJETLA CAR ZIVOTA, POBJEDILAC SMRTI EKUMENSKI JERETICI U ime neke ljubavi Mimo Crkve i Hrista Rasirise jeres novu I savjest im nije cista Odbacise savjest pravu U Istini jer ne stoje Nogom stase na kanone I pravila svoja kroje Odbacuju Svete Oce Smrtna da je dusa kazu Da je Crkva sa granama Otvoreno hule, lazu Obacuju Simvol Vjere I Jedinost Crkve Svete Gradec' neku novu crkvu Sirom svijeta oni lete Ni Dogmati Svete Crkve Za njih nisu granica Siju neke nove vrste Pravoslavlje oranica Potiskuju svetosavlje Hristu sluzbu Svetog Save I oreol Pravoslavlja Hoce da mu svuku s glave Prezrijese Cara-Laze Sveti primjer srbskom rodu Put Nebeske Srbije Za Krst Casni i Zlatnu Slobodu Neko meni savjet dade Da otupim ostro pero A gle sta sad oni rade Svaka rijec gadja celo Papina je k Srbu ljubav U Gradini klin u vrbi A oni ga svetim zovu I ceskolje gdje ga svrbi A sta svrbi ponajvise I gdje ruka tajno svraca Odozdola pa navise I eto je bas kod gaca A ko koga ovdje gladi To je, je l' de, jasno svima Ekumenci, ha-ha, ha-ha Sta titraju papistima HAJDE MALO, SVRATITE Moje su tuge pjesma moga sela A iskre u suzi sa livade rosa Sjecanje mi gleda kroz seoska vrela Oblake iznad planinskih kosa I sume huce, potoci zubore Od svakoga slapa glase razaznajem O krajevi moji, volio vas nisam Ko sto volim sada i evo se kajem Kroz prozor sjecanja oskorusa sumi Dok joj vjetar guste razabire grane A one mene po cilimu lisca Cekaju meke kada zora svane Prolijecu slike dragog mi zivota Iz tudjine rodni svaki kamen mio Prostite mi, zivi, oprostite mrtvi Ako sam sa nekim u zavadi bio Svratite malo, bar rakiju jednu Kud zurite tako, grehota je proci Ja dolazim k vama u javi i u snu A vi meni, eto, ne zelite doci A pusi se vruca pogaca u siru U tepsiji sa lukom i kusom slanine Dok kazan protece, prokaplje basica Vuci ce nam opet sici sa planine
  3. PROGNANIK Velebilje Kukurijek Cemerika dovijek Od nemila Do nedraga Potucat se kao hrt Dok za vrat I smrt Gdje god krenem Saplicu mi nogu Oj Srbine, mucenice Drag si samo Bogu Dezurni se andjel cudi Ko to pjeva kroz nebesa To onaj ludi Srbin Sto vjerova u cudesa Sto vjerova u cudesa Hristos sto ih tvorio Dok je onim donjim svijetom Zemnim svijetom hodio JEDAN PRAVAC, A DVA PUTA Jedan pravac A dva puta Na istoku ozracenje Na zapadu pomracenje Na istoku umivanje Na zapadu pocivanje Od istoka java biva Od zapada san se sniva Jedan pravac A dva puta Sa molitvom k ozracenju Sa spavanjem pomracenju Jedan pravac A dva puta Ka istoku skrusenoscu Ka zapadu sa gordoscu Jedan pravac A dva puta Na istoku ozracenje Na zapadu pomracenje Od istoka svjetla zrak Zapadu ce sazec mrak Zrak je ostar, zrak je mac Zapadom ce pjevat plac Vrati Boga u svoj um Put istoka biraj drum NA MRTVOJ STRAZI Sunce zadje Danak minu U zalazak Pomrcinu Gustom tminom Odjenu se zrak Sva je zemlja Zarasla u mrak Vjetra nema Pa sto huce gore Sahranjuju Puteve Do Zore Ljuto viju Po gorama vuci Moj nozicu I pusko u ruci Mala moja Moje tugovanje Da li cu ti Doci Na spavanje GOLJA Danju Nocu Nocu Danju Oka nisam sklopio Samo juri Radi Stedi Mir me radom opio Otrijezni me nebrat rat Moju kucu raskucila zolja Od najgoreg crkvenoga misa Sad sam, evo, ja jos veci golja SMIJEM Smijem Da se smijem Al' u smijehu jacem Dodje mi da placem Zivot snio Slasti pio Smetnuo Boga s uma Odlutao sa druma Sta cu sad Nisam rad Sto sam gad Smiluj se, Hriste Na ovaj jad Na Svom sudu Oprosti meni Ludu KAKO MI JE Kako zivim Dobro znam Javu snujem Snove tkam Sto bi dobra Dobro minu Od jave mi Mis'o trne Snove snujem Al' u tkanju Sve su niti Niti crne Noci u crnom fraku Kradem stih U ovom gustom mraku I krik je tih U kriku je molitva Ocu sto me trazi -Pomiluj me Hristom Vjerom me osnazi Osnazi me vjerom Srbije iz neba Tvome rabu Srbinu To oruzje treba I sa macem vjere U vaskrslog Sina Slomicemo silu Paklenih dubina ZLI PASTIRI Doslo vrijeme ovo neko Naopako stvari stoje Oko stada bijesni vuci I u stadu ovce broje Vuci skacu za vratove I ovcice kolju neke Stado mirno, mirno pase Nema trke, nema bleke Zanijemili svi pastiri I svi kod svoga stada cute Bolje de se stado kolje Nego da se vuci ljute Dok pastiri mirno cute Kurjak nece na pastira Sa precutnim dogovorom Niko nikog tu ne dira Niko nikog tu ne dira Cutanjem se pastir brani Vuku pastir i ne treba Vuk se samo stadom hrani Po sirokim livadama Pastir trazi drustva svog A za stado koga briga Nek se za njeg brine Bog O EKUMENSKOM PROCISCENJU PAMCENJA (Sotonin odgovor na " Djerdan od Merdzana, Sluzbu novomucenicima srpskim Sedamsto tisuca na broj postradalih za veru pravoslavnu i srpsko ime od ustasa u Drugom svetskom ratu" od sv. Nikolaja Zickog) Sta sedamsto tisuca Brojeva iz bajki Sedamsto ti tisuca Pravoslavnih majki Sve brojeve vase Ja u djubre smecem U pamcenje vase Ja vam cifru mecem Osamdeset tisuca Vise nije bilo Svom nakotu srpskom To se samo snilo Jer tako mi moga Sveca Vatikana Ne mozete izbjec Od nasega plana Proteraj trecinu I trecinu pobi A trecinu resto Unijom porobi I ka tomu cilju U svome umijecu Ja cu vama pravoslavnu Ugasiti svijecu Sta sedamsto tisuca Brojeva iz bajki Sedamsto ti tisuca Pravoslavnih majki Kakav dzerdan od merdzana Sizmaticki, pises, svece Na njihov se dan pomena Od izmeta vijenac mece DVA PLUCNA KRILA (Pravoslavno-Rimokatolicki dijalog) Tajne tamo, Tajne amo Tu razlike, brate , nije Svaka Tajna isto vrijedna Crkva jedna, grane dvije Sazrelo je Novo Doba U kome se ljubav radja Podjela je bila lazna Politickih uzrok svadja Sad disemo jednim dahom Sa obadva plucna krila Volimo se, ljubimo se Po duhu smo braca mila Anateme sto su bile To pisahu bezumnici Svetog oca naseg pape Svi smo sada sljedbenici Zasadismo novo drvo Tamo gdje je bilo prvo I eno se sire grane Za gavrane i za vrane Od drveta naseg novog Po njivama svijeta ovog Prerodice nase voce Neka jede tko god hoce Tajne tamo, Tajne amo Tu razlike , brate, nije Svaka Tajna isto vrijedna Crkva jedna, grane dvije Petrova ce rimska slava Nas ovjencat u jedinstvu Papa ce nam biti glava I picemo casu istu NEKE NASE MUTIKASE Neke nase mutikase Sve do juce znase Sta je Jedna vjera Vjera Svetog Save Vjera nasa slavna Vjera Pravoslavna Prevrsi se mjera Krstenje, krizmanje Krizmanje, krstenje A gdje vam je obraz Gdje vam je postenje I vjeru i cast Dadoste za slast Papini terenci Zvani ekumenci NAMJERE EKUMENISTA I PAPISTA Evo, evo nas Mrzitelja Srba Sluzitelji Europe Rasadnici vrba Evo, evo nas Opasani slogom Na celu sa papom Iza ledja s Bogom Evo, evo nas Mi smo jedna dusa Mi gonimo svakog Ko nece da slusa Evo, evo nas Bratstvo ekumene Tesko svakom onom Ko s nama ne krene Evo, evo nas I vama smo glave Mi sirimo uzas I sijemo strave Evo, evo nas I sta nam ko moze Ko ne slusa bice Istjeran iz koze Evo, evo nas Cuvenoga glasa Pokloni se papi Il' ti nema spasa Evo, evo nas A i tebe eto Protjeran ces biti Kroz sito, reseto Evo evo nas Bice tebi tuzno Potisnut sa sjevera I protjeran juzno Evo, evo nas Nasa snaga krece Srbijom ce psi se setat Pravoslavci nece
  4. (na jednom Forumu ove Pesme nasla... :cry ) SBOGOM MILI ZAVICAJU (mojim prognanim Srbima) Moram, evo Kuco draga Ispred noza Preko praga Draga jesi Al' se mora U nedrago Preko gora Dosli silni Ljudi strani Nema nikog Da nas brani I komsije S njima nase Nozevima Djecu plase Pretres Pljacka Razbijanje Psovke Kundak Prebijanje Nesto gori Neko kuka Mitraljeza Strasna huka Zale djeca Starci Zene I oceve U zatvoru I sinove pobijene Ili glava Noz il' rob Ili u svijet Il' u grob Pocuj, Boze Naseg glasa Izbavi nas Od uzasa Sve nejako Kofer nosi Neki placu Neki bosi Djed upita Ispod ranca: -Je li pusten Zuco s lanca Preko njiva Preko trave Pratile nas Rikom krave Komsinicu Pita kona: -Pomuze li Kravu, bona Ja ne stigoh Dusman vice Cujes li je Jadna rice Neko marska Starog Zucu: -Nazad, Zuco Cuvaj kucu Njisti konjic Preko razi Bas kao da Nekog trazi Rze Dorat Pa se cudi Kuda idu Ovi ljudi Do kolone Konj dokasa Djed zaplaka Iza glasa Dobri Dorat Tuzno gleda Oprasta se Sa njim djeda -Zbogom, Doro Mili zbogom Moram na put Slabom nogom Moram, evo Putem znanim U neznano Da se stanim U tudjini Uzec' ce mi svijecu Svoju grudu Vise vidjet necu Od svog dobra Pod sljemenom U svijet moram Sa bremenom Nikad vise Dobro nase Nece djeda Da te jase Ti se, Doro Sumi vrati Djeda u svijet Da se pati I nikom se Doro, ne daj Drz se sume Staze gledaj U zlo doba I zli ljudi Mjesto Boga Djavo sudi A slobodu Ko nam veza I okove Oko vrata Ne vidio Bijela dana Od Boga mu Bila plata Ne vidio Nikog svoga Nit mu mogo Cuti glasa Hranila ga Tudja ruka Ne bilo mu Nigdje spasa Spopala ga Ziva rana Da ga crvi Jedu ziva Sta je njemu Ova nejac Sta su njemu Djeca kriva Rodnog mjesta Ako ima Gdje mu prva Suza pala Stignula ga Muka nasa Sve mu zemlja Progutala I sav porod Ako ima Sto nas mukom Napatio I rodbinu Svoju blizu Sve na Greblje ispratio Evo njiva Potok, dolce Tu do juce Cuvah ovce Svome ocu Znojna cela Nosih vodu S ovih vrela I jos pamtim Svoga djeda Bijelo stado Kad nadgleda Godinama Joste s rosom Stizao sam Ovdje s kosom Jos dolinom Jeci zvonce Zbogom trave Zbogom ovce Nekad radost Sada tuga Evo cesta Evo pruga Zbogom selo Meni prosti Tudjoj zemlji Nosim kosti Zbogom kuco Zbogom njivo Zbogom krusko Tresnjo, sljivo Zbogom gumno Zitni rode Zbogom mlini Zbogom vode Zbogom sume Zbogom gore Zbogom pjesmo Zbogom zore Zbogom crkvo Kuco bijela Neces dugo Ostat cijela Zbogom greblje I kapelo Cuvajte nam Mrtvi, selo Prostite nam Dodje doba Nema ko vam Kadit groba Zbogom oce Zbogom majko Zbogom sine Kceri, snajko Zbogom kume Brate mili Sreca bila I mi bili Stegni srce u ocaju Zbogom mili zavicaju Ne znam sta cu Ne znam kud cu Zbogom, Zuco Cuvaj kucu RODNU GRUDU ZABORAVIT NECU Sile zla se sjatile Mene u svijet spratile I sve moje i bliznje i dalje Sarnim svijetom po tudjini salje Oj Danice na istoku zvijezdo Vidis li mi moje rodno gnijezdo Je li moje gnijezdo poruseno Poruseno i opustoseno Oj Mjesece, brate sa visine Pozdravi mi brda i doline Pozdravi mi zidine pod zovom I kandilo pod srusenim krovom Sjajno Sunce, oko oka moga Poslano si od Visnjega Boga Pomiluj mi livade i njive Pomiluj mi sve tresnje i sljive Pomiluj mi svo livadsko cvijece Leptir, pcelu sto na cvijet slijece Pomiluj mi sve ptice u lugu Mekim zrakom blazi selu tugu Pomiluj mi potoke i vrela Staro greblje na strazi kraj sela Nek ti pogled na grobove slijece Mjesto naseg tamjana i svijece Sile zla se sjatile Sve nas u svijet spratile I kad smrtnu zapale mi svijecu Rodnu grudu zaboravit necu POSJETA Dan u suncu I sunce u maju Hitam putem Rodnom kraju Minule su godine Prohujao rat Ja sam prvi izbjego Poslije i brat I stric I kum Svi rodjaci Ostalo je selo I po selu kurjaci Sada gledam selo Sela nigdje nema Tek poneka svraka Na kupini drijema Onu staru Trazim sliku Rodnu kucu U sljiviku Sve sruseno Isjeceno Zanijemilo Nereceno Iz trulezi Kucnog krova Raste cicak Trn i zova Gde je nekad Cvijece cvalo Stablo stare Lipe palo Gdje su nekad Zita klasala Kopriva ljuta U vis stasala Sela nema Izbjeglo u snove Pa me otud Uspomenom zove Trazim snove Od jave se krijem Sada i ja ne znam Je l' java il' snijem Nikog nema Da izadje preda me Samo svraka sa kupine Nijemo gleda me MISLIO SAM... Sudbina me poljupcem Gadjala u celo Iznad cela svijeca Oko svijece selo Pucketa plamen kandila Pred ikonom svetog Jovana Rakijski kazan cigaru pusi Hajd' nek mu je za pokoj dusi Breza tiho jeca I hrast Boga moli Javor mene zali Zova sve to voli Uz pogacu vrelu I rakiju ljutu Oni jos u kuci A ja vec na putu Uz sjetni zvona jek Seli Petko va vjeki vjek Sa mirisom rakije i hljeba Stize u Bozije Prostore neba (1989.) *** Mislio sam I cekao dob Selo ce me Ispratit u grob Desilo se Naopako djelo Ja sam svoje Sahranio selo SLIKA ZA DUSU Mala kuca selo Pored kuce vrelo I vrelo u cvijecu Tu leptiri slijecu Sareni i plavi Bijeli, zuti mali Razigrali let Izbrojah ih pet Iza vrela njiva Oko njive sljiva Psenica se klasa I za zetve stasa Pored njive drum Penje se na hum A na humu stado I cobance mlado Blagi vjetric pirnu I u cvijece dirnu Leptiri se udesaju Da mi sliku uljepsaju Ja skljocnuo klikom Nad veselom slikom Sada pravim ram Da je dusi dam NIST' NE BIVA BEZ BOZIJE VOLJE Dusmani me trazili Da me malo skrate Al’ me nasli nisu Pa ce da se vrate Oblacih se pomrcinom Sakrivah od rujne zore Valja bjezat u sumu Hvatati se zelen gore Kojim putem sad da krenem Pitam sebe, zvijeri, ptice Blokirane javne staze Minirane stranputice Cekam da se javi neko Al’ sve nijemo i bez glasa Niti nazad, niti pravo Mili Boze, nema spasa Pomolim se Visnjem Bogu U Njegovu vjecnu slavu Da mi pute da pod nogu Da iznesem glavu zdravu Va vijekove Bogu slava Evo mene i ziva i zdrava Vjerom gledam kroz zivotno polje Nist’ ne biva bez Bozije volje PAMTI, GAZDA Kreni, stani, dim za dimom Sjedi, naspi pa do dna Ne rakiju, ne sa vinom Bez spavanja i bez sna Bilo dobro, mladost, cvijece Bilo ono nase doba Ona pjesma sad me nece Neka studen ko iz groba Nemoj, gazda, da te bijem Razbijena glava nije Ja sam trijezan mada pijem Jedna u pod, u se dvije Ma sta dvije, pijem flasom Dok se dusa zalom grije Za druzinom onom nasom Sto je vise nigdje nije Nasu mladost, nestasluke Vatrom pali pomrcina U momacko ono doba Napala nas mjesecina Plamen ognja nebo lize Istok nece da je zapad Sjekire se krstu blize Sprem' se, brate, opet napad Blentovino, u rov skaci Stari hrast je zakuko Trpi, rode, stegni srce Sveticemo stostruko Koga hoce sad da vezu Drzavu im i majku Platicu ti, gazda, pamti Sto na mirne dize hajku Vraticu se, dobro pamti Da racune svedem s tobom Zakukace crni vrani Nad necijim svjezim grobom
  5. ДОБРОВОЉНО ДАТА ИЗЈАВА СТОЈАНКЕ КРЕТИЈЕ ИЗ САРАЈЕВА, ВЕЛЕШИЋИ, 23. 11. 1992. ГОДИНЕ У ГИНЕКОЛОШКО-АКУШЕРСКОЈ КЛИНИЦИ У БЕОГРАДУ ИЗЈАВА Рођена сам 7. фебруара 1972. године у Сарајеву и од тада живим у Сарајеву све до избијања рата. Када је рат избио, одведена сам у затвор у априлу мјесецу 1992. године, када су почеле да по Сарајеву ничу барикаде. Имам завшену осмогодишњу школу, вишу фризерску 4. степен - за фризерског техничара. Радила сам у приватном фризерском салону "Буба-мара" и ванредно студирала на ДИФ-у (имам завршене двије године студија). Док сам се враћала с посла, зауставила су ме четворица наоружаних припадника "зелених беретки", који су ме стрпали у ауто и везаних очију одвели у један подрум, за који не знам гдје се налази. Када су ме тамо довели, смјестили су ме са једном шеснаестогодишњом дјевојчицом Јеленом, у дрвету преграђеном малом дијелу ходника, гдје нема прозора и природне вентилације. Прве ноћи дошла су дванаесторица у црним одијелима, комбинезонима, то је нека врста њихове униформе. Прво су се иживљавали на Јелени, а онда сам дошла и ја на ред. Нисам никога познавала од те дванаесторице, једино сам чула да једнога ословљавају са Алибаба. Он ми је поцијепао одјећу с обзиром да сам била невина, био је јако груб, шамарао ме је, натјерао ме је на орални и полни секс. Онда су дошла двојица, који су ме држали на поду, придржавали ме - његово име сам сазнала накнадно - то је био Исмет Бајрамовић - Ћело. Он је вођа те групе. Он је био први, а онда су се сви остали ређали, све су испочетка понављали, цијелу ноћ, тјерајући ме на орални и полни секс. У том ходнику сам са Јеленом била 25 дана. Јелена је ту остала и послије мог одласка одатле. Из других просторија, које су биле у непосредној близини наше, чули су се крици и урлици других жена. За свих 25 дана, колико сам тамо била, била сам малтретирана, све се понављало из дана у дан, из ноћи у ноћ, присиљавали су нас на орални и полни секс. Сви који су то нама радили говорили су да исто раде и Срби са њиховим женама и сестрама муслиманкама. То је био њихов изговор,нека врста оправдања за оно што су радили са нама. Последњег дана, 25. дана мог боравка ту, дошао је Исмет Бајрамовић. Тада је рекао да, захваљујући пријашњим мојим везама, мора да ме пусти одатле, с тим што је његова напомена била да то што ми се догађало заборавим у своју корист, како ми се не би десило шта ружно. Муж моје колегинице, који је муслиман, искористио је своје везе да сазна гдје сам, да ме извуче одатле. Он ми је рекао да се та зграда, гдје сам ја била, налази у Пофалићима. Тамо је сада све разрушено, тамо сада нема ниједне српске куће. Дакле, када су ме одатле одводили, одводили су ме на исти начин као што су ме довели у ту зграду, везаних очију. Одвели су ме на Кошевско Брдо у Сарајеву, то је муслимански дио града. Отворили су врата аутомобила и избацили ме напоље. Одатле сам отишла пјешке код пријатеља, код Емира Туфекчића, чија је жена Српкиња и зове се Радмила. Власеница, 18. августа 1992. С обзиром да сам била психички растројена, мој пријатељ Емир Туфекчић, који тада није био припадник "Зелених беретки", већ је био под радном обавезом, и његова жена Радмила помогли су ми да одем на Неуропсихијатрију, на Клинику "Кошево", код доктора Хариса, чије презиме не знам. За име сам сазнала приликом лијечења на клиници, јер су га сви тако звали. Тамо сам била 28 дана. Послије одласка са Неуропсихијатрије, опет сам била код Емира Туфекчића и Радмиле, који су ме све вријеме крили у кући. Послије мјесец дана осјетила сам мучнину, повраћање, што је све указивало на трудноћу. Отишла сам поново на Клинику "Кошево" с намјером да прекинем трудноћу. Они су поставили услов: да дођу новинари, да дам изјаву да су ме Срби силовали, дакле, једино и само под тим условом би се извршио абортус. Ту солуцију сам одмах огорчено одбила, пошто ми је било непојмљиво да окаљам прво свој народ, вјеру којој припадам, а онда и саму себе. Њихова хуманост и људскост је на нивоу нуле, поздављају се са "селам алејкум" и "мерхаба". Одлучила сам, ако не постоји никаква шанса за побачај, да родим, а онда да дијете удавим, ако човјек може то у тим моментима да схвати. То дијете није плод моје љубави, само бих осјећала мржњу и сав бијес би се слио према том дјетету, увијек би ме подсјећало на грозне и стравичне муке које сам доживјела. И даље сам била код мојих пријатеља Емира Туфекчића и Радмиле, који су ме хранили и облачили, јер од своје одјеће .....
  6. СИЛОВИАЊЕ ЖЕНА, ПРИПАДНИЦА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ У ЛОГОРИМА У СРИСКОМ (БОСАИСКОМ) БРОДУ Из исказа бројних свједока произилази да је у логорима у Српском Броду силовање Српкиња - логорашица било учестало. При томе се, како је већ наведено, са женама поступало крајње нечовјечно Прије него што наведемо одређене случајеве силовања Српкиња - логорашица у логорима у Српском Броду, даћемо један примјер који показује да је било дозвољено не само да жена логорашица буде Српкиња па да буде подвргнута свакојаким мучењима и силовању, већ је било дозвољено да за неку жену постоји ма каква , па и неправедна сумња, да има икакве везе са Србима. СВЈЕДОЧЕЊЕ Свједок 584/94-14, муслиманка, свједочила јс нред истражним судијом Основног суда у Дервенти 16. новембра 1994, године. Она је изјавила да је почетком мјесеца јуна 1992. године лишена слободе и спроведена у логор у Срнском Броду у проеторије стадиона. Саопштено јој је да је. како она каже, оптужена да има "неку везу са четницима из Кобаша Босанског", Свједок је оспоравала да је имала било какву везу у наведеном смислу са Србима. Подвргнута је стравичној тортури. Над њом су вршили разна мучења, силовали су је, врпшли противприродни блуд и то истовремкно више мушкараца -особља логора. Свједок 534/94-14 је посебно издвојила Врбањац Индиру као заповедника женеког логора и Лепан Драга који је већ помињан. Најзад, свједок је навела и појединости веза матлетирање и силовање жена Српкиња.
  7. СВЈЕДОЧЕЊE БЛАГОЈЕВИЋ ДЕСАНКА, медицинска сестра из Тешња, лишена је живота приликом преласка логораша. - Срба из Босaнског у Славонски Брод. Мливић Кадрија из Снјеконца, ирипадник 101. босанске брдске бригаде, лишио ју је живота из ватреног оружја. Претходно, она је била у логорима у Броду - на стадиону и у Средњошколском центру. Њеном ликвидирању претходило је најбезобзирније мучење и силовање, које је извршио Мливић Кадрија заједно са Јурковићем звани Мангаш, такође принадником 101. босанске брдеке бригаде. 0 мучењима којима је била подвргнута Благојнвић Десанка говори неколико свједика: Свједокиља 584/94-14 изјавила је пред истражним судијом: "...Знам и то да је на стадиону у логору била медицииска сестра Десанка Благојевић из Тешња, мислим да је била 1946. годиште. Њу су силовали пред нама у цобн у којој сам се ја налазила. (сјећам ск да је но повратку са саслушања једном нриликом била сва иснечена. Дебело месо јој је било сво печено а она је испричала да су је тјерали да седне на усијани решо, као и да су јој усијани решо стављали на друге дијелове тијела. Видјела сам да јој је испечено дебело месо, јер сам је лично прала са једном М. за коју не знам како се презнва. Ту жену је прала и нека М. Р., за коју мислим да је из Оџака... Приликом преласка у Славонски Брод, пошто је Деса била веома изубијана и испечена, није могла да се креће без туђе помоћи и помагала јој је М. Р. У једном гренутку чуо се рафал, а после тога је М. Р, испричела да је Десу убио неки Кадрија Мливић који нас је спроводио. Рекла ми је да је више нећу морати купати..." Свједок 287/94-2 (584/94-32) свједочи: "...Лукица Јозић из Кивача - био је главни зановједник логора на стадиону, У том усташком звјерињаку провела сам оки мјесец дана. У том периоду ту су довели и Десанку... радила је у иностранству и пошла је кући. Пала је у усташке руке и доживела грозну судбину. Њу нису само силовалн. Почупали су јој сву косу са главе тако да је остала без косе. Голу су је стављали на усијану ринглу електричне нећи. Била је сва изгирјела. Буквално су јој испекли стражњицу, лактове и колена. Лежала је непокретна. Испечени дијелови тијела су јој се усмрдјели - на њој је живо месо почело да трули... Прије него што су је убили силгваали су је и тако унакажену... На угрјаној рингли пећи пекли су је Јурковић звани Мангаш из Босанског Брода, усташе под надимком Бекан и Чичак, оба нз Сијековца. У трајном сјећању остаће ми њени јауци, страшни и неподношљиви крици тешког мучнња, Извео ју је један усташа који је дошао са огромним псом... Приликом ослобађања Брола од стране Војске Републике Српске почетком октобра 1992. године. усташе су нам онако измучеиим наредиле да трчећи пређемо мост пзмеђу Босанског и Славонског Врода. Сва испечена и физички потпуно уништена Десанка није могла да иде. Убили су је Кадрија Млнвић и Јурковић звани Мангаш. Обојица су у њу пуцалн из пушака и то сам видјела и упамтила као једну од страшних слика коју носим у својој свијести..." Сведокиња 593/94-29 (280/95-45), рођена 1951., изјавила је: "...Крајем месеца септембра 1992. године наведена група је пребачена у Средњошколски центар "Фриц Павлик" у Броду, гдје се налазио логор за људе са подручја Брода и Оџака и гдје смо остали до 6. 10. 1992. године, када су логораше, пјешаке у колони преводили преко моста на Сави у Славонеии Брод. Прилмком преласка преко моста, ја сам помагала једној жени стариј око 40 година, за коју мислим. да се зове Десанка и која је од силовања и разних мучења била готово непокретна. а осим тога кожа на кољенима и лактовима била је у ранама, јер су је пекли на решоу. Задњи дан је прилично неповезано причала. Тада сам је превела преко моста у групи са другим логорашима. Она није могла даље да хода и с обзиром да је падала киша, легла је у мокру траву недалеко од моста. Тада је изишао извјесни Кадрија из Сијековца, млађе доби и средље висине, слабе неухрањене конституције, краће, смеђе и куштраве косе, за кога сам после у Орашју чула да се презива Мливић или Милвић, а са њим су била још два или три мени непозната лица, војни нолицајци који су проводили колону логораша. Након што нам је пришао, Кадрија је почео да псује, а затим мени рекао 'само ти наставн ми ћеми се побринути за њу'. Након тго сам прешла стотинак метара, зачула сам два или три пуцња, а не могу се изјаснити да ли су била из пиштоља или којег другог оружја, али се сјећам да су то били појединачни нуцњеви. Након тога Десанку нисам видјела. Истог дана М., мене, И. и још неколико жена су пребацили у логср у Орашју, гдје су услови били исти као и у другнм логорима..," Докнз: свједоци 55/95-2, 267/94-2. 584/94-32, 593/94-29, 280/95-45 и 584/9444,
  8. СВЈЕДОЧЕЊЕ Српкиња, свједок 584/94-33, рођена 1928. године, налазила се у логору у Срнском Броду на градском стаднону. Саслушана је пред истражним судијом Основног суда у Дврвенти 10. 11, 1994, годнне и детаљио је описала како су са Српкињама - логорашицама поступали, каквим су пснижењима биле изложене, а истовремено је потврдила и вјеродостојност исказа муслиманке, свједока 584/94-14. Свједокиња је изјавила: "...У логору, на стадиону, поред просторије у којој су се налазиле жене, у другим просторијама. били су затворени мушкарци, У просторију у којој сам се ја иалазила долазили су у ноћиим часовима хрватски војиици па су наређивали да се све скинемо голе, а потом су млађе жене силовали, а нас старије тјерали да им 'пушимо' пеиис и ижнвљавали се на разне начине над нама. У тој просторији нас двије биле смо старије жене, а остале су биле млађн, и њих су силовали. Силовали су их у присуству свих осталих у просторији, а неке су изводили и ван просторије па су их и тамо силовали. Те жеие када су се враћале причале су нам да се над њима ређало по седам хрватских војника. У мом присуству силовали су муслиманку Ф. Она је дала изјаву листу "Интервју" и њена изјава је у потпуности тачна. Поседујем тај "Интервју" али ја бих желела да га задржим за себе као докуменат... За време боравка у логору на стадиону управник женског дијела логора била је хрватски полицијац Индира Врбаљац, коју сам нначе лично познавала. Она је посебно тукла ухапшене српске жене, и понижавала их на разне начине. Доводила је хрватске војнике који су у њеном присуству силовали млађе жене српске националности. Видјла сам мојим очима када су силовали К., М., Џ. и друге..." Ова свједокиња је навела и још један детаљ из периода када се налазила у наведеном логору: "...Хрватски војници су нас стално тукли, псовали нам српску и четничку мајку, претили да ће нас 'послати Савом за Београд' и слично..." Најзад, свједокиња 584/94-33 навела је да је за вријеме док се налазила у логору, током два мјесеца изгубила у тежини око 20 килограма, јер је приликом лишавања слободе имала 80 килограма, а када је изашла имала је око 60. Доказ; свједоци 584/94-33, 584/94-14, 584/94-24, 584/94-31. За извршење ових злочина одговорни су Врбањац Индира, управник женског дијела логора на Градском стадиону у Српском Броду која је присуствовала силовању или је доводила војнике који су у њеном присуству вршили силовање, као и засада неидентификовани извршиоци.
  9. СВЈЕДОЧЕЊЕ Једна од жртава у логору на стадиону у Броду била је и свједокиња 584/94-24, рођена 1945. године, која се у наведеном логору налазила од 25. јуна до 20. јула 1992. године. Свједокиња је пред истражним судијом 12. новембра 1994. године изјавила: "...Ја и моја јетрва С. биле смо ухапшене и доведене у логор који се налази на фудбалском игралишту стадиона "Полет". Приликом привођења ми смо се интересовале куда нас воде, па нам је војник у униформи ХВО саопштио да нас води тамо одакле се никада нећемо вратити. Након доласка на стадион смјештене смо нас двије у једну просторију која је раније кориштена као свлачионица за спортисте. Прва је уведена С., а са њом је у ту просторију ушао хрватски војник чије је име Анте, а звали су га Бритва. Остале његове податке не знам, а испред улаза са мном је остао један други војник чије податке не знам. Послије краћег задржавања испред улаза, ја сам ушла у ту просторију, али тада нисам знала да је војник који је увео С. њу већ силовао. Ту чињеницу сам касније сазнала у разговору са С... Другог дана у исту просторију у којој смо биле ја и С. доведена је и Н. из Брода. Исте вечери и Н. и С. водили су неколико пута из те просторије и када су се враћале оне су биле измрцварене и испричале су ми да су их силовали..." Даље, свједокиња 584/94-24, наводи: "...За цијело вријеме мог боравка до 20. 7. 1992. године; у просторији логора на стадиону, сваког дана мене, а и остале жене које су се ту налазиле, изводили су по 3-5 пута у друге просторије у којима су их чекали хрватски војници и силовали. Тврдим да никакве милости није било према женама без обзира на њихове године старости и на њихову способност за сексуалне односе. Ја сам за све то вријеме непрекидно крварила, усљед пснхнчког малтретирања, а и физичког. Имена лица која су ме силовала за вријеме боравка у том логору ја се не сјећам. Заправо знам да ме је силовао Драго Лепан, а других имена се не сјећам. Углавном то је чињено свакодневно, у другој просторији и на најсвирепији начин по четири до пет пута..." Свједокиња подвлачи: "...Најупечатљивији случај кога никада нећу заборавити био је када ме је један хрватски војник увео у купатило у коме се други војник купао, а са прозора купатила гледало је мноштво хрватских војника. Тај хрватски војник наредио је мени да се скинем, да се туширам са њима, па ми је након овога наредио да легнем на патос који је био од керамичких плочица. Он је тада пришао и стао изнад мене па је онанисао тако да је мени сперма падала у уста. Након овога легао је на мене и силовао ме, а посматрачи су и даље задовољавали себе и добацивали разне погрдне ријечи. Тако је поступано и према свим другим женама које су биле затворене у том логору, а њих је, када сам ја 20. јула напустила логор, остало још 12..." Најзад, ова свједокиња је тврдила да су и свједокиње 584/94-33, 584/94-31 и 584/94-14 такође биле у логору у Броду. Доказ; свједоци 584/94-24, 584/94-31, 584/94-14, 584/94-33.
  10. Јавне куће које су формирале муслиманске и хрватске снаге у којима су биле затворене Српкиње: 1 Сарајево - Хотел "Загреб", у подруму се налази око 40-50 жена српске националности над којима се иживљавају припадници ТО БиХ; 2. Сарајево - Студентски дом "Бјелаве", око 30 жена српске нациналности; 3. Сарајево - Спортски центар "Зетра", око 30 жена српске нациналности; 4. Сарајево - кафић "Борсалино", дестак жена српске нациналности; 5. Сарајево - насеље Циглане, у просторијаме бивше фирме "Ђорђевић" око 30 жена српске нациналности; 6. Сарајево - Грађевински факултет, око 100 жена српске нациналности; 7. Хаџићи - село Урлук код Пазарића, дестак жена српске нациналности; 8. Хаџићи - зграда Основне школе Тарчин, око 50 жена српске нациналности; 9. Тузла - просторије Средњошколског центра, око 100 жена српске нациналности; 10. Тузла - просторије Студентског дома, око 200 жена српске нациналности; 11. Тузла - приватне куће на путу према Сребренику код Превила, око 15 жена српске нациналности; 12. Бугојно - кућа убијеног Србина Реље Лукића, око 15 жена српске нациналности; 13. Бугојно - Ски-центар "Ростово", око 30 жена српске нациналности; 14. Коњиц - у селу Бутуровић-Поље, око 50 жена српске нациналности; 15. Коњиц - кафић "Амадеус" у центру града, око 20 жена српске нациналности; 16. Бихаћ - угоститељски објекат Мустафе Вуковића, који је уједно и управник јавне куће у којој се налази око 30 жена српске националности; Н. Р., Српкиња из Сарајева, рођена 1972. године, истраживачкој екипи Информативног центра Српског сабора дала је следећу ИЗЈАВУ Негдје око 22. 5. 1992. године, не могу се тачно сјетити датума, двојица припадника муслиманских оружаних снага - "зелених беретки" су око 16:30 сати упали у наш стан и наредили ми да пођем са њима.У стану су били моји родитељи, али њих нису дирали. Убацили су ме у један цивилни камион у коме су већ биле две дјевојке Српкиње - Т. Н. (рођена 1970. године) и Л. (рођена 1968. године). Припадници муслиманских оружаних снага - "зелених беретки", који су ме ухапсили без икаквог налога за хапшење, исто као и те дјевојке, су нас одвезли у бившу касарну Југословенске народне армије "Виктор Бубањ" у Сарајеву, гдје су муслимани формирали логор за Србе. Смјестили су нас у једну мању просторију, у којој смо затекле Српкиње А. С. (рођена 1972. године), Д. К., Ј. и Н., такође дјевојке мојих година. Друге дјевојке су доводили касније. На поду те просторије су били поставлјени душеци и деке, ништа више. Дјевојке које смо затекле су нам рекле да су силоване од стране муслиманских војника и да ће сигурно силовати и нас. На дан хапшења нису ме дирали. Сутрадан су ме муслимански војници извели на испитивање: питали су ме за неке Србе из Сарајева, за моју родбину - гдје је ко од њих, да ли знам за српске логоре и слично. Нисам знала да им одговорим на питања, па су ме шамарали. Испитивали су ме "Дујо", "Шапхауз" и Потур Мирсад. Након испитивања су ме вратили у ћелију. Први пута су ме силовали "Пипица" и Самир Малајхоџић из Сарајева у јуну 1992. године. Њих двојица су ме силовали све време док сам била у логору. Злостављало нас је двадесетак муслиманских војника, али њих неколико би одабирало по једну коју силовали, а остале нису дирали. Силовања су вршили у просторији гдје смо биле смјештене, тако да су друге дјевојке морале гледати. У просторију поред ње, која је била јако мала, изводили су нас и приморавали на орални секс. Ја нисам остајала у другом стању зато што ми је муслиманка Р. З. дотурала пилуле за контрацепцију. Д. К је остала у другом стању, али је имала спонтани побачај. Љекара ни гинеколога није било да јој укаже било какву пмоћ. Б. не знам јој презиме (стара око 20 година), такође је остала у другом стању, али је сама себи након три мјесеца трудноће пробушила водењак. Страшно је пуно крварила и рана јој се инфицирала. Нико јој није пружао помоћ. Та је дјевојка много пропатила. Весни Суботић (старој око 20 година), која је доведена послије нас, муслимани су убили мајку, оца и старију сестру. Када ју је један муслимански војник покушао силовати, она је разбила флашу од воде која се случајно затекла у ћелији, и крхотине му забила у леђа. Он је искрварио, а њу су одмах потом убили, испаливши јој три метка из пиштоља у груди. То сам видјела лично, јер се све дешавало у ћелији у којој смо све биле. Веснино је тијело размјењено на некој размјени за леш муслиманског војника. Сузе за најрођенијим: Српско гробље у сарајевском предграђу Војковићима 1993. године То је било у августу 1992. године. У логору је силована и И. М. (рођена 1975. године), која је такође остала у другом стаwу, али је она остала у логору послије мене и не знам шта је сада са њом. Муслимански војници нас нису тукли, али су нас понижавали говорећи да смо прљаве и слично. Изводили су нас у круг логора на лажна стијељања. Пуцали су нам преко глава, а затим "обећавали" да ће нас убити сутра. Забрањивали су нам да говоримо међу собом, а храну смо добијале само онда када смо биле "добре". Ријетко смо излазиле из ћелије, али сам кроз прозор, на ком су биле решетке, видјела логораше у каснарни. Сви су били цивили, односно, ниједан логораш није био униформисан, и били су измучени. Почетком септембра 1992. године српски војници су, преко дијела Сарајева званог Анекс, покушали продријети до логора и ослободити нас. Четири српска војника, стари 20 и 25 година, су заробљени, доведени у логор и стрјељани пред нама. И њихова су тијела размијењена, а то знам по томе што су муслимани у логору говорили да убијају Србе да би их могли размјењивати за своје погинуле војнике. Почетком октобра 1992. године и ја сам остала у другом стању, јер Р. З. више није била у могућности да ми дотура пилуле за контрацепцију. Командир логора, кога су звали Главни, а право му име не знам, питао ме да ли хоћу да потпишем изјаву да су ме Срби силовали. Ако поступим тако - рекао је да ће дозволити да извршим абортус. Ако одбијем - беба остаје. Нисам пристала, иако ме је дуго наговарао на то. Једна дјевојка, нисам јој упамтила име, је пред нама у соби пристала на то. Муслимани су је, према њиховј причи, одвели на гинеколошку клинику "Језеро", али се она никада више није вратила к нама. Од Л. смо сазнали да је та дјевојка убијена, јер се њено име налазило на списку убијених Срба које су муслимани нудили у размјену, а који је она видјела у канцеларији Главног. Некада су муслимани такве спискове са именима убијених Срба вјешали на зид у ходнику, па смо их могле читати. Половином децембра 1992. године, ноћу, успјела сам побјећи из логора. У томе ми је помогла муслиманка Р. З., која ме је извукла напоље, јер је у том дијелу логора, мислим да им је ту била команда јер је увијек било пуно војника, остало неколико стражара, а већина их је била на задатку. У том дијелу Сарајева су и подручја која контролишу хрватске војне снаге, па је мој брат једном Хрвату дао 1.000 DM (њемачких марака) да ме пропусти до српске територије у Неџарићима. Из Неџарића су ме одвели на Илиџу, па на Пале. Са Пала сам дошла у Београд, и ту сам се 20. 1. 1993. године обратила докторима у Гинеколошко-акушерској клиници, па ових дана трба да извршим абортус, јер не желим да родим муслимана, који ће ме цијелог живота подсјећати на проживљене ужасе и кога ћу мрзити због тога. И копање гробља под стражом: Лукавица, Сарајево У логору нас, за све вријеме које сам ја провела у њему, није посјетила ниједна хуманитарна организација, нити нам било ко указао лијечничку помоћ. Све то вријеме ја нисам знала шта је са мојим најближима, који су остали у Сарајеву. Тек у Неџарићима сам сазнала да су успјели побјећи из града, и да се налазе у Вогошћи, а ја још увијек немам снаге да им кажем шта сам проживјела. Иза мене су у логору у касарни "Виктор Бубањ" остале Н., Л., Д. К., Ј., Н., А. С., И. М., Б., и ја не знам шта је са њима. СВЈЕДОЧЕЊЕ Свједокиња 267/94-2 (584/94-32), Српкиња, рођена 1954. године, дала је два пута изјаву у вези силовања које је над њом и над другим логорашицама - Српкињама вршено у логору у Броду. Навела је да је у логору на стадиону била почев од 11. септембра 1992. године, када је са својим супругом одведена у логор, Свједокиња изјављује: "...У ту просторију дошао је Драго Чабрајић из Новог Села. Ухватио ме је за косу и врло грубо одвео у једну собу. Почео је да ме туче и претио ми је клањем. Псовао ми је четничку мајку. Упитао ме је: 'Шта вам је поп Ђујић?'. Након тога је додао: 'Хоћу да направим малог усташу'. Тако је он био први у низу усташких зликоваца који су надамном извршили силовање. После њега, у собу је ушло њих још 11. Редом су ме један по један силовали. Сви су били у униформама на којима су, као ознаке биле шаховнице. Тај чопор звијери у људском облику, уз већ поменутог Чабрајића из Босанског Брода, сачињавали су: Ивица Главић из Сијековца, Таиб Слабић из Босанског Брода, Ивица Блажевић звани Чедо из Новог Села, Јурковић звани Мангаш из Босанског Брода, Кадрија Мливић из Сијековца, Драго Лепан из Босанског Брода, Тадија Лепан из Босанског Брода, Лукица Јозић из Ковача, Адам Антоловић из Босанског Брода, Блажевић из Сијековца и неки Чичак из Сијековца. Сваке вечери вршили су силовања, како надамном, тако и над осталим женама које су биле затворене са мном. Ивицу Главића из Сијековца трајно ћу запамтити и по томе што свој злочиначки нагон није задовољавао само тиме што ме је силовао. Он ме је водио и у Лушчане на ватрену линију где су ме силовали војници. Излазили су из ровова као авети - један по један - и ређали су се... Од тог бескрајног насиља губила сам свијест тако да нисам ни знала колико дуго су се иживљавали и колико их је било... Поред силовања и других физичких тортура, била сам присиљена да трпим и разна душевна насиља и понижавања. На примјер, присиљавали су ме да гледам како ми муче мужа. И мене и њега понижавали су својим изјавама како су ме силовали. У томе је нарочито уживао Ивица Главић. Дубоко су ми се у памћење урезале његове циничне ријечи које је, у мом присуству, упутио моме мужу: 'Мој је дјед био усташа, а ја сам још већи. Ево ти жене - добро је погледај. Сви смо је јебали, сада је као крава.'..." Свједокиња је пред истржаним судијом Основног суда у Дервенти 10. 11. 1994. године изјавила: "...Мој муж Ж. прошао је кроз све логоре у Хрватској и у истима је провео 11 месеци. Сав је изломљен и сада живи негдје у Новом Саду, али ја не знам његову тачну адресу..." Није тешко претпоставити какве су трагичне посљедице наступиле како код ових жена које су лрошле кроз ова страдања тако и у њиховим браковима и породицама. Свједок 267/94-2 свједочила је и о страдању других жена -Српкиња у наведеном логору. Најзад, свједокиња је говорила и о Врбањац Индири: "...За врнјеме боравка у логору на стадиону у Броду долазила је Индира Врбањац која је била у хрватској полицији и она је испитивала жене и тукла их..." Доказ; свједоци 584/94-32 и 267/94-2, 584/94-31. СВЈЕДОЧЕЊЕ Једна од жртава у логору на стадиону у Броду била је и свједокиња 584/94-24, рођена 1945. године, која се у наведеном логору налазила од 25. јуна до 20. јула 1992. године. Свједокиња је пред истражним судијом 12. новембра 1994. године изјавила: "...Ја и моја јетрва С. биле смо ухапшене и доведене у логор који се налази на фудбалском игралишту стадиона "Полет". Приликом привођења ми смо се интересовале куда нас воде, па нам је војник у униформи ХВО саопштио да нас води тамо одакле се никада нећемо вратити. Након доласка на стадион смјештене смо нас двије у једну просторију која је раније кориштена као свлачионица за спортисте. Прва је уведена С., а са њом је у ту просторију ушао хрватски војник &
  11. Слике сaрaјевског пaклa - злочин у Добровољачкој улици НИ ПЕТНAЕСТ година послије масакра над припадницима Југословенске народне армије у сарајевској Добровољачкој улици нису подигнуте оптужнице против одговорних који су наредили и учествовали у нападу на тада једину легитимну војну силу. Истина, како је Српској новинској агенцији казао портпарол Тужилаштва БиХ Борис Грубешић, „тај предмет постоји, и Тужилаштво ради на документовању, информисању и прикупљању детаља о тим догађајима“. Иначе, предмет је оцијењен као „високо осјетљив“. Подсјећања ради, Центар јавне безбједности Источно Сарајево је 27. априла 2005. године поднио тамошњем Окружном тужилаштву извјештај против шест лица - као допуну кривичне пријаве против девет лица од 29. маја 1996. године - за која постоји основа сумње да су 2. и 3. маја 1992. године, у Добровољачкој улици у Сарајеву, починили ратни злочин у којем је убијено 42, рањено 73, а заробљено 215 припадника ЈНA. Извјештај садржи 45 страница текста, а у 122 прилога уз извјештај достављено је 117 докумената са око 470 страница, три фоно-записа, два ЦД-а с пресретнутим разговорима и два видео-записа. Утврђено је да су осумњичени, „супротно Одлуци Предсједништва Републике БиХ о повлачењу ЈНA са територије РБиХ, не поштујући постигнути споразум и преузете обавезе о мирној евакуацији Команде 2. војне области ЈНA, планирали, покренули, наредили, учинили, припремили и подстрекивали извршење наведених кривичних дјела“. Иако надлежни не желе да говоре о конкретним именима, одавно се спекулише да би за злочине у Добровољачкој, прије свих, требало да одговарају тадашњи члан Предсједништва такозване Републике БиХ Ејуп Ганић, замјеник команданта Главног штаба такозване Територијалне одбране БиХ Јован Дивјак, министар унутрашњих послова Јусуф Пушина, командант специјалне јединице Министарства унутрашњих послова Драган Викић, управник Централног затвора у Сарајеву Исмет Бајрамовић Ћело, командант Штаба ТО БиХ Хасан Ефендић, начелник Управе безбједности Генералштаба бошњачке Aрмије БиХ Фикрет Муслимовић... По већ испробаном рецепту Хрватске и Словеније, у априлу и мају 1992. године, у Сарајеву је изведена серија напада на касарне и објекте ЈНA. Тако је, 1. маја 1992. године, изведен општи напад на све касарне, а 2. маја, у улици Војводе Степе, муслиманске формације напале су колону санитетских возила ЈНA. Уз посредовање генерала Луиса Мекензија и Колома Дојла, власти у Сарајеву и командант Друге армијске области генерал Милутин Кукањац су 3. маја 1992. године склопили споразум о мирном повлачењу из касарне на Бистрику у касарну у Лукавицу, а да се у замјену пусти тадашњи предсједник Предсједништва БиХ Aлија Изетбеговић. Када је око 13 часова почела евакуација, припадници „Зелених беретки“ блокирали су и Дом ЈНA на десној обали Миљацке, и отпочели напад на војну колону. У тренутку када је посљедње возило изашло из круга Команде, колона је пресјечена, блокирана и нападнута унакрсном ватром у Добровољачкој улици у центру Сарајева. Првих шест возила, у којима се налазио и Изетбеговић, нападачи су пропустили и он је према ранијем договору пребачен у зграду Предсједништва БиХ. На одсјечену колону је из свих праваца, и са прозора оближњих кућа, осута паљба. Војници нису пружали отпор већ су одложили оружје. Већина заробљених је спроведена у ДТВ „Партизан“, Центар служби безбједности, Централни затвор и друге казамате. У просторијама „Партизана“, прије него што су размијењени или спроведени у Централни затвор, војници су свирепо премлаћивани. О овим догађајима, Кукањац је записао је сљедеће: - У току преговора 3. маја 1992. године око нашег изласка из града имали смо много проблема везаних за пуштање Изетбеговића и излазак колоне. Представник Европске заједнице Португалац Переира инсистирао је да Изетбеговић и ја дођемо у команду УНПРОФОР-а како би преговарали. Циљ је био „ослободити“ Изетбеговића а мене би, наравно, муслимани заробили... Генерал Кукањац се сјећа да је његово неприхватање разљутило Португалца, за којег вјерује да је „одиграо нечасну улогу око напада на колону у Добровољачкој“. С друге стране, написао је, генерал Луис Мекензи био је частан човјек. Када је чуо да је колона прекинута, Мекензи је покушао да провјери информацију, али му муслимански војници нису дозволили да прође барикаде. Тада је био свједок заробљавања припадника ЈНA, међу њима и начелника санитета доктора Будимира Радуловића. Супруга убијеног доктора тврди да је њеног мужа „убио Зоран Чегар, један од замјеника Драгана Викића“. - Од војника који је возио санитетско возило, гдје се налазио мој супруг, сазнала сам да је то возило било на крају колоне и да је било обиљежено црвеним крстом. Муслимански војници су тражили да сви напусте возило и предају оружје. Када су изашли, зачула се команда: „Пали!“ Убијен је мој муж, пуковник Сокић и жена по имену Милица - свједочила је Радуловићева супруга. Свједок, који је као грађанско лице био на служби у тадашњој ЈНA, испричао је да су га, с лисицама на рукама, одвели у Скупштину града, ударајући га кундаком по врату и леђима. Одатле су га пребацили у МУП, гдје су га тукли Викићеви специјалци. Касније, у Штабу ТО, дочекао га је пуковник ЈНA Вехбија Карић, пред којим је, за сарајевску телевизију, морао да каже да су „припадници ЈНA први отворили ватру на Викићеве специјалце, да ЈНA наоружава четнике, да снајперисти пуцају из Војне болнице“... Г. КЛЕПИЋ НЕСТAЛИ Према подацима републичке Канцеларије за тражење несталих и заробљених лица, још се трага за пет припадника ЈНA убијених у Добровољачкој улици. Ријеч је о два Србина, два Aлбанца и једном Мађару. Директор Канцеларије Милан Богданић рекао је за наш лист да су неки од убијених ексхумирани на сарајевским гробљима „Лав“ и Влаково“, подно Требевића, на београдском гробљу „Лијешће“... - Неколико ових примјера говори у прилог тврдњама да је злочин прикриван - оцијенио је Богданић. ЈУКA ПРAЗИНA У извјештају Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човјечности и међународног права бивше Савезне Републике Југославије наведено је да је посебну улогу у масакру над колоном војника ЈНA у Добровољачкој улици имао Јука Празина. Празина, познати сарајевски криминалац, наведено је у извјештају, на почетку рата формирао је јединицу „Зелене беретке“, која је у 1992. години имала 2.300 људи под оружјем. У Сарајеву су имали 35 база са логорима, у којима су масовно убијани Срби. Јусуф Празина, наведено је, између осталог, у извјештају, напустио је Сарајево крајем октобра 1992. године по налогу Aлије Изетбеговића (налог му је пренио потпредсједник Владе такозване БиХ), а затим је убијен у Белгији... „МЈЕСТО ЗЛОЧИНA“ БН телевизија синоћ је премијерно приказала документарни филм о масакру војника бивше ЈНA у Добровољачкој улици у Сарајеву под називом „Мјесто злочина“. Монтажа овог снажног филмског документа, у којем је поменути злочин муслиманских паравојних јединица сагледан из свих углова, завршена је прије неколико дана. „Мјесто злочина“ траје 53 минута, а снимљено је у продукцији „Срна филма“ из Пала. Режирао га је Милован Пандуревић, док су аутори сценарија Милован Пандуревић, Милован Јевтовић и Маја Бекчић - Петровић. У филму су коришћени архивски материјали „Срна филма“, Кинотеке Републике Српске, Радио-телевизије Србије, Радио-телевизије Републике Српске, Aлтернативне телевизије и локалних сарајевских ТВ станица. Сниматељи „Мјеста злочина“ били су Обрад Млађен, Војислав Стјепановић, Марин Цвијетић, Владимир Дивјак и Синиша Ступар, а оригиналну музику компоновао је Славиша Гуја. С. Ш. ПРИКРИВAЊЕ Борачка организација Републике Српске затражила је јуче од свих тужилаштава у БиХ одговор на питање зашто још нико није одговарао за злочин у сарајевској Добровољачкој улици. Такође, од Тужилаштва БиХ борци траже да починиоци овог злочина буду изведени пред лице правде. Од носилаца власти у Републици Српској и заједничким органима БиХ, Борачка организација захтијева да се на одговарајући начин ангажују на расвјетљавању овог злочина. У саопштењу је наведено да се данас навршава 15 година од подмуклог напада на колону ЈНA у Добровољачкој улици, када су 42 војника убијена, а 215 заробљено. - Припадници бошњачке Aрмије БиХ тада су починили суров злочин против човјечности и мира, уз грубо кршење Женевске конвенције. Убиства и злостављања војника су забиљежена и камерама, па није јасно зашто још нико није одговарао и да ли неко намјерно прикрива овај злочин и омогућава злочинцима да мирно шетају на слободи - наведено је у саопштењу Борачке организације Српске.
  12. Klali, ubijali i spalili 3.260 Srba Masakri poèinjeni na velike pravoslavne praznike Naser Oriæ je direktno ubio ili je odgovoran za smrt 3.260 Srba, dok je u zoni njegove odgovornosti (Srebrenica, Vlasenica, Bratunac, Skelani...) do temelja spaljeno više od 100 srpskih sela - kaže za Glas javnosti direktor Centra za istraživanje zloèina nad srpskim stanovništvom Milivoje Ivaniševiæ, autor više studija i publikacija o stradanju Srba. Svedoèeæi o masakrima koje su poèinile muslimanske jedinice pod komandom ratnog zloèinca Nasera Oriæa, Ivaniševiæ kaže da je od pomenutog broja nevinih srpskih žrtava èak jedna treæina spaljena ili ubijena na izuzetno svirep naèin, hladnim oružjem ili tupim predmetima. "Muslimani su najveæe masakre nad Srbima poèinili na velike pravoslavne praznike - Vidovdan, Petrovdan, Božiæ... U selima Sase i Zalazje u opštini Srebrenica, 12. jula 1992. godine ubijeno je 47 Srba. Istog dana u selima Biljaèa i Zagoni pored Bratunca ubijeno je 14, odnosno sedam Srba. Stravièni zloèini poèinjeni su i u srebrenièkom kraju, gde je 24. septembra u selu Podravanje zverski ubijeno 32 Srba, a istog dana u površinskom kopu rudnika boksita još sedmoro Srba. Dva dana kasnije, u selu Rogosija, opština Vlasenica, masakrirano je 28 Srba, a 5. oktobra u bratunaèkim selima Fakoviæi i Boljeviæi poklano je 17, odnosno osmoro Srba. Težak masakr muslimanski jurišnici pod komandom Nasera Oriæa poèinili su u selima Donja i Gornja Kamenica kraj Zvornika gde je u jednom danu, 6. novembra 1992. godine, ubijeno izmeðu 109 i 250 Srba, koji su baèeni u masovnu grobnicu i o njima se ni dan-dans ništa ne zna. Zloèini su nastavljeni u èetiri sela bratunaèke opštine - Sikiriæ, Bjelovac, Loznièka rijeka i brana Baèiæi - gde je 14. decembra ubijeno èak 65 žitelja srpske nacionalnosti. Na pravoslavni Božiæ 1993. godine u tri sela pored Bratunca - Ježestica, Kravica i Šiljkoviæ - Naser Oriæ i njegovi zlikovci pobili su 46 Srba, a njihov krvavi pir nastavljen je u Skelanima 16. januara, gde je za nekoliko sati pobijen èak 61 Srbin", svedoèi Milivoje Ivaniševiæ. Prema Ivaniševiæevim reèima, na istom podruèju nastradalo je manje od 2.000 muslimana. "To znaèi da nema govora o nekakvom masakru nad osam hiljada muslimana u julu 1995. godine u srebrenièkom kraju. Svi ubijeni su bili vojnici koji su nastradali u borbama, od vatrenog oružja", kaže Ivaniševiæ. Kao posebno simptomatiènu, naš sagovornik navodi èinjenicu da je za smrt 2.000 muslimana u Srebrenici osumnjièeno i okrivljeno èak 22 Srba, od kojih su sedmorici veæ izreèene dugogodišnje kazne zatvora (general Radosav Krstiæ, Vidoje Blagojeviæ...), dok je za 3.260 Srba "odgovarao" samo jedan èovek - Naser Oriæ - koji je za svoja zlodela i masakre nagraðen sa dve godine zatvora - i odmah osloboðen. n P. Pašiæ Svedoèenja onih koji su preživeli pakao Posle izricanja neshvatljivo niske presude zapovedniku muslimanskih vojnih odreda u Srebrenici Naseru Oriæu, želimo samo da podsetimo na neka od zlodela koja su pripadnici muslimanskih paravojnih i vojnih organizacija pod Oriæevim zapovedništvom poèinili nad srpskim stanovništvom u severoistoènoj Bosni. Prenosimo izjave preživelih Srba, zabeležene u knjizi Milivoja Ivaniševiæa "Hronika našeg groblja". Ratko Nikoliæ iz Opravdiæa: - Zarobili su me 12. januara1993. godine. Sutradan, bila je sreda, odveli su me kod jednog što je bio u maskirnoj odeæi. Na stolu ispred njega je stajao veliki bajonet, u jednoj tacni soli i pištolj. Pitao me je za šta služe so i bajonet. So za hranu, a nož u razlièite svrhe, odgovorio sam. Rekao mi je da to nije taèno veæ da se nožem crtaju krstovi po telu, a so da se oni posole. Posle toga su dva-tri dežurna milicajca ulazila u zatvor i tukli nas nogama, rukama i šipkama svuda po telu dok se ne onesvestimo. Tako više puta u toku dana i noæi, kako je koja smena dolazila. Kasnije su nas tukli èuvari i svi koje bi oni pustili. Za sve to vreme nije nam dolazio lekar. Od svakodnevne tuèe ljudi su umirali. Nismo se kupali, na svaka tri dana smo dobijali kanticu vode za piæe. Milosava Nikoliæ iz Opravdiæa: - Kada su me zarobili, komandant Nezir iz Glogove odveo me je da "vidim svoje Srbe". Zatekla sam èetiri leša muškarca i jednu ženu na nosilima. Jedan od muškaraca nema glave nikako. U Srebrenici su me zatim predali u stanicu milicije. Ulazili su u taj zatvor sa noževima i pitali koga prvo da kolju. Sa mnom je u zatvoru bila Mitroviæ Anða iz Patkovaca i prièala mi da je silovana u Konjeviæ Polju i da je trudna, èak zna i sa kim. Radomir Iliæ iz Miliæa: - Dana 21. maja 1992. godine kamionima smo se, sa obezbeðenja rudnika u Gunjacima, vraæali, kad su nas u naselju Žutica napali muslimani. Iz automatskog oružja su otvorili vatru i pobili koga su mogli, pa su na kamion bacili eksplozivnu napravu tako da su pojedini bili masakrirani veæ pod ceradom kamiona. Deca su vrištala i plakala, a eksplozija mi je otkinula pola prsta sa ruke. Jedan musliman je krenuo da hapsi, a drugi mu je rekao "ubijaj šta æe nam". Gurnuo sam decu sa asfalta i uspeo da se izvuèem iz tog pakla. Ostali su poubijani i masakrirani. Ilija Ivanoviæ iz Kostolomaca: - Zarobljen sam 16. januara 1993. godine u Maltašima. Prvo sam dao izjavu, pa je došao èovek koji mi je pesnicom zatvorio oko. Posle toga je izvadio nož i ubo me njime u predelu pleæke. Nisu mi dali da obrišem krv koja mi je procurela niz leða. Nakon toga je došao neki mladiæ koji me je udario tupim delom noža po glavi. Posle razmene zarobljenika, jedan musliman je rekao da je bio u blatu do kolena, da je jeo presoljenu slaninu i da su mu uši zasecane nožem, posle èega su nas tukli nemilice i gazili nogama. U toku noæi su umrli neki zarobljenici. Prethodno su nas skinuli do pojasa, a kada nas onesveste, polivaju nas vodom. Vojni policajci su nas tukli palicama i mesinganim šipkama koje se savijaju i da bi ih ispravili oni ponovo udaraju po telu. Jednom su nas tukli naizmenièno pet i po sati. Sahranili tuðu butnu kost umesto sina Sretenu Blagojeviæu iz Bratunca Oriæ je ubio sina. Sutra se navršava 14 godina od kako su Oriæeve snage, na brdu iznad Bratunca, ubile Miodraga Maloviæa iz Bratunca - Stavio sam u kovèeg but i spomen sam mu podigo. Mom sinu, mom Boru. E, da vidite. To je sve bolno, ne može se ni opisati - poèinje prièu o svojoj tragediji Sreten Blagojeviæ iz Bratunca, kome je Naser Oriæ 29. maja 1992. ubio devetnaestogodišnjeg sina. - Na Veliki petak 1993. preuzeo sam u Beogradu, kod generala Stankoviæa, jedan but, koji su, kažu, našli samo od moga sina Bora. Ali, ja znam da to nije to. Znam kako je Boro bio razvijen, šta je imo na nogama kad je ubijen, kako je bio obuèen. Uradio sam to za utehu ženi - prièa Sreten. Boro je nastradao u Kravicama, a prema svedoèenju jednog muslimana, njega i još 12 Srba doèepao se živih lièno Oriæ i muèki ih ubio sa svojim pomoænicima. Niko živ nije osto. - Tek u martu 1993, kada su naši oslobodili to podruèje, otkopali smo grobnicu gde su baèeni. To je užas. Strava. Danima smo žena i ja tražili sina. Nije ga bilo. Tamo nijedno telo nije bilo kompletno. Sve raskomadano. Gde je si našo telo, nije bilo glave. Gde si naš'o glavu nije bila tela. Ni ruku, ni nogu. A moga Bora nema. Ni glavu, ništa nisam pronašo - jada se otac, kome je još æerka ostala. Nikad, naravno, neæe moæi da zaboravi te prizore. A žena mu, ni posle toliko godina, još nije pri sebi. - Ma, to nije bila grobnica gde su ih bacili. Ni jamu nisu kopali. Bacili su ih u neku reèicu, i odozgo posuli šoder. Na šta je to lièilo posle godinu dana. Neki su i bodljikavom žicom bili uvezani. Samo su komandiru policije Milutinu Miloševiæu jamu iskopali, jer su ga u kreè bacili. U tom užasu samo leš jedne žene našli smo èitav. A ja sam prepozno svog sinovca, glavu sam mu prepozno. Imo je 21 godinu. to je straoba - seæa se Sreten. Danima je svojim rukama kopao zemlju po Kravicama ne bi li našao išta od svoga sina. Danima su tražili sina jedinoga, sina kome svadbu ne doèekaše, ne bi li ga otac i majka, bar ljudski, u grob stavili. Danima ništa. Ništa i samo ništa. - Malo podalje od te jame žena i ja smo sami kopali zemlju. Nije ga bilo. Nigde ne bi ništa od njega. Smo smo našli èet'ri borca iz Krajine. Zato sam i uz'o onaj but, da crnu ženu bar malo utešim - prièa Sreten. - Još imam æerku i unuèad od nje. Jedino me to održava u životu - kaže. Haška presuda Oriæu pomogla mu je da preseèe. Ne može više u Bratuncu. Ne može to da gleda, ne može više pored muslimana. - Sve mi je jasno. Baš sam juèe sa ženom prièo. I æerki sam reko. Dve æu da prodam i idem. Svet je veliki. Ovo je strašno. Neæu da gledam. A ja ih se ne plašim. pretrpeo sam najgore i najteže. Gore mi u životu nema - završava svoju ispovest Sreten. A sutra se navršava 14 godina od kako su Oriæeve snage, na brdu iznad Bratunca, ubile Miodraga Maloviæa iz Bratunca, koji je za sobom ostavio suprugu i æerke od 17 i 15 godina. - Bio je to prvi jaèi napad Oriæevih snaga. Na nedelju. I mudžahedina je bilo meðu njima. Moj Miodrag je pucao iz mitraljeza dok je imo municije. Pogino je braneæi selo. Prvo je bio ranjen i naši momci su ga preneli u kuæu. Krov joj je bio zapaljen. Morali su da se vrate da se bore. Našli su ga muslimani u podrumu. Nož su mu u pleæku zabijali, prošo je do jetre i želuca. Mrtvog su mi ga naši, na traktoru doterali da ga preuzmem iz Doma zdravlja. Toga dana ubili su nam 27 ljudi - seæa se Dragica dana kada je postala udovica. Sedam dana pre nego što je ubijen, muž joj se, prvi put, uplašio. - Prièo mi tad muž kako je èuo jauke našeg momka, koga su tamo, prema Potoèarima, Oriæevi pekli na žaru. Odsekli su mu ruke i noge i živog ga pekli. Tad se prvi put uplašio. Bio je potišten. Govorila sam mu da æe sve biti dobro, da ne misli o tome - priseæa se. Muža joj, kako kaže, nisu muèili ko što su druge Srbe. A svašta je videla. Užas i užas. - Kad sam uzimala telo muža, videla sam leš jedne medicinske sestre. Gore je, s našima, bila na položajima. Mozak joj se video, lobanja sva razbijena. Da li je metkom ili maljem - ne znam - prièa Dragica. Tek šta je èula, kako su Srbe ubijali Oriæ i njegovi sledbenici. I nijedan srpski praznik nisu promašili. Ivanjdan, Petrovdan, Ilindan... - E, bila je tu devojka Rada, uèenica èetvrtog razreda graðevinske škole. Živoj su joj dojku odsekli, pa je ubili. Našli je, s roditeljima, dok su plastili. E, sine, kakvu je divnu, dugu, plavu kosu imala. I nju su joj posekli. I oca joj, koji je pokušo da je zaštiti, ubili - kazuje Dragica. Užasno je pogodila vest o puštanju Oriæa na slobodu. - Šokirana sam. Ceo svet je protiv nas. Kada sam muža saranjivala, verovala sam da æe neko odgovarati za njegovu smrt. I sad ništa - skrhana bolom završava svoju ispovest. (izvor glas javnosti)
  13. Hronologija, prvi deo Stradanje srpskih porodica u Bosni Ove godine æe se "slaviti" desetogodišnjica završetka rata u Bosni i Hercegovini. U okviru tog jubileja naæiæe se u centru pažnje svetske javnosti pre svega dva dogaðaja – pad Srebrenice i Dejtonski sporazum. Ovom hronologijom, koju je ekskluzivno za Korene zastavio Milivoje Ivaniševic, direktor Centra za istraživanje zloèina nad srpskom narodom u Bosni, želimo da potsetimo na jednu užasnu i preæutanu dimenziju rata u BiH – ubijanje i gašenje celih srpskih porodica Piše: Milivoje Ivaniševiæ Otvorene egzekucije nad Srbima Broda poèele su 25. marta 1992. u ranim jutarnjim èasovima kada su brutalno, bez neposrednog povoda, ubijena tri lica srpske nacionalnosti. Njihova kuæa je razorena i zapaljena. Zloèin izvršila grupa hrvatskih ekstremista, èlanova Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), i time, u dobroj meri, najavili naredne dogaðaje i period nastupajuèeg prvenstveno hrvatskog, ali i muslimanskog, terora nad srpskim narodom i njegovom imovinom u Brodu i ovom delu bosanske Posavine. Žrtve: 1) Andrija (Petar) Martiæ, 1935; njegov sin 2) Momir (Andrija) Martiæ, 1961. i 3) Duško (Milan) Dujaniæ, 1967. Tom prilikom teško su povreðeni Momirova supruga Merima (dev. Kondžiæ) i Branko Dujaniæ. Prilikom napada 26. marta 1992. ubijeno devet meštana srpske nacionalnosti sela Sijekovac. Srpska pravoslavna crkva Svete Ognjene Marije, porušena u Drugom svetskom ratu od muslimana i Hrvata ovog kraja, obnovljena tek 1970, ponovo je razorena. Žrtve: 1) Jovan (Vaso) Zeèeviæ, 1920. i njegova tri sina: 2) Milan (Jovan) Zeèeviæ, 1950; 3) Petar (Jovan) Zeèeviæ, 1953. i 4) Vaso (Jovan) Zeèeviæ, 1958; 5) Luka (Ilija) Miloševiæ, 1943. i njegovi sinovi 6) Željko (Luka) Miloševiæ, 1968. i 7) Dragan (Luka) Miloševiæ, 1974. Donji Malovan, opština Kupres, èisto srpsko selo (Srba 398), našlo se na udaru i stradalo u masovnoj i neoèekivanoj oružanoj invaziji na Kuprešku visoravan, Bosnu i Hercegovinu i SFRJ od strane regularnih vojnih jedinica Republike Hrvatske i hrvatsko-muslimanskih paravojnih i parapolicijskih ilegalnih formacija osnovanih u BiH (pripadnika “Zelenih beretki”, “Patriotske lige”, ZNG i HOS) 3. aprila 1992. Tom prilikom na veoma surov naèin ubijeno više civilnih lica, pogotovo muškaraca iz srpske porodice Duvnjak. Žrtve: 1) Duvnjak (Mitar) Miloš, 1925. i njegov sin 2) Duvnjak (Miloš) Mitar, 1967; 3) Duvnjak (Dane) Mitar, 1940; 4) Duvnjak (Simo) Svetozar, 1962; 5) Duvnjak (Simo) Dušan-Palaèinak, 1967; 6) Duvnjak (Vlado) Milan, 1936; 7) Duvnjak (Dragun) Darinka, 1935; Duvnjak (Aæim) Vlado, 1907; 9) Duvnjak (Luka) Marinko, 1922; 10) Kalniæ (Pero) Niko, 1956; 11) Živko (Jovo) Maksimoviæ, 1966. Èardak i Jasikovaèa, prigradska susedna srpska naselja opštinskog centra i grada Derventa koje su hrvatsko-muslimanske snage Armije BiH opkolile i poèele da napadaju i granatiraju 15.-16. aprila 1992. U akciji uèestvovalo nekoliko stotina Hrvata i muslimana uglavnom dobrovoljaca, pripadnika Armije BiH iz ove i susednih opština, uz snažnu podršku teškog naoružanja koje su iz Republike Hrvatske dovezli pripadnici regularnih oružanih snaga ove nekadašnje jugoslovenske republike. Dana 25-26. aprila 1992. nekoliko grupa žena i dece uspelo da se spase preko reke Ukrine i da preðe na srpsku teritoriju. I pored toga veliki broj meštana je ubijen ili završio u logorima za Srbe koji su otvoreni na više mesta u opštini u samom gradu. Pogotovu u perifernim naseljima Èardak i Jasikovaèa ubijeno je više desetina osoba srpske nacionalnosti. Mnoge žrtve masakrirane i spaljene u svojim kuæama. Ekshumacija stradalnika izvršena u masovnoj grobnici na groblju u Modranu 18. decembra i u zajednièkoj grobnici naselja Èardak izmeðu 21. i 23. decembra 1992. godine. Žrtve: 1) Veljko (Pavo) Lazareviæ, 1947, njegova supruga 2) Mirjana (Vlajko) Lazareviæ, 1950. i njihov sin 3) Duško (Veljko) Lazareviæ, 1972. Derventa, centar grada, 24. april 1992. Dobar deo naselja velikog dela bosanske Posavine, pogotovo gradove i opštinske centre, okupirale su hrvatske vojne formacije pristigle iz susedne države kojima su se pridružile ranije ilegalno formirane razne paravojne i parapolicijske jedinice sastavljene od Hrvata i muslimana iz tog dela Bosne. Teror nad Srbima poèeo je da besni kao što je besneo nad Srbima i Jevrejima u vreme nemaèke okupacije i Paveliæeve Nezavisne Države Hrvatske. Srpsko stanovništvo našlo se bez elementarne fizièke ili pravne zaštite, prepušteno na milost i nemilost predstavnika novih vlasti. U Derventi, kao i u ostalim gradovima, progoni nad Srbima završavaju se ili ubistvima ili hapšenjima i odvoðenjem u koncetracione logore. Porodica Save Živkoviæa likvidirana je u vlastitoj kuæi na veoma surov naèin. Žrtve: 1) Goran (Savo) Živkoviæ, 1977, njegova majka 2) Jelena (Rade) Živkoviæ, 1944. i otac Savo (Boško) Živkoviæ, 1946. Bihaæ - gradsko naselje (Srba 8.212, Hrvata 4.797, muslimana 27.757, jugoslovena 3.961, ostalih 1.080). U pogromu lica srpske nacionalnosti, koji je poèeo još za vreme sukoba u Hrvatskoj i pre nego što je BiH dobila meðunarodno priznanje kao samostalna država, nepoznatog datuma aprila meseca poèeli su, uglavnom u noænim èasovima, Srbi da nestaju. Neki su prinudno iseljavani iz svojih stanova i puštani na slobodnu srpsku teritoriju, neki su odvoðeni u logore, a nekima se izgubio svaki trag. U svim tim sluèajevima opljaèkana je njihova imovina.Tragedija se dogodila jedne noæi kada je u svojoj kuæi stradao Milan Jariæ i nekoliko njegovih najbližih. Sve je podseèalo na ustaške racije u veèim gradovima i tajna ubistva za vreme vladavine Ante Paveliæa i postojanja njegove NDH. Tada je za takve sluèajeve vladala poznata krilatica: “Pojeo ih mrak”. U Bihaæu je u istom vremenskom periodu uništena i srpska pravoslavna crkava Svete Trojice i parohijski dom. Žrtve: 1) Milan Jariæ, 1927; 2) Tihomir (Milan) Jariæ, 1971; 3) Vitomir (Milan) Jariæ, 1970; 4) Rosa (Ðuro) Vuksanoviæ, 1933. Zebina Šuma, opština Srbinje, muslimansko selo sa malim brojem izolovanih srpskih porodica (muslimana 414, Srba 15). Masakr koji su izvršili naoružani muslimani, pripadnici tzv. Zelenih beretki, u stvari Armije BiH, dogodio se 3. maja 1992. i tada su u svojoj kuæi ubijena tri èlana porodice Fuštar, srpske nacionalnosti. Njihova imovina opljaèkana, a kuæa spaljena. Tela pokojnika pronaðena ugljenisana na zgarištu kuæe nakon pet dana, 8. maja 1992, a narednog dana identifikovana od nadležnih organa opštine. Žrtve: 1) Jela Fuštar, 1924, njen suprug 2) Vlado (Pero) Fuštar, 1926. i njihov sin 3) Mile (Vlado) Fuštar, 1966. Krièanovo, dosta veliko posavsko selo u opštini Srpski Brod nastanjeno pretežno meštanima hrvatske nacionalnosti sa malim brojem pripadnika drugih naroda (Hrvata 900, muslimana 8, Srba 45 i Jugoslovena 48). Zloèin se dogodio 5. maja 1992. kada je u srpskom delu sela, u stambenoj zgradi Žarka Tomièeviæa, koji je sticajem sluèajnih okolnosti bio otsutan, masakrirano pet lica ovog srpskog domaæinstva. Prepad na njihovu kuæu i imanje izvršili pretežno meštani pripadnici lokalnih hrvatskih i muslimanskih oružanih jedinica iz sastava promuslimanske Armije BiH i Hrvatskog vijeæa obrane. Tom prilikom su pred kuæom u dvorištu hladnim oružjem, uglavnom noževima, poubijani svi èlanovi porodice Tomièeviæ koji su se zatekli u kuæi. Imovina opljaèkana i uništena. Žrtve: 1) Darinka (Vido) Tomièeviæ, 1941; 2) Ruža (Dušan) Tomièeviæ, 1932; 3) Nedeljko (Savo) Tomièeviæ, 1935; 4) Dragutin (Spasoje) Tomièeviæ, 1934; 5) Marko (Trivo) Tomièeviæ, 1931. Blace, malo selo u opštini Konjic, (21 stanovnik srpske nacionalnosti) napadnuto 15. maja 1992. od domaæih hrvatsko-muslimanskih oružanih formacija, pripadnika Armije BiH. Reè je o nameri i davno utvrðenom planu da se po svaku cenu ovaj deo Hercegovine etnièki oèisti od srpskog stanovništva. Na tim prostorima Hercegovine veæ je uveliko egzistirala nova, prevashodno hrvatska, državna tvorevina proklamovana kao Herceg-Bosna. Prilikom napada na Blace, tipièno planinsko selo na planini Bjelašnici, uz desnu obalu reèice Rakitnice, ubijeno je, na veoma bestijalan naèin, više nedužnih žena i starijih muškaraca. Nekoliko uhvaèenih meštana oterano u logore. U napadu je uèestvovala i poznata specijalna jedinica “Akrepi”. Sva imovina meštana sela Blace opljaèkana, spaljena i uništena. Na srpskom pravoslavnom groblju srušena crkvena kapela. Žrtve: 1) Jelka (Mirko) Goluboviæ, 1910; 2) Manojlo (Jovo) Goluboviæ, 1912; 3) Radojka (Šæepo) Goluboviæ, 1915; 4) Spasenija (Simo) Goluboviæ, 1916; 5) Jelka (Simo) Kilibarda, 1912; 6) Milica (Jakov) Kilibarda, 1912; 7) Ana (Lazar) Kuljanin, 1908; Danica (Spasoje) Kuljanin, 1910; 9) Milka Goluboviæ; 10) Cvija (Marko) Kilibarda, 1912. Vitkoviæi, jedno od najveèih sela u kome su muslimani skoro duplo brojniji od Srba (Srba 372, muslimana 629, jugoslovena 47, ostalih 25) i srpski zaselak Crkvine u opštini Goražde uništeni i istovremeno etnièki oèišæeni od svojih srpskih starosedelaca 20. maja 1992. i u nekoliko narednih dana. Ubistva meštana i njihovih gostiju izvršena prilikom napada, i još više posle racije, u logorima od kojih je posebno poznat logor, u stvari odredište za likvidaciju Srba ne samo Vitkoviæi i Crkvina, veæ i ostalih naselja, pa i iz samog grada, smešten u nekadašnjem Zadružnom domu. U višednevnom pogromu ubijeni su skoro i svi èlanovi srpske porodice Deliæ i njihovi roðaci. Žrtve: 1) Jovo (Vlado) Deliæ, 1947. i njegova braæa 2) Nikola (Vlado) Deliæ, 1943; 3) Novica (Vlado) Deliæ, 1939; 4) Radivoje (Vlado) Deliæ-Rade, 1952. njihov sinovac koji nije živeo u Crkvinama 5) Danilo (Danilo) Deliæ-Dane, 1960; zetovi 6) Ljubo (Pero) Matoviæ, 1934. i 7) Milutin (Tomo) Pejoviæ, 1937. Kasatiæi, ovo selo pripada opštini Hadžiæi, jednoj od deset sarajevskih opština. Reè je o veæem mešovitom selu sa nešto znatnijim, ali ne i dominantnim, brojem muslimana (Srba 129, Hrvata 1, muslimana 185). Napad na srpski deo sela, ustvari na zaselak Miloševiæi, izvršen iznenada 24. maja 1992. od strane neprimerno velikog broja pripadnika Armije BiH regrutovanih pretežno iz ovog, a izvesni broj njih i iz okolnih muslimanskih mesta. Njihov jedini zadatak je bio istrebljenje i proterivanje srpskog stanovništva iz ovog sela, iz opštine i sa podruèja Sarajeva. Po upadu i zaposedanju naselja u vlastitoj kuæi masakrirana jedna od brojnijih srpskih porodica po kojoj ovaj zaselak i nosi ime. Njihova imovina opljaèkana i preneta u muslimanski deo sela, a ostatak spaljen i razoren. Žrtve: 2) Aco (Dejan) Miloševiæ,1952; 2) Dejan (Nikola) Miloševiæ, 1924; 3) Ilija (Ilija) Miloševiæ, 1941; 4) Jovanka (Simo) Miloševiæ, 1929. i 5) Srðan (Gavro) Miloševiæ, 1968, slep mladiæ, i 6) Goran (Radenko) Todoroviæ, 1968. Kladanj, ili bolje reèi opkoljena srpska sela Vranoviæi (Srba 148, Jugoslovena 2), Mladovo (Srba 62, Jugoslovena 2), Olovci (Srba 221, Jugoslovena 1), Brdijelji (Srba 90), Obrèevci (Srba 101) iz opštine Kladanj, kao i srpski deo sela Brnjice (Srba 312, muslimana 498) iz opštine Živinice. Tu se slegao i veliki broj Srba koji su izbegli iz susedne opštine Olovo, kao i samog opštinskog centra Kladnja, ukupno oko 2.500 duša, napadnuti 25. maja 1992. od strane veoma brojnih i dobro naoružanih formacija Armije BiH, regrutovanih kako u samom Kladanju, tako i u Živinicama, Olovu, Tuzli i muslimanskim i hrvatskim naseljima ostalih okolnih opština. Prilikom ovog nièim izazvanog napada ubijeno više lica srpske nacionalnosti, znatan broj njih pohvatan u svojim kuæama i u poljima za vreme uobièajenih proljetnih poljoprivrednih radova i odveden u muslimanske logore Kladnja i drugih opština pod kontrolom muslimanskih i hrvatskih vlasti. Mnogima od njih izgubio se svaki trag i još od tada njihove porodice oèekuju najgore vesti. (Takva sudbina zadesila je Dragana Remetiæa, Dragana Zoranoviæa, Vojka Balotiæa i Vojislava Balotiæa.) Žrtve ovog pokolja u najveèem broju su starije osobe i osobe koje nisu imale moguænosti da se blagovremeno sklone na slobodnu srpsku teritoriju. Zahvaljujuæi žilavom otporu koji su dva dana pružali meštani napadnutih sela najveèi broj stanovnika izvukao se na teritoriju susednih opština Šekoviæi i Zvornik. Posle osvajanja navedenih sela napadaèi i njihovi roðaci odneli su sve što se moglo odneti, opljaèkali kuæe, obore i stoku, a nepokretnu imovinu (stambene zgrade, staje, ambare, i dr.) razorili i spalili. Gotovo u isto vreme u samom gradu uništili pravoslavnu crkvu Sveti Dimitrije, a parohijsko-svetosavski dom opljaèkali i spalili. Žrtve: 1) Jovan Ðeriæ, 1912. i njegova supruga 2) Rajka Ðeriæ, 1918. i njihov sin 3) Budimir (Jovan) Ðeriæ, 1949; 4) Mioljka Škiljeviæ, 1914; 5) Èedo (Laza) Škiljeviæ, 1939. i njegov brat: 6) Milorad (Lazar) Škiljeviæ, 1947; 7) Ilija (Pero) Aleksiæ, 1921. i njegov nepokretan sin Ignjat (Ilija) Aleksiæ, 1954; 9) Rajko (Zora) Aleksiæ, 1947. Ðubrani, malo srpsko naselje u opštini Mostar, zaposele 25. maja 1992. dobro naoružane regularne oružane formacije, pristigle iz susedne Republike Hrvatske, u saradnji sa lokalnim jedinicama tzv. Herceg-Bosne regrutovanim od muslimanskog i hrvatskog stanovništva Mostara i okoline. Prilikom zaposedanja i okupacije naselja ubijene dve ženske i jedna muška osoba srpske nacionalnosti koje su ostale u svojim kuæama i nisu htele, ili nisu mogle, da napuste selo. Njihova, kao i ostala srpska pokretna imovina, opljaèkana a nepokretna uništena. Žrtve: 1) Dragica Janjiæ; 2) Risto (Drago) Janjiæ, 1942; 3) Strahilo (Miæo) Janjiæ, 1950, svi iz zaseoka Kruševica. Gornja Bukovica, na teritoriji opštine Goražde jedno od veoma malih brdsko-planinskih siromašnih sela sa mešovitim sastavom stanovništva, ali i znatnom muslimanskom veæinom (muslimana 30, Srba 13). Napad na srpski deo seoceta muslimani iz sastava oružanih formacija Armije BiH, uglavnom dobrovoljci iz ovog kraja, izvršili 27. maja 1992. i tom prilikom uništili gotovo sve srpsko što su zatekli, od ljudi, bez obzira na uzrast ili pol, do njihove imovine. Veèina meštana srpske nacionalnosti poubijana. Imovina i stoèni fond žrtava i malog broja izbeglih Srba opljaèkani i preneti u muslimanske kuæe. Nepokretna imovina i ono što se nije moglo opljaèkati i odneti razoreno i popaljeno. Tela veèine pokojnika ugljenisana, spaljena u kuæama u kojima su i ubijeni. Žrtve: 1) Božana (Ðorðe) Vukašinoviæ, 1922; 2) Veljko (Dimitrije) Vukašinoviæ, 1920; 3) Vukašin (Petar) Vukašinoviæ, 1902; 4) Grozda (Vujadin) Vukašinoviæ, 1936; 5) Danica (Božo) Vukašinoviæ, 1922; 6) Jovanka (Gavro) Vukašinoviæ, 1932. i njen suprug 7) Miloš (Neðo) Vukašinoviæa, 1928; Milorad (Todor) Vukašinoviæ, 1914. Rastovci, u ovom selu iz opštine Novi Travnik (pre toga Pucarevo), u kome dominantnu veèinu èine Hrvati u odnosu na Srbe i muslimane (Hrvata 543, muslimana 39, Srba 13) iz verskih i nacionalnih motiva, ubijena tri nedužna mlada èoveka, civila srpske nacionalnosti iz porodice Mediæ vatrenim oružjem 30. maja 1992. Ubistvo izvršili naoružani lokalni uniformisani pripadnici Armije BiH. Žrtve: 1) Simo Mediæ, roð. 1968; 2) Dragan Mediæ, 1970. i 3) Mlaðan Mediæ, 1974. Milje, (opština Trnovo-Sarajevo), liliputanski malo i dosta zabaèeno srpsko selo (stanovnika 18) napadnuto i držano pod okupacijom, kao i Trebeèaj, od 30. maja do 16. juna 1992. Sudbina Srba koji su se zatekli u selu u svemu je ista kao i sudbina Srba Trebeèaja. Meštani su zlostavljani, ponižavani, prebijani, a mnogi ubijani na veoma surov naèin. Tela pronaðenih stradalnika ugljenisana. Reè je iskljuèivo o veoma starim osobama srpske nacionalnosti. Njihova imovina opljaèkana i uništena. Zloèin poèinili pripadnici muslimansko-hrvatskih formacija Armije BiH, regrutovani uglavnom sa podruèja Sarajeva. Tela pokojnika sahranjena tek nakon izvesnog vremena i posle povratka VRS i srpskog stanovništva u ovaj kraj. Žrtve: 1) Ljeposava Vitkoviæ, 1921; 2) Draginja Vitkoviæ, 1922; 3) Cvija (Vido) Vitkoviæ, 1924. i 4) Boriša (Aleksa) Ivanoviæ, 1912. Breza, urbani deo grada. Od poèetka ratnih sukoba u BiH do uspostave mira, odnosno sklapanja Dejtonskog sporazuma, Breza je bila i ostala u posedu muslimanskih vlasti. Usled toga mnoge èinjenice o sudbini i stradanju Srba u ovoj opštini, kao i u ostalim opštinama pod vlašæu muslimansko-hrvatske federacije, još uvek su nedostupne struènim službama koje se bave ovim poslom, a time i javnosti. To lokalne vlasti u Brezi godinama dosta efikasno prikrivaju, posebno na užem gradskom podruèju. Ipak, jedan od više zloèina izvršenih nad Srbima u Brezi nije ostao prikriven pred lokalnom javnošæu. Nepoznatog datuma meseca maja 1992. u naselju Branjevac ubijeni su i spaljeni u vlastitoj kuæi majka i njeni sinovi blizanci, još skoro bebe od svega osamnaest meseci. Njihov otac u vreme zloèina nalazio se zatvoren, nemoæan i prebijan u nekom od brojnih logora za Srbe. U to vreme u centru grada uništen je i srpski pravoslavni hram Sveti Prokopije. Žrtve: 1) Slaðana Aðiæ, 1969. i njena deca blizanci 2) Snježana (Radisav) Aðiæ, 1990. i 3) Siniša (Radisav) Aðiæ, 1990. Oparci, srpski zaselak muslimanskog sela Brezovice, opština Srebrenica, u kome muslimani veæ duže vremena èine veæinsko stanovništvo (Srba 64, muslimana 462). Stanovnici ovog srpskog zaseoka napadnuti su 1. juna 1992. od svojih suseda iz samog sela Brezovice, kao i naoružanih meštana iz okolnih muslimanskih sela srebrenièke i bratunaèke opštine, boraca Armije BiH. U napadu ubijeno šest starijih meštana srpske nacionalnosti koji nisu mogli ili nisu hteli da blagovremeno napuste svoje domove. Sva srpska imovina u selu je opljaèkana, a 22 kuæe spaljene i uništene. Imovinu i stoku zaseoka Oparci razneli u svoja domaæinstva muslimanske porodice iz sela Brezovice: žene, deca i roditelji boraca koji su uèestvovali u napadu. Ostatak imovine, ono što se nije moglo odneti, zgrade i ostali objekti, razoreni i spaljeni. Žrtve: 1) Iliæ (Dragutina) Dragiæ, 1939; 2) Iliæ (Momèila) Ratko, 1942; 3) Iliæ (Momèila) Uglješa, 1939; 4) Petroviæ (Cvijetin) Živojin, 1917; 5) Petroviæ (Drago) Milorad, 1923. i 6) Petroviæ (Drago) Dikosava, 1932. Neke od navedenih žrtava su ubijene na najsuroviji naèin. Srpski Brod, gradsko naselje. Za vreme višemeseène hrvatsko-muslimanske okupacije Srpskog Broda (ranije Bosanskog Broda) izvršen je veliki broj ubistava pojedinih lica i braènih parova srpske nacionalnosti. Prema raspoloživoj dokumentaciji u gradu je u toku trajanja ove okupacije ubijeno, pojedinaèno ili u usamljenim braènim parovima bez dece, preko sto lica, civila, srpske nacionalnosti. Ubistva su organizovali i izvršili, po neèijem nalogu ili samovoljno, iskljuèivo pripadnici legalnih vojnih i policijskih vlasti Republike BiH. Jedan od takvih zloèina je svakako svirepo i podmuklo ubistvo porodice Maèinka Branka, izvršeno 1. juna 1992. godine u njihovom stanu u ul. M. Tita br. 117. Žrtve: 1) Mileva (Risto) Marèinko, 1926; 2) Branko (Marko) Marèinko, 1922. i njihov sin 3) Slavko (Branko) Marèinko, 1957. Goražde, urbano gradsko naselje u kome je u toku muslimanske vladavine ovim gradom 5. juna 1992. izvršeno svirepo ubistvo više èlanova jedne od malog broja zaostalih srpskih porodica koje su silom prilika još nalazile u Goraždu. Èlanovi porodice ubijeni su u vlastitoj kuæi. Zloèin poèinili naoružani i uniformisani pripadnici muslimanske policije ili Armije BiH. Kuæa žrtava posle izvršenog zloèina opljaèkana i demolirana. Nije poznato da li su muslimanske vojne ili civilne vlasti pokrenule istragu o ovom zloèinu. Muslimani i njihovo rukovodstvo ovog grada nisu imali obzira ni prema najstarijim srednjovekovnim srpskim istorijskim i kulturnim spomenicima. Razorili srednjovekovnu pravoslavnu crkvu Svetog Muèenika Georgija iz 1446. godine i sve okolne pomoæne objekte, a srpsko groblje bagerom preorali. Žrtve: 1) Nevenka Stojanoviæ, njen suprug 2) Mirko (Petko) Stojanoviæ-Baæo, 1971. njihov trogodišnji sin 3) nepoznato ime (Mirka) Stojanoviæ, njegov deda 4) Petko (Danilo) Stojanoviæ, 1927. i njegova supruga 5) ime nepoznato, prezime Stojanoviæ. Lediæi, opština Trnovo-Sarajevo, veoma malo planinsko i siromašno srpsko selo (stanovnika 36) na obroncima planine Bjelašnice napadnuto, opljaèkano i spaljeno od strane hrvatsko-muslimanskih oružanih formacija Armije BiH u najveèoj meri regrutovanih sa podruèja Sarajeva. Napad izvršen u predveèerje 3. juna 1992. oko 19 èasova i trajao narednog dana skoro do svitanja. Okupacija sela, koje je u meðuvremenu pretvoreno u svojevrsan muslimanski logor za Srbe, trajala do 10. juna. U tom razdoblju na veoma surov naèin ubijeni, uglavnom masakrirani, svi meštani srpske nacionalnosti koji nisu mogli blagovremeno da pobegnu iz svojih kuæa pred razularenim muslimanskim vojnicima. Meðutim, pobijeni su i oni malobrojni koje su muslimani pronašli dok su se krili po okolnim potocima i šumama. Zajednièku grobnicu pet ženskih tela pronašli izviðaèi VRS nakon više od godinu dana, krajem novembra 1993, a patolozi utvrdili uzroke smrti, odnosno sredstva i naèin egzekucije (hladno oružje) i identifikovali žrtve. Reè je o pet starih žena iz Lediæa. Druga kolektivna egzekucija izvršena u isto vreme nad grupom izbeglih meštana koji su pokušali da se probiju prema Kalinoviku. Ovaj zloèin se dogodio blizu lokaliteta Poljice. Ukupan bilans napada na Lediæe je stravièan. Od strane muslimana pobijena je veèina stanovnika ovog sela. Samo mali broj njih je preživao pohod Armije BiH. Neki od njih su naknadno, prilikom pokušaja begstva, ubijeni na drugim usputnim lokacijama (Lenka Tešanoviæ i Stana Tešanoviæ, majka dvojice pokojnika iz spiska koji sledi: Radeta i Milenka Tešanoviæa stradale su nekoliko dana kasnije u selu Srbotina, kod Miljevine, op. Srbinje.) Selo je, kako to obièno biva posle ovakvih muslimanskih oružanih pohoda na srpska naselja, opljaèkano, popaljeno i razoreno do te mere da se konaèno gubi skoro svaki trag srpskog prisustva na tom prostoru. Napad na Lediæe i zasedu u Poljicama TV Sarajevo i ostala njihova sredstva informisanja predstavili na svoj naèin, kao veliku pobedu Armije BiH nad èetnicima, odnosno srpskim oružanim fomacijama. Tela èetiri žrtve iz porodice Tešanoviæ ekshumirana iz masovne grobnice na Javorskoj kosi tek oktobra 2001. Žrtve: 1) Nenad (Ostoja) Vasiæ, 1931. i njegova supruga 2) Mara (Drago) Vasiæ, 1930; 3) Milenko (Milivoje) Tešanoviæ, 1960, njegova supruga 4) Nevenka (Mlaðen) Tešanoviæ, 1963. i brat 5) Rade (Milivoje) Tešanoviæ, 1964, njegova supruga 6) Vinka (Rajko) Tešanoviæ, 1965. i njihov sin od nepunih godinu dana: 7) Milan (Rade) Tešanoviæ, 1991; Milorad (Drago) Tešanoviæ, 1956. i njegova deca, kæerka: 9) Danijela (Milorad) Tešanoviæ, 1980; i sin 10) Dragomir (Milorad) Tešanoviæ,1982; 11) Radojka (Miloš) Vasiæ, 1954; i njena kæi 12) Slaðana (Veljko) Sekuliæ, 1979; 13) Slavojka (Miloš) Vasiæ, 1964. 14) Savo (Ljubo) Kenjiæ, 1933; 15) Rade (Aleksa) Mijovèiæ, 1922; 16) Savka (Nikola) Vasiæ, 1914; 17); Stana Vitkoviæ, 1925; 18) Zora (Jovan) Vasiæ, 1919; 19) Milka (Danila) Vasiæ 1936; 20) Ljubica (Ðuro) Vasiæ 1908; 21) Ikonija (Lazar) Vasiæ 1900; 22) Tankosava (Aleksa) Vasiæ 1920; 23) Drago Vasiæ, 1954; 24) Nikola (Stanko) Vasiæ, 1950. Lisoviæi, po broju stanovnika više nego liliputanski malo srpsko selo u odumiranju (svega 6 stanovnika) na desnoj obali reke Bosne, opština Trnovo-Sarajevo, muslimani, pripadnici Armije BiH, napali, okupirali i držali pod pod svojom vlašæu od 6. do 12. juna 1992. Za to vreme dve treæine meštana ovog sela surovo poubijali, uglavnom hladnim oružjem: pretežno nožem i maljem. Skromnu imovinu i stoku tih nekoliko porodica opljaèkali, a nekretnine popalili. Od tada je selo etnièki uništeno i u Lisoviæima nema uslova za život. Žrtve: 1) Marko (Milan) Ivanoviæ, 1931; 2) Danilo (Blaško) Ivanoviæ, 1925; 3) Cvijeta (Aleksa) Ivanoviæ, 1923. i njen suprug 4) Simo (Manojlo) Ivanoviæ, 1925. Hotonj, za lokalne uslove dosta veliko, višenacionalno, selo (opština Vogošæa-Sarajevo) u kome dominantnu skupinu èini muslimanska populacija (Hrvata 59, muslimana 2.042, Srba 800, jugoslovena 98, ostalih 50). Srpski deo sela i okolni srpski zaseoci napadnuti 8. juna 1992. od strane pripadnika Prvog korpusa Armije BiH regrutovanih sa podruèja ove i susednih sarajevskih opština. Tom prilikom ubijeno šest lica srpske nacionalnosti, od toga njih pet iz porodice Pajdakoviæ. Preživeli meštani srpske nacionalnosti spas potražili na teritoriji i u naseljima pod upravom srpskih organa vlasti. Pokretna imovina stradalih i izbeglih Srba opljaèkana, a nepokretna spaljena i uništena. Žrtve: 1) Boško (Jovo) Pajdakoviæ, 1913, njegova supruga 2) Desa (Nikola) Pajdakoviæ, 1915; 3) Kamenko (Boro) Pajdakoviæ, 1959; 4) Milan (Ðorðe) Pajdakoviæ, 1963; 5) Milena Pajdakoviæ, 1912. Vlahoviæi, muslimansko selo u opštini Višegrad sa svega par srpskih porodica (muslimana 141, Srba u kome su naoružani meštani muslimanske veroispovesti i njihovi sauèesnici iz susednih muslimanskih sela, još ranije svrstani u oružane formacije Zelenih beretki Armije BiH, iz verskih i nacionalnih pobuda, izvršili svirepo, nièim izazvano, ubistvo tri civila iz ugledne srpske porodice Šimšiæ. Zloèin se dogodio u kasnim poslepodnevnim èasovima 9. juna 1992. dok su žrtve skupljale i dogonile stoku sa susednog pašnjaka. Njihova imovina i stoka opljaèkani, a kuæe spaljene i razorene. Žrtve: 1) Dragomir (Momèilo) Šimšiæ, 1948, njegova supruga 2) Perka (Vitomir) Šimšiæ, 1941. i stric: 3) Božo (Obren) Šimšiæ, 1932. Èemerno (Opština Ilijaš-Sarajevo). Najžešæi napad na ovo malo i dosta izolovano srpsko planinsko selo (Srba 13) - koje je od poèetka ratnih dejstava bilo meta èestih nasrtaja i granatiranja muslimana iz Sarajeva - pripadnici Armije BiH, izvršili 10. juna 1992. Tom prilikom stradali bezmalo svi stanovnici ovog sela, kao i njihovi branioci, od kojih su mnogi došli dobrovoljno da pomognu malobrojnu odbranu srpskog stanovništva Èemernog. Kao i u ostalim muslimanskim napadima na srpska sela sve u selu je opljaèkano, odneto u Sarajevo i okolna muslimanska sela, a što se nije moglo poneti to je popaljeno i razoreno. Pored trideset ubijenih meštana i dobrovoljaca koji su pokušali da ih odbrane, sve lica srpske nacionalnosti, još više njih je lakše i teže ranjeno ili sprovedeno u poznata muèilišta, zloglasne sarajevske logore za Srbe. Žrtve: 1) Miloš (Aæim) Bunjevac 1955, njegova majka 2) Mirosava (Risto) Bunjevac 1926. brat 3) Ranko (Aæim) Bunjevac, 1961 i Miloševa supruga 4) Slavojka (Nikola) Bunjevac, 1957. potom 5) Ðorðo (Jovan) Bunjevac 1936, supruga 6) Koviljka (Lazar) Bunjevac, 1937. i njihov sin 7) Goran (Ðorðe) Bunjevac 1965; Rajko (Jovan) Bunjevac, 1952; 9) Novko (Neðo) Æetkoviæ, 1912; 10) Spasenija Damjanoviæ-Tasa, 1935. i njene dve kæerke 11) Ranka (Milan) Damjanoviæ, 1963. i 12) Jadranka (Milan) Damjanoviæ, 1960; 13) Stanka (Mlaðen) Damjanoviæ, 1935. i njen sin 14) Zdravko (Vukašin) Damjanoviæ, 1965; 15) Manojlo (Borivoje) Ðuka, 1971; 16) Gojko (Novo) Æurðiæ, 1958; 17) Miroslav (Samojko) Jankoviæ-Miro, 1966; 18) Sreten (Tomislav) Jankoviæ, 1964; 19) Radomir (Radovan) Jevtiæ, 1957; 20) Svetozar-Triša (Mihajlo) Kapetanoviæ, 1941; 21) Ljubiša (Radoje) Lazendiæ, 1971; 22) Milovan (Miloš) Maleševiæ, 1963; 23) Žarko (Dušan) Maleševiæ, 1959; 24) Nedeljko (Slobodan) Miæiæ-Nenad, 1968; 25) Stanoje (Jovan) Mirkoviæ, 1968; 26) Miro (Milan) Pantiæ, 1969; 27) Stana (Simo) Raševiæ, 1926; 28) Milinko (Risto) Trifkoviæ, 1933. njegova žena 29) Janja (Milan) Trifkoviæ, 1941. i njihov sin 30) Rajko (Milinko) Trifkoviæ, 1979. - nastaviæe se