Vukasin

Members
  • Content Count

    676
  • Joined

  • Last visited

About Vukasin

  • Rank
    Dzomba
  • Birthday May 6

Profile Information

  • Gender
    Male
  • Location
    ...neđe u brdima više Novog Grada
  1. РАНА ЈЕСЕН Стиже рана јесен у мој завичај Ђе је природа к'о на земљи рај Не зна око чему да се диви више Како такве благодети да опише Октобарска јутра сунцем обасјана Док опало лишће мекану стазу прави А поред куће тихо жубори чаробна Сана Ђе душа моја - прошета сваког дана Село мало за зиму се припрема Шумом одзвањају познати гласови Са голих грана чују се разигране птице Да л' да опет очекују бијеле леденице Са планине вјетар пири - руке своје шири Док се природа пресвлачи у ново рухо Као де гледаш у свијет прича и бајки Јесењи спектар боја - дивота моја
  2. Pozdrav Rado! Hvala tebi na čitanju. A, u Svodni sve po starom... Svako dobro želim!
  3. ЗАВИЧАЈНА Ријеко Уно, извиреш нам у Лици Поносе се с' тобом браћа Крајишници У Новом Граду, твоја те чека Сана Загрљајем чврстим к'о и сваког дана Старо гнијездо славније' нам предака Ту ме на Ђурђевдан роди, моја мила мајка Зелена Грмеч гора и Козара наша славна Љепотом неописивом занавијек овјенчана Ђе год да кренем - ђе год био Крајину и завичај - никад заборавио!
  4. НЕЂЕЉА Неђеља, дан лијеп, к'о у прољеће... Обасјан сунчевим зрацима, који су се кроз густе наборе завјеса на прозорима пробијали к'о небеске нити кроз ово натмурено германско небо. Замијењен је завичај, ево већ дванаеста година како праг прелази... Дан за одмор, како је од давнина ријеч Господа записана. Породица на окупу. Мајка је у кухињи завршавала воћни колач, а отац је сједио на фотељи задубљен у једну од својих књига. А, у сред собе, мало дијете које је тек пошло у школу прије неког времена, лежало је опуштено на каучу и шарало на папиру разна имена. Било је опуштено, тако је бар личило, док су му се у глави врзмала питања и питања... ''Тајо! А што се ти другачије зовеш од Јоханиног тате? Он се зове Арнолд.'' ''Што си ти тако велики и широк, а све тате од мојих пријатеља у школи мањи су од тебе? ''Што наше презиме завршава другачије од њихових? Једино се код нашије' кумова овђе презиме исто завршава к'о код нас... Ми и Дмитровићи, сви други су Ван Бек или Јансен.'' ''Како то да се ми другачије крстимо од њих? Ми се са три прста прекрстимо на лијево, а они са испруженим дланом на десно.'' ''Што ти тајо, пишеш увијек оним другачијим словима када пишеш на нашем језику? И мама тако пише! Скоро све наше књиге у кући су написане таквим словима.'' ''Ишли смо са школом у ону велику градску цркву, а она је скроз другачија од наше цркве... Хладна! Нема тако лијепих слика к'о кад наше цркве. Сјећаш се тата, кад си ме водио у наше село, тамо на планини... Како је наша црква лијепа! Мала, бијела, на пропланку, а иза ње густа шума. Кад смо тамо, увијек идемо до цркве. А унутра пуно лијепих слика анђела и разних људи... Сјећаш ли се тајо? Ја више ништа не разумијем!'' Гледао је отац своју малу 'ћеру која га је обасипала са хиљаду питања... Гледао је своје мало злато како већ са непуних седам годиница види разлике између ''нас'' и ''њих''... Слушао како се чедо његово бори са самим собом да буде оно што није... Да буде к'о њени другари из школе... Знао је да ће тај дан да дође... Ево га! Ту је! Стигао је! ''Дођ' дер пиле татино, да теби твој тајо понешто објасни!'', зачуо се громки глас, који је одавао нашег човјека, горштака. ''Ђе да почнем...'', рекао је више за себе. ''Ми се 'ћери, зовемо другачије од твојих пријатеља зато што су они Холанђани, а ми смо Срби. Никада наша имена нијесу била иста к'о њихова. Ми имамо наша стара српска имена, а они, њихова, холандска...'' ''А то, дијете моје драго што сам ја шири, крупнији и већи, ја зато што сам ја - што смо ми из оније' српских крајева ђе 'но живе планинци, брђани наши, горштаци. А, тамо смо сви, тако некако, природно, зеру јачи. Так'а нам клима, поднебље... Крајина је то!'' ''Код нас Срба већина нашије' презимена завршава на -ић, к'о што ти 'но рече, к'о код нас и код кумова, али има и презимена која су настала од надимака... Да, да! О томе ћу ти причати неки други пут. Ништа то није чудно, пиле тајино, што се ми другачије зовемо од твојих пријатеља. Ми смо овђе дошли, у њихову земљу, а они су нас примили. А знадеш и сама, да доле код нас, сви имамо иста имена, је л' де? Па да, јер оно је наша земља, наша ђедовина...'' ''А шта је то ђедовина?'', питала га је кћер. ''То је све наше! И презиме, и поријекло, и обичаји, и традиција. Знадем ја да ти то још добро не разумијеш, али кад још зеру порастеш, објасниће теби то твој тајо. Битно је да само знаш да смо то ми! Ко смо и шта смо!'' ''А, то што се ми другачије крстимо од твојих другара је зато што смо ми православни хришћани, а твоји другари су римокатолици и протестанти. Каде будеш била мало старија, све ћу ја теби лијепо објаснити. Битно је да знадеш да смо ми Срби, један од народа који су другачији од Холанђана. Они имају своју вјеру и културу, а ми Срби своју. ''А је л' има још народа који су к'о ми, православни?'', упита га 'ћера. ''Има, има, како да нема; поред Срба, туј су још и наша браћа Руси, па Грци, Бугари, Румуни...'', одговори отац. ''Оне слике што виђаш у нашијем црквама, то су ти иконе. Оне представљају наше свеце. Сјећаш ли се, у нашој малој цркви, у Крајини, оне велике лијепе иконе са десне стране кад приђеш иконостасу?'', упита отац своју миљеницу. ''Сјећам се тата, увијек јој приђеш да је пољубиш. То је Свети Ђурађ, причао си ми, то је наша Крсна слава''. ''Е, те лијепе слике што ти кажеш, то су ти значи иконе. И њих ћемо увијек виђети код нас Срба и православније' хришћана.'', објасни јој отац. ''Је л' ти саде зеру јасније, пиле тајино?'' ''Јесте, тајо! А, 'оћемо ли ми ићи у наш завичај, код ђеда и код баке. Ја сам се баш ужелила и ђеда и баке, и чике и стрине. Једва чекам да видим браћу. И, они су саде сигурно порасли, и мали Лука, тако да се и с' њиме могу играти'', рече усхићено. ''Наравно, злато моје мало'', рече отац и чврсто загрли своју малу 'ћер, док му је широки осмијех прекривао лице... Ништа му више није могло покварити угођај ове свете неђеље... ''Ево, и колач је готов. Ђе сте вас двоје мени?'', јави се мајка из кухиње, носећи колач да се засладе... И њено је лице било сретно, гледајући своја два најдража бића...
  5. ДИЖЕМ ОВУ ЧАШУ Дижем ову чашу вина За све моје од давнина Од Новога па до Книна Ђе је Крупа, ђе је Глина Дижем ову чашу вина За све моје Крајишнике Са Козаре, Лике и Баније И све љепоте Далмације Дижем ову чашу вина За горштаке мога рода Са Плитвица и са Пливе И нашег соја Грмечкога Дижем ову чашу вина За обе наше Костајнице Шатор, Гламоч, Бања Луку До Грачаца и Буковице Дижем ову чашу вина За све наше што их нема Док је Срба Крајишника Нашег рода, понос нам и дика
  6. MISLI U NOĆI Zvjezdana noć u svojim čarima A, ja sjedim sa svojim mislima Okružen nebitnim stvarima Ispijajući čašu bijelog vina Gledam mjesec visoko na nebu Dok razmišljam o svom kraju Pored mene kofer još prazan Kada li će naići taj dan važan I drugu čašu vina sipam sebi Dok cigare žar razbija tamu sobe Znam da je i tebi kao i meni Navuci taj tvoj osmijeh, ne veni Kasna je noć, vrijeme k'o da stoji Ni dašak vjetra da se osjeti Kome li je sad teže, o sati moji Kome da se pjesma ova posveti Još vina dosipam, pije mi se ove noći Kući bi' da krenem, među svoje ljude Hoću li i ja uskoro na taj put poći Noći neprospavane, zore ti rujne sude Uskoro, uskoro - sam sebi kažem Vino ispijam, dno flaše nazirem Gledam ljubu, a riječi svoje važem Očiju njenih pogled - utjeha je moja
  7. PETROVDAN Ljeto stiglo, svuda sunce grije Toplo i oko duše, brate Misli same na put krenuše Mnogi bi da se ognjištu vrate Evo, i Petrovdan na vrata kuca To je dan Svetih Pavla i Petra I moj Novi Grad svečano ruho ima Širom su kapije otvorene svima Kap po kap, rijekama našim teče Kao riječi šapatom izgovorene Da l' je Una - Il' je Sana Obe one teku kroz moje vene Sva naša lijepa sela šarena Do svog ponosnog grada navrate Slavi se i veseli do kasno u noć Petrovdane i rodno mjesto moje I ja ću vam jednom zorom doć'
  8. IME SRBINOVO Oduzima se srpstvo Semberije Veli neko, nisu oni Srbi Višnjić Filipa gusle se čuju O srpskoj Semberiji pjevaju! Oduzima se srpstvo Hercegovine Veli neko, nisu oni Srbi To je Svetog Vasilija đedovina To je srpska Hercegovina! Oduzima se srpstvo Romanije Veli neko, nisu oni Srbi Oj Romanijo, goro od junaka Zavičaj Srba, Starine Novaka! Oduzima se srpstvo Krajine Veli neko, nisu oni Srbi To je zemlja buna i srpskih ustanika Postojbina Srba, ljutih Krajišnika! Oduzima se srpstvo naših zemalja Brate mili, ništa to ne valja U nekakvo bosanstvo utapaju nas Al' mi znamo - put Svetog Save je spas!
  9. ОТАЏБИНА Отаџбина... Једна ријеч, а хиљаду значења. Света нам је та ријеч, отаџбина! О њој се пјевало, за њу се гинуло. Приче причале, уз гусле наше свете... Отаџбина, отаџбина! Ријеч је то, која се изговара са поносом на лицу. ...са срцем великим к'о планина! Кад се Срб' рађао, отаџбини се клицало. Крштења, вјенчања, кумовања... Од предака нам остала, да се њоме дичимо! За потомке да је чувамо и о њој причамо! Отаџбина се Србљем поносила! А, Србин... Отаџбином! За вјеке вјекова! Тако нам Бог помог'о!
  10. ČUVAR U NOĆI Veče se, polako, pod moj prozor prikrada Dok zvijezde, stidljivo. na nebu proviruju Gospodin mjesec svoju uvertiru čeka Dok se tama spremi - Kao kakva dama Čuvari noći, tu su svuda oko nas Neraskidiva spona na međi jave i sna Nikoga ne bude i na snove paze Nečujno, tiho - U svijetlosti noći gaze Dok moja mila spava, ja je pazim Loši snovi, kraj mene ne mogu proći Držim je u naručju i po kosi mazim Slušam njeno srce - O, ljubavne moći! Čuvar u noći, nikad' nisam pao Lik moje drage, u mojoj je duši Za ljubav moju, sve bi u životu dao I svaki bol nanesen - Ja bi da odnesem! Veče se, polako, već prikralo oko nas Čuje se, zvijezda, na nebu graja Gospodin mjesec, po nebu se šeta Volim te, mila - Uvijek mi sretna bila!
  11. U BEOGRADU Kad' se nađu u Beogradu braća Zdravi se i grli, ne zna se ko je prvi Srce se kroz priče Kozari vraća Korijeni su pobro, naši tamo... Godine prolaze, kako koja Stari se i kosa polako bijeli Nasljednici ljutog krajiškog soja Korijeni su pobro, naši tamo... I dok u Beogradu provode dane Sjećamo se raznoraznih zgoda A, šetamo obalama Une i Sane Korijeni su pobro, naši tamo... Da l' bili na Adi il' u Sremčici Ponos smo mi naših baka i đedova Porijeklo ne damo, nismo stranci Korijeni su pobro, naši tamo... Da ne zaboravim i sestre naše Ljepotice, k'o iz priča, gorske vile Oj Svodno! Oj Strigovo! (selo naše) Korijeni su pobro, naši tamo...
  12. ЧОВЈЕКОМ СЕ ЗВАТИ У данашње вријеме човјеком бити И самим се собом поносити Модерног доба највеће бреме Моћи носити у ово невријеме Није лако остати чиста срца Кад у друштву све око тебе пуца И на поштење са презиром гледа Ђе се правди - праведно мјесто не да Материјализам на сваком кораку Без Бога људи корачају у мраку И не виде даље од сопственог носа Под теретом гријеха, без поноса Тако ми моје крајишке части Српског образа и Божије власти Људскост, достојанствено носим И духовношћу својом поносим И бићу човјек - и човјеком се звати! Тако ми Бог помог'о!