R@L

Members
  • Content Count

    122
  • Joined

  • Last visited

About R@L

  • Rank
    Dzomba
  1. Интересантан и веома занимљив текст, али мислим да си погријешио код презимена Војводе Остоје Јањатовића Корманоша. Његово је презиме било Јањетовић. Поздрав, Вукашин Ма некад и погријешим али овај пут баш нисам :smile сад сам погледала и тако пише у књизи из које сам преписивала. Поздрав !
  2. Posto nemam vremena da prepisujem , ja sam nastavak skenirala i poslala Lickom Vuku na e-mail i vjerujem da ce vam on to ovdje lijepo postaviti da mozete citati.
  3. R@L

    Potrebna pomoæ

    Овдје сам пронашла нешто о презимену Стојисављевић .... ПЕЈИЋИ Класификацијом личких презимена, презиме Пејић, по свом настанку , спада у групу презимена која су настала од мушког имена Пејо (Петар). "" Старо презиме им је Родић"" Старином су из Херцеговине. Народно предање доводи Родиће у родбинску везу са још осам братстава. То предање надаље казује, да се из Херцеговине прије 250-300 година доселила једна имућна породица, са много чељади, у Плавно на тромеђу Лике, Далмације и Босне. Био је то отац са девет синова, врло богат са доста ситног и крупног блага. Осам синова пожени, кад је који приспјевао за женидбу, а једнога који је био ситан и негледан није мислио ни женити. Ипак и овога ожени под старе дане и од њега потичу Старчевићи. Најстаријега снаје прозову Родом, те су од њега настали Родићи, другом је било име Пејо (Петар) те су од њега потекли Пејићи, једноме је опет било име Лука, и од њега потичу Лукићи, једноме Новак, те од њега воде поријекло Новаковићи, једна је имао жену Стоју, те су се по њој прозвали Стојисављевићи ( Стојсављевићи, Стоисављевићи ) , а жену једнога од њих прозову Ђумом (сигурно јој је било име Ђурђија), те од ње постану Ђумићи. Од Тадије постали су Тадићи, а од Милана, Милановићи. РОДИЋИ Најстарија постојбина Родића је Стара Србија, одлатле су прешли око 1481.године за вријеме прве Српске сеобе у Херцеговину, а мало затим из Херцеговине у сјеверну Далмацију, односно на тромеђу Далмације, Босне и Лике, у Плавно. Послије изгона Турака из Лике 1689. године преселе се у Лику и Крбаву. Народна традиција, преношења с кољена на кољено говори о поријеклу Родића и ово.. ...........(слиједи текст као и код презимена Пејић, досељавање из Херцеговине отац са девет синова)..... Посматрајући са стране како му све иде од руке, пород и имање, стари отац одлучи да ожени и оног малог сина , који је већ мало пристарио. Што науми , то и учини. Кад то народ виђе, стане говорити: "Ха, ено га гдје је оженио старчића!" И од тога старчића постадоше Старчевићи. У Лици и Крбави има 18 презимена, и сачувало се предање, да су "једно плетиво". То су: Родићи, Пејићи, Лукићи, Новаковићи, Стојсављевићи, Ђумићи, Тадићи, Милановићи, Ступари, Умчевићи, Старчевићи, Дајићи, Радошевићи, Будимири, Вајагићи, Томићи, Ђуге и Сучевићи.
  4. МИЛЕУСНИЋИ 12. аугуста 1690. године повјереник за настањивање Лике и Крбаве Јерај Крижанић дозволио је кнезу Вуку Милеуснићу да са 40 српских породица насели ширококулско подручје и земљу заузму на уговор. Тада су дошле ове породице: Цвјетићани, Чанци, Дејановићи, Дмитровићи, Галовићи, Јелићи, Јовићи, Клашњићи, Кораћи, Капице, Маргићи, Марићи, Милеуснићи, Миљановићи, Новковићи, Ножинићи, Паскаши, Перашковићи, Ракићи, Репци, Сикирице, Узелци, Војновићи, Вукелићи и Зечевићи. Ове породице се расуше из Широке Куле по свој Лици и Крбави (Срб и Доњи Лапац). У својој историји Милеуснићи доживљавају тешку трагедију. Године 1746, па све до 1756. аустријски генерал Лаудон вршио је присилно додељивање нових презимена Милеуснићима по њиховим шпицнаметима. Из писаних извора сазнајемо да се Милеуснића ,,много народило,, и да је то био разлог њиховог ,,расписивања,,. Ипак је постојао много јачи разлог за распис Милеуснића, а то сам сазнао 1979. године боравећи у Бечу и проучавајући грађу о свему које сам сматрао од велике важности за историју Лике. У Дворском државном архиву (Haus-Hof- und Staatsarchiv) пронашао сам ове податке: ,, У ширококулском заселку Вукави, причају Милеуснићи, да је била њихова земља, на којој су данас римокатолици Орешковићи. Неки Грубе Орешковић преваром препише то земљиште на се. Народ приповиједа, да је тај исти Грубе Орешковић помагао Лаудону ,,расписати,, Милеусниће. Како се из свега тога могло закључити, радило се о насељавању римокатолика у Широку Кулу на земљиште Милеуснића. То је тај крупнији разлог, због кога је требало уништити племе Милеуснића, те самим тим би престао да важи уговор од 123, аугуста 1690.године , у којему је писао да је то земљиште њихово. Матице православне цркве парохије ширококулске, које потичу из 1788. године пуне су ,, Лаудонових презимена,, па тако имамо: Ракиће, Дмитровиће, Суџуковиће, Одановиће, Коваче, Милисављевиће, Зечевиће, Заставниковиће, Ловриће, Кораће, Чубриће, Човиће, Радмановиће, Жужиће, Јоветиће, Гвозденовиће, Капице, Клашњиће и Вукелиће. Сви воде поријекло од Милеуснића, те славе једно Крсно име св. Николу. Из Лике се раширише по Банији, Кордуну и свој Босанској Крајини.
  5. МАТИЈЕВИЋИ Кнез Никола Зрински даровао је Лич са свим припадностима Јулију Чикулину и његовом потомству. Из регистра ,,од давања житка Крмпоћаном,, за годину 1606/6 што га је водио Чикулин сазнајемо за имена појединих родова. Међу њима се спомињу Матијевићи, Петровићи, Скоруповићи (Скорупи) и Буторци. У Лику су дошли из сјеверне Далмације, а у Далмацију из Херцеговине, околина Буне, Почитеља и Гацког. Највјероватније да су припадали племену Дробњака. Њихов прађед звао се Матеша Крмпотић. Кад је Лика очишћена од Турака 1689. године пређе Матеша преко Велебита, са својом задругом, и настани се у Грачацу. Син му Дује (Дујман) и цијело му потомство прозову се по њему Матијевић. Матијевића има и православних и католика. Познато је из католичких писаних извора , да су Срби милом или силом, прелазили у католичанство док код Хрвата то није био случај. У Грачацу се размножише , раширише и раселише по свој Лици. Пре Дољанске буне (1858) иселе се две куће Матијевића из Попине (Зрмања) те се населише у Босанској Крајини и у Бихаћким Дољанима.
  6. МАНДИЋИ Мандићи, Павичићи, Радуловићи, Војновићи, Машићи, Алексићи, Вукмировићи припадају братству Косовчића, а племену Дробњака из Херцеговине. Према народној традицији у вријеме Косовске битке (1389) био је дробњачки војвода Ђурјан Косовчић, који је водио Дробњаке на Косово, у тој борби задобио је седам рана и изгубио много Дробњака. Војвода Ђурјан имао је синове: Милана од кога су Барци, па Вукана од кога су Вукмировићи, Данчула од кога су Данчуловићи, и још двојицу чија имена није сачувала народна традиција. Данас се нико не презива старим презименом Косовчићи. Они су се разбратствили на многе породице. Дијеле се на двије главне групе на: Ђурјановиће и Омакаловиће. Ове двије групе дијеле се опет на мање, и то: Ђурјановићи на: Барце, Вукмировиће и Данчуловиће, а Омаколовићи на: Абазовиће и Грбовиће. Од Ђурјана су породице: Барци, Филотијевићи, Маловићи, Мандићи, Машићи, Мемедовићи, Пејовићи, Ђеранићи и Павичићи. Од Омакала су породице: Алексићи, Абазовићи, Башовићи, Војновићи, Головићи, Грбовићи, Дуковићи, Ковијанићи, Одовићи, Пушеље, Перишићи, Радуловићи, Ђоровићи, Кадићи, Вуковићи, Кочовићи, Симуновићи и Сандићи. Огранци Мандића су: Јауковићи, Шаулићи, Дурковићи, Даниловићи, Делићи, Остојићи, Андријашевићи, Терзићи и Јакшићи. У Дубровачким архивским књигама још 4. априла 1407. године (Див. САНС, ХХХVI) записана су горе наведена презимена. 1605. године исели се већа група породица из Дробњака у сјеверну Далмацију, околина Земуника, али не остадоше дуго, већ се преселише у Лику. Тада дођоше: Мандићи, Павичићи, Вукмировићи, Машићи, Војновићи и Ђеранићи. У Лици се толико размножише и из ње раселише по свој Босанској Крајини, Кордуну и Далмацији. Нема сумње, да је од овог великог и старог братства било много огранака, који су потпуно исчезли, или су промјенили презимена услијед таквих ситуација које нису дозвољавале да се задржи старо презиме. Узимао се обично шпицнамет, а заборављало се старо презиме.
  7. ЛОНЧАРИ Старо презиме им је Јовановић. Догонили су лонце за кување из Рујана у Ливањском пољу, па их по Лици продавали, те их прозваше Лончари, и они сами су прихватили ново презиме. Многи и остадоше у Лици и населише западни дио брињског подручја око 1637. године. Заједно са Лончарима, односно бившим Јовановићима, 1637. године дошли су и: Божанићи, Косовци, Милошевићи, Орлићи, Платише, Рајачићи и Станићи. Тада су населили села: Водотеч, Војводушу, Ивакућу, Тужевић, Добрицу и Прокике. Једна грана Лончара иселила се из Лике и настанила се у Босански Петровац и у Крњеушу у Босни 1879. године, само годину дана послије окупације Босне од стране Аустор-Угарске монархије. ЉУБОТИНЕ Љуботине су поријеклом из Херцеговине, из Љуботина, па су их Турци преселили као своју рају у Лику.Почетком седамнаестог стољећа (1609) удари раја на свога бега у Рибнику, код Госпића, па избјегне у ђесаревину и смјести се око града Брлога. По свој прилици још тада су се Љуботине доселиле у Брлог и Српско Поље. Понос Љуботина је свакако Данило Љуботина, други владика Карловачког владичанства од 1713-1739.
  8. КРИЧКОВИЋИ Старином су из Црне Горе, око ријеке Таре и Лима. Спадају у најстарија наша племена, тада су се звали Кричи. Ово име, Кричи су, односно данашњи Кричковићи, прича се, тако названи по томе што су они ,,кричали,, кад су говорили. То дознајемо из једне повеље краља Стевана Уроша I, писане око 1260. године, у којој се каже, ,, да село Прошћење граничи с Кричком и какав је то тамо народ. Нишифор Дучић пишући о Колашину каже, да се цијели тај предео звао Кричак постановништву које је у њему становало и да је имао своје војводе, који су се презивали Кричковићи, а да се данас Кричком назива само један предео између Пљеваља и Бијелог Поља,,. Услијед најезде Турака Кричковићи се селе ка сјеверној Далмацији. Новим стаништима дају стара имена. Тако имамо Кричину код Брибира, па село Кричке у општини Дрниш. Из Далмације, послије изгона Турака из Лике 1689. године, Кричковићи се населише у Лику и то у Могорић, Павловац и Вребац. ЛАТИНОВИЋИ - РАПАЈИЋИ Група родова међу којима су: Латиновићи, Рапајићи, Бањанини, Бањци, Мајсторовићи (Ћулибрци), по предању, припадају ,,једном коњиву,, славе једну Крсну славу св. Јована и припадају једном племену. Из Бањана гдје им је старина иселише се најпре на тромеђу Босне, Далмације и Лике (Плавно), пре изгона Турака из Лике 1689. године, али не задуго, горе наведени родови се потпуно настанише у Лици. У Лици се толико размножише, раселише и промјенише презимена, па им се пут тешко може пратити. Један се огранак овог племена по претку, који је био ,,мудар као Латин,, прозвао Латиновић.
  9. Извињавам се за грешку коју сам преписивањем направила код презимена Грбић..... Popravljeno (edit licki-vuk)
  10. ЈЕРКОВИЋИ Јерковићи су дошли у Лику из Усорске области у Босни и населили Гацку долину, раније Вилићко поље. У Усору су дошли из Херцеговине околина Гацког, Невесиња и Почитеља.Дошавши у Лику једна грана Јерковића населила је Дивосело. У старој листини од 16. априла 1678. године спомиње се између осталог и војник Симеон Јерковић из Дивосела. Он је заједно са осталим војницима, био на стражи на стражарници Шупљан, на граници Турске и Млетачке републике. Остали стражари су ручали и утом им дођоше два Турчина и затраже воде, док су им стражари давали воду, дођоше још четири Турчина, те опколише стражаре. Заметне се љути бој и на крају побједише и поубијаше све Турке. И међу стражарима је било тешко рањених, али су сачували стражарницу Шупљан. Можда је баш тај Симеон Јерковић родоначелник рода Јерковића, јер ово се збивало прије изгона Турака из Лике. ЈОВАНИЋИ Јованићи припадају роду Мандића, а племену Дробњака у Херцеговини. Из Херцеговине су кренули са осталим нашим становништвом ка сјеверној Далмацији под млетачку власт. Из Далмације су прешли у Лику, послије изгона Турака 1689. године, те се населили испод Орлове Греде код Срба. Ту се размножише и раширише и многи промјенише презимена. Врањеши, Дражићи, Иванићи, Тесле, Милинковићи,Мркшићи, Свитлице, Станивуковићи, Орењи, Јованићи, Керкези и од њих су Марићи, Рабатићи и Зечеви, сачували су предање да су ,,једно коњиво,,. Сви славе Ђурђевдан. КАРИЋИ Поријеклом су из Чукуре у Гламочком пољу и старо им је презиме Абазовић, припадају братству Косовчића и племену Дробњака у Херцеговини. Кад је Суљо ,,Пилиповић,, јашио на коњу, сваки је орач морао да прекине орање и чекао док Суљо не прође, тек је онда могао да настави са орањем. Један Абаз би јачи, те Суљу удари по врату где остаде мртав, а Абаз скочи на коња и побјегне у Лику. Да би заварао потјеру ту промјени презиме у Карић. Овај Карић је родоначелник личких Карића од 1643. године.
  11. ДРАКУЛИЋИ На кореничком земљишту Турци населише своје пастире из Потарја, од Пиве и Лима. Ту су населили цијело подручје од Врела до Фркашића. Њихово настањивање било је завршено око 1580. године. Повећи број овог становништва се иселило са кореничког подручја, приликом изгона Турака из Лике и Крбаве, али су се поново повратили1690.г. 17.аугуста 1690. године допушта повјереник за српска питања да кнезови Јован Дракулић и Милан Лалић населе сваки по 30 кућа на кореничком земљишту. На овом земљишту се толико размножише да се многи расуше по цијлој Босанској Крајини. У близини Бања Луке се налази и село Дракулића, потоњих личких исељеника. ДОШЕНОВИЋИ (ДОШЕНИ) Племе Дошеновића и данас је у Почитељу, али у презимену Дошен. И племенска традиција зна још за Добру Дошеновића кујунџију, који је носио руво херцеговачко, што свједочи о поријеклу овог српског племена, да је из Херцеговине. Кујунџија Добра ишколовао је два своја сина, игумана крупског Јосифа и протопопа личког Атанасију, а оба ова ишколоваше Јована Дошеновића који је у српској књижевности први написао сонет. У матицама почитељске цркве ,,Дошеновић,, је све до 1826. године кад туђа рука проту Атанасију потписује већ као Дошен. Године 1835. огласио је владика Атанасијеву смрт као ,,Дошеновића,, и од тада већ је ,,Дошен,, па до данас стално презиме кољеновића Дошеновића. У Почитељу су и корјени познатог књижевника Петра Прерадовића (Преради). ДРОЊЦИ Доселили су се из Стрмице, из Далмације у Зрмању. Дошла су тројица браће, један оста у Зрмањи код цркве, други у Врелу, а трећи се поврати у Далмацију. Старо презиме им је Добријевић. Негдје , када су се момци доскакивали, оскочи њихов момак, а био је у дроњаву одијелу. Сви на то повичу: ,,Ха, оскочи дроњо!,, и остаде им надимак Дроњак, као презиме. Из Лике се расуше једни у Петровац, други у Сански Мост и по околини, а једна грана Дроњака 1878. године исели се у Војводину.
  12. ГРБИЋИ Група родова Грбићи - Брекићи (Брека) - Шкрбићи - Угреновићи (Угрени) - Башићи - Љиљак, славе Срђевдан. Из сјеверне Далмације дошли су у Лику. У народу постоји предање о Грбићима, што стари рекоше, да су у Отон у Далмацији дошли из Старе Србије, тачније из Крушевца и да су се звали Грбљановићи. Нијесу се смјели тим именом звати, него Грбићи. Било их је толико да је могло изаћи на ливаду по шеснаест косаца. Један огранак Грбића, крајем XVII вијека исели се из Лике, те дошавши у Војводину прозваше се Бакићи. ГРУБИШИЋИ (ГРУБЈЕШИЋИ, ГРУБИЈЕШИЋИ) У Лици постоји предање о Грубишићима: Кнез Грубиша на Змијању имао лијепу кћер Милицу. Поручи му паша да ће доћи на конак са својих 30 другова и да му поред Милице набави још 30 дјевојака. Кнез се уплаши, али му је зато жена била присебнија, па јави Мијат- харамбаши да дође са својих 30 хајдука. Ту се преобуко у дјевојачко рухо, а Мијат-харамбаша у Миличино. Турци покоњу, испеку и погосте се овцама, што су боље могли. Послије се разиђу с пашом по зградама. Мијат-харамбаша закоље пашу и на дати знак сваки хајдук закоље свога турчина. Тада побјегну Грубишићи на Попину (Зрмања).Један се огранак повратио на старо станиште, али нијесу се смјели звати Грубишићима, него Грубори.Старо презиме им је Војновић, а припадају племену Дробњака из Херцеговине.
  13. ВОЈНОВИЋИ Војновићи припадају братству Косовчића, а племену Дробњака у Херцеговини. У рату Војислава Војновића, хумског кнеза с Добровучанима Котор приста уз Војислава , због тога га Дубровчани неколико пута безуспјешно га опсиједали и сваке му неприлике учинише. Разрушиеше му и солила у Тивту. Послије дугих преговора, а посредовањем Млечића и цара Уроша, мир се склопи 1362. године. Није дуго потрајало, а деси се и оно нјагоре, битка на Косову 1389. г. пад Смедерева и пропаст Српске државе, Војновићи под налетом Турака, бјеже у сјеверну Далмацију. У атестату Данијела Долфина пише, да су Милош Војновић и млађи брат Јован Војновић превели шесдесетак породица из Херцеговине у млетачки крај. Из Далмације су прешли њихови потомци у Лику и основали село Мазин. Све се то збивало за вријеме изгона Турака из Лике 1689. г. када су многи Личани под водством Стојана Јанковића ослобађали Лику и Крбаву. Мазин су населили три брата: Војин, Каран и Грубиша Војновић. Војинови потомци оставише старо презиме, од Карана прозову се Карановићи (Карани), а од Грубише постадоше Грубишићи (Грубјешићи). У Лици се сачувало предање о Војновићима, да су старином од онога Милоша Војновића из народне пјесме. предање казује, да га ујак цар Шћепан није хтио повести са собом, када је ишао у сватове, у Латине, јер је Милош био ,,љута кавгаџија,,. По наговору матере Милош се пак кришом запути са њима да се ујак у невољи нађе. Преобучен у ,,бугаркабаницу,, нико га није путем препознао. Кад су га питали послије мегдана, ком је цару осветљао образ, одакле је, одговорио је . ,,Лика ми је материна дика, а Крбава очева држава,, Из Мазина се раселише по цијелој Босанској Крајини и даље.
  14. БУБАЛО Старо презиме им је Пилиповић и припадају племену Будисављевића. Један од Пилиовића имао је шпицнамет Бубало и по њему се назову. Живјели су у Небљусима код Доњег Лапца. Из Лике се једна грана исели у Цазин и Бихаћки округ. ВЈЕШТИЦЕ Из Зрмање се дигло петоро браће , па један отишао на Шајиновац, други у Гламоч, трећи у Ливањско поље, четврти у Пљеву, а пети се врати натраг у Зрмању. У старини, кажу, звали се Грубори. Неко им њихов био вјешт ноћу ходати по жуми, па га прозову Вјештицом. Славе Ђурђевдан. ВЛАТКОВИЋИ Ако је истина као што народно предање тврди, да је црква Св. Мина у Шишићима (Бока Которска) изграђена у VIII или IX стољећу, а истина је, да се ту налазе развалине ,,Крстинграда,, који је од Св. Мине још старији. Лички Влатковићи (Латковићи) су старином из овога села. Под налетом турских освајача 1456. године насељују се са неколико породица из Доње Неретве на полуострво Раг (Пељешац) у село Мали Стон, кнежеви Влатковићи Радивој и Марко пређоше из Сења У Лику послије изгона Турака из ње 1689. године те се настанише испод Кука планине у околину Доњег Лапца, гдје је већ било српског народа.
  15. БУДИСАВЉЕВИЋИ У подножју Шарпланине стоји Призрен, а недалеко Призрена село Пећани. Из тога села је племе Будисављевића. Из Пећана дођоше три брата: Будиша, Јуриша и Пилип, који се најприје из Црне Горе, па Херцеговине и потом Далмације преселише у Лику и настанише се у Новом. Будиша се пресели у Мушалук покрај воде Лике . Од та три брата потекоше три рода; од Будише: Будисављевићи (Будиселићи) и Будаци; од Јурише: Јуришићи; од Пилипа: Пилиповићи. Будисављевићи су остали православни, док су Будаци прешли у католичанство, а Јуришићи и Пилиповићи су, неки од њих прешли у католичанство, а један потомак Пилиповића (Филиповића) прешао је у ислам. Када су Турци освојили Лику 1527, године тада праотац Будисављевића, Радомир, син Будишин посла своју чељад из Мушалука под Ум (Подум), код оточца, а он заоста гонећи говеда, те и он сретно стигне под Ум, иако је имао мегдан са Турцима. Од Радомира остадоше три сина: Тошо, Малеш и име трећега није запамћено.Тошо и Малеш дођоше испод Ума и населише, први оно мјесто које се сада зове Пећани. Трећи син Радомиров, а брат Тошин и Малешов одсели се испод Ума у Брлог. Тошо је имао три сина: Мијата (Бојана), Ману (Манојла) и Малешу. Од та три брта рачвају се три гране породишног стабла, а гранчице Будисављевића досежу до данас.