• Announcements

    • dj-zombi

      Pristup forumu neregistrovanim posjetiocima   04/10/2017

      Od danas gosti (neregistrovani posjetioci) vise nece moci vidjeti forum, osim sekcije "Uputstva i Pravila".   Razlog?   Eto bas zato!   Znaci, da bi citali forum registrujte se i udjite sa svojim nadimkom.

snezana

Members
  • Content count

    121
  • Joined

  • Last visited

About snezana

  • Rank
    Dzomba
  1. Комшија кад си прије био тамо свака част, слике су супер. Моје вријеме тек долази
  2. Ратниче ову прву не знам, али све оне које је икад отпјевао или макар само написао Баја Мали Книнџа знам напамет Пјесму "Плаче дијете покрај Саве" је написао БМК негдје `92. а отпјевао Гордан Крајишник. Да... кажу написана је по истинитом догађају...
  3. На чему ли тек "лежи" Србија кад су сви навалили да је раскопају.
  4. Иако нисам љубитељ те врсте музике коју је Ксенија пјевала, ипак ми је јако жао што је убијена. Нисам могла да вјерујем да се то стварно могло десити. На овој слици можете видети Бају Малог Книнџу(он јој је брат од стрица) и некако се баш јадно осјећам кад га видим код крста своје сестре. За људе као што је Филип не могу да нађем оправдање. Убити некога за кога тврдиш да га волиш, или убити себе!!!? Не схватам. То може само поремећена особа.
  5. Не,не није то. Ово је било 19.10.2009. Исто је БН коктел али су гости само Баја и Бора Ђорђевић.
  6. А да је све ово што сам написала тачно,ево и доказа из прве руке. http://www.megaupload.com/?d=NE40J9HH Ово је снимак целе емисије БН коктел у коме Баја два пута понавља да никад није имао проблема са властима а камоли био у затвору. Бора је два пута био на суду али је ослобођен. Уживајте.
  7. Нема више,само пет је снимљено.
  8. БМК-моја омиљена тема. Сад ће ме Chule критиковати. Баја је до сад издао 20 соло албума и 5 албума под називом Браћа са Динаре(у тој групи је Баја пјевао први глас,а остали чланови су били Бајин рођени брат Новак,Жељко Грујић,Јовица Пуповац и још пар људи који су се мењали.) Постоји још један који је снимљен 90-их,али никад није изашао у продају. На том албуму су певали Баја и Обрад Вуковљак. Ако данас слушате Бају уживо-сигурно сте чули и те песме. Има пар песама које не постоје ни на једном Бајином албуму као што су песме "Сеобе" и "Србине брате подигни главу" -те се налазе на албуму неког Ђолета,који је 90-их снимио пар пјесама,а пошто је тотално непознат вероватно му је Баја само хтео помоћи тиме што је он отпевао 3-4 песме и издали неки заједнички цд,односно касету. Песма "Крајишник и Србијанка" је на ЦД-у Милке Тодоровић,песма "Знам ја како је њој" и "Ђе си Баја" су на ЦД-у Јандриног Јата. Песма "Дама високог морала" је дует са Мораном и на њеном ЦД-у је. Затим има "Арија небеска" која је на ЦД- Петра Тутуша,"Вратићу се Комару"-на ЦД-у Крајишници са Дрине, има 3 песме са групом Слаја бенд и има једна са групом Језеро. Све те пјесме пјева Баја а ни једна од њих није на његовом албуму. Са Бором Чорбом има само две песме дуетске,а то су "Ћути,ћути ујко" и "Била једном једна земља" иако је Бора радио још пар текстова за Бајине песме али углавном љубавне. Тако да је сигурно да никад није снимио ништа са Бором што је било против тадашњих џелата. Мада су се они(тадашња власт)могли пронаћи у доста Бајиних песама као што су- "Затишје пред буру" "Епидемија" "Вратићемо све" "Дејтон-Охајо" "Крај рата" "Мапе" "За кога сам ратовао" и још понека,али све то није директно прозван нико,иако сви знамо коме је намјењено. Ипак,ја ти гарантујем да та прича коју си чуо није тачна. Не постоји ни једна Бајина пјесма која је снимљена а да је ја нисам чула,(не претерујем)100% знам. А та песма коју си споменуо "двадесетог маја родио се Баја" се налази на албуму са Браћом са Динаре,то је уједно и последњи пети албум са том групом,изашао је 1998. Кад смо већ споменули Бору Ђорђевића,не знам да ли је дозвољено да рекламирам ;]\/ Баја Мали Книнџа и Бора Ђорђевић су 19.10.2009. гости у емисији БН коктел,која траје око 2 сата. Можете је гледати на БН телевизији.
  9. то је као ова Бајина ... е нећу стрина да... 1IUJk321MEY&feature=related
  10. Увек волим да прочитам извештаје са ваших дружења,без обзира што не присуствујем ни једном од њих. Неке прочитам онако испрескакано и површно а у некима(као што је овај...Chule зна и зашто ;]\/ ) обратим пажњу чак и где се налази тачка и зарез...и није ми досадно да га прочитам два пута. Немој одмах да се надаш да те хвалим Chule расправићемо о томе у кафани. За оно прозивање и за метар и два жилета \" title="ne ne" /> и ко је закаснио ;]\/ и тако и `вако
  11. Мики немој да оговараш книнџа инфо, прорадиће ускоро! Ја сам ти као Илија Чворовић
  12. Овако како Венди прича на овом првом снимку-исто тако прича 70% ДЕВОЈАКА овде где ја живим,а верујем да је тако у целој Србији. Користе исте речи,исту тему,чак их и више опишу него Венди јер мисле да су тако занимљивије. И то не раде зато што су чуле од Карлеуше, Венди или некога другог...једноставно је свет такав,не само онај познати него и овај наш обични. Кад изађу у центар обуку се-односно скину тако да им Моделсице, Ксенија и Цеца могу само завидети! Имам прилику да свако јутро видим како изгледа кафић мога газде пре него што спремачица дође... и помислим,Боже да ли овде синоћ била стока или народ? Нико од тих клинки из мог окружења не слуша фолк музику,не подносе ни Цецу ни Карлеушу,а камоли неку Венди,није им узор Ксенија Пајчин а ипак од себе праве највеће простакуше. Само је разлика у томе што њих нема ко снимати и сликати за ТВ,а ове има. Да...и још нешто... мушкарци су подједнако прости као и ове жене што их спомињемо,само што се увјек прво суди женама него мушкарцима! Њима је дозвољено да причају о свему и раде шта пожеле, а кад то исто раде жене онда је то лоше!
  13. Пре пар дана је изашао нови ЦД Гордана Крајишника. Песме су писали Баја и Лазо,тако да нема сумње у квалитет уосталом уверићете се кад купите ЦД. Има и једна дуетска песма са Бајом: "Ако дође до каквих проблема, тешко оном ко рођеног нема. Ђе си брате,ђе си моја дико, не може нас завадити нико."
  14. Баш као сада,у 3 сата после поноћи на данашњи дан кренула сам од куће и заувјек напустила свој родни крај.... Сјећам се тог августа и 1995. Било ми је 12 година. Све лутке сам одавно баталила и једина играчка која је била занимљива је комад дрвета који је личио на пушку. Трчала сам са братом око куће,по шљивару,скривали се у оближње грмове, "пуцали" једно на друго,глумили "наше" и "њихове." А реални живот око нас је био нечија сурова игра. Врели летњи дан...Стари ђедо сједи погнуте главе поред радија и слуша вијести. Бака мјеси кру` скривајући од мене очи пуне суза. Хтједох да упитам маму:"Оће ли тата скоро доћи?''- али на њеном забринутом лицу се могло видјети да на то питање небих добила одговор. Није био кући скоро двадесет дана,знам да се нешто дешава,али да л` сам довољно одрасла да схватим шта. Нико се ни не труди да ми било шта објасни,а и зашто би, кад је све већ јасно. Рат је...и све нас више стеже...и све више ме страх од саме те ријечи... Чују се гранате,не више тамо негдје далеко,сад су све ближе. Пролетјеше и 2-3 авиона,мама виче да улазим у кућу,а ја стојим боса на сред авлије и гледам у небо. Тога дана се нисам играла...лутала сам около без циља,завиривала у сваки ћошак као да ми је неко рекао:"Погледај данас око себе и запамти све,јер већ сутра тога више неће бити." Нека празнина у мени,туга и необјашњива језа терала ме у плач. Постоји ли ишта што би ме могло орасположити тог трена...укључујем радио у нади да ћу чути неку од "мојих" пјесама уз које сам лијегала и будила се тих ратних година,али нема више ни једне станице,свуда тишина као да је дан жалости. Полако пада мрак и вријеме је за спавање. Можа ће ипак сутра кад сване све бити као прије,можда је све то само ружан сан. Али не дочеках то јутро у коме ће бити боље. Мама је пробудила мене и брата око 3 сата после поноћи: - "Спремајте се,морамо ићи..." Не питам куда,устајем и гледам око себе шта да понесем. Коначно одабрах једне старе фармерице,двије мајице и неке шналице за косу које сам добила од сестре. Спаковах то у најлонску врећицу и прије него што смо изашли из куће упитах маму: -"А да понесемо и тати нешто,има мјеста у мојој врећици,сигурно ћемо га негдје видјети?" "Ајмо,чико нас чека!"-рече ми она окренувши главу од мене. Баба и ђед су стајали на прагу и гледали за нама,неће да иду никуд док се тата не врати. А ми одлазимо без поздрава као да ћемо већ сутра,чим сване доћи назад. За нама је дуго трчао и лајао чикин мали пас,као да је желео спријечити да одемо. Свуда у селу лају кује,чује се рика стоке,трактори,сва свјетла су упаљена... Сјела сам у приколицу поред сестре наслонивши главу на њено раме. Чинило ми се те ноћи да су и звијезде јаче сјале,као да је неко о`зго хтио да нам обасја пут,без обзира што нисмо знали куда он води. И полако пролазимо кроз већ напуштено село ни не слутећи да нам је то последња ноћ у њему. А иза нас осташе свијетла да горе у раштрканим кућама,осташе врата откључана,остаде ливада не покошена,једна свеска са пјесмама и моје дјетињство на оним пољима. Што смо се даље одмицали осјећала сам се несигурније...непознати људи...непознати пут...непознати циљ...Споро пролази први дан,а онда други...трећи... Ухватила ме паника, страх,имам осјећај да негдје каснимо. У глави ми сто питања и ни један одговор. Шта се ово дешава? Зна ли ико да ми каже куда идемо? Да л` се још увјек воде борбе? Тата је остао на ратишту...гдје је сад? А бака и ђед...зашто нису и они са нама,ово је први пут да их не видим већ три дана!? Једно је јасно- наша земља се распада...нестаје...оно што је вјековима стварано руши се као кула од карата. Нисам знала да ли заиста постоји Бог,али сам га тада молила само да сви останемо живи. За то вријеме,тата је дошао пјешке са ратишта да види да ли смо ми отишли и да поведе бабу и ђеда. Причала ми бака како је само била срећна кад је видела свог сина са пушком на рамену да се примиче кући,а опет,језиво тужна кад му је морала рећи да нас више нема ту и да не зна куда смо отишли,гдје да нас тражи... Била је то њихова последња ноћ у родној кући. Рано ујутро кренули су према Двору са још пар људи који су остали у селу невјеровавши да је заиста свему крај. Ми смо већ били у Босни,далеко од канџи смрти. Неко се сјетио идеје "ајде да се скупимо сви из села,сачекаћемо оне иза нас,па без обзира што не знамо гдје ћемо,биће нам лакше заједно." Тако је и било. Провели смо цијел дан у једном мјесту док се није скупило 30-ак породица. Радовала сам се свакоме од њих,били су ми дражи него икад прије...али нигдје не виђох мога тату. -"Они су остали у Двору,колона је пресјечена ту." -рече неко тихим гласом мами мислећи да га ја не чујем. Са намјером да затру све сто је српско,усташе су напале на сад већ разоружан народ и са земље и са неба. Као шејтанови ратници хтедоше свом господару да принесу невине жртве,отворивши себи тако врата пакла. Ту,крај пута осташе многи недосањани снови,осташе душе невиних људи вјечно да лутају тражећи правду које до данас нема. Ту гдје Уна поново Србе носила... Ћутећи сам гледала изгубљене људе у бескрајној колони на путу без повратка. Први пут сам пожелела да заувјек нестанем са земље. Међу толиким народом била сам потпуно сама,уплашена као лане међу дивљим звијерима. Нисам имала више ни једну жељу,изгубила сам сваку наду да ће тата доћи. Ипак,и онај Бог за ког нисам знала да ли постоји,био је на мојој страни. Урзо су тата,бака и ђед стигли до нас. Била сам срећна,необјашњиво срећна, али тек тада сам први пут осјетила онај бијес, горчину и мржњу према Хрватима. После 18 дана стижемо до Србије. На граници се одлаже и последње оружје. Сад долазимо међу своје,али ни они нас не желе. Помислих да је ту крај "олује" али прешла сам се, моја "олуја" је тада тек почела да даје своје плодове. Првих дана смо спавали сви у једној соби. Док не заспим гледала би према прозору,онако у небо,а ни оно није било исто као оно у Крајини. Сваке ноћи сам сањала прашњаву цесту кроз моје село,ријеку и мали дрвени мост... опет сам стала у највећу локву,трчала кроз Лаканову дјетелину... опет сам брала багремово цвијеће на Опут`нама, пила воду са врела... видјела сам наше коње како трче кроз шљивар, видјела сам школу и трговину у којој сам куповала двије крофне сваки дан. Играла сам фудбал са дјечацима, смијала се и била убјеђена да не постоји 5.август и да сам све то само сањала. А ујутро-опет сам била странац, несхваћена, понижена и одбачена од остатка планете. Кажу "људски је опраштати" -ја не могу,па макар никад небила човек! Никад им нећу опростити исплакане сузе сестре за братом, мајке за сином, дјеце за родитељима. Нећу опростити што су ми отели дјетињство, срушили снове, разорили вјеру у човека. Ни зарасла поља,ни спањене куће, ни оскрнављене гробове мојих предака. Никад им нећу опростити "олују" над Крајином! oznake: oluja zlocin ispovest licni dozivljaj