Spasilda

Members
  • Content Count

    244
  • Joined

  • Last visited

Everything posted by Spasilda

  1. Usta ima , jezik nema... napraviše je Japanci i nazvaše Lisa! Trenutno je na testiranju, čekaju se još uvek rezultati tog našeg "dobrovoljca"!
  2. E, da nismo kafenisale možda bih se sada ja i zabrinula... ovako, znam da si samo možda malo manje raspoložena i optimistična... ali to će da prodje ubrzo, nadam se!
  3. E VV ništa ti ne verujem da znaš! Skoro si negde ovde izjavila da i posle toliko godina tebi "zaigraju leptirići" kad spaziš svoga muža! I kako da ja sada poverujem da TI kapituliraš?
  4. Igorčiću, mogu li da ti preporučim da iz tugovanja polako pređeš na razumevanje, podršku i sl... jer od tuge i sažaljenja ćemo imati svi samo štetu: mi, koji je osećamo a još više oni kojima ih dajemo( na tugu i sažaljenje mislim, naravno). Za početak poklanjajmo jedni drugima osmehe "ništa ne koštaju a puno vrede"!
  5. Anoka, baš se obradujem kada pročitam priču koja je životna, stvarna, u početku tužna i neizvesna a onda ljubav ( baš kao i pravda) pobedi! Zaista bih volela da ljubav uvek pobedi bez obzira da li osobe imaju ili nemaju hendikep!
  6. Sve pohvale Banja Luci... tako se počinje sa razbijanjem predrasuda i sa izjednačavanjem prava dece na školovanje! Naravno, to je beskrajan proces... uvek može bolje a i više. Uostalom nivo razvoja društva (države, grada, sela i sl.) se između ostalog pokazuje i odnosom prema hendikepu kao i marginalizovanim
  7. "Nema ovih testera Lise da podnesu izvestaj, da iznesu
  8. Da Rado, ljubav je zaista osnov svega... Čule, nisam sigurna da će Milica
  9. Ne brini ti Čule moju brigu... kad su prijatelji u pitanju. ma ni severni pol mi nije daleko! evo nastavka mog opisivanja događaja u utorak: Isprati mene Rada na 65icu, i kol'ko uđoh tol'ko mi stiže njen SMS "pošalji Milici poruku da si pošla i kojim busom , pa da te čeka". Joj, kako volim ovakvu prijateljsku pažnju! Vozim se... sve mi se čini sporo aaaa8a vozači GSP-a poznati po brzoj vožnjia9. Zove me MIlica, čeka me po dogovoru u 15h, ja kažem da sam u putu da sam se zadržala sa Radom, i da jedva čekam da je vidim! I stignem na NBG, nemam živce da čekam bus samo za jednu stanicu, već krenem ka Merkatoru, krenem kao normalnim korakom, pa sve brže i brže... i uhvatih sebe da na kraju počinjem da trčim, samo se vitlaju skutovi dugog mantila oko mene. Prolaznici zgranuti kada spaziše d adžogiram ovako obučena i tu ja malo prikočih i nekako stigoh do ulaza. Kad na ulazu gužva kao na vašaru, tražim smeđu Miličinu kosu u mnoštvu boja... ali nijedna smeđa nije moja Milica. Okrećem sa oko sebe, ali nje nigde... i tek se setim da držim telefon u ruci i da on zvoni... javim se i čujem Milicu "okreni se, evo me", okrenem se i ne vidim opet... registrujem plavušu koja priča telefonom ali ne, Milica je smeđa... "pa gde si?" pitam ja... Plavuša sklanja telefon i vidim osmeh, prelep, poznat,od uva do uva i onda vrisak iznenađenja "Milice, pa odkud da si plavuša?" (prim. nikada nije volela da menja boju kose dok smo studirale). E tada su nas svi pogledali zgranuti i nekako začas se u onoj gužvi napravio krug slobodnog prostora po kome smo se mi okretale , onako zagrljene! Suze radosnice su krenule nezaustavljivo, vreme je jednostavno stalo, meni je Milica ista ( sem boje kose ), ista potpuno,a ona reče da i ja njoj... pa valjda smo u tom trenutku tako i videle jedna drugu kao leta '83. Uđosmo u prvi kafić, sedosmo za prvi sto i krenu priča, kao beskrajna reka... krenuše i suze žalosnice, Milica je pre 5 godina obišla zgarište svoje rodne kuće u Lici, ponela je samo jedan veliki kamen iz zida svoje kuće i teške, teške uspomene ... njeno selo je mrtvo... samo par komšinica dođu preko leta! Tuga, baš... DRžimo se čvrsto sa obe ruke, i jednostavno se tuga preliva iz nje u mene iz mene u nju, nikada do sada tako nešto nisam osetila! A onda ćutanje... ne smem ni da pitam jesu li svi njeni živi i zdravi! Kao da mi čita misli, priča da su svi živi , zdravi... nabraja i daljnje rođake koje ja poznajem. Vraća nam se osmeh na lice. Priča o svojoj porodici, o svojoj divnoj deci, ćerka pri kraju fakulteta, sin gimnazijalac, maturant, muž joj je dobar, predobar... a ja pokušavam da moj život u poslednjih 25 godina sažmem u nekoliko rečenica. I pričamo, pričamo,... načinjemo teme, ostavljamo ih, idemo na druge i tako nekoliko sati! ;) Nažalost, morala sam da krenem kući... dogovorismo se da što pre dođem i upoznam joj porodicu, posetim i njenu sestru i brata i njene roditelje... a Milica mi obećala da dođe da sakupljamo orahe sa stabla koje smo zajedno zasadile '81. Šta mislite koliki je to orah? Reći ću vam, ogroman, razgranat, i jedva ga prošle godine spasih od "šišanja", navališe oni momci iz distribucije, ali... nedam ja Micin orah, ne, nikako... Pravićemo vam nas dve bajadere sa "našeg oraha" za neko druženje na Adi , ili NS, ili JA ili gde se već dogovorimo :D Znam da sam mnogo toga propustila da opišem, ali ne zamerite mi, i sada mi suze teku dok pišem, nisu mi se nimalo stišale emocije! A i ako nisu... važno je da smo se MIlica i ja konačno našle! :o Lički Vuče i Klasnić Dečko, hvala vam do neba.... a i ostalima na podršci!
  10. Čitav moj život je direktno vezan za invalidnost, i to je verovatno i trasiralo i moj profesionalni put, ali sam tek 2 000god. na nekoj edukaciji približno osetila stanje u
  11. hvala na podršci... a sada da počnemo da pričamo ...
  12. Hvala ti Čule na podršci i hvala za ovo tehničko doterivanje!
  13. Уобичајене заблуде и стереотипи о инвалидитету ЗАБЛУДА: Особа с инвалидитетом је болесна, или је с њом нешто није у реду. ЧИЊЕНИЦА: Инвалидитет је природан део људског искуства, а то није исто као и бити у стању болести. Појединци с инвалидитетом имају различите нивое потреба и понекад су болесни, баш као што су болесне особе и које немају инвалидитет. Бркати инвалидитет и болест не само да је погрешно, јер се који пут може бити болестан, а и не може одговорити потребама неке особе; него то подстиче негативни стереотип и претпоставку како се особа с инвалидитетом може и треба излечити. ЗАБЛУДА: Људи с инвалидитетом имају лош квалитет живота. ЧИЊЕНИЦА: То је један од најчешћих и најопаснијих стереотипа, јер обесхрабрује друштвене контакте и развој озбиљнијих веза. Особе с инвалидитетом имају потребе попут осталих људи који немају инвалидитет и оне се труде постићи што виши ниво квалитета живота као и остали. Друштво хендикепира појединце градњом неприступачних школа, биоскопа, кућа, аутобуса, итд. Став како је инвалидитет нешто лоше и како инвалидитет значи лош квалитет живота, често доноси више инвалидитета, него инвалидитет сам за себе. ЗАБЛУДА: Људи с инвалидитетом су инспиративни, храбри и одважни, јер се носе са својим инвалидитетом. ЧИЊЕНИЦА: Особа с инвалидитетом живи свој живот, обављајући уобичајене активности попут вожње на посао, куповине, плаћања рачуна, или спортских активности. Приступ попратним услугама, приступачност објектима, јавном превозу, итд, придоноси квалитету здравствене заштите, а потребна помагала дају могућност за нормалан живот, једнако као и особама без инвалидитета. ЗАБЛУДА: Људи с инвалидитетом увек требају скупа и технолошки напредна помагала и услуге. ЧИЊЕНИЦА: Једноставна и јефтина помагала су често најважнија помоћ особи како би ова имала самосталан живот. Помоћна средства су нпр. и прилагођени прибор за јело или трака
  14. A i ja ne šaljem bajadere nikakvim transportnim sredstvom... samo lična isporuka
  15. Rada ima interesantnije fotografije ( više puta je kao menjala baterije i molila "fotografa" uz razoružavajući osmeh i reči" hajte, molim Vas još jednom...")
  16. Često mi se dogodi da mi se 23. u mesecu dogodi nešto za pamćenje. Nekada su to bili mnogo tužni događaji.. nekada mnogo srećni.. nekada su na taj dan u moj ulazile, meni mnogo drage osobe, rođendan moje sestre je 23. avgusta... itd. itd. Ovog 23. septembra 2008. sam imala pravu kovitlac različitih osećanja, prethodno lepo veče se pretvorilo u jedno "teško" jutro, puno iščekivanja oko nekih med. rezultata... oko podneva postade izvesno da ću uskoro biti "ispitana" skroz a rezultati poslati poštom! : upravo sam ovako u ordinaciji prevrnula očima ali osetih ujedno i ogromno olakšanje što konačno mogu da se vidim najpre sa Radom a onda i sa mojom Milicom. Da budem iskrena,pokušala je Rada da odloži naše kafenisanje zbog mog nemanja vremena, ali kada sam joj spomenula bajadere, prihvatila je da se vidimo "s nogu" ma koliko to kratko trajalo. Tako i bi, Rada, kao praktična žena dade meni jasne instrukcije oko prevoza od moje do njene tačke stajanja... stižem ja, i kroz prozor tranvaja vidim Radu sa telefonom u ruci, (bila je jedina dama sa telefonom u ruci). Znam da je ona, ali nikako da iščekam da se ono čudo zaustavi i ja proverim jesam li u pravu! Stade ono, ali ja ne stojim... već sa telefonom (koji sam jedino ja u prepunom tranvaju držala u ruci), iskočim i pravo ka Radi, istog trenutka je krenula ka meni, da li je i njoj upalo u oko to što sam telefon stezala u ruci ili moja tašna crveno crna koju sam joj navela kao znak raspoznavanja... tek, Rada krenu ka meni i pozdravismo se srdačno, nasmejano uz neizbežna tri poljupca. Priča Rada, pričam ja... vadim bajadere, da slučajno u brzini i ushićenju ne zaboravim da joj ih dam: U trku pronalazimo slobodan sto u kafe-pekarici, i kreće priča malo sporijim, razumljivim tokom! Ne bi ste verovali koliko je tu reči izgovoreno za nepunih pola sata! Ishvalismo sve naše sagovornike sa KF, ja ponovih moje lepe utiske sa čajanke Klasnićeve i moje ( nije bilo kafenisanja, pili smo čaj ) Ponovih ja i zahvalnost njemu i Ličkom Vuku za pomoć u traganju za Milicom. Dotakosmo još ko zna koliko tema, ( nastavićemo drugi put njihovo razradjivanje ) ... u međuvremenu "navatasmo" jednog gosta kafića da nas slika, i onda mu naizmenično gurasmo u ruke Radin i moj aparat, dok ga ne ubunismo skroz te je ponavljao "ovo se opet isključi" i promrmlja da u Zabeli nije imao šansu da nauči da slika. Uglavnom, kako tako, i uz promenu baterija i uglova slikanja, napravismo nekoliko slika. Rada za svaki slučaj zamoli i jednu devojku da nas slika...(ma i ja sam brinula da nas onaj iz Zabele nije ni slikao već se samo kroz objektiv divio našim nasmejanim i srećnim licima ) E, hteli ste izveštaj, sada izdržite moje detaljisanje... i ne radite očima ovo : ! Sreća vaša te je bilo kratko Radino i moje druženje inače bi me moderatori opomenuli zbog zauzimanja prostora! I da vas obradujem ... otvaram drugi list i pišem o tome kako me je Rada strpala u bus za NBG, gde je trebalo u 15h da se konačno nađem sa Milicom. P.S. čik sada da me neko pozove na druženje... ako se i usudi, neka odmah otvori posebnu temu : "Spasildini utisci u 1 000 i više reči" (slike ne umem da postavljam) :D
  17. Klasnić Dečko posle tvojih hvalospeva o meni šta mi preostaje nego da pocrvenim , skroz. Hvala ti, Dečko i da znaš da ću brdo kolača spremiti za tvoju svadbu, (naravno i torte se podrazumevaju)! Ja sam beskrajno srećna što se danas družismo, i Klasnić Dečko baš san ponosna na naše prijateljstvo! :)
  18. Popih čaj sa Klasnić Dečkom, izuzetan je u svakom smislu! Blago majci koja ga rodila! Pisaću opširnije, ali već kasnim na veridbeni ručak! :)
  19. Hvala ti Banija... dobro je ako nas ima 30%, ostalo onda malo do 51% ! Nažalost ja nisam baš toliki optimista kao ti! Masovno se Srbi "evropeizuju" po Srbiji, sve se utrkuju ko će pre da lane koju dobru reč za Evropu, predpristupne fondove, za bagatelnu prodaju belosvetskim ratnim profiterima! Osvestiće se Srbija, mora... ali kada? Pucamo po svim šavovima, nažalost se i Crkva naša dobro uzdrmala u poslednje vreme, pa nije ond ani čudo da je narod ovoliko apatičan, bez trunke energije da išta menja na bolje! Od visoke politike pa do lokala sve se radi haotično, bez cilja bez zajedničke srpske strategije za izlazak iz krize a kada se nema nikakav plan akcije onda svi po svetu daju sebi za pravo da nas "savetuju" tj. komanduju. Ukapirali ljudi da smo od plastelina pa mogu da nas mese i oblikuju kako je kome volja! Ako se uskoro ne uzjogunimo bar malo, biće loše , bojim se! A evo i prilike da se Radiću pošalje pismo sa nekoliko reči iz njegove biografije koje ga AUTOMATSKI ISKLJUČUJU IZ KONKURSA ZA PRAVLJENJE MOSTOVE,
  20. Mi smo Srbi ipak neki čudan narod, jer nema drugog objašnjenja za naše reakcije na strašne nesreće koje nam se dešavaju mnogo puta kroz istoriju. Ne kažem da je dobro biti zlopamtilo ali svakako nije dobro ni biti toliko zaboravan!
  21. Rado, komunikacija je stvarno osnov svakog odnosa! Dobro je da si svojim prilogom podsetila na to. Dodala bih samo da se za komunikaciju podrazumevaju i "dobre uši" tj. a je potrebno ne samo d ana pravi način kažemo ono što mislimo već i da umemo i da saslušamo sagovornika! Hvala ti za sve ovo što pišeš (a i slikom kažeš), s uživanjem te čitam ( i gledam) !