kordunovac

Marijan Misirača "Da se ne zaboravi - Kozarska Dubica u odbrambeno-otadžbinskom ratu 1991-1995."

Malo precizniji podaci: Neposredno prije operacije proboja iz kasarne Logorište od odreda TO Korduna formirana je 2. kordunaška brigada TO SAO Krajine (kasnije preimenovana u 11. brigadu). Za komandanta je postavljen potpukovnik Tomislav Ranković. Dakle, pripadnici pč "Donji Skrad" bili su u sastavu ove brigade a angažovani su za potrebe jednice JNA koja je bila u blokadi i okruženju oružanih sastava RH (ZNG, MUP, Narodna zaštita...).

Imena poginulih pripadnika TO RSK? Tokom pripreme i izvođenja proboja jedinice JNA iz kasarne "Stjepan Milanšinčić Šiljo" u Logorištu bilo je respektivnih gubitaka na obe strane. Prilikom prelaska čete TO "Donji Skrad" preko rijeke Korane, poginulo je pet pripadnika ove čete, a kasnije tokom proboja između Logorišta i Donjeg Velemerića/Malića poginulo je još pet pripadnika ove čete pored više vojnika JNA koji su prethodno bili u blokadi u navedenoj kasarni. U dostupnim materijalima (analiza Davora Marjana, film i izvještaji sa suđenja Boliću) navode se slučajevi uništenja tenkova i posada kao i gubici u borbama tokom proboja. Da se ne zaborave imena poginulih u ovoj operaciji, a u susret dolazećoj godišnjici navedimo njihova imena i podatke o vremenu i mjestu pogibije, a posebno ako se učesnici tih događaja mogu sjetiti i okolnosti pogibije. Evo za početak nekoliko imena: GAZIBARA MIŠO (Gojko) KONČALOVlĆ MILAN (Gojko) KONČALOVlĆ NIKOLA (Milan) KOSIJER SIMEON (Petar) LEŽAIĆ ŽELjKO (Milić)

1990. - Srpska Demokratska Stranka - video istorija nastanka http://www.youtube.com/watch?v=sJEQVYHeng4

Иницијативни одбор за оснивање СДС-а одржан је на Светог Саву 27. јануара 1990. у хотелу "Каменско" у Доњем Лапцу, након обиљежавања јаме Кук у коју су 1941. године усташе бацали Србе. На том састанку били су присутни: Јован Рашковић, Марко Добријевић, Бранко Поповић, Бранко Марјановић, Јован Опачић, Душан Зелембаба, Бранко Перић, Петар Штиковац, Давид Растовић, Андрија Петровић, Мишо Торбица, Срећко Смиљанић и Ратко Личина.

ПРОГРАМСКИ ЦИЉЕВИ СРПСКЕ ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ Книн, 17. фебруара 1990. г. СРПСКА ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА – КНИН Академик проф. др. ЈОВАН РАШКОВИЋ Ј А В Н О С Т И Српска демократска странка сматра да се интереси српског народа у Хрватској могу најбоље бранити и успостављати најприје опћом демократизацијом земље. Зато су прихваћена она промишљања која основне увјете ваљаног друштвеног развоја, као и развоја нашег друштва виде у увјерењу да је свака влада одговорна народу и само њему. Југославија креће једним новим и бољим путем. Истина, она се нашла у високим кризним тешкоћама. Без радикалних реформи у друштвеном животу и привредном систему излаза не може бити. Нови привредни систем је сасвим добро, барем што се пројеката тиче, устројен. Реформа се мора упутити ка привредном систему праве конкуренције и изграђеног модерног тржишта, јасне дефиниције власништва и подузетништва. Чини се да је много важније, барем у овом тренутку, успостављање политичког поретка слободних избора и плуралистичке, вишестраначке демокрације. Постојећи политички систем у Југославији изграђиван је на доминацији једне партије, комунистичке странке. Комунистички покрет у свијету, па и код нас показао је све своје слабости. У том процесу се јасно издваја дистинкција између политичког успјеха и хисторијског резултата. На друштвеном и политичком плану, комунистички покрет имао је и одређене успјехе. Но, без обзира на, понекад и врло високу успјешност, овај покрет је доживио хисторијски крах. Та дистинкција између политичког успјеха и хисторијског пораза, мислимо – представља основну карактеристику и југословенског комунистичког покрета. Тај покрет постаје главна препрека за успостављање политичке демократизације у овој земљи. Излазак из кризе, која је не само економска и политичка, већ и етичка видимо у стварању нових партија и нових покрета. Одлучили смо се да свим грађанима који дијеле ово мишљење и увјерење предложимо оснивање С Р П С К Е Д Е М О К Р А Т С К Е С Т Р А Н К Е Наша странка ће се под једнаким увјетима и у регуларном законском надметању са другим политичким странкама, савезима и удружењима, борити за остваривање свог програма, само и искључиво, ширењем демократских идеја, придобивањем бирачког тијела, учешћем на изборима. У случају успјеха на изборима учествоват ћемо у раду представничких тијела па и у вршењу државне власти. Странку оснивамо независно од наших изгледа на успјех. Спремни смо сарађивати са свим странкама које траже демократски излаз из ове ситуације. Ми јесмо опозициона странка природно упућена на друге странке опозиције, али нећемо прихваћати сарадњу са агресивним и репресивним странкама, не поготово с онима које проповједају национални егоцентризам, мржњу или етничку параноју. При томе нас не заноси име странке, барем се она и легитимирала демокрацијом. Спремни смо свакој странци признати слободу увјерења, слободу наступа и слободу програма. У исто вријеме смо приправили да искажемо своје неслагање и своје мишљење о било чијој страначкој орјентацији. Чини нам се да је то најбољи пут да се успостави одговорна и у принципу увијек и у сваком тренутку смјењива влада. Увјерени смо да ће ова наша настојања допринијети успостављању и усавршавању демократског вишестраначког система. Власт није најбитнији потицај стварања наше странке. У првом реду желимо осигурати слободу и права грађана, што у исто вријеме омогућује да цјелокупни државни и политички поредак буде заснован на начелу искључивог слободног суверенитета. Политичке слободе у земљи још увијек нису успостављене. Стварни утјецај у власти, привреди, судству, државној управи и информацијама чврсто држе чланови владајуће странке. ДП- е а прије свега Социјалистички савез и Синдикат тек су на почетку формалне иновације. Комунисти исказују како напуштају ранију праксу избора са једним кандидатом али су сви кандидати под строгом контролом владајуће партије. Избори још увијек немају привлачност несигурног исхода. Сви су тркачи из исте ергеле. Нема више, истина, трке једног коња. У привреди су назначене, али још увијек не и успостављене приватне иницијативе. Владајућа странка наметљиво потврђује приврженост приватној иницијативи, али се упорно исказује нужда и вриједност друштвене својине. Догма друштвене својине која је владала овом земљом заостаје у тврдњи да ће тек будућност показати да ли ће друштвена својина издржати конкуренцију приватног подузетништва. Не морамо показивати да је друштвена својина испољила недвојбену слабост, да је била и остала неефикасна, да је увијек и једнако имала истог власника, владајућу партију. Савез комуниста и даље робује својој идолатрији уздизања појединаца на разину неприкосновеног државног принципа. Не може напустити ни неке друге догме ма колико се трудио да се искаже као борац против догми које је сам стварао. Једна таква догма је везана за нашу вањску политику. Чврста и неприкосновена орјентација политици несврстаности, која успоставља чак савезничке односе, претвара се у неетичко подржавање низа тоталитарних система и режима преплављених вјерским фанатизмом и ауторитарним вођама. Ова догма мора доживјети дубоке промјене, па све наше орјентације треба да се упућују према државама провјерених демократских режима и парламентарних слобода. Све ове слабости леже у институцијама једнопартијског монопола. Једини прави начин укидања овог монопола могућ је увођењем вишепартијског политичког уређења. Хисторија не зна за други и бољи начин. Због тога ће се Српска демократска странка залагати свим силама и демократским средствима за продор вишепартијског политичког система и за укидање монопола владајуће партије. Инструменти ефикасне борбе и могућност правог залагања Српске демократске странке лежи у њеном програму, па и у самом називу који је на то обавезује. Критичка свијест јавности омогућила је ширење различитих демократских иницијатива у задњих 10 година. Српска демократска странка сматра да и поред свега тога темељ монистичког поретка није измјењен. Суштинске политичке слободе и битна права: слобода мисли и изражавања, слобода штампе много више су изнуђене и исфорсиране него утемељене. Демократска странка сасвим друкчије схваћа људска права. Људска права нису само у демократској политичкој традицији. То су природна права и припадају по рођењу. Не могу се дозирати давањем или одузимањем, проширивањем или сужавањем. Она имају само једно изворно значење. Постоји само једно ограничење слободе у случају када властита слобода ограничава слободу другога. Слобода није културални феномен. Српска демократска странка прихваћа слободу као битну онтолошку потребу људског бића. Особно значење права има обиљежје опћих и не укључује његов однос према носиоцима власти и владајућим друштвеним вриједностима. Основна политичка права почивају на правним и судским гаранцијама. Право не може бити подвргнуто никаквој превентивној мјери. Када је о информацији ријеч, она не смије бити ограничена цензуром, административним дозволама или било каквом другом кауцијом. Зато информација, поготово она јавна, па и цјелокупна штампа, не смије бити подложна претходној провјери и одобрењу државне или самоуправне власти. Све те радње треба жигосати као протуправне. Нема штампе или јавне информације која се не може сматрати слободном ако је на било који начин контролирана. Српска демократска странка се залаже за нове законске прописе о штампи којима би се грађанима гарантирало покретање листова, отварање радио станица, увођење ТВ програма, без претходних дозвола. Све оно што има публику и слушаоце мора постојати без ограничења. Сматрамо да ово право није потребно само појединцима, већ политичким и вјерским заједницама. Исти критерији се морају примјенити и на слободу удруживања и окупљања. Не може се говорити о овим слободама уколико се траже претходна одобрења власти. Нико не смије бити повлаштен да се друкчије понаша од других. Одбија се свака могућност давања предности званичним политичким програмима. Српска демократска странка се посебно залаже за неприкосновеност слободе савјести и вјероисповјести. Ту спадају све слободе независног мишљења, јер треба казати да онај који мисли властитом главом увјек мисли друкчије. Слобода вјероисповјести је у исто вријеме слободно дјеловање цркве или вјерске заједнице. Догма о неуплитању цркве у послове државе претварала се код нас у право уплитања државе у послове вјере. У овој сфери има доста рестриктивних закона. Неке ствари су већ покренуте и треба их ширити. СОЦИЈАЛНО ЕКОНОМСКА ПРАВА Сви до сада познати комунистички режими имали су високу вјеру у увјете колективистичке привреде. Од ње су очекивали социјално-економска права која грађани уживају у друштвима приватне иницијативе. Ова обећања су се показала неодговорнима. Српска демократска странка сматра да једино тржишна привреда и слободно подузетништво могу осигурати ова раније исказана али неприбављена благостања. Основни супстрат продуктивности је у првом реду супстрат слободе и правих људских права, социјалне правде. То су три стуба на којима почива не само демократско друштво већ и његово благостање. Радно законодавство према схваћањима Српске демократске странке мора се темељити на признатим цивилизацијским нормама. Свако се мора залагати да себи обезбједи средства за живот, а законом треба утврдити гарантирани износ накнаде за рад. Не смије бити дискриминације у награђивању, нарочито не оне која би се темељила на политичком увјерењу или политичкој позицији. Слободни синдикати морају бити носиоци тих гаранција. Могу то постати само онда ако су неовисни од државних и друштвених институција, ако су самостални и зависни једино од правила своје организације. ДРЖАВНО УРЕЂЕЊЕ И НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ Национално питање за Српску демократску странку је првенствено демократско питање. Успостављање вишестраначког система с опозицијом и уставне и друге гаранције људске сигурности и слободе, сигурни смо доприносе смањењу садашњих етничких сукоба. Досљедним поштивањем основних људских и грађанских права, укидањем једностраначког монопола власти и успостављањем демократског поретка смањила би се могућност непрестане злоупотребе нерјешеног националног питања. Плурализам може имати и своје парадоксалне, самоукидајуће конотације. Тако се у нашој републици страначки плурализам успоставља као кроатоцентрични етномонизам. И СКХ је прихватио ове политичке ставове. Зато СКХ нема опозиције у новоформираним партијама. Потпуно се стопио са етномонистичким карактером других тзв. опозиционих или алтернативних странака. Ова замка нуди се и српском народу у Хрватској. Наша Српска демократска странка сматра да социјалне групе, па према томе и политичке странке, почивају на чињеници да не постоји ништа рационално или ирационално, хумано или нехумано, па и најнехуманије што не би пружало олакшање уколико се дијели с групом. Социјалне групе постају заступници опћих потреба и заштитници од расула прокламираних вриједности. Политичке странке можемо подијелити у двије екстремне групе, два пола њихала. Свјесни смо опасности схематизирања, али је сигурно да су на једној страни репресивне групе, па и репресивне странке, чији су инструменти ауторитарни и принудни. Репресивне групе његују репресивну принуду. На другом крају ове подјеле налазимо хуманитарне групе чији је смисао у толеранцији у трпељивости и заштити аутономије људског бића. Репресивне странке посједују моћ самосталне силе, владају човјековом судбином, полажу право на човјекову покорност и безрезервну подршку. Ове странке наметљиво прокламирају своју свемоћ да разрјеше националне или социјалне недоумице. Етничке странке су увјек и једнако репресивне. Упорно супростављају национе између себе тумачећи да је баш њихова нација угрожена и понижена од других етничких група. Етнички карактер странке је избор свих облика репресивности, посебно етничке репресивности. Зато је сваки етноцентризам нехуман, нетолерантан и нестрпљив. Одлучујући се за Српску демократску странку промовирамо анти- репресивни хуманизам и успостављамо битне потребе људског бића: наду, вјеру и слободу. Наглашавајући слободу и једнакост прокламирамо најбоље облике демократске традиције. Ми смо напросто универзална демократска странка. Наше опције су федеративне, а наша пракса је демокрација. Чини нам се да у овом садашњем тренутку националне нетрпељивости и растуће мржње постоји само један једини излаз у универзалном демократском принципу. Наша странка није етничка, она је етична. Њени захтјеви су толеранција и сви облици политичке слободе. То посебно вриједи за све дијаспоре српског народа у Југославији. Српска дијаспора у Хрватској је историјска жртва старија од притиска старчевићевских праваша и франковачког геноцида. Свака жртва се најбоље брани демокрацијом и слободом. Зато српски народ у Хрватској има посебну потребу да се окупља око демократских принципа једнакости и слободе. Дужни смо пружити јавности, посебно нашим члановима и присталицама О С Н О В Н А Н А Ч Е Л А I Основна права Устав Југославије мора уистину бити утемељење слободе, тако да се утврди неприкосновеност основних слобода и права. Власти треба поставити јасне границе као се не би поновно преобразила у самовољу. Сматрамо да се то између осталог, може постићи и увођењем уставних и других гаранција за основне слободе и права. То нарочито вриједи за личну слободу, слободу савјести и вјероисповјести, слободу мисли и опредјељења, слободу говора и јавног иступања, слободу избора и јавног окупљања, слободу штампе, слободу удруживања и свих осталих грађанских и политичких слобода, слободу кретања и избора занимања, слободу путовања у иностранство, слободу повратка у земљу, право на приватност и на све облике интимности. II Парламентаризам Представничко тијело, изабрано на слободним и непосредним тајним изборима, именоват ће и смјењивати владу. Слободна јавност ће контролирати извршну, законодавну и судску власт. То се може у политичком смислу постићи само вишестраначким системом, уз присуство легалне и слободне опозиције. III Демократски федерализам Сматрамо да је судбина српског народа у Хрватској зависна о демократском федерализму. Зато се опредјељујемо за федеративно унутрашње уређење Југославије под условом да га прихвате сви народи који творе Југославију. Нови хисторијски споразум о унутрашњем уређењу Југославије може се постићи само легитимно изабраним представничким тијелима сваког југословенског народа посебно. Федерално устројство Југославије може се довести у склад с основним начелима демократије, ако се уз равноправност федералних јединица гарантира и равноправност грађана као појединца. Нисмо за грађанску равноправност коју је прокламирао једностраначки систем. Грађанина је тај политички систем потпуно бесмислено сужавао и ширио. Тако је у том систему један словеначки грађанин имао еквивалент и вриједио у политичкој процјени за пет Срба. Ми се залажемо за принцип “један грађанин – један глас”. Наша демократска федералистичка пракса мора бити обогаћена сасвим новим односима према покрајинама. Однос према покрајинама треба преиспитати и модерније процјењивати. Као што је познато моћници једнопартијског система једнострано су некритички пренијели у послијератну Југославију концепцију покрајина из совјетског устава. Касније су поново посредством једнопартијских моћника покрајине претваране у државе. Овако успостављене покрајине са накарадним пројектима постају реметилачки фактор држава које их имају. То нам показује примјер Нагорног Карабаха и Косова. Због њих се пролива људска крв. Нужно је осигурати уставне могућности да се у оквиру појединих федералних јединица образују територијалне аутономије уколико то становништво, на територијама са посебним етничким саставом или културно хисторијским идентитетом референдумом одлучи. IV Тржишна привреда Привредни систем мора омогућити појединцима да остваре своје циљеве и повећају своја мања или већа благостања. Најбољи начин да се то постигне овај привредни циљ представља подстицање предузетништва. Предузетништво се може развијати само у увјетима постојања привредних слобода. Сваки појединац мора бити слободан да ради, тргује, стиче и располаже. Човјекова својина мора бити заштићена, а предузеће самостално. Привредне слободе се морају заштитити привредном политиком која обезбјеђује одговарајућу социјалну правду. ПРОГРАМСКИ ЦИЉЕВИ СРПСКЕ ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ 1. Основни циљ нашег схваћања демократије почива на укидању монопола једне политичке странке. Ово укидање представља у исто вријеме укидање партијске државе. 2. Демократија укључује увођење потпуне слободе удруживања у политичке странке, у удружења и савезе, по систему пријаве, без икаквог претходног одобрења и провјере. Слобода удруживања не може се ограничити идеолошким разлозима или организационим условима. 3. Демократија поставља органима власти органичења и редукције. Најприје власт мора бити промјењива. Власт се стиче једино повјерењем народа. Повјерење се исказује слободним непосредним и тајним изборима за сва представничка тијела. Групе на власти губе власт оног тренутка кад им народ на изборима ускрати повјерење. Слободни избори се могу провести само слободним истицањем кандидата различитих политичких опредјељења, као и слободним дјеловањем и мирним окупљањем ради ширења властитих програмских замисли и придобијања подршке бирача на изборима. 4. Демократија осигурава уставне гаранције за потпуну слободу штампе и отсуство званичне или прикривене цензуре. Издавање новина и других јавних гласила, емитовање телевизијских и радио програма мора бити доступно свим грађанима и њиховим удружењима, по систему пријаве и без претходног одобрења. Једино тако ниједна друштвена група или странка неће бити повлаштена у информирању. 5. Демократија успоставља владавину права која не подразумјева само законску правду, односно правду одмјерену у компромитираним позитивним правним прописима, већ и одговарајућа својства самих закона који морају испуњавати два основна услова. У првом реду, законска правда треба да буде општа, прецизно утврђена и јасно недвосмислено формулисана, као правило. С друге стране, законској правди не смије бити допуштено било каква произвољност која би посезала у сферу основних људских права и слобода. 6. Демократија осигурава ефикасну судску заштиту основних слобода и права. Независно и непристрано судство, укидања сваког облика зависности судова и судија од других органа власти, руководилаца владајуће странке и неформалних група, као и увођење сталности положаја свих судија, осигурава судску дјелотворност. 7. Демократија утврђује уставне гаранције равноправности нација. Нације се не могу поистовјетити са својим матичним федералним јединицама. Овај захтјев се може постићи стварањем услова за пуно потврђивање духовног и културног идентитета сваког југословенског народа посебно, независно од тога у којој се федералној јединици налазио. Свим мањинама, као и сваком народу, треба омогућити образовање и културни живот на материњем језику. Дјеловима народа који живе изван своје матичне републике мора се дозволити пуни национални и културни идентитет и духовна припадност свом народу, као што су кориштење истог права обавезна свим другим мањинама у овој земљи. 8. Југословенски демократски федерализам обавезан је да осигура уставне могућности у оквиру појединих федералних јединица, како би се образовале територијалне аутономије, уколико становништво на територијама са посебним етничким саставом или културно хисторијским идентитетом то референдумом одлучи. 9. Из уставних начела потребо је брисати принцип рада као политички принцип. Радом се стиче благостање, а не политички престиж. Потребно је одвојити рад од политике. 10. Уважавање начела једнакости свих грађана приликом конституисања појединих савезних, посебно преставничких органа. То се може постићи на темељу општег и једнаког изборног права, што би требало да доведе до поновног успостављања поред вијећа народа односно федералних јединица и вијећа грађана као равноправног дома Скупштине Југославије. 11. Осигурање одговарајуће заштите својине. Заштита мора бити подједнака за приватну, државну, јавну или задружну имовину. Промјена власника имовине може се вршити путем добровољне размјене или уз правичну надокнаду ако се то врши у јасно одређеном јавном интересу. 12. Утврђивање приватне својине као чиниоца подузетништва и привредног напретка и поуздног средства за размах привредних слобода и ширење тржишних установа. Државна својина се може јављати само у неким областима у којима нема услова за слободно привређивање или гдје се не могу користити тржишне установе. Зато треба ослободити привреду укидањем постојећих ограничења свих облика посједовања, улагања, запошљавања и стицања. Све то подразумјева трансфер постојеће друштвене својине и њено превођење у приватну, државну или јавну својину. 13. Сељаштво се посебно мора ослободити намета и искориштавања којима је изложено. Нужно је подстицати увећања сељачких посједа, укинути земљишни максимум. Кредитном и аграрном политиком требало би заштитити сељаке од природних и других неизвјесности. 14. Држава би у привреди и друштву имала два задатка карактеристична за савремене, добро уређене демократске земље. Подстицање подузетништва и привредног напретка мора бити праћено социјалним циљевима, посебно социјалним правима грађана наше земље. То је и право на минималну бесплатну здравствену заштиту, право на минимални приход за незапослене, право на бесплатно основно образовање. Потребо је осигурати прихватљиву социјалну политику и друге облике социјалне правде овисно од материјалних могућности земље, као и потребе да се очува привредна ефикасност. 15. Водит ћемо сталну бригу о стању свих дијаспора српског народа у Југославији. Посебно ћемо пратити стање српског народа у Хрватској. Досадашња једнопартијска политика довела је до неприхватљивог стања. Поједини дијелови Хрватске у којима припадници српског народа чине већину становништва привредно су заостали и неразвијени. Долази до исељавања Срба у развијеније крајеве и центре Хрватске и Југославије. Велики дио Срба отишао је на рад у иностранство. Број Срба у Хрватској се осипа. Некада потпуно компактне српске средине у Хрватској, потпуно су растурене. Економски статус српског народа у тим срединама слаби, постаје све неповољнији. Развој заосталих општина Хрватске са српском већином јавља се као врло хитна потреба. Без економске равноправности нема националне једнакости. Користит ћемо сва демократска средства да би се превладала неповољна ситуација Срба у тим крајевима. 16. Мислимо да је дошло до деформације демографске ситуације. Регионална подјела Хрватске је застарјела и не одговара модерним принципима заједничког живљења, а поготово не и хисторијским интересима српског народа. Хисторијски су формиране крајине које су некада носиле прецизне ознаке и имена. Сада су те крајине регионалном подјелом прекомпоноване. Посебно смо осјетљиви данашњом подјелом Хрватске на општине. Немамо утисак да су административне промјене рађене у корист успостављања идентитета српског народа у Хрватској. Залагаћемо се за административну подјелу Хрватске на регије и опћине које ће примјерније одражавати националну структуру подручја на којем живи српски народ. 17. Опће демократске југословенске принципе који негирају хегемонију и мајоризацију Југославије, уз одређени опрез и одговорност, потребно је пренијети на Хрватску. Странка ће се залагати за успостављање институција које ће ограничавати сваку већинску и произвољну вољу према мањинским скупинама. Подржават ћемо то правило тамо гдје је српски народ у већини. Ово не значи поновно увођење кључева у бирачка тијела. Против смо сваке идеје и ситуације у којој ће етничка припадност значити и занимање. Национална припадност не може бити професија, као што је то до сада било увођењем “кључева”. Српски народ у Хрватској ће слободно стварати своје институције, да би очувао, његовао и унапређивао своју националну структуру, језик и писмо. Исто тако очекујемо промјене у одгоју и образовању. Не можемо прихватити садашњу школску праксу у Хрватској у којој се намеће кроатоцентрички садржај. Српски народ у Хрватској и српски народ опћенито у хисторији, језику и књижевности мора добити свој достојан значај. Странка ће посебно инзистирати на стварању материјалних услова за рад српских културних установа. Посебно тражи враћање зграда, фондова, техничких и других средстава одузетим национализацијом или неким другим самоуправним процедурама. Исто тако ћемо захтјевати строжу бригу за споменике и културу српског народа у Хрватској. Залагат ћемо се за отварање нових музеја, установа и библиотека, за обнову архива и посебно за враћање одузете имовине Српској православној цркви. 18. Армија остаје југословенска. Њезин федеративни карактер укључује федеративну команду и заштиту федеративног друштвено-политичког уређења. Демократски принципи захтјевају ослобађање Армије од свих идеолошких и политичких притисака. Наглашавамо развијање стручности на уштрб идеологије. Стручни принцип и принцип индивидуалне способности мора бити изнад свих етничких кључева. Полазећи од ових програмских начела и циљева, Српска демократска странка ће настојати поново успоставити и очувати европске традиције слободе и демократије настале крајем прошлог и почетком овога вијека. Те идеале код нас је посљедњи пут отворено заступала Демократска странка чије је дјеловање угашено 1945. године. Преломне политичке промјене нарочито када је друштво у дубокој кризи ријетко настају само далековидношћу и добром вољом људи на власти. Корјените промјене се не могу провести без ангажирања свих који искрено желе слободу појединца и добробит заједнице. Ништа не могу направити распршени и усамљени појединци ма колико били мудри, одлучни или храбри. Организована група или странка на власти представља изразиту опасност за личне слободе. Због тога је и настала ова наша иницијатива за оснивање Српске демократске странке. Приступамо њеном оснивању и позивамо све грађане који прихваћају основна начела и циљеве да нам се придруже. РЕЗОЛУЦИЈА СРПСКЕ ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ О КОСОВУ Српска демократска странка сматра да је нанесена велика хисторијска неправда српском и црногорском народу на Косову. Једнопартијски владајући систем успоставио је потпуно неприродне односе досада непознате у свијету. Од већинског српског народа у једном дијелу српске државе направио не само мањински народ, него и националну мањину. Људска свијест не познаје овако бесмислену и ничим неутемељену конструкцију. Црногорски народ је био у нешто различитој али истој хисторијској позицији, Косово није било на територију Црне Горе. Процеси који су се остваривали у Косову нису имали ничег заједничког са равноправности народа и народности. Побједила је концепција мајоризације албанске народности над народима Србије и Црне Горе. Мислимо да су Албанци добили своја потпуна права, скоро да им се више не може дати осим државе! Ми смо за то да Албанци задрже сва права која имају мањине у свијету, у најдемократскијим земљама. За то смо да задрже сва права која и имају. Нема мањине у свијету која има своју академију наука, своје универзитете, свој самостални и национални школски програм, своју самосталну информатику, укључујући радио, телевизију и издавачке куће. Имају све, али немају државу. Ми смо енергично против двије албанске државе на Балкану, од којих би једна настала на територији СР Србије. Иако дубоко саосјећамо са породицама жртава палих у нередима и сукобима не можемо а да не подржимо право југословенске и српске државе да се боре за свој легитимни интегритет. Као демократска странка смо за разговоре о положају свих народа и народности на Косову. Допуштамо могућност сваког дијалога на Косову. Морамо на крају нагласити да смо за равноправне демократске разговоре са свим демократијама свјесни тога да је врло тешко разговарати са наоружаном демократијом. ОСНИВАЧКА СКУПШТИНА СРПСКЕ ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ

ОСНОВНА НАЧЕЛА СДС-а I Основна права Устав Југославије мора уистину бити утемељење слободе, тако да се утврди неприкосновеност основних слобода и права. Власти треба поставити јасне границе како се не би поновно преобразили у самовољу. Сматрамо да се то између осталог, може постићи и увођењем уставних и других гаранција за основне слободе и права. То нарочито вриједи за личну слободу, слободу савјести и вјероисповијести, слободу мисли и опредјељења, слободу говора и јавног иступања, слободу збора и јавног окупљања, слободу штампе, слободу удруживања и свих осталих грађанских и политичких слобода, слободу кретања и избора занимања, слободу путовања у иностранство, слободу повратка у зем­љу, право на приватност и на све облике интимности. II Парламентаризам Представничко тијело, изабрано на слободним и непосредним тајним изборима, именоваће и смјењивати владу. Слободна јавност ће контролирати извршну, законодавну и судску власт. То се може у политичком смислу постићи само вишестраначким системом, уз присуство легалне и слободне опозиције. III Демократски федерализам Сматрамо да је судбина српског народа у Хрватској зависна о демократском федерализму. Зато се опредјељујемо за федеративно унутрашње уређење Југославије под условом да га прихвате сви народи који творе Југославију. Нови хисторијски споразум о унутрашњем уређењу Југославије може се постићи само легитимно изабраним представничким тијелима сваког југословенског народа посебно. Федерално устројство Југославије може се довести у склад с основним начелима демократије, ако се уз равноправност федералних јединица гарантира и равноправност грађанина као појединца. Нисмо за грађанску равноправност коју је прокламирао једностраначки систем. Грађанина је тај политички систем потпуно бесмислено сужавао и ширио. Тако је у том систему један словеначки грађанин имао еквивалент и вриједио у политичкој процјени за пет Срба. Ми се залажемо за принцип "један грађанин – један глас". Наша демократска федералистичка пракса мора бити обогаћена сасвим новим односима према покрајинама. Однос према покрајинама треба преиспитати и модерније процјењивати. Као што је познато моћници једнопартијског система једнострано су некритички пренијели у послијератну Југославију концепцију покрајина из совјетског устава. Касније су поново посредством једнопартијских моћника покрајине претваране у државе. Овако успостављене покрајине са накарадним пројектима постају реметилачки фактор држава које их имају. То нам показује примјер Нагорног Карабаха и Косова. Због њих се пролива људска крв. Нужно је осигурати уставне могућности да се у оквиру појединих федералних јединица образују територијалне аутономије уколико то становништво, на територијама са посебним етничким саставом или културно хисторијским идентитетом референдумом одлучи. IV Тржишна привреда Привредни систем мора омогућити појединцима да остваре своје циљеве и повећају своја мања или већа благостања. Најбољи начин да се постигне овај привредни циљ представља подстицање предузетништва. Предузетништво се може развијати само увјетима постојања привредних слобода. Сваки појединац мора бити слободан да ради, тргује, стиче и располаже. Човјекова својина мора бити заштићена, а предузеће самостално. Привредне слободе се морају заштитити привредном политиком која обезбјеђује одговарајућу социјалну правду.

У Книну, на платоу испред жељезничке станице, основана је Српска демократска странка (СДС). Међу водећим оснивачима странке били су академик др Јован Рашковић, психијатар, (рођен у Книну), др Милан Бабић, стоматолог (рођен у Врлици) и Јован Опачић, професор филозофије (рођен у Плавном). За првог предсједника СДС-а изабран је Јован Рашковић. Чланови првога Главног одбора странке били су: Јован Рашковић (пребивалиште: Шибеник), Јован Опачић (Книн), Бранко Поповић (Шибеник), Раде Милановић (Доњи Лапац), Бранко Марјановић (Задар), Милан Урош (Книн), Рајко Срдић (Доњи Лапац), Родољуб Бјелановић (Книн), Сава Дешић (Книн), Петар Штиковац (Доњи Лапац), Здравко Зечевић (Бенковац), Милан Штрбац (Книн), Зоран Бјелановић (Книн), Богољуб Поповић (Задар), Душан Зелембаба (Книн), Марко Добријевић (Шибеник), Владимир Ивковић (Загреб), Бранко Перић (Книн), Стојан Урукало (Задар), Петар Цветановић (Двор на Уни), Милан Бабић (Книн), Илија Џепина (Книн), Бранко Танкосић (Книн) и Момчило Косовић (Београд/Бенковац).

DOPRINOS KRAJIŠKIH SRBA U OPERACIJI "KORIDOR-92" Kako je ranije konstatovano, sve više odlazi u zaborav učešće i doprinos krajiških Srba u proboju i čuvanju koridora od maja 1992. godine. Tek neko usput spomene da je brigada PJM učestvovala u navedenoj operaciji. Krajišnike je vratio iz zaborava pokojni general Novica Simić u publikaciji "Koridor-92" a na njegovom doprinosu ne treba stati. Predlažem da uradimo monografiju na ovu temu - da se jave učesnici operacije, opišu svoje sjećanje, pronađemo podatke o poginulima i ranjenima i tako ostavimo trag o presudnim bitkama 1992. godine. Postoji volja da to uradimo do Vidovdana 2014. godine. Evo za početak - ima li koga da zna kako je poginuo Dragan Jovanović iz Karlovca?

DOPRINOS KRAJIŠKIH SRBA U OPERACIJI "KORIDOR-92" Kako je ranije konstatovano, sve više odlazi u zaborav učešće i doprinos krajiških Srba u proboju i čuvanju koridora od maja 1992. godine. Tek neko usput spomene da je brigada PJM učestvovala u navedenoj operaciji. Krajišnike je vratio iz zaborava pokojni general Novica Simić u publikaciji "Koridor-92" a na njegovom doprinosu ne treba stati. Predlažem da uradimo monografiju na ovu temu - da se jave učesnici operacije, opišu svoje sjećanje, pronađemo podatke o poginulima i ranjenima i tako ostavimo trag o presudnim bitkama 1992. godine.

Što je Ruža (hrvatska) obećala, to je danas i učinila! U minut i po toliko je toga rekla protiv Srbije i Srba na radost onih koji je bez rezerve podržavaju. Valjda, ovi koji su je tamo gledali i slušali, ne misle tako kao ona. Nadajmo se! http://www.youtube.com/watch?v=NpQqbTxX4AE

FRONTAL.RS Не вјеруј Латинима, ни кад дарове носеДеветог јануара на празник Светог првoмученика и архиђакона Стефана, Република Српска је напунила свој 22. рођендан, закорачивши тако у трећу деценију свог постојања. Пише Синиша Синадиновић Настала у вртлогу грађанског рата у бившој СФРЈ тј. СР БиХ, на територији од 25 000 км2 на којој живи 1 440 000 становника, Република Српска и данас после више од две деценије постоји, живи и тавори. Она је продукт истинске жеље српског народа са леве обале реке Дрине да створи своју државу, која би му помогла да се сачува од покушаја биолошког истребљења. Поред вишевековног положаја између чекића и наковња тј. Беча и Истамбула, српски народ је на крају 20. века успео да створи своју државу-ентитет коју је скупо платио својом али и туђом крвљу. Ко што се деца рађају у крви и плачу, тако се рађају и државе. Но, за разлику од детета, државе се рађају и у својој али и у туђој крви, која је неретко и невина. Што више, невиније туђе крви то већа несрећа!? Јер с правом су од давнина мудри људи подсећали да се држава не прави на невиној крви, јер таква држава није светиња већ проклетиња. Као и све грађанске ратове, (а они су најопаснији и најокрутнији) и рат у некадашњој СР БиХ праћен је многим парадоксима. Управо ти парадокси и контрадикторности су све већи и несхватљивији у оним срединама које прате сукоби људи тј. народа истог етничког и језичног корена. Но степен тих парадокса додатно је појачан верском нетолеранцијом и мржњом. Ако би се грађански и верски рат у БиХ под крај прошлог века могао да дефинише логичном формулом онда би она гласила – Непријатељ мога непријатеља је мој пријатељ. Та (не)логична формула зачараног триангла, прожета верском мржњом кроз векове се због своје учесталости и бруталности спустила до саме сржи све три етничке заједнице. Због своје верске, етничке и језичке различитости три заједнице у БиХ су кроз векове у честим међусобним сукобима и ратовима немало пролили једни другима реке крви (Сава, Дрина, Босна, Врбас, Сана, Уна, Неретва). Е управо, о том БиХ духу парадоксалности који влада у зачараном трианглу српско-бошњачко-хрватских односа, са нагласком на српско-хрватска (не)разумевања требало би нешто више рећи. Током трајања грађанског рата од 1991. до 1995. године на простору Хрватске и БиХ српско-хрватско политички односи су имали врло чудну и на тренутке неразумну везу. Током читаве 1991. године док су се водили оружани сукоби између Срба Крајишника у Хрватској и јединица МУП-а Хрватске и Збора народне гарде, председници Хрватске и Србије, Фрањо Туђман и Слободан Милошевић су се више пута срели и према сведочењу њихових најближих сарадника небројено пута чули телефоном. О овом односу међусобног уважавања па чак и дивљења двојице председника зараћених страна постоји читава архива у Хашком трибуналу. На том фону Милошевићевих и Туђманових добрих односа, разумевање и уважавање је било и код водећих Срба и Хрвата у БиХ, тачније лидера СДС-а Радован Караџића и лидера ХДЗ-а БиХ Мате Бобана. Након потписивања Венсовог плана 3. јануара 1992. године, односно споразума о прекиду ратних сукоба између Срба и Хрвата у Хрватској, примирје су контролисале међународне снага УН-а (УНПРОФОР), готово пуне три године (сем три напада ХВ – Миљевачки плато, Масленица и Медачки џеп) ратних сукоба између зараћених страна до 1995. године готово да и није било. Тај својеврсни привидни мир нарушиће 1995. године хрватске војно полицијске операције „Бљесак“ (1. мај) и „Олуја“ (4. август). Наиме, након прихваћања и потписивања Венсовог плана и постизања привидног мира у Хрватској, ватра рата је пребачена у БиХ где се у наставку водила жестока и окрутна борба „свако са сваким“, с тим да једно Срби нису отворено ратовали међусобно (мада је таква опасност у последњи час избегнута током афере „Септембар-93“) Биланс српско-хрватских ратних сукоба у БиХ (1992-1995) био је да су Срби протерани из Мостара (30 000) и других општина Западне Херцеговине а да су Хрвати након пробијања Коридора 1992. године напустили Посавину. Ове сукобе су поред прогона цивилног становништва пратили и многобројни логори. Но након тог суровог премештања становништва једне и друге стране, завладало је својеврсно примирје између Републике Српске тј. ВРС с једне стране и Херцег Босне тј. ХВО са друге стране, који ће трајати све до војних операција које су непосредно биле у функцији извођења „Олује“. Треба рећи и то да су формално зараћене стране у неколико наврата помагале једни другима након великих офанзива које су против њих покретале снаге АБиХ. Тако је било на Влашићу када су Хрвати из Средње Босне нашли уточиште на српској територији, или када је хрватска страна помогла Србима из Високог који су нашли на њиховој територији након офанзиве јединица АБиХ. Али и поред тих својеврсних (не)разумевања у војно политичким српско-хрватским односима, треба рећи да су Хрвати током тог времена привидног примирја са Србима играли дволичну перфидну латинску игру, која се заснивала на формули - са Србима у кохабитацији до погодног тренутка, а онда муњевитом брзином у датој прилици нож у леђа. Наиме на основу полувековног исткустава закрвљеног етничког БиХ-а триангла, (1941-1945; 1991-1995) евидентно је да су хрватски политички представници, који су увек били под контролом Римокатоличке цркве, показали да подједнако готово патолошки мрзе и Србе Хришћанине и Бошњаке Муслимане. Но ако би се требало сумирати учинак те хрватске патолошке мржње према својим суседима, јасно је закључити да је тај степен већи према Србима. Да је то тако сведоче Јасеновац, „Бљесак“, „Олуја“, „Маестрал“, „Јужни потез“ јер само у два периода од по четири године у размаку од 50 година, са простора под којим су Хрвати били надмоћнији убијено је протерано близу 1 000 000 Срба. Треба и то рећи и нагласити да овај геноцид не би био спроведен да није било политичке, војне и финансијске подршке Запада предвођеног Немачком и Ватиканом. Али, треба и то знати, да је у овом хрватском пројекту тзв. србоцида, активно учествовала и већина Муслиманско-бошњачке елите, и поред тога да су знали да их у овој ђаволској работи, Хрвати чак више мрзе и презиру од Срба. Ако би анализирали тренутно постојеће српско-хрватске политичке односе у БиХ, може се видети да је на сцени поново присутна српска-хрватска политичка кохабитација али овог пута предвођена лидерима СНСД- Милорадом Додиком и председником ХДЗ БиХ Драганом Човићем. Једном приликом у разговору са једном контраверзним Бошњаком који се већ низ година отворено залаже за формирање политичке бошњачко-српске кохабитације, рекао ми је „зар ви Срби не можете да сватите једну ствар, да је потписивањем Дејтонског споразума БиХ подељена између Бошњака и Срба'“ израживши при том још веће чуђење зашто је толика потреба и жеља Срба да се дистанцирају од Сарајева и приближе Мостару и Загребу и поред чињенице да су Хрвати у два наврата готово милион Срба или протерали или убили. Нагласивши и то да у тако кратком периоду то нису успели чак ни Турци. Намеће се суштинско питање зашто је постојећем председнику - суверену РС Милораду Додику потребно толико јавно дистанцирање од Сарајева? Шта се крије испод тог небројено пута изреченог става да је за њега Сарајево што и Техеран, било би корисно равнотеже ради да каже шта је онда за њега Загреб. Сигурно да аутору ових редова не пада на памет да сугерише председнику РС да курс државне политике усмери према Бошњацима тј. Сарајеву. Јер је та мисија готово па немогућа јер се на основу његовог сазнања већина Срба у РС слаже да је бирати између два зла тј. Загреба и Сарајева, Загреб мање зло? Но, на још једно по ко зна који пут постављено питање - како је то могући избор након Јасеновца, „Бљеска“ и „Олује“, апсурдност овог одговора је још већа, када се зна да је готово 90% Срба протераних из Хрватске за опцију да је Загреб мање зло. Зашто је то тако Сигурно да на ово проклето тешко и неодгонетно питање одговор треба затражити од конзилијума етнопсихолога, антрополога, политиколога, теолога, психијатара.... Једном приликом сам био у прилици да разговарам са једним шумаром и ловочуваром у једном селу Старе Херцеговине (које се налази на десној обали реке Дрине), и том приликом ми је испричао један феномен у животињском свету. Наиме, када се којим случајем деси да вук накоље овцу тј. да је не усмрти, и вук се да у бекство неким чудом та овца почне да трчи за својим крвником. Касније сам сазнао да је овај феномен присутан и у људској психологији познат као Стокхолмски синдром. Да ли је могуће лечити Србе, од последица турског, комунистичког, усташког и Стокхолмског синдрома који попут малигног карцинома разарају његову суштину? Сигурно да свакој болести личној али и колективној има лека? Јер ако лека има од смрти, како учи хришћанство (а данас се 90% Срба изјашњава да су хришћани), онда сигурно има лека и од ове опаке болести. На питање који је то лек, за почетак можда треба прихватити дијагнозу коју је изрекао песник Матија Бећковић - „Данашњи Срби су остатак закланог народа“, као и то да ће „ Јосип Броз у Србима умирати онолико година колико је живео“, ако је ова констатација тачна аналогно томе онда ће Турци у Србима умирати бар још 250 година. До тада, остатку „закланог народа“ остаје да се држи поуке, ловћенског тајновидца и цетињског пустињака – Петра Другог Петровића Његоша - „Жена лаже све плачући, Латин лаже смејући се, нико тако ко Турчин не лаже!“

Knjigu sam pročitao i žao mi je što se više poznavalaca stvarne situacije u to vrijeme i na tom prostoru nije javilo jer će ovako ostati jedna iskrivljena slika vremena kojeg smo mnogi bili učesnici i svjedoci. Reakcije onih koji su imali priliku da pročitaju knjigu su slične - zbrda zdola nabacano, nesuvislo, preuveličano, a k tome začinjeno jeftinom erotikom. Nekih elemenata stvarnih događaja ima, ali su predstavljeni tako da vode priču u sasvim drugom smjeru. Vjerujem da je Dijana iskreno bila u vezi sa Sinišom iako su joj se neki sa strane "nabacivali", ali toliko nakaradnih opisa njenih aktivnosti zaista prevršuje svaku mjeru. Zato je važno da se do kraja rasvijetle okolnosti Paragine nesreće, kao i uloge likova navedenih u knjizi.

NIKOLA KOBAC - Tekst obraćanja Dragi moji prijatelji, Mnoge od vas ne vidjeh mnoga ljeta. Čini mi se da smo se češće sretali tih ratnih godina, da smo se bolje razumjeli i u tom vremenu brže koračali naprijed nego što to činimo posljednjih 20 godina. Vidim, u Banja Luci niču nove zgrade ali nestaju stara prijateljstva… Srećom, svoje drugove iz tog vremena ne zaboravljam pa fala Bogu ni oni mene! Ni zbog politike večeras nisam ovdje. Požurio sam sa osnivanjem „Jugoslovenske samostalne demokratske stranke“ (kažu prve srpske stranke u Hrvatskoj) koju smo vođeni Milom Dakićem osnovali 11. februara 1990 u Vojniću, ali sam zato zakasnio na osnivanje SNSD-a. U među prostoru zaradio sam, nosio i sačuvao knjižicu SDS koju mi Radovan u Glini predade. Srpske partije u Hrvatskoj pa zatim u Republici Srpskoj Krajini trajale su upravo onoliko koliko smo drugima trebale. Dakle u političkom smislu ja sam mrtav. Samo briga i vila Ravijojla mogli bi da me ožive – oživljavajući narod koga nema, sela koja se spaljena. Od sve naše krajiške i moje politike ostadoše sjećanja i rukopisi koji su dio mene i dio moga raspamećenog naroda. Večeras su prvi put u javnosti. A naći će se u mojoj trećoj knjizi „Kad bi mog’o“ koja će uskoro ugledati da li svjetlo dana ili svjetlo mraka – Božije je da sudi! Moje je da zapisujem šaptanje vremena i lajanje stvarnosti. Ovi stihovi i zapisi vas ne lažu!" OTVORENO PISMO HRVATSKOM NARODU I SRPSKOJ POLITICI! Zašto nas mrzite, narode hrvatski? Je l’ nas to previše ostalo poslije svih nesreća sa kojim nas u zadnjih 100 godina častište? Ili nas se mnogo rađalo u pauzama svih bježanija od jedne do druge smrti? Da li vam samo živi smetamo? Turali su i podmetali glavu Srbi iz Hrvatske nad bezdanim krajiškim jamama i na ne otkrivenim hrvatskim klancima. Zamahivali su zločinci, a Vaše kaznene satnije formirane iz redova Vašeg naroda sjekirom, maljem i krampom – su nas ubijale... Pogađali ste srce a trgovali našim životima. Samo odabrani su slučajno preživjeli. Valjda da bi o veličini zločina svjedočili. Sve te smrti mali srpski narod iz Hrvatske je nedužan dočekivao i spokojno umirao... Kada su „elitne“ ustaške jedinice municiju šparale tada ste precima našim grkljane rezale i u grudi komšijsko noževe zabijale. Smrtima ste se našim mnogo puta sladili! Srpskim očima kitili, na vatri pravoslavnih svetinja grijali. Preživjeli su zločine i zločince spominjali kradom i ćutanjem. Ali se nisu selili. U Hrvatskoj su ostajali. Kao da su čekali neku novu jamu i neku staru, još ne isprobanu smrt? Da se porodična i državna tradicija ne prekine? Mrtvi su noćima poslije drugog svijetskog rata žive dozivali ali nisu na osvetu nikada pozivali. Poruke su svima bile iste: ne idite, ostanite sa vašom sirotinjom. Čuvajte livadu, oranje… čuvajte štalicu i kravicu. To je vaše, to ’rani! I mi ostadošmo. Oprostili smo Vam sve smrti naše!. Duge kolone srpske nejači u maglama prošlosti i danas putuju za Sisak i Jastrebarsko. Plač majki do neba se čuje a nevini dječiji pogledi, poderana odjeća i suze sa prašinom izmješane pojavljuju se u šumama Kozare, na obalama Save… Oteli ste nam naraštaje a novima niste dali da narastu.. Zaklani đed Jovana i dalje baulja svojom stazom, a naše sve groblju vode. Još nije stigao a krenu 1941. Kažu da su ga posljednji put vidjeli poluživa 1991 godine. Krici strine Mace su se sve do 1995 godine na obalama Kupe čuli. U njezinoj utrobi ne rođeno dijete zamjenište živom mačkom, zašište i pustište da dušu ispušti. Kupa i dalje teče samo ovu sramotu nikada oprati neće. Svijet ćuti. Evropi je daleko (preduboko) Jadovno, Glina je pravoslavna svetinja, Jasenovac je zbunjujući. Hrvati kompenzaciju za ne zapamćene zločine traže na ne zapamćenim mjestima. Branite se od ćirilice koja nikada nikoga nije u grob odvela a zatirete ime srpsko. Pismo progonite a znate da je preteča ovog pisma bio naš zemljak, naš Savo Mrkalj rođen tu na domak Zagreba. Zar se toliko mržnje može skupiti u ne tako velikom hrvatskom narodu prema narodu koji je pored Vas još manji bio? Da li je to čin kukavičluka ili hrabrosti? Branite sebe Srbima misleći da stvarate hrvatsku budućnost. Koga ćete mrziti sutra kad ste svoje juče pojeli? ------------------------------------------------------------------------------------------ Čiji smo mi, politiko srpska? Kada su povremeno utihnule „domaće“ smrti Srbija nas je u nove smrti pozivala. U Dobrovoljačke i partizanske divizije da bi branili ili oslobađali prostore za koji s su srpski šefovi tvrdili da su jugoslovenski. A kada su se srpske jedinice raspadale i pukovi bježali krajišnici su odolijevali… Ni jedan naš put ne bijaše tako dug da na vrijeme ne stigosmo da poginemo."