masha

Members
  • Content Count

    2,115
  • Joined

  • Last visited

About masha

  • Rank
    Dzomba

Recent Profile Visitors

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. masha

    Udbinjani

    Dok ti beres ruze saljem ti sliku za stihove.
  2. Sunce Ovo æe se neizvesno kretanje završiti suncem. Oseæam to pomeranje juga u svome srcu. Majušno podne se ruga u kamenu, varnica što æe osvetliti zvezdani sistem moga krvotoka. A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga uteha nam ne treba. to trajanje se ruga pretnji crnog i otrovnog nekog soka Ne, neæe se otrovom to putovanje završiti. Neki æe svemir ponovo da nas stvori. Makar slepog lica i mraènog srca reè pravu izgovori. U kamenu spava malo sunce što æe nas osvetliti. Èuješ li zvezdani sistem moga krvotoka! Ponavljam: neki æe svemir ponovo da nas stvori makar slepog lica i mraènog srca dok sunce ne progovori nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka. Branko Miljkoviæ
  3. Miki Jevremovic - Ako jednom vidis Mariju Ne pitaj zašto godine Prolaze u jednom danu Ne traži moje osmehe Kad znaš da neæu biti tvoj Ako jednom vidiš Mariju Ti joj reci da je volim Ako jednom vidiš Mariju Ti joj kaži za moj bol (2x) Ne èekaj noæu satima Da vidiš povratak moj Ne traži da se vratim ja Znaš ne mogu biti tvoj Ako jednom vidiš Mariju… Ne pitaj zašto godine… I ako sretneš moju Mariju Ti joj reci da je volim Ako sretneš moju mariju Ti joj kaži za moj bol
  4. Miki Jevremovic - Pesnik i gitara Na obali pesnik stoji s gitarom i sa tugom zasto more nocas cuti zasto draga ode drugom I dok mesec zvezde plete ljubav ide rajskom dvoru dok se kula snova rusi on koraca prema moru A gitara svira svira ako nema morskih vala kao kada suze teku ko uvela ruza mala I sad svira pesmu tuge zasto more hoce druga zar ljubavi nigde nema zar zivot je samo tuga I vec vali kosu kriju zar suze more pusta bio jednom jedan pesnik a gitara sama osta i sad sad samom sluga ako ljubav morskog vala kao kada suze teku ko uvela ruza mala i sad svira pesmu tuge zasto more druga uze zasto niko sem gitare za pesnika nema suze.
  5. Miki Jevremovic - Crveno vino Svetlost sunca u casi se zlati vracaju se ribari u luku a ja nemam kome da se vratim ja nemam kom da pruzim ruku Crveno vino ko plamen ljubavi vraca mi vreme dok sam sa njom bio znao sam, odlazi, tugu sam krio crveno vino sa njom sam pio Kao galeb uspomena leti tako sporo letu ovi sati a ja cekam da se ona seti nasih dana i da mi se vrati ja cekam da se ona seti proslih dana i da mi se vrati Crveno vino ko plamen ljubavi vraca mi vreme dok sam sa njom bio znao sam, odlazi, tugu sam krio crveno vino sa njom sam pio
  6. Пар рјечи о пјеснику....Милутин Бојић је објавио у јануару 1917. у Солуну збирку песама Песме бола и поноса, а у њој и чувене стихове посвећене хиљадама Срба патника, што су после повлачења умрли на острву Видо и подаље од обале сахрањени у мору. Књига је изашла из штампе крајем јуна, а већ у септембру, Милутин Бојић је пренет у Војну болницу. После пет-шест недеља, на Митровдан 1917. године, песник је преминуо у својој двадесетпетој години...
  7. Cije je ono devojce Istocna Srbija zapis: Svetlana Stevic Cije je ono devojce; Djurdjole, djurdjel momo, Djurdje ! Hej, vodo, vojvodo ! Sto nosi pero na 'ero; Djurdjole, djurdjel momo, Djurdje ! Hej, vodo, vojvodo ! Sto nosi dukan na celo; Djurdjole, djurdjel momo, Djurdje ! Hej, vodo, vojvodo ! Sto nosi kole na dole; Djurdjole, djurdjel momo, Djurdje ! Hej, vodo, vojvodo ! Da mu se noge ne bele; Djurdjole, djurdjel momo, Djurdje ! Hej, vodo, vojvodo ! Ono je moje devojce; Djurdjole, djurdjel momo, Djurdje ! Hej, vodo, vojvodo !
  8. Једна од повреда ми је посебно привукла пажњу, онакво крварење се могло снимити само ако је тв екипа била ту негдје близу, тј. на лицу мјеста. Читала сам више изјава од свједока догађаја гдје веле да су камермани били смејштени у једној згради у близини. Да би још више појачали ефекат тз. бомбардовања, једном рањенику су ампутирали ногу (иако је била у питању лакша повреда у питању).
  9. Милутин Бојић Плава гробница Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом. Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета. То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна. Тиха као поноћ врх острвља јужна, Мрачна као савест, хладна и очајна. Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна питомина? То велика душа покојника лута Стојте, галије царске! На гробу браће моје Завите црним трубе. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе! Јер проћи ће многа столећа, к'о пена Што пролази морем и умре без знака, И доћи ће нова и велика смена, Да дом сјаја ствара на гомили рака. Али ово гробље, где је погребена огромна и страшна тајна епопеје, Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да тражи своје корифеје. Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода, Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ недра земље и небесног свода. Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Веслање умре хујно, А кад опело свршим, клизите у ноћ црну побожно и нечујно. Јер хоћу да влада бескрајна тишина И да мртви чују хук борбене лаве, Како врућим кључем крв пенуша њина У деци што кликћу под окриљем славе. Јер, тамо далеко, поприште се зари Овом истом крвљу што овде почива: Овде изнад оца покој господари, Тамо изнад сина повесница бива. Зато хоћу мира, да опело служим без речи, без суза и уздаха меких, Да мирис тамјана и дах праха здружим Уз тутњаву муклу добоша далеких. Стојте, галије царске! У име свесне поште Клизите тихим ходом. Опело држим, какво не виде небо јоште Над овом светом водом!
  10. Prvi dio Drugi dio Treci dio Cetvrti dio
  11. И мени онда сине! То је та популација која преживела и остала овде, то су Мађари. Одем у Британски музеј, направимо Ц 14 анализу скелета тих из Челарева и утврдим да се време из кога потичу креће од 950. до 1050. године, дакле период када су Мађари населили ове крајеве. ДВЕРИ СРПСКЕ: Природа посла Вам је таква да се увек налазите негде између овог и оног света. Да ли то што сте верујући човек, а истовремено научник који своја истраживања темељи на доказима и чињеницама природних наука, даје један додатни квалитет и додатну димензију Вашем научном раду? СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Почео сам да верујем још као дечак, знам тачно који је догађај то преломио у мени. Када ми је отац био затворен у логору молио сам се да га пусте за нашу славу. И десило се немогуће, Немци су га заиста пустили на један дан, да дође кући. Пре свега, на мене је утицало моје породично православно васпитање. На тај начин сам стекао неке особине и прихватио одређене начине опхођења према људима, што ми је пуно помагало у медицини, јер сам боље могао да схватим болесног човека, човека који пати, умирућег човека, али и радост рађања. Научници кажу: нашли смо ове фосилне кости. Ја погледам – то су кости прамајмуна. Ја кажем – јесте. Покажу други фосил и кажу: ово је фосил човека. Ја кажем јесте, то је фосилна људска кост. Али ја никада нисам видео нити сам успео да се уверим да постоји неки прелазни облик између фосилног прамајмуна и фосилног прачовека. Уз своје дубоко поштовање према Дарвину и свим тим теоријама, ја увек изјављујем да ја ту нисам видео доказ еволуције, јер нисам видео тај прелаз. Оно што сам видео јесте да су сва жива бића мање-више организована на истом принципу. Ја као научник тражим чињенице, нека ми их пруже па ћу веровати у еволуцију. До тада не. Мада, често ме питају у научним круговима: а да ли си ти видео Бога, имаш ли ту чињеницу? Ја им кажем – нисам га видео, али сам га осетио. Нашалим се са Енглезима и кажем им да је чињеница што сам преживео 8 енглеских бомбардовања доказ да су у односу на Божју заштиту били неефикасни. Људи мисле да сам урадио неке тешке и готово немогуће ствари, а ја верујем да ми је Бог у томе помогао. Разговор водила и приредила: Лидија Глишић (Двери српске)
  12. ДВЕРИ СРПСКЕ: Ви сте пратили и поступак обдукције жртава у Сребреници. Каква су Ваша запажања о тим истраживањима? СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Пратио сам то истраживање врло помно. Прво морам рећи нешто о тиму који то ради. Међународна заједница је скупљала стручњаке из разних земаља, школоване на различите начине, који говоре разне језике. Они мало знају о месту где се налазе, методика рада им је различита. Тако су нпр. амерички стручњаци почели да израчунавају узраст жртава на основу дужине костију и после две године рада почели да публикују радове у којима кажу да њихове таблице, које су учили на америчким факултетима, не могу да се примене на Европљане. Наравно да не могу да се примене на ове наше Европљане који живе у овом делу Европе, јер су прављене према оним Европљанима који су се иселили у Америку, англосаксонског и германског порекла. Пошто је то много непријатно радити, многе од тих стручњака је мрзело или нису желели ни да скину одело са лешева па да их премере, већ су позивали рођаке и испитивали их о висини жртава и другим подацима. Можете мислити какве су ту грешке настајале. Даље, узорке за ДНК анализу узимате од рођака жртве и са леша. Та метода је врло спора и многе су ствари урађене на брзину. Опет, показало се да је лабораторија, прегледајући два пута исте узорке, долазила до потпуно различитих налаза. Ако хоћете да будете сигурни у ДНК анализу увек морате узорке под шифром послати и некој другој референтној лабораторији да бисте упоредили налазе. Али, то је врло скуп поступак и примењује се само код неких историјских и изузетно значајних личности, јер једна анализа кошта 800 долара. У Сребреници је јако мало лешева идентификовано. Они могу да обраде 40, 50 случајева за годину дана. Знам поуздано да је садашњи министар одбране, иначе изванредан судски медицинар, обдуковао преко 3.500 хиљаде лешева из Сарајева и околине, донео обдукционе протоколе и показао Британском парламенту у своје време. О томе нисам видео да се прича у Србији. Али су зато по Босни скупљани лешеви Муслимана и доношени у Сребреницу како би био повећан број муслиманских жртава. ДВЕРИ СРПСКЕ: Одакле Вам те информације? СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Имам доста својих студената који су стручњаци и раде тамо. Они ме често зову и питају понешто или обавештавају шта су радили. Неке ствари још нису за објављивање, а неке су већ објављене. Тако да ја имам поуздане информације. ДВЕРИ СРПСКЕ: Проф. др Србољуб Живановић је осамдесетих година утврдио чињенице на основу којих је Свети архијерејски сабор прогласио Светим мошти Деспота Стефана Лазаревића, пронађене у манастиру Копорин. Остављајући по страни медијску и пажњу јавности која је букнула са сазнањем да се тренутна истраживања у манастиру Манасија врше јер је пронађен скелет за који се сумња да припада Деспоту Стефану Лазаревићу, питали смо др Живановића за његов суд о значају Светих мошти у духовном, историјском и националном контексту? СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Што се тиче најновијих истраживања, могу да кажем да судски медицинари, антрополози или вештаци не проглашавају скелет моштима већ само износе на видело чињенице. Ако се ради о судском случају пресуђује суд, а у случају мошти одлуку доноси Свети архијерјски сабор који је, на основу мојих налаза и налаза других људи, донео одлуку да су пронађени остаци у Копорину мошти Светог Деспота Стефана. Тако ће бити све док Свети архијерејски сабор СПЦ не донесе другачију одлуку. Ја само мислим да тренутно не постоји довољно чињеница за изношење овакве тезе. Ни један научник неће да каже: открио сам нову звезду, док нема снимке неба и не утврди да није грешка у фотоматеријалу или провери да се не ради о муви на телескопу. Дакле, прво се проверава, затим се јавља другим научницима који се сличним истраживањима баве. Мој је утисак, мада ја нисам археолог, да је гробница пронађена у Манасији из каснијег периода, вероватно око 17. века. Што се осталих чињеница тиче ја бих волео да видим доказе о томе. На фотографијама скелета из Манасије не виде се обољења, повреде нити хируршке интервенције на костима, ни један ожиљак зарастања, опоравка, који би морао да се види на тим костима јер имамо чврсте историјске доказе и изворе који о томе говоре. Јер ако је онај млетачки посланик рекао: видео сам високог господина (мислећи на деспота), добро се осећа и више не храмље, и то шаље дужду у Венецију, значи да је тај високи господин храмао. Ако ви храмљете, онда вам кост мора бити краћа или мора да постоји неки знак обољења који би о томе говорио. И много других доказа из писаних извора ми смо пронашли на моштима у Копорину. То је све снимљено, а научно-образовна редакција РТС је све забележила камером. Исти археолог који је вадио кости из гроба у Копорину, господин Марин Брболић, пронашао је и гроб у Манасији. Он ми је показао гроб и рекао да нема ни један археолошки налаз, али да своје тврдње заснива на записима Константина Философа који, описујући догађаје после изненадне смрти Деспота Стефана, каже да је његово тело било пренето у Ресаву да би било сахрањено у „његовој цркви у Ресави“. Знамо да је Деспот подигао манастир Манасију у Ресави као своју задужбину и да је желео да тамо буде сахрањен, а географски Копорин је ван Ресаве. Ја бих само да подсетим да у то време нису биле исте географске границе као сада, а као научник, а не из личне суревњивости, заинтересован сам да видим те друге доказе. Марин Брболић ми је рекао да су ДНК анализу вршили упоређивањем са узорцима моштију Светог Кнеза Лазара. Сећам се, патријарх Герман је пресвлачио мошти Кнеза Лазара пред полазак по Србији, дакле он их је додиривао као и свештеник, тада богослов, који је помагао. А додир са узорком може дати погрешан резултат. Зато је требало да се на прави начин узму узорци, а то у Србији нико не ради на прави начин. Метода коју ја препоручујем за узимање узорака са скелета описана је у књизи која изашла 1982. године и та се књига сада користи као уџбеник у целом свету. Ако прочитате мој извештај о том истраживању у Копорину, у једној од последњих реченица ја сам рекао да се највероватније ради о моштима Деспота Стефана Лазаревића и иза тога стојим све дотле док неко други у науци не дође до неких нових налаза. Тиме сам се оградио, јер не можете на искључив начин писати научни рад. ДВЕРИ СРПСКЕ: Да ли присуство толиког броја Светих мошти код Срба привлачи пажњу и светске јавности? Да ли у свету знају за постојање толиког броја Светих мошти у Србији? СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: За дивно чудо знају, можда и више него овде. Посебно су упућени у Кембриџу, у Оксфорду, у тим центрима, и наравно жале што они то немају. Јер, замислите шта би значило Великој Британији да има мошти једног свог аутентичног светитеља? Они немају ни једног свог светитеља осим Светог Едварда, а занимљиво је да се његове мошти налазе у православном руском манастиру, јер је он светитељ из периода пре раскола Цркве. Говорио сам пре свега са богословима и верницима о томе, јер као верник, сматрам да треба поткрепити и туђу веру. Прича о нашим моштима управо је то – учвршћивање у вери. Замерам неким историчарима наше Цркве овде, у Београду, што занемарују и прескачу прве године хришћанства. Моја покојна супруга, археолог, показала је у свом раду да су Срби први пут дошли у додир са хришћанством 57. године, да су се срели са Светим Павлом. Свети Андреј је путовао 4 пута овим крајевима, од Далмације до Војводине, као и многи њихови ученици. Сва четири предлога Символа вере, од којих је последњи усвојен на Никејском сабору, писани су у Сремској Митровици. То многи овде не знају, а то пише у свим књигама по свету, пише и у енциклопедијама. Зашто је Свети Сава успео у Србији? Зато што је српски народ био православан, осећао је потребу за Црквом и само је чекао и очекивао кад ће да дође неко ко ће му у томе помоћи. Код нас је у том раном периоду било много светитеља. Рецимо Свети Синерот, Свети Димитрије Солунски који је лежао у Митровици и по коме је овај град и добио име. Мошти су украдене и однете у Ватикан, али су пре пар година враћене цариградском Патријарху као знак пријатељских односа две цркве, те се сада налазе у Солуну. Па узмите пример Светог Теодора Тирона чије се мошти чувају у манастиру Хопово. Дакле, заиста имамо пуно светитеља. ДВЕРИ СРПСКЕ: Ви сте директор Европског института за проучавање историје древних Словена. Чиме се бави Институт и на који начин се публикују та истраживања? СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: У Београду је живео професор Радивоје Пешић, који је прочитао етрурско писмо, дешифровао винчанско писмо и тако даље, и који је имао велики круг сарадника са којима је радио. Међу њима је била и моја супруга. Појавила се тако идеја да се у свету оснује један институт који би се бавио проучавањем древних Словена до стварања феудалних држава, јер од стварања феудалних држава постоје историчари, политичари, а једино аутентично и тачно што може да се каже о древним Словенима темељи се на налазима из ранијег преиода. Тако је у Лондону основан Европски институт за проучавање древних Словена који пре свега повезује научнике који се овом темом баве и људе који би стипендирали и помогли реализацију таквих научних пројеката. Период који је обухваћен овим истраживањима је отприлике првих 1000 година нове ере. У књизи моје супруге је, на пример, објављено да су Скити, Сармати и Словени исти народ. То се поклапало са антрополошким налазима мога професора који је још 1935. године у Немачкој објавио да у гробовима у Требевишту, где су пронађене оне чувене златне маске, леже исти људи који данас живе ту. Ја сам касније утврдио, истражујући многа гробља, да се ми никада нисмо ни досељавали овде, ми смо ту одувек. Долазиле су неке мање групе, наметале своју власт, организовале народ па нападале Византинце. Тако се 557. у списима први пут и помињу Словени који су нападали Солун, али не зато што су они тада дошли већ зато што су тада постали занимљиви историографу. Ми овде живимо од времена индоевропских племена, а утицаје смо примали са свих страна. То се јако добро види на једном гробљу које се простире од Дунава према Пожаревцу. У делу најближем Дунаву имате остатке Кромањонаца, а даље према Пожаревцу савремене гробове. Када их упоредите видите да су антрополошке карактеристике тих људи исте. ДВЕРИ СРПСКЕ: Које су то антроплошке карактеристике Словена? СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Имате разне избочине, рељефе одређене врсте. Ако желите да знате да ли сте ви потомак Кромањонаца и Динараца опипајте лобању изнад темена. Ако осетите једну квргу под врховима прстију, знајте да сте староседелац. Ако је све глатко, однекуд су ваши стари дошли. Има још разних појединости које то доказују. ДВЕРИ СРПСКЕ: Да ли можете, када сретнете човека, на основу његове грађе и одређених карактеристика, да наслутите ком народу припада? СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ: Велика археолошка ископавања вршена су у Челареву где је пронађено једно гробље монголске популације. Ја сам испитивао те скелете. Кренем тако аутобусом у Нови Сад и на станици видим човека потпуно исте физиономије као што је била физиономија онога кога смо пронашли у монголском гробљу. Ја бих га питао одакле је, па слушам на ком језику говори. Чујем говори мађарски и улази у аутобус за једно мађарско село крај Новог Сада. И мени он