• Announcements

    • dj-zombi

      Pristup forumu neregistrovanim posjetiocima   04/10/2017

      Od danas gosti (neregistrovani posjetioci) vise nece moci vidjeti forum, osim sekcije "Uputstva i Pravila".   Razlog?   Eto bas zato!   Znaci, da bi citali forum registrujte se i udjite sa svojim nadimkom.

CORDON

Members
  • Content count

    788
  • Joined

  • Last visited

About CORDON

  • Rank
    Dzomba
  1. 22.februar 1946 - 2016 FCPG 1946 slavi jubilej 70 godina postojanja SPOMENAR FCPG 1946 - STARI FOTOALBUM https://www.facebook.com/media/set/?set=oa.10151470253749550&type=1
  2. https://www.youtube.com/watch?v=KG_nHe7GJxc
  3. DUSAN "DUDA" IVKOVIC - kosarkaski trener fragment intervjua: .....Otac vam je imao zanimljiv životni put. Nisu mu dali da radi svoj posao, bio je šef uprave državnih monopola u predratnoj Jugoslaviji… A šta je doktorirao? Pravo. I to u teškim uslovima, 1920. je došao u Beograd sa Korduna sa četiri razreda osnovne škole, u 35. je bio doktor pravnih nauka, sam je sebe izdržavao...... http://www.b92.net/zivot/licni_prostor.php?nav_id=329664
  4. ... V. Jurisic to malo nakiti , moras malo....
  5. OK, malo je nafrizirano, al u osnovi jedna lijepa ljudska prica. U tesku vremenu pomalo neuobicajena. Nesvakidasnja pozdrav cordon
  6. ... Zanimljiva prica iz rata, novinara V.Jurisica.....HV u "OLuji" ulazi u selo Pernu ( danas opcina Topusko) .... http://www.portalnovosti.com/zapovjednik-hv-a-plakao-mu-je-na-ramenu
  7. ... treba li jos nesto reci ? ...
  8. ... "Kordunovac"....maštovitog li nicka.....AJMO REĆ' ....pozdrav
  9. “Nikola je ceo radni vek proveo u podučavajući decu u selima Like, gde su glave tvrde i usijane poput letnjeg kamenjara. Žena mu je umrla mlada od tuberkuloze, kad je Evropa slavila pobedu nad tom pošasti. Dvojicu sinova odgojio je sam. Poženili su se kad je on odlazio u penziju. Od tad se bavio travama i pčelama u kolibi koju je sagradio na severnoj strani Velebita. Proveo je više vremena s pčelama nego s ljudima. Mlađi sin Vesko je naporno dogurao do zvanja ekonomiste, u nedostatku boljega, i odlučio da više ne napušta Beograd. Stariji sin Dušan kad je 1991. Hrvatska proglasila nezavisnost pridružio se vojsci RSK, skrpljene od ostataka JNA. Dovoljno se istakao da bi ga suprotna strana stavila na spisak ratnih zločinaca. Avgusta 1995, tokom operacije “Oluja“, koja je zbrisala kratkoveku republiku, elitna jedinica kojom je Dušan komandovao raspala se bez ispaljenog metka, napustivši položaj pre nego što je uopšte bila ugrožena. Po nekima nalog za povlačenje izdali su s uperenim pištoljima agenti beogradskih tajnih službi, poslati da savladaju i po potrebi likvidiraju oficire sklone herojstvu. Vlada Srbije, pridavljena sankcijama, bila je primorana da žrtvuje enklavu i znala je da amputacija mora biti munjevita. Otpor od makar nekoliko dana makar deset puta jačeg neprijatelja mogao bi raspaliti stare mitove i oboriti beogradski režim. Nikoline košnice su se nalazile na obroncima Velebita, na pola sata hoda od sela. Oduvek se bavio pčelama. Tu je sagradio kolibu u kojoj je provodio sve više vremena, pa i čitave sedmice, negujući košnice i sakupljajući lekovite trave. To je bila njegova isposnica, kako su je u šali nazivali susedi, pustinja u kojoj niko nije mogao da prebacuje ćutljivost i nedruželjubivost. Nisu mogli ni da pretpostave koliko je on tamo bio pričljiv, veselo pričajući s pčelama i magarcem koji ga je svuda pratio… Veče je palo a da on to nije ni primetio. Očaravao ga je mir. Namučio se da nađe san. Pčele su se vratile kasno i nastavile da se komešaju u košnicama, uz duboko zujanje. Spavao je od ponoći do trećeg časa, naglo se trgnuvši, obuzet nekom slutnjom. Obično su u ovo doba godine ptice počinjale s pesmom pre prvog praskozorja, cvrkućući sve glasnije kako se nebo rasvetljavalo. No ovog jutra nijedna ni da pisne. Obukao se, izašao. Prišao je košnicama iz kojih nijedan insekt nije hteo da izađe. Vrativši se u kolibu da skuva kafu oseti drhtaj zemlje, praćen drugim, jasnijim drhtajem. Nadvila se oluja, ali oluja od čelika. Krajina je već mesecima živela iščekujući napad. Evo ga najzad, s odgovarajućom prethodnicom: artiljerijskom pripremom. Nije to bio prvi artiljerijski napad, ali nikad do tada nije bio tako silovit. Pomisli na svog gordog i hrabrog sina, gore ka severu, koji je verovatno dočekao ovu oluju kao okrepljujuću kupku nakon meseci zaparloženosti. Krenuće u smrt veselo i bezbrižno ovog avgustovskog dana koji mami na podvig. Putevi su se zakrčili vojnim kamionima koji su leteli u svim pravcima. To ga je začudilo. Ubrzo su se pojavila i prva civilna vozila. I civili su shvatili poruku: ovog puta nema šale. Nisu li im pak dali uputstva za ovakve prilike? Nisu li im hiljadu puta ponavljali na televiziji da je Krajina neosvojiva i da je Srbija nikada neće izdati? Da će smožditi te večne okupatorske saradnike Hrvate, koji samo umeju da doksuravaju žene i ranjenike za stopama svojih gazda? Da nikako ne smeju podlegati panici i napuštati svoja ognjišta? Koliko su vredela sada ta obećanja naspram tutnja koji je i pre nego će ikoga pokositi slao opomenu živima: Počujte dobro! Sada imamo čime da vas satremo! Imamo dovoljno topova i granata da razbucamo tu vašu gologuzu republiku! Čak i rasipamo, i to namerno, jer se snaga države ogleda u raskoši vatrometa koje priređuju. Bogati smo, obogaćeni podrškom naših saveznika, najbogatijih zemalja na svetu! Ne borite se protiv nas, budale jedne, već protiv celog Zapada čiji smo sanitarni kordon naspram vašeg balkansko-komunističkog brloga! Kako bi potvrdili ovu besedu bez reči, vojni avioni proparaše nebo. Nisu ličili na avione JNA ili onih ubogih državica koje su podelile nj ostatke. Bili su krupniji, brži, zvučniji. Bilo je maltene milina posmatrati delfinsku lakoću sa kojom su se kretali u prostoru u kome ih ništa, naoko, nije moglo ugroziti. Nakon manje od dva sata ove oluje starac je shvatio: zbrisaće ih, sve do poslednjeg, s njihovom opsenom od države koja je počivala samo na inatu i žrtvi. Nije ga bilo strah da umre. Uostalom, i nije bio u nekoj opasnosti na svom pustošnom pobrežju. Po prvi put nakon toliko godina Nikola se osetio sam. Da li će ikada ponovo videti svog sina i unuke uhvaćene u procep? A mlađeg sina, zaparloženog tamo u prestonici tuđe zemlje za koju je do maločas verovao da je i njegova? Svaki zaselak u ovoj pitomoj oblasti je Oradur na Glani (selo blizu Limoža gde su 10.6.1944, nacisti počinili najveći masakr civilnog stanovništva u Francuskoj, pobivši 642 meštana), napisao je mali francuski novinar u svom listu, kome su odmah oduzeli jugoslovensku tematiku, zbog pristranosti. Nema porodice u njegovoj postojbini da bar neko iz familije nije skončano u Jasenovcu. A Srbija? Ma hajde. Busala se u grudi, oterala u materinu cio svijet. Pa nas je otpisala u tren oka. Nisam drugo ni očekivao, istini za volju. Ljudi više ne umiju učini ništa jedni za druge. Čak ni poginuti. Oduvijek živim ovdje. Ovo je naša zemlja. Nikad nisam živio drugdje. Ali zemlja više ne znači bogna šta. Nekada su naši ljudi ginuli za nju. No ovo je čudno vrijeme, vrijeme zečeva. Sićiću s Velebita, ostaviti pčele kolegi, i idem živjeti sa svojom djecom. Vesko je došao po oca Nikolu, nakon “Oluje”. Pita ga: Kako si uspio? Kako sam šta? Ništa ja nisam uspio. Samo sam ostao doma. One druge ti pitaj kako. Mislim na tvoga brata i njegovu vojsku. Kako su samo uspjeli da uteknu tako brzo? Kao da nikada nisu ni postojali. Po prvi put u životu, sin Vesko koji se vratio po oca, poželo je da sazna zašto živi kao isposnik i zašto, naizgled, voli samo pčele. Nikolino srce se razvedrilo i razgovarao je s njim od srca. Vesko nije sve shvatio, no očevo divljaštvo mu se najednom učinilo zasnovano na hiljadu valjanih, iako neobičnih, životnih pouka. Otac mu je bežao od ljudi zbog njihove nestalnosti i zlobe. Za Veska ljudska zla nisu bila dovoljan razlog za bekstvo iz gradova. Ima više razboritosti u roju pčela nego u kakvoj ljudsko skupini, govorio je otac. I više od toga: Roj je ličnost, a svaka pčela njena ćelija. Sebe smatramo jedinom umnom ljudskom vrstom zato što možemo videti obrise ljudske jedinke. Pamet prirode nam izmiče zato što smo i suviše mali da bismo joj videli obrise. Kako zamišljaš da će neka bakterija u tvom stomaku skužiti da ima čast da stanuje u doktoru ekonomskih nauka? Rat ukida krivični zakonik, pa čak i deset zapovesti: to je sasvim neobična činjenica koju i ne primećujemo. Nikola je bio jedan od retkih ljudi koji život neguju života radi, a ne kao žrtveno meso. Nije hteo da spozna ono što mu nije bilo suđeno. Bio je mudrac, a za ludake nema ničeg nepodnošljivijeg od blizine mudraca. Svaki potez nam se računa.” Suzani, rodjenoj u toj zemlji koju nikad nije videla. Slobodan Despot
  10. ....zanimljivivo izlaganje Stjepana Tonkovica ( 2:16:50 do 2:18:50 ) ....
  11. Dobar je Demic, mozda i jedan od najboljih sa nasih prostora.Nisam nikad imao prilike procitati nijednu njegovu knjigu, osim nekih kracih prica i clanaka, najvise u "Prosvjeti"... Cesto i sami postavljamo sebi pitanja, bas kao i on, ceprkamo, trazimo odgovore...mozda je moglo biti sve drugacije....jedan dio mi se nije svidio...ne kazem da nema nesto i u tome, ali smatram da mi nikom nismo mogli napraviti tako velik dug, mi NIKOME NISMO DUZNI ! ! !....(...Nije Jasenovac došao iz čista mira. Jedan moj junak u nekoj od knjiga kaže da su meci koji su ispaljeni na Radića i hrvatsku delegaciju pretopljeni u noževe koji će se koristiti u Jasenovcu. Takođe, političko prostituisanje sa mađarskim vlastima, a protiv hrvatskih stranaka, davalo je krila stvaranju animoziteta, itd. Sve su to dugovi i potraživanja koji su kasnije došli na naplatu...... )