• Announcements

    • dj-zombi

      Pristup forumu neregistrovanim posjetiocima   04/10/2017

      Od danas gosti (neregistrovani posjetioci) vise nece moci vidjeti forum, osim sekcije "Uputstva i Pravila".   Razlog?   Eto bas zato!   Znaci, da bi citali forum registrujte se i udjite sa svojim nadimkom.

pckm76

Members
  • Content count

    482
  • Joined

  • Last visited

About pckm76

  • Rank
    Dzomba
  1. Gde mogu da nabavim knjigu o karinu?

  2. Добри доме Божић стиже драгом Богу да смо ближе, да те греје ватра света, да ти срећа кућом шета, да Крст часни коло води. Ко се Крстом крсти и славу слави, бадњак испред куће не сме да фали. Од срца вам желим срећан Божић. Мир Божији - Христос се роди! Vaistinu ! Dje si ti cojece, ja se zabrinuo odavno....
  3. Поглед на Трг Николе Пашића, кроз веб камеру на адреси: http://www.informatika.com/bg-live3/index1.htm
  4. Одавно нисам поставио ништа, а на гуглу су поставили лепе сателитске снимке Бања Луке, па постављам пар снимака. Гледаћу да поставим целу Бања Луку. :arow Хајдук када стигнем послаћу ти све што те занима поздрав.
  5. Ма ја то збогом као поздрав, наравно да и даље настављам да пратим ову тему а и остале теме. Кад нађем неку интересантну књигу гледаћу да поставим на сајт. Хвала на похвали. :razz
  6. Извињавам се што је постављање књиге потрајало дуже време. Ако неко има какав коментар, или можда неку слику у боји приказаних предмета у књизи или неку другу слику манастира и предмета да постави. Унапред хвала и збогом.
  7. 35. Прокопије Самарџић, од 8. априла 1878. до 12. децембра 1878. управитељ 36 Севастијан Лукачевић, од 13. децембра 1878. до 27 фебруара 1881. управитељ 37. Макарије Дубајић, од 27. фебруара до 18. новембра 1881. управитељ 38. Прокопије Самарџић, од 19. иовембра 1881. до 22. јануара 1893. управитељ 39. Јоаким Бједов, од 23. јаиуара 1893. до 17. фебруара 1894. управитељ 40. Прокопије Самарџић, од 11. децембра 1893. настојатељ, од 18. фебруара 1894. управитељ и од 25. априла 1894. игуман. После овог пописа додао је архимандрит Исаија: „Некад братија сваке године о Ваведенију сабирали су се у манастир да, кад је случај, изаберу игумана најмање за три године... Такође о Ваведенију бирала су братија намјесника, заклетог и саборног старца, екласијарха и иконома и одређивала, која би братија на парохије и у прошњу милостиње ићи имали, по којој бризи о опшкрбљивању парохија душебрижницима потекло је право манастира на парохије крупску, жегарску, бенковачку, биљанску и исламску."
  8. НАСТОЈАТЕЉИ МАНАСТИРА КРУПЕ У XVIII И XIX ВЕКУ Један попис крупских настојатеља објавио је Герасим Петрановић у Српско-далматинском магазину 1859, стр. 156—160. Други, потпунији и прецизнији попис крупских настојатеља из XVIII и XIX века саставио је „страном по записнику а страном по другим изворима" архимандрит Исаија Олујић (+1902) у концепту манастирског летописа, који се налази у манастирској библиотеци међу рукописима. Према том попису „руковали су манастиром ова братија": 1. Мојсеј, 1716. игуман 2. Василије Јокић, 1721. игуман 3. Василије, 21. августа 1721. проигуман и духовник 4. Гаврило Паравиња, игуман 5. Василије, 21. новембра 1736. игуман 6. Саватије, 21. новембра 1736. проигуман 7. Арсеније, 1745. проигуман 8. Рафаило Бједов, игуман 9. Арсеније, игуман 10. Рафаило, 1745. проигуман 11. Теодосије Рњак, 1750. игуман 12. Исаија Имшивор, игуман 13. Аврам Љубојевић, 1766. игуман 14. Спиридон Симић, 1773. и 1774. игуман 15. 16. Сава Бједов, 1774. 1778. и 1789. двапут игуман 17. Јосиф Дошен, 1780. игуман 18. Спиридон Симић, 1781. игуман 19. Герасим Пуача, игуман 20. Теодосије Вукчевић, 1786. и 1791. игуман 21. Сава Бједов, трећи пут 1794. игуман 22. Герасим Зелић, од 6. јануара 1795. до 2. августа архимандрит 23. Јаков Радека, 29. новембра 1801. игуман 24. Гаврило Опачић, 29. новембра 1801. проигуман 25. Софроније Ковачевић, 1806. игуман 26. Јаков Радека, 1807. и 1809 игуман 27. Гаврило Опачић, од године 1810. до 19. јуна 1823. игуман 28. Прокопије Бједов, од 20. јуна до 24. децембра 1823. управитељ 29. Никодим Зелић, од 12. априла 1825. до 23. новембра 1827. игуман 30. Димитрије Перазић, од 3/15. фебруара 1828. до 19. децембра 1833. игуман 31. Генадије Бједов, од 20. децембра 1833. до 9. јуна 1838. управитељ 32. ВенедиктКорда, од 10. јуна 1838. до 7. септембра 1856. управитељ, а од 8. септембра 1856. до 7 фебруара 1861. игуман 33. Серафим Матавуљ, од 8. фебруара 1861. од 7. априла 1878. управитељ 34. Исаија Олујић, од 14. новембра 1868. до 10. децембра 1893. духовни наставник. Од 1870. архимандрит
  9. одређена, да ја оставим моје кости у Бечу... Но, нека чине од мене што им је драго: никакво мученије ни мач, ни огањ неће ме одлучити од моје восточне свете матере цркве..." Видећи да о повратку у Далмацију нема говора, Зелић је молио да га пусте бар у Будим, што му буде дозвољено. У Будиму је од почетка 1824. живео под присмотром власти све до своје смрти 26. марта 1828. године. Сахрањен је био на будимском гробљу. Поред силних књига, одежди и других црквених утвари које је из Русије донео и њима снабдео не само свој манастир, већ и многе цркве у Далмацији, Герасим је од своје штедње завештао две фунда-ције. Једна је основана 1825. свотом од 6.000 форинти за стипендије српским младићима из Далмације, који се спремају за свештенички чин, а другу, да се у месту његовог рођења, Жегару, оснује православна основна школа. Тестаменти којима Зелић ово завештава пуни су топлине и љубави према својим „сонародником" над којима ,,и дан и ноћ бди и сваку им срећу жели". Свој необично буран, тежак и трновит живот описао је Герасим у своме „Житију" које је до сада три пута објављивано и које пред-ставља драгоцену грађу за расветљавање тадашњих догађаја и поли-тичких прилика у Далмацији. На последњој страници ове своје књиге резимира он сав свој живот у неколико реченица које вреди овде по-менути. „Ево, читатељи благонаклони", — каже он - „видјели сте како ми је у почетку мога живота шчастије (срећа) сљедовало, особито пак у Цариграду 1785. и у сјеверу 1788. године; а када је видило да га не умијем пригрлити, а то само из љубови мога отечества и рода, које ме је као магнет гвожђе себи вукло, онда се удаљило од мене, и што сам се све више и више гробу приближавао, то се и оно све више и више од мене удаљавало, тако да ево сада скоро за никакву стре-лицу слатке и за човјека оживљавајуће среће не знам. Заиста може се рећи да је овај свијет сујетан и да људе у њему живеће непрестано вара, но тако хитро вара, да човјек до последњега свога часа у њекој надежди пребива и живи. Но поред свега тога, што је и мене тако хитро варала, и што сам под три краља и владања, осим анархије далматинске, служио у моме отечеству без најмање плаће и награде, тако да сам јошт и моје здравље нарушио и живот прекратио, опет остајем задовољан и Богу благодаран..." Герасимов питомац, бококоторски епископ Герасим Петрановић, пренесе године 1868. његове земне остатке из Будима у његову „давно желану обитељ Крупу", гдје му судбина није дала да последње дане свога живота проведе у миру и спокоју. Прилозима православнога народа у Далмацији подигнут му је над гробом леп споменик од белог мрамора.
  10. православног епископа и будућу православну семинарију. Ову молбу понесе у Париз депутација чији је вођа био Герасим. Преко Милана и Алпа стигну, у Париз 19. новембра и буду примљени код Наполеона. Император им је удовољио молби. У Паризу су се задржали осам месеци и преко тридесет пута били на пријемима код Наполеона. Овде су 2. априла 1810. присуствовали венчању императора са Маријом Лујзом. На овој свечаности Зелић је „по свом српском обичају" наздравио у част домаћинову. При повратку за Далмацију Наполеон их је обдарио поклонима и отпустио речима „Ајдете у ваше отечество и кажите како сте били овде дочекани; и кажите Далматином да ја држим у једној руци правицу, а у другој мач, за наградити добре и казнити зле, и учинићу за њи". Тек када су у повратку за Далмацију стигли у Венецију сазнају да је Наполеон својим декретом од 26. марта 1810. именовао Венедикта Краљевића за епископа православне цркве у Далмацији, а Герасима за његовог викара у Боки Которској са платом од 6.000 форинти на годину. По доласку у Далмацију Герасим се помири са овом судбином и састане се са поменутим епископом који је већ био дошао у Шибеник. Одмах је оценио да са њиме неће моћи сарађивати и да он као странац (Грк) неће моћи у потпуности разумети жеље и нарав српског православног живља у Далмацији. Из Шибеника продужи за Боку Которску да изврши канонску визитацију. Тамо је био дочекан са свима почастима како од стране клира и народа, тако и од стране француских власти. У тамошњим црквама нашао је доста запуштености и немара. За време те визита-ције, без претходног одобрења свога епископа (Краљевића) освети цркву св. Николе у Котору чиме се страшно замери Краљевићу, те поднесе оставку на своје викарство. Ова оставка буде уважена 1811. те се Герасим повуче у свој манастир одакле је водио непрекидну борбу са Венедиктом Краљевићем. Ишао је чак и у Беч цару да се жали што је запостављен упркос услугама које је учинио аустријској власти. Зелићева борба с Краљевићем најјаче се заоштрила кад је пукао глас да је епископ Краљевић довео четири унијатска свештеника за учитеље у богословији. Ова вест узбуни народ и свештенство, те се јавно почне рогобарити против Краљевића и 30. априла 1820. послана је била представка карловачком митрополиту Стратимировићу с молбом да је пошаље самоме цару у Беч. У овој представци свештенство и народ „с ујазвеним (рањеним) срцем и духом смушче-ним" пише митрополиту и вапије му као Богу: „Заступи, спаси и сохрани нас твојеју благодатију". Извештавају га да се народ узбунио и „тако јако пламти и хуче, аки земљотресенија јек" (као земљотрес), и моле га да пренесе цару њихову поруку, да ће они пре своје главе изгубити него веру променити и унију примити. Како је ту представку на првом месту потписао Герасим Зелић, то епископ Краљевић јави у Беч цару, да је Зелић побунио народ против њега и послатих унијатских учитеља. На то цар, јула 1820. позове Герасима у Беч. Да не би сметао Краљевићу у његовим пословима, Зелић је у Бечу био заточен и није му, уза све његово настојање и молбе, било дозвољено да се врати у свој завичај. У заточењу је провео четири године. Одатле пише своме пријатељу у Задар: „Сад видим и надежду губим видјети више моје љубимо отечество и мој манастир Крупу; будући да је мени шетенца (судбина) од 1820. года
  11. се и науми за свагда отићи у Свету Гору да у тишини и миру проведе свој живот, далеко од људске пакости. Дође у Госпић и одатле пише својој братији у Крупу и родбини у Жегар да дођу у Госпић, да се виде и једно другом „последње цјелованије" дадну. Пише своме пријатељу Стефану Ђурићу у Задар и другим познаницима, опрашта се са надом да ће се следећи пут видети на „втором пришествију Христовом". Родбина и братија су дошли и, плачући поздравили се. Ту Герасим задржа малог синовца од 10 година, сироче без оца и мајке, са намером да га поведе собом и школује. Из Госпића крене преко Ријеке за Трст. Ту добије вест из домовине да је умро архимандрит Никанор Богуновић, викар. Чувши ово Зелић се поколеба и врати натраг, „из љубови према своме отечеству и роду", а посебно према своме манастиру Крупи. „Манастир ме је понајвише привлачио себи. У њему сам од осам љета имао воспитаније. У њему сам пострижен био у монашки чин, те расуждавајући по оној пословици: „Ђе власи, ту и кости", исповеда се Зелић, врати се у свој манастир. После смрти игумана Саве Бједова изабере га братство 20. новембра 1794. за старешину манастира. Као управитељ подигао је и обновио две нове ћелије на спрат, једну капелу и једну салу за народ. Старао се доста и на уређењу и унапређењу манастирске економије. 1796. године у цркви Св. Ђорђа у Книнском Пољу изабере га братство сва три манастира и клир у Далмацији за генерал-викарија. Од тада је био заузет општим пословима цркве, те се није могао довољно посветити своме манастиру. Као генерал-викариј он са великом ревношћу отпочне уређење „винограда Господњег у Далмацији, који је од толико љета застарио и који је неорезан и неокопан био, старајући се дан и ноћ како би истријебио из њега трње од сто и више љета које се већ уселило било и обајатило". Одмах је предузео канонске визитације, Том приликом уверио се колико су цркве у Далмацији сиромашне, а свештеници неупућени. Настојао је да се занемарена парохијска администрација поново заведе и ту је био необично строг. Трудио се да честим расписима и усменим саветима заведе реда у Цркви. Фебруара 1799. оде у Беч цару са молбом да му се додели пен-зија или било каква награда за заслуге учињене Империји, али се вратио без успеха. Крајем 1799. године обрати се молбом епископу Видаку да му пошаље из Срема учитеља ,,од којих би се могла ползовати јуност" његовог „непросвешченога отечества и клера". Епископ се одазвао његовој молби и читава екипа школованих људи дошла је у Далма-цију. Зелић их је разместио по разним селима и они су са успехом. почели учити децу писмености. Но, док се он трудио о „просвјешче-нију отечества" и док се старао да заведе у Далмацији „народокори-сне" школе, избије рат између Француске и Аустрије и омете сав тај племенити посао и његове напоре. Пожунским миром 1806. Далмација припадне Французима. Герасим је био више наклоњен Аустрији, те је био под сталном присмотром француских власти. 1808. ишао је у Милано код италијанског вицекраља Евгенија, тражећи неку плаћу, али је добио само путни трошак. Новембра 1808. састане се у Задру скупштина од 40 световних и духовних лица која, поред осталог, напише молбу Напо-леону да дарује манастир Св. Салвадора у Шибенику за резиденцију
  12. Из Кременчуга крене кроз пусте и безводне пределе руског севера, и после четрнаест дана путовања стигне у Черкез на Дону. Овде се надао скупити прилога, јер је чуо да је свет богат, али се преварио, јер је увидео да је то доста сиромашан ратнички народ, те се није много од њих „оползовао". Чувши у Черкезу да је објављен рат између Русије и Турске, не смеде се враћати на југ, већ преко Азова дође у Нову Србију у Новомиргород и ту са нашим Србима исељеницима проведе сву јесен, зиму и пролеће. Овде је покројио многе одежде за манастир и цркве у Далмацији. Ту су му стигле из Кијева три иконе и царске двери, које и данас красе манастир Крупу. Прилог су Гавре Петровића из Кијева. Пошто му је истекао пасош, оде Герасим поново код Потемкина да му га продужи. Кнез га је дуго молио и задржавао да остане код њега и буде му духовник. Ову велику част одбије Герасим и извине се кнезу речима: „Ваша Свјетлост! Ја сам привезан с мојим манастиром и вјенчан с њим, како муж с женом, и зато ни под који начин не могу остати". После шест недеља Потемкин га отпусти и изда налог царинским властима да му се не наплаћује царина за ствари на граници. И од пољског краља Поњатовског добио је дозволу да кроз његову земљу може пронети ствари без икаквих дажбина. У Новомиргороду сретне свога земљака јеромонаха Партенија Берића, сабрата манастира Крке, који је овде у своје време дошао са епископом Симеоном Кончаревићем и сада намеравао да се врати у Далмацију. Герасим му се обрадује, те по њему испрати ствари до Трста, а он најми себи неког кочијаша „величином и возрастом гиганта", који је био пијаница и који му је много невоље у путу задао. Јер, „ђе би се дочепао вина или ракије, пио би као гуштер", „а кад би се опио, извратио би некаке црљене очи, као љут лав, и нико му онда не би смио ријечи проговорити, зашто би нама полетио човјеку да га удави". Хтео је у путу да га отпусти, али он није хтео да иде, те је у Кракову због њега морао продати и коње и кола, само да би га се курталисао. Од њега је много страха поднео. Из Кракова се одлучи сам Герасим и 30. октобра стигне у Беч, где се од силне изнурености и умора разболи, те шест месеци одлежи у постељи. По оздрављењу посетио је цара Јосифа II и измолио да се манастиру Крупи накнади штета за исечени гај, и у будуће спречи наношење штета манастирској економији од стране аустријских поданика из Лике. Из Беча крене и после 25 дана путовања стигне у Задар где на Ускрс отслужи свечану литургију под митром, што опет разјари Богуновића и поново распламти свађу међу њима. Одатле пође у свој манастир са три велика сандука пуна донетих дратоцености и прилога за манастир. Братија га дочека свечано. Један сандук одежди остао му је у Задру са жељом да се раздели манастирима Крки и Драговићу као и црквама у градовима: Шибенику, Задру, Скрадину и Дрнишу. Чим се мало одморио, крене Герасим поново 1791. у Трст, а одавде у Беч где је присуствовао закључењу мира између Аустрије и Турске 1792. године, а после два дана и сахрани цара Леополда који изненада умре. Пошто од аустријских власти никако није могао добити какво било признање за свој труд и заслуге учињене империји и свом отечеству, а с друге стране у отечеству се опет дигле читаве „волни" људске злобе против њега и његове „архимандритске чести", разочара