• Announcements

    • dj-zombi

      Pristup forumu neregistrovanim posjetiocima   04/10/2017

      Od danas gosti (neregistrovani posjetioci) vise nece moci vidjeti forum, osim sekcije "Uputstva i Pravila".   Razlog?   Eto bas zato!   Znaci, da bi citali forum registrujte se i udjite sa svojim nadimkom.

Djurdjevak

Members
  • Content count

    56
  • Joined

  • Last visited

About Djurdjevak

  • Rank
    Stalni clan

Profile Information

  • Gender
    Not Telling
  1. Хвала теби, Србо, што сваки твој текст носи судбину и дух нашег народа. Народа који се након свега и након свих ових година и даље нада. А чему? Није заправо ни важно. Важно је једино да та нада и даље живи чак и у временима у којима се често учини да нема никаквог смисла. У временима у којима се предуго представљало да некада нисмо били неко. Битно је да дух Срба граничара није, а од недавно сам потпуно сигурна, никад ни неће умрети, мада је у некима потиснут. Но, баш то из дна душе често ненадано исплива на површину... Некада управо на тај начин настају велике ствари. Свако добро, драги моји земљаци.
  2. Привет! (Почех да учим руски, па да се похвалим.) Како је све почело? Субота, 16.11.2013. год. око осам сати навече све је упућивало на обично суботње вече. Све док Миња није пустила неку нашу пјесму и обе закључисмо да нам се иде слушати крајишка музика. У мислима премотавамо филм кад смо последњи пут биле на неком спектаклу те врсте-било је то поприлично давно. Од идеје до реализације прошла су читава 2 минута. Посредстовм модерне технологије Мића („прелџија “ бих овог пута замјенила са „крајишки google“) из рукава извуче неколико гостовања од Каћа до Ниша, а избор остави нама. Каваљерски! Савјет донесе одлуку да се одабере најближе мјесто, а мени само остаде да се прикључим манитој дружини, мада у окрњеном саставу јер су неки оправдано били одстутни. Није лоше у живот, бар повремено, убацити оваквих непредвиђених догађаја јер овај сурови капитализам не даје баш пуно времена за неку креативну друштвено-корисну акцију. Укратко: пјевачи сјајни (што и није чудно јер су Далматинци) избор пјесама оличан, обезбеђење на нивоу задатка, а атмосферу је употпунило Њено Величанство Гара из Овче, сада у ојачаном саставу. Жена просто зна да живи, да се весели и плеше не марећи за мишљења других. Кад је погледате схватите колико је мало потребно за срећу. Схватите да је то, заправо, само ствар одлуке! Након тога осванула је мамурна недјеља. Не, нисам пила, међутим умор, дим и неуходаност су учинили своје, па још тад одлучих да морам бити у бољој форми. На прилику нисам друго чекала. Петак вече и Мајкани. Није проблем представљала ни радна субота јер је било случајева да смо и недјељом ишли у провод, па нам је од омиљеног понедјљка више омиљен неиспавани понедјељак. Обога пута дошла сам до два врло битна сазнања: 1. Гара из Овче се зове Верица (Верка) и права је звијезда крајишких вечери. 2. Жене дефинитивно владају свијетом, а за то имам и писмени доказ. Наиме један наш саборац добијо је писмо од једне даме. Док смо ми сви у чуду гледали у парче папира, он се мрштио, трептао и смјешкао кад год би погледао у нас који смо га нетремице посматрали. Кад је папирић ставио на сто ја сам узалудно (са све сочивимa) покушавала да прочитам садржај. Aли авај... Отежавајућа околност је та што је сједио преко пута и ми остадосмо ускраћени за тајанствену поруку. Није да нас занима шта пише, чак и да знамо то би остало међу нама... Међу нама који смо сједили за тим столом. Добро, можда бисмо и оном пјевачу рекли јер је било очигледно да га занима... И међу нама на КФ-у, чисто да не буде да дајем непотпуне информације јер информација да је писанце стигло, а да садржај не знамо равна је информацији да се нешто важно десило, а не знамо шта.Не знамо чак ни да ли је дама која је предала папир то учинила у своје лично име или је она само поштар који је проследио препоручену пошту. Било како било одајем храбност за јуначки подвиг. То је жена. Сутра ћемо сви на своје послове, окрепљени и спремни да започнемо нови круг радних обавеза. Утопићемо се у своје координаторске, магацинске, програмерске, трговачке,полицијске, банкарске исл. улоге, са неким другим људима којима ћемо можда бити несхватљиви, али исто тако, коначно, прихватљиви. Можда би нас ипак боље разумјели кад би се запитали: „ Постоји ли други народ који би то издржао, да ли би и посље свега преживијо и пјевао?" До сљедећег дружења здравствуйте.
  3. Ovu Krajinadu sam jedva dočekala jer zbog raznih obaveza dugo nisam vidjela neke drage ljude. Pored toga upoznah mnogo novih članova što mi je posebno drago. Taj dan je za mene bio radni. Nakon posla sam imala vremena samo za ručak, a zatim sa Minjom i kolegom sa posla uputih se pravo na Adu. Njega sam povela nadajući se da ćemo igrati fudbal u istoj ekipi i da će, konačno, moja ekipa jednom dobiti utakmicu, ali avaj... on (profi igrač) naravno pripade drugoj ekipi, a mi pošteno izgubismo, a priznaćete nije ni to lako. Ipak, kad je u ekipi jedan špijun koji taj dan ostate bez titule, onda znate da se i takav rezultat lakse podnese. Kao i uvjek kad je dobro drugštvo na okupu, složi se pjesma, igra, priča... Odmor za dusu, melem za ove savremene dane, okrepljenje od svakodnevnice... Ono što meni, ipak, najvise ostade u sjećanju je dugoročna zahvalnost mog kolege sa posla koji je svima pričao i puno mi se zahvaljivao na tome što sam ga upoznala sa činjenicom, a i on se uvjerio lično da postoje cure koje vuku konopac, igraju fudbal isl. :<| Do sljedećeg druženja, a nadam se da će biti skoro jer je nešto već u najavi budite zdravi, veseli i naravno pametni.
  4. Извор: http://facebookreporter.org/
  5. Та субота је била, заиста, савршен дан! Почевши од љепе вијести да је Миња положила испит, до доласка Николе и Гагане и нашег спремања, бирања букета за младу... Оно по чему ће мени тај дан остати у памћењу је управо то што нисмо чекали да дођемо у ресторан да бисмо били весели већ је наше весеље почело много, много раније. Никола је још у стану запјевао, а кад нас је Чуле повезао све се орило из фићка. И Гагана и ја смо посље пјевале, у дуету, а јуче, кад нам је она свратила на каву, имале смо прву праву пробу. Комшилук се није бунио, што је добар знак, бар за сад. На свадби су свирали „Минђушари“ и морам признати да су ме одушевили, а ми смо, како и доликује, били весели сватови. А како и не би били кад су се спојили Лика и Далмација. Била је то свадба за памћење што због друштва, што због пратећих ствари као што су: музика, храна, атмосфера, декорација... Посље свадбе мање-више не планирано једногласно се донесе одлука да одемо до Миће у Опово гдје су пјевле Прелџије. То је значило да ћемо први пут отићи у Опово. Пут нам се малко одужио, никако да дочекамо Опово, а кад угледасмо Мићу као да нас Сунце огрија у сред ноћи. Пратимо ми њега, а он никако да стигне. Милсим се ја сад ће нека примопредаја, на крају пута нас чека ЦИА, БИА исл. Шалим се мало. Желим да се захвалим Мићи јер је напустио крајишко вече да би нас сачекао и посље испратио, а при том цијело вече био прави домаћин. Ређали су се добро познати хитови и што је најважније били смо ту кад је ишао блок личких пјесама. Морам рећи да су ми недостајали неки стални чалнови наше екипе, али биће већ прилике, па ћемо то надокнадити. До тад, ја вас све пуно поздрављам.
  6. Лика, септембра 2012. Обично одлазак у завичај прође без извјештаја, али овај пут је било толико жеља за срећан пут, а потом иза извјештај да просто не смијем а да не прозборим коју. Ех, како је било? А како море бити?! Поред онолико љепих жеља није ни могло бити лоше. Испунила сам све прохтјеве; поздравила Велебит, изљубила камење, доњела сира, ликера, басе, дренина... Дане смо проводиле радећи тешке сеоске послове у које убрајам дегустирање сира, пршута, басе, полица, капуле, сланине, крува, ракије (већ сам написала дегустирање), пиве (такође), јањетине, штрудле, домаће варенике, бијеле каве... „Ееееј да ми је крумпијера из Лике“. Миња је, наравно, морала тај моменат да овековечи. У паузи се знало ићи у печурке, брати дренине, купити понеку шљиву, чувати овце, базати по граду или по Гацкој долини. А навече, посље цијелог дана, долази залужени одлазак у град или сједење поред ватре са друштвом. Морам признати да сам се одвикла личке климе, у ово доба, дани су свјежи, јутра и вечери бррррр. Тако да ватрица добро дође, а и биљац. О јутарњој магли да и не говорим, просто се чини да ће сњег пасти истог момента, а за који минут гране Сунце. Али то је Лика... Има овај одлазак, као и сваки одлазак у завичај, једну велику ману, брзо прође, просто пролети...Јесам ли прје отишла или сам прије дошла?! Не знам ни сама... У повратку су у бусу била и два клапца, што је велика промјена с обзиром да на граници обично питају: Да ли ово женски одбојкашки клуб? Напуштамо родну груду, а што би једна жена рекла: „Иза нас оста пуста земља у којој и поред тога за нас није било мјеста.“ Било како било, прође мој први банкарски годишњи одмор. А нијесмо се нег` вратили Миња је већ смислила кад ће се пружити идућа прилика, а ја ту непровјерену „прилику“ брже боље пренесе, мом земи, Обровцу. Ако не буде тако, тешко мени...
  7. Hvalaa puuno!!! @->- Ima jos mjesta u koferu, pa mozes sa nama.
  8. „Ђе сте моји Крајишници?!“ Никако наћи времена да прозборим коју. Не тежим да будем у овом модерном „фазону немам времена“ али такакв ми је хороскоп. У посљедње вријеме „само радим, само куће градим.“ Кад се тако заређа по више мјесеци, онда нема ништа боље него отићи на крајишку музику. Већ сам била упала у „кризу националног идентитета“ а онда Мића Прелџија нађе спас у задњи час.То вече је било занимљиво по много чему, јер, на самом почетку, није пуно обећавало. Прво је био план да нас иде поприлично, међутим у посљедњем часу доста њих отказа долазак. При том мој земо Обровац јавља да је биртија пуна и да су нам успјели сачувати свега двије столице. Двије столице на нас деветоро-колико нас је у том моменту још требало стићи! „Шта ће бити с` нама... шта се ово дешава, ништа се не решава.“ Све боље од бољег! Већ смо Миња и ја смислиле да најстрашније нападнемо власника јер су мјеста резервисана, :|< само је било питање да ли ћемо стићи до десет сати јер су резервације вредиле до тог времена, па ако не стигнемо до тад џабе смо се наоштриле. :<| Међутим, Мићан, као прави организатор јавља да је све под контролом и да нас мјеста прописно чекају. Стижемо тамо и схватимо да су они заузели одвојене столове. Које олакшање! Онда спајај столове... У том дође и други дијо екипе,скупило се 15-ак нас. То вече схватисмо да је Двор на Уни наш идол. Не само да је дошао него још и повео и екипу, свака част. За нашим столом је био и један клапац, што се да видјети из приложених слика, тако да је старосна граница била не од 7-107, него од 4-107. Избор пјесама ми се јако свидијо, није било форсирања неких љевих пјесама, па је и атмосфера била права. То описати је практично немогуће, што би Мићо река` то треба доживјети. Вријеме је просто пролетило, да ја нисам могла вјеровати да има толико сати колико је било. Сва срећа па сад већ зеру касније свиће иначе би комшилук опет река` „... па по цијеле ноћи грми ој Крајино“. Уз обећање да ће оваког дружења бити још, растасмо се на читаву седмицу дана. П.С. Мићане, није требало да спомињеш да ће бити снимања на том отварању КНН-а, јер Обровац не воли камере, он само воли да слика сам себе, као оно вече. Земо, овога пута је женска особа сумњала да је Мића шпијун... штуц, штуц... Како чујем сад је положио све тестове, тако да је од сад и званично наш члан. У здравље!!!
  9. У духу доброг расположења, пјесме, спорта и дружења прође и ова Крајинада. Увијек је љепо срести драге људе, а то, у данашње вријеме-кад смо заокупљени пословима и обавезама, не можемо често себи приуштити. Оно што је за мене битно, да се наше дружење не заврши тај дан кад прође Крајинада, већ се са већином људи чујем, видим, одем на пиће, у провод, у завичај, на промоцију књиге, на чашицу дивана, запјевамо, заиграмо... Морам признати да је за мене Крајинада 2009. била откриће, све даље представља традицију. Ове године Крајинада је почела Мајиним јутарњим позивом у ком ми саопшти да се „туче“ за клупе на Ади, али није она случајно послата тамо. Можда је само случајно извадила боксерске рукавице и клупе су, гле чуда, послтале слободне. Шалим се ја мало, посље ће о нама, Крајишницима, причати да см опасни. :<| Али то је наша Маја, један невјероватан лик. Морам признати да ми се чинило да ми се неки људи и привиђају јер сам ја очекивала да су, рецимо, у Норвешкој а од једном их видим. Но, било је то позитивно изненађење за свих нас, па сад добисмо нашег бећара назад. Био је ту и онај исти шпијун од прошле године, али о томе неки други пут, да му не одајем идентитет. Препознаће се он већ. Шта је следеће?! Чини ми се да би било време отићи и на ту вожњу бициклима-већ неко време планирану, али смо сви у неком фазону:“ Само ради, само куће гради“. Нема везе, постаћемо ми и Др, Мр, Стр. Па нек иде живот! Живи и здрави били!
  10. Сјајна књига!!! Ова књига на прави начин описује менталитет али уједно и историју нашег народа. Често чујем утиске многих који су је прочитали и сви имају само рјечи хвале. Прије неколико година сам имала прилику да упознам, сада већ покојног, М. Станковића и могу рећи да је заиста била част упознати таквог човјека... Хвала му за ово велико дјело!
  11. Ни ове године нисам могла бити на Крајинади цијели дан, али оно време које сам провела тамо било је дивно. Јесте било мање људи него прошле године, вјероватно највише због најављене кише, али је атмосфера била много боља. Пјевало се, играло и свирало што је, чини ми се, на прошлогодишњој Крајинади доста недостајало. Драго ми је што сам видјела неке драге људе које дуже време нисам имала прилике да видим. Посебно хвала онима који су превалили далеке путе да би тај дан дошли на Аду. До сљедећег виђења, живи и здрави били! @->-