Djurdjevak

Members
  • Content Count

    56
  • Joined

  • Last visited

Everything posted by Djurdjevak

  1. Хвала теби, Србо, што сваки твој текст носи судбину и дух нашег народа. Народа који се након свега и након свих ових година и даље нада. А чему? Није заправо ни важно. Важно је једино да та нада и даље живи чак и у временима у којима се често учини да нема никаквог смисла. У временима у којима се предуго представљало да некада нисмо били неко. Битно је да дух Срба граничара није, а од недавно сам потпуно сигурна, никад ни неће умрети, мада је у некима потиснут. Но, баш то из дна душе често ненадано исплива на површину... Некада управо на тај начин настају велике ствари. Свако добро, драги моји земљаци.
  2. Привет! (Почех да учим руски, па да се похвалим.) Како је све почело? Субота, 16.11.2013. год. око осам сати навече све је упућивало на обично суботње вече. Све док Миња није пустила неку нашу пјесму и обе закључисмо да нам се иде слушати крајишка музика. У мислима премотавамо филм кад смо последњи пут биле на неком спектаклу те врсте-било је то поприлично давно. Од идеје до реализације прошла су читава 2 минута. Посредстовм модерне технологије Мића („прелџија “ бих овог пута замјенила са „крајишки google“) из рукава извуче неколико гостовања од Каћа до Ниша, а избор остави нама. Каваљерски! Савјет донесе одлуку да се одабере најближе мјесто, а мени само остаде да се прикључим манитој дружини, мада у окрњеном саставу јер су неки оправдано били одстутни. Није лоше у живот, бар повремено, убацити оваквих непредвиђених догађаја јер овај сурови капитализам не даје баш пуно времена за неку креативну друштвено-корисну акцију. Укратко: пјевачи сјајни (што и није чудно јер су Далматинци) избор пјесама оличан, обезбеђење на нивоу задатка, а атмосферу је употпунило Њено Величанство Гара из Овче, сада у ојачаном саставу. Жена просто зна да живи, да се весели и плеше не марећи за мишљења других. Кад је погледате схватите колико је мало потребно за срећу. Схватите да је то, заправо, само ствар одлуке! Након тога осванула је мамурна недјеља. Не, нисам пила, међутим умор, дим и неуходаност су учинили своје, па још тад одлучих да морам бити у бољој форми. На прилику нисам друго чекала. Петак вече и Мајкани. Није проблем представљала ни радна субота јер је било случајева да смо и недјељом ишли у провод, па нам је од омиљеног понедјљка више омиљен неиспавани понедјељак. Обога пута дошла сам до два врло битна сазнања: 1. Гара из Овче се зове Верица (Верка) и права је звијезда крајишких вечери. 2. Жене дефинитивно владају свијетом, а за то имам и писмени доказ. Наиме један наш саборац добијо је писмо од једне даме. Док смо ми сви у чуду гледали у парче папира, он се мрштио, трептао и смјешкао кад год би погледао у нас који смо га нетремице посматрали. Кад је папирић ставио на сто ја сам узалудно (са све сочивимa) покушавала да прочитам садржај. Aли авај... Отежавајућа околност је та што је сједио преко пута и ми остадосмо ускраћени за тајанствену поруку. Није да нас занима шта пише, чак и да знамо то би остало међу нама... Међу нама који смо сједили за тим столом. Добро, можда бисмо и оном пјевачу рекли јер је било очигледно да га занима... И међу нама на КФ-у, чисто да не буде да дајем непотпуне информације јер информација да је писанце стигло, а да садржај не знамо равна је информацији да се нешто важно десило, а не знамо шта.Не знамо чак ни да ли је дама која је предала папир то учинила у своје лично име или је она само поштар који је проследио препоручену пошту. Било како било одајем храбност за јуначки подвиг. То је жена. Сутра ћемо сви на своје послове, окрепљени и спремни да започнемо нови круг радних обавеза. Утопићемо се у своје координаторске, магацинске, програмерске, трговачке,полицијске, банкарске исл. улоге, са неким другим људима којима ћемо можда бити несхватљиви, али исто тако, коначно, прихватљиви. Можда би нас ипак боље разумјели кад би се запитали: „ Постоји ли други народ који би то издржао, да ли би и посље свега преживијо и пјевао?" До сљедећег дружења здравствуйте.
  3. Ovu Krajinadu sam jedva dočekala jer zbog raznih obaveza dugo nisam vidjela neke drage ljude. Pored toga upoznah mnogo novih članova što mi je posebno drago. Taj dan je za mene bio radni. Nakon posla sam imala vremena samo za ručak, a zatim sa Minjom i kolegom sa posla uputih se pravo na Adu. Njega sam povela nadajući se da ćemo igrati fudbal u istoj ekipi i da će, konačno, moja ekipa jednom dobiti utakmicu, ali avaj... on (profi igrač) naravno pripade drugoj ekipi, a mi pošteno izgubismo, a priznaćete nije ni to lako. Ipak, kad je u ekipi jedan špijun koji taj dan ostate bez titule, onda znate da se i takav rezultat lakse podnese. Kao i uvjek kad je dobro drugštvo na okupu, složi se pjesma, igra, priča... Odmor za dusu, melem za ove savremene dane, okrepljenje od svakodnevnice... Ono što meni, ipak, najvise ostade u sjećanju je dugoročna zahvalnost mog kolege sa posla koji je svima pričao i puno mi se zahvaljivao na tome što sam ga upoznala sa činjenicom, a i on se uvjerio lično da postoje cure koje vuku konopac, igraju fudbal isl. :<| Do sljedećeg druženja, a nadam se da će biti skoro jer je nešto već u najavi budite zdravi, veseli i naravno pametni.
  4. Та субота је била, заиста, савршен дан! Почевши од љепе вијести да је Миња положила испит, до доласка Николе и Гагане и нашег спремања, бирања букета за младу... Оно по чему ће мени тај дан остати у памћењу је управо то што нисмо чекали да дођемо у ресторан да бисмо били весели већ је наше весеље почело много, много раније. Никола је још у стану запјевао, а кад нас је Чуле повезао све се орило из фићка. И Гагана и ја смо посље пјевале, у дуету, а јуче, кад нам је она свратила на каву, имале смо прву праву пробу. Комшилук се није бунио, што је добар знак, бар за сад. На свадби су свирали „Минђушари“ и морам признати да су ме одушевили, а ми смо, како и доликује, били весели сватови. А како и не би били кад су се спојили Лика и Далмација. Била је то свадба за памћење што због друштва, што због пратећих ствари као што су: музика, храна, атмосфера, декорација... Посље свадбе мање-више не планирано једногласно се донесе одлука да одемо до Миће у Опово гдје су пјевле Прелџије. То је значило да ћемо први пут отићи у Опово. Пут нам се малко одужио, никако да дочекамо Опово, а кад угледасмо Мићу као да нас Сунце огрија у сред ноћи. Пратимо ми њега, а он никако да стигне. Милсим се ја сад ће нека примопредаја, на крају пута нас чека ЦИА, БИА исл. Шалим се мало. Желим да се захвалим Мићи јер је напустио крајишко вече да би нас сачекао и посље испратио, а при том цијело вече био прави домаћин. Ређали су се добро познати хитови и што је најважније били смо ту кад је ишао блок личких пјесама. Морам рећи да су ми недостајали неки стални чалнови наше екипе, али биће већ прилике, па ћемо то надокнадити. До тад, ја вас све пуно поздрављам.
  5. Лика, септембра 2012. Обично одлазак у завичај прође без извјештаја, али овај пут је било толико жеља за срећан пут, а потом иза извјештај да просто не смијем а да не прозборим коју. Ех, како је било? А како море бити?! Поред онолико љепих жеља није ни могло бити лоше. Испунила сам све прохтјеве; поздравила Велебит, изљубила камење, доњела сира, ликера, басе, дренина... Дане смо проводиле радећи тешке сеоске послове у које убрајам дегустирање сира, пршута, басе, полица, капуле, сланине, крува, ракије (већ сам написала дегустирање), пиве (такође), јањетине, штрудле, домаће варенике, бијеле каве... „Ееееј да ми је крумпијера из Лике“. Миња је, наравно, морала тај моменат да овековечи. У паузи се знало ићи у печурке, брати дренине, купити понеку шљиву, чувати овце, базати по граду или по Гацкој долини. А навече, посље цијелог дана, долази залужени одлазак у град или сједење поред ватре са друштвом. Морам признати да сам се одвикла личке климе, у ово доба, дани су свјежи, јутра и вечери бррррр. Тако да ватрица добро дође, а и биљац. О јутарњој магли да и не говорим, просто се чини да ће сњег пасти истог момента, а за који минут гране Сунце. Али то је Лика... Има овај одлазак, као и сваки одлазак у завичај, једну велику ману, брзо прође, просто пролети...Јесам ли прје отишла или сам прије дошла?! Не знам ни сама... У повратку су у бусу била и два клапца, што је велика промјена с обзиром да на граници обично питају: Да ли ово женски одбојкашки клуб? Напуштамо родну груду, а што би једна жена рекла: „Иза нас оста пуста земља у којој и поред тога за нас није било мјеста.“ Било како било, прође мој први банкарски годишњи одмор. А нијесмо се нег` вратили Миња је већ смислила кад ће се пружити идућа прилика, а ја ту непровјерену „прилику“ брже боље пренесе, мом земи, Обровцу. Ако не буде тако, тешко мени...
  6. Hvalaa puuno!!! @->- Ima jos mjesta u koferu, pa mozes sa nama.
  7. „Ђе сте моји Крајишници?!“ Никако наћи времена да прозборим коју. Не тежим да будем у овом модерном „фазону немам времена“ али такакв ми је хороскоп. У посљедње вријеме „само радим, само куће градим.“ Кад се тако заређа по више мјесеци, онда нема ништа боље него отићи на крајишку музику. Већ сам била упала у „кризу националног идентитета“ а онда Мића Прелџија нађе спас у задњи час.То вече је било занимљиво по много чему, јер, на самом почетку, није пуно обећавало. Прво је био план да нас иде поприлично, међутим у посљедњем часу доста њих отказа долазак. При том мој земо Обровац јавља да је биртија пуна и да су нам успјели сачувати свега двије столице. Двије столице на нас деветоро-колико нас је у том моменту још требало стићи! „Шта ће бити с` нама... шта се ово дешава, ништа се не решава.“ Све боље од бољег! Већ смо Миња и ја смислиле да најстрашније нападнемо власника јер су мјеста резервисана, :|< само је било питање да ли ћемо стићи до десет сати јер су резервације вредиле до тог времена, па ако не стигнемо до тад џабе смо се наоштриле. :<| Међутим, Мићан, као прави организатор јавља да је све под контролом и да нас мјеста прописно чекају. Стижемо тамо и схватимо да су они заузели одвојене столове. Које олакшање! Онда спајај столове... У том дође и други дијо екипе,скупило се 15-ак нас. То вече схватисмо да је Двор на Уни наш идол. Не само да је дошао него још и повео и екипу, свака част. За нашим столом је био и један клапац, што се да видјети из приложених слика, тако да је старосна граница била не од 7-107, него од 4-107. Избор пјесама ми се јако свидијо, није било форсирања неких љевих пјесама, па је и атмосфера била права. То описати је практично немогуће, што би Мићо река` то треба доживјети. Вријеме је просто пролетило, да ја нисам могла вјеровати да има толико сати колико је било. Сва срећа па сад већ зеру касније свиће иначе би комшилук опет река` „... па по цијеле ноћи грми ој Крајино“. Уз обећање да ће оваког дружења бити још, растасмо се на читаву седмицу дана. П.С. Мићане, није требало да спомињеш да ће бити снимања на том отварању КНН-а, јер Обровац не воли камере, он само воли да слика сам себе, као оно вече. Земо, овога пута је женска особа сумњала да је Мића шпијун... штуц, штуц... Како чујем сад је положио све тестове, тако да је од сад и званично наш члан. У здравље!!!
  8. У духу доброг расположења, пјесме, спорта и дружења прође и ова Крајинада. Увијек је љепо срести драге људе, а то, у данашње вријеме-кад смо заокупљени пословима и обавезама, не можемо често себи приуштити. Оно што је за мене битно, да се наше дружење не заврши тај дан кад прође Крајинада, већ се са већином људи чујем, видим, одем на пиће, у провод, у завичај, на промоцију књиге, на чашицу дивана, запјевамо, заиграмо... Морам признати да је за мене Крајинада 2009. била откриће, све даље представља традицију. Ове године Крајинада је почела Мајиним јутарњим позивом у ком ми саопшти да се „туче“ за клупе на Ади, али није она случајно послата тамо. Можда је само случајно извадила боксерске рукавице и клупе су, гле чуда, послтале слободне. Шалим се ја мало, посље ће о нама, Крајишницима, причати да см опасни. :<| Али то је наша Маја, један невјероватан лик. Морам признати да ми се чинило да ми се неки људи и привиђају јер сам ја очекивала да су, рецимо, у Норвешкој а од једном их видим. Но, било је то позитивно изненађење за свих нас, па сад добисмо нашег бећара назад. Био је ту и онај исти шпијун од прошле године, али о томе неки други пут, да му не одајем идентитет. Препознаће се он већ. Шта је следеће?! Чини ми се да би било време отићи и на ту вожњу бициклима-већ неко време планирану, али смо сви у неком фазону:“ Само ради, само куће гради“. Нема везе, постаћемо ми и Др, Мр, Стр. Па нек иде живот! Живи и здрави били!
  9. Сјајна књига!!! Ова књига на прави начин описује менталитет али уједно и историју нашег народа. Често чујем утиске многих који су је прочитали и сви имају само рјечи хвале. Прије неколико година сам имала прилику да упознам, сада већ покојног, М. Станковића и могу рећи да је заиста била част упознати таквог човјека... Хвала му за ово велико дјело!
  10. Ни ове године нисам могла бити на Крајинади цијели дан, али оно време које сам провела тамо било је дивно. Јесте било мање људи него прошле године, вјероватно највише због најављене кише, али је атмосфера била много боља. Пјевало се, играло и свирало што је, чини ми се, на прошлогодишњој Крајинади доста недостајало. Драго ми је што сам видјела неке драге људе које дуже време нисам имала прилике да видим. Посебно хвала онима који су превалили далеке путе да би тај дан дошли на Аду. До сљедећег виђења, живи и здрави били! @->-
  11. Који год критеријум да узмеш тешко је изводљиво ово са набрајањем имена и увјек ће се наћи неко коме то неће одговарати и ко ће том подјелом бити изостављен, а дискриминација данас није у моди. \" title="ne ne" /> Ако желимо да задржимо препознатљивост, (а то је немогуће ако сваке године мјењамо и главну слику и грб и натпис) а стално мјењамо главну слику(коњаника), онда би било добро да бар грб и натпис буду исти или слични прошлогодишњима (као ово што је предложено да и сад пише:Тамо ђе смо ми.) Бла,бла...
  12. Чини ми се да је врло незахвално набрајати имена мјеста, мада је идеја добра. Разлог је тај што је прво тешко изабрати критеријум по коме ће та мјеста бити изабрана јер, логично, не можемо сва набројити. У том погледу увјек ће се нешто морати пропустити. Тачније, ако гелдамо мјеста-предјеле који су важни, за које се зна, типа: Смиљан, Плитвице, Крка, Карин итд. изостављамо многа мјеста, а сложићете се да је сваком од нас своје мјесто најважније. Ако гледамо административне центре, па мања мјеста подразумјевамо под тим већим центрима(општинама, градовима) опет се поставља питање која мјеста изабрати и по коме критеријуму тј. плану: оном прије рата, оним у рату, или посље рата?! Код неких мјеста у тим периодима није било промјена, али ја знам неколико у којима јесте. Значи, опет мукица. Ако узмемо она мјеста која су припадала Крајини изоставићемо многа у којима су Срби живјели (вјековима, а не привренемо због нпр. посла исл.) у мањем или већем броју, а у некима чак чинили и већину, а та мјеста нису била под територијом Крајине. Таква су рецимо села око Госпића, Оточца, затим Ријека и многа друга. Како год да кренемо неког изостављамо и увјек ће се неко(оправдано) бунити, па бар ја немам паметан предлог како то извести, тако да ми се све више чини да је идеја добра, али неизводљива. А ако ипак нађемо неко рјешење и ставимо срце напред, а назад коњаника и још на све то слова, биће пренатрпано. Ако већ коњаника мјењамо ове године, било би добро да грб и овај натпис буду исти или слични(натпис) прошлогодишњима, ако већ желимо да стварамо неку препознатљивост. У случају да нема коњаника напред, не знам шта мислите да умјесто њега вратимо прошлогодишње предлоге да на мајице стављамо наше великане? Мој је предлог без икаквих додатака и случица по њима, већ само њихови ликови...
  13. Историја… Учи ли нас „учитељица живота“ да правилно расуђујемо или би ипак као савремен-толерантан народ требало да схватимо да је историја демоде? Да је и она као и национализам тема коју би требало смјесити у музеј. Заиста, замарајући бројеви, замарајуће године, много података и детаља које ријетко ко може запамтити… И кад боље помислите коме то још треба?! Те теме и онако неће никог занимати, у новинама ће их углавном прелиставати... Занимљивије је читати ко се састаје, ко се растаје, па још ако се “препуцавају” преко штампе, ето “посластице“… Зашто се онда бавити нечим од чега неће бити ни користи ни успјеха, већ само замарања и онако изморених мисли... Често се сјетим изреке: “Оног момента кад један народ крене заборављати своју историју, она се крене понављати.“ Често је било, а и даље јесте пожељно претварати се да историју не знамо, да нас не интересује, а још кад би је заборавили, е то би било најбоље! Разлози за то су углавном тзв. „виши циљеви“ мада не знам нити ми је јасно шта се под тим сматра. Питање је само можемо ли је заборавити?! Може ли господин Дане Ластавица заборавити вапаје недужне дјеце која га, како каже, у сновима сваке ноћи дозивају? Кажу да свака медаља има два лица и да би створили комплетну слику увијек морамо сагледати оба. Тако и историја има те двије стране- једну пишу „побједници,“ другу „губитници“. А време је најбољи показатељ ко је у праву. Једино слободног духа и отвореног ума можемо реално расуђивати. Ако ништа друго, требало би бар саслушати оно што нам каже „учитељица живота.“ Неко ко носи тај епитет бар толико заслужује! А ако сами не поштујемо себе и свој народ не можемо очекивати да нас било ко други поштује. Још кад сам добила информацију, одлучила сам присуствовати једном „часу историје,“ а бијо је одржан поводом промоције књиге. Било је још младих који су били заинтересовани за ову тему, али су имали такмичарских обавеза, па су оправдано изостали. „Обровац“ и ја смо се нашли који минут прије почетка и скоро да сам стигла у договорено време. Добро сад, који минут сам окаснила, али не својом кривицом... : Оно што је битно јесте то да смо ми на промоцију дошли на време. Сала је већ скоро па била пуна, касније су још неки људи присигли, тако да је до почетка и посљедње мјесто било попуњено. Очекивали смо да се појави још један наш члан и загледали смо у неколико младих момака који су ту били, али га нисмо угледали. Сад... ја сам њега раније видјела неколико пута и цјеним да бих га препознала, „Обровац“ баш и није сигуран и на крају смо констатовали да није био, а у случају да јесте нисмо га препознали. Присутне је већином чинила старија популација. Остали чланови наше дружине су овај пут добили оправдане, али би било пуно љепше видјети више младих људи на оваквим промоцијама. Била је ту једна госпођа коју стално срећемо на сличним дешавањима, а и упознали смо се са њом једном приликом. Затим представници крајишких удружења су такође били присутни. Све похвале за долазак, како њима тако и свима осталима, јер као што организатори рекоше на крају, кад су се захвалили на посјећености: “Без свих вас ова промоција не би била ово што јесте!“ Стигао је и мој бураз и док смо прозборили коју рјеч, поче програм. Био је врло садржајан и поучан и искрено да кажем тјера на размишљање. А о чему не бих могла тачно дефинисати. О свему! О животу уопште, о нашем порјеклу, о неопходности промјене нас самих... Чини ми се да често себи постављамо превисоке циљеве у тежњи да мјењамо свијет. А ако желимо промјенити макар милиметар свијета, требало би да промјенимо прво милиметар себе. И као што рече сам аутор, требало би све да записујемо, сваки податак... Такође, да правимо велику грешку спомињући само Јадовно, већ да постоји концентрациони логор Госпић, а Јадовно је само један дио тога. Уопштено његово излагање је више личило на искрени исповјед о свему томе, него на изношење историјиских података, што је довело до једног директнијег и ближег сазнања о злочинима у концентрационом логору Госпић. Док је аутор причао примјетила сам једну дјевојку која га је помно пратила са благим охрабрујућим, али задовољним смијешком. Касније кад смо се упознале и сазнала сам да му је то унука. Стварно је јако љепо од ње што је дошла да подржи свог дједа. У току програма представљено је и Удружење потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно 1941. На њиховом сајту се могу наћи многе корисне информације, а мене је посебно обрадовала кнњига „Лика које више нема“ - коју сам прије неки дан нашла на том сајту и "у часу" прочитала. Генерално гледано време је увјек било више, могла бих рећи, невреме за овакве теме. И сигурно ће увјек бити оних који ће се упитати зашто посље тоглико година и говорити о свему томе?! Савремен смо, модеран свијет... Живот иде даље, то је тачно. Али ако том логиком размишљамо и ово данас ће већ сутра бити јуче! Зар не?! А ми и данас ипак живимо и боримо се да би нам сутра било боље. Али ако би данас заборавили шта смо били јуче, ми више не бисмо били ми, већ неко други! Због себе морамо да се мјењамо, због себе морамо да покушамо да схватимо прво себе, забог себе морамо да учимо... Да научимо да прихватимо истину и чињенице, али и да научимо да се са поштовањем односимо према томе. Све то искључиво због циља да упознамо себе, свој народ, своју историју, своју културу... Да не би постало истина оно: “Данас нам кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река, И да нам се душе опасности плаше.“ (Милан Ракић.)
  14. Izdvajamo iz sadržaja: KONCENTRACIONI LOGOR „NDH“, U GOPIĆU I OKOLINI SA POMOĆNIM LOGORIMA – SABIRALIŠTIMA KONCENTRACIONI LOGOR GOSPIĆ – 1941. I LOGOR – ZATVOR (Gericht), GOSPIĆ II SABIRNI LOGOR NA ŽELJEZNIČKO STANICI, GOSPIĆ III LOGOR OVČARA – ŠTALE MAKSIMOVIĆ, GOSPIĆ IV LOGOR U ČAČIĆ DOLCU NA JADOVNOM, VELEBIT V LOGOR NA BAŠKIM OŠTARIJAMA, VELEBIT LOGORI NA OTOKU PAGU VI LOGOR ZA SRBE U SLANOM VII LOGOR ZA JEVREJE U SLANOM VIII LOGOR ZA ŽENE I DJECU U METAJNI IX SABIRALIŠTE U LUKOVU ŠUGARIJU, DEVČIĆ DRAGA X SABIRNI LOGOR U BUŽIMU, SMILJAN XI SABIRALIŠTE NA LIČKOM OSJEKU XII SABIRNI LOGOR KOD ŽELJEZNIČKE STANICE NA LIČKOM LEŠĆU KONCENTRACIONI LOGOR GOSPIĆ, SA POMOĆNIM LOGORIMA, SABIRALIŠTIMA I GUBILIŠTIMA I LOGOR - ZATVOR (Gericht) GOSPIĆ U ovaj logor žrtve su dopremane iz bliže okoline pješice, kamionima, a iz drugih terena iz cijele NDH vozovima, zatim odatle otpremane u druge logore, sabirališta, ili izravna gubilišta od Ličkog Lešća do otoka Paga. Izravna gubilišta logora „Gericht“, Gospić su bila. a/ BEZDANE JAME U KOJE SU ŽRTVE BACANE: 1. ŠARANOVA JAMA NA JADOVNOM, 2. KATINE JAME, U BRUŠANIMA, 3. JAMA-BEZDAN U TRNOVCU-VELEBIT, 4. JARČIJA JAMA NA VELEBITU, 5. JAMA NA ALANKU-VELEBIT, 6. JAMA RUNJEVAC, KOD GOSPIĆA, 7. JAMA JASIKOVAC, KOD GOSPIĆA, 8. ŠEVIĆ JAMA, U PAZARIŠTIMA, 9. TAŠINA JAMA, U PAZARIŠTIMA, 10. LEVAROV PONOR, DONJE PAZARIŠTE, 11. JAMA COTINKA U KONJSKOM BRDU, 12. JAMA NA KULAŠEVOJ STRANI, 13. JAMA NA BRDU KRIŽANOVU, 14. JAMA PLANA-BUDŽAK, U PAZARIŠTIMA, 15. VLATKOVIĆA PONOR, U DONJEM PAZARIŠTU, 16. MRAČNA PEĆINA KOD OTEŠA, 17. JAME KOD LIČKOG LEŠĆA. b/ MASOVNA GUBILIŠTA: 1. GUBILIŠTE IZA OTEŠA, 2. GUBILIŠTE GUŠTE, PREMA BRUŠANIMA, 3. GUBILIŠTE RIZVANUŠA-ŠEDRVAN, 4. GUBILIŠTE U BRUŠANIMA, 5. GUBILIŠTE PALJEŽ-BRUŠANI, 6. GUBILIŠTE-PROVALIJE U TAKALICAMA, 7. GUBILIŠTE KOD KALINOVAČE-PAZARIŠTE, 8. GUBILIŠTE U VELIKOM ŽITNIKU, TOK RIJEKE LIKE, 9. GUBILIŠTE NA MOSTU PREKO RIJEKE OTEŠICE, 10. GUBILIŠTE U OTEŠKOM POLJU, IZA OTEŠA, 11. GUBILIŠTE IZA OŠTRE, 12. PROVALIJA KOD BRDA KRIŽANOVA, 13. GUBILIŠTE U KONJSKOM NA OŠTARIJAMA c/ NEISTRAŽENA I NEEVIDENTIRANA GUBILIŠTA NA TERENU VELEBITA: 1. OD RIZVANUŠE PREMA ALANKU I PREMA: Samar, Paljež, Zeleni vrh, Panos i drugi tereni neistraženi. 1/ Ove jame su evidentirane kod opisa logora kod željezničke stanice na Ličkom Lešću. II SABIRNI LOGOR NA ŽELJEZNIČKOJ STANICI GOSPIĆ Na željezničkoj stanici Gospić, gde se vršio utovar stoke, ustaše su ogradile prostor drvenim plotom u visini 2 metra i tu su istovarali transportirane. Na ovom prostoru vršio se popis prispjelih samo za prvo vrijeme. Nakon popisa tj. prihvata odvoženi su kamionima ili pješice prema zatvoru (Gericht), „Ovčarska stanica“ ili neki drugi prihvatni centar, tako da su vezani žicom, dva po dva ili četiri po četiri u koloni, koja je još i uzdužno bila povezana lancem. Odvođeni su pješice. Kolone povezanih brojile su 100, 200 pa i više uhapšenih. Prema kazivanju nekih očevidaca, sa željezničke stanice Gospić u dvorište okružnog zatvora bilo je dnevno dopremano i do 5.000 osoba koje su iz ovog zatvora otpremane na neka od gubilišta. IZRAVNA GUBILIŠTA SABIRNOG LOGORA NA ŽELJEZNIČKOJ STANICI GOSPIĆ: a/ BEZDANE JAME U KOJE SU ŽRTVE BACANE: JAMA DUPČAN-RIBNIK, JAMA KOD SELA MEDAK, JAMA JASIKOVAC. b/ MASOVNA GUBILIŠTA: Žrtve koje su mrtve istovarane iz vagona, ili su neke bile ubijene u tom logoru, bacane su u neke provalije od željezničke stanice do rijeke Like i u bližoj okolini. c/ NEISTRAŽENA GUBILIŠTA OKO ŽELJEZNIČKE STANICE GOSPIĆ Ostala gubilišta su navedena kod drugih sabirališta koja se navode u ovim popisima. III LOGOR OVČARA – ŠTALE MAKSIMOVIĆ U GOSPIĆU U Junu mjesecu 1941 godine formiran je u neposrednoj blizini Gospića sabirni logor kojeg su ustaše nazvale „Zbirni logor Ovčara“. Smještaj tog logora bio je u tri velike gospodarske zgrade (štale) opasane žicom visine 2.5 metara. Ove objekte sagradio je vlasnik, Maksimović i to je mjesto prevoreno u sabirni logor. IZRAVNA GUBILIŠTA LOGORA OVČARA, ŠTALE MAKSIMOVIĆ Gubilišta kod logora Ovčara su bunari za vodu koji su postojali kod tih zgrada, zatim prostori od Ovčare do toka rijeke Like i sama rijeka Lika. Ostala gubilišta su se koristila iz ovog logora od logora na Ličkom Lešću do otoka Paga. IV LOGOR U ČAČIĆ DOLCU NA JADOVNOM-VELEBIT Ovaj logor se ubraja među logore sa najvećim brojem ubijenih žrtava konc. logora Gospić, kao što je i logor-sabiralište na Baškim Oštarijama. IZRAVNA GUBILIŠTA LOGORA NA JADOVNOM: a/ BEZDANE JAME U KOJE SU ŽRTVE BACANE: ŠARANOVA JAMA NA JADOVNOM, JAMA NA GRGINOM BREGU, VELEBIT, JAMA POD GRGINIM BRIJEGOM, VELEBIT, KRŠKA VRTAČA-PONOR U ČAČIĆ DOLCU, JADOVNO, JAMA-BEZDAN U TRNOVCU. b/ MASOVNA GUBILIŠTA: GUBILIŠTA OKO ČAČIĆ DOLCA. GUBILIŠTA OD SELA JADOVNOG DO ŠARANOVE JAME C/ GUBILIŠTA U PRAVCU JUGO-ZAPADA OD LOGORA JADOVNO V LOGOR NA BAŠKIM OŠTARIJAMA-VELEBIT Ovaj logor-sabiralište se nalazi na Stupačinovu u Baškim Oštarijama na Velebitu, a bliže prometnog puta Gospić-Karlobag. Ovaj logor po broju ubijenih žrtava može se negdje izjednačiti sa logorom na Jadovnom. a/ BEZDANE JAME U KOJE SU ŽRTVE BACANE: JAMA BADANJ NA POPRATNJAKU, OŠTARIJE, VRZINA JAMA NA STUPAČINOVU, OŠTARIJE, JAMA SADIKOVAC, OŠTARIJE-VELEBIT DULIBA JAMA NA OŠTARIJAMA JAMA BUNOVAC, VELEBIT, JAMA GLUVAJA NA VELEBITU, JAMA NA KIZI, OŠTARIJE-VELEBIT, JAMA NA PLOČAMA, STUPAČINOVO-VELEBIT, SLADOVAČKA JAMA KOD SLADILOVCA VELEBIT, JAMA IZNAD ZALJEVA, VIŠE KARLOBAGA, JAMA KIJAVAC, IZNAD KARLOBAGA, JAMA BLIZNICA (Jama Križac), VIŠE KARLOBAGA. b/ MASOVNA GUBILIŠTA: GUBILIŠTE NA TAKALICAMA, GUBILIŠTE ISPOD KOTE 505, GUBILIŠTE IZA BRDA BADANJ, GUBILIŠTE IZA BRDA BASAČA, GUBILIŠTE PREMA KONJSKOM. c/ NEISTRAŽENA GUBILIŠTA OKO OŠTARIJA: GUBILIŠTA PREMA CRNIM DABRU, GUBILIŠTA PREMA RAVNOM DABRU. LOGORI NA OTOKU PAGU VI LOGOR ZA SRBE U SLANOM VII LOGOR ZA JEVREJE U SLANOM VIII LOGOR ZA ŽENE I DJECU U METAJNI a/ BEZDANE JAME U KOJE SU ŽRTVE BACANE: JAMA KOD LUKOVA ŠUGARIJA, JAMA FURNAŽA, NA OTOKU PAGU, JAMA KOD KISTANJA, JAMA TAKALICA NA OTOKU PAGU. b/ MASOVNA GUBILIŠTA: JADRANSKO MORE OD KARLOBAGA DO PAGA, JADRANSKO MORE OKO OTOKA PAGA, JADRANSKO MORE OD PAGA DO DEVČIĆ DRAGE I LUKOVA ŠUGARIJA c/ NEISTRAŽENA GUBILIŠTA OKO OTOKA PAGA: IX SABIRALIŠTE U LUKOVU ŠUGARIJU-DEVČIĆ DRAGA U ovo sabiralište žrtve su dovođene iz logora na otoku Pagu ili direktno iz Karlobaga i ubijane po Jadranskom moru i u Devčić Dragi i u Velebitu. a/ BEZDANE JAME U KOJE SU ŽRTVE BACANE: JAMA U BARIĆ DRAGI, JAMA IZNAD DEVČIĆ DRAGE. b/ MASOVNA GUBILIŠTA: JADRANSKO MORE OD KARLOBAGA DO OTOKA PAGA, JADRANSKO MORE OD OTOKA PAGA DO DEVČIĆ DRAGE I LUKOVA ŠUGARIJA, GUBILIŠTA NA OBALI MORA U DEVČIĆ DRAGI. c/ NEISTRAŽENA GUBILIŠTA: 1. GUBILIŠTA U LUKOVU ŠUGARJU I BEZDANIM JAMAMA U JUGOZAPADNOM DIJELU VELEBITA. X SABIRNI LOGOR U BUŽIMU, SMILJAN Ovo sabiralište-logor nalazi se u Bužimu kod Smiljana ispod Jadovnog. U ovo sabiralište-logor žrtve su dopremane iz sabirališta u Gospiću, a i žrtve srpskog naroda iz općine Smiljan. a/ BEZDANE JAME U KOJE SU ŽRTVE BACANE: JAMA U BUŽIMU-SMILJAN, PONOR JARAK, RAŠIN PONOR U SMILJANU, JAMA NA MIŠKULIN BRDU, KOD SIMLJANA (Miškulinova jama), b/ MASOVNA GUBILIŠTA: PO SMILJANU I SJEVERO-ISTOČNOM DIJELU VELEBITA OD TRNOVCA PREMA ZAPADU ISPOD JADOVNOG. c/ NEISTRAŽENA GUBILIŠTA: U ZAPADNOM DIJELU VELEBITA I OKO BUŽIMA. XI SABIRALIŠTE NA LIČKOM OSJEKU Ovo sabiralište-logor nalazilo se u mjestu Borik iza kuće Đima Pavičića… Kratko je trajalo, samo za vijeme funkcionisanja logora u Gospiću. Žrtve su dovođene iz bliže okoline, a i žrtve koje su upućivane u logor Gospić. Poznat je samo ovaj primjer: Jedan čovjek sa konjima i kolima vozio je grupu ljudi, Srba. Rekao je da je rodom iz Dvora na Uni, a pitao je kad je prolazio kroz Ljubovo: „Gde je taj grad Gospić…“ Kad je upitan što mu treba, kazao je: „Upućen sam sa ovim ljudima da ih odvezem i da se javim u grad Gospić…“ Otišao je, a kasnije se saznalo da su mu na Ličkom Osiku kola i konji oduzeti, a oni odvedeni u neko od gubilišta na ovom prostoru. a/ BEZDANE JAME U KOJE SU ŽRTVE BACANE: JAMA U ŠUPLJOJ GLAVICI, PEĆINA U MUŠALUKU-KALAURA, TORINA PEĆINA U MUŠALUKU, b/ MASOVNA GUBILIŠTA: ŠUMA BORIK NA LIČKOM OSIJEKU, IZA LOGORA, GUBILIŠTA U MUŠALUKU, PREMA RIJECI LIKI, GUBILIŠTE U RIJECI LIKI U SELU MUŠALUKU. c/ NEISTRAŽENA GUBILIŠTA, ZAPADNO OD MUŠALUKA. XII SABIRNI LOGOR KOD ŽELJEZNIČKE STANICE NA LIČKOM LEŠĆU U jame kod Ličkog Lešća, žrtve su masovno dopremane iz Gospića dok nije počeo funkcionisati logor u Gospiću. U ovaj sabirni logor žrtve su dopremane iz bliže okoline i srezova: Otočac, Brinje, Perušić, Korenica i Gospić. Kada je otpočeo funkcionisati logor Gospić i ovaj logor je formiran, a žrtve su istovarane iz vozova koju su putovali prema Gospiću. U trećem mjesecu 1945 godine u bezdane jame ovog logora – sabirališta dovedeno je iz Gospića i pobijeno 120 žena i djece. a/ BEZDANE JAME U KOJE SU ŽRTVE BACANE: JAMA KOD MACOLE, JAMA KOD ORAŠKOVIĆ STANOVA, JAMA U PERATOVIM DRAGAMA, JAMA UGLJENAČA, IZA GOLJAKA, JAMA U DUMANU-LEŠĆE, JAMA ŽUTA, BEZDAN U LEŠĆU, JAMA U JANDRIĆ DRAGI, DELKOVA JAMA KOD LEŠĆA. b/ MASOVNA GUBILIŠTA: PROVALIJA IZMEĐU JAMA: kod Orešković stanova i Peratove Drage. PROVALIJA NA ULAZU U LIČKO LEŠĆE OD JANČA, SA LIJEVE STRANE CESTE. c/ NEISTRAŽENA GUBILIŠTA OKO LIČKOG LEŠĆA: Jugo-zapadno od željezničke stanice Ličko Lešće prema Marković Rudinama, Lisini i Goljaku. USTAŠKI ZATVORI PRIJE FUNKCIONISANJA KONCENTRACIONOG LOGORA G O S P I Ć A Uspostavom „NDH“ 10.IV 1941 godine, na terenu na kojem je kasnije formiran i funkcionisao koncentracioni logor Gospić odmah su počeli funkcionisati ustaški zatvori i u srezovima (Kotarima) GOSPIĆ i PERUŠIĆ. To su zatvori: 1/ ZATVORI U SREZU (Kotaru) G O S P I Ć. 1. USTAŠKI ZATVOR U ŠIROKOJ KULI. 2. USTAŠKI ZATVOR U METKU. 3. USTAŠKI ZATVOR U KARLOBAGU. 4. USTAŠKI ZATVOR U DIVOSELU. 5. USTAŠKI ZATVOR U VREPCU. 6. USTAŠKI ZATVOR U SMILJANU. 7. USTAŠKI ZATVOR U BRUŠANIMA. 8. USTAŠKI ZATVOR U OŠTARIJAMA. 9. USTAŠKI ZATVOR U ČITLUKU. 10. USTAŠKI ZATVOR U LIČKOM OSIKU. (Župni stan dr. Binički) 2/ ZATVORI U SREZU (KOTARU) P E R U Š I Ć 1. USTAŠKI ZATVOR U GORNJEM KOSINJU. 2. USTAŠKI ZATVOR U DONJEM KOSINJU. 3. USTAŠKI ZATVOR NA STAROM JANČU. 4. USTAŠKI ZATVOR U PERUŠIĆU. 5. USTAŠKI ZATVOR U PAZARIŠTIMA. Izvor:
  15. DANE LASTAVICA HRVATSKI GENOCID NAD SRPSKIM I JEVREJSKIM NARODOM U KONCENTRACIONOM LOGORU GOSPIĆ (LIKA) 1941-45, A SRBIMA I 1991-…? Promocija knjige u Beogradu: 10. april 2011. u 15 časova, Patrijaršijski dom hrama Svetog Save, Krušedolska 2a, Vračar. Tokom promocije, biti će održana kratka promocija rada udruženja Jadovno 1941. iz Banje Luke. PREDGOVOR Kada se razmišlja o hrvatskim logorima smrti za uništenje srpskog i jevrejskog naroda, koji su bili uspostavljeni i organizovani oko Gospića 1941-45. godine, misao šeće samo oko Okružnog zatvora Gospić, a ponekad i do Jadovnog, ili ostrva Paga, što je nedovoljno za saznanje prave i pune istine o logorima koji su delovali na ovom terenu. Nije to bio logor Gospić, već sistem logora, sabirališta i raznih gubilišta, koja su se sastojala od jama, objekata gde su žrtve spaljivane, te mnoga i mnoga masovna gubilišta na području sve od Lićkog Lešća, preko Perušića, Pazarića, Gospića, Jadovnog, Brušana, Oštarija do otoka Paga, ili Velebitom do Šibuljine. Na ovim prostorima se prikazuju pojedina od tih gubilišta ne pretendujući jasno da su sva opisana i evidentirana. Ako bi se davala ocena geneze i uzroka zločina genocida nad srpskim narodom u toku više vekova, onda bi se najkraće moglo reći da se geneza zločina genocida koje je vršila i vrši katolička crkva nad pravoslavnim narodom može uzeti još od ranog srednjeg vijeka pa sve do danas. Intenzitet i oblici genocida bili su različiti što je zavisilo od istorijskih uslova i okolnosti u kojima je katolička crkva bila u mogućnosti da vrši i podstiče taj genocid, ili u kojem je pravoslavni narod bio u mogućnosti da se odbrani od njega. Naročito su katoličenja i unijaćenja kao oblik genocida i uništenja pravoslavlja uzeli veći zamah od XV do XIX veka, jer je Vatikan veoma uspešno koristio tragedije srpskog naroda i njegov egzodus pred turskim nadiranjem u navedenim razdobljima. Zločini genocida su posebno uspeli od sredine XIX veka, a naročito u Prvom svetskom ratu (1914-18), kada je na stotine hilljada nevinih Srba, muškaraca, žena i dece bilo ubijeno, obešeno, umrlo kao taoci u koncentracionim logorima kakvi su bili Arad, Doboj i mnogi drugi. Najteži i najmasovniji zločin genocida nad Srbima kao pravoslavnim narodom izvršen je u Drugom svetskom ratu 1941-45, godine, kada su papini, Stepinčevi i Pavelićevi bojevnici zajedno sa katoličkim klerom u Hrvatskoj ubili više od milion Srba. To isto i slično nastavilo se i 1991. godine pa nadalje. Uzroci za zločin genocida su, dakle, i vekovna nastojanja Vatikana da likvidira pravoslavlje na ovim prostorima. Razlozi za takvu genocidnu politiku Vatikana su mnogobrojni, počev od ekonomskih, političkih, vjersko-dogmatskih, međunarodnih i drugih, koji su bili različitog intenziteta i poprimili različite oblike i načine prošlosti. Uvlačenje mase za vršenje genocida u Drugom svetskom ratu i pored navedenih bio naročito pojačan ekonomski činilac, jer je ustaška vlast obećala fanatizovanim masama katolika da će dobili celokupnu imovinu onih Srba koje ubiju. Srpska imovina je čak deljena prema „zaslugama“ u ubijanju i to odmah po likvidaciji srpskog življa. Taj ekonomski činilac bio je veoma značajan motiv siromašnih seljaka i radnika, na primjer u Hercegovini, ali i na drugim delovima zloglasne NDH, a o Liki da se i ne govori, da se priključe koljačima i poslušaju svoje popove koji su sa crkvenih oltara za vreme bogosluženja pozivali na masovno ubijanje svojih komšija Srba i odmah im obećali njihovu imovinu, Prema tome, katolička crkva je bila ona duhovna i ideološka snaga koja je te zločince podsticala na zločin, a ujedno im obećala oslobođenja od greha ubijanja. Mogli su, a to su i radili, da posle pokolja Srba dolaze u crkvu krvavih ruku i budu oslobađani od svakog greha, a ubijanje koje su izvršili bilo je blagosloveno, kao bogougodno djelo, jer su govorili da je od boga praštano. Koristeći državu i državnost u Hrvata, koje se pokazalo kao najpogodnije sredstvo za vršenje genocida i uništenje srpskog pravoslavnog naroda, predstavnici tog sredstva – države su podstrekavali i isticali: Ante Starčević: „Srbi su divlji nakot kojeg treba istrebiti“ Ante Pavelić: „Ja sam srušio stablo, a vi sjecite grane…“ Mile Budak: „Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi dio iseliti, a ostale ćemo prevesti na katoličku vjeru“ Alojzije Stepinac (1942): „Ni u moru vjere, ni u vlaha vjere…“ Milovan Žanić (1941): „Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikog drugog i nema te metode koju mi nećemo kao ustaše upotrebiti, da učinimo ovu zemlju zbilja hrvatskom i da je očistimo od Srba. Mi to ne tajimo, to je politika ove države…“ Župnik Franjo Matić, koji poziva Srbe na pokrst kazao je: „Bog na nebu, ustaše na zemlji, a Jasenovac po srijedi, a sad hoćete ili nećete…“ Najbahar, izaslanik Ministarstva inostranih poslova Trećeg Rajha je pisao: „Srbi su postali najobičnija divljač za odstrel. Lista pobijenih nedužnih ljudi je skoro beskrajna. Svaki i najmanji ustaški oružnik odlazio je u tzv. redovni lov na ljude, kao što se išlo na srne i na jarebice.“ Franjo Tuđman, početkom rata 1941. godine, istaknuti pristalica „NDH“, a od 1942. god. pripovedač među srpskim narodom na Baniji o „Bratstvu i jedinstvu“, te na osnovu TOG postaje general, a da bi postao šef države Hrvatske znade šta će kazati i šta će ga dovesti na taj položaj, pa 24.2.1990. god, izjavi i kaza: „NDH nije bila samo puka kvinslinška tvorba, već izraz povjesnih težnji hrvatskog naroda“. Ne samo ovo, Tuđman još jednom nadoda: „Genocid je prirodni fenomen, u skladu sa društvenom mitološki božanskom prirodom. Genocid je ne samo dozvoljen, već je preporučen, čak i zahtevan rečju svemoćnog Jehova, gde god to bilo korisno za opstanak i restauraciju carstva izabrane nacije, ili očuvanje i širenje jedne i jedino ispravne vjere…“[1] U momentu slaganja podataka o Konc. logoru Gospić, u onom ratu 1941, a šta kazati za ovaj rat 1991? Potrebno je uputiti znatiželjnike da odu na Debelu Glavicu ili Divoselo, ili na Dinaru, Velebit, Pješevicu, Petrovu Goru i sličnu visinu, te da uzmu, ali dugački i širok dvogled, da osmotre mesta gde je živeo srpski narod i njegova dobra, pa nek donese zaključak, kolika je Mile Budaka izreka u samo polovini planiranog vremena danas 2010. godine ispunjena i izvršena.[2] Ova knjiga koja predstavlja genocid izvršen nad srpskim i jevrejskim narodom u logorima oko Gospića, govori za do sada prikupljene i objedinjene podatke o logorima i gubilištima na kojima su zločini rađeni, o čemu su neki od autora do sada dali svoje priloge, budući da su o tom prikupljali podatke i objavljivali. Kod ovih opisa dužnost je istaći i sledeću istinu: žrtve su u logore oko Gospića dovožene i vozovima, a kada su na žel. Stanici u Gospiću istovarene, možda nije bilo žrtve koja nije bila popisana sa prezimenom, imenom, zatum datum rođenja i odakle se doprema. Ovi popisi i evidencija čuvani su u upravama logora. Isto tako dželati su se mnogo slikali kod činjenja zločina, pa je postojalo i mnogo slika. Mnoge od tih evidencija i slika o zločinima spašene su iz II svetskog rata. Posle rata sve je to brižljivo čuvano u UDB-i, ili kako se to kasnije zvala „Državnoj sigurnosti“ u Gospiću, ali 1966. godine kada je ova služba prelazila u ruke onih koji su kasnije došli na vlast i proglasili novu „NDH“ sa imenom „Republika Hrvatska“ sva je ta evidencija spaljena i uništena iste godine, a kako su spaljivači izjavili „po naređenju iz CK-a“. Tad se već moglo znati i zaključiti, a i po nekim indicijama i od 1962. godine da je genocid nad srpskim narodom u kontinuitetu, te da ne prestaje, već se stalno odvija što je očit primer ponavljanja 1991. godine kada su se stare rane po Velebitu otpočele pozleđivati, a nove otvarati. Vekovima Hrvati vrše genocid nad srpskim narodom, taj genocid traje jedno vreme, a kada usled raznih prilika prestane, opet se smišljeno i užurbano vrše pripreme za njegov nastavak. Knjigu o logorima oko Gospića pripremao sam i slagao ovako kako i predstavljam i sa ovoliko opisa i podataka, osećajući se za ovo dužnim samo prema žrtvama, koje su se u teškim mukama rastajale sa svojim životima u ovim bespućima Velebita. Ovaj večito otpočeti rat 1991. godine onemogućio mi je objavljivanje knjige i podataka za koje ne žalim truda ni sredstava uloženih. Ovakvu jednu knjigu, na istu temu, a možda sa još više podataka i dokumentacije, predao sam u Historijski arhiv Karlovac. Pretpostavljam da je ili će biti uništena, jer se u Hrvatskoj tako nešto uništava, spaljuje i nestaje, da bi se lakše, a možda i brže, mogli zločinci-koljači pretvoriti u žrtve, a žrtve proglašavati zločincima-koljačima, kako je to već počelo. Moju ranije objavljenu knjigu BEZDANE JAME „NDH“ ŽDERNJAČE SRPSKOG NARODA 1941-…? (Beograd, 2008) treba smatrati sastavnim delom ove knjige i Konc. logoru Gospić U Novom Sadu, 2011. godine Autor RECENZIJA Recenzija rukopisa nove knjige Dane Lastavice „HRVATSKI GENOCID NAD SRPSKIM I JEVREJSKIM NARODOM U KONCENTRACIONOM LOGORU GOSPIĆ 1941-1945, A SRBIMA I 1991-...?“ Dane Lastavica javnosti je dobro poznat po svojim dosadašnjim istraživanjima o stradanju naroda u „Nezavisnoj državi Hrvatskoj“ od 1941. do 1945. godine, što je zapravo deo ukupnih srpsko-hrvatskih odnosa kroz istoriju. On je danas jedan od retkih živih svedoka tih tragičnih događaja i utoliko su njegova istraživanja posebno dragocjena. Dane je skoro čitavog svog života „veliki mučenik“ i tragičar, jer se nikad nije mogao rešiti užasnih prizora koje je gledao. Rodom je iz opštine Kosinj (Lika), gdje je u navedenom periodu likvidirano oko 50% od ukupne srpske populacije. PRIKAZ SADRŽAJA KNJIGE Najnoviji rukopis predstavlja nastavak svih istraživanja, produbljujući ih na konkretne slučajeve koji dublje osvetljavaju razrađenu strategiju hrvatske politike prema „srpskom pitanju“, koja je dovela do konačnog „rešenja“ ovog pitanja u istorijskim težnjama za stvaranje hrvatske, čisto nacionalne, države. Rad je pripremljen za štampanje na 746 strana gusto kucanog teksta. Od navedenog, na čist tekst istraživanja odnosi se 620 strana, a od toga 38 strana fotografskih dokumenata i na popis izvora i literature četiri strane. Nova studija se uz Predgovor sastoji od devet delova: I. Formiranje logora i gubilišta, II. Organizaciona struktura konc. logora „NDH“ sa pomoćnim logorima i gubilištima u Gospiću i okolini, III. Svedočanstva – kazivanja o zločinima u konc. logoru Gospić, IV. Jevrejski narod, žrtve hrvatskog genocida 1941-1945, V. Zločinačka država i zločini na delu, VI. Žrtve koncentracionog logora Gospić, VII. Rasformiranje koncentracionog logora Gospić i preseljenje u Jasenovac, VIII. Rat i nastavak genocida nad srpskim narodom 1991 godine, IX. Oštre rasprave po Gospiću 1989. godine, da li zatvor u Gospiću pretvoriti u kazneno – popravni dom, ili spomen područje. POGOVOR II OCENA AKTUELNOSTI, KVALITETA I DOPRINOSA STUDIJE 1. Dane Lastavica se u svom istraživanju usmerio na vrlo složene, a javnosti nedovoljno poznate činjenice u politici „NDH“ prema srpskom narodu. Osvetljavajući dramatične probleme položaja u „NDH“ Lastavica skida, rekao bih, sve zavese koje su od samog postanka Hrvatske (u bilo kom političkom pogledu) bile osmišljene, razgrađene i realizovane u zatiranju i nestanku srpskog naroda kao političkog bića na tom prostoru. 2. Lastavica ovim radom ispravlja, po prvi put, veliku istorijsku neistinu učinjenu na štetu srpskog naroda. Obznanjuje potisnutu istinu da ne postoji „koncentracioni logor Jadovno“, nego je postojao koncentracioni logor Gospić, što je sračunato prikrivano. Jadovno je samo segment ovog logora. On obznanjuje kompletnu šemu koncentracionog logora Gospića s kojom javnost nije upoznata. Volumen učinjenih zločina u Gospiću je decenijama potiskivan i umanjivan, a o njemu se nije adekvatno raspravljalo u SFRJ. 3. Studija predstavlja izuzetno štivo, koje obiluje javnosti malo poznatih ili nepoznatih izjava, o priznanju zločinaca o učinjenim zločinima, na posleratnim suđenjima. 4. Dane prvi put iznosi podatke, i o stradanju Jevreja u gospićkom logoru, o čemu šira javnost, takođe, nije bila dovoljno upoznata. 5. On u istorijskom istraživanju koristi vrlo bogatu građu, izvore o stradanju Srba i ostalih. Pri tome, bez predrasuda, traga za dokumentima, podacima, istorijskom građom koja uvlači u dubinu ovih odnosa. Koristi ih u jednoj objektivnoj analizi na vrlo bogatom i autentičnom (izvornom) dokumentacijskom odnosu. 6. Studija Dane Lastavice je izuzetno aktuelan tekst, razobličuje prirodu Hrvatske prema Srbima, koja je očekivano završila u „Bljesku“ i „Oluji“, kojima je srpski narod nateran na egzodus i višegodišnju izbegličku sudbinu sa ogromnim materijalnim, finansijskim, duhovnim gubitkom, koji je nenadoknadiv. 7. Rad će, kada ugleda svetlo dana i postane dostupan široj javnosti, izazvati izuzetno veliki interes, ali će mnogima skinuti nametnutu mrenu u shvatanju i razumevanju ove genocidne politike Hrvatske prema srpskom narodu. 8. Dane Lastavica, premda u poznim godinama, smogao je dovoljno hrabrosti, uz ogroman napor u traganju za istorijskim izvorima iz ovog područja, da bi dao jedno vrlo vredno delo, koje će mnoge naterati da sebi postave više pitanja. Pri tome će ostati duboka praznina zbog prikrivanja istine o Tragediji srpskog naroda i višedecenijskom periodu zajedničke države i „bratstva i jedinstva“. Vreme je da imamo potpuniji uvid u ove događaje bez čega će biti teško uspostaviti normalne odnose između ova dva naroda. I ova studija je prikaz hrvatske politike u kontinuitetu. Zbog navedenih priloga, kvaliteta, raznovrsne analize dokumenata o tragediji srpskog naroda i ostalih u Koncentracionom logoru Gospić, smatram da rukopis treba objaviti što pre i time ga učiniti dostupnim široj javnosti. III PRIMEDBE I SUGESTIJE Sve primedbe i sugestije su tehničke prirode, zbog toga ih neću navoditi. U Beogradu, 23. januar 2011. RECEZENT dr Momčilo Diklić -------------------------------------------------------------------------------- [1] Politika ekspres od 20. XI 1991. [2] Plan za ispunjenje teze koju je izrekao Mile Budak je od 1941. do 2041. godine.
  16. Имамо у плану да једно вече одемо у кафану-кафану, а то у преводу значи праaaву кафану. Таман у јеку припрема да остваримо нашу намјеру видим у новинама да се поново отвара ресторан „Мало Корзо“ на Булевару и да ће пиће и храна бити цијели дан бесплатни. Није писало да треба резервација, али пошто знам да данас нема ништа бесплатно, \" title="ne ne" /> покушавала сам их звати, али наравно безуспјешно. На крају одосмо тамо, па како буде. Кад је већ било дефинитивно видљиво да је велика гужва и да су столови постављени чак и по тротоару, било је јасно да ће нам рећи да треба резервација. Тад сам се сјетила Обровца и његових рјечи да бјежи од свега што је бесплатно... Али наравно да нам то није покварлило расположење, одмах смо нашли јело, пиће, а замало да видимо и захват из кик-бокса. Али биће већ прилике... И то мало времена које смо имали просто пролети... Све у свему, поред ваздуха постоји још једна ствар која не кошта ништа, а вреди много, много више него милиони долара. Даме и господо, његово величанство: Пријатељство. @->- Зато ускоро крећемо у нове побједе; крећемо у освајање Авале. Некога ћемо прекинути у рјешавању судокуа, ;]\/ али пријаће мали тренинг посље дужег излежавања. „Алпинисти“ се сваким даном пријављују у великом броју...
  17. Има дешавања... :}\/ aли ко то све може више и записивати! Зато ми је драго да је Ликота то урадио. Друштво је било право и расположено и посебно ми је било драго видјети Ликоту87 кога сам упознала прије годину и по дана, али он никако опет да дође и зато има велики минус \" title="ne ne" /> и мораће то надокнадити ускоро. Пошто не долази често не зна наше шифре којима причамо, а које само један круг људи разумије. Зато ми је било занимљиво видјети његов израз лица кад смо рекли да идемо на пиће у „старачки дом“ (то је иначе други назив за један кафић). И још нешто… мораће он још доста вјежбати да би постао Др. Мр. Папарацо. Ликота оде кући, а ми смо ипак стигли отићи на паљење бадњака јер смо сви тај дан били у обавезама, а ни тачно време нисмо сазнали на време. Било је ватре, ватромета и вина... Заиста не памтим тако љепо вече, а онда се враћам кући и сазнајем да сам постала тетка. @->- Што би рекла наша сестра:“Могла је да сачека бар још један дан, мораћемо да једемо посне колаче сваке године за њен рођендан“. Нек је она нама жива и здрава! @->- Онда... упалим копјутер да видим неке препоручене цртаће, а потом одслушам неку Крајишку пјесмицу. :}\/
  18. Заиста дивно вече, музика одлична, мјесто такође, а оно што је најважније што се сјајна екипа скупила, а кад је тако онда не може бити лоше. Било је и клопе и пића... и неких познаника из "умјетничких вода". :}\/ Сви смо само очекивали да им се Мика придружи, али није имао хармонику... Једино нам је Обровац фалио, али ја сам га и онако видјела у граду, дан-два прије овог окупљања, само што се он нешто уобразио... ;]\/