Meky

Members
  • Content Count

    31
  • Joined

  • Last visited

About Meky

  • Rank
    Stalni clan

Recent Profile Visitors

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. Meky

    TV Beli Manastir

    Ja se sećam špice za početak programa - crveno-plavo-bela slova BM i muzika "Marš na Drinu" u pozadini. Naravno sećam se da je petkom bio i treći film na programu (oko ponoći). Oni koji su redovno pratili program TV Belog Manastira znaju kakav je to bio film
  2. Koje picerije ratniče? Jel možda to picerija "Milano"?
  3. LJUBAV NA DAVNI NAČIN Ne znam i ne mogu kazati kako je bilo u takozvanoj prvobitnoj zajednici, ili kako su je komunisti nazivali prakomunizmu, kada je čeljad išla gologuza, koliko sam učio istoriju, znam da je kod njih bilo kao kod bizona. Ko je jači taj je imao harem, a oni slabiji bavili su se ručnim radom. Onim mlađima koji ne pamte svoje dede ili pramdede, pokušaću da donekle prikažem način života pre drugog svetskog rata. Pošto vas mlađe najviše interesuje ljubav, pokušaću da vam prikažem kako se ona vodila u ono doba. U ono vreme zabava je bila u svakom selu kad je bio kermenc. Ako je kermenc padao u vreme kada se moglo igrati napolju u većim selima, pred velikim bircuzom postavila bi se šatra u kojoj su sedeli oženjeni i poneki bogatiji momak koji su tom zgodom pili čak i pivo i kruškovac. Mame koje su dovele svoje ćerke, ako je bilo klupa sedele bi na njima ako ne, ponele su od kuće šamlice, a njihove cure ispred njih bi stajale. Momci koji curama nisu smeli prići sve dok ciganska banda ne bi zasvirala, stajali su od njih preko puta i kradom da mame ne vide kibicovali se. Kada bi neki bogatiji paor došao kod mame zamoliti curu za igru, ona bi se slatko nasmejala uhvatila curu za ruku i dala ju momku. Ako je curu od mame zamolio manje imućan namrgodito je samo klimnula glavom,
  4. Zahvaljujem se na podršci Chule! Biće još priča iz Baranje ne brini ništa se ti ne brini! Puno pozdrava za tebe i sve članove krajinaforca!!!
  5. ŠEGRTI Od kada sam počeo da se bavim ovim mojim piskaranjem pisao sam ja ni sam vrag zna sve o čemu. Verovatno ova tema o kojoj danas govorim, nikada ne bi došla na red, da se u bircuzu nisam našao sa jednim vrlo dobrim prijateljem sa kojim sam šegrtovao između dva Svetska rata. Dok smo uz špricere pričali o današnjoj situaciji, standardu i svim nedaćama koje su nas stanovnike Baranje snašle, on će meni odjednom: Leca, koliko se ja sećam, ti i ja u isto vreme šegrtovali smo. Ti si postao i novinar. Pisao si u tvojim reportažama i o visokim rukovodiocima, o lopovima, pa o kremenjačama, a o tvojim pajtašima šegrtima nisi spomenuo ni jednu reč. Sada na početku 1997. godine kada si i ti u poznim godinama, napiši ti nešto o tvojim davnim pajtašima. Ajde opiši ti ovo što ću ti ja ispričati. Usporediću ti ja moje šegrtovanje ono između dva Svetska rata sa šegrtovanjem onih u SFRJ. Bio sam ti ja nepunih četrnaest godina, kada sam dat na šegrtovanje. Da se ne bi znalo ne zbog mene, već zbog onih koje ću spominjati, neću spominjati na koji zanat sam dat. Bilo je to državno preduzeće, a nalazilo se u Belom Manastiru. 1935. godine nas dva klinca počesmo šegrtovati. Taj moj kolega imao je nezgodu na poslu i bio na bolovanju dva meseca, tako da sam za to vreme i njegov posao obavljao ja. U to vreme nije se kao u Titovo doba učio marksizam, već se učio zanat. Šegrtske gazde gledale su da od svojih pulena, već posle šest meseci zarade bar ono što pojedu. A kada šegrtuje treću godinu, da mu godišnje zaradi bar još jutro zemlje. Tako da su šegrti u trećoj godini mogli biti kalfe. Jedan moj pajtaš imo je sreću pa je bio kod majstora, čija je žena imala veliku baštu. Pored svog redovnog posla on je svako jutro morao četrdeset kablova vode iz bunara napuniti u dva plehana bureta, da bi posle podne zalio luk, salatu i ostalo povrće. Jednog poslepodneva udarila prava provala oblaka. Majstorici zatrebala burad da bi uhvatila kišnice. Šegrt hteo burad prevrnuti i majstorica kaže da je šteta, već da tu vodu iskoristi za zalevanje. Dok je on to uradio kiša stane. Pošto su burad ostala bez kišnice on omanji bunar za novih četrdeset kablova vode. Dok su šegrti i za Titovo doba znali i za Jetija i za Dalaj Lamu jer su svaki dan išli više u školu nego što su vremena provodili sa hoblom, mistrijom i špahtlom u ruci moj posao je bio, pošto bi pospremao alat da pričekam da se šef izšvalera sa kuvaricom koja bi redovno dolazila kad se ostali raziđu, da bih radionice zaključao i ključeve odneo u kancelariju kod upravnika, jer ta čast nije pripadala šefu. Bio u jednom selu kovač Švabo. Kakoj on bio prvi šegrt posle popa, beležnika, učitelja i brice sve popravke što se tiče gvožđurije i mašinerije obavljao je on. Tako je jednom zgodom otišao u komšinsko selo popraviti vršalicu. Kada je polazio rekao je svom šegrtu koji je šegrtovao već četvrtu godinu: „Hans ako ja nedodžem kuč ti češ sa majstoricom spavat jer taj se boji sam spavat“. Pošto majstor nije došao, a majstorica koja je oko pedeset godina, a vrlo se bojala legne do duvara, da bi je sa kraja Hans čuvao. Malo po malo zadigne ona skute ili kako se to još kaže podsuknju, pa svoj goli nadrepak stavi Hansu u krilo. Pati se on pa sve misli da okrene majstorici leđa ali pomisli da kakvog bi sve zla moglo doći da on šegrt majstorici to uradi. Stisne zube i trpi. Malo pomalo pošto majstorica ne odstupa, uzme on nju u postupak. Kada je majstorici došlo milo ona će njemu: „Hans pa šta ti to radiš“. On se siromah uplašio pa će izvaditi. Uplašila se ona još više da to ne uradi pa mu kaže:“Neka, sada neka stoji, ali drugi put treba pitat“.
  6. INTERNACIONALIZAM Iako nam je danas Badnji dan, ipak ću vam ispričat dve kraće mrsnije priče. Dogodilo se to nedugo posle svršetka drugog svetskog rata na jednom našem fakultetu. Studenti filozofije postave svom profesoru ovakvo pitanje: Druže profesore da li biste hteli da nam objasnite šta je ustvari internacionalizam? Drugovi studenti mene ne bi začudilo da su mi tako pitanje postavili čistači ulica, ali vi, pa internacionalizam je sve ono što obuhvaća više nacija. Ili evo uzmimo Dunav, to je prava internacionalna reka izvire u Nemačkoj, protiče kroz Češku, Austriju, Mađarsku, Jugoslaviju i u Rumuniji se uliva u Crno more. Da li vam je sada jasno? Da li može još nešto konkretnije javi se jedan. Pa može, ispričaću vam šta je pravi internacionalizam. Kada saslušate moje objašnjenje svakom od vas ko mi priču ponovi do kraja godine daću ocenu deset, bez da ga ijedanput više budem ispitivao. Dakle internacionalizam je: kada Rus putuje nemačkim brodom pod kanadskom zastavom, pod komandom švedskog kapetana i papinim blagoslovom. Na tom putovanju Rus iz razonode iztestira Francuskinju na persijskom tepihu i na turski način. Italijan mu svira na španskoj gitari, Škotlađanin mu pripaljuje mađarsku lulu sa finskim šibicama, Japanac mu ladi muda kineskom lepezom, ceo ceh plaća Englez američkim dolarma. Kao nagradu Rus dobija špansku kartu, a kao posledicu egipatski triper. Prisiljen je da se leči u Australiji, pod nadzorom jugoslovenskog lekara i švajcarskih milosrdnih sestara. Da li vam je sada buduće kolege jasno šta je pravi internacionalizam? Jeste odgovoriše tek poneki. Ima li neko ko bi hteo da odgovara za desetku? Niko se nije javio. U jednom šokačkom selu bila birtašica Manda. Bilaj ona nije sam u svom selu najlepša veću čitavoj okolini. Al joj je bio minus štoj bila ćerka od seoskog čordaša. U istom selu bio i momak Stipa. Isti Stipa bio je pravi drlog ali mu otac osim traktora i kombajna imo maksimum zemlje i pun obor krmaka, štalu marve. Iako Manda nije ćela za Stipu ni čuti njezin otac je naterao i morala se za Stipu udat. Stipa pored toga štoj joj otvorjo bircuiz kupjo joj i auto. Mandin bircuz brzo se pročuo. Ona je u okolini prva uvela ekspres kafu i džuboks. Počeli momci iz okolnih sela zbog tih novina a više zbog Mande sve češće dolaziti. Kada se jednom zgodom posle izleta u Trst vratila uvede ona i piceriju. Na kartonu od kutije u kojoj je bio konjak crvenom olovkom ona napiše: Radi pice ne morate ići u Trst možete je dobiti i ovde. Seljački momci koji nisu znali o čemu se radi pomislili su ne moram vam kazti šta počnu dolaziti ko muve na lepak. Jednom zgodom iz jednog rackog sela dođe nekakvi Sreto. Pošto naručjo duplu porcij pice i litru vina čim je to sas guštom smazo onak raspoložit u sav glas zapeva. Aj Šokica je zajebala Raca dala mu je pice brez novaca. Stipa misleć da se Manda sas Sretom švalera pa da mu zato nije naplatila udarjob na Sret al kakoj ovaj jači od njeg sam škripi zubima. Manda koja je Sreti naplatila više nego što je trebalo zapeva njemu natrag: „Jest Šokica zajebala Raca mesto pice dala mu muda od magarca“.
  7. SMIJANJE Za smijanje kažu da je lepo, a i korisno. Nema razloga da ja to ne verujem. Zar nije lepo videti kad beba plače, a nije gladna. Vi uzmete zvečku i zvečkate joj pod nosom, a ona odjednom prestane plakati i počne se od srca smijati. Pričala meni moja baba kako sam se smijao kao lud kada bi ona meni zazvečkala. Ona je mislila da sam bio oduševljen njenim zvečkanjem, a nije znala da se ja smijem onoj drvenoj zvečki kojom su zasmejavali još mog pradedu Damjana. Sećate se dobro kako je pola stadiona na kojem su nastupali Mija i Čkalja urlalo od smijanja dok su oni izvodili njihove štoseve. Zar nije bilo ljepše i zdravije gledati Čaplinovog „Velikog diktatora“ nego Igoove „Jadnike“. Smijanje je mnoge bolesnike izlečilo. Sećam se jednog
  8. IZLOŽBA KANTI ZA ĐUBRE Čekam ja kod I. da dođe dnevna štampa, a to isto čekaju i moja rođaka A. i rođak B. Videći me da nisam baš najbolje raspoložit B. me upita za razlog. Ama sutra treba da predam rukopis za nedeljnu emisiju, a još nemam temu. Do sada sam većinom govorio o političkim i ratnim temama, a sada bih želeo nešto miroljubivije. Pa braca kaži nešto o đubretu. Pa zar u poslednjim emisijama nisam stalno govorio o fašističkom đubretu. Ne reče mi A. Govorio si o đubradi, a sada kaži nešto o pravom đubretu. Prošetaj malo kroz naš grad, pa se sam uveri gde sve naš svet đubre istovara. Poslušam ja nju sednem na bicikl pa zaprašim za Šećeranu. Skrenuli su mi pažnju da naročito obratim pažnju na onoj prvoj krivini jer tamo je prava deponija đubreta. Vidim ja stvarno na toj krivini velika gomila svega i svačega, ali ne vidim ni najmanje đubreta. Ima tamo desetak karoserija automobilskih. Raznih šporeta pa rerni, starih kablova. Mislim ja pa zašto to čeljad nije odnela u Obnovu pa bi dobila i koji dinar. Ispričam ja to u jednom društvu, a oni će meni, e jesi ti Leca lud. Pa zar ti misliš da je to tamo istovareno bez razloga. Sećaš li se ti da smo mi nekada imali radio stanicu, pa su nam braća Osječani zatvorili da bi slušali njihovu. Kada nam je Baranja postala naša ne samo što smo dobili radio stanicu već smo dobili i televiziju. E sada ćemo dobiti i filmsku kompaniju, a taj otpad se tamo istovara zato što će se tamo snimiti naš prvi film. Scenario za taj film već se piše, a zvaće se bitka za Šećeranu i Šumarinu. Kako kod nas nema polupanih tenkova, te auto karoserije će ih zameniti. Kada sam se vraćao preko Šumarine prošao sam pored onog našeg pravog đubrišta i imao sam šta i videti. Dok se ranije đubre vozilo par stotina metara od asfalta sada se istovara odmah uz asfalt preko puta od beljske fabrike trajne robe. Dugo sam razmišljao što je tome razlog i nakraju sam zaključio da jedini razlog može biti pošto se trajna roba više ne proizvodi, da sigurno imaju nameru promeniti fah pa početi proizvoditi umjetno đubre i zato to đubre istovaraju da im bude bliže. Kada je izgrađeno naše naselje Zapad svi smo bili više nego ponosni zbog tih lepih kuća. Danas se možemo ponositi lepim natpisima i ćirilicom i latinicom na fasadama istih. I stanari koji su u stanove uselili bili su više nego zadovoljni, a danas jauču jer je Elektro-Baranja prema njima preduzela oštre sankcije. Svaki dan im isključe po dva sata elektriku zato što đubre istresaju pored tamošnje trafo stanice. Kažu oni sa kojim pravom električari njih kažnjavaju kada oni nisu krivi što nema kontejnera, a đubre ne mogu držati u stanovima. A zar su krivi Srbija i Crna Gora što su Janezi, Štefeki i Muje počele rat, a UN su štrofovale Srbiju i Crnu Goru, a ove druge pomažu. Umesto što jauču pametnije bi im bilo da apeluju na Komus i električare kada su već ortaci da nekako reše i pitanje đubreta. Imali smo mi Monoštorci do sada i raznih izložbi i modnih revija, ali ova koju je organizovao naš Komus verujem da je prva te vrste u svetu. Već četiri dana u ulici Jovana Lazića i još nekojima otvorena je izložba kanti za đubre. Ima tu kanti kojima je dno istrulo. Ima koje nemaju poklopac ima gde kantu zamenjuje vreća od umjetnog đubreta. Ne čudi me što je otvaranje izložbe prošlo bez ceremonijala, već što ni sredstva javnog informisanja to nisu objavila.
  9. BERBA GROŽĐA Sada kada smo sa ovom jeseni stigli skoro do polovine smatram da ne bi bilo loše da probamo ovu jesen ’95. uporediti sa nekadašnjima. Sećam se dobro dok sam bio još mlad kako se za vreme ondašnjih jeseni išlo u pudarinu. Sećam se i ponekih pesama koje su se tada pevale. Naročito mi je u sećanju pesma: Jesen stiže rana, vinogradi zreli, nema ko da ih obere, da ne bi uveli. Još se pevalo i o nekakvom crnom Miloradu kako je propio sve pare. Iako se to dogodilo još pre Drugog svetskog rata, dosta sličnosti se dogodilo i ove jeseni. I ove jeseni nije bilo dovoljno radne snage da se oberu beljski vinogradi. Onaj ko ne poznaje našu situaciju sigurno je pomislio da oskudevamo u ženskoj radnoj snazi. A nije znao da vam ja ne odajem privrednu tajnu, neću vam odati koliko te ženske radne snage vode na spiskovima u Zavodu za zapošljavanje. Zbog čega ta ženska čeljad, ne sva, nije htela ići u berbu, da li je smatrala da je lakše sediti kod kuće, ili vinogradi nisu imali novca da ih plate, nije mi poznato. Istina često se znalo dogoditi da se žene pokupe na zbornom mestu pred špartinim stadionom, a da autobus kasni i po dva sata. No svejedno kako tako vinogradi su ipak obrani i obožavaoci Rizlinga, Traminca, Kaberneta, Burgunca mogu mirno spavati, neće ostati žedni, samo neka se postaraju za valutu. Što se tiče naših penzionera oni su se ove godine utanjili. Ranijih godina od nekakvih Unprofora pa Unicefa i šta ja znam kakvih sve Unova dobijali su brašno i ulje, sapuna, sočiva i još razno-raznih đakonija. Ove godine toga nema ali su zato dobili po bagatelnoj ceni po 5 metara drva, stim da ih sami naprave i donesu kući. Istina ima među tim penzionerima i onih koji mogu konju rep iščupati, pa mogu ta drva i srediti, ali ima i onih koji hodaju na štakama i to uraditi ne mogu. Sva sreća mi Baranjci poznati smo kao humani pa se odmah nađu takvi koji su spremni tim jadnicima da pomognu. Imao sam prilike čuti kako su nekoji takvi dobrotvori ponudili penzionerima, da će im ako daju bon na 10 metara drva stim da ta dva metra uplate Šumariji, u njihovo dvorište dovesti 5 metara. Pa sad kažite da to nije humano, za svega 100 dinara dobijete 5 metara bagremovog drveta. Kada je u pitanju zimnica nadam se, a i verujem da su naše baranjske žene tu brigu kako tako prebrinule. Verujem da je nabavljen krompir, mrkva, peršin da su ukiseliti kupus, parpika, krastavci. Jedina briga preostaje još smok, a to je već malo teži slučaj. Dok je ranijih godina 90% Baranjaca klalo svinje, ove godine verujem da to neće raditi bar 60%. Oni ostali nekoji za bonove, a neko za sitninu kupovaće svinjske noge i kosti, jer kakve su sada cene mesu, mislim da će isto jeti i na Božić. Uskrs, krsnu slavu i još na neki veći svetac. Šta da vam kažem za sebe. Od kako opet vlada ova prohibicija meni je šugavo. Ništa ne radim pa mi je dosadno i sada svaki dan molim boga da mi pocrkaju svinje. Nekada ranijih godina dok se u avliji gde ja stanujem smelo držati svinje ja sam hranio četiri do pet komada, a sada u svinjcu držim drva. No to mi ne smeta da već nekoliko noći sanjam kako hranim sedam komada svinja oko 60 kg težine, pa kada ujutro ustanem, kao prebit sam, a ne radim ništa i zato čim ujutro ustanem molim se bogu da mi svinje pocrkaju.
  10. PATRIOTA Kada bih god u svojim pripovetkama govorio o sebi, uvek sam rekao da sam između ostalog bio suđen i na dve godine strogog zatvora. Kada sam izašao iz fioke, da bih se zaposlio u Mesnoj industriji u Mecama, morao sam ići kod pokojnog Andrije Šubata generalnog direktora da bi on garantovao za mene, kao da tražim mesto za šefa računovodstva, a ne za mesara. Kada sam kasnije prešao za poslovođu bifea u skupštini Opštine raznorazni grebivetri, koji su danas sa one strane Drave, znali bi me zavitlavati zbog te moje fioke i ako bi većina od njih da je tada bio još na vlasti Ranković odguzili duplo više nego ja. Među njima se naročito isticao tadašnji predsednik izvršnog veća. Dotični gospodin tadašnji poručnik J.N.A. koji je u Beli Manastir došao jer je bio neophodan negde ’50. ili ’51. godine nekako je odmah upao u društvo u kojem sam se i ja kretao. Koliko je on toj našoj J.N.A. bio neophodan može se videti iz toga što su jedva dočekali da ga se reše što će im se kasnije pokazati kao vrlo pametno. Naši političari srećni što su dobili zdrav kadar iz Armije postave pomenutog tada druga za političkog sekretara komiteta. Kasnije je dotični drug bio još samo predsednik opštinskog sindikata, pa direktor „Građe“, pa onda još „Sutjeske“, predsednik Izvršnog veća Skupštine Opštine i ko zna čega još, dok nije otišao po sili zakona u penziju. Kada bi analizirali gde se najviše ogrebao bilo bi vrlo teško to ustanoviti. Ja samo znam što se ovajdio od onoga što je uzimao preko bifea. Koliko sam samo puta morao optrčati grad kada bi mu kući u goste došli njegovi Janezi, da bi nabavio Džoni Voker kojeg je litar stajao koliko 6 litara rubinovog vinjaka. Da bi gosti imali i meze još sam iz beljske mesnice donosio buđole i zimske salame. Dok su ostali rukovodioci naručivali kafe on je naručivao mlevenu. Jednoga meseca je tako potrošio 4 kilograma. Učinilo mu se to mnogo pa me pozvao. Kada sam mu to dokazao bonovima začudio se, rekao ko je to popio. Kao da je zaboravio da je odneo kući. Govorilo se po gradu dok je zidao kuću da je pola materijala dobio džabe. Pričalo se kako ni odelo kupovao nije. Kada bi ređao o čega se sve češao ne bi stalo na ovaj papir. Kada biste se našli s njim u društvu i zatražili od njega da plati rundu pića čuli bi ste pravu jadikovku. Ma znaš li ti da ja nemam ni dinara, ne možem reći da gladujem, ali baš nisam ni sit. Toliko se prežderavao kada bi ga pozvali na bankete i večere da je bio širi nego duži, a da ga je bilo baciti sa silosa kada bi eksplodirao, bilo bi govana i u Sudarašu. Kada mu je istekao mandat predsednika Izvršnog veća postavljen je za nekakvog savetnika, a plata mu je ostala predsednička. Koga je on savetovao ne znam, sli mislim da u njegovu kancelariju osim čistačice nije ulazio niko. Kada su Hadezeovci preuzeli vlast u Hrvatskoj i naziralo se da će doći ovo do čega je došlo, došlo je vreme da se on kao nekadašnji oficir oduži svojoj Baranji, kažem svojoj, jer je ona bila više nego njegova, jer je od nje uzeo sve što je mogao pa čak i više, on je podvio rep i zbrisao kod njegovih Janeza. Tamo verovatno ima nameru da čeka da nas Tuđman osvoji da bi se i on vratio. Jedino što je on imao pošteno, to je žena i cela njena familija. Danas je pravoslavni Božić. Mi Srbi tome našem Božiću uvek smo se osobito radovali. Dan ranije na badnji dan u svakom našem domaćinstvu u šupi birao se panj koji se nazivao Badnjak koji će u šporetu svetlucati sve do posle ponoći, znači do hristovog rođenja. U većim gradovima za taj Badnjak vađeno je odgovarajuće drvo koje je posle u centru grada sagorevalo uz učešće mnogo vernika. Isti ti vernici uz pevanje crkvenih pesama preskakali su preko badnjaka. U 6 časova uveče svi lovci u mestu iz svojih pušaka davali su meštanima znak da je vreme za unošenje slame. Bila je 1946. godina, u Belom Manstiru tada je bila stacionirana 20. Srpska brigada, i ako je tada na vlasti već bio Tito, a komesar iste brigade bio Hrvat nije to smetalo komadantu Nikoli, ađutantu Drinjaku, štablijama Guti i Laletu da na današnjem Trgu slobode donesu i zapale badnjak. I ako sam sa navedenim drugovima, koji su kao i ja bili članovi Partije, čega se ne stidim, nikada ih nisam pitao da li su kasnije zbog toga snosili posledice. I mi smo tada pevali pravo da vam kažem ne znam koje pesme, jer crkvene barem ja nisam znao, preskakivali badnjak i iz flaše natezali rakiju. Što se većina nas danas ne pridržava tih naših lepih običaja naša je stvar, ali kada nama Srbima to hoće da ospore ovaj ne znam kako bi ga nazvo vatikanski poglavnik Jovan Pavle drugi, ili utovljeni švabo Genšer, pa onaj mali švabo austrijski ministerčić Mok čijeg su oca verovatno skratili za glavu naši borci, ali sigurno ne u Beču već negde u Romaniji gde sigurno nije bio naš gost, zato nas valda toliko i mrzi. Oni jadni Holanđani koji su isto osetili švapsku čizmu istina ne toliko koliko i mi, imali su sigurno i boljeg da izaberu od onog krmeljivog Van Den Bruka. Sa tim se mi Srbi sigurno nikada nećemo složiti. Ceo svet vrlo dobro zna da nama nikada nije smetalo šta će oni i kako slaviti, pa zašto onda oni hoće da nama isto osporavaju. Verujem da to čine samo zato što smo mi gordi i nećemo kako bi oni to hteli, a to znači nećemo da budemo njihove sluge.
  11. .... ŠVALER Da vam kažem da je novinarski posao više nego lep, al zato često težak i opasan. Tim sam se poslom bavio malo profesionalno, al više amaterski i možem vam kazat da sam doživjo i lepih ali i teških trenutaka. U tom poslu najlakše je registrovat događaje. U teži posao spadaju reportaže. Ipak najteže pada pronalaženje teme. Danas dok sam sedeo u „Dunav-Belju“ sa prijateljem carinikom, požalim mu se kako nemam temu za pisanje. Važi li Leca da platiš jednu rundu da ti ja dam temu. Kada sam se ja složio on nastavi. Pisao si o svemu i svačemu, a poslednja tema ti je bila o snegu. Vidiš, sada iako je istom početak februara kao da je već proleće. Zašto ne bi pisao nešto veselije. Ajde napiši jednu urednu reportažu o ljubavi. Upitam ja njega da li da napišem nešto o grlicama, golubovima ili mačkama koje ovih dana startuju sa svojim ljubavnim sigranjem. Ma Leca ne pravi se lud kakvi golubovi, kakve mačke, piši ti o našim švalerima. Kada je video da se predomišljam, dodao je, ja ću ti dati materijal, a ti ga obradi. Pomislim ja o ljubavi pisati može se ne samo jedna reportaža već na milione, jer je to tema nepresušna. Neki u ljubavi gledaju ideal svoga života, vide raj iz koga su Adam i Eva isterani zbog nekakve jabuke, koja zasigurno nije bila ni zlatni delišes. Drugi opet u ljubavi vide samo zadovoljenje fizioloških potreba. O kojima hoćeš da pišem, upitam ga. Piši i o jednima i o drugima, a evo ti priče broj jedan. Imam je jednog pajtaša. Trofazne je veroispovesti. Bio je dobar vernik. Redovno bi svakog Božića pojao Roždestvo tvoje, pa uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi, zatim Hristos voskrese iz mrtvih i još razne crkvene pesme. Iz klimatskih razloga promeni on mesto boravka. U tom novom mestu boravka upozna on curu koje je bila monofazne veroispovesti, zateleba se on u tu svoju Genovevu ko pinter u grbavu dasku. Kako je Srbenda zagrizao za ženidbu, a Genovevini uslovi su bili venčanje u katoličkoj crkvi, on pristane. Posle venčanja počne on umesto Roždestva pevati ode Svetom Martinu. Evo ti priče broj dva. Jedan isto tako moj pajtaš falio se gde god bi stigao, o svojim švalerskim uspesima. Ne znam da li se švalerao sa Mis Evrope, ali sve druge iole zgodne žene bile su njegove. Naročito je uživao u seksu u prirodi. Jednom zgodom iz svoje samačke sobe, izneo je dušek i odneo ga na centar fudbalskog igrališta da bi testirao jednu Ravijojlu. Kada sam jednom prilikom ušao u njegovu samačku sobu, umalo nisam skršio vrat pošto sam pao preko drvene noge, koju je pred prag stavila Afrodita koja ju je skinula pre nego što je pored njega legla u krevet. Priča broj tri je iz moga repertoara, a govori o jednom čoveku kojeg je švaleranje skupo koštalo. Dotični kojem je tadašnja žena otišla kod rodbine u goste uživao je u blagodetima samačkog života. Iznenada jednog dana u radnju u kojoj je bio poslovođa natrapa njegova bivša žena, koju nije video 10 godina. Počnu oni kao onda kada su bili maltene pubertetlije švaleranje naveliko. On u radnji u kojoj je radio, ostavi da drugi umesto njega rade, a on sa Afroditom krene u ilegalnost. Da ne duljim. Dok je on bio sa Afroditom u radnji nastane manjak. Kako je tadašnji Afroditin muž bio budža ,a manjak je postojao, nije bilo teško srediti trku i prišabačiti tom švaleru dve godine stroge ćuze. Kada je kasnije dok je u preduzeću Jugolopov, sa čekićem od osam kila razbijao kamen i o tome razmišljao, konstatovao je da bi cena bila previsoka i da se švalerao sa Ritom Hejvort u vreme kada je sa Keri Grantom snimala film „Afera u Trinidadu“.
  12. Urose, za Karanac se konkretno kaze: "Jebes selo u kojem se autobus okrece!" ;D Pozdrav za moje Baranjce!!!
  13. .... ŽENA JE VARLJIVA Ne znam da li je to sreæa ili nesreæa što ja ne idem u crkvu, a dosta vremena provodim po bircuzima. Da idem u crkvu sigurno ne bih natrapao na tipove koje sreæem u bircuzu. Ti tipovi, koje u bircuzima sreæem, pošto su slušali moj predlog preko Radio Belog Manastira, ili mi aplaudiraju a èešæe me kritikuju. Pre neki dan sretnem sigurno ne u crkvi jednog takvog tipa. Posle druge popijene reping brendi on æe meni, e Leca ovog marta omanuo si. A gde sam ja pa to omanuo? Omanuo si što za Dan žena ništa o njima pisao nisi. Koliko se ja seæam za njihov dan dok sam pisao u listu Belje a i kasnije, preko naše radio stanice nisam im ostao dužan. Pa što mi zameraš ti sada? Pa mislim dobro ako ti imaš neki poseban razlog, pošto je ovo prestupna godina, da te saslušam i izaðem ti u susret. Dajem ti reè a ti prièaj. Da poènemo od Eve. Šta o njoj znamo? Znamo da je proizvedena iz Adamovog rebra i da je preko centra za rekreaciju nosila list. Još se zna da je ona krivac što je i Adam proteran iz raja. Ali to nije dokazano. Možda je Adam dao njoj tu jabuku zbog koje su obadvoje sankcionisani. Ali ostavimo to sada na stranu. Daj da ja tebi isprièam moje jade sa ženama. Možem ti kazati da sam ja sa tom našom boljom polovinom imao i vrlo lepih, ali na žalost više žalosnih uspomena. Dok sam još bio momak, a pravo da ti kažem bio sam naoèit, mat me je èim bi pao prvi mraz terala da nosim dugaèke gaæe, koje je ona sašila od porketa. U našem selu bila raspuštenica, kojaj vrlo èesto bila u opticaju. Kakoj bila starija od mene, nisam smeo ni pomislit da joj se približim. Al zato je ona pošto me ošacala, uvukla u svoju spavaæu sobu. Kad sam se poèeo skidat i kad je opazila dugaèke gaæe udarila me nogom u tur i izbacila iz sobe. Kad promeniš gaæe prijavi se. Kažem ja materi da me te dugaèke gaæe vrlo stružu po moèingu i posle dužeg ubeðivanja pristane ona i dade mi kratke. Zbog tih kratkih gaæa, spopane me reuma i odležim mesec dana. Za to vreme raspuštenica se uda, a ja ostanem suvog palca i mokrih cipela. Drugi moj sluèaj, bila jedna Ivanka, imala je noge kao one francuske šampanjac flaše. Na tim nogama dlake duže od malog prsta. Za takvim nogama, ja bih išao pešice do Trsta. Jednom zgodom Ivankin muž moj vrlo dobar prijatelj, igrao pokera a ja mu kibicovao. Ivanka došla i sela pored mene, poèela trljat njeno koleno uz moje. Ja koji sam tada imao dvadeset tri godine kažem joj, Ivanka nemoj izikriæu. Ajde kaže ona da idemo u bioskop, ja znajuæi na šta ona aludira zbog velikog prijateljstva sa Mišom odbijem ponudu. Proðe tome nekoliko meseci, Miša se razboleo i otišao na leèenje. Sretnem ja jednog dana Ivanku i pošto sam od nje doznao da je Miša dobro ponudim se da je otpratim do kuæe. Poèasti ona mene rakijom i pršutom, kada mi se približila ja je dohvatim za nadrepak. Ona se okrenu odmeri me mrko pa mi onda reèe "Èuj pederu da nisi ti došao zbog seksa?" Pa nisam došao valda da ti režem nokte na nogama. Nosi se u majèinu, kada sam te zvala odbio si me. Probao sam i da plaèem ali ni to nije pomoglo. Evo i zadnje prièe. Došlo vreme da se ženim, a mati me savetuje. Sine dobro pazi koga æeš da mi dovedeš u kuæu. Nemoj da mi dovedeš neku kurvetinu. Držim se ja maminog saveta i na korzu šacujem koja bi mi gibirala. Dok sam ja tako šacovao naiðe jedna božem prosti lepša i èednij od one Marije što u naruèju drži Isusa. Da tu sad ne duljim, uštimal smo da se uzmemo. Moja mama kad je nju prvi puta videla kako èedno gleda bilaj više nego sreæna. Uzesmo se nas dvoje. To što je ona pre bila u opticaju nije meni smetalo jer sam se i ja mnogo puta ritnuo u ilegalu. Nismo nas dvoje bili u sreænom braku ni tri nedelje, a ja se opet ritnem u ilegalnost i ne doðem kuæi tri dana. Kako smo živeli u selu, to se brzo proèulo i došlo je do ušiju moje žene. Da mi ne ostane dužna pusti se i ona u promet. Kako nismo imali dece meni to nije smetalo. Ko zna dokle bi to trajalo da ona nije bila u opticaju više nego ja. I onda lepo se sporazumemo da se rasprdimo. I ja eto opet sam momak. I na kraju taj moj prijatelj me upita da li sam èuo onu pesmu iz opere Rigoleto "Žena je varljiva manje ili jaèe bilo kad se smeje ili kada plaèe". Ja bih to promenio u "Žena je nužno zlo manje ili više, bilo kad je pod tobom ili kad izdiše".
  14. Bravo chule80!!! :green :green Odliène anegdote, samo tako nastavi! :biggrin .... LUDI APRIL Ludi april je ostao za nama. Ušli smo u proleterski maj. Mislim da ne bi bilo zgoreg, da se osvrnemo na sve one ludosti, koje smo u aprilu pravili. Pre nego što poènem da govorim o aprilskim ludostima da se okrenem na tragedije koje su nas Srbe do danas zadesile. Ne znam jer nisam istorièar, ko je autor našeg nacionalnog grba, ali smatram da je on glavni krivac za sve naše nedaæe. Ne znam koji je bio njegov motiv, da ona naša èetiri slova što znaèe samo sloga Srbina spasava, rasporedi tako da jedno drugom okrenu leða, ali Srbi koji su navikli da svoje èuvene pretke slušaju i poštuju toga su se bukvalno pridržavali i dosledno sprovodili, okreæuæi jedan drugom leða. Poznato je vama svima da je o našoj sudbini rešavano u Dejtonu, Parizu, Ženevi, Moskvi. Istina što su oni tamo odluèili mi ne znamo ništa, ali budžovani nam uvek govore da je sve u našem interesu. A budžovanima navikli smo verovati pa tako je i sada, a koliko nam to gilta uverili ste se i to ne jedan puta. Koliko sam iz štampe saznao glavna tema u Dejtonu bila je mir. Istina, Muslimani se toga nisu pridržavali, ali to mene manje brine od toga što se u poslednje vreme dogaða kod nas. U sreæna vremena, naša fudbalska publika znala je sudijama aplaudirati kada bi dosudili za njihov klub elver. Posle su opet kada za njihov klub ne bi elver dosudio, znali sudijama udariti aplauz po ušima, da bi u poslednje vreme ulazili im ðonom u stomak. Negde to rade diskretno, a negde se ne ustruèavaju da to urade javno. Našeg saveznog Nikiæa zbog elvera u Boboti isperjaju diskretno posle utakmice u svlaèionici tako da se sve prašilo. Bolmanci koji inaèe važe za miroljubive, (do sada su samo nekoliko puta tabali sudije) ovoga puta verovatno zbog ludog aprila, zbog nedosuðenog elvera šakaèki su isprebijali kvalitete bubrežnjaka i rozbratne suca Pjeskoviæa. To im se kasnije pokazalo korisno jer nisu morali igrati na svom rapavom terenu veæ na onom Špartinom tepihu. U Branjini opet javno isprobali su izdržljivost saveznog Simiæa. Njegov pomoænik Vatreni imao je sreæu što mu je Boda dobar prijatelj, pa je prošao samo sa spominjanjem mame. Roðu iz Švajcernice koji ima bradu i kosu kao pravoslavni pop, a minðušu kao hipici, u jednom našem selu ili, bivši komunisti ili pripadnici druge veroispovesti koji imaju nešto protiv naših popova dobro izbubetaju. Naši Šeæeranci da bi osvetili našega Nikiæa, tako isprebijaju Lovriæa iz Vukovara da je morao posetiti i bolnicu. Eto vidite šta nam je sve doneo taj ludi april na fudbalskim terenima. Imam ja jednog dobrog prijatelja mlaði je do mene, ali mu do penzije ne treba mnogo. Isti taj moj prijatelj koji je samac oèekivao je goste. Kad je zvonce zazvonilo on nadajuæi se da su gosti, otvori vrata, kad ono pred vratima žena taman njegov broj. Gospoðo šta vi želite? Molila bih vas ako biste mi dozvolili da se ispišam u vašem klozetu. On pomisli kako mu je sam bog poslao tu ženu na poklon, jer veæ duže vreme nije ležao na ženskom stomaku. Ista žena pošto se ispišala najlepše mu se zahvali i zaglavi vrata. Pošto smo sada u maju nadam se da fudbaleri i navijaèi neæe tuæi sudije, a i da mome prijatelju neæe dolaziti žene samo da se ispišaju.
  15. Hvala Srbo na podršci! Biæe još takvih .... DŽOMBA, ERA, PLANETAR I PADOBRANAC Ovih potlanjih avgustovskih dana, dogaða se kod nas svega i svaèega. Dogaða se i takvih èuda da èovek ne poveruje. Seæam se dok sam još bio mali onog opscenara Mandraka iz politikinog zabavnika. On je znao ispružit ruku i zavrnit dlanom i èeljade pretvorit u lava, žabu ili bilo koje drugo živinèe. Danaske, od nas naše gazde u plavim beretkama, bez da zavrnu dlanom, dok trepneš naprave majmune. Iako kod nas veæ odavno nema pucanja, jer su oni naše tenkove oterali preko Dunava, a vojsku našu koja je branila našu nezavisnost razvijali, oni sada svakodnevno svojim tenkovima kao nekada Kraljeviæ Marko sa svojim šarcem, preoravaju naše drumove. Ni za vreme Torjanaèke bitke, nije toliko tenkova sa toliko vojnika tandrkalo kroz naša mesta. Kada bi naišao neki stranac i video one tenkove i vojnike pred našom osmospratnom lepoticom, pomislio bi da se komanda NATO iz Brisela preselila u istu, a oni èuvaju nekoliko glavaševih æata, koji našem svetu izdaju putovnice i domovnice. Imam ja jednog dobrog prijatelja izbeglicu. Èovek nije baš mlad ali je dobro držeæi, a voli i dobru kapljicu, a i dobar zalogaj. Kako je samac, a radi u firmi u kojoj su primanja sitna a uz to mora još i na rate, èesto mu se dogodi da pošto do stana mora proæi pored dosta bircuza u iste svrati na okrepljenje, pa tako veèeru preskoèi. Ima on opet jednog prijatelja isto tako izbeglicu. Ovaj njegov prijatelj, znajuæi njegovu situaciju, jednom zgodom donese mu bogovsku porciju janjeæeg peèenja, flašu piva i kutiju cigareta. Kako je ovaj bio otišao u švaleranje, on to okaèi na kvaku od vrata. Kad se švaler vratio on paket raspakuje, i misleæi da neko hoæe da ga otruje, jagnjetinu baci u kontejner, pivo veèera i Habeom sutradan poèasti one prijatelje koji njega ceo mesec duvane. Neko veèe njih èetvorica evociraju uspomene sa Benta, Colštok, Planetar, Padobranac i Era, u poznatom belomanastirskom bircuzu uz belot i piæe, zaguze do pet sati ujutro. Ne verujem da se njima baš toliko pilo ili kartalo, veæ su se sigurno setili doba prohibicije, pa su hteli to da nadoknade. Sve bi to bilo u redu da u pet ujutro na vrata od bircuza nije zalupkala padobranèeva žena. Ko je toj padobranèevoj ženi, koja nije sitna otvorio vrata ne znam, ali znam da je Era iako visok metar i devedeset bez prstiju sakrio se iza šanka, Colštok je utekao u WC. Planetar se podvukao pod astal, a jedino je Padobranac ostao na megdanu. Pošto im je održala predavanje kakvo im je nekada održavao matièar o dužnostima braènih drugova, ta dobra žena na posletku plati im svakome po piæe. Kada su ona i Padobranac otišli, Era i Planetar izvukli su se iz svojih skloništa, i teško dišuæi kao da su istovarili šleper uglja, pijuckali piæe koje im je Brižita platila. Colštok je u klozetu ostao još ceo sat, a kada je izašao bio je bleði od onih koje je uhvatila metastaza, a ruke mu se tresle kao da ga spopala tropska malarija, tako da piæe nije mogao popiti veæ je došao to uraditi istom prekosutra.