svinica

Members
  • Content Count

    5
  • Joined

  • Last visited

About svinica

  • Rank
    Novi clan
  1. Oprostite,greska,sad prebrojah. Ima vise, ima 56 strofa.
  2. Hvala. Ovo je sve jedna pesma, poema od 48 strofa.Samo su poglavlja podeljena. Sad mi pade na pamet da je toliko strofa sa koliko godina je preminuo.
  3. Pesma nije nigde stampana.Citao ju je na otvaranju Spomen -doma u Svinici,Banija 1978..Upokojio se 3.3. 1979.
  4. Балада о Банији Јово Павла Бабић(pisao ovo 1978.) У годинама сјећања и изградње спомен обележја НОБ-а, јунаку оцу и палим борцима и жртвама фашизма Баније, од сина и земљака. «Банија је као соко птица, Замахнута крила-Шамарица, Са крај Уне, па до слива Глине, Груди су јој бедеми Крајине, Јање моје, бедеми Крајине...!» 1.ВРЕЛА СЛОБОДЕ Банија расте на сваком километру југа више у Небо. Косе су њене немирне војске, кренуле некуд у плаве тишине Босне. Уна их чека. Она им мрси ходове, заплиће чела колоне и тјера да љежу дуж њених обала. Ипак, снаге нема да их савлада, али им брода не да. Стројеви се бијесно враћају, кидају у ланце, Ломе у карике, у силно разбуцано грумење брда. Једино се Зрињска гора покорила, заљубила у пјесму Уне, путује са њом према сунцу у рађању. Ту и тамо само се побуни, згрчи се, развуче, убоде сјевер, па се опет врати, слуша натегнуте воде, над бијелим коњима садре. У лук полегао према сјеверу. Глина точи бурљаву матицу, Купа топи, а Сава гута незасита. Са њега полећу стријеле сунца на Покупље и Посавину. У њему се рађају лавине вјетрова бацане тетивом хрпта Шамарице. И дан кад прође, и ноћ кад падне, чује се, хуји, надире храпава пијесма, пијесма горосјеча, тешка, искидана, из дубине шума, из врела слободе. Банија слободом мијери све вриједности. Она је крух који се једе, ваздух који се дише, љубав која се воли. Слобода је у њој јача од ње саме, Па зато, ваљда, Кордунаши, Личани и Босанци кажу у шали: «Банијци се ноћу обувају, а дању изувају, али вазда шкиље преко брда.»… «Јест...кад би ивер могао даље од кладе,» другарски се побуни Банијац, и затрпа истину широким осмијехом. 2.ЛЕГЕНДА «Ој,Банијо, крвава хаљино....!» Прича се овде кроз вијетар времена Банија под сунцем у заласке плаче, Сузе су јој зраке ријека са камена, Коњаници бијели у оклопу драче. Долинама језде, застану код села, да у боју палих кућишта напоје, у мир старих прича тоне прошлост цијела, само они неће да стишају своје. Смирај им је скори замутио очи, Испод воде свијетлост румена исклија, Кад ватрени алат за брда заскочи, Дан је цвијет од мака, а лептир Банија. 3.КРИШКЕ НОЋИ Гриве боја....Предвечерје. Горе У ниском небу вјетар се рађа. Сутон мрси видике у боре, Сумрак точи сивило безнађа. Класје шишти плућима вечери, Лединама трава устрептало дише, Снага земље са њом себе мјери, Жито сања прохујале кише. Лагано кроз ноћ свијетлост небо дуби, Шамарица шуми, и сам бескрај плави, ућути кад месец косу јој пољуби, а укрешу звијезде свијетлице у трави. Зачарана броди низ Кумову сламу, отела се леђа јату плетеница, олакшаним тијелом испрва на таму, као да је гнијездо напустила птица. Испод њених крила млинове тијане напајају ријеке грлом лаконица, Брзе воде збоја колом исијане, Вијечну пјесму шуште звуком лопатица. Потоци бурљају, хук врбаци пију, Пјесма дрвосјеча за брда се руши, Кроз њу прича тече, пјева историју, А снагом боде и срце и уши. Гласови трепере, тек се неки свије, У лук напет, јека затамбура, Један другог јачином покрију: «Ој, дјевојко, ти си моја цура!» Букну ватра на ивици шуме, Прште жиже, лутају угарци, Села сијеку таму свијетлом старих лума, Сокацима цвиле гобеље и палци. ....Повијене куће у бијелине чедне љуљају се ритмом разиграних прела, родиле су младост године последње, љетина богата стољећем понијела. Набујао пород пресудног времена, Вјек се њиме кроз трајање диви, Опор избој земље и камена, У преливу ноћи као свјетлост живи. Банија је ноћу будна и грлата, До касно се чују трлице и таре, Банија је ноћу дјевојка крилата, Раздрагана вила неке бајке старе. Од њених се чуда чежња ноћи храни, По цестама гори буктињом ојкаче, Кад јој поноћ срце са тишином рани, Туга бистрих вода низ потоке плаче. Часови су касни сликари без боја. Сјенке као страсти у похоти крећу. Одвоји се неки метеор од роја, Без звука под небом минуте пролећу. Тоне позно вријеме у вирове мрака, У кудрава брда искићена росом, Са краја та звијезда лиснатих облака Пијана од ноћи бекрија космосом. 4.ТАМA Зашто ових ноћи Шамарица ћути, Помрчина густа потопила села, Рупци црни Банијом просути, Свјетлост звијезда над њом изгорјева. Црни зуби ноћи кидају облике, Тама једе струне мусавог мјесеца, Хоритонат крошњу од чађаве лике, Само бијелост росе капљама исјеца. Са вранама мрака нијемо вријеме плута У бездане грабе себе простор бљује, Унутар некога врисне хор флаута, Крик бурњака кишног чиме слух спаљује. Пролеће је стало у ноћима овим, Заледиле љето мелодије бола, Јаук хода сатима њиховим, Туга ломи збјегове уз кола. Гусне тијесто таме спонама вијекова, Миришу мјесеци воњом са гаришта, Смрди правда људи и «богова», Претворена силом у велико ништа. Авет-гуштер пуже кроз Банију, Гмаз се љигав преко села шири, Зубе кези и на галаксију, На репу му игра Хасан и вампири. Чопоре се хајке око кућа, села, Градови у паклу кама и нишана, Паукову мрежу Ен-де-ха посијела, Понор вршће костур од бијелог дана. Над Банијом небо мрклином крвари, У камен стијећави згранула се брда, Зелено су свукли у јару пожари, Мук стратишта гризе кречом попут крда. У њима се амбис цери грлом мрака, Распукло зубало мамута гробара, Шта је људско месо у талогу мрака, И куљави несит гаси смрад од бара. 5.ГЛАСОВИ ИСКОНА Злочин диже косе Шамарице, Грми колос из грла стабала, Грч напора у космато лице, Зарили му усови обала. Тко ми ватру на грудима жеже, Тјело кида, а не зна за мјеру, Тко ми срце Баније сажеже, Па крв мути воде на сјеверу. Тко ми носи гује у родове, И воћаре гранатама оре, Тко ми покла коње и волове, Те ратаре не чујем из зоре. Тко ми затру стада крчевина, Какви вуци кољу говедаре, Тко ми тресе плодове купина, Дјеце нема, грмови ми старе. Са неба ми птице опљачане, Заудара шума облацима. У жита ми ватре засијане, Срп пламена жање разорима. Месом мртвих миришу гаришта. Снагом живих цвјетају гробови, Глође коров тишину селишта, Трње стеже, падине робови. Земљо, шумо, ораницо моја, Дубе теби ране око рана, Голема је снагом туга боја, Пјесма страшна пушчаних усана. Када листом мој Планинац плаче, И кад вране круже у јатима, У утроби Крајина ми заче, Тко загади себе лешевима. Пије вјетар кишу и сњегове, Путеви се под њим ујезере, Ој, Банијо, избусај редове, Граничаре, дреновину вјере. Њедри искон, Банијо, из себе, И са њиме вукове вијекове, На присоју слобода нам зебе, Крв пробија мразом у цвијетове. Рађај, родна, гроздове олова, Виноградом што га терет свијо, Небо црно за лет соколова, Гром је јула крила развијо. Анђелијо, гаравих витица, Огањ стријеле Калиник ти сплете, Врхови му Пролом, Брезовица, Черкезовац, «Ћорковачке јеле». Удри, мила, разбуцај, нагари, Кидај срцем хаљину крваву, Још се турско с ње не испари, А Швабо ти уткива Поглаву. 6. УСНУЛИ РАТАРИ Око наших села вијенце брда плету, Купама зеленим немирне младике, И за њих се муње изломе у лету, И пркосе мраку звиждуком пирике. Усеви се стасом повили до југа, Да сакупе сунце у путање птица, Тељиг модрог неба, Шамарица дуга, Ветром боја топи вид у дну зјеница. Иловача тврда свезала обронке, Гладна мушке снаге дјетелина лијеже, Житом ржу косе у смираје звонке Као да се сунце у снопове реже. На осоју стране још гори влатање Окитили њиве стрњишта, стогови, Садјевено класје прска радовање, Из бусена, срца, пјевају плугови. Има међу њима рана у корову, Слобода им узе цвијет бразда и птица. Орачи су са њих у врелом олову Посијали себе умјесто пшеница. Бокоре се, букте, трњем и бујади, Банијом до Уне, Банијом до Саве, Питомином ријека, брдом као ланци, Разапели своје карике крваве. Снивају о њима у браздама јула Ратари уснули у пожару рата, Изђикалом травом тишина просула Саломљена крила одлијетелих јата. Окрилати срцем, Банијо, насели, страдање њихово да животом тиња, Орачи уснули, у вријеме засијели, Ми топимо са вас сагове од иња. И дођу нам тако, тако само стиже, Преко зрака сунца, до овога села, По грумењу брда роса капље гмиже Уснулом колоном из неврата бијела. Нека кукурузи шуштање смире. Пшеница и трава нек се не таласа, Са главица вјетрови нека не пире, Немирне ријеке бујајте без гласа. Тихо брда југа, јеко Редењака, Вјечну пјесму вјетра кроз овршке шума, Нек извори ћуте под ројем облака, Узлетите птице као трептај ума. Долазе наши...Селом одјек јеца Уснулој колони тужаљку и страну, Напред иду борци, строј проткала дјеца, Родитељи стари и младост одбрана. Тишина. Мирно, у саставу живом. На десном крилу мртве чете стоје. Из бригада палих ванредним сазивом. Свечано предају дар вјечности своје. Као свемир траје шутња од минута. Зелеником доље, горе до Пелера, Као тугу шапће мајка повинута Шамарица пјесму југа и сјевера. За њихову снагу постали смо јачи, од пораста земље очи су нам пуне, небо нашег срца нико не замрачи, макар звијезде пале од Саве до Уне. И када будућност нову свјетлост роди, У сјај ових дана на Банију кане, Рашириће руке и срце слободи, Јер је вјечно топла као наше ране. Јунацима палим вјенце брда плету, Купама зеленим немирне младике, Изнад њих се муње изломе у лету Пркос злу баце звиждуком пирике.