Жељко

Members
  • Content Count

    8
  • Joined

  • Last visited

About Жељко

  • Rank
    Novi clan
  1. Недавно сам имао прилику да чујем о Срба из цазинске крајине који се граниче са хрватском како су били на збору у једном селу где је 30 домова прешло у баптисте и који нису желели тај дан када им је слава сеоска била да изађу из куће. Људи су ово доживели јако мучно. Срби по правилу немају појма ко је ко и сматрају да иза баптиста на Банији стоји лично хрватска држава.
  2. Видовдан – голгота и духовно чистилиште Пише: Милован Балабан 27 јун 2011 Косовска битка из 1389. године за Србе представља знатно више од самог боја. Она је много комплекснија и значајнија од иначе круцијалних последица које је сам бој имао по егзистенцију српске средњовековне државе. Видовдан је централни нерв српске националне историје. Ко њега схвати схватио је Србе као народ. Ко њега разуме лакше ће рaзумети и поступке Срба у свим околностима, укључујући и актуелни тренутак српске друштвено-политичке збиље. Кључ (не)разумевања тајне, али и драматике Видовдана је у прихватању или неприхватању страдања као извора прочишћења народа и појединца. Страдања које као резултат одрицања од старих индивидуалних навика и старе, погрешне државне праксе, долази као последица дугогодишњег кретања елите и народа погрешним путем. Страдања које је у појединим животним тренуцима и великим душама камен спотицања. Чак и највећи православни писац Достојевски, у великој дилеми када је у питању страдање, а што се види кроз призму речи његовог јунака Ивана Карамазова: „прихватам Бога и његову премудрост, али не прихватам свет који је створио“ – односно не прихватам страдање и муку јер ми се чини бесмислена. Но, управо су Срби крајем 14. века, прихватајући драговољно косовску погибију, показали да су схватили тајну страдања, а њихово опредељење, како народ кроз песму каже, за царство небеско, односно аутентичне духовне вредности, показује веру у, макар далеко, васкрсење славне (средњовековне) државе, које је неминовна последица народног духовног преображаја. Видовдан је делио његове тумаче и делиће их и убудуће. На једној страни стоји мноштво. Готово целокупна актуелна српска политичка и интелектуална елита, која у њему види бесмислену самоубилачку жртву која је зауставила точак српске историје и условила петовековно ропство под Турцима. Други, малобројнији, у Видовдану виде духовно чистилиште и надахнуће свим српским покољењима, те сматрају да је баш видовданско опредељење сачувало Србе као народ и било генератор енергије која је почетком 19. века представљала покретач српских устанака и стварања српске модерне државе. Историјски услови који су довели до неопходности Видовдана Да би схватили шта је условило Косовски бој, али и да би разумели његову исцелитељску функцију за српски народ, објаснићемо конкретне историјске околности које су условиле српску видовданску погибију. Српска средњовековна држава је почетком 14. века под краљевима Милутином и Стефаном Дечанским постала најснажнија на Балкану. А српско православно-светосавско биће и опредељење, као стуб духовног и државног напретка, у то време још увек није било озбиљно угрожено. Међутим, после битке код Велбужда, 1330. године, ствари се убрзано мењају. У том великом сукобу Срби су победили Бугаре и обезбедили доминацију на Балкану. То је пропраћено јачањем нових стремљења међу српском властелом – тадашњом националном елитом. Наиме, српска властела је желела да искористи историјску шансу која се указала, те да реално прошири свој утицај на просторима балканских држава које су биле у фази слабљења, тј. првенствено на византијске и бугарске земље. Овоме науму се краљ Стефан Дечански опирао али не и његов син, тада престолонаследник Душан. Амбиције овладавања Балканом које су гајили властела и Душан изазвале су грађански рат оца и сина, али и фаворизовање од стране властеле младог престолонаследника који је поразио оца и завладао Србијом. Тада је српској властели – жељној материјалног богатства и територијалног проширења – пут ка остваривању њене амбиције био отворен. Душан је покренуо освајање ослабљених византијских земаља које су биле у дубокој финансијској и моралној кризи, која је прерастала чак у фазу потпуног распадања. Са једне стране византијским земљама, ослабљеним тада већ готово двовековним упливом Запада (крсташко освајање, преузимање финансија, економије и свих битних националних ресурса у руке Венецијанац и Ђеновљана; видети филм „Византијска лекција – поука Архимандрита Тихона“), било је потребно јединство. Са друге стране, превладавањем империјалне идеологије у редовима српске средњовековне елити, српско територијално проширење добило је идејни потенцијал за обједињавање српских и грчких земаља. Опет, то је представљало одступање од светосавских националних вредности. Угроженост читавог Балкана од претеће турске силе је утврдила краља, а од 1346. године и цара Душана, да пребацивање тежишта српске националне идеје на наднационалне балканске интеграције, не само да је историјски оправдано него је и у циљу самоодбране преко потребно (сличну је мислио и краљ Александар стварајући југословенску државу). Да је Балкану било потребно јединство пред турском опасношћу без сумње је тачно, али је такође чињеница и да је српско национално биће у тим временима губило свој духовни идентитет док се елита опчињена богатством и сјајем тренутних успеха и умножавањем свог богатства, моћи и утицаја, потпуно удаљавала од светосавске духовне матрице, самим тим и од народа. Стање је постало алармантно, а систем вредности базиран на индивидуалном богаћењу, односно стицању утицаја у циљу добијања што веће материјалних користи, попримио је драстични вид нешто пре, а поготово након смрти, цара Душана. Регионални лидери игноришући централну власт почели су да воде самосталну политику. Савезнике у борби за очување свог феуда локални великаши су бирали по критеријуму силе. Дакле, ко је могао поједином лидеру да обезбеди власт на његовом поседу био је пожељан као партнер и савезник, макар био и Турчин. При томе за више, светосавске, културолошке и идентитетске вредности – све мање се марило. Услед партикуларизма Српско царство се убрзано распадало и када је Турска закуцала на балканска врата Србија, иако је још увек била јача од осталих балканских држава, није била спремна да одговори на муслиманску претњу. Лазарево опредељење за царство небеско И тада, када је и народ бивао све више дезоријентисан без духовног и световног вођства, када је дух индивидуализма, материјалног успеха и тренутних вредности постао доминантно мерило остварености, када је народ егзистирао у њему неприродним државним творевинама – час хеторегеним, наднационалним, час регионалног типа, где је сваки локални лидер наметао законе по сопственом нахођењу – када се морално урушавао национални организам са озбиљном претњом да ће судбоносно и коначно бити дотучен, појавио се кнез Лазар. Његова делатност била је усредсређена на обнову централизоване српске државе и светосавског система вредности, као њеног гаранта. После Маричке битке 1371. године и потпадања српске Македоније под турску власт, Лазар је све више постајао предводник језгра отпора турском продирању. Такође он је постао носилац нове (или старе Немањићке) етике, која је тежила обнови централизоване државе, те претпостављала националне интересе испред индивидуалних амбиција. Но, Турци нису седели скрштених руку. Намеравали су и у прилог тога радили, да Балкан и Србију коначно покоре поступном методом. Систем вазалстава које су успостављали на освојеним територијама, а у који су се после Маричке битке, чувајући своје круне и материјалну угодност, интегрисали неки српски локални предводници, намеравали су да прошире на цео Балкан. На ред је дошла Лазарева моравска Србија. После пораза које су турским снагама нанеле српске трупе код места Плочник (1386) и код Билеће у Херцеговини (1388),султан Мурат одлучује да све своје снаге поведе на кнеза Лазара и тако скрши жариште отпора турској експанзији. Идући у сусрет неминовној бици Лазар је започео болан процес интегрисања увелико расцепкане државе. Паралелно је радио на духовној обнови као темељу без ког ни држава није могла да се реинтегрише. Одбрамбену моћ је ојачао склапањем савезништава која су требала да допринесу јединству народа и тако спрече турски освајачки продор. Добрим имао је успеха у свему томе, поготово што је за себе везао цркву и гро народа. Но, његово животно дело је требало да буде постављено на најснажнији испит. Да ли се супротставити Османлијама или сачувати круну и интегрисати се у већ разрађени систем вазалстава у оквиру турске царевине? У случају отпора потребна је огромна лична и народна жртва, која упркос супротстављању лако може резултирати пропашћу и коначном освајању најснажнијег ентитета српског расцепканог државног простора. У другом случају, власт и „част“ би кнез сачувао, али би сигурно пропало његово животно дело, односно рад на обнови аутентичне светосавске духовности која подразумева национално на уштрб наднационалног, саборно наспрам партикуларног, те опште, као залога остварења личносног, изнад огољено индивидуалног. У дилеми како да поступи у тешкој ситуацији, подстакнут са једне стране делом властеле да се нагоди са Муратом, а са друге црквом и великим делом народа да пружи отпор, Лазар се одлучио за супротстављање које је условило херојску погибију готово читаве његове војске и њега самог. Но, тиме је претпоставио бесмртне вредности враћања аутентичним духовно-национално-идентитетским константама, које су утемељене у његовом животном делу. Народни гениј је то кроз песму изразио као Лазарев одговор на дилему ком ће се царству приволети где кнез каже: „Земаљско је за малена царство а небеско увјек и довека. Цар вољеде царству небескоме неголи царству земаљскоме. Видовдан као вододелница српске историје Духовно-културолошке вредности које су посведочене страдањем и жртвовањем живота, односно највреднијим што човек може дати, кнеза Лазара и његову крстоносну војску, која се супротставила азијатском полумесецу, сврстало је на пиједестал српске националне епике. Оно је постало мерило свих српских опредељења и одлука кроз читаву историју. Исто тако, оно се кроз векове изградило као посведочени, али и рационални вредносни показатељ, ваљаности свих стремљења ка обнови српске државе, као и ка остваривању националних интереса у свим временима, укључујући и садашње. Срби су научени да сваки подухват од значаја за заједницу мора бити условљен маркирањем старог погрешног пута, те одрицањем од њега ако треба и страдањем уз прилагање највеће жртве, али у складу са видовданском етиком. Такође, Срби су научени, макар и не потпуно свесно, да на све догађаје гледају кроз наочаре косовског завета и кнежевог опредељења као непогрешивог показатеља ваљаности једнократних одлука, али и дуготрајних националних стратегија. Није онда чудо што народ великом већином не елиту нашег времена не гледа благонаклоно. Актуелна власт, настала на духу петооктобарских промена, спремна је да се нагоди са свим ововременим Муратима, наводно зарад виртуелног европског сна, а суштински због очувања својих привилегија и својих положаја. Спремна је да зарад уподобљавања глобалним моћницима пристане на цепање државе кроз одвајање КиМ, све снажније осамостаљивање Војводине, давање све веће аутономије Рашкој, те регионализацију читаве Србије. Лазаревским речником речено спремна је да жртвује царство небеско зарад царства земаљског. На крају крајева српска елита се толико отуђила од националне видовданске етике да чак и отворено каже, као што је то учинио Ђинђић 2001. године, баш за Видовдан када је испоручио Милошевића Хагу, да се определила за царство земаљско. Невоља је што српску ововремену друштвено-политичку елиту видовданске духовне вредности, као српски репер ваљаности вођења националног брода, угоне у лаж. Наиме, никада у српској историји политиком нагодбе са непријатељима и одустајањем од светосавске духовно-идентитетске константе српски народ и држава нису доживели просперитет. Занемаривањем и игнорисањем културолошког и цивилизацијског српског етоса губи се и духовни темељ националног постојања, али и држава која може да проистекне само из поштовања непролазне духовне светосавске матрице. Лазаревским речником речено, данашња политичка елита води Србију у правцу губљења оба царства, чега смо сви сведоци. Држава је територијално разваљена са трендом даљег распадања коме се крај не назире. Услед тога Срби треба да свом снагом раде на народној духовној обнови, али и изграђивању нове елите која ће се у складу са косовским идеалима ухватити у коштац са нагомиланим националним проблемима. Крајње је време за то. То је између осталог пут одрицања, можда и личног страдања, али је једини. На то овај и сваки наредни Видовдан треба да нас подсете и подстакну да на прави начин делујемо!
  3. "UNESCO" прогласио "ојкање" као хрватско PDF Штампа Ел. пошта Пише: Душан Танкосић 31 мај 2011 0 Средином новембра 2010. године, на заседању у Наиробију, „UNESCO“ је прогласио и заштитио „ојкање“, односно „ојкачу“ као нематеријалну културну баштину од изузетног значаја, што представља врло важан и, сложићемо се, позитиван догађај. Међутим, све би било у реду да је „ојкача“ заштићена као нематеријална културна баштина онога коме заправо припада, али то није случај. „UNESCO“ је прогласио и заштитио „ојкање“, односно „ојкачу“ као нематеријалну културну баштину Републике Хрватске, која је још 2009. године поднела предлог за заштиту „ојкања“ као хрватског културног наслеђа, иако се заправо ради о вокалним облицима традиционалних песама Срба Крајишника. У образложењу „UNESCO“ –а наведено је да се овај начин певања користи на подручју далматинског залеђа, те да га изводе двоје или више певача ( како мушких, тако и женских ). Што се саме технике тиче, „UNESCO“ наводи како је „ојкање“ певање које траје онолико дуго, колико извођачима, такорећи, „издржи дах“, да су мелодије засноване на ограниченој, најчешће хроматској, тоналној лествици, те да текстови варирају од љубавних, па све до текстова са социјалним или политичким темама. Тако је Република Хрватска након прогона више од 400.000 Срба за време последњег грађанског рата ( само у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“ убијено је око 2.500 Срба, а прогнано више од 250.000 ), узурпације приватне имовине Срба избеглих из Хрватске ( чија се вредност према незваничним подацима процењује на 30 милијарди евра ) и систематског уништавања споменика културе, како би се уклонили трагови миленијумског присуства Срба на тим просторима, кренула са присвајањем и нематеријалне културне баштине Срба Крајишника. Изворно крајишко певање, карактеристично за читаву динарску област, је веома специфично и корени тог начина културног изражавања сежу далеко у прошлост. Према неким изворима, сматра се да је „ојкање“ остатак најстаријег балканског начина певања из предсловенског доба. Најстарије податке о „ојкању“ срећемо у делу Алберта Фортиса „Путовање по Далмацији“, објављеном 1774. године. Древно „ојкање“ се изводи у целом динарском појасу, Кордуну, Лици, Банији, Босни и Херцеговини и у Црној Гори. Срби Крајишници, тј. Срби динарског поднебља, певање изводе у групама где један води песму и пева први глас док други прате ( „басирају“ ) и на тај начин стварају мелодију. Специфичност овог начина певања огледа се кроз узвик „ој“ ( „аој“, „јој“ ), па се те песме зову „лички ојкан“, „далматинска ојкалица“, „кордунашка ојкача“ итд....Корен свих ових песама је исти, а зависно од тога где се изводе могу имати различиту интонацију и различите украсе ( нпр. изводе се уз или без пратње тамбурице ). Певају се у готово свим приликама: идући на прело, за време прелења, на зборовима, славама, у збеговима, уз рад ( нпр. косци на косидби, жетеоци....), на различитим весељима....Групе које изводе песму могу бити, мушке, женске или мешовите. Према великом броју релевантних научних истраживања и студија, изворно крајишко певање сматра се наслеђем православног живља. Тако, научник светског гласа и један од најпознатијих чешких етномузиколога Људевит Куба у свом Зборнику из 1899. године, наводи да је „ојкање“ као начин певања „у православним крајевима особито обљубљен“. Овде је потребно навести и чињеницу да Људевит Куба своје тврдње базира на подацима до којих је дошао непосредно на терену током 19. века. Надаље, овај чувени чешки етномузиколог наводи да „ојкање“ у Хрватској срећемо код православних „пребјеглица“ из Босне и Србије, те да је „ојкање“ као начин певања присутно и у Црној Гори. Исти став заступа и Антун Добронић у својој чувеној студији „Ојкање“ објављеној 1915. године. Поред Људевита Кубе, значајне податке о „ојкању“ срећемо и у делима Владимира Дворниковића, Душана Умићевића и Станка Опачића, а у новије време феноменом „ојкања“ и „ојкаче“ баве се Ненад Грујичић, Весна Ивков и Добривоје Павлица. Тако, Владимир Дворниковић наводи да је „ојкање“ пронашао у далматинској Загори, коју је посетио 1936. године, те да су њени извођачи „ојкачу“ називали „плач за Косовом“. Душан Умићевић, пак, у тексту објављеном 1939. године наводи да у свим крајевима где је „ојкање“ сачувано „ојка“ само православни свет, док Станко Опачић у књизи „Народне пјесме Кордуна“ наводи да су се „ојкаче“ називале и „пјевање ћирилицом“. Коначно, треба поменути и студије и снимке са терена, бањалучког академика Владе Милошевића, који је у великој мери обрадио „сељачко певање“ у Босни и Херцеговини. Међутим, без обзира на сва релевантна научна истраживања и студије, „ојкање“ је проглашено за искључиво хрватску нематеријалну културну баштину, чиме је Република Хрватска добила задатак да заштити овај начин певања и поднесе извештај светској организацији о предузетим мерама. Хрватска страна своје тврдње о „ојкању“ као хрватској нематеријалној културној баштини базира на ставу да је „ојкање“ облик прастарог предсловенског балканског певања, који су, према истраживању етнолога Милована Гавација „Хрвати нашли, усвојили и сачували“ Из образложења „UNESCO“- ве одлуке произилази да се „ојкање“ као начин певања среће само у далматинском залеђу, околини планине Велебит, региону Лике и Кордуна и околини града Карловца, што, наравно, не одговара истини. Велики број релевантних извора и података указује на то да се „ојкање“ изводи у целом динарском појасу, Кордуну, Лици, Банији, Босни и Херцеговини и у Црној Гори, што значи да је „ојкање“ обележје целог Балкана, а приписано је искључиво хрватској културној баштини. Коначно, из свега реченог произилази закључак да је „UNESCO“- ва одлука, између осталог, базирана и на погрешно утврђеном чињеничном стању. Проглашењу и заштити „ојкања“, односно „ојкаче“ као нематеријалне културне баштине Републике Хрватске ( формално ), односно наставку затирања трагова постојања српског народа на том подручју ( фактички ), у Републици Србији није посвећена претерано велика пажња. Штавише, изостала је реакција надлежних органа, пре свих Министарства културе Републике Србије. Ако се изузму реакције великог броја Удружења Срба Крајишника и појединих српских интелектуалаца, може се рећи да је овај догађај прошао готово незапажено, док је у Републици Хрватској овом догађају посвећена веома велика пажња. И док Република Хрватска, ( важно је истаћи ), још од 2004. године веома озбиљно ради на слању кандидата за добијање звања нематеријалног културног добра, Република Србија је тек средином прошле године усвојила Конвенцију о нематеријалној културној баштини, а надлежно Министарство културе је крајем прошле године почело са прикупљањем предлога од појединаца и институција и прављењем прелиминарне листе предлога. Било како било, „ојкање“, као нематеријално културно добро, се тренутно налази на „UNESCO“- вој листи као значајно, али угрожено културно наслеђе које захтева хитну бригу, како би било очувано. Проглашењем и заштитом „ојкања“, односно „ојкаче“ као нематеријалне културне баштине Републике Хрватске угрожено је културно наслеђе Срба Крајишника, те овај догађај, са животне тачке гледано, треба схватити и као позив за очување српске духовне баштине како у Републици Хрватској, тако и у Босни и Херцеговини и Црној Гори, јер је „ојкање“ препознатљив културни „бренд“ крајишких Срба. Чињеница је да је овај догађај наше надлежно Министарство дочекало неспремно и да се наши стручњаци који се баве нематеријалном културном баштином налазе у заостатку за регионом. Иначе, нематеријалну светску баштину чине усмена традиција, уметничка извођења, друштвени обичаји, ритуали, фестивали, знања и обичаји везани за природу и свемир, као и знања и умећа традиционалних заната. Процедура сакупљања података о одређеном нематеријалном културном добру је доста сложена и подразумева, поред осталог, и озбиљан рад на терену. Без обзира на све, Министарство културе Републике Србије би требало, заједно са Босном и Херцеговином или Републиком Српском, да уложи протест на проглашење и заштиту „ојкања“, односно „ојкаче“ као нематеријалне културне баштине Републике Хрватске, како би „ојкање“ постало део светске нематеријалне баштине у којем учествују Срби, јер садашње стање, као што се да закључити из великог броја релевантних извора, не одговара ни стварном чињеничном стању, а ни историјској истини. Међутим, обзиром на садашње стање, упитно је постојање воље, жеље, мотивације и потребе за истицањем овог феномена када је наше Министарство културе у питању. Остаје нам нада да ће се ипак пронаћи неко одговоран ко ће се на озбиљан начин позабавити овим питањем у наредном периоду.
  4. Pismo iz kampa Dragi mama i tata, Divno se provodimo na prvom kampovanju. Cika Toma nas tera da pisemo roditeljima za slucaj da ste videli poplavu na televiziji. Mi smo dobro. Samo jedan sator i dve vrece za spavanje je odnela voda. Sva sreca niko se nije udavio jer smo svi bili u planini trazeci Pericu. O da, recite Pericinim roditeljima da je Perica dobro. Ne moze sam da pise zbog preloma. Inace, ja sam se vozio u jednom od spasilackih dzipova. Bas je bilo lepo. Pericu nikada ne bismo nasli u mraku da nije bilo munja. Cika Toma je vikao na Pericu zato sto je otisao da se seta sam a nije nikome rekao. Perica kaze da mu je rekao za vreme pozara. Verovat no ga cika Toma nije cuo jer je bio pijan. Jeste li znali da kada se plin stavi u vatru on eksplodira? A cak i posle toga vlazno drvo nece da gori, ali je zato izgoreo jedan sator. I moje pantalone, ali imam bermude. A Dule je sada bas smesan bez kose. Mi cemo doci kuci u nedelju ako cika Toma popravi kola do tada. Nije bila njegova greska kada smo sleteli sa puta, kaze da su kocnice radile kada smo krenuli. Cika Toma kaze da su kola toliko stara da i nije cudo sto se stalno prljava i to sto je guzva kada nas je 10 u kolima. Lepo je sto nas cika Toma pusta da drzimo volan povremeno da bi on mogao da odmori oci. Posto je Nikola najstariji, cika Toma ga uci da vozi ali samo na planinarskim putevima jer tamo ima malo saobracaja. Jedino sta smo videli na tim putevima su teski kamioni, kola nema. Jutros su svi isli na kupanje u jezero ali mene cika Toma nije hteo da pusti jer ne znam da plivam pa sam isao sa njim camcem preko jezera. Bas je bilo lepo. Jos uvek se vidi drvece pod vodom zbog poplave. Cika Toma je bas super, nikada ne vice na nas. Nije se cak ni naljutio kada smo skinuli pojaseve za spasavanje. Posto mora da popravi kola mi se trudimo da mu ne pravimo probleme i krijemo se po ceo dan. Cika Toma nikada ne zna gde smo. U pocetku mu je to smetalo a sada se navikao. Cika Toma kaze da smo svi prosli osnovnu skolu prve pomoci kada se Jovana davila i kada je Ivan sekao drva pa odsekao sebi prst. Ja i Ðole smo povracali ali cika Toma kaze da zna zasto, pa je u redu. Ja mislim da je od piletine koju smo poneli od kuce a zaboravili da pojedemo odmah. Setili smo se tek kada su je pronasle zivotinje. Moram sada da idem, idemo do sela da ukrademo markice za pisma, jer para nemamo. Nista ne brinite ja sam dobro. p.s. Cika Toma je rekao da vas pitam da li sam ja primio tetanus vakcinu? Sta je to tetanus?