Усамљени Вук

Members
  • Content Count

    201
  • Joined

  • Last visited

Everything posted by Усамљени Вук

  1. Објављено: 9. јул 2013. Фејсбук Србима забранио борбу против говора мржње( Већ више од месец дана, наша Фејсбук страница је блокирана због борбе против говора мржње. Опис странице јасно објашњава наш циљ: “Праћење антисрпског говора мржње и пристрасности у медијима”. Наши напори су пример интернет активизма против говора мржње. Тиме што га пратимо и преузимамо, ми га стављамо у други контекст, разоткривамо и осуђујемо, и на тај начин посрамљујемо починиоце, развијамо свест јавности и подстичемо је да реагује. Неки од најгорих примера говора мржње које смо разоткрили потекли су са друштвених мрежа Твитер и Фејсбук. На пример, ова језива увреда за жртве Холокауста у Јасеновцу уклоњена је после наше реакције: Јасеновачке жртве, уз коментар “Срби савршени као гнојиво” Међутим, Фејсбук страница која је објавила ”Жртве холокауста су савршено гнојиво” и данас је активна. Блокирана је страница која се успротивила. Да ли је политика Фејсбука да је антисрпски говор мржње дозвољен, а борба против њега забрањена? Да ли изједначавате та два? Хоћете ли забранити и друге анти-дефамационе странице? Извор:Србин инфо
  2. Објављено: 9. јул 2013. Руски ветеран: Независност Републике Српске неизбежна (Глас Русије) Руски ветерани и чланови породица добровољаца, погинулих током рата у БиХ, крајем јуна-почетком јула посетили су места ратних борби. Атаман Московског градског козачког друштва, пуковник Виктор Заплатин, као и многи Срби, назива тај рат Отаџбинским. 1993. године он је био на челу Првог козачког одреда. То је био малтене први случај у 20. веку, када су козаци брзо реаговали и помогли Србима, – сећа се он. - 1992. година је повезана за мене с Републиком Абхазијом. Био сам командант козачке батерије, рањен приликом јуриша на Гагру, буквално тек што сам се опоравио. У Москви сам се састао с представником општине Вишеград, који је испричао шта се дешава у БиХ. Ми смо расправили о томе са козацима и одлучили да идемо тамо, мада ми је било тешко: нисам се могао да нормално крећем због ране на нози. Нисмо имали несугласице – у оно преломно и за Русију доба Козаци су се одазивали на сваку неправду. Људи су кренули у Босну не ради неке вајде, не због политичких идеала – то је било одушевљење. У Првом козачком одреду су се нашли искусни људи: многи су ратовали у Придњестровју, Нагорном Карабаху, били су одликовани. У Вишеград је 47 руских добровољаца дошло почетком 1993. године. Практично сваки дан, у групама од 10 до 15 људи смо вршили борбено патролирање, учествовали у важним операцијама: заузимању села Твртковићи, бранили на град Горажде. Руски добровољци су дали свој допринос, који се данас високо цени: Вишеград је остао српски, братски српски народ је осетио помоћ руског народа, – каже Виктор Заплатин. Пуковник је први пут у току 20 година посетио земљу, којој је помагао да се одбрани. - То је незаборавни догађај, било је много дирљивих сусрета и сећања. Замислите, нашли смо положаје, трагове ровова, делове ћебади, чауре од метака – све је то остало од оног доба нетакнуто. Посетили смо музеј Вишеградске бригаде, где су овековечена имена наших погинулих другова. Делегацију од 15 чланова породица и 6 добровољаца примали су на највишем нивоу: на Видовдан смо посетили председника РС Милорада Додика. Браћа-Срби нису нас напуштали ни за минут, решавали сва актуелна питања. Важан резултат наше посете је чињеница да ће два руска ветерана добијати пензију од месног Министарства рада. Данас се разматра питање о уручивању свим руским добровољцима владиних одликовања Републике Српске. Уствари се одбрана Републике Српске у неком смислу наставља, – сматра Виктор Заплатин. - Сматрам да су Дејтонски споразум историјски неправедан, те ограничава РС у многим правима – она нема ни армију, ни пуномоћја на међународној сцени. Осим тога, суочавамо се са једностраним третирањем догађаја из 1990-их година, необјективним односом према Србима и у Хашком трибуналу. Све то омогућује да се тврди да је оцена тих догађаја на међународном нивоу умногоме неправедна: српски се народ бранио, међутим, то третирају као сепаратизам и ратне злочине. Мислим да је независност Републике Српске неизбежна. Српски народ мора да сам одлучује о својој судбини. Веома је важно да је за Србе пријатељство с Русијом увек било првостепено. Морамо бити свесни тога и помагати им на све могуће начине.
  3. Када си већ тако "искрен" и добронамеран,буди искрен до краја па напиши којој бригади ХВ си припадао,које наоружање си дужио,колико си "стрељива" "послао" Крајишницима,наравно кроз цев.А ако си баш толико добар,напиши правац дејства на РС Крајину у којем си ти учествовао,кад си већ тако поткован са знањем ...
  4. Na stotine grobnica ubijenih Srba Otkriće masovne grobnice na centralnoj deponiji u Buća Potoku u Sarajevu samo je još jedan od dokaza da su muslimanske vlasti tokom, ali i posle rata planski i sistematski činile sve da sakriju tragove ubistava Srba u ovom gradu, tvrdi za "Vesti" Nedeljko Mitrović, predsednik Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila RS. Muslimani su činili sve da Sarajevo predstave kao grad u kome su samo oni stradali i otuda su na svaki način, ne birajući sredstva, činili sve da zatru i najmanji dokaz ubistava Srba. Nažalost, sve je to rađeno i uz prećutnu saglasnost međunarodne zajednice - kaže Mitrović. Da podsetimo, nedavno je posle DNK analize utvrđeno da se na lokalnoj deponiji u Sarajevu, na dubini od oko 30 metara, nalaze ljudske kosti, a da njihova starost upućuje da mogu biti žrtve poslednjeg rata u Bosni. Tadić ne mari, Nikolić ćuti Predsednik Saveza logoraša RS Branislav Dukić kaže da je od 10.000 ubijenih Srba u Sarajevu, najmanje 3.300 onih koji su nastradali u nekom od 126 logora. - Najviše ih je prošlo kroz kasarnu "Viktor Bubanj", ali bilo je i logora sa zvaničnim nazivom "Alija Izetbegović". Srbi su mučeni i ubijani i postoje ozbiljni podaci da su tela sahranjivana na stadionu Koševo, u Vojnoj bolnici, na Ali Pašinom polju, ali i samom centru Sarajeva - kaže Dukić. - Karla del Ponte mi je svojevremeno rekla da odlično zna šta se događalo u Sarajevu sa Srbima zbog čega će posthumno podići optužnicu protiv Alije Izetbegovića, ali me je slagala. Mnogo gore sam se ipak osećao kada sam dokaze predočio bivšem predsedniku Srbije Borisu Tadiću. On mi je rekao da to nije njegov, već naš problem. Nedavno sam poslao sve dokaze Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću, ali još čekam odgovor - ističe Dukić. - Bilo je potrebno čak dva meseca za uklanjanje tona i tona smeća, a zatim probnog kopanja, da bismo pronašli posmrtne ostatke nekoliko desetina Srba ubijenih na najgnusniji način u Sarajevu tokom rata, koji su prebačeni i bačeni u smeće na gradsku deponiju u Buća Potoku, za šta imamo dokaze - tvrdi predsednik Udruženja porodica nestalih Sarajevsko-romanijske regije Milan Mandić. On dodaje da se traga za još najmanje 350 nestalih sarajevskih Srba i očekuje da će već ove nedelje stići odobrenje Suda i Tužilaštva BiH da se započnu ekshumacije na ovoj deponiji. Asfaltom preko stratišta Direktor Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku Milivoje Ivanišević kaže da je u Sarajevu tokom rata ubijeno najmanje 7.500 Srba, što je više od polovine stradalih civila u ovom gradu. - Nažalost, Beograd je pre nekoliko godina učestvovao u doniranju šetališta ispod Trebevića, a da nisu ni hteli da čuju upozorenja da su se na tom potezu možda nalazile mnoge masovne grobnice Srba - kaže Ivanišević. Nedeljko Mitrović dodaje da je ovo samo jedno od mnogih mesta na kojima su Srbi bacani ili su tela naknadno prebacivana. - Odmah posle rata, na osnovu odluke o navodnom sanitarnom čišćenju, mnoge grobnice su izmeštene sasvim legalno, ali se i danas ne zna gde jer opštinske vlasti navodno nemaju tu dokumentaciju. Međutim, potrebno je istražiti policijske arhive jer za tako nešto je morala postojati naredba i zapisnik - kaže Mitrović i dodaje da je za Srbe najveći hendikep bio u tome što nije postojalo DNK veštačenje kad su po Sarajevu otkrivane masovne grobnice, pa su raznorazni eksperti ostatke kostiju mahom označavali da su "životinjskog porekla". - Nažalost, danas više niko ne može sa sigurnošću da kaže koliko je još tih primarnih ili sekundarnih masovnih grobnica. Međutim, i dalje postoje svedoci tih "sanitarnih čišćenja" i to je nam uliva nadu da bi većina nestalih Srba iz Sarajeva ipak mogla da bude pronađena - naglašava Mitrović i dodaje da su među svedocima i političari koji su izdavali te naredbe oni koji su ih sprovodili u delo, ali i oni koji su sve to prećutkivali . On kaže da je jedan od ključnih svedoka Amor Mašović, predsedavajući Kolegijuma direktora Instituta za nestale BiH. Mašović bi morao da ima podatke o tome kako i gde su prebacivani posmrtni ostaci ubijenih u Sarajevu jer postoji ozbiljna sumnja da je najmanje stotinak Srba i dalje zakopano po raznim parkovima, između solitera, po grobljima, ali i drugim deponijama. Deklaracija Nedeljko Mitrović kaže da će 30. avgusta, za Dan nestalih, uputiti Skupštini BiH deklaraciju u kojoj će zatražiti da se napokon otpočne sa rešavanjem sudbine nestalih i ubijenih Srba u BiH. - Iskreno, sumnjam da će to proći jer međunarodna zajednica i dalje ima dvostruke standarde. Od visokog predstavnika u BiH Valentina Incka sam tražio da upravo iz Sarajeva počne proces pomirenja naroda tako što će pomoći u rasvetljavanju sudbine nestalih Srba - kaže Mitrović. Извор:Вести онлајн
  5. Објављено: 8. јул 2013. Хрватска није испунила своје обавезе према Србима Извор:Србин инфо
  6. Pupovac: Prava hrvatskih Srba sada obaveza i EU Autor: Ta Foto: Beta/Dragan GojićTo ostaje sastavni deo hrvatskih obaveza prema EU ali sada i obaveza same EU, jer onog trenutka kada članica ulazi u Uniju ljudska, manjinska ili povratnička prava postaju dobrim delom i obaveze EU. Pupovac je ocenio da je izuzetno dobro što je predsednik Srbije Tomislav Nikolić učestvovao na svečanosti u Zagrebu povodom ulaska Hrvatske u EU i da je dobro što će se u dogledno vreme sresti s predsednikom Ivom Josipovićem. "To je od velike važnosti za odnose dveju zemalja, ali i za evropsku budućnost celog regiona, pre svega i za otklanjanje nasleđa prošlosti, jer dvojica aktuelnih predsednika to ne samo da treba da učine, nego i mogu", rekao je Pupovac u intervjuu "Novostima". "Koliko su njihove biografije do juče bile viđene kao prepreka za to, danas ih treba gledati kao stimulaciju i pozitivnu pretpostavku za prevladavanje političkih razlika između Hrvatske i Srbije", istakao je on. Pupovac je naglasio da su prioritetne teme koje Srbija i Hrvatska treba da reše pitanje nestalih osoba, Hrvata i Srba, povratak izbeglica i njihovih prava, granice, suđenje za ratne zločine i tužbe za genocid. To je i nastavak regionalne saradnje, ali i nastavak procesa širenja EU na ostatak zapadnog Balkana ili jugoistoka Evrope. "Od Hrvatske i Srbije se očekuje da doprinesu i stabilizaciji prilika u BiH. Zbog svega hrvatska i srpska politika stoje pred ozbiljnim istorijskim poslom", smatra on. Pupovac je rekao da jačanje antisrpske kampanje i antisrpskih stavova pokazuje da postoje snage koje, nakon pristupanja Hrvatske EU, kažu - "mi možemo po svom". "To je ozbiljan problem, koji je zasad samo naš, ali bi brzo mogao da postane i evropski problem", smatra Pupovac. Na primedbu da se iz političkih krugova čuju opravdanja da takve pojave postoje i u drugim evropskim državama, Pupovac je odgovorio da je Hrvatska specifična zemlja kada je posredi srpsko pitanje. "Odustajanje od politike tolerancije prema manjinama, obnavljanje animoziteta, ratnih retorika, zahteva za poništenje stečenih prava... ozbiljno narušavaju procese u regionu", rekao je on. U trenutku kada Srbija treba da primeni sporazum iz Brisela, a Srbi na Kosovu moraju da primene novu realnost za svoj život, u Hrvatskoj neke grupacije kažu - "mi smo došli u Evropsku uniju i možemo po starom", dodao je Pupovac. On smatra da je to narušavanje poverenja i kredibiliteta onih koji su pomogli da se situacija u Hrvatskoj normalizuje, a to su EU, Amerika i druge zemlje u svetu. On smatra da su i Hrvatska i Srbija napravile teške greške kada su podnele tužbe za genocid i da bi voleo da tužbe mogu da se povuku, ali bi trebalo ispuniti bar neke uslove, kao što je pitanje nestalih i izbeglička prava. "Potrebno je imati političku snagu za to, a nisam siguran da je ta snaga dovoljno ravnomerno raspoređena u Hrvatskoj i Srbiji. Volje i spremnosti ima, ali je snage sve manje, barem u Hrvatskoj. Bojim se da će to ostati i biti prepušteno međunarodnom sudu pravde i dalje će da komplikuje odnose dveju država", kazao je Pupovac. Na pitanje mogu li Srbi u Hrvatskoj računati i na fondove EU, on je odgovorio da mogu, ako se izbore za to. "Za to se pripremamo, a sada je potrebno jačati kapacitet opština i svest da država mora da ima poseban razvojni obzir prema područjima gde žive i Srbi. Ali, treba da lobiramo i u Briselu, pa ako se sve poklopi, Srbi, ali i svi drugi koji žive na tim područjima, mogu da imaju značajnu korist", rekao je Pupovac. njug Predsednik Srpskog nacionalnog veća Milorad Pupovac izjavio je da Hrvatska na putu u EU nije ispunila sva očekivanja kada je reč o pravima srpske zajednice. Извор:Мондо
  7. 08. 07. 2013. Kosovo i Ajova postali partneriSamozvana predsednica samoproglašenog Kosova Atifete Jahjaga i guverner američke države Ajova Teri Brenstad potpisali su danas u Prištini sporazum o partnerstvu. Atifete Jahjaga i Teri Brenstad Potpisivanje sporazuma će omogućiti produbljivanje saradnje dve strane u kulturi, privredi, poljoprivredi i infrastrukturi, navedeno je u saopštenju. Jahjaga i Brenstad su konstatovali da su izuzetno dobri odnosi Kosova i Ajove počeli da se razvijaju od momenta kada je ova američka država počela da pruža pomoc u razvoju Kosovskih zaštitnih snaga. Jahjaga je ovom prilikom rekla da će partnerstvo Kosova i Ajove pomoći u razmeni vrednosti i iskustava između dve strane. Brenstad, koji je doputovao u službenu posetu Kosovu, kazao je da je počašćen mogućnošću da učestvuje u uspostavljanju partnerstva Ajove i Kosova. "Kao mlada država, Kosovo je ostvarilo veliki napredak", ocenio je guverner Ajove. Guverne Ajove se tokom dana susreo i sa premijerom Hašimom Tačijem. Tači je rekao da "je Kosovo imalo sreće da za prijatelja ima zemlju poput Sjedinjenih Američkih Država." "Partnerstvo Kosova i Ajove će biti nastavljeno i predstavljaće dobar primer stabilnih odnosa koje je Kosovo izgradilo sa Sjedinjenim Američkim Državama," kazao je Tači. Извор:Вести онлајн
  8. Kuršumlija: Sukob Albanaca i Žandarmerije Šestoro Albanca ranjeno na administrativnoj liniji sa Kosovom u selu Borovac u oružanom sukobu sa pripadnicima Žandarmerije, izjavio komandant Žandarmerije Bratislav Dikić Šest Albanaca ranjeno na administrativnoj liniji sa Kosovom u selu Borovac u oružanom sukobu sa pripadnicima Žandarmerije, izjavio komandant Žandarmerije Bratislav Dikić. Pripadnici Žandarmerije sukobili su se večeras u ataru kuršumlijskog sela Borovac na administrativnoj liniji sa Kosovom sa naoružanim Albancima sa Kosova koji su krali šumu i tom prilikom je ranjeno šest Albanaca. Komandant Žandarmerije Bratislav Dikić izjavio je da je oko 19 časova u rejonu sela Borovac u opštini Kuršumlija na patrolu Žandarmerije iz dva pravca otvorena vatra iz automatskog vatrenog oružja. Dikić je rekao da su pripadnici Žandarmerije adekvatno odgovorili na oružani napad i da po njih nema posledica, a da "informacije Kosovske policijske službe ukazuju da je povređeno šest lica albanske nacionalnosti". Prema njegovim rečima, obezbeđeno je lice mesta, uviđaj će izvršiti nadležno pravosudni organi, a o događaju su obavešteni oficiri za vezu Euleksa i Kfora. Komandant Žandarmerije je rekao da je "na mestu događaja pronađen traktor sa drvima, motorne testere i delovi lične garderobe, a da su o događaju blagovremeno obavešteni i oficiri za vezu Euleksa i Kfora". Inače, ovo je treći oružani incident u ovom selu u proteklih desetak dana. Predsednik Mesne zajednice Merdare Časlav Milošević izjavio je da se u zaseoku Borovac u 19 sati čula pucnjava koja je trajala negde oko trideset minuta. "Posle toga Žandarmerija je blokirala ceo pravac gde se desio sukob, pošto su pripadnici albanske nacionalnosti prešli administrativnu liniju i krali šumu", rekao je Milošević. Kosovski elektronski mediji prenose da su četvorica Albanaca ranjena u oružanom incidentu koji se dogodio u ataru sela Mirovac, u opštini Podujevo. Prema tim izveštajima, u incidentu je došlo do razmene oružane vatre između grupe Albanaca sa kosovske strane, koji su se nalazili u seči drva, i neidentifikovane grupe sa srpske strane. Policija je do sada potvrdila ranjavanje samo dvojice Albanaca, od kojih jednog teže. Obojica su prebačena u Kliničko-bolnički centar u Prištini, jedan od njih je lakše ranjen u nogu, dok je drugi ranjen teže, u grudi. U selu Borovac živi dvadesetak meštana među kojima je petoro dece. Meštani kažu da su svi veoma uznemireni i uplašeni, jer ovo nije prvi put da izbijaju oružani incidenti u blizini njihovih kuća. Извор;Вечерње Новости
  9. Србији прети озбиљна ревизија националне историје изнутра (Факти) Београдски дневник Политика, најстарији дневни лист на Балкану, објавио је 4. јула („Дан устанка народа и народности Југославије“) кратак текст на основу информације агенције Танјуг, а која је то пренела са једног хрватског интернет-портала из Загреба. Ради се о неколико реченица Стјепана Месића. Стјепан Месић, председник Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, остао је запамћен по речима које је казао 1991. године да је свој посао (растурање Југославије) успешно обавио. Ако је веровати помињаном хрватском порталу, Месић је устврдио да је ондашња Југославија имала велике шансе да као целина уђе у Европску економску унију само да се није појавио Слободан Милошевић! Текст који следи није остврт на ту тврдњу већ нешто сасвим друго. Ради се о нечему знатно опаснијем! Текст не припада корпусу теорије завере већ је гласно размишљање двојице истомишљеника, једног који се бави аналитиком информација и другог који се бави аналитиком појединих историјских процеса. Поменута Месићева тврдња представља каменчић у мору „информација“ које ће латинична штампа и понеки медији (типа ружичасте телевизије и телевизијског програма са шифрованим именом) у Србији следећих месеци из дана у дан пласирати својим бесловесним читаоцима и гледаоцима, са новим тумачењем историје Србије и српског народа у коме ће се форсирати и носталгија за комунистичком Југославијом. Нас двојица сматрамо да Србији у наредним годинама прети озбиљна ревизија националне историје, уз поништавање српске историјске школе и домаће блаћење појединих личности и догађаја који су представљали међаш. Стратешки разлог је историјско-политичко ретуширање српске историје и „чупање“ из корена Косовског мита и завета који треба да буде покривен прагматичним путем Србије ка Европској унији и прихватањем неких нових „историјских извора“, првенствено из Немачке и Велике Британије, корисних на „нову“ српску националну историју. На овом месту намеће се питање: шта је планирано да се ради у проучавању националне српске историје и где ће бити удари на национално памћење? Тај велики задатак је намењен првенствено политичким олигархијама, потом историчарима, новинарима, писцима, филмским радницима… А сви они у наредној деценији морају да темељно редивирају и демистификују српску националну политику и историју. Сматрамо да је посао веома комплексан, али кристално јасан. Уосталом просудите сами! Прво, планирано је да се промени историјски „дискурс“ о Косову као колевци Србије и Српства и довођење до апсурда Косовског мита и завета. Друго, потребно је променити ток историје и зауставити га на напредности династије Обреновића и династичним везама са западом и Аустроугарском. Посебно место биће посвећено тумачењу такозване Тајне конвенције из 1881. године, између цара Фрање Јосифа и кнеза Милана Обреновића: тај акт окренуо је балканску Србију ка Западу, ка Европи! Треће, потребно је ревидирати историјски став о убиству краља Александра Обреновића у контексту промене спољне политике Краљевине Србије од Европе ка Русији. Четврто, извршити ревизију стратешких геополитичких и националних циљева балканских ратова 1912-1913. године и ослобађања Старе и Јужне Србије – Косова и Маћедоније. Пето, заузети критички став о догађајима на Видовдан 1914. у Сарајеву, посебно о организацијама „Црна рука“ и „Млада Босна“ као терористичким, како се већ представља у западној историграфији, публицистици, књижевности, медијима и филмовима. Шесто, квалификовати Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца а касније Југославије 1918-1941. као „великосрпски пројекат“, што је у духу политике Комунистичке интернационале. Седмо, величати Брозову Југославију 1945-1990. године као вид борбе против хегемоније Совјетског Савеза и приближавања Југославије западу, пре свега САД и НАТО. Осмо, оцрнити политику Србије 1990-2000. године као продужетак политике започете Другим балканским 1913. и Светским ратом 1914-1918. године јер је „ишла“ на стварање Велике Србије, преко покрета генерала Драгољуба Драже Михаиловића и Стевана Мољевића, до поистовећивања политике Србије 1991-1999. године са таквом реториком која треба да објасни да је породила грађанске ратове у бившој Југославији. Девето, потребно је прихватити одговорност Србије за распад Југославије, грађанске ратове, суодговорност за НАТО интервенцију и протекторат НАТО и ЕУ на Косову и признање националног пораза који се ублажава отварањем европске перспективе. У истом контексту, треба бити критичан, пре свега у историографији, према стварању Републике Српске у корист потребе јединствене Босне и Херцеговине и Косова изван Србије. Десето, представити Европску унију и НАТО као историјске пријатеље на очувању западне демократије, европске цивилизације и културе, уз истовремено одвајање од православне политике савремене Русије. извор:Србих ихфо
  10. Објављено: 7. јул 2013. Православни календар 07 јул (24 јун) Рођење Св. Јована Претече – ИвањданРођење Св. Јована Претече – Ивањдан Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег. На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар). Тропар (глас 4): Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчија тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја. Свети Никита, епископ ремесијански Друг и врсник светог Павлина Нолског (в. 23. јануар). Изгледа да је био Словен, и као такав да је проповедао Јеванђеље међу Словенима у области нишко-пиротској. Какву је промену учинио свети Никита међу Словенима, најбоље показује песма, коју је свети Павлин спевао Никити: “Каква промена! И како срећна! Дотле непроходне и крваве горе скривају сада разбојнике, обраћене у монахе, питомце мира. Где беху обичаји зверова, тамо је сад лик ангела. Праведник се скрива у пећини, где је раније становао злотвор”. Столица светог Никите био је град Ремесијан, под којим неки разумеју Пирот. Поред своје мисионарске службе свети Никита је написао и неколико књига, као шест књига о вери, књигу о палој девојци (која је многе побудила на покајање). Упокојио се свети Никита у В веку. Свети мученуци Орентије, Фарнакије, Ерос, Фирмос, Фирмин, Кириак и Лонгин Рођена браћа. Беху римски војници у време цара Максимијана. Када Римљани ратоваху против Скита за Дунавом, свети Орентије изађе на мегдан скитском голијату Мароту и уби га. Због тога сва римска војска при- ношаше жртве боговима, али Орентије са браћом изјави, да су они хришћани и да не могу приносити жртве глувим и немим идо- лима. Без обзира на њихове војничке за- слуге, беху осуђени на прогонство у Каспијске пределе, но успут свих 7, један за другим, од глади и мука скончаше свој живот и преселише се у Царство Христово. Чудом Божјим Јован у свет дође, Ка ‘но Исак Сарин и Аврамов, Чудом Божјим оста у животу Од крвава ножа Иродова Нож промаши младенца Јована, Не промаши оца Јованова: Чудом Божјим Јован у пустињи Одржи се тридесет година, Слуги божјем — ангели пастири, Сиротану — ангели чувари! Расте Јован — јагње умиљато, Да Јагњету Божијем послужи, Да дан бео пре сунца објави, Непознатог позна и прослави. Завршетак великих пророка И почетак Божјих апостола. Ко Илија ц Богом разговара Ко апостол и љуби и кара, Син чудесан првосвештеника, Брат првенац Божјих мученика. РАСУЂИВАЊЕ Једна од разлика између красноречиве философије јелинске и вере хришћанске јесте у томе, што се философија јелинска да сва јасно речима изложити и читањем појмити, док вера хришћанска нити се да сва јасно речима изложити нити пак, још мање, само читањем појмити. При излагању вере хришћанске неопходан је и пример излагача, а при поимању и усвајању потребно је сем читања и вежбање читача. Кад је патријарх Фотије прочитао речи Марка Подвижника о Духовном Животу, он је приметио извесну нејасност код писца, за коју он мудро каже, да „не происходи од тамноће излагања него од тога што истине, ту излагане, боље се схватају посредством вежбања (него посредством речи), и не могу бити објашњене само речима… И ово”, додаје велики патријарх, „није случај само код ових беседа нити само код овог јединог мужа, него код свију који су се трудили изложити подвижничке законе, страсти и упутства, која се боље разумеју из самог делања (вежбања).” СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесно распознавање старца Симеона Богопримца (Лк. 2, 27) и то: 1. како овај свети старац познаде духом нејачка Младенца као Господа и Месију, док заслепљени књижевници и свештеници не познаше Га ни онда када Он учини безбројна чудеса и објави нечувену мудрост, 2. како и моја душа, ако је заматорила у гресима, не може познати Господа. БЕСЕДА против злурадости Кад падне непријатељ твој, немој се радовати, и кад пропадне, нека не игра срце твоје (Приче Сол. 24, 17) Човек је, немој се радовати паду његовом. Брат ти је, нека ти не игра срце, кад пропадне. Бог га је створио за живот, и Бог се не радује пропасти његовој. Не радуј се ни ти ономе што Бога жалости. Кад човек пропада, Бог губи; зар да се ти радујеш губитку Створитеља свога, Родитеља свога? Зар кад ангели плачу, ти да се веселиш? Кад непријатељ твој падне, моли се Богу за њега, да га Бог спасе, и благодари Богу што ти ниси тако пао. Од истог сте материјала и ти и он, као два лонца из руку лончаревих. Ако се један лонац разбио, треба ли други да се смеје и радује. Гле, малени каменчић, који је разбио онај лонац, чека само нечију руку да га дигне, па да разбије и овај лонац. Од истог су материјала оба лонца, и малени каменчић може разбити стотину лонаца, Кад се једна овца изгуби, треба ли да се радује остало стадо? Не, не треба да се радује. Јер гле, пастир оставља стадо и иде забринут да тражи овцу изгубљену. Губитак пастиров губитак је и стада. Зато не радуј се, кад непријатељ твој падне, јер се ни Пастир твој и његов, Господ Исус Христос, не радује паду његовом. О Господе Исусе Христе, Пастиру Добри, изрини злурадост из срца наших, и место ње усади у срца наша сажаљење и братољубље. Теби слава и хвала вавек. Амин.
  11. 07. 07. 2013. Hrvatski kapetani: Crnogorci, vratite nam "Jadran"!Bivši kapetani broda "Jadran" traže da Crna Gora "vrati" Hrvatskoj taj jedrenjak. Bivši školski brod Jugoslovenske mornarice odjedrio je 1990. iz Splita u sastav Mornarice Vojske Crne Gore. Bivši školski brod Jugoslovenske mornarice odjedrio je 1990. iz Splita u sastav Mornarice Vojske CGTrojica od ukupno šest bivših komandanata školskog broda "Jadran" Jugoslovenske ratne mornarice (JRM), koji danas žive u Hrvatskoj, oštro su kritikovali državni vrh te države zbog njegovog nedovoljnog zalaganja da vrate, kako navode, "najpoznatiji hrvatski školski brod". Splitski dnevnik Slobodna Dalmacija objavio je osvrt na "Jadran" i njegovu sudbinu, podvlačeći tezu da je taj jedrenjak JRM "1990. otela iz njegove matične luke Split" i da od 2006. pripada Mornarici Vojske Crne Gore. "Premda nikad u istoriji nisu izgradili doslovno nijedan brod, bilo vojni, bilo trgovački, Crnogorci, za razliku od Hrvata, znaju da se diče pomorskom istorijom i slavnim brodovima. Makar ta istorija i brodovi 'nisu' baš njihovi", piše Slobodna Dalmacija i podseća da je Crna Gora izlaz na more dobila tek 1878, na Berlinskom kongresu. List koji objavljuje izjave tri bivša komandanta starog jedrenjaka koji su njime zapovedali u nekadašnjoj JRM - penzionisanih kapetana bojnog broda Stipa Lakoša, Anđelka Medića i Stjepana Bernardića, navodi da hrvatski "predsednik (Ivo) Josipović, takođe Dalmatinac, ima visok ugled u Evropi i regionu, ali da bez njegovog angažmana od povratka broda neće biti ništa". "To je pitanje koje se samo na najvišim državničkim nivoima može rešiti", uveren je Medić, dok Bernardić, koji je 1991. iz JRM prešao u Hrvatsku ratnu mornaricu, naglašava da se "Jadran" u 80 godina svoje istorije nikada nije nasukao, "osim kada su pre dve godine uspeli da ga nasukaju Crnogorci". Kako je preneo podgorički dnevnik Vijesti, Bernardić je hrvatskom listu rekao da su "u Crnoj Gori brodovi samo umirali, a nikada se nisu gradili". "Čini mi se da je najveći problem u našem Ministarstvu spoljnih poslova", rekao je Bernardić splitskom dnevniku. Tivat je "Jadranu" 16. jula 1933. godine bio prva luka u domovini, Kraljevini Jugoslaviji, u koju je novi brod stigao iz Nemačke, pišu Vijesti. Kada je brod uplovio, dočekali su ga hidroavioni Pomorskog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije, barke meštana Boke i brodovi Kraljevske mornarice koji su se zatekli u tivatskom Arsenalu. Ipak, u tekstu Slobodne Dalmacije, komentarišući Vijesti, piše da je u Tivtu "Jadran" "samo očišćen i ispražnjen od otpadnih voda s putovanja". Netačno je i da je tu "Jadran" samo "ulickan i sređen, pa nekoliko dana posle uplovio u Split". Brod je iz Tivta za Split otišao tek 5. septembra 1933. godine da bi sledećeg dana u splitskoj luci (na rođendan jugoslovenskog prestolonaslednika Petra II Karađorđevića), na velikoj ceremoniji bio formalno predat Kraljevskoj mornarici Jugoslavije. U njenu Flotnu listu međutim, brod je zvanično upisan 19. avgusta 1933. godine, i to u Tivtu, konstatuju Vijesti. Вести онлајн
  12. Tražili Hrvati od EU da im daju kredit za stočarsku industriju ali im ovi rekoše da ne može jer su od Srba već dovoljno dobili za sada. - "A šta su nam to Srbi dali", pitali Hrvati. - "Pa napravili su vam Ovčaru, šta bi ste još hteli..."
  13. području Tuzle, jer su njemačke vlasti u Srbiji prigovorile zbog velikog broja iseljenika. Osim iz slavonskih kotareva, preseljenja Srba izvršena su na području kotara Korenica iz okolice Plitvičkih jezera. Tamošnji Srbi odvedeni su u Drvar, ali se znatan broj njih ubrzo vratio u Liku u okolicu Vrhovina uz dopuštenje kotarskih vlasti iz Drvara.42 Iz kotara Donji Lapac iseljavanje je trebalo biti provedeno 8. lipnja 1941, ali ono nije uspjelo jer se narod sklonio u šume (Karakaš Obradov, 2011: 817). Međutim, problem kod ovih iseljavanja jest taj što ona nisu bila vrlo često popraćena dokumentacijom, pa je ove migracije najčešće teško pratiti. Naime, o njima doznajemo tek posredno preko broja ispražnjenih srpskih kuća ili imanja za koje je zainteresirano Državno ravnateljstvo za ponovu ili putem iskaza samih preseljenika Komesarijatu za izbeglice i preseljenike. Da je bilo mnogo primjera uzimanja vlasti u svoje ruke, vidljivo je iz očajnog telegrama obitelji Milanković iz Dalja koji mole Poglavnika da ih spasi od iseljavanja i napuštanja njihove kuće i imetka vrijednog tri milijuna dinara krajem lipnja 1941.43 Ovdje se očito radi o tome da su općinske vlasti samoinicijativno poduzele iseljavanja Srba iz Dalja. Ipak, državne vlasti nisu, sasvim sigurno, imale ništa protiv toga. Iseljavanja pravoslavnih svećenika i istaknutih Srba Gotovo istovremeno s iseljavanjem solunskih dobrovoljaca iz slavonskih sela, u čitavoj su NDH hapšeni pravoslavni svećenici. Uhićenja pravoslavnih svećenika imala su višestruku funkciju. Naime, tim uhićenjima davalo se ostalim Srbima do znanja da je ustaška država zauzela vrlo oštar stav prema pravoslavnoj vjeri kao stranom elementu u NDH. O tome su ustaški dužnosnici u više navrata javno govorili na velikim skupštinama koje su održavane diljem NDH. Osim toga, ustaše su hapšenjem pravoslavnog svećenstva ostavljali veliki broj srpskih sela bez najuglednijih, najškolovanijih i vrlo često i najbogatijih stanovnika. Uklanjanjem pravoslavnog svećenstva ustaše su mogli lakše natjerati ostale Srbe da prijeđu na rimokatoličku vjeroispovijest. Nemali broj puta uz njih su iseljavani i trgovci, obrtnici ili politički aktivni Srbi. Prije iseljavanja izrađeni su također popisi pravoslavnih svećenika. Popis za kotar Bjelovar otkriva kako su dva svećenika bila na posebno lošem glasu. Radilo se bjelovarskom kateheti Nikoli Banu44 koji se isticao progonom hrvatske djece i bjelovarskom parohu čija su se djeca istaknula "komunističkom pro midžbom".45 Većina iseljavanja pravoslavnih svećenika i ostalih istaknutih pojedinaca s područja NDH vršena su preko logora u Sisku (Capragu). Prema ustaškim evidencijama, s područja NDH iseljeno je 327 pravoslavnih svećenika preko logora za iseljenike (preko logora u Capragu ili preko logora u Požegi).46 U čitavoj NDH iseljavanja pravoslavnih svećenika uglavnom su obavljena u prvoj polovici srpnja 1941, a manji broj njih obavljen je početkom kolovoza 1941. Iz iskaza koje su preseljeni svećenici davali u Komesarijatu za izbeglice i preseljenike u Beogradu vidljivo je na koji način su pojedinci hapšeni i u kakvim se to okolnostima dešavalo. Paroh iz Kirina nedaleko Vrginmosta Manojlo Krga u Komesarijatu za izbeglice daje izjavu o okolnostima hapšenja: "....Kada sam došao u stan pred stanom sam našao kamion sa šest ustaša i dva žandarma. Pred stanom me žandarmi lišavaju slobode i naređuju, da se u roku od dvadeset minuta spremim i da sa porodicom napustim stan. U roku od tih dvadeset minuta uspeo sam da uzmem samo ono što mi je bilo najpotrebnije. Točno u 14 časova napustio sam zajedno sa porodicom stan. U prisustvu mome stan je zapečaćen i na njemu je napisano da je isti svojina Nezavisne Države Hrvatske. Crkva, hram Svetog Apostola Petra, također je zapečaćen. Postavljen je seoski starešina da pod ličnom i pod pretnjom smrtne kazne ima da očuva, sve do daljnjeg naređenja, crkvu i stan. Seli smo zatim u kamion i krenuli za Glinu. Usput su u kamion ukrcali i još šest sveštenika, mojih suseda. U 10 časova uveče stigli smo u Glinu. Tu su nas zatvorili u hotel Kasinu, nad nama izvršili pretres i pregledali stvari. Sutradan u 14 časova krenuli smo za Caprag gde je bio iseljenički logor. U Capragu prilikom pregleda sve su nam oduzeli: i životne namirnice, i novac i zlatninu i srebrninu, pa čak i posteljne stvari."47 Međutim, jedan veliki broj svećenika stigao je pobjeći prije negoli su uhapšeni.48 To je bio slučaj posebno s onima koji su se isticali svojom političkom opredjeljenošću prije Drugog svjetskog rata, te sa onima koji su imali prijateljske veze s lokalnim Hrvatima, ponekad i sa činovnicima u općinskoj ili kotarskoj upravi. Bježali su i oni na čijem su se teritoriju dogodili zločini, pa su mogli lako pretpostaviti da bi i njih mogla zadesiti slična sudbina. Iz iskaza koje su parosi davali Komisiji za izbeglice i preseljenike u Beogradu vidljivo je da je jedan broj paroha umakao ustašama prije hapšenja bez svoje obitelji, pa su obitelji, najčešće nekoliko dana nakon bijega dotičnog svećenika, dolazile također u Srbiju formalno iseljene preko Državog ravnateljstva za ponovu. Prema sljedećoj tablici moguće je vidjeti koliko je bilo organizirano iseljenih pravoslavnih svećenika iz pojedinog kotara. Dakle, u tablici nisu pobrojeni svećenici koji su pobjegli Srbiju na druge načine, već samo oni koji su preseljeni preko logora u Capragu ili Požegi.49 Iz ovog popisa vidljivo je da je u Srbiju s područja hrvatskog dijela NDH preseljeno najmanje 104 svećenika, kaluđera, kateheta i crkvenih činovnika. Unutar spomenute brojke od 327 preseljenih svećenika, vrlo je vjerojatno da se nalaze i brojni svećenici koji su sami iselili, a koji su pribrojani ovoj brojci. Tablica 1. Organizirano iseljeni pravoslavni svećenici. Područje hrvatskog dijela NDH, 1941. Kotar Broj organizirano iseljenih pravoslavnih svećenika Datum odvođenja u iseljenički logor Bjelovar Severin (Tomo Preradović), Novoseljani (Bogdan Šumonja), Velika Pisanica (Petar Tomić, Danilo Manojlović), Srijedska (Nikola Latković), Narta (Jovan Sedranac), Bjelovar (Petar Bosanac, Nikola Milojević) (2X), Gornje Sredice (Dušan Kašić) 9 svećenika 11. srpnja 1941. Brod Klokočevik (Andrija Doić), Novo Topolje (Aleksandar Dobrović), Slavonski Kobaš (Milan Umljenović), Brod (Ljubomir Teodorović), Stari Slatinik (Nikola Aleksić)) 5 svećenika 11. – 14. srpnja 1941. Čazma Lipovčani (Samojlo Vračević) 1 svećenik (preko logora u Požegi) 20. kolovoza 1941. Daruvar Brestovac (Dušan Subanović), Doljani (Dimitrije Glumbić), Uljanik (Jovan Balić), Pakra (2X) (Venjamin Vukomanović, Zailac Jefrem), Daruvar (2X) (Antonije Osmec, Miloš Cvetojević) 5 svećenika i 2 kaluđera 11. srpnja 1941. Donji Miholjac Kapelna (Dušan Zavišić) 1 svećenik 24. srpnja 1941. Dvor Brđani Zrinski (Branko Vignjević) 1 svećenik (preko logora u Požegi) 21. srpnja 1941. Đakovo Paučje (Jovan Zec), Veliko Nabrđe (Marko Vitas) 2 svećenika (preko logora u Požegi) 4. i 5. kolovoza 1941. Garešnica Veliko Vukovje (Stevan Gvozdić), Veliki Pašijan (Joakim Babić), Stupovača (Milivoj Stepanov) 3 svećenika 13. srpnja 1941. Kotar Broj organizirano iseljenih pravoslavnih svećenika Datum odvođenja u iseljenički logor Glina Buzeta (Vladimir Bubalo) 1 svećenik 11. srpnja 1941. Grubišno Polje Grubišno Polje (2X) (Jovan Marković; Aleksandar Dobrović,), Mali Grđevac (Ratko Dobrota), Veliki Grđevac (Jovan Milić) 4 svećenika 12. srpnja 1941. Hrvatska Kostajnica Dubica (Stojan Savić) 1 svećenik 15. srpnja 1941. Ilok Mohovo (Paunković Damaskin), Ćerević (Popović Dušan), Erdevik (Popović Zlatoje – sam iselio), Banoštar (Popović Mihajlo), Susek (Sapundžić Milutin), Bingula (Lazić Mihajlo) 6 svećenika 13. srpnja 1941. Karlovac Karlovac (3X) (Mihajlo Medaković, Milan Radeka, Stevan Božičković) 2 svećenika i 1 kateheta 12. srpnja, 14. srpnja i 14. kolovoza 1941. Koprivnica Plavšinac (Dimitrije Joka), Veliki Poganac (Milorad Čoporda), Velika Mučna (Stevan Vukavić), Lepavina (3X) (Joakim Pavlica, Dositej Stojanović, Simeon Sakulj) 3 svećenika i 3 kaluđera 14. srpnja 1941. Križevci Rovišće (Vračarević Jovo), Križevci (Vitas Božo) 2 svećenika 11. srpnja 1941. Ludbreg Čukovec (Teodor Zimovnov – sam izbjegao) 1 svećenik 11. srpnja 1941. Našice Obradovci (Ilinčić Mitrofan) 1 svećenik 11. srpnja 1941. Nova Gradiška Nova Gradiška (Buzadžić Platon, Dimić Milan, Vojvodić Milivoj) (3X), Ratkovac (Milan Balić), Okučani (Vasilije Ercegovac – preko logora u Požegi preseljen 9. kolovoza) 4 svećenika i 1 kateheta 13. srpnja 1941. Novska Uštica-Jasenovac (Jakovljev Andrej) 1 svećenik 12. srpnja 1941. Ogulin Plaški (2X) (Obradović Dositej, Pejnović Iso) Gomirje (Dazgić Nektarije, Lapčević Dušan) (2X) 2 svećenika i 2 kaluđera 14. srpnja 1941. Osijek Osijek (2X) (Nikolić Jovan, Stojanović Gavrilo), Dalj (Mijatović Milorad), Tenje (Jelovac Dušan), Čepin (Mišković Lazar), Erdut (Petković Joanikije) 5 svećenika i 1 kateheta 12. srpnja 1941. i 17. kolovoza 1941. Kotar Broj organizirano iseljenih pravoslavnih svećenika Datum odvođenja u iseljenički logor Pakrac Pakrac (5X) (Bogić Tanasije – izbjegao sam (?), Bosanac Boško, Ilić Jefto, Marovac Apolinarij, Stanojević Jovan - izbjegao sam (?), Grahovljani (Jović Nikodim) 6 svećenika 13. srpnja 1941. Petrinja Petrinja (2X) (Pajić Rodoljub, Šakić Nikola) Blinja (Navala Mile), Staro Selo (Abramović Stevan - preko logora Požega) 4 paroha i 1 kateheta 10. srpnja 1941. i 6. kolovoza 1941. Podravska Slatina Medinci (Dovganić Vaso), Lisičine (Ugrinić Nedjeljko), Voćin (Vidanović Marko), Gornji Miholjac (Radivojević Miladin), Smude (Stanivuković Mihajlo) 5 svećenika 15. srpnja 1941. Požega Sloboština (Stevan Budisavljević) 1 svećenik (preko logora u Požegi) 4. kolovoza 1941. Vinkovci Vinkovci (Šušić Konstantin) 1 svećenik 11. srpnja 1941. Virovitica Suhopoljska Borova (Marković Aleksa), Klisa (Marković Đorđe)) 2 svećenika 11. srpnja 1941. Vrginmost Vrginmost (Deanović Dušan), Čemernica (Lazić Mane), Slavsko Polje (2X) (Đurić Marko, Samardžija Pero), Kirin (Krga Manojlo), Perna (Diklić Bogdan) i Bović (Ivančević Vladimir) 6 svećenika i 1 teolog 11. srpnja 1941. Vukovar Vukovar (3X) (Rozobarić Jovan, Šijaković Jovan, Trivo Bugarski), Markušica (Krunić Stevan), Negoslavci (Ostojić Petar), Bršadin (Radivojević Nikola) 5 svećenika i 1 kateheta 15. srpnja 1941. i 27. kolovoza 1941. Zagreb Zagreb (Simeunović Nikola, Vitković Dimitrije – sam iselio) 1 svećenik i 1 predsjednik crkvenog suda 5. srpnja 1941. i 21. kolovoza 1941. Kao što je iz tablice vidljivo, hapšenja svećenika na području hrvatskog dijela NDH odvijala su se uglavnom u srpnju 1941, a hapšeni su svećenici u području sjeverne Hrvatske. Dakle s područja Dalmacije i Like pravoslavni svećenici nisu transportirani u Srbiju. Razlog tome vrlo vjerojatno leži u činjenici što je to podučje već tada bilo ili pod talijanskom upravom ili što su na tome području ustaše planirali na drugi način (likvidacijom) riješiti "srpski problem". Najopsežnija hapšenja svećenika provedena su u kraju koji je bio u to vrijeme najmirniji i gdje pravoslavni Srbi nisu ni pomišljali da bi se suprotstavili novouspostavljenom režimu. Tako je iz bjelovarskog kotara iseljeno čak 9 svećenika, a iz kotara Daruvar sedam svećenika. S područja Gline iseljen je organizirano tek jedan svećenik, dok su ostali pobjegli prije iseljavanja.50 Jedan dio svećenika je pušten iz logora u Capragu. Radilo se o svećenicima koji su po nacionalnosti bili Ukrajinci, Makedonci, Crnogorci ili Rusi. Naime, već početkom kolovoza 1941. uslijedila je uputa prema kojoj se od hapšenja, deportiranja i gubljenja posla izuzimaju žitelji rumunjskog, makedonskog (bugarskog), ruskog i ukrajinskog podrijetla, kao i oni Crnogorci koji se nisu ogriješili o interese hrvatskog naroda... 51 I prije izdavanja te upute pušteni su iz logora u Capragu svećenici koji su pripadali tim nacijama. Kao dobar primjer može poslužiti kotar Grubišno Polje gdje su od šest uhapšenih svećenika dva bili Crnogorci, a jedan Rus. Čini se da je Anatolije Paradijev, paroh iz Turčević Sela, pušten na slobodu, budući da je po nacionalnosti bio Rus, te da mu je oduzeta imovina vraćena.52 Pušteni su i parosi Petar Samardžić iz Velike Barne i Petar Bulajić iz Velike Peratovice budući da su bili Crnogorci. Oni su odmah podnijeli molbe za iseljenje u Crnu Goru.53 Sličan je slučaj bio i s parohom iz Salnika, iz kotara Križevci, također Rusom, koji je 24 sata po hapšenju pušten iz logora u Capragu. Pravoslavni svećenik iz Lovske u kotaru Pakrac, Petar Popov, podrijetlom Rus, nije ni hapšen, baš kao ni Andrija Rajčević, pravoslavni svećenik podrijetlom Crnogorac iz Čaglića, koji je najavio iseljenje Kotarskoj oblasti u Pakracu.54 Primjera je bilo još. Nakon iseljavanja pravoslavnih svećenika pravoslavne su crkve zapečaćene, a njihova je imovina konfiscirana u korist države.55 Nakon pohapšenih pravoslavnih svećenika i deportiranih obitelji solunskih dobrovoljaca na red su došli trgovci, posjednici, istaknuti seljaci, učitelji, obrtnici i gostioničari. Preseljavanja su trebala započeti sistematičnim pripremama. Tako je Državno ravnateljstvo za ponovu zatražilo od Ekonomskog instituta popise stanovništva po vjeroispovijesti iz 1931. za sve kotareve, a potom su tražili od svih kotarskih predstojnika da im pošalju popise državnih i samostalnih službenika te umirovljenika za područje pojedinog kotara. Tako su popisani svi liječnici i odvjetnici grčko-istočne vjere izvan Zagreba. Takvih je među odvjetnicima (barem evidentiranih na popisu Državnog ravnateljstva za ponovu) bilo 75 (od toga na području današnje Hrvatske 53).56 Za ljekarnike Državno ravnateljstvo za ponovu dobilo je podatke od Ljekarničke komore. Tako je od ukupno 342 ljekarnika učlanjena u Ljekarničku komoru njih 39 bilo Srba. Većina njih imala je svoje ljekarne u Srijemu i na području Bosne i Hercegovine. 57 Prema popisu liječnika 88 je liječnika pravoslavaca (što izvan Zagreba, što u Zagrebu).58 Popisi nisu rađeni samo na državnom nivou, već i na lokalnim nivoima. Tako su pojedine kotarske oblasti dostavljale popise nepoćudnih. Nadobudni povjerenik za kotareve Ilok i Šid dostavlja Državnom ravnateljstvu za ponovu brojčani popis opasnih i nepoćudnih pojedinaca i obitelji s područja ova dva kotara. Radilo je o ukupno 262 obitelji.59 Popisi državnih službenika grčko istočne vjere sačuvani su za područje kotareva Vukovar, Vinkovci, Slunj, Varaždin, Karlovac60 i Slavonski Brod.61 Takvi su popisi omogućivali lakše detektiranje onih koje treba uhapsiti. Uostalom, postojali su i posebni popisi koji su sadržavali sve one koje je trebalo momentano uhapsiti. Takvih popisa nije sačuvano mnogo, ali su znak da su oni egzistirali na području čitave NDH, a ne samo u kotarskim oblastima za koja su sačuvani.62 Jedan dio uhapšenih odveden je u logore (u početku u Jadovno, kasnije u Jasenovac), a drugi su bili predviđeni za iseljavanje. Neki od njih sami su iselili, dok su drugi bili organizirano preseljeni u transportima preko logora u Bjelovaru, Požegi i Sisku (Capragu). Masovna iseljenja Srba iz Hrvatske Za istraživanje teme masovnih iseljavanja Srba iz Hrvatske nije dovoljno samo ustanoviti broj iseljenih iz pojedinog kotara, već je važno da se ustanove i okolnosti u kojima su vršena preseljenja i iseljenja. Masovna organizirana iseljavanja Srba iz NDH započela su u srpnju 1941. Prvi na redu bio je grad Zagreb, u kojem su pravoslavni u prijeratnom periodu činili značajnu vjersku manjinu. Prema popisu iz 1931. u gradu Zagrebu pravoslavnih je bilo 13279, od čega su veliku većinu sasvim sigurno činili Srbi. Konkretne mjere za iseljavanje srpskog stanovništva iz Zagreba neposredno nakon proglašenja NDH, poslužile su ustašama kao uzor za dalji rad. Redarstveno ravnateljstvo je naredbom od 7. svibnja 1941. zapovjedilo iseljavanje svih Židova i Srba iz sjevernih dijelova grada Zagreba.63 Tako je jedan dio Srba iseljen iz boljih dijelova grada u siromašnije dijelove južno od pruge (Goldstein, 2008: 142-143). Dakako, radilo se o stanovima za koje su bili zainteresirani ustaški funkcionari, dok su ostali stanovi i kuće iseljeni nakon deportacije Srba iz Zagreba u logor Sisak ili direktno u Srbiju. Ustaške su vlasti preko Državnog ravnateljstva za ponovu popisivale Srbe u Zagrebu. Sasvim je očito da su postojali poimenični popisi svih Srba u Zagrebu budući da su hapšenja koja će slijediti izvedena vrlo precizno i ciljano. Tako su na primjer posebno popisani liječnici Srbi, kojih je u Zagrebu bilo četrdeset i jedan, a njihove kuće i ordinacije uglavnom su bile smještene na atraktivnim lokacijama (Svačićev trg 13, Mesnička 7, Tomislavov Trg 20, Trenkova 7, Preobraženska 2, Bogovićeva 2, Mihanovićeva 3, Gundulićeva 36....).64 Slično je popisano i 16 odvjetnika koji su "grčko-istočne vjere". Popisani su i svi trgovci, industrijalci, trgovački zastupnici, bankari, apotekari i obrtnici, njih 94. Uz njih stoje informacije na kojim adresama im se nalaze radnje, stanovi, da li imaju posjede, kojim se obrtom bave, da li posjeduju dionice, da li su članovi zadružnog osiguranja (da li posjeduju životno osiguranje ili osiguranje nekretnina), kolika je vrijednost inventara njihove radionice i kolika je ukupna vrijednost njihove imovine. Iz popisa je vidljivo da su informacije o pojedincima pažljivo prikupljene i da se uglavnom radi o bogatim pojedincima za čiju su imovinu, sasvim očito, ustaške vlasti imale interes.65 Usko vezano uz popisivanje Srba u Zagrebu bilo je i otpuštanje Srba iz državnih službi. Naime, već 10. svibnja 1941. izdana je naredba Ministarstva unutrašnjih poslova NDH u kojoj se navodi da se iz službe moraju otpustiti svi Srbi iz Srbije i Crnogorci. Od ostalih Srba trebalo je otpustiti one koji su se isticali svojim radom protiv interesa hrvatskog naroda. Jedan je dio Srba i dalje zadržan na svojim radnim mjestima, ali više nisu mogli ostati na vodećim položajima. U Zagrebu je velik broj Srba bio zaposlen na željeznicama. Veći broj njih, budući da su bili u najvećem postotku Srbi iz Srbije, bili su otpušteni (Milošević, 1981: 131.). Nakon ovih odredbi i spomenutih sastanaka na kojima je dogovoreno preseljavanje srpskog stanovništva iz NDH u Srbiju, prvi na redu bili su Srbi u Zagrebu. Tako su prva iseljavanja Srba iz Zagreba poduzeta 5. srpnja 1941. U prvom je transportu iz Zagreba iseljena 261 osoba. U drugom transportu, koji je poduzet 11. srpnja iz Zagreba je iseljeno 80 osoba, a u trećem, koji je uslijedio 15. srpnja 1941. iz Zagreba je iseljeno 375 osoba. Prva dva transporta iseljena su direktno u Srbiju, a treći je iseljen preko logora u Capragu. Poimenični popis iseljenih pokazuje da je od 375 osoba iseljenih iz Zagreba u Caprag, njih 343 transportirano u Srbiju dok su ostali pušteni svojim kućama. Najčešći razlog puštanja bio je prijelaz na rimokatoličku vjeroispovijest, ali se iza toga vrlo često krilo prijateljstvo s utjecajnim osobama iz vlasti ili potkupljivost ustaških činovnika. Sljedeća preseljenja na području NDH izvršena su na području Banije, iz kotara Petrinja. Prema spisku koji je izradilo Državno ravnateljstvo za ponovu s područja Petrinje preko logora u Capragu iseljene su 793 osobe i to iz naselja Petrinja, Nebojan, Blinja, Glinska Poljana, Moštanica, Petkovac, Gora, Slana, Strašnik, Staro Selo, Mlinoga, Sunja, Velika Gradusa, Drljače, Blinjski Kut, Bestrma, Mađari, Četvrtkovac, Jabukovac, Petrinjci, Cepeliš, Kinjačka, Vukoševac i Radonja Luka.66 Čini se, prema dostupnim dokumentima, da su prva hapšenja, nakon uhićenja pravoslavnih svećenika, na području Petrinje započela 13. srpnja 1941. Toga su dana u samoj Petrinji uhapšene 73 osobe, uglavnom boljestojećeg imovnog stanja, ako je suditi po njihovim zanimanjima. Sljedećeg dana uslijedilo je hapšenje na području Blinje. 14. srpnja u logor u Capragu sprovedene su 53 osobe, a iz njihovih generalija vidljivo je da su uhapšeni zaposleni pojedinci, istaknuti obrtnici (mlinari, trgovci), učitelji i bogatiji seljaci te njiihove obitelji. Istoga dana pohapšeni su i Srbi na području općine Gora, njih 117. Uz njih, uhapšeno je i pet pojedinaca koji su imali prebivalište izvan nabrojenih općina, a koji su podrijetlom bili iz kotara Petrinje.67 Dakle, u dva dana uhapšeno je i sprovedeno u logor u Caprag 238 ljudi. Vidljivo je da su hapšeni Srbi s područja općine Jabukovac te općina Sunja, Gradusa, Blinja i Petrinja. Vrlo je vjerojatno da je sljedećih dana izvršeno hapšenje na području istih ovih općina te da su uhićenici sprovedeni u logor u Capragu, a odande 1. kolovoza, koliko je vidljivo iz raspoloživih dokumenata, u logor Požega, odakle su odvedeni u Srbiju. Na području ostalih banijskih kotareva (Dvor, Glina, Vrginmost i Kostajnica) nije bilo organiziranih masovnih iseljavanja, već samo pojedinačnih odlazaka (što legalnih uz propusnicu, što ilegalnih bez propusnice), što je vjerojatno uzrokovano ranim ustankom na području Banije. Prema poimeničnom popisu iseljenika iz kotara Petrinja vidljivo je da ih je iz Petrinje i okolice iseljeno 817. S područja Siska iseljeno je bilo preko logora u Capragu 1. kolovoza 17 osoba, 4. kolovoza 25 osoba, 7 kolovoza 66 osoba (uglavnom iz Pokupskog Palanjka i Siska), 10. kolovoza 29 osoba i 25. kolovoza 2 osobe.68 Preko logora u Požegi iseljena su 4 čovjeka 6. kolovoza.69 Na području kotara Grubišno Polje, gdje je ustaški teror započeo najranije, odnosno već 26. travnja 1941. hapšenjem oko 560 Srba iz Grubišnog Polja i okolice i odvođenjem uhapšenika prvo u logor Danicu, a potom na Jadovno, odakle se nitko nije vratio, iseljavanja su poduzeta između 4. kolovoza i 12. kolovoza. Samo u prva dva dana hapšenja, dakle 4. i 5. kolovoza 1941. godine, u logor u Bjelovaru su sprovedene 282 osobe iz Malih Zdenaca, Grubišnog Polja, Orlovca i Poljana.70 Prema transportnim listama pristiglih u logor u Bjelovaru vidljivo je da su 6. i 7. kolovoza u logor primljene 594 osobe iz Male Jasenovače, Rašenice, Velike Peratovice, Male Barne, Male Peratovice, Rastovca, Trojeglave i Brzaje.71 Dana 7. kolovoza primljeno je još 284 ljudi iz Malog Grđevca, Zrinske i Gornje Kovačice.72 Sljedećeg dana, 8. kolovoza, u logor je dopremljeno 356 osoba iz Velikog Grđevca, Pavlovca i Donje Kovačice, a 9. kolovoza 475 seljaka iz Grubišnog polja, Velike Barne, Sibenika, Cremušine i Topolovice.73 U logor Bjelovar je još 15. kolovoza primljeno 14 iseljenika, od čega će ih svega troje biti deportirano u Srbiju.74 Deportacije Grubišnopoljaca iz Bjelovara za Zemun uslijedile su 8. kolovoza (3 osobe)75, 11. kolovoza (354 osobe)76, 14. kolovoza (463 osobe),77 17. kolovoza (171 osoba)78 i 20. kolovoza (296 osoba)79. Dana 22. rujna u logoru u Bjelovaru nalazilo se svega 5 osoba s područja kotara Grubišno Polje. Dakle, prema svemu sudeći iz kotara Grubišno Polje u logor u Bjelovaru transportirana je 2005 osoba, a iz logora je u Srbiju, prema popisinim listama iz logora Bjelovar iseljeno 1287 ljudi. Neki su, dakako, pušteni kućama. Ostatak je iseljen preko logora u Capragu i logora u Požegi. Iz logora u Capragu iseljeno je 13. kolovoza iz kotara Grubišno Polje 549 osoba, 16. kolovoza 113 osoba, 19. kolovoza 312, 22. kolovoza 20 osoba, a 25. kolovoza jedna osoba.80 Preko logora u Capragu iseljene su još 84 osobe s područja kotara Grubišno Polje koje su dopremljene 11. kolovoza iz logora u Bjelovaru.81 Dana 13. kolovoza iz kotara Grubišno Polje dopremljeno je u logor Požegu 350 osoba uglavnom iz sela Velika Dapčevica, Lončarica, Grubišno Polje, Donja Rašenica, Gornja Rašenica, Jasenaš i Orlovac, a 14. kolovoza dopremljene su još 4 osobe. Prema evidenciji logora u Požegi 18. kolovoza 274 osobe iz kotara Grubišno Polje otpremljene su u Srbiju iz logora Požega, a 24. kolovoza još 74 osobe.82 Popis koji je napravljen prilikom iseljavanja Srba s područja kotara Grubišno Polje otkriva činjenicu da je samo iz tog kotara iseljeno 585 obitelji s 2486 članova.83 Prema evidenciji Državnog ravnateljstva za ponovu iz kotara Grubišno Polje iseljeno je do 3. rujna 1941. sveukupno 2526 osoba, što je daleko najveći broj iseljenika uopće iseljen s područja nekog kotara preko sabirnih logora.84 Spomenuti popis od 585 obitelji s poimeničnim popisom kućegospodara ili kućegospodarica pojedine obitelji otkriva kako je iseljavanje izvršeno iz 32 naselja kotara Grubišno Polje, a kako je najviše osoba iseljeno iz naselja Velika Barna (239) i Grubišnog Polja (220), a najmanje iz Ivanovog Sela (6) i Poljana (2). Prema poimeničnom popisu iseljenika s područja kotara Grubišno Polje je iseljeno 2721 osoba. Iz kotara Bjelovar iseljavanja su, uz ona na području kotara Grubišno Polje i iz Banje Luke bila najmasovnija. Između 12. i 16. srpnja 1941. iz ovog je kotara u logor Bjelovar prebačeno 1162 ljudi.85 Tijekom kolovoza 1941. iseljeno je iz NDH iz kotara Bjelovar 2039 osoba. U prvom transportu 2. kolovoza 1941. iseljeno je 505 osoba iz kotara Bjelovar (pretežno iz općina Predavac, Bjelovar, Velika Pisanica i Kapela).86 Istovremeno tijekom 1. i 2. kolovoza uhapšeno je 578 osoba s područja općine Severin.87 Dana 5. kolovoza poduzeto je iseljavanje iz logora Bjelovar, također Srba iz kotara Bjelovar, njih 495 (uglavnom iz općina Bjelovar, Velika Pisanica, Kapela, Veliko Trojstvo i Predavac). Dana 8. kolovoza 513 Srba iz kotara Bjelovar (općine Severin i Bjelovar) otpremljeno je u Srbiju, 88 a dana 11. kolovoza ih je 37 tranportirano u Caprag i odande u Srbiju.89 Preko logora u Capragu iseljeno je još 12 osoba 13. kolovoza, a prije toga 34 osobe 1. i 10. kolovoza (radilo se o svećenicima i članovima njihovih obitelji).90 8. kolovoza je pristiglo u logor u Bjelovaru 204 osoba, pretežno iz općina Bjelovar i Ivanska,91 a 15. kolovoza 209 iz okolice Bjelovara i Narte.92 Dana 14. kolovoza iseljeno je 42 osoba iz okolice Narte preko logora u Bjelovaru. 93 Dopremljeni su iseljeni preko logora u Bjelovaru 17. kolovoza 1941, i to njih 330 iz kotara Bjelovar.94 20. kolovoza iseljena je 71 osoba iz kotara Bjelovar preko logora u Bjelovaru.95 Prva masovna iseljavanja s područja Moslavine započela su početkom kolovoza 1941. Dana 3. kolovoza 1941. iz sela Šumečani, Graberje, Derežani, Milaševac, Grabovnica, Blatnica, Bosiljevo, Gornji Marinkovac, Donji Marinkovac, Laminac, Dragičevac, Lipovčani, Dubrava, Stara Marča, Marčani i Graberje iseljene su 182 osobe u logor u Bjelovar.96 Od toga ih je 165 deportirano u Srbiju. Dakle, prema izvještaju Kotarske oblasti u Čazmi, toga su dana iseljene 44 pravoslavne obitelji.97 Prema transportnoj listi iz logora Bjelovar 162 osobe iz kotara Čazma transportirane su u Srbiju 11. kolovoza 1941. godine, dakle, osam dana nakon što su uhapšene.98 Dana 20. kolovoza transportirane su još tri osobe iz logora u Bjelovaru,99 a 22. kolovoza jedna iz logora u Capragu. Iz kotara Kutina iseljeno je svega 46 osoba preko logora Caprag. 27. rujna 1941. Od 46 transportiranih svega je 1 bio iz same Kutine dok su svi ostali Srbi bili iz Moslavačkog Selišta.100 Najmasovnije iseljavanje trebalo je biti provedeno na području kotara Garešnica, gdje je Srba bilo daleko najviše. Hapšenja na području kotara Garešnica poduzeta su 21. i 22. kolovoza 1941. O tome svjedoči i transportna lista zatočenika dopremljenih u logor u Bjelovaru toga istog dana te izvještaj Kotarske oblasti u Garešnici o iseljavanju 105 srpskih obitelji s područja kotara.101 Hapšenje je proteklo bez ijednog incidenta, a vlak iz Garešnice za Bjelovar krenuo je sa zatočenicima u 3 i 20 ujutro. Toga je dana s područja kotara Garešnica u logor Bjelovar dopremljena 531 osoba. Uhapšenici su dopremljeni s područja Podgarića, Oštrog Zida, Podgoraca, Krivaje, Potoka, Bereka, Garešnice, Velikog Pašijana, Dišnika, Popovca, Velikih Zdenaca, Velikog Vukovja, Bršljanice, Stupovače, Rogože, Kutinice, Malog Vukovja, Čaira i Brinjana.102 Međutim, za razliku od Srba iz čazmanskog kotara, koji su bili iseljeni u tjedan dana nakon što su pristigli u logor, Srbi s područja kotara Garešnice su se još 22. rujna 1941, dakle mjesec dana nakon što su uhapšeni, nalazili u logoru Bjelovar. O tome svjedoči popis zatočenika u logoru Bjelovar od toga datuma. Naime, broj od 531 osobe koje su dopremljene 22. kolovoza podudara se s brojem osoba s područja kotara Garešnica koje se 22. rujna 1941. nalaze u logoru.103 Srbi iz kotara Garešnica nisu iseljeni u Srbiju, već su vraćeni svojim kućama iz logora Požega u listopadu i studenom 1941. Masovna iseljavanja Srba s područja Podravine i križevačkog kotara uslijedila su u kolovozu 1941. godine. Najsistematskija iseljavanja provedena su na području kotara Ludbreg i kotara Đurđevac. Na području Koprivnice i Križevaca iseljavanja su također provođena, ali u manjim razmjerima, osim u slučaju sela Osijek Vojakovački. S područja kotara Đurđevac, gdje su Srbi bili nastanjeni samo u Grabovnici, Velikoj i Maloj Črešnjevici nedaleko Pitomače, iseljeno je 16. kolovoza 1941. godine 19 srpskih obitelji,104 a s područja općine Rasinja, koja je u to vrijeme potpadala pod kotar Ludbreg, iseljeno je istog dana 66 srpskih obitelji.105 Očigledno su iseljavanja bila koordinirana. Istog dana i u sljedećih nekoliko dana iz kotara Koprivnica, pretežno iz općine Sokolovac (iz sela Veliki Poganac, Radeljevo Selo, Sokolovac, Lepavina, Srijem, Mali Grabičani, Mala Mučna, Veliki Grabičani, Velika Mučna, Grdak, Prnjavor, Mala Branjska, Vrhovac, Veliki Botinovac i Rasinjica), ali i iz grada Koprivnice, iseljeno je 146 osoba. Dana 17. kolovoza u logor u Bjelovaru pristigle su 764 osobe.106 Iseljenici su bili iz kotara Ludbreg, Koprivnica i Đurđevac. Dana 19. kolovoza iseljeni su Srbi iz područja kotara Križevci. Iz Osijeka Vojakovačkog iseljavanje je bilo potpuno, dok su iseljavanja iz Malih Sesveta, Pobrđana, Vojakovca, Kraljevca, Svetog Ivana Žabna i Brezovljana bila samo djelomična. Toga su dana iseljene 364 osobe iz Osijeka Vojakovačkog, 9 iz Vojakovca, 3 iz Velikih Grabičana, 16 iz Križevaca, 2 iz Svetog Ivana Žabna, 3 iz Kraljevca, 18 iz Brezovljana, 5 iz Rovišća, 3 iz Velikog Brezovca, 2 iz Radeljeva Sela, 6 iz Rasinjice, 6 iz Velikog Poganca, 2 iz Sokolovca, 4 iz Gradeca i 2 iz Male Mučne.107 Prilikom iseljavanja s područja kotara Ludbreg iseljenici su popunjavali upitni list u kojem su pitanja bila vezana ponajprije za pokretnu i nepokretnu imovinu, a potom i za politička opredjeljivanja.108 Za ostale kotareve takav upitni list nismo pronašli, što ne znači da ga iseljenici nisu popunjavali. Iseljavanja Srba u Srbiju iz Podravine i križevačkog područja iz logora u Bjelovaru poduzeta su u vrlo kratkom roku. Već 20. kolovoza jedan dio dopremljenih u logor Bjelovar otpremljen je u Srbiju. Tako su toga dana otpremljeni Srbi iz područja kotara Đurđevac, njih 83 te 60 iz kotara Ludbreg (njih 18 iz Ivančeca, 13 iz Segovine, 11 iz Prkosa i 18 iz Belanovog Sela).109 Tri dana kasnije uslijedila je masovna deportacija podravskih Srba u Srbiju. Toga 23. kolovoza u Srbiju je deportirana 601 osoba (438 s područja kotara Ludbreg, 142 s područja kotara Koprivnica i 21 s područja kotara Križevci).110 To bi značilo da je nakon 23. kolovoza 1941. s područja kotara Ludbreg, kotara Koprivnica i kotara Đurđevac u logoru u Bjelovaru ostalo vrlo malo ljudi, odnosno da je s područja kotara Križevci u logoru ostalo mnogo zatočenika. O tome svjedoči i popis osoba koje su ostale u logoru u Bjelovaru 22. rujna 1941. Od sveukupno 1523 osobe, njih 386 potjecalo je iz kotara Križevci, 7 iz kotara Koprivnica i 26 iz kotara Ludbreg.111 Od toga ih je 26 iseljeno iz kotara Križevci, 10 iz kotara Ludbreg i 9 iz kotara Koprivnica iz logora Bjelovar u Srbiju 26. rujna 1941.112 Iz zapadne Slavonije, nakon iseljavanja u lipnju, koje nije bilo provedeno preko sabirnih logora u Capragu, Bjelovaru ili Požegi, iseljavanja su započela u kolovozu 1941. Pravoslavni svećenici i članovi njihovih obitelji, njih 24, iseljeni su u logor Caprag 15-16. srpnja i iz istog logora transportirani 1. i 4. kolovoza u Srbiju. Dana 6. kolovoza u logor Caprag poslano je 85 osoba s područja općine Nova Bukovica, 7. kolovoza u isti logor iz općine Ćeralije i Nova Bukovica također 54 osobe, a 24. kolovoza iz različitih mjesta kotara Podravska Slatina 49 osoba. 113 Iz Capraga je u Srbiju iseljeno troje Srba 1. kolovoza, 4. kolovoza 21 osoba, 10. kolovoza 139 osoba i 27. rujna 49 osoba. Preko logora Požega, iz kotara Podravska Slatina iseljeno je 6 osoba. Iz Daruvara je 5. kolovoza iseljeno petnaestak obitelji, a njihova je imovina zaplijenjena u korist Nezavisne Države Hrvatske. Te obitelji nisu iseljene preko logora u Srbiju budući da u popisima preseljenika preko logora nema informacije o organiziranom preseljavanju u tome vremenu iz kotara Daruvar.114 Jedan dio kolonista koji su u lipnju 1941. iz virovitičkog kraja iseljeni u Bosnu početkom mjeseca kolovoza 1941. dopremljeni su u logor Požega. Radilo se o kolonistima iz Gradine, Dijelke, Karađorđeva, Podravskog Sokolca, Nove Gradine... Oni su uglavnom nedugo nakon što su dopraćeni u logor Požegu otpremljeni između 6. i 24. kolovoza u Srbiju.115 U virovitičkom kraju postojala su i sela koja su bila nastanjena starosjedilačkim srpskim stanovništvom. Radilo se o naseljima smještenim uz obronke Bilogore ili u papučkom prigorju (Cabuna, Rezovac, Pčelić, Suhopoljska Borova, Slavonska Pivnica, Gvozdanska i Pepelana, Stara Krivaja, Nova Krivaja i Klisa) te pojedinim selima u virovitičkoj Podravini (Budanica, Dijelka, Gaćište, Naudovac).116 Ta su sela iseljavana uglavnom kasnije od dobrovoljačkih naselja preko logora u Bjelovaru. Dana 8. kolovoza iseljeno je 17 osoba iz Naudovca preko bjelovarskog logora u Srbiju.117 Dana 19. kolovoza 1941. iseljeno je 45 osoba (11 obitelji) iz sela Pčelić,118 a 25. kolovoza iseljeni su seljaci općine Pivnica (sela Klisa, Nova Krivaja, Stara Krivaja, Gvozdanska i Pivnica). U logor Bjelovar iseljeno je 27 obitelji koje su brojale između dva i 23 člana. Na njihova imanja postavljeni su kao povjerenici njihovi susjedi koji nisu iseljeni.119 Nije sasvim jasno po kojem su ključu jedni iseljeni, a drugi ne, iako su i jedni i drugi Srbi. Vrlo je vjerojatno da su iseljeni oni koji su bili boljeg imovnog stanja. Istog dana iseljeno je još stanovnika iz sela Pčelić.120 U logor u Bjelovaru dana 25. kolovoza pristiglo je 553 Srba iz Virovitice i okolice. Njih 29 bilo je iz grada Virovitice, 183 ih je bilo iz općine Pivnica (Pivnica, Klisa, Krivaja, Gvozdanska), 169 iz općine Suhopolje (stanovnici iz Pčelića, Suhopolja, Borove, Rezovca, Trapinske), i 172 iz općine Cabuna (sela Cabuna, Naudovac, Gaćište, Trnovo Polje, Budanica, Jugovo Polje).121 Naknadno su primljeni u logor 27. kolovoza 1941. troje Srba iz Virovitice, troje iz sela Klisa i jedan iz Borove.122 Istih dana, krajem kolovoza, iseljene su i kolonističke crnogorske kuće iz Brezovice i Nove Brezovice u virovitičkom kraju. 29 Crnogoraca bilo je tada deportirano u logor Požegu.123 Prema popisu logora Bjelovar vidljivo je da se 102 srpske obitelji (odnosno 437 osoba) iz kotara Virovitica nalaze 22. rujna u logoru.124 Iz otpremnica za Srbiju iz logora Bjelovar vidljivo je da su Srbi iz okolice Virovitice, njih 483, otpremljeni u Srbiju 26. rujna 1941.125 Čini se, da popis koji su izradile ustaške vlasti 22. rujna nije bio potpun. S područja kotara Nova Gradiška u logor Caprag 13. i 14. kolovoza otpremljeno je 111 Srba.126 Iseljavanja s područja Požege odvijala su se preko logora u Požegi. Cjelokupno iseljavanje obavljeno je u četiri navrata: 7. kolovoza, kada su u logor dospjele srpske obitelji uhapšene u gradu Požegi,127 12. i 13. kolovoza, kada su u logor dospjele 159 osoba iz Pake, Migalovaca, Impijevaca, Ivanovaca i Velikog Bilača iz općine Ruševo, 15. kolovoza, kada su u logor prispjele 109 osobe iz Busnova, Završja, Gornjih Vrhovaca, Tornja i Brestovca iz općina Požeški Brestovac i Stražeman, i 20. kolovoza, kada su u logor dopremljeni Srbi, njih 74, iz Vetova, Hrnjevca i Lukača iz općine Kaptol.128 Dopremljeni Srbi iz kotara Požega u najvećoj su mjeri iseljeni u Srbiju 15. i 24. kolovoza 1941. godine (15. njih 159, a 24. njih 183).129 Iseljavanja iz kotara Donji Miholjac vršena su također preko logora u Požegi. Kao i u slučaju preseljavanja Srba iz kotara Virovitica radilo se o solunskim dobrovoljcima koji su preseljeni u lipnju ili srpnju u sjeveroistočnu Bosnu (okolica Teslića) i odande deportirani početkom kolovoza u logor Požega. Dana 6. kolovoza iseljen je 1 Srbin, 9. kolovoza 25 ih je iseljeno u Srbiju, 12. kolovoza 1941. 281, 15. kolovoza njih 68, a 24. kolovoza 4 (ukupno 379).130 Preko logora u Capragu preseljeno je 28 osoba s područja kotara Donji Miholjac, ali neki od njih su rođeni u kotaru Novska, pa ih se svega 8 vode kao iseljenici iz kotara Donji Miholjac, dok se ostali vode kao iseljenici iz kotara Novska.131 I iz kotara Vukovar iseljenja su izvršena preko logora u Požegi. U jednom navratu, iseljeni su iz samog grada Vukovara najbogatiji Srbi, barem koliko je moguće suditi prema njihovim zanimanjima. Njih 21 prispjelo je u logor Požega 27. kolovoza 1941. Radilo se o trgovcima, parohu, učiteljicama, učiteljima, ljekarnicima, gostioničarima, kotarskim službenicima, posjednicima i studentima.132 U nekoliko navrata iseljeno je sveukupno 44 osobe s područja kotara Vukovar preko logora u Capragu i Požegi. Slično je bilo i sa kotarom Vinkovci, odakle je, također preko logora u Požegi, iseljeno 168 osoba. Radilo se, kao i u vukovarskom slučaju, najčešće o najbogatijim Srbima iz Vinkovaca i članovima njihovih obitelji. Tako su u Vinkovcima uhapšeni advokat, veleposjednik, inžinjer (?), student, trgovac, liječnik, kotarski sudac i brijač te nekolicina ratara.133 Očigledno su ova hapšenja u kotarskim sjedištima bila ciljana i trebala su zastrašiti ostale bogatije Srbe. Zašto su ova Broj iseljenih Srba prema popisu Državnog ravnateljstva za ponovu iz rujna 1941. i prema poimeničnom popisu iseljenika iz 2012. (IMIN) Kotar Popis iseljenih (1941) Poimenični popis (2012) Zagreb 1110 684 Bjelovar 1952 2039 Slavonski Brod 2 14 Čazma 152 166 Donji Miholjac 262 391 Dvor na Uni 1 4 Đakovo 6 7 Đurđevac 85 86 Grubišno Polje 2526 2721 Hvar 1 1 Karlovac 19 20 Križevci 23 52 Koprivnica 142 160 Ludbreg 486 508 Našice 316 402 Nova Gradiška 112 125 Novska 8 30 Ogulin 4 5 Osijek 11 444 Otočac 2 2 Pakrac 2 19 Petrinja 824 817 Podravska Slatina 149 218 Požega 341 346 Sisak 110 143 Valpovo 8 61 Varaždin 2 2 Virovitica 116 730 Vukovar 5 44 Županja 4 6 Daruvar 19 Garešnica 9 Glina 13 Ilok 9 Hrvatska Kostajnica 18 Kutina 46 Vinkovci 177 Vrginmost 21 Ukupno 8781 9875 hapšenja provođena kasnije negoli u ostalim krajevima, može se objasniti jedino velikim brojem prijelaza na rimokatoličku vjeroispovijest u istočnoj Slavoniji i zapadnom Srijemu, relativno značajnom srpskom zajednicom u ovim gradovima i već obavljenim preseljenjima koja nisu urađena preko sabirnih logora, već direktno. Srbi iz vinkovačkog kraja prebačeni su iz logora u Požegi u Srbiju u nekoliko navrata: 12. kolovoza njih četvero, 4. rujna njih 14, 7. rujna njih 15, 15. rujna njih 31, 19. rujna njih 15 i 28. rujna njih 89. 134 Međutim, s područja kotara Osijek hapšenja su bila znatno opsežnija. Iz Osijeka su transporti u logor Požegu pristigli tek krajem rujna 1941, dakle u vrijeme kada su odlazili posljednji transporti u Srbiju. Vidljivo je iz popisa pristiglih iz kotara Osijek 27. rujna 1941. u logor Požegu da se radi o srpskim seljacima iz kotara Osijek, dakle pretežno o osobama koje su nastanjivale sela oko Osijeka, iako je među uhapšenima bilo i obrtnika, željezničara i penzionera. Toga dana je transportom iz Osijeka u logor Požegu pristigla 521 osoba, a 30. rujna još 51. Međutim, s područja kotara Osijek bilo ih je u transportu od 27. rujna 407, a u transportu od 30. rujna 10.135 Već 28. rujna jedan dio dopremljenih Srba iz kotara Osijek iseljen je u Srbiju, dok su preostali iseljeni transportom od 6. listopada 1941. Iz kotara Našice iseljavanja su izvršena preko logora u Požegi i logora u Capragu. Tako je iz ovog kotara iz naselja Sušine, Granice, Rozmajerovac, Vučkovac, Leđanska, Rudolfovac, Ceremošnjak i drugih preseljeno 402 osobe. Od toga ih je 109 preseljeno preko logora u Capragu 10. kolovoza 1941, a ostali preko logora u Požegi.136 Jedan dio dopremljenih u logor Požegu iz sela Granice i Poganovci u kotaru Našice pušteni su svojim kućama u listopadu i studenom 1941. godine. Dakle, ova je tablica precizna samo za neke kotareve. Očito je da za pojedine kotareve tablica koju je izradilo Državno ravnateljstvo za ponovu ne stoji. Rezultati do kojih smo došli istraživanjem, odnosno prebrojavanjem pojedinaca na listama, pokazuju da su najveći nesrazmjeri vidljivi kod kotareva Osijek, Donji Miholjac, Podravska Slatina, Virovitica, Vinkovci i Vukovar. Razlog tome nesrazmjeru jednim dijelom leži u činjenici da su neka od iseljavanja poduzeta nakon pisanja ovog dokumenta (dakle u drugoj polovici rujna) kao na primjer iseljavanja iz kotara Osijek, Vinkovci, Virovitica i Vukovar, a drugi razlog je taj što su pojedini preseljenici s područja Donjeg Miholjca, Podravske Slatine i Virovitice bili dva put seljeni, odnosno prvi put u Bosnu (npr. kolonizirani stanovnici okolice Donjeg Miholjca preseljeni su u lipnju 1941. u okolicu Bijeljine), a drugi put iz Bosne preko logora u Požegi u Srbiju. I kod kotareva za koje tvrdim da je tablica precizna postoje određeni pomaci. Naime, jasno je vidljivo da se kod gotovo niti jednog kotara brojke preseljenika ne slažu u potpunosti. Često je razlog tome nepreciznost ustaških činovnika koji su pojedina sela iz jednog kotara pripisivala drugom kotaru, kao i naknadna otpuštanja pojedinaca ili manjih grupa zatočenika iz logora. Neuredni su i popisi koji su vođeni u logorima, pa ponekad nije sasvim jasno tko je od kuda, osobe u popisima se znaju ponavljati, a imena mjesta znaju biti napisana netočno. Osim toga, broj preseljenika u Srbiju bio je znatno veći, ali se radilo o neorganiziranim prelaženjima u Srbiju, dakle o odlascima koje državne vlasti najčešće nisu mogle i stigle pratiti. Najčešće su ta prelaženja u Srbiju, koja su uglavnom bila ilegalna, bila poduzimana iz graničnih kotareva prema Srbiji. Primjer iz kotara Ilok svjedoči o tome. Tako su iz Iloka prebjegle u Srbiju između 10. travnja i 15. prosinca 1941. najmanje 72 osobe.137 Molbe za neiseljavanje Nakon prvih hapšenja svećenika, a posebno nakon masovnih hapšenja čitavih sela uslijedile su molbe koje su podnosili što pojedinci, što čitava sela, a koja su za cilj imale neiseljavanje iz NDH. Naime, većina Srba u Hrvatskoj nije imala nikakve rođake, ni prijatelje u Srbiji, a samo ih je vrlo malen broj uopće prije Drugog svjetskog rata bio u Srbiji. Strah od nepoznatog, a još više nesigurna egzistencija nije mogla biti povoljno rješenje za Srbe koje su ustaše željeli protjerati. Iako je vrlo malo molbi imalo efekta i bilo pozitivno riješeno, u ovom dijelu teksta treba reći nešto o skupnim molbama koje su stanovnici srpskih sela u Hrvatskoj pisali da ne bi bili iseljeni, ili ukoliko su već smješteni u iseljenički logor, da ne bi bili deportirani u Srbiju. Molbe su imale uspjeha u slučaju nekoliko sela u arešničkom kotaru, sela Poganovci u kotaru Našice i sela Osijek Vojakovački u kotaru Križevci. Treba spomenuti da su i uhapšenici s područja kotara Ludbreg i njihovi rođaci koji su ostali u svojim kućama pisali izuzetno mnogo molbi da bi se vratili svojim kućama, baš kao i iseljenici iz bjelovarskog kotara. Broj sačuvanih pojedinačnih molbi koje su poslane upravo za ta dva kotara ukazuju na činjenicu da su zatočenici bili spremni prijeći na rimokatoličku vjeroispovijest te da su čak bili spremni odstupiti jedan dio svojih imanja NDH zato da bi se vratili svojim kućama. Kod većine pojedinaćnih molbi, posebno kada se osoba već nalazila u sabirnom logoru, a još manje kada je već bila deportirana u Srbiju, nije bilo mogućnosti da se vrati svojoj kući. Čak ni potvrde lokalnih općinskih i kotarskih organa o čestitosti i dobrom vladanju pojedinaca nisu pomagale. O sudbini pojedinaca uglavom je odlučivao zapovjednik logora ili neki visoko pozicionirani ustaški dužnosnik. Sela u Moslavini, iz kojih je u kolovozu odvedeno 75 obitelji prvo u iseljenički logor u Bjelovar, a potom u Požegu, podnosila su molbe Državnom ravnateljstvu za ponovu da ne budu iseljena iz NDH. Takav su dopis poslali i Srbi sela Brinjana između Kutine i Garešnice,138 Vukovja, Rogože, Bršljanice, Stupovače, Čaira, Kutinice i Velikih Zdenaca. Poglavnik krajem kolovoza 1941. odgovara na molbu mještana Velikih Zdenaca da Srbi s područja kotara Garešnica i Grubišno Polje mogu "bez brige ostati u svojim domovima". Srbi s područja kotara Grubišno Polje u većoj su mjeri do toga vremena iseljeni, a Srbi s područja kotara Garešnice djelomično su iseljeni svega dan prije Poglavnikova odgovora. Dopisa je bilo još te oni najvjerojatnije ne bi imali nikakav efekt da nije zaustavljeno preseljavanje Srba u Srbiju od strane Nijemaca početkom listopada 1941. Slično su molili i stanovnici Poganovaca koji su se od kraja kolovoza 1941. nalazili u logoru u Požegi. Srbi iz Poganovaca, predstavnici 172 obitelji, molili su da im se odobri prijelaz na rimokatoličku vjeru, "po potrebi odmah uvdje u logoru". "Svi smo voljni doprinijeti svoj udjel u izgradjivanju nove Hrvatske i postati dobri Hrvati."139 Otpuštanje većih skupina zatočenika iz sabirnih logora U listopadu 1941. postalo je jasno da njemačke vlasti u Srbiji više nisu spremne primati nove preseljenike iz NDH. Na području Srbije razmahao se ustanak, a upravo su se ti novi preseljenici, kojih je ionako ilegalnim i legalnim putem useljenih u Srbiju, već bilo mnogo, mogli priključiti ustanicima. Stoga je trebalo što je moguće brže djelovati i zaustaviti daljnja preseljenja Srba iz NDH u Srbiju. Nijemci su odlučili da posljednje transporte iz logora u Požegi neće biti u mogućnosti primiti. Radilo se o Srbima iz kotareva Ludbreg, Garešnica, Križevci, Našice, Grubišno Polje i Virovitica. Najveći broj ih je bio iz kotareva Križevci, Našice i Garešnica. Dana 14. listopada 1941. ravnatelj Državnog ravnateljstva za ponovu Josip Rožanković izvršio je pregled logora u Požegi i ondje našao još 1335 zatočenika. Za posljednji transport za Srbiju odabrao je 450 osoba i to 362 osobe iz kotareva Ludbreg i Križevci, a 98 osoba iz kotara Garešnica. Ostale iseljenike trebalo je otpustiti kućama (kotarevi Virovitica, Grubišno Polje, Našice), a preostale zatočenike iz kotara Garešnica nakon što se zaprimi popis zakletih članova četničkog udruženja. "Čim se taj popis dobije članovi četničkog udruženja predat će se Ravnateljstvu za javni red i sigurnost, a ostale se treba pustiti kućama". Međutim, Nijemci su odbili primiti taj posljednji transport zbog velikog broja ilegalnih useljenika koji su svakodnevno prelazili preko granice, ali je njemački predstavnik dr. Beissner odlučio da će reagirati da se taj transport primi kod njemačkih vlasti u Srbiji.140 Od toga se transporta ipak odustalo, budući da su krajem listopada obustavljeni svi transporti u Srbiju. Iz logora Požega je 21. listopada 1941. otpušteno kući u Poganovce 180 muških, 176 ženskih i 24 djece, ukupno 380 osoba,141 a potom, 24. listopada 1941, otpušteno je još 311 osoba iz kotara Garešnica. Prilikom otpuštanja iz logora Požega predstavnici obitelji potpisali su da se odriču prava traženja odštete za one pokretnine koje ne bi našli kod kuće, tj. da se ujedno odriču prava na odštetu ako je posjed naseljen.142 Dana 7. studenog otpušteno je još 114 Srba iz kotara Garešnica svojim kućama.143 Iz Osijeka Vojakovačkog, Prkosa i Belanovog Sela 7. studenog 1941. otpušteno je 340 osoba (301 iz Osijeka Vojakovačkog i 39 iz ostalih sela).144 Vidljivo je da je činjenica da su Srbi iz tih sela pušteni kućama uzrokovalo veliku paniku kod voditelja pokretnog ureda za kotareve Đurđevac, Ludbreg, Križevci i Koprivnica A. J. Kapetanovića. "Prema izvještaju ravnateljstva Zavoda za kolonizaciju broj 14722/41 u kome se izvještava da će oko 450 osoba biti povraćenih iz logora iz razloga toga što isti ne mogu biti preseljeni. Nadalje mi se naredjuje da oni koji se vrate natrag dobiju svoju zemlju da ju imam istima izručiti. ... Slobodan sam umoliti ravnateljstvo ponove da bi me što žurnije izvijestili o imenima onih, koji će biti povraćeni svojim kućama."14 Zaključak Protjerivanje srpskog stanovništva iz NDH nije bilo organizirano po onom sistemu kako je planirano. Ustaško rukovodstvo bilo je izuzetno zainteresirano u okviru svoje politike prema Srbima u NDH da iz NDH bude iseljeno što je moguće više Srba. Budući da ustaše nisu birali sredstva u postizavanju toga cilja, teror nad Srbima u NDH u segmentu iseljavanja bio je poprimao najrazličitije oblike. Iseljavanja solunskih dobrovoljaca iz Slavonije koja su poduzeta prije osnivanja Državnog ravnateljstva za ponovu pokazuju neorganiziranost i nesistematičnost prilikom iseljavanja Srba. Nelogičnost njihova premještanja iz jednog kotara NDH u drugi kotar i njihovo vraćanje u Hrvatsku nakon što su primili rješenje nekog bosanskog kotara da se mogu vratiti u bilo koji hrvatski kotar osim u onaj iz kojeg su iseljeni pokazuje da ustaše u početku nisu imali točno određen princip gdje, kako i koga iseliti. Nakon osnivanja Državnog ravnateljstva za ponovu, organiziranja sabirališta u kotarskim središtima i sabirnih logora u Bjelovaru, Capragu i Požegi teror postaje na neki način organiziraniji. Međutim, ustaška se samovolja i dalje jasno pokazuje kroz niz faktora: od samovoljnih puštanja pojedinih uhapšenika, preko sasvim pogrešnih informacija o osobama koje treba uhapsiti do nesistematičnosti prilikom hapšenja. Uz to javljaju se dakako i pljačke srpske imovine (koje su pokatkada samovoljne, a ponekad ozakonjene državnim zakonima), i maltretiranja zatočenika. Drugi oblici ustaškog terora, poput masovnih likvidacija, uzrokuju da sve više Srba nelegalno prelazi iz NDH u Srbiju, što uzrokuje njemačkim vlastima u Srbiji niz problema. Prema njemačkim podacima, u Srbiju je već do kraja srpnja prebjeglo oko 180000 Srba, a čini se da je taj broj do kraja rujna premašio 200000. Međutim, legalnim putem ustaše su iselili iz NDH do kraja rujna, odnosno početka listopada, preko logora u Capragu 5198 osoba, preko logora u Požegi 4494 osobe, a preko logora u Bjelovaru 4700 osoba. Osim toga, u dva transporta iz grada Zagreba u Srbiju je direktno prebačeno 341 osoba, pa bi broj legalno preseljenih osoba iz NDH iznosio 14733.146 Do početka rujna 1941. iz hrvatskog dijela NDH iseljeno je, prema poimeničnom popisu izrađenom 2012. godine, 9875 osoba. Ta brojka nije konačna budući da postoje veći nesrazmjeri za pojedine kotareve. Nijemci su, kao što je spomenuto, zbog ustanka u Srbiji obustavili iseljavanje Srba iz NDH, pa su tako u listopadu 1941. završena legalna preseljavanja Srba iz NDH u Srbiju. Međutim, iz dokumentacije Komesarijata za izbeglice i preseljenike u Beogradu vidljivo je da su ilegalni odlasci pojedinaca u Srbiju bili učestali i u 1942, pa i sredinom rata, u 1943. godini. Dakle, istraživanje iseljavanja Srba iz Hrvatske i čitave NDH nije završeno s 1941. godinom, pa stoga ni brojka od 200000 preseljenika nije konačna brojka onih koji su otišli.
  14. ORGANIZIRANO MASOVNO PRISILNO ISELJAVANJE SRBA IZ HRVATSKE 1941. GODINE Filip ŠKILJAN ∗ Tekst donosi niz informacija o preseljavanju Srba iz hrvatskog dijela Nezavisne Države Hrvatske (NDH) u Srbiju 1941. godine. Preseljavanje je izvršeno između lipnja i listopada 1941. godine u nekoliko navrata. Prvi su iseljavani solunski dobrovoljci u lipnju 1941. godine iz Slavonije i Srijema, a potom pravoslavni svećenici, trgovci i obrtnici iz čitave NDH u srpnju 1941. Na koncu je iseljavano i srpsko pravoslavno stanovništvo iz svih kotareva preko sabirnih logora u Capragu, Bjelovaru i Požegi. Iseljavanje je završeno u listopadu 1941. godine, a jedan manji dio zatočenika pušten je iz logora svojim kućama. Nakon iseljavanja Srba njihovu imovinu (pokretnu i nepokretnu) oduzele su vlasti NDH, a potom je podijelile naseljenicima iz Slovenije, Hrvatskog zagorja, Dalmacije i Hercegovine. Ključne reči: Srbi u Hrvatskoj, NDH, 1941, Drugi svjetski rat, migracije U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) je 1941. godine prema vjeri od ukupno 5655750 žitelja bilo 2993335 ili 52,93% rimokatolika, 772794 muslimana (12,78%), 1809613 pravoslavnih (31,99%), 59281 evangelika (1,05%) i 32372 Židova (0,57%).1 Ustaše su politici istrebljenja Srba i Židova u NDH pristupali u okviru jedinstvene političke kampanje. Biološko istrebljivanje Srba i Židova trebalo je Hrvatima i Muslimanima dati životni prostor. Istrebljivanje Židova svoj uzor je pronalazilo u rasnoj politici, a pitanje Srba postavljalo se kao specifičan problem ustaškog režima. Jedan od oblika rješavanja "srpskog pitanja" u NDH bilo je iseljavanje Srba u Srbiju. U okviru iseljavanja Srba iz NDH posebno je interesantno promatrati iseljavanje Srba iz Hrvatske, dakle iz kotareva koji se ne nalaze u Bosni i Hercegovini, već na području Hrvatske. Organizirana iseljavanja Srba iz Hrvatske su uglavnom poduzeta u Slavoniji, u bjelovarskom kraju, u Moslavini, u Zagrebu, u Podravini i na Baniji. Cilj ovog istraživanja je utvrđivanje približnog broja organizirano iseljenih Srba preko sabirnih logora iz Hrvatske između srpnja i studenog 1941. godine. ∗ Institut za migracije i narodnosti, Zagreb. 1 Izračun je za osnovu uzimao jugoslavenski popis stanovništva od 31. ožujka 1931. kojemu je dodan prirodni priraštaj (Landikušić, 1942: 13). Brojevi stanovništva variraju u drugim publikacijama iz onoga vremena. Zakonodavni okvir Odmah nakon što je uspostavljena Nezavisna Država Hrvatska 10. travnja 1941. doneseni su propisi koji su ozakonili teror i odredili državne institucije koje će teror provoditi. Tako je već 17. travnja 1941. donesena Zakonska odredba za obranu naroda i države (Zakoni NDH, 1941: 15; Hrvatski narod, 18. travnja 1941; Goldstein, Goldstein, 2001: 117; Jelić-Butić 1978, 167- 171). Njome se utvrdilo da svatko "tko na bilo koji način povrijedi ili je povrijedio čast i životne interese hrvatskog naroda ili bilo na koji način ugrozi opstanak NDH ili državne vlasti, pa makar djelo ostalo samo u pokušaju, čini se krivcem zločinstva veleizdaje", a takvoga "ima stići kazna smrti". Dana 25. travnja 1941. donesena je Zakonska odredba o zabrani ćirilice na teritoriju NDH, a Zakonskom odredbom o državljanstvu koja je objavljena 30. travnja 1941. ustanovljeno je da državljanin NDH može postati samo onaj koji je svojim držanjem dokazao da nije radio protiv oslobodilačkih težnji hrvatskog naroda i koji je voljan spremno i vjerno služiti hrvatskom narodu. Iako je ova odredba u sebi nosila klauzulu da državljanin NDH mora biti arijevskog podrijetla, što je u osnovi bilo usmjereno protiv Židova i Roma, pitanje držanja pojedinaca u vrijeme Kraljevine Jugoslavije moglo je biti proizvoljno protumačeno, što bi značilo da je svatko mogao biti optužen za protudržavnu aktivnost i na taj način uskraćen za pravo na državljanstvo. Svega nekoliko dana kasnije, 3. svibnja 1941, donesena je Zakonska odredba o prijelazu s jedne vjere na drugu: njome se određenim kategorijama srpskog stanovništva u NDH omogu- ćavao, u skladu s propisima obiju crkava, prijelaz vjernika jedne vjerske zajednice u drugu vjersku zajednicu (iz pravoslavne u rimokatoličku odnosno grkokatoličku) pod uvjetima reguliranih propisima zakonske odredbe. Početkom lipnja izdana je odredba o ukidanju svih srpskokonfesionalnih puških škola i zabavišta,2 a sredinom srpnja ukinut je naziv srpsko-pravoslavna vjera i određeno je da se ubuduće upotrebljava naziv grčko-istočna vjera.3 Promijenjena su i imena brojnih naselja koja su na bilo koji način podsjećala na Srbiju ili Srbe ili imala srpski predznak. Tako je 25. kolovoza 1941. promijenjeno je ime mjesta Srpske Moravice u Hrvatske Moravice,4 a Mrkonjić Grad je ponovo postao Varcar Vakuf, a promijenjena Organizirano masovno prisilno iseljavanje Srba iz Hrvatske 1941. godine 3 su imena i naseljima u Lici, Slavoniji i sjeverozapadnoj Hrvatskoj.5 Ustaške su vlasti donijele i niz odredaba koje su Srbima u NDH uvelike otežale svakodnevni život. U Sarajevu je 1. svibnja naprimjer zabranjeno svim Srbima i Židovima nositi hrvatske znakove, a isto tako je zabranjeno i isticanje hrvatskih zastava na srpskim i židovskim lokalima.6 Dana 10. svibnja objavljena je u Hrvatskom narodu odredba da Židovi i Srbi moraju u roku od osam dana napustiti sjeverni dio Zagreba, tj. područja sjeverno od Maksimirske ceste, Vlaške ulice, Jelačićeva Trga, Ilice do mitnice. Također je ograničeno kretanje Srbima i Židovima u Zagrebu između 9 na večer i 6 ujutro. Srbima je moguće iz grada Zagreba izaći samo uz prethodno odobrenje mjesne redarstvene vlasti, koje se izdaje samo u važnim slučajevima.7 Srbi su na taj način pretvoreni u građane drugog reda. Iseljavanje Srba iz Hrvatske Ideja o raseljavanju Srba s područja Nezavisne Države Hrvatske javila se odmah nakon uspostave NDH. Nijemci su već 6. svibnja održali u Grazu konferenciju o preseljenju 260000 Slovenaca s područja Donje Štajerske na područje Srbije. Tome se poslu trebalo pristupiti odmah. Nakon toga sastanka u Grazu održana su još dva sastanka u Beogradu polovicom svibnja. Međutim, nakon ta dva održana sastanka došlo je do naglog preokreta u njemačkim planovima. Tako je 4. lipnja u njemačkom poslanstvu održana konferencija na kojoj su prisustvovali s njemačke strane Siegfried Kasche, njemački opunomoćenik u Zagrebu, a sa strane NDH Slavko Kvaternik. Na sastanku je dogovoreno da se Slovenci iz Štajerske premjeste u NDH, a Srbi iz NDH u Srbiju u razdoblju od 4. lipnja do 31. listopada 1941. godine. Deportiranje je trebalo biti obavljeno u tri vala. Prvi val je trebao trajati od 7. lipnja do 5. srpnja, i u tom valu je trebalo biti preseljeno 5000 slovenskih intelektualaca iz Donje Štajerske direktno u Srbiju, izuzev katoličkih svećenika koji su trebali biti deportirani u NDH. Iz NDH su pak trebali biti deportirani u Srbiju pravoslavni svećenici zajedno s obiteljima. Iz Gorenjske je trebalo biti iseljeno oko 4000 intelektualaca uz isti postupak. U drugom valu, između 10. srpnja i 30. kolovoza trebalo je biti deportirano 25000 Slovenaca iz Slovenije u NDH, a NDH je trebala eportirati isto toliko Srba. U posljednjem valu (od 15. rujna do 31. listopada) trebalo je deportirati 65000 slovenskih seljaka s područja Gorenjske u NDH, a NDH je trebala iseliti isto toliko Srba u Srbiju, kao i 30000 Srba kojima NDH ne priznaje status državljanstva.8 Kako bi se dogovor mogao provesti, vlasti NDH su morale osnovati poseban ured za provedbu deportacija. Taj je ured osnovan 20. lipnja 1941. godine pod nazivom Odjel za preseljenje i naseljavanje pučanstva u sklopu Odjela za kolonizaciju. Međutim, tome je odjelu već nakon četiri dana promijenjeno ime u Državno ravnateljstvo za ponovu.9 Na čelu Državnog ravnateljstva za ponovu nalazio se Josip Rožanković. Tomo Grgić je stavljen na čelo Srpskog odsjeka Državnog ravnateljstva za ponovu i on je dobio u zadatak da izvrši "iseljavanje Srba s područja NDH i sve poslove s tim radom skopčane".10 Uz njega su bili Milutin Jurčić, predstojnik ureda za iseljavanje, i Stjepan Vedrina, predstojnik ureda za useljavanje. Na čelo logora u Bjelovaru postavljen je pješački poručnik Stanko Ostojić,11 kojeg je kasnije zamijenio konjički satnik Dragutin Penava (Dizdar, 1990: 105), na čelu logora u Požegi bio je Ivan Stier, a na čelu logora u Capragu Ljubomir Sesseglia (Lisac, 1956: 125-145). Sastanak ravnatelja Državnog ravnateljstva za ponovu Josipa Rožankovića sa svim županima velikih župa uslijedio je 4. srpnja 1941. Na tome sastanku je županima objašnjeno kako treba postupati na lokalnom nivou (Goldstein, 2006: 599). Organizirana masovna prisilna iseljavanja Srba iz Hrvatske Početkom srpnja 1941. Državno ravnateljstvo za ponovu izdaje posebne upute kotarskim načelnicima o formiranju specijalnih ureda za iseljavanje u kotarskim središtima. Osim toga zadatak kotarskih načelnika bio je da odrede i pripreme mjesta tzv. sabirališta za prolazni boravak iseljenika. Ovdje su iseljenici provodili nekoliko dana u posebnim prostorijama, muškarci odvojeni od žena. U sabiralištu je moralo biti pitke vode i rasvjete te je morala biti osigurana liječnička služba. Hapšenja su se odvijala najčešće noću na temelju pismenih, telefonskih i telegrafskih naloga Državnog ravnateljstva za ponovu. Ona su vršena vrlo često uz teror ustaša koji su osobama koje su bile predviđene za iseljavanje oduzimali predmete i novac koji su oni namjeravali ponijeti sa sobom. Svaka uhapšena osoba mogla je ponijeti do 50 kilograma prtljage, a trebala se u trenutku hapšenja u roku od 30 minuta spremiti za put do sabirališta. Prilikom deportacije uhićenika iz sabirališta u logor trebalo ih je opskrbiti hranom (Milošević, 1981: 142). Iseljavanja solunskih dobrovoljaca Solunski dobrovoljci suočili su se s prvim praktičnim problemima već 18. travnja 1941. kada je donesena Odredba o nekretninama tzv. dobrovoljaca. Tom je odredbom Pavelić proglasio dobrovoljačku zemlju, odnosno zemlju koja je podijeljena solunskim dobrovoljcima nakon Prvog svjetskog rata narodnom imovinom i oštećenim Srbima nije dao pravo na odštetu.12 Zemlju solunskih dobrovoljaca Poglavnik je odlučio "pokloniti hrvatskim seljacima", kako stoji u trećoj točki ove zakonske odredbe. Time je Pavelić podijelio Srbe u NDH na dvije skupine: prva skupina su bili Srbi koji su iz Srbije doselili nakon 1900, a drugu su skupinu predstavljali Srbi koji su u NDH bili nastanjeni od prije (Bartulin, 2007: 225). Sljedećeg dana izlazi članak u dnevniku Hrvatski narod "Ispravljena je jedna od najvećih nepravda" u kojem autor članka naziva dobrovoljačku zemlju "srpskom kolonijom" u Hrvatskoj. "Izmislili su pojam dobrovoljca koji ima pravo na zemlju. Kako su dobrovoljcima proglašeni isključivo Srbi, to će na taj način Srbi doći izključivo do te zemlje. Ustaški novinari ističu kako je 639733 jutra podijeljeno agrarnom reformom Srbima kolonistima. Na području Vukovara podijeljeno je 62874 jutara plodne zemlje Srbima, a uslijed kolonizacije broj Hrvata u pojedinim kotarevima kao Našice, Slatina, Virovitica, Osijek, Vukovar, Donji Miholjac, Požega itd. relativno je znatno pao." Već je tada vidljivo što se sprema napraviti sa tom dobrovoljačkom zemljom. "A naši Međimurci, Zagorci, Hercegovci, Podravci, Dalmatinci Gorani itd. neka muku muče u prenapučenim i neplodnim krajevima." Plan je, dakle, preseliti hrvatske seljake na nekadašnju dobrovoljačku zemlju. "To je životno pitanje hrvatskog naroda. Hrvatski seljaci tome doprinašaju time da se sele... Neka niču nova hrvatska ognjišta."13 Zakonskom odredbom o nekretninama tzv. dobrovoljaca izvlaštena je 8581 obitelj (4964 u Slavoniji i 3617 u Srijemu) s 42905 osoba koje su bile nastanjene u 94 sela, a raspolagale su s 75001 jutrom zemlje. Bila je to odredba koja će omogućiti ustašama brojna nasilna preseljenja solunskih dobrovoljaca iz NDH u Srbiju. Veći broj srpskih naselja u istočnoj Slavoniji i zapadnom Srijemu bit će upravo na temelju toga zakona u lipnju 1941. masovno i nasilno iseljen. Prvi iseljenici iz NDH bili su solunski dobrovoljci iz Srijemske Mitrovice koji su u travnju prešli u Mačvu. Gradsko poglavarstvo u Rumi objavilo je 30. travnja da solunski doborovoljci i kolonisti moraju napustiti područje kotara Ruma. Dana 30. travnja iseljeno je selo Žarkovo nedaleko Putinaca, a u iseljavanju dobrovoljaca iz toga sela sudjelovala je i njemačka vojska. Tako su iseljene 103 obitelji. Prvi iseljenici koji su deportirani u Srbiju iz hrvatskog dijela NDH bili su seljaci iz kotara Osijek. Naime, njih osječki ustaše skupljaju već 10. lipnja. Tako Maksim Negovanović iz Divoša pokraj Osijeka kazuje: "Dana 10. VI. 1941. godine došli su ustaši i naoružani vojnici u selo Divoš na kamionima i sa mitraljezima te su sa kamiona sišli i naredili svima nama Srbima da se u roku za jedan sat upakujemo i spremimo da idemo i napustimo naše domove, u tome mi smo odmah počeli da se spremamo i nešto posteljni stvari smo uzeli..."14 Potom su uhapšeni pješice otišli do željezničke stanice u Vinkovcima, a odatle u Gunju, pa zatim u Bosnu i pješice od Brčkog preko Bijeljine do Drine. Slično je bilo i s ostalim kolonističkim naseljima u okolici Osijeka poput Čokadinaca,15 Livane i Briješća,16 Paulin Dvora,17 Ade,18 Palače, Silaša19 i Klise.20 Iz starosjedilačkih naselja poput Bijela Brda iseljavanja su bila pojedinačna, pa tako paroh Lav Dosejdel izjavljuje kako je od 2500 Srba tek 40 njih iseljeno u Srbiju,21 dok je iz Dalja iseljeno u lipnju stotinjak obitelji,22 iz Čepina Organizirano masovno prisilno iseljavanje Srba iz Hrvatske 1941. godine 7 Milan Vujić, četkar iz Osijeka procjenjuje u prosincu 1941. u izbjeglištvu u Zaječaru da je iz Osijeka prisilno iseljeno između 120 i 140 Srba, ali da ih je znatno više izbjeglo pred ustaškim terorom svojevoljno (čak između 2000 i 2500 Srba).25 Prvi iseljenici koji su deportirani u Srbiju s područja kotara Podravska Slatina bili su seljaci iz sela Ilmin Dvor. 26 Radilo se o solunskim dobrovoljcima koji su na virovitičko i slatinsko područje naseljeni nakon Prvog svjetskog rata. U kotaru Virovitica velik broj solunskih dobrovoljaca iseljen je 28. lipnja 1941, dakle prije posebnih uputa koje su dobili kotarski načelnici o formiranju ureda za iseljavanje u kotarskom središtu.27 Iseljavanja solunskih dobrovoljaca izvršena su i na području kotara Donji Miholjac odakle je u lipnju 1941. godine iseljeno najmanje 400 obitelji28 i iz okolice Đakova odakle je iseljeno oko 70 obitelji (Milošević 1981: 124-125). Samo iz mjesta Novi Hrkanovci iseljeno je u Mramorac, kotar Smederevska Palanka, 40 obitelji.29 Savo Lončar iz Viljeva pokraj Donjeg Miholjca dao je iskaz u Komesarijatu za izbeglice i preseljenike u Beogradu: "Na dan 14. VI. 1941. godine oko 4 sati na veče ustaše su došle u naše selo, sakupili sve Srbe na jedno mesto, naredili da stoku ne smemo puštati na polje, pošto će sutra doći Komisija radi procene te stoke, a da mi pripremimo hrane za tri dana, jer ćemo uskoro preko Drine. Na dan 15. VI. 1941. godine ustaše su pošle od kuće do kuće, isterali nas iz naših kuća, natovarili u vagone, i preko Bosne prebacili u Srbiju. Ustaše nam nisu dale da ništa ponesemo od naših stvari, sem po neki mali zavežljaj sa odećom..."30 Specifičan se slučaj dogodio sa selom Kućanci nedaleko Donjeg Miholjca iz kojeg su ustaše, prema iskazu Svetozara Šijana, iselili i starosjedioce i doseljenike i odveli ih do željezničke stanice Polom. Sa željezničke stanice kućama su vratili sve starosjedioce, a koloniste su deportirali u Srbiju.31 Dakako, iseljavanja su provedena i na području kotareva Vukovar i Vinkovci gdje su postojala sela kolonizirana od strane solunskih dobrovoljaca, a odatle su solunski dobrovoljci pretežno prebacivani u sjeverozapadnu Srbiju, odnosno u Mačvu. Tako je samo iz naseobine kolonista Velika Mlaka u općini Antin iseljen 191 Srbin u Srbiju,32 a iseljevanja su poduzeta i iz kolonije Križevci nedaleko Markušice33 te iz Ludvinaca pokraj Bobote,34 Podrinja nedaleko Markušice (cca 180 osoba) i djelomično iz Markušice (oko 40-50 osoba),35 Iz okolice Vukovara iseljeno je djelomično i Borovo, odakle su krajem lipnja 1941. ustaše iselili oko 30 obitelji.36 Iseljena su i pojedina kolonistička sela u kotaru Našice kao selo Bijela Loza, odakle je iseljeno oko 50 obitelji, i selo Vučkovac, odakle se iselilo između 25 i 30 obitelji. Interesantan je podatak da ni Kotarska oblast u Našicama ne zna kamo su iseljeni stanovnici ta dva sela.37 Iz okolice Našica iseljena su i kolonistička sela Ličko Novo Selo, gdje je bilo oko 50 kuća, Gavrilovac, Teodorovac i Brezik, svako sa po 35 do 40 domova.38 Iz Gavrilovca su Srbi iseljeni 24. lipnja 1941. Radilo se pretežno o Srbima kolonistima, ali budući da je u selu bilo i starosjedilaca, i oni su zajedno s kolonistima iseljeni.39 I iz sela Obradovci nedaleko Orahovice tih je lipanjskih dana iseljeno oko 200 Srba kolonista. Za razliku od Srba u Gavrilovcu, Srbi starosjedioci u Obradovcima nisu dirani.40 Ponekad nije jasno po kojem su ključu vršena ta prva iseljavanja. Tako je iz mjesta Sušine u kotaru Našice iseljeno svega pet obitelji u selo Dazdarevo u kotaru Bijeljina, dakle ne izvan NDH. Ni iseljenicima iz Sušina nije jasno zašto su baš oni iseljeni 24. lipnja i nisu sigurni da li su iseljeni po instanci državne vlasti ili samovoljom lokalnih ustaša.41 Iseljavanja solunskih dobrovoljaca iz slavonskih kotara Virovitica, Slatina, Đakovo, Osijek, Valpovo, Našice, Požega, Donji Miholjac i Vukovar vršena su preko Gunje. Iz Gunje su preseljenici prebacivani u Brčko, a potom u Bijeljinu. Navodno ih je ondje bilo do sredine srpnja smješteno najmanje 20000 od čega ih je između 10800 i 12960 preseljeno preko vinkovačkog željezničkog čvorišta (Karakaš Obradov, 2011: 818). Ukupan broj iseljenih solunskih dobrovoljaca kretao se
  15. 06.07.2013 17:45 "Večernji": Internacionalizacija hrvatskog pitanja u BiH ZAGREB/SARAJEVO - Evroparlamentarac iz Hrvatske, HDZ-ovac Ivo Siter zatražio je od Evropske unije (EU) da snažnije podrži pravo hrvatskog naroda u Bosni i Hercegovini (BiH) na ravnopravnost sa ostalim konstitutivnim narodima - Bošnjacima i Srbima. Zagrebački “Večernji list”, u izdanju za BiH, navodi da je to prvi put da se hrvatsko pitanje “internacionalizuje” kroz zvanične institucije EU praktično prvoga dana od ulaska Hrvatske u njeno članstvo. Objašnjavajući na koji način je moguće popraviti poziciju Hrvata u BiH koji su, prema njegovim rečima, najmalobrojniji narod i čija se prava suštinski krše, Siter kaže da je u prvom redu evropskoj javnosti potrebno jasno predstaviti neravnopravni položaj Hrvata u BiH. “Budućnost BiH je u Evropi i stoga je potrebna snažnija politika Evropske unije prema BiH. Ona mora polaziti od tačke da se položaj hrvatskog naroda mora promeniti, jer bez Hrvata nema ni evropske Bosne i Hercegovine”, kaže Siter. Isto tako, dodaje, da svima mora biti jasno da se o budućnost BiH neće odlučivati u Moskvi ili Istanbulu. Saradnja sa Rusijom i Turskom je, kaže, dobrodošla, ali EU ima presudan uticaj, a Hrvati u BiH moraju se prepoznati kao faktor evropeizacije cele države. Upitan koliko će tema susedne BiH biti zastupljena u Evropskom parlamentu, kada je reč o Klubu HDZ-a, Siter kaže da je to deo njihovog izbornog programa i da se zato već prvog dana krenulo sa jasnim porukama da nam je, kako je rekao, evropska budućnost BiH prioritetno pitanje. “S obzirom na to da evropske BiH ne može biti bez Hrvata, jasno je da ćemo insistirati da EU oblikuje politiku koja će osigurati ravnopravni položaj hrvatskog naroda. To je preduslov da BiH može da funkcioniše kao evropska država, što je u interesu svima koji žele stabilnu i prosperitetnu BiH”, rekao je Siter. Govoreći o inicijativi za reformama u BiH, Siter je podsetio da je komesar za proširenje Štefan File na sednici Spoljnopolitičkog odbora Evropskog parlamenta najavio novi krug razgovora s političkim zvaničnicima u BiH. “O tome ćemo i dalje voditi rasprave u EP i kroz parlamentarne rezolucije učestvovati u oblikovanju politike EU”, poručio je Siter. ИЗВОР :танјуг
  16. Датум и вријеме објављивања: 11.5.2013 Кош: Музејска поставка у Јасеновцу не приказује причу о усташком злочинуЗагреб - Бивши члан Управног одбора Спомен-подручја Јасеновац Јулија Кош упутила је писмо амбасадорима у Хрватској у коме их обавјештава да стална музејска поставка у Спомен-подручју приказује лажну, ревизионистичку слику некадашњег концентрационог логора Јасеновац, а не приказује причу о злочину, преносе агенције. - Основни проблем музејске поставке је у томе што су информације о историјској истини о злочину почињеном у Јасеновцу приказане замагљено, уз систематско избјегавање јасног приказивања иједне битне информације.Ова поставка не приказује причу о злочину - наводи се у писму. Јулија Кош каже да музејска поставка посјетиоцима не нуди одговоре на најважнија питања: ко је починио злочин /усташе у Независној Држави Хрватској од 1941. до 1945./, над киме /над Србима, Јеврејима и Ромима, али и заробљеним партизанима/, те зашто и на који начин је почињен злочин /систематским окрутним масовним убијањем, заснованом на усташким расним законима и њиховој општој политичкој идеологији/. - Већ више од седам година упорно пледирам на високе државне функционере да нешто учине на исправљању овог проблема. Али, они су, активно или пасивно, одбили утицати на мијењање ове сталне музејске поставке - каже она. Јулија Кош наглашава да је једини могући закључак да и даље нема никаквог интереса за укидање те срамотне сталне поставке, па чак ни да се у сарадњи са независним стручњацима барем исправе најтежи пропусти. - Ваше екселенције, молим вас да употријебите свој високи утицај, те позовете хрватску Владу и Министарство културе да одмах предузму активности у томе правцу - наводи се у писму амбасадорима у Хрватској. Сутра ће пред музејом у Спомен-подручју Јасеновац бити одржана годишња званична државна комеморација. Систем концентрационих логора Јасеновац представља једно од највећих стратишта у Другом свјетском рату, у којем је између 1941. и 1945. године убијено 700.000 мушкараца, жена и дјеце, углавном Срба, Јевреја, Рома и антифашиста без обзира на вјеру и нацију. Доња Градина представља највеће стратиште у систему концентрационих логора Јасеновац, који је формиран у августу 1941. године, непосредно послије проглашења Независне Државе Хрватске. Од укупног броја страдалих, у Доњој Градини је убијено 366.000. Усташко-фашистичке снаге Анте Павелића у концентрационом логору Јасеновац и највећем стратишту у Доњој Градини проводили су геноцид над Србима Јеврејима и Ромима, ради стварања етнички чисте НДХ. Јасеновачка страва трајала је од августа 1941. године, па све до 22. априла 1945. године. На дан пробоја логораша 22. априла 1945. године у логору Јасеновац била су затворена 1.073 логораша. У пробој је кренуло њих 600, а преживио је 91 логораш. Иако су након Другог свјетског рата у свим земљама фашистичке коалиције концентрациони логори претворени у меморијале, као опомена човјечанству, у Јасеновцу су сви објекти срушени и обрисани су трагови усташког злочина. Извор: ГЛАС СРПСКЕ
  17. Датум и вријеме објављивања: 18.8.2011 11:35 Свједочење дивосељанки које су се успјеле живе извући из Јарчје јамеLatinica Пробијајући се из обруча у Крушковачама, дио народа се нашао у околним шумама и шипражју, а највећи се упутио падинама Велебита и Височице у намјери да се пробије до Почитељске Дулибе. Приликом прочешљавања шуме, усташама је пало у руке 48 мушкараца, жена и дјеце, које су одвели на Аланак, дијелом побили, поклали и полуживе и живе бацили у Јарчју јаму. ЈАРЧЈА ЈАМА је једна од многих крашких појава у средњем Велебиту изнад села Аланка. Као природна ријеткост могла би бити интересантна из туристичких и спелеолошких разлога. Знајући за њу, локлани усташе су предложили да се искористи као масовна гробница за народ побуњених села. Јама је дубока, насала је протицањем надземних и подземних вода, које се повећавају од снијега и падавина, честих у овом дијелу Велебита. Јама има неколико камених прагова, које ерозија воде није могла да разори. Ако баците било какав предмет у јаму, он не стиже до дна, веће се задржава на појединим праговима. Усташе су изабрали ову јаму да би у њу побацали преживјеле људе, жене и дјецу из Дивосела, који су похватан у самом збјегу као и оне који су ухваћени у шуми око Крушковача приликом бјекства. О тешкој трагедији 48 Дивосељана у Јарчјој јами на Аланку под Велебитом испричала нам је Марија Почуча из Дивосела, која је са своје троје дјеце бачена недотучена у јаму, али је успјела да се жива извуче из јаме. Њихове приче преносим у цјелини: Марија Почуча, сељанка Дивосела»На дан 2. августа 1941. године – каже Марија Почуча – избјегла сам са свекром и троје нејаке дјеце у збјег Крушковаче између Дебеле главице и Височице, гдје се налазило много народа из Дивосела, Читлука и Орница. Послије два дана, усташе су извршили напад на збјег у саму зору. Настала је жестока пуцњава на све стране из пушака и пушкомитраљеза. Проломили су се језиви повици усташа: »Опколи, хватај живе.« Киша је падала у току ноћи. Дјеца су била озебла и гладна. Настало је бјежање куд је ко знао, а нико није знао камо бјежати. Нас неколико с дјецом почели смо бјежати к Велебиту. Било нас је неколико жена и дјеце и један стари човјек. Сви смо се били склонили у једну јаму, али су нас усташе примијетили и похватали. Старце одмах убише, а нас остале одведоше у усташки логор у Крушковаче, гдје су прикупљали све оне који су пронађени живи у шуми. Ту је настао нови покољ и крваво оргијање. Тукло се и убијало чиме се стигло. Број убијених није био одређен, већ је жртва бирана према прохтјевима за мучење. Гледала сам својим очима батинање, клање и мучење сваке врсте, а ја и дјеца од страха од земље одскачемо. Сви који су били мало више рањени, одмах су на мјесту убијани. Чим је пала ноћ, из логора су одвојили људе, мушкарце од жена и дјеце и све побили. Нас су прикупили и један од њих одржао нам је говор, рекавши отприлике: - За све су то криви ваши људи, јер се не покоравају властима, а власти се мора покоравати, па ма каква она била. Ко је прав, није морао бјежати од куће, а онај коме је неко од синова, браће или мужева учинио нешто против ове државе нека зна да неће утећи. Сада вам је код куће све уништено. Видите ли колико је ту народа погинуло. Све зато што сте бјежали! Да нисте бјежали од куће, не би вас нико дирао. Свако од вас нека дође у опћину и пријави се, па ћу му дати храну, робу, стоку и све што му је уништено. Сада идемо на Аланак. Тамо ћемо преноћити. Сутра ћете добити исправе и сваки нека иде својој кући и нека више не бјежи. Старији и нејачи нека сједну на кола, возиће се.« »Четвора кола су се брзо напунила старим и изнемоглим народом, и тако кренусмо на Аланак. Пошто смо мало поодмакли, коњи су стали и нису могли даље. Ми смо се одвојили и пошли даље. Усташе су сав народ у колима поубијали и ми их више нисмо видјели. Нама су рекли да је народ из кола пуштен својим кућама, те да ћемо и ми сутра бити пуштени. Кад смо ситгли на Аланак, одмах су нас оградили бодљикавом жицом. Како вам се чини? Запита један од усташа. Рекосмо да нам се чини као ономе ко је у неприлици. Ту су нас задржали један сат, а потом су нас пребацили у шуп сељака Луке Дошена. На вратима шупе су постављени усташки стражари с пушкама и ножевома на пушкама. У шупи смо ноћили двије ноћи, без хране и воде. Тукли су нас, мучили и називали разним погрдним именима. Питали су да ли неко има сат, златан прстен или нешто слично, јер ћемо одговарати ако се то код неког нађе. Дјеца јаучу од глади и жеђи. Траже да пију воде. Дошенов син Милан, усташа, донесе кофу пуну воде и поднесе је под лице сваког дјетета, али ником не даде да пије. Измицао је кофу испред њихових ручица, које су се испружиле да би захватили воде. А дјеца само плачу и вичу: - Дај, дај! Наједном су нас извели из шупе. Било нас је педесет троје. Рекли су нам да нас воде у Госпић, одакле ћемо ићи на рад, да ништа од ствари не носимо, јер ћемо тамо добити све што нам треба. Међутим, умјесто да идемо у Госпић, нашли смо се одједном пред јамом. У јами је већ било чабркљавих (окресано дрвеће са шиљцима) дрва да би се на њих народ набадао и мучио. К јами смо ишли сви, један до другог, а усташе око нас и никуда се не може побјећи. Двојица су нас с ножевима чекали покрај јаме, а двојица су нас држали за руке. Тако су нас боли и отискивали у јаму. Дјецу су моју бацили прије мене, Милку од три године, Душанку од године дана и малог Бранка од два мјесеца. Задали су ми седам рана и бацили ме за дјецом у јаму. Кад смо сви били у јами, бацили су на нас камење и најзад једну бркљу. Дно јаме било је прекривено крвавим лешевима. Они који нису били дотучени, очајнички су јаукали и тражили помоћ, али је није имао ко дати. Било је и живог народа који се могао кретати. Чим је престала пуцњава и бацање камења, ја сам се усправила и рекла: - Тко може, нека иде ван. То сам још једном поновила, али је неко рекао: - Нећемо ван, тамо су усташе. Ја сам се при том два пута онесвијестила и чим је несвијест попустила, помоћу баченог дрвета успјела сам се извући из јаме ван с мишљу да радије погинем него да се и даље мучим. Била сам сама, јер нико од живих није хтио са мном. Дјеца су била мртва. При изласку из јаме нисам нашла усташе. Даље нисам могла већ сам се увукла у грм и чекала залазак сунца. Затим сам кренула шумом изнад Алака, исцрпљена без снаге. Од пада мрака па до зоре успјела сам прећи свега пола километра. Кад сам изашла из шуме, сунце се рађало. Уђем у једну кућицу у којој није било никог, узмем један пешкир и добро се стегнем. Одатле пређем у предио зван Поточине и ту дочекам ноћ. У току ноћи стигла сам својој кући. У њој није било ничега, све је било полупано, опљачкано, стучено. Изишла сам под стог и ту преноћила. Сама сам, ни за ког жива не знам. Двије ноћи и два дана сам ноћила у шуми без икога и ичега. Ту су ме сутрадан нашли Ђуђа и Гојко Вујновић, који су пошли својим кућама послије покоља, да виде је ли ишта остало. Они су ме одатле одвели у Почитељ, гдје сам се прикључила осталим избјеглицама из Дивосела. Међу њима сам нашла три жене које су изишле живе из јаме, Јелу Станић, Марију Почучу Стакину и Саву Јерковић Душанову. Тада сам сазнала да је још двоје људи изишло из јаме.« Тако је завршила своју причу Марија Почуча из Великог Краја, мајка храбрости, која је невиђену снагу показала кад су јој пред јамом истргли из руку троје нејаке дјеце и бацили у јаму. ПЕРА ЦВИЈАНОВИЋ, је други свједок који је успио да изиђе жив из Јарчје јаме и остави нам своју трагичну исповијест, забиљежену за будуће генерације Дивосељана, да буду непрекидно будни према непријатељу. Испричала је слиједеће: »Ја сам се сакрила са својом породицом у шуми Крушковаче. Мислила сам да смо тамо потпуно сигурни. Још мој муж Дмитар рече: Е, овдје нас не би нашли да нас траже и годину дана. Али оно што је за нас изгледало немогуће, ипак се догодило. Међу усташама који су претраживали шуму била је неколицина из оближњих села, који су познавали сваку стазу. Опколише нас и искрснуше пред нас са свих страна. Њихови заповједници рекоше нам да се ништа не бојимо, јер да ће нас одвести на сигурно мјесто у Госпић. Довели су нас до неких кућа у засеоку Аланак. Овдје су скупљени на једном мјесту, сви они које су тога дана усташе ухватили, млади и старији, мушкарци, жене, дјевојке и дјеца од најмањих до старијих дјечака. Усташке крваве бајонете и униформе и њихови избезумљени животињи погледи нису обећавали ништа друго. Везаше нам свима руке на леђа и поведоше нас. Ускоро видјесмо да нас не воде у правцу Госпића, већ у гушћу шуму Велебита. Знали смо да нам се приближава крај. Уз очајну вриску дјеце и мајки дођосмо до дубоке, на први поглед покривене, јаме – провалије. Онако као смо редом долазили, усташе су једног по једног пробадали бајонетима и бацали у провалију. Видјела сам својим очима како сусједи и остали људи, полуживи, полузаклани, стрмоглавице падају у јаму. Усташе су урлали од весеља, наслађујући се млазевима крви, која је куљала из прободених тијела. Догураше и мене до провалије. Отимала сам се, али су ме њих двојица догурали. Трећи ме прободе и гурне бајонетом према отвору јаме. Осјетим да падам. У паду сам ударала час у једну, час у другу страну провалије, док се нисам стропоштала до дна. Пала сам на леђа и сва стучена нисам се могла ни помакнути. Гледала сам како падају нове жртве и слушала ужасне крикове. Мајке у паду зову своју дјецу, а дјеца зову мајку. Стењање у полумраку јазбине свуда око мене, свуда лешеви и полуживи људи. Пипам да се мало помакнем, а за прсте ми се лијепи нешто топло. То је крв, крв се циједи са стијена провалије. На једном крају провалије, вукући се по дну, нађем свога мужа Дмитра и кћер Милеву. Бацање одозго се заврши. Горе се зачу вика. Усташе нагрнуше и сручише на нас громаде камења и некакву греду. Викали смо од ужаса. Одозго се просу киша танади. Стисли смо се уз крвљу заливене стијене. Паљба дотуче још неке који су били живи. Тренутак затим настаде тишина. Не чувши више гласове и кукњаву, крвници одоше, мислећи да смо сви мртви. Тек тада настаде јаук и запомагање. У црној маси тражили су се поједини чланови породице, дозивајући се избезумљеним, изнемоглим гласовима. У провалији се нашло живих нас једанаест. Били смо при свијести, али ошамућени од страха и мука. Кад смо се мало смирили, почесмо се договарати да се извучемо из провалије. Била сам снажнија од осталих и они се преко мојих леђа попеше до ужег отвора. Наставише пењање раскрвављеним лактовима и кољенима. Изишли смо ван, и ноћ провели у шуми. У зору крену мој муж Дмитар да извиди гдје се налазимо и никада се више не врати. Вјероватно је наишао на усташе и био убијен.« Тако заврши своју причу стара Пера и наслони главу на суве, уздрхтале руке. Али ни Јарчја јама није посљедње мучилиште преживјелих Дивосељана из Крушковача. Она је само једна од карика у ланцу мучилишта која су смишљена у усташким главама ради гашења побуне у устаничким крајевима. Подигнути споменик закланим и погинулим у Крушковачама 4/5 августа 1941. године Из књиге: Дане Рајчевић, Монографија Дивосела 1527 – 1945, издање 1990; стр: 188-192
  18. Датум и вријеме објављивања: 5.7.2013 ПРЕДСТАВНИЦИ УДРУЖЕЊА НОМОКАНОН ОДАЛИ ПОШТУ ЖРТВАМА УСТАШКОГ ЛОГОРА ЈАДОВНО И треће године заредом,чланови Удружења „Номоканон“ у сарадњи са потомцима и поштоваоцима жртава логора Јадовно посетили су Велебитске планине. На пут смо кренули на најважнији српски датум – на Видовдан у 20 часова испред храма Светог Саве. Укупно четири аутобуса из Београда упутили су се у најзападнији део Српске Крајине. За оне који нису упућени,логор смрти се налази на планини Велебиту 22 км северозападно одГоспића на пропланку Чачић Долац. Дубоко у шуми под ведрим небом, било је једно од најокрутнијих губилишта Срба током Другог светског рата. У овом логору који се састоји од 33 јама у 132 дана његовог постојања (11. априла до 21. августа 1941. године) за Србе и остале становнике тадашње НДХ није било ни суда ни судских пресуда, довођени су са целог подручија свакодневно, како би били погубљени. О бројкама је тешко говорити. И када се то чини, говори се искључиво на бази претпоставки коришћење, податке које се износе у сачуваним изворима, али никада до сада није достављен званичан списак убијених у овом логору. Међутим, треба напоменути да је за та 132 крвава дана : -убијено 73 православна свештеника; -да се овај логор састоји од 33 јаме, а највиша је душа узела Шаранова јама. Што се жртава тиче, оне варирају од 41 000 до 79 000 убијених. Логор је затворила италијанска војска крајем августа 1941. године, када су увидели намере усташког режима и на који начин су желели да остваре етничку чисту државу. После тачно тридесет година од како је преосвећени владика Атанасије Јевтић, пошао из Србије, од Косова до Јадовна да освешта споменик убијених 73 свештенослужитеља Српске православне Цркве, једном приликом он је рекао: ,,Јадовно је наше Косово, Косово је наше Јадовно.''Међутим, хрватска полиција очигледно није знала за то. Па су одабрали намерно 28. јун мислећи да поштоваоци и потомци жртава неће доћи због Газиместана у најзападнији део Српске Крајине, али ту су се већ преварили. Видевши да је четири аутобуса кренуло из Београда (један преко Новог Сада) и два заједно са нама из Бања Луке, покушали су на све начине да нас саботирају. И у томе су донекле и успели.Чекањем на граници (пре свега Сремска Рача на српској страни), јасно нам је дато до знања да нећемо тако лако доћи до жељеног одредишта. Када смо прешли гранични прелаз, градови су се мењали Брчко, Модрича, Добој, Дервента, Бања Лука... Из свих тих градова су наши сународници гоњени према стрмим планинама Велебита и каменој пустињи острва Паг. Када смо стигли до Бихаћа и граничног прелаза Босне и Херцеговине и Хрватске, нови проблеми. Хрватска држава која је дан након тога требало да уђе у Европску унију, најмодернију творевину данашњице, а која на папиру истиче либерализам, једнакост и помирењу, показала је још једном своје право лице. Вероватно да смо кренули на море, добили бисмо и флајер ,,Welcome to Croatia’’ или ,,Летујмо у Хрватској'' уз кисели осмех граничних полицајаца, а све зарад остављања стотинa и стотина евра у њихову државну касу. Овако је кренула ригорозна процедура, која је без журбе одузимала драгоцено време. Око 11 часова били смо код Плитвичких језера, а тада је већ требало да почне сама комеморација на Велебиту. Иначе од Плитвичких језера до Велебита треба око 60км! Да то није довољно одузимање времена, показала нам је још једном полиција наших ,,пријатељских сусједа''. При уласку и изласку у Госпић, чак три пута нас је заустављала њихова саобраћајна полиција и тако нам одузимала време. Одмах по доласку до споменика, председник удружења Јадовно г. Душан Басташић тражио је да се одложи почетак служења парастоса, јер највећи број учесника из Србије и Републике Српске још није стигао. Уз хладно изречене примедбе да су вероватно касно кренули, на кратко је одложен почетак. Али пошто је бившег председника Хрватске Месића незгодно држати да чека, ,,морало'' се почети. Служен је парастос, а аутобуси још нису стигли. Пре полагања самог венца стигли су Бањалучани, иако је опет покушано да се одложи полагање венаца док не стигну аутобуси из Београда и Новог Сада, опет нису имали слуха ни разумевања за то. А да Хрватска можда и јесте спремна за Европску унију показало се и на клупи званичника. Наиме, док се обраћао председник већ поменутог удружења након трећег минута кренули су комешање и гестикулирање. Цензура, збрзавање и служење џелатима јако је добра формула за успешно чланство у ЕУ. Последњи говорник на скупу је био бивши председник Хрватске и тек су се тада зачули аутобуси из Србије. Креатори добро припремљене и координисане акције сигурно су били задовољни извршеним планом. Али ипак, отац Никола је одлучио да поново служи парастос. Али опет није виђено јединство, јер су Бањалучани морали да крену ка Карлобагу, а касније и на Паг, јер је капетан брода рекао да неће пловити по мраку и пожуривао их је на све начине. А након парастоса саопштено нам је да неће бити као прошле године постављање крста на Велебиту и шетања од 7км у једном смеру. Наиме, није нам била обезбеђена нити полицијска нити санитарна пратња. И једино у том тренутку смо могли да се покупимо и кренемо натраг. Запалили смо свећу, присуствовали парастосу и кренули натраг ка Београду. Представници удружења Номканон код споменика у близини Шаранове јаме Креатори овог догађаја виде своју победу у добро осмишљеном плану, али ја се не бих сложио са тиме! Пут око 60 часова, и преко 800 пређених километара, да би одали почаст јадовничким мученицима је наша победа, а не наше понижење! Показали смо овим чином, да никада нећемо заборавити недужне људе, децу, труднице, жене који су страдали јер се нису уклопили у систем етничке чисте Хрватске. Овим чином смо исто показали да се правда и љубав не мери у потрошеном времену или пређеним километрима,него у истрајности, поштовању и вери. Овом приликом бих се у име Удружења „НОМОКАНОН“ захвалио Удружењу „ЈАДОВНО“, а пре свега г. Милораду Милошевићу и председнику г. Душану Басташићу на узајамном поштовању и сарадњи која ова два удружења гаје. За информативну службу Удружења „Номоканон“ Марко Р. Минић
  19. Датум и вријеме објављивања: 6.7.2013 20:01 12 беба из Бјелошевог долаЉУБИЊЕ – У љубињском селу Бјелошев До, уз присуство многобројне родбине, мјештана и осталих вјерника, јутрос је одржан парастос поводом освећења спомен-обиљежја дјеци страдалој у збјегу у Илији 1941. године. Те несретне, 1941. године, у збјегу од усташа, у периоду између јуна и октобра мјесеца, у планини Илији, у најнељудскијим условима, од глади и болести, умрло је 12 беба од којих је 9 било у првој години живота. Предјседник одбора за изградњу споменика у Бјелошевом Долу, Слободан Братан Турањанин, објаснио је за „Моју Херцеговину“ да је за израду споменика био задужен мајстор-умјетник Никола Шишић, чије је умјетничко надахнуће и заслужно за његову љепоту. Месингане плоче за овај споменик донирала је породица Жарка Михића из Смедерева, а сам Жарко је и један од преживјелих у споменутом збјегу. - Посебну захвалност дугујем директору Секретаријата за вјере, Јову Турањанину, без чије финансијске подршке ово спомен обиљежје не би заживјело, као и епископу Захумско-херцеговачком и приморском Григорију што је својим доласком увеличао овај, за све нас, веома важан догађај. - нагласио је Турањанин. Он се на крају захвалио и мјештанима села Бјелошев До, који су у складу са својим могућностима, одржавали гробље у којем се овај споменик и налази. Након што је освештао споменик, присутнима се обратио и епископ Захумско-херцеговачки и примоски Григорије. - Не вјерујем да данас постоји љепше мјесто гдје бисмо се могли састати, ни свијетлији гроб који бисмо могли опојати, зато је браћо и сестре наша огромна захвалност онима који се досјетише да се подигне једно овакво спомен обиљежје, које овако лијепо украшено, ништа друго не свједочи до васкрсење, као и побједу правде над неправдом, свједочи посрамљење таме од свјетлости, те посрамљење зликоваца од невине дјеце. – истакао је епископ Григорије. Он је поручио да ми нашу кућу требамо градити на доброти, честитости, на темељу ових 12 беба и на темељу оних 12 из овога рата, умрлих у Бањалуци, те да је оно што је свијетло и честито у српском народу, невиност и дорбота, страдање на правди Божијој, онда када неко пожели и помисли да може да нас истријеби. - Ова дјеца овдје пострадала, и свако дијете пострадало, свједоци су да је злочинац – злочинац и да је праведник – праведник. Да Бог да, да наш народ никад не заборави ове жртве, да Бог да да се никад не понови да мормо бјежати у ове планине, да Бог да иако морамо бјежати, боље да бјежимо, него да ми гонимо друге или туђу дјецу, да Бог да да будемо храбри одлучни и мудри, вјерни Богу и нашим потомцима, да буде мир и покој овим светим душама, нека је мир и вашим душама браћо и сестре, хер сте велико дјело учинили и свима нама радост приредили. Христос васкрсе и нека лака земља овим жртвама. – додао је на крају свог обраћања епсикоп Григорије. На самом крају данашњег догађаја, присутнима се обратио и директор Секретаријата за вјере Јово Турањанин. - Срећан сам што сам могао допринијети да се ово мјесто у задњи час отргне од заборава и да сљедећим генерацијама остане на сјећање и памћење, јер ово мјесто, осим што је мјесто злочина, треба да буде и мјесто сјећања, памћења и учења. Обиљежили смо наша стратишта, као што су Ржани до, Капавица, Пандурица, Чаваш, отргли их од заборава и оставили нашим поколењима да се сјећају и да никад не забораве! – рекао је Турањанин. Присутнима се обратио и публициста портала “Моја Херцеговина”, Раде Ликић, захваливши се како онима који су помогли да се овај злочин отргне од заборава, тако и свима коју су увеличали овај догађај. ИМЕНА 12 СТРАДАЛИХ ЉУБИЊСКИХ БЕБА Биљана (Илије) Турањанин, Бојана (Благоја) Михић, Бора (Божидара) Јањић, Драго (Гојка) Рудан, Душан (Славка) Топаловић, Јово (Војислава) Козић, Јелена (Ристе) Сулавер, Милена (Боже) Брборић, Радојка (Ђоке) Ликић, Радојка (Николе) Рудан, Спасоје (Гојка) Рудан, Спасоје (Ћетка) Сулавер Извор: МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА
  20. Објављено: 5. јул 2013. Подле намере Расмусена: Будућност Србије у НАТО (Бета) Брисел — Иако у Србији постоји извесна нетрпељивост према НАТО због прошлости, али сам уверен да је будућност Србије у ЕУ и НАТО, изјавио је генерални секретар НАТО. “Србија је кључни играч у региону”, рекао је Андерс Фоф Расмусен у разговору с дописником Бете у Бриселу, а посебно је указао и на важност споразума Београд-Приштина за цео регион. Расмусен је истакао да би “снажније везе како с Европском унијом, тако и с НАТО” створиле нове могућности за народ Србије и додао да је то “највећа стратегијска перспектива” коју он види. “Отуд, с мог становишта, ја бих највише волео да се ојачају односи између Србије и НАТО у идућим годинама”, ставио је до знања челник Атлантског савеза. У дужем интервјуу Расмусен је изложио своје виђење будућности Србије. “Допустите”, рекао је он, “да будем сасвим искрен – ја знам да из историјских разлога може постојати одређена суревњивост према НАТО. А то је некако и разумљиво. Али ствари су се промениле од 1999. и данас сматрам да сви народи у региону виде НАТО као непристрасног јемца мира и стабилности”. “Ми смо томе привржени и ја то подвлачим јер сам уверен да, кад говоримо о будућности Србије, њена будућност јесте у склопу евро-атлантског устројства”, додао је. Генерални секретар НАТО рекао је да је недавно посетио Пећку патријаршију где је разговарао с више верских великодостојника који су затражили да “НАТО настави да и даље бдије над безбедношћу њихових манастира и културних објеката”. “Ми смо им то уверавање пружили, дошло је до помака у развоју ствари и верујемо да је косовска полиција способна да заштити те верске објекте”, истакао је челник западне војне алијансе. Он је међутим додао да ће НАТО бити тамо да помогне, да пружи подршку како би се осигурало да ће верски и културни објекти и места бити заштићени. На питање да ли сматра да споразум о нормализацији односа Србије и Косова има уплива на стабилизацију целог региона, генерални секретар НАТО је рекао да је његова целовита оцена да је дошло до општег напретка на целом Западном Балкану, а да је Споразум Београд-Приштина био од највеће важности. Расмусен је одао признања политичким вођима у Београду за њихову “политичку одлучност да се нађе решење које отвара пут за покретање преговора о чланству Европске уније са Србијом”. “Ја заиста мислим да је у интересу народа у Србији да се приближи Европској унији и сагледа низ нових прилика за напредак. А то помаже стабилности, безбедности региона и отуд имам веома повољну оцену тог развоја”, навео је Расмусен. Подле намере Расмусена Демократска странка Србије оценила је да генерални секретар НАТО пакта Андерс Фог Расмусен има “јалове и подле намере” када изјављује да је будућност Србије у структурама НАТО. “Јалове су и подле намере генералног секретара НАТО пакта када каже да је будућност Србије у овом војном савезу. Зна добро Расмусен да је Србија 2007. године прогласила војну неутралност”, наводи се у писаној изјави портпарола Д С С Петар Петковић. Према његовим речима, војна неутралност Србије биће “додатно појачана” када она прогласи и политичку неутралност, за коју је услов одбацивање европских интеграција. На питање како ће НАТО и Кфор помоћи примени договора о нормализацији односа Србије и Косова, Расмусен је узвратио да “сматра да је за обе стране у политичком споразуму Београд-Приштина било битно да их НАТО и Кфор увере да ће остати на Косову и зајамчити безбедне услове за потпуну примену тог споразума”. “Зато је НАТО такође одиграо улогу у закључивању споразума и премијери Ивица Дачић и Хашим Тачи су дошли у седиште НАТО да добију таква уверавања, што су и добили. Остаћемо тамо да обезбедимо заштиту и сигурност за све људе на Косову и зајамчимо слободу кретања, у складу с мандатом УН”, додао је. То је, како је истакао генерални секретар НАТО, свакако важно за примену политичког споразума Београд-Приштина, јер ће бити од користи и за људе на северном делу Косова, будући да политички споразум обухвата и економске подстицаје, уз оживљвање економског раста, отварање радних места, а уједно ће се заштитити култура и културна баштина у том делу Косова”. На питање да ли ће нормализација односа Београда и Приштине утицати на то да НАТО смањи трупе на Косову, челник Атлантског савеза је навео да је процена да је током раздобља примене споразума Србије и Косова важно да НАТО остане на Косову с несмањеним бројем трупа. “Наравно да ћемо још процењивати безбедносне прилике, али у овом тренутку немамо планова да смањујемо трупе Кфора”, рекао је Расмусен. “Наше виђење је да се у потпуности примени мандат УН да би се зајамчила заштита и безбедност и да се обезбеди слобода кретања… Ми ћемо стално процењивати безбедносну ситуацију и све одлуке ће се доносити на тој основи… Ми нећемо преурањено смањивати трупе ако је наша оцена да би даље смањивање снага наудило безбедности, и одржаћемо садашњи ниво”, додао је. Замољен да каже да ли би НАТО у неком виду остао на Косову у некој дугорочној перспективи, ако би дошло до темељитог сређивања односа Београда и Приштине, Расмусен је рекао да у некој дугорочној перспективи намера НАТО јесте да смањи трупе и да не верује да ико може да замисли да трупе тамо стално остану. “Једног дана ћемо свакако морати да окончаму ту нашу мисију, али засад је важно да се усредсредимо на примену политичког споразума Београд-Приштина и нормализацију прилика тамо”, рекао је он. Јер, како је указао, “ја схватам да и Београд и Приштина сматрају НАТО непристрасним јемцем мира и стабилности и ми ћемо одговорити на таква очекивања”. извор:Србин инфо
  21. Објављено: 6. јул 2013. Никад граница – Косово је Србија: Ето вас, ето нас. Рат безакоњу!Било је сјајно присуствовати историји уживо у Дому културе у древном Звечану, 4. јула 2013. године, а поготово имати част кратког обраћања овом историјском скупу. Сасвим случајно (?), Декларација бранилаца државе Србије (већином) са севера Косова и Метохије усвојена је истог дана када и надалеко позната америчка Декларација о независности.Обе декларације имају једну суштинску заједничку ствар – означавају непристајање храбрих и слободних људи на диктате и безакоње империје, али и на гажење сопствених људских и грађанских права. Тзв. премијер Србије Дачић је, поводом овог храброг и државотворног чина изјавио да не може да реагује “на нешто што не постоји”. Наравно, као и увек, све што говори је супротно од истине. Устав Србије и те како постоји, а оно што постоји као његов интегрални део јесте део о Аутономној покрајини Косову и Метохији као неотуђивом делу Србије. Оно што уствари не постоји као правни субјекат у уставно-правном систему Србије је тзв. Бриселски споразум, који преставља покушај узурпације Устава и суспензије уставног поректа земље. Кога, уосталом, Дачић уопште заступа осим себе, своје конвертитске странке и својих лажи? Ни он, ни било који други члан Владе немају право да крше Устав на који су положили заклетву. Они то ипак чине, сваког дана. Дужност и обавеза сваког грађанина било где у свету је да устане у одбрану својих закона, устава и својих неприкосновених грађанских и људских права. То су управо и учинили оци-оснивачи Скупштине АП Косова и Метохије, на исти датум као и Томас Џеферсон, Бенџамин Франклин, Џон Адамс, Џејмс Медисон и остали велики оци-оснивачи те некада велике земље. Слободни Срби су често у протекла два века били инспирисани оном Америком за коју су сматрали да је слободарска (што, наравно, не оправдава често игнорисање непревазиђеног геноцида који је извршен над тамошњом домородачком популацијом). За разлику од њих, данашњи Срби рајетинског и слугерањског менталитета падају ничице пред империјом која их је бомбардовала и покушава да Србију потпуно окупира и распарча, која гази права народа широм света, а све више и сопственог. Не смемо да се зауставимо на пукој “подршци” данашњем историјском проглашењу Скупштине АП КиМ – ако нам је стало до очувања државе, ако нам је стало до шансе да изнова извојујемо сопствену слободу. Задатак нам је да пронађемо активан начин да се у ту борбу укључимо, држећи се чврстог тла нашег Устава и наше љубави за слободу и независност – које никаква државна и страна пропаганда о разним “светлим будућностима” које нас чекају само ако се одрекнемо не само своје државе већ и самих себе – не могу да замагле. А додатни задатак нашим храбрим Србима са Косова и Метохије је – да пруже шансу свему ономе што је најбоље и најчеститије међу Србима да се у ту заједничку борбу, чије су семе они данас засејали, на сваки начин укључе. Ето вас, ето нас. Рат безакоњу! НИКАД ГРАНИЦА – КОСОВО ЈЕ СРБИЈА Александар Павић извор:Србин инфо
  22. Објављено: 6. јул 2013. У Сарајеву 27 метара испод депоније пронађена масовна гробница Срба!(РТРС, Правда) На градској депонији у Сарајеву пронађене су људске кости, за које се претпоставља да су посмртни остаци убијених Срба током рата у том граду. Упућени, како се наводи, верују да су овде сахрањивани убијени грађани Сарајева српске националности које је рат затекао у граду на Миљацки. Сарајевска градска депонија гробница је на десетине Срба убијених у Пофалићима, Бућа Потоку, Велешићима, Алипашину и другим сарајевским насељима. Реч је о Србима из Сарајева за чијим посмртним остацима породице узалудно трагају већ две деценије после рата.Напомиње се да је неразјашњено питање ко је наредио убиство Срба и скривање злочина.Градском депонијом у рату, као и данас у миру, газдују власти у Сарајеву. На основу оперативних сазнања МУП РС и Канцеларије Института за нестале у Источном Сарајеву вршено је пробно копање и потврдило се да се на тој локацији налази масовна гробница у коју су сахрањивани, али и са других локација преношени посмртни остатци убијених Срба. “Данас је након тона и тона кубика и смећа, дошло до потврде да је информација била тачна и пронашли смо људске кости на дубини од 27 метара. Оперативне информације су да на тој локацији треба очекивати неколико десетина жртава и мислимо да је то и примарна и секундарна гробница“, рекао је председавајући Колегијума директора Институа за тражење несталих лица у БиХ. Према његовим речима то је дужи временски период било место где су, да не кажем сахрањивани, него сакривани трагови злочина над српским становништвом у Сарајеву. извор ;Србин инфо
  23. " PEUGEOTKRAJINA " подржавам сваку твоју коју си написао коцкастом "домобрану" који глуми као да се није ништа десило , подаље од таквих "мирних" ,веруј ми опет би они кренули мучки из потаје као 1914.,1941.,1971.,1991 са латинима увек на опрезу,знаш ону ;"латини (хрвати) старе варалице ...
  24. 06. 07. 2013. 12:01h Gračanica postaje albanska (1): Albanske vile na srpskim njivamaNaselje Marigona, koje se nalazi na obodu opštine Gračanica, između sela Preoce i Lepina, gde je usred njiva sagrađeno oko 200 dvospratnih vila, a planirano je još toliko, kao i škola i obdanište, primer je vežbanja mišića nad Srbima. Vila vilu stiže: Naselje Marigona Tu Albanci bez dozvole grade nekoliko stotina objekata i prodaju po ceni od 100.000 do 500.000 evra, čak i na delu zemlje koju pravi vlasnici potražuju na sudu. Dok Srbi koji žive u okolini strahuju da bi to instant naselje koje buja poslednje tri godine moglo da promeni etničku strukturu opštine, dve kosovske opštine - Priština i Gračanica, međusobno prebacuju odgovornost. Nelogičnosti ima mnogo, počevši od činjenice da se Marigona gradi na zemljištu koje je 2006. kupljeno na privatizaciji po neverovatno niskoj ceni od 43 evra po aru. Nije jasno ni da li je zemljište preimenovano u građevinsko, a ipak neko ulaže oko 50 miliona evra u izgradnju vila a da istovremeno deo te zemlje potražuju Srbi. Koliko za srpsku zajednicu nema pravde na Kosovu u slučaju uzurpirane imovine, svedoči primer Dejana Jovanovića iz sela Preoce koji godinama zahteva da se obustavi gradnja na njegovoj parceli u okviru naselja Marigona, a procesu nikad kraja. Oteta zemlja: Dejan Jovanović- Cilj je oteti srpsku imovinu i promeniti etničku strukturu! Da opština Gračanica ne bude više srpska nego albanska. Zamislite ako niknu svi ti objekti koliko će se Albanaca naseliti. Drugo, ta zemlja je na privatizaciji kupljena budzašto, iako je tržišna vrednost nekoliko hiljada evra po aru - kaže Jovanović. Njegovom dedi je ta parcela oduzeta 1953. za kombinat PIK Gornje Dobrevo, pa vraćena 90-ih godina. Međutim, Jovanovići nisu pristali na zamenu parcela, već su insistirali na svojoj. - Godine 2008. podneli smo tužbu posebnoj komori Vrhovnog suda Kosova i pokrenuli sudski postupak za povraćaj imovine. Ispostavilo se da je PIK pre toga privatizovan, iako po zakonu ta zemlja nije mogla da bude predmet prodaje. Od tog dana do danas mi ne znamo u kojoj je fazi naš postupak. Odgovori koje dobijamo iz komore su primer lakrdije kosovskog i međunarodnog pravosuđa pod okriljem Euleksa - smatra Jovanović, koji za sve svoje navode prilaže dokumente. On kaže da su jedno vreme obrađivali zemlju sve dok "nepoznata lica nisu ogradila" na delu parcele od tri hektara 60 ari placa. - Kasnije se dokazalo da su nas proterali s parcele ti iz Marigone, ogradili i počeli da pripremaju teren za gradnju. Odmah smo obavestili sud i zahtevali da se izgradnja stopira. Međutim, sud nam je odgovorio da je već šteta nanesena i da nema potrebe za donošenjem preliminarne zabrane, bez obzira što se na zemljištu gradi. Znači, sud svesno stoji iza manipulacije i ne preduzima ništa. U ovom slučaju ima toliko elemenata za krivična dela, počevši od građevinskih dozvola, ali svi o tome ćute - zaključuje Jovanović. On nije jedini privatni vlasnik s istim problemom i zemljištem na kome niče Marigona. - To je sve bila srpska zemlja i postoji mnogo sporova za povraćaj imovine. Ali, kosovske vlasti ne priznaju ta rešenja, pokreću neke postupke pred posebnom komorom Vrhovnog suda Kosova, koja je za sedam godina do danas donela samo dve presude i obe u slučaju manastira Dečani, zato što je izvršen politički pritisak. Ako nama nisu osam godina rešili problem, neće ni narednih 88 - zaključuje Jovanović. Koga to zanima Dejan Jovanović je zbog ovog problema tražio pomoć i od predstavnika Srba, ali oni nisu marili za to. - Obraćao sam se direktno bivšem državnom sekretaru za KiM Zvonku Steviću tražeći da moju dokumentaciju dostavi bivšem pregovaraču Borku Stefanoviću. Odgovorio mi je: "Pusti, rođo, to, nije bitno, sad će izbori..." Od tada mu ne kažem ni dobro jutro - priča Jovanović. Zatvorena vrata Jovanović je u potrazi za pravdom uglavnom nailazio na zatvorena vrata. - Jedino su nam iz kosovske opštine Priština izašli u susret. Bukvalno ispod stola dobio sam dokument da su izdate građevinske dozvole. Imamo informaciju da nikada nije promenjena namena zemljišta iz poljoprivrednog u gradsko-građevinsko. Kako neko ulaže milione i na zemljištu koje je uzeto pod zakup kao poljoprivredno, gradi luksuzne vile - pita Jovanović Вести онлајн