Sign in to follow this  
LičkiSrbin

Руски хероји – они су вољели Србе више од живота !

Recommended Posts

Ево овако, већ ми је пуна капа, од што каквих "аналитичара" па све до дјечурлије која историју тумачи као стрип или некакав Hollywood филм.

Ово је комплетан и темељан садржај који свједочи о пријатељству Србског и Руског народа.

Заправо, ријеч је о неколико текстова, који су спојени у један велики, којег сам пронашао на овом сајту http://snpzbor.rs/2016/11/23/руско-србско-братство-на-делу-1991-1999/

 

Па да кренемо... 

 

 

Руско-србско братство на делу 1991-1999

 

 

Ruski_heroji_1.jpg

 

Двадесет година од завршетка рата у БиХ jош увиjек се не зна тачан броj добровољаца из Русиjе коjи су погинули бранећи Републику Српску.

На споменику руским добровољцима коjи jе приjе четири године подигнут у Вишеграду пише да jе ратуjући за одбрану српског народа у БиХ живот положило 37 руских добровољаца. Љиљана Булатовић, новинар и публициста из Београда, тврди да их jе 49 и да таj броj ниjе коначан.

– Ово jе jош jедна српска срамота. Ти младићи су оставили своjе породице, прешли хиљаде километара и погинули за нас Србе, а ми према тоj њиховоj жртви нисмо имали ни толико поштовања да попишемо њихова имена. Али ништа необично. Па ми jош немамо тачан списак своjих погинулих бораца и цивила – каже Шпиро Кнежић, председник борачке организациjе у српском Купресу.

Са Кнежићем се слаже и Саво Цвjетиновић, предсjедник Друштва српско-руског приjатељства из Биjељине, коjи истиче чињеницу да чак ни споменик на Воjничком гробљу на Мегдану у Вишеграду Срби нису подигли сами, већ су коришћена и средства донатора из Русиjе.

– Доласком у Србиjу и своjим витешким понашањем на ратишту браћа из Русиjе су показала братску љубав према нашем народу и наjузвишениjе моралне принципе. Нисмо им се одужили – каже Цвjетиновић.

 

Ruski_heroji_2.jpg

 

Александар Александров (31) из Петрограда, артиљериjски официр, ратни ветеран из Придњестровља и Абхазиjе, провео jе пет мjесеци на ратиштима у Скеланима и Сараjеву, гдjе jе и погинуо 21.маjа 1993.године, приликом обављања извиђачког задатка у реjону Борjа, од експлозиjе мине. Био jе командир руског ударног одреда, коjи jе носио управо његово име (Одред Александрова). Сахрањен jе на сараjевском гробљу Хреша.

У истом одреду, од зиме 1993.године, ратовао jе и Анатолиj Астапенков (33), из Перма, пjешадинац у совjетскоj морнарици. Учествовао jе у борбама око Власенице, Праче и на Јевреjском гробљу. Борио се у саставу сва три руска ударна одреда (Први, Други и Трећи руски добровољачки одред). Погинуо jе на Златишту изнад Сараjева на Јовањдан 1994.године. Био jе ожењен, иза себе jе оставио малољетног сина. Сахрањен jе у Доњим Милићима код Сараjева.

На истом гробљу почиваjу и Олег Бондарец, Александар Бочкарjов, Валериj Биков, Валериj Гаврилин, Виктор Десjатов, Сергеj Иванов, Генадиj Котов, Роман Малишев, Петар Малишев, Сергеj Мирончук, Борис Неоменко, Јуриj Петраш, Олег Славен, Алексеj Тамилин, Сергеj Иванов Јевгењевич и Александар Шкрабов.

 

Ruski_heroji_3.jpg

 

Олег Дмитриjевич Биондарец (26) jе на ратиште у сараjевскоj Добрњи, гдjе jе приступио jединици Бели вукови, стигао 1994.године из Киjева. На ратишту jе провео годину дана, а погинуо jе 20.новембра 1995.године у Озренскоj улици.

Александар Бочкарjов Јурjевич (23) из Вороњежа погинуо jе на Јевреjском гробљу у Сараjеву, 10.фебруара 1994.године. Борио се у саставу Трећег руског добровољачког одреда.

Валериj Биков (33) из Петрограда био jе активни капетан руске воjске. Три године jе провео на ратиштима у Вишеграду и на Јевреjском гробљу, да би у августу 1995.године погинуо у Добрињи. Убиjен jе ватром из снаjпера. Ратовао jе у саставу 2.РДО, 3.РДО и српских jединица.

Валериj Гаврилин Дмитриjевич (32), из Гродна у Бjелорусиjи, живио jе у Петровграду. У БиХ jе дошао у новембру 1992.године, са дипломом економског факултета и ратним искуством из Придњестровља. Ратовао jе у Вишеграду, Горажду и Сараjеву, као припадник сва три руска добровољачка одреда, а краће вриjеме и у „Пантерима“ из Биjељине. Пао jе 5.априла 1995.године на Грбавици.

Виктор Десjатов Николаjевич (39), из Јакатеринбурга, козак одрастао у дjечиjем дому, ратник из Придњестровља, у Српску jе стигао у марту 1993.године, а погинуо jе на Бадњи дан 1994.године, док jе на Јевреjском гробљу, као борац 3.РДО, покушавао да од муслиманске ватре спаси трудницу. Учествовао jе и борбама за Горажде, у саставу 2.РДО.

Роман Малишев Серафимович (24), из Вjатка, Киров, у ВРС jе стигао средином 1994.године, као послушник Валаамског манастира, у коjем jе служио три године. Борио се у саставу 3.РДО и Белих вукова, наjвише на Јевреjском гробљу. Погинуо jе 25. октобра 1994. године у борби на Моjшевичком брду, Нишићка висораван у Српском Сараjеву. Његово тиjело jе остало на стратишту, али jе касниjе откупљено од неприjатеља.

Три недjеље раниjе, 3.октобра, на Моjшевичком брду смрт jе покосила и Петра Малишева Анатољевича(27), из Москве. Ратнички занат jе испекао у Придњестровљу, а у БиХ jе стигао у децембру 1992.године. Иза њега су остале броjне битке у врлетима око Вишеграда и на Јевреjском гробљу, коjе jе воjевао као припадник Белих вукова, 2.РДО и 3.РДО.

Сергеj Мирончук Александрович (25) jе из Одесе, у Украjини. Од децембра 1993.године био jе борац батаљона ВРС из сараjевске Добриње и Белих вукова из Пала. На Трескавици, недалеко од Трнова, 18.jуна 1995.године, након рањавања, пао jе у руке муслимана, коjи су га након звjерског мучења убили, па размиjенили.

У околини Трбнова, на планини Хум, 11.октобра 1995.године, погинуо jе и Јуриj Петраш Сергеjевич (28) из Бjелорусиjе. Активни официр бjелоруске армиjе, у Српску и Беле вукове стигао jе неколико мjесеци приjе погибиjе.

Ниjе познато одакле jе Борис Неоменко Владимирович (21), коjи jе на ратишту провео годину дана, од љета 1993. до 3.октобра 1994.године, када га jе смрт пресрела на Јевреjском гробљу.

Олег Славен Станиславович (25) jе из Доњецка. Од љета 1995.године ратовао jе у саставу руског ударног одреда Касиндолског батаљона ВРС и у Белим вуковима. Погинуо jе у акциjи ослобађања Жепе, 24.jула 1995.године.

Алексеj Тамилин Валерjевич (33), из Красноjарска, маjор у рускоj милициjи, од jесени 1994.године учествовао jе у борбама око Трнова, гдjе jе 14.децембра исте године и погинуо, као борац Белих вукова.

 

Ruski_heroji_4.jpg

 

Александар Шкрабов Владимирович (40), рођен у Литваниjи, у помоћ православноj браћи стигао jе у љето 1994.године из Керча, на Криму, гдjе jе службовао као заставник у специjалноj jединици руске морнарице. Као добровољац ратовао jе у Анголи и Грузиjи, а по доласку у БиХ на Јевреjском гробљу. Погинуо jе у чину маjора ВРС, 4.jула 1994.године, у jуришу на муслиманске положаjе на Моjшевичком брду, сjеверозападно од Сараjева.

О Сергеjу Иванову Јевгењевичу зна се да jе био из Петровграда, да jе у ВРС ступио у септембру 1995.године и да jе погинуо у Сараjеву.

Валериj Анисомов, из Петрограда, погинуо jе 1995. године, а његови посмртни остаци отпремљени су у Русиjу.

За Виктора Јангоњевича Валерjевича jе извjесно само то да jе рођен 1960. а погинуо 1995.године.

Још мање података зна се о погинулим руским добровољцима Виктору Гешатову и Владимиру Шашинову. Само име презиме и зла судбина.

 

Ruski_heroji_5.jpg

 

Сергеj Баталин Јурjевич (32) из Москве, у Републику Српску jе стигао 1993.године. Био jе воjни љекар у 1.РДО. Лиjечио jе рањенике, учествовао у пjешадиjским биткама, а стигао jе и да се заљуби у Српкињу и ожени. У борби за село Твирковиће код Вишеграда мина му jе одниjела стопало. Преминуо jе у jесен 1993.године. Сахрањен jе у Црнући код Вишеграда.

Константин Богословски Михаjлович (20), син jединац, из Памира у Таџикистану, живео jе у Москви. У строj српских jунака под командом ђенерала Ратка Младића ступио jе краjем марта 1993.године. Погинуо jе 12.априла 1993.године, као митраљезац, jуначки бранећи српску заставу на положаjу коjи су он и остали руски добровољци држали на узвишењима Заглавак и Столац код Вишеграда. Да не би пао муслиманима у руке, сам jе активирао бомбу. Како би била ближе синовом гробу на воjничком гробљу у Вишеграду, његова маjка Људмила преселила се у Црну Гору.

 

Ruski_heroji_6.jpg

 

Истог дана на Заглавку jуначки су пали и Димитриj Попов из Петрограда и Владимир Сафонов Васиљевич (36) из Семипалатинска у Казахстану. Сафонов jе био активни капетан корвете. Обоjица су на ратиште у Српскоj стигла само два мjесеца приjе погибиjе.

Василиj Ганиjевски Викторович (33), родом jе из Кримска у Краснодарскоj области, а живио jе у Саратову. Погинуо jе 12.jануара 1993.године, у селу Твирковићи код Вишеграда, неколико дана након што jе ступио у ВРС и четири дана приjе свог рођендана. Сва троjица почиваjу на воjничком гробљу у Вишеграду.

И Генадиj Котов Петрович, из Волгодонска код Ростова jе у своjоj 33. години живот дао за одбрану српског народа у БиХ. У добровољце jе ступио у децембру 1992.године, а 9.фебруара сљедеће године погинуо jе у засjеди код Вишеграда, на дужности командира козачког одреда. Годину дана касниjе Генадиjеви посмртни остаци прениjети су у Волгодонск, гдjе му живе супруга и дjеца.

У родни краj, Адлер у Краснодарскоj области, прениjето jе и тиjело Леонида Лучинског (25), за коjег се jош зна само да jе погинуо 1995.године.

Колико jе познато посмртни остаци jош три добровољца коjи су погинули у ВРС почиваjу на рускоj земљи. То су Виктор Самоjлов (30) из Новосибирска, Андреj Сапоњенко (39) из Ростова на Дону и Јуриj Сичов(28) из Кургана у Чељабинскоj области.

Да би помогао српском народу, Сергеj Мелешко Владимирович (27), из градића Минералне Воде у Ставропољскоj области, напустио jе службу у специjалноj jединици полициjе у Риги, главном граду Летониjе. Судбина му ниjе дала да се „наратуjе“. Последњег дана септембра 1992.године, недалеко од Гацка, оклопно возило у коjем се налазио нагазило jе на противтенковску мину.

Андреj Нименко Николаjевич (20) из Москве jе у љето 1992.године ратовао у Придњестровљу, у саставу ТСО. У новембру jе ступио у ВРС, као митраљезац у 2.РДО, а 3.децембра исте године погинуо на Орловоj гори, у акциjи ослобађања Почивала код Вишеграда, гдjе jе и сахрањен.

И Бугари гинули за Српску

Међу добровољцима коjи су своj живот уградили у темеље Српске jе и Бугарин Јордан Куцаров(27) из Старе Загоре. Погинуо jе 4.jула 1995.године на Трескавици, као борац у извиђачком одреду „Бели вукови“.

Јуриj Пилипичик Павлович (28) из Кишињева у Молдавиjи живио jе у Одеси, а ратовао jе у интервентноj чети Илиjашке бригаде ВРС. Погинуо jе у муслиманском нападу на Моjшевичко брдо, Нишићка висораван, 16.jуна 1995.године. Сада jе у вечном строjу 1.500 српских jунака на воjничком гробљу код Сокоца.

Поред Анатолиjа Астапенкова из руског града Перма, почетком 1993.године у помоћ ВРС стигао jе и његов комшиjа Александар Тептин Георгиjевич (24). Учествовао jе у борбама код Власенице, Скелана и Сараjева, у саставу 1.РДО и 2.РДО. Нестао jе 7.jуна 1993.године, када се његов 2.РДО, ради дубинског извиђања, убацио у реjон Челопека.

 

ГРБ РУСКИХ ДОБРОВОЉАЦА!

 

Ruski_heroji_7.jpg

 

Михаил Трофимов Викторович (30) из Дивногорска у Красноjарскоj области, завршио jе Новосибирску вишу воjну школу. Учествовао jе у совjетскоj интервенциjи у Авганистану, из коjе се вратио са посљедицама тешког рањавања и два ордена Црвене заставе. Приjе доласка у БиХ, живио jе у Одеси, гдjе jе радио као каскадер у Одеском филмском студиjу. Био jе командир 2.РДО. Током упада на неприjатељску териториjу, 7. jуна 1993. године, смртно jе рањен. Издахнуо jе истог дана у болници „Коран“ на Палама. Сахрањен jе у селу Прача, а касниjе су посмртни остаци пренесени у Калиновку, Виницка област у Украjини, гдjе живе његови родитељи.

Димитриj Чекалин Јевгењевич (21), планинар из Москве, прво jе ратовао у Придњестровљу, а у децембру 1992.године ступио jе у 2.РДО ВРС. Погинуо jе 10.марта 1993.године у Прибоjу на Маjевици, гдjе jе и сахрањен.

Процjењуjе се да jе током деведесетих година на страни Срба у Босни и Краjини ратовало између шес и седам стотина руских добровољаца, док jе неколико десетина бранило Србиjу од НАТО агресиjе. Међу њима се налазио и Игор Стрелков, вођа устанка коjи jе руски народ у области Доњецка и Луганска дигао против украjинске хунте.

 

Већина њих борила се на сараjевском и вишеградском ратишту, у саставу Првог, Другог и Трећег руског добровољачког одреда.

Јунак са Кошара

Руски добровољци учествовали су и у одбрани СР Југославиjе од варварске агресиjе НАТО пакта 1999. године. Један од њих, Виталиj Булах Глебович (34) из Смидовича, у Јевреjскоj области Хабаровског региона, руски официр, дипломац на вишоj воjноj школи у Омску, погинуо jе 19.маjа 1999.године, у жестоким биткама коjе су вођене на Проклетиjама, на српско-албанскоj граници, у ширем реjону касарне Кошаре.

Његови посмртни остаци jош нису пронађени и сахрањени.

 

Руски добровољци на Балкану

 

ruski_dobrovoljci_na_balkanu.jpg

 

Општи подаци

«Просечан» руски добровољац — то је човек са незавршеним високим образовањем, по правилу прилично добро разуме суштину збивања, често му је нешто несређено у личном животу. Удео криминалитета је, упркос честим оптужбама штампе, био крајње низак.

Тамо је било много сјајних личности, услед чега су већи одреди били нестабилни и распадали се. Никаквих «Рамбоа» међу добровољцима није било — онако, обични момци, средње висине и телесне конституције. Сви добровољци били су одевени у шаролике камуфлажне униформе. Ипак, већином су се трудили да понесу из Русије руску.

Типичан руски одред у Босни чинила је група од 7–15 људи на челу са искусним борцем око кога се групишу остали.

Треба се одмах оградити — меркантилан мотив никада није био присутан међу добровољцима. Плата руских добровољаца, као ни српских бораца, није била довољна чак ни за цигарете. Једино су почетком 1993. српске општине двају градова (Вишеграда и Горажда) доплаћивале добровољцима преко уобичајених 10–20 немачких марака месечно, пошто су се увериле у њихову стварну борбену делотворност.

Они који реше да оду у Босну имали су одређене потешкоће око одласка. У Русији је било неколико активиста који су крајем 1992. преузели на себе да окупљају одреде добровољаца и козака ради њиховог отпремања у Босну на два месеца, на позив вишеградске и горажданске општине. Језгро оних који су отишли крајем 1992. — почетком 1993. чинили су ветерани Придњестровља. Управо је тај сукоб збио добровољце у одреде. Многи су тек у Придњестровљу први пут узели аутоматску пушку у руке.

Руски одреди, потчињени српској команди, коришћени су на најтежим деловима као ударне јединице: за пробој противничке одбране, извиђање, диверзије итд. Наравно, неколико десетина добровољаца није могло да промени много тога у рату у коме су на обе стране учествовале десетине хиљада војника. Али је и сâмо присуство руских добровољаца надахњивало Србе који су у њима видели представнике велике, моћне Русије, што значи да Срби не ратују сами против читавог света за своју земљу. Међу босанским муслиманима је настајао немир који је прелазио у панику приликом српског напредовања, чим сазнају да против њих ратују руски добровољци.

Добровољци су имали својеврсни кодекс части у том рату. Нису учествовали у чишћењу терена од несрпског становништва, нису мучили нити стрељали заробљенике. И Срби ни за једног од њих нису рекли ништа лоше.

Не бих желео да идеализујем ни српску страну. Док је било наде у скору победу, добровољци су били добро дошли. Тада је, осим Руса, дошло и много Бугара, Грка. Председник Радован Караџић изјавио је како је Република Спрска спремна да прими Русе који су у Прибалтику и другим регионима бившег СССР-а подвргнути дискриминацији и прогањањима, да им додели станове. А када је пораз постао чињеница, када нису више имали где ни своје људе да раселе, власти су коректно дале на знање: једно су заслуге и награде, али време је да се иде… Добровољци су се, спремајући се за повратак кући, премишљали хоће ли имати довољно да плате пут.

Укупно је у Отаџбинским ратовима српског народа од 1990. до 2001. године учествовало између 529 и 614 добровољаца из Русије, Бугарске, Грчке, Румуније и других земаља. Притом је око 40 људи погинуло (податке још треба прецизирати).

Колико нас је било?

Први руски добровољци у српским оружаним снагама појавили су се 1991. године, од самог почетка борбених дејстава у Хрватској. То су били људи који су се случајно затекли у зони борбених дејстава (радници, трговци «шверц-комерца»). Тешко је судити о њиховом броју, али се Срби сваки час присећају овог или оног Руса који је уочи рата продавао на локалној пијаци, а после његовог почетка постао добровољац. Током рата у Српској Крајини вероватно није било организованих група добровољаца; појавили су се тек касније, после примирја са Хрватима у јесен 1991. године.

Црвеним тачкама означена су места дислокације руских добровољачких одреда

У Републици Српској Крајини (РСК) било је током 1991. и 1992. неколико група добровољаца који су били или самоорганизовани, или су организовани на иницијативу и уз учешће Срба. У њима су били добровољци са Урала по козачкој линији, неколико људи из Казахстана и Москве. Укупна бројност тих група достизала је 20–30 људи. Били су у саставу јединица Аркана и Војске РСК (ВРСК). Од њих су Хрвати заробили једног руског добровољца.

После почетка рата у Босни и Херцеговини априла 1992. први добровољци Војске Републике Српске (ВРС) такође су постали руски радници и трговци «шверц-комерца». У лето 1992. неколико група добровољаца пребацило се из РСК у Босну. У то време су се сви добровољци, по правилу, уливали у организацију «Бели орлови» Драгослава Бокана. Може се претпоставити да је у време од априла до септембра 1992. у Босни боравило око 10–15 добровољаца.

У лето 1992. године, када је постало очито да рат у Босни постаје дуготрајан, а међународна изолација се снажно одражавала на морални дух народа, Срби су заузели нови став у погледу руских добровољаца.

Издвојили су знатна средства за организовање доласка знатног броја добровољаца из Русије у РС. Изгледа да су рачунали на следеће: мањи одреди добровољаца (5–10 људи) смештају се на најважнијим деловима фронта у Источној Босни и Херцеговини, тј. у непосредној близини границе са Србијом. Ти одреди су имали један циљ — да подижу и одржавају морални дух Срба. По свој прилици су у ту операцију били укључени Срби из расејања са њиховим финансијским средствима, можда чак и југословенске обавештајне службе које су руководиле операцијом.

Први организатор са руске стране био је познати Јарослав Јастребов. Он је са својим сарадницима углавном посредством козаштва тражио добровољце, организовао их и отпремао у мањим групама (2–3 човека) у Југославију. У Београду их је чекала веза с надимком Брада да их проследи у РС. На тај начин су створени 1. и 2. Руски добровољачки одред (РДО). У првом је било 10–15 људи, језгро су чинили житељи Санкт Петербурга, био је базиран у Требињу и постојао од септембра до децембра 1992. године.

Својеврстан врхунац деловања Руса у југоисточној Босни пада у време од краја јесени 1992. до краја пролећа 1993. године. У Вишеграду, градићу са неколико хиљада становника, основан је 1. новембра 1992. РДО-2, познат као «Царски вукови». Његову окосницу чинили су ветерани борби у Придњестровљу. Који дан касније отишли су у своју прву борбену операцију. Свој звучан и унеколико чудан назив часно су оправдали. Зашто «царски»? Па зато што су у РДО били монархисти и добровољци су се борили под империјском црно-жуто-белом заставом. Борци су носили црне беретке. На челу РДО-2 био је 27-годишњиАлександар Муравјов звани Ас. У њему није било ничега од типичног јунака. Ипак је управо он био легенда за руске добровољце.

Бројност РДО-2 износила је 15–20 људи. У разна времена кроз њега је укупно прошло до 50 људи. Одредом је надаље, после Муравјова, командовао мајор «Авганистанац» који је био један од најбољих командира током читавог рата. На чело РДО-2 у мају 1993. долази Михаил Трофимов — официр, учесник авганистанског рата у коме је награђен са два ордена Црвене звезде. Погинуо је у покушају хватања «језика» у позадини противника.

Одред је престао да постоји новембра 1993. године, застава одреда предата је у музеј Београдског подворја Руске православне цркве, где се налази заједно са заставама Беле добровољачке армије. Током годину дана свог постојања одред је изгубио 3 човека. У одреду је, осим руских добровољаца, било и Бугара (извори су противречни у погледу РДО-2).

Новембра-децембра 1992. у Скеланима је настао омањи одред Александрова, у чијем саставу је било 5–7 људи. Касније се одред из Источне Босне пребацио у регион Сарајева. Тамо се одред распао после погибије свог командира — то се десило у мају 1993. године.

У јесен 1992. и зиму 1992–1993. у РС су деловала још два мања одреда у Милићима и у Босни, у рејону Коњица у Херцеговини, укупне бројности 10–15 људи.

Козачка епопеја у РС започела је 2. јануара 1993. године. Тог дана у Вишеград је стигла велика јединица козака (до 50 људи). Став Срба према руским добровљцима почео је да се мења после више него успешних дејстава руских одреда, поготово РДО-2. Изгледа да су Срби закључили како је целисходније да Русе не користе за подизање духа српских ратника него за решавање сложенијих борбених задатака, тим пре што су се спремале крупне операције против непријатељских групација у Горажду и Сребреници. Руководећи се тим побудама, Срби су знатно повећали финансирање општих мера у погледу доласка добровољаца, надајући се да у првој половини 1993. повећају укупан број руских одреда до 150 људи с дислокацијом у Требињу, Вишеграду и Скеланима. Главнина снага (100–120 људи) требало је да се налази у Вишеграду. Ту групацију углавном су чинили козаци, и требало је да заједно са јуришним четама три бригаде ВРС (Вишеградска, Горажданска, Рогатичка) изврши моћан продор дуж Дрине-ка центру непријатељске енклаве Горажде.

Организацију доласка козака преузела су на себе двојица добровољаца из Казахстана, делујући у тесној сарадњи са руководством српских добровољачких одреда «Бели орлови». У првој козачкој полустотини било је козака са Дона, из Саратова и Москве, а осим козака било је и представника неких родољубивих организација из Русије. Тај одред је два месеца ратовао у Вишеграду, под командом тројице походних атамана заредом. Други по реду био је Генадиј Котов, козачки пуковник из Волгодонска, који је погинуо фебруара 1993. године. Атаман Генадиј Котов је, свакако, један од најдостојнијих команданата Руског добровољачког покрета. (О Котову и козацима биће речи нешто касније)

Крајем фебруара 1993. године у Вишеград почињу да пристижу нови добровољци, међу којима козаци нису више чинили већину. Око 10. марта 1993. од остатака Другог РДО, 1. козачке полустотине и новоприспелих добровољаца образован је 2. обједињени РДО бројности око 35 људи, којим су командовали већином козаци. Одред је постојао до маја 1993. и учествовао у одбијању два већа напада на утврђени рејон планине Заглавак код Вишеграда.

До лета 1993. године, изузев Другог РДО, који је, оставши без командира, и сам већ био у стању распада, није преостао ниједан организован одред. Доста добровољаца налазило се, по један или двојица, у саставу српских одреда. Понекад су се ти добровољци уједињавали у мање одреде, попут такозване «Озренске бригаде» (око 5 људи). До октобра 1993. године, после коначног распада Другог РДО, знатан број добровољаца окупио се у сарајевском подручју — Јеврејско гробље. Управо тамо је новембра 1993. настао 3. РДО чији командир је постао бивши заставник морнаричке пешадије Александар Шкрабов. Трећи РДО био је базиран на југоисточном крају Сарајева, ушавши у састав Новосарајевског четничког одреда и учествовао у великом броју операција, понекад врло успешних — пробој-ка Олову децембра 1993. године, заузимање фабрике оружја «Победа-Горажде» итд. Кроз тај одред прошао је велики број људи — од 60 до 80. Трећи РДО престао је да постоји 1994. године, убрзо после погибије свог командира А. Шкрабова.

Од 3. РДО се у лето 1994. одвојила мања група добровољаца од којих је у сарајевској општини Добриње створен мањи одред који је постојао до краја рата, завршеног новембра 1995. године. Кроз њега је прошло 10–15 људи.

У јесен 1995. године почеле су опсежне борбе у централној Босни. То је била последња офанзива ВРС са циљем да раскомада противничке снаге и победоносно заврши рат. На Нишићкој узвишици су у ту сврху усредсређене веће снаге, у чијем саставу је најважнију улогу имала јуришна извиђачка јединица централне подређености «Бели Вукови» под командом Срђана Кнежевића. У ту јединицу су ушли скоро сви добровољци из 3. РДО и одреда у Добрињи. Одред «Бели Вукови» постао је најпознатија јединица на крају рата у којој су се окупили руски добровољци.

Одред «Бели вукови»

Јединица је била базирана у Олимпијском центру «Јахорина», 20 км од Сарајева. Успешно је учествовала у многим познатим операцијама 1994–1995. године. У њеном саставу је ратовало око 50–80 руских добровољаца и десетак Бугара, Грка, Румуна итд.

Од друге половине 1993. у Вишеград се вратила неколицина козака који су касније чинили основ мањег руског одреда бројности око 5 људи.

Група добровољаца (7–10 људи) одвојила се у јесен 1995. године од одреда «Бели вукови» и пребацила у Власеницу где је ушла у одред «Вукови са Дрине» у коме је остала до краја рата. У истом граду Власеници постојао је у то време мањи одред (до 10 људи) грчких добровољаца «Грчка гарда». Неколицина Грка била је и у одреду «Бели вукови» и код српских четника у Сарајеву на Јеврејском гробљу.

После почетка борбених дејстава НАТО на СРЈ добровољци из Русије су у великом таласу похрлили на Косово. На Косову је 1999. године било око 200 добровољаца. Притом треба истаћи да је у тој групи био значајан број људи из Украјине, малтене половина. Добровољци су се налазили на најразличитијим местима Косова, у групама од 5–15 људи. Познато је да су се одреди налазили у Рашки недалеко од Дечана, као и на граници с Албанијом. Зна се да су у рату на Косову погинула двојица руских добровољаца.

Мања група руских добровољаца (око 7 људи) појавила се у Македонији августа 2001. године где је успешно учествовала у борбама против албанских сепаратиста.

Козаци у Србији

Успомене пуковника козачке војске Виктора Заплатина — учесника борби на територији Придњестровља, Абхазије и Босне. Он прича о стварању и првим борбама првог козачког одреда, створеног ради помоћи православним Србима Босне.

Виктор Владимировић служио је пре пензионисања у 7. дивизији ВДВ (ваздушно-десантнихснага), био награђен руским и страним владиним наградама. У Придњестровљу је био виши официр батерије минобацача од 82 мм. У Абхазији — командир батерије Д-44. У Источној Босни — командир одреда (командант козачког батаљона).

Виктор Заплатин је сада члан управе и командир Посебног одреда патролне службе Московског градског козачког друштва — унете у Државни регистар престоничке козачке организације.

Једну од главних снага Руског добровољачког покрета (РДД) на Балкану у почетку, почетком 1990-их година, чинило је козаштво које је у својим редовима ујединило не само наследне козаке него и активан део Руса, поготово оних који су на овај или онај начин били повезани са безбедносним структурама.

Огроман потенцијал козака као стварне снаге која учествује у оружаним сукобима показали су још ратови у Приндњестровљу, Абхазији и Нагорном Карабаху. У другој половини 1992. године њихова помоћ затребала је и православним Србима. Друге руске родољубиве паравојне организације биле су у то време или слабе и готово непознате, или уопште нису сматрале да помоћ Србији има неку перспективу; исто се тиче и већине руководилаца тада постојећих козачких организација. Зато је прикупљање и организација добровољаца обично вршено уз непосредно или посредно учешће обичних козака. Рецимо, није створен ниједан одред добровољаца Савеза козачких војски Русије и Заграничја, као ни других козачких организација, премда су свакојаки атамани долазили у Југославију — много говорили, кочоперили се, претили да ће довести «десет хиљада козака» у одбрану браће Срба.

Уз то, премда је међу првим добровољцима било доста козака, први добровољачки одреди нису себе непосредно поистовећивали са козаштвом. Први непосредно козачки одред појавио се у Републици Српској 1. јануара 1993. године, организовано стигавши на територију Југославије. Формиран је у Москви новембра-децембра 1992. године. Остао му је назив «Први козачки».

По повратку у Москву из Абхазије, после рањавања током јуриша на Гагру, на једном родољубивом скупу упознао сам се са представником Вишеградске заједнице А. Загребовом, који ми је понудио да формирам одред добровољаца-козака. Сачинили смо план, одлучивши да јединица има до 70 људи из козачких подручја, сразмерно средствима које је доделила Вишеградска општина.

Мој сусрет са Г. Котовом (потом погинулим у борби у Босни) из Волгодонска решио је судбину многих козака и одреда — управо са њим сам кренуо у Ростов на Дону, где сам срео многе познанике из Придњестровља и Абхазије — А. Шкуроа, И. Мирошњиченка и друге. У «Парамоновљевој кући», где је командовао И. Мирошњиченко, одржани су први разговори са козацима.

Војни комесар Саратова помогао је у одабиру козака из Саратова. Њих су одувек одликовали висока дисциплина и организованост. За одабир козака у Москви одговарао је В. Желудков, а знатан организациони рад обављао је А. Багров.

Сви козаци су крајем новембра почели да се окупљају у Москви, и онда је искрсло доста техничких проблема, почев од пасоша, виза и завршавајући преноћиштем и исхраном. Козаци су уз помоћ атамана козачке станице Ховрино Н. Адамова испрва смештени у спортску дворану, потом у студентски дом, а после сукоба са тамошњим одељењем МУП-аморали су да пређу у један манастир, где су, помажући у манастирском домаћинству, могли да чекају док не добију документа за одлазак у Босну.

Наши козаци већином су се показали као достојни представници своје војске. Међу њима је било много војних лица с искуством борбених дејстава, а њих 14 учествовало је у Придњестровском рату. Козаци који су учествовали у Придњестровском рату добили су пред полазак заслужене награде: крст «За одбрану Придњестровља». Извесном «самосталношћу» истицало се 12 бораца из састава Донског атаманског пука под командом М. Кузњецова, чији вођа је био Максај (касније умро под неразјашњеним околностима у Русији). Премда су неки козаци, уморивши се после два месеца боравка у Москви од ишчекивања поласка, ослабили дисциплину.

У међувремену су Срби у Вишеграду већ почињали да се живцирају: куд се деде Загребов, када ће стићи козаци?

Крајем децембра 1992. године, коначно обавивши формалности за туристичко путовање и добивши документа о томе да у Југославију путује фолклорни ансамбл «Казачок», кренули смо на пут. Требало је да одред возом стигне у Чехословачку, а одатле аутобусом кроз неколико европских земаља у новогодишњој ноћи стигне у Београд, и одатле већ локалним аутобусом настави пут. Две недеље раније у Вишеград су упућена двојица искусних козака као коначари — Виталиј Ваљејев и Игор Осипов, који су ратовали још у Придњестровљу и Карабаху.

Све смо врло зналачки испланирали заједно са нашим менторима са српске стране. Тада је границу прешло педесетак људи, сви су били у цивилу, козачку униформу у пртљагу објашњавали су фолклором (чак су морали да отпевају на чехословачкој граници), а одсуство новца у царинској декларацији тиме да ће држати концерте у Србији.

Одмах је одређено да ће опште руковођење у Босни вршити командант Вишеграда, али да Срби не могу без моје сагласности, као командира, да користе одред ни у једној операцији. За представника српске стране и преводиоца одреда именован је А. Загребов, за заменика командира одреда Г. Котов, за заменика командира одреда за логорску службу В. Камшилов.

На самој граници Републике Српске издвојена је, на молбу Срба, група козака под руководством М. Кузњецова као појачање за подручје Скелана. Главнина одреда приспела је у Вишеград у три ујутро 1. јануара 1993. године. Одмах смо се сместили у једној од зграда болничког центра у Околишту, на левој обали Дрине.

Болнички центар је од почетка рата био празан, његове пацијенте одвезли су у Србију. Околиште, то древно предграђе Вишеграда, постало је децембра 1992. центар Вишеградског гарнизона. Ту су били штаб, складишта, и смештени добровољци из Русије и Србије. Ми смо се сместили по 4–6 људи у собама у приземљу и на спрату, на обичним и креветима на спрат. Опремљена је соба за чување оружја и муниције, соба за чување личних ствари, организовано је даноноћно обезбеђење. Одмах смо добили нове униформе — зимске комбинезоне прилично доброг квалитета. Осим аутомата Калашњикова и митраљеза ПК југословенске производње, козацима су дати бацачи граната, снајперске пушке, пиштољи (ТТ, «Шкорпион»), оптички уређаји, укључујући оне за ноћно извиђање, као и оклопно возило и противавионски комплекс «Прага».

Козачки одред се хранио у заједничкој мензи гарнизона. Српска позадинска служба издвајала нам је ланч-пакете, а као додатна исхрана следовале су нам конзерве, кромпир, шећер итд. Козаци су успоставили најпријатељскије односе са тамошњим становништвом. Козаци су били омиљени у Вишеграду, звали су их у куће, чашћавали и указивали им пажњу на све могуће начине.

Већ почев од 4. јануара 1993. године, делујући по схеми заједничке дислокације са Србима, одред је приступио борбеном патролирању у планинама према Горажду, учествовао у заседама на «муслимске караване», правио одбрамбене објекте у Вишеграду. Одреду је придодат стални водич Марко који је изванредно познавао планине. Сем тога, са људством је увежбавано дејство и тактика вођења бојева у планинама — то је вршио Г. Котов, посвећујући томе све слободно време. Формиран је ватрени вод минобацача 82 мм и послуга за комплекс «Прага».

Међутим, у штабу бригаде су од нас стално тражили «акцију», тј. извођење тактички значајне борбене операције.

Твирковићи

Заузимање и задржавање села Твирковићи постало је најуспешнија операција на Истоку Босне у зиму/пролеће 1993. коју су извели козаци (не рачунајући продор до Руда са заузимањем 7 тунела у планинама, у чему су такође учествовали козаци).

Освајањем села Твирковићи и суседне долине Ораховци српске снаге би знатно побољшале свој положај у будућем јуришу на стратешки важно муслиманско село Ђанкићи. Оно је имало погодан положај, с једне стране надносећи се над кањон Дрине, што је спречавало Србе да наступају-ка великом граду Горажде, а с друге се усецало у Семечку висораван, пресецајући слободан саобраћај између српских градова Вишеград и Рогатица. Срби су већ три пута покушавали да заузму Твирковиће (омање старо село са џамијом и гарнизоном од 300 људи), али су претрпели значајне губитке. Ударна чета Бована, која је изводила јуриш, јако се уморила.

После извиђања смо одлучили да козаци укупне јачине 40 бајонета, уз ватрену подршку минобацачког вода 2 РДО смештеног у шуми северозападно од Твирковића, ујутру крену од српског села Кочарим шумским стазама, неутралишући ватрену подршку, и одмах започну јуриш на Твирковиће, одвлачећи главнину муслиманских снага. Ватреним водом РДО-2командовао је А. Мухарјов («Ас»), мој стари потнаник још из Придњестровља (у другом извору назван је Муравјовом), виши официр био је Е. Смирнов, ветеран Авганистана.

Требало је да после почетка јуриша српска јуришна чета Вишеградске бригаде са југоисточне стране нападне положаје муслиманске пешадије у селу и помогне да се до вечери сасвим овлада селом. То је била једина страна без сталних и појачаних ватрених тачака, али сасвим минирана. «Муслими» су се ту уздали у мине и рељеф терена. Требало је да Марко «утре» пролаз кроз минско поље — одред је само његовим трагом могао да уђе у село.

Сваки борац добро је знао општи и лични задатак. Тактику вођења борбе у планини не једном смо уходавали. У 2 сата кренули смо-ка селу Кочарим, али ту Марку нису издржали живци и додељен нам је нови водич — Недељко. Нешто касније кренула је на свој положај минобацачка група 2. РДО у пратњи Срба. Испред је ишла најспремнија ударна група коју су углавном чинили ветерани разних ратова. Официр ВДВ И. Мирошњиченко командовао је 2. јуришном групом, а на крају колоне ишла је заштитница В. Ваљејева.

Око 5 сати, када је 1. ударна група од 12 људи сасвим непримећена стигла до Твирковића, одјекнула је потмула експлозија, а затим још две заредом. Био сам принуђен да нарушим радио-тишину како бих сазнао узрок. Испоставило се да је К. Ундров сишао са угаженог трага и налетео на мину-«паштету». Војни лекар С. Баталин је, пружајући му помоћ, и сам налетео на «авганистанску варијанту» распореда мина, затим је и И. Мирошњиченко, пружајући помоћ њима обојици, такође налетео на противпешадијску мину.

Али у селу је и даље било мирно. Одлучио сам да наставим операцију, пошто ефекат изненађења још увек није био изгубљен. Заузет је део села и део пошумљене падине, у џамију је смештена осматрачница. Ударна група је заузела изванредан положај — козаци као да су били наднети над селом са северне стране.

У 6 сати су се «муслими» покренули, почело је кретање по селу и одлучено је да се отвори ватра. Две послуге митраљеза система «Калашњиков», И. Мухина и В. Ганијевског, 3 снајпера, послуга комплекса «Оса» В. Камшилова буквално су косили «муслиме» који су истрчавали из кућа. А. Загребов је добрим поготком из «Мухе» погодио кућу где је био штаб, запаливши је, и уништио групу «муслима» која се појавила у вратима. За то време су Недељко, В. Алијев, С. Манохин, Г. Котов и Пришљак минирали џамију и околне куће. Дејстовао је и вод минобацача 2-РДО са брда — бојно поље им је било у видном пољу, радио-веза је била одлична, корекција ватре вршена је трасером на циљ.

Током првих сати борбе противник је изгубио најмање 80 људи и до 10 сати одустао од покушаја противнапада; у етру се чуло да су окружени, траже помоћ и ватрену подршку из Ђанкића. По самом селу и падини где су били козаци почели су да делују минобацачи од 120 мм.

У 11 сати су директним поготком мине убијени митраљезац В. Ганијевски и водич Недељко који је доносио муницију, а тешко рањен И. Мухин. У насталим приликама било је знатно теже решити планирани борбени задатак. Обданица је трајала до 16 сати, а помоћног удара Срба још није било — њихове снаге из непознатог разлога нису на време ушле у борбу. Међутим, радио-станицом нам је јављено да у помоћ «муслимима» долази одред из Ђанкића.

Контролишући село ватром, одлучио сам да се повучемо. Дигавши у ваздух џамију, запаливши околне куће, покупивши оружје, рањене и убијене, ударна група је започела тешко повлачење. При повлачењу су се истакли «Дед» из Саратова који је, штитећи повлачење, из снајперске пушке «Маузер» скинуо петорицу «муслима», и М. Камшилов који је истошио остатак муниције за «Осу» на ускомешане непријатеље.

И поред свих губитака, задатак операције је извршен — козаци су контролисали село током читаве обданице, причинивши «муслимима» штету од око 100 људи. Били су очигледни промашаји команде Вишеградске бригаде: Срби нису узмогли да искористе ситуацију и помогну да се село задржи.

Неколико дана касније у Вишеграду су, један уз другог, сахрањени погинули Недељко и Василиј Ганијевски. Недељкови рођаци и дан-данас брину о гробовима, на њима се увек могу видети знаци захвалности руском ратнику.

Одбрана Скелана

У Скеланима су се истакли атаманци М. Кузњецова. Скелани су градић на левој обали Дрине у источном делу Републике Српске — ту дуж реке пролази граница између Републике Српске и Србије. Линија фронта је почетком рата пролазила кроз предграђе. У самом граду налазио се омањи гарнизон војске народне одбране, коме су биле сучељене јединице муслиманске енклаве Сребрница. Муслимани су у том крају били бројнији од Срба, имали довољно намирница, али су имали потешкоће с оружјем и муницијом.

Крајем 1992. године прошло је неколико каравана с оружјем из енклаве Горажде у енклаву Сребрница. Добивши оружје, муслимани су 30–31. децембра извели дрски јуриш са циљем заузимања тактички важног градића. Успешно извођење операције позитивно би се одразило како на борбени дух муслиманске армије тако и на положај свих енклава у Источној Босни. Операција код Скелана представљала је почетак читавог низа већих и мањих напада муслимана у Источној Босни.

Рано ујутру су нападнути српски положаји код Скелана. Ударима са крила муслимани су готово опколили српски гарнизон и, избивши на обалу Дрине, заузели владајуће ватрене тачке. Одатле су отварали снајперску ватру и на Бајину Башту на десној обали Дрине.

У помоћ Србима и Русима који су се јуначки борили у окружењу послати су козаци М. Кузњецова. Не издржавши интензитет борбе, муслимани су се брзо повукли, а козаци су после тих борби остали у градићу до средине јануара.

Продор Рудо — Горажде

После операције у Твирковићима у Србији је почело да се прича о козачком одреду. Једне југословенске новине објавиле су чланак са фотографијама «Козаци дошли у Босну». Срби су се трудили да извуку максималну политичку корист из боравка козака у Босни.

Ускоро нам је предложено да заједно са Вишеградском бригадом и четницима из Црне Горе учествујемо у продору-ка Рудом. Према плану акције требало је да 1. козачки одред, 2. Руски добровољачки одред и јединице Вишеградске бригаде стигну до Рудог моторизованом колоном кроз Србију, при чему је пролазак колоне био демонстративан, с импровизованим митинзима и говорима дуж пута.

Већ у Рудом смо схватили сву озбиљност и опасност предстојеће операције. Предстојало нам је да заједно са четом Бована и црногорским четницима прођемо путем који води-каГоражду, док би Руданска бригада ишла за нама ради чишћења. У збирном јуришном одреду било је 140 бораца.

Почетком фебруара 1993. у четири сата ујутру збирни јуришни одред почео је да се у две колоне креће путем-ка Горажду. Козаци и чета Бована кретали су се брдима како би у случају окршаја, зависно од ситуације, неутралисали противника и помогли главнини снага на путу. Опрезно напредујући упоредо с путем, наилазили смо само на слаб отпор противника — «муслими» су бежали, остављајући непопијену кафу, или се предавали.

Противник је пружао слаб отпор, деморалисан гласинама како је Русија наводно увела «дивизију козака» и сада управо та дивизија напредује-ка Горажду. Етар је био испуњен разговорима на руском језику, а «муслими» су дуго памтили позиве «Дон-1», «Дон-2», «Дон-3»…

Током обданице заузето је седам тунела. Први козачки одред уништио је преко десет појединачних ватрених тачака. Поново се посебно истакла посада противавионске «Праге» под командом В. Желудкова и механичара-возача С. Горчилина (касније умро у Русији од срчаног напада) — током једне борбе ступио је у двобој са тешким «бровингером» и уништио га. Када је неочекивано отворена ватра са сталне ватрене тачке која је дотад била притајена у заседи, «психички напад» усправљених козака на тешки митраљез ућуткали су непријатељског митраљесца, запрепашћеног тако дрским нападом, и оклопно возило А. Шкуроа, које се благовремено укључило у борбу, приморало је муслимане да напусте положаје и повуку се. Операција је успешно завршена, а задаци који су постављени одреду — извршени.

Фебруара 1993. године у једном продору јуначки је погинуо Г. Котов, и рањен Злобин: «муслими» су започели лов на одред, готово сваки борбени излазак у брда праћен је окршајем. Зимско-пролећна кампања на Истоку Босне имала је за резултат неоспорну надмоћ Срба — муслимани су били деморалисати, нису имали довољно намирница и муниције, понекад су њихови испади подсећали на нападе мародера ради пљачке складишта намирница. Због тога смо морали да постављамо заседе на прилазима Вишеграду, што је такође чинило део ратног напора Првог козачког одреда.

Руски добровољац — донски козак Генадиј Котов

Генадиј Котов је погинуо у окршају са групом муслимана код српског града Вишеграда. Котов је погинуо јуначки, штитећисвој одред од ватре. О томе како се то догодило, рећи ће учестници тог кобног боја, козаци 96.донског козачког пука Анатолиj Шкуро и Вјачеслав Куликов из града Ростов на Дону.

А.Ш: — Генадиј је рођен у граду Волгодонску, у војној породици. Одслужио је војску у Совјетској армији, био падобранац. Склоност према војном позиву била му је, штоно кажу, у крви. Још као студент историјског факултета Ростовског државногуниверзитетабио је активно укључен у оживљавање козаштва. Стигао је и да ратује у кризним жариштима. А у јесен 1992. године био је међу козацима који су заузели тзв. «Парамоновљеву кућу» (бивши Дом политичке просвете) у улици Суворова. Био је то чувени случај, козаци су били пола године у тој кући, као у Азовском опсадном седењу, док их одатле нису истерали, али то је већ сасвим друга прича…

Узгред, управо је у «Парамоновљеву кућу» дошао српски официр да моли донске козаке за помоћ. Много добровољаца се јавило. Хтели су и да браћи Србима помогну, и Европу да виде. А и било је некако досадно у то време у Ростову, хтело им се великих дела. Противници пребацују козацима да су они наводно били плаћеници, али није тако. Већину нас покретао је младићки романтизам и родољубље донског козаштва.

Гена Котов — студент Ростовског државног универзитета

В.К. — Када смо се окупили у Москви, у нашем одреду је било 59 добровољца. Било је момака из Москве, Саратова, Краснодара, Риге. Али више од половине са Дона. Отворено ћу рећи да је владало лакомислено расположење, као да не крећемо у рат него у шетњу. Месец дана провели смо у престоници, чекајући да нам среде пасоше. У то време намсе придружио популарни донски певач и композитор Константин Ундровкоји је живео у Москви. У почетку смо га одвраћали од пута, али је истрајао на томе да крене са нама.

У возу смо били у цивилним оделима, а униформе су нам биле у пртљагу. На граници у Чопу цариница нас је питал ако смо. Реко смо: уметници из Донског козачког ансамбла. Као доказ смо запевали, од вотке промуклим гласовима, козачку песму. Више нас ништа нису питали.

А.Ш: — Још у Москви, као што и приличи козацима, морали смо да изаберемо командира. Донци су сматрали како то мора да буде Гена Котов, али он није био частољубив и није упињао да постане шеф. Онда је за командира изабран Виктор Заплатин из Москве. Котов је постао његов заменик, а козак Јевгениј Турћевски — начелник штаба. Али некако је испало да више слушају наређења Гене Котова. Он је умео да без вике, без претераног самопоуздања, тако каже да му се сви козаци беспоговорно покоре.

Генадиј је отишао да ратује, оставивши у Отаџбини жену и троје деце

Гена није имао посебне физичке одлике. Био јесредње висине, мршав. Посебно обележје Гениног карактера представља то да је био покретљив као жива. У народу за такве кажу «живац». Несумњиво је имао ауру која привлачи људе. А био је и креативна личност: водио је дневник и желео да напише књигу о савременом козаштву.

В.К.- Аутобусима су нас одвезли у Вишеград, где смо потписали уговоре с општинама. Прилике су тамо биле врло тешке: српске енклаве смењивале су се муслиманским, као лиснати колач, све је било врло строго подељено. Главни објекат била је локална велика електрана која је снабдевала струјом не само половину Југославије него и Мађарску и друге европске земље. Срби су контролисали електрану, али су и муслимани и Хрвати хтели да је заузму. Још је тамо била бања са чувеним радонским извором где су лечени сви рањеници југословенске војске.

Требало је да се осигура безбедност локалне српске заједнице. Сами Срби нису горели од жеље да ратују: у бившој Југославији су са житељима су седног муслиманског села седели у истим школским клупама, служили у истој војсци, радили заједно. Били су пријатељи од детињства, а сада су се споречкали. Па су етозатражили заштиту од козаштва.

А.Ш. — У Скеланима се од нас одвојила група козака под командом Јуре Максајева, поставши посебна борбена јединица. Остатак групе је почео да се назива Ужичким корпусом Подринске бригаде. Тамо био много оружја: од совјетских ППШ и немачких МП-40 из Другог светског рата па све до саврмених америчких и белгијских пушака. Понудили су нам натовске униформе, врло практичне и удобне, али смо одлучили да носимо своје, козачке униформе. Узгред, Гена Котов се шепурио бекешом (старински мушки капут) оивиченом црним крзном цигајских оваца.

В.К.- Наша зона одговорности била је на босанском правцу против муслимана (звали смо их муслимима). Тамо је било муџахедина који су већ стигли да са нама ратујуу Авганистану и знали руски. Понекад би упадали у наше разговоре радио-везом: «Козаче, ухватим ли те, главу ћу ти откинути». Узвраћали смо им у истом духу, терали их у мајчину.

Није било линије фронта, није је ни могло бити на брдском пошумљеном терену. Зато су се борбена дејства сводила на испаде, упаде, заседе. Прву велику операцију представљао је јуриш на село Твирковићи, које су муслимани заузели. Требало је да ми привучемо на себе главнину снага муслимана, а српски одредда удари отпозади.

Услед неусаглашеног деловања операција је пропала. Почели смо да напредујемо и већ заузели део села, а српски одред никако да приђе. Доспели смо под минобацачку ватру, погинули су козак Василиј Ганијевски и српски водич, а двојица рањени. Тада се, у тешким околностима, сместа испољио дар Гене Котова за командовање. Он је командовао бојем, евакуацијом погинулих и рањених. Тако је постао наш командир.

А.Ш. — Гена Котов је убијен на моје очи, а то се десило када смо ишли у извиђање према сеоцету Дринска. Наш одред је ишао преко врха планине, а испод су се, упоредо са нама, кретали муслимани. У нечему смо и сами криви, пошто нисмо очекивали озбиљне сукобе и нисмо поштовали радио тишину. Муслимани су схватили да смо негде у близини и поставили нам заседу.

Водич је први приметио да нешто није у реду. Изненада је застао и викнуо: «Усташа!«искочио у страну, сакривши се иза стабла. Гена Котов, који је ишао испред, доспео је на чело одреда. И он је могао да скочи у страну, али онда бипод ватру доспели козаци који су ишли иза њега. Остао је на стази. Његове последње речи биле су «Ништа нема!». Котов је подигао пушку — и у то га је пресекао рафал.

Од Котовадо мене је било само метар и по. Видео сам како се тргао, а онда мирно легао на стазу, на леђа, подвивши ноге. Из угла уста почела је да му цури крв, и склопио је очи. Много пута сам видео смрт, и схватио да је командир убијен. После смо, скидајући га у мртвачници, видели да су му се три метка зарила у тело, а један тачно у срце.

В.К. — Ја сам ишао иза са четним митраљезом система «Калашњиков», а када су почели да пуцају био сам на врху брда, док је главнина већ сишла у кланац. Сместа сам се срушио, раширио ножице митраљеза и отворио ватру, штитећи козаке. Они су се, пуцајући, посакривали иза дрвећа.

Била је то пат-позиција. Изгледа да смо налетели на извиђаче, који нису имали задатак да се уплићу у дужу борбу. С оне стране сувикнули: «Одлазите или ћемо све вас поубијати!» Наш водич је узвратио: «Козаци неће отићи док не покупе свог убијеног! Боље ви идите!».

После тих речи пуцњава је утихнула. Муслимани су отишли, по свему судећи, не желећи да се каче са козацима. Изнели смо тело Гене Котова на врх брда са кога је наш одред силазио.

А.Ш. — Генаје погинуо у 33.години. У Волгодонску му је остала жена са троје деце. Сахрањен је на гробљу у Вишеграду са војним почастима. Шест месеци касније, његова супруга Јелена однела је његове посмртне остатке да их сахранина гробљу у Волгодонску. Однела је и велики дрвени крст са гроба.

А Срби суна празном гробу донског козака Генадија Котова подигли споменик, на ко ме су написали: «Почивај у миру, донски сине». Испало је да Котов има два гроба.

 

Не верујте браћо смрти нема

Из душа се сплиће зора

И поново биће озарен

Непорочни сан детета…

Почивај у миру, донски сине

 

Убрзо после погибије Котова донски козаци су почелида се враћају у Отаџбину. Оставили су захвално сећање међу Србима: једна улицау Вишеграду сада носи име Козачка у част козака који су ту ратовали 1992–1993. године.

Закључак

Дејтонски споразум је «ставио тачку» на боравак добровољаца на територији Босне. Прва група Руса отпутовала је 12. јануара 1996. године у Русију. Враћали су се без пртљага, без кофера и дењака. Буквално је само појединцима успело да се задрже. Остала су руска гробља у Вишеграду и Сарајеву, гробови у Скеланима и Прибоју.

МИП Русије добио је фебруара 2003. године већ други званични упит из хашког суда за испоручивање руских добровољаца «међународном трибуналу».

Превела: Сава Росић

 

 

dobrovolcy_4.jpg

 

kotov.jpg

 

Да се не заборави: Руски официр Булах Виталиј Глебович нестао у битци за Кошаре у време НАТО агресије на Југославију

Породица Булаха Виталија Глебовича, добровољца из Русије, који је погинуо у одбрани СР Југославије од агресије НАТО пакта на Србију 1999. године, још увијек није пронашла и сахранила његове посмртне остатке.

Глебович је био официр руске војске. Рођен 1965.године, у селу Смидовичи, у Јеврејској области Хабаровског региона. У својој 25. години дипломирао је на вишој војној школи у Омску тактичку команду моторизованим снагама.

 

12068008_743735605748985_517175012_n.jpg

 

Породица руског добровољца 16 година тражи његово тело

У Русији је постао популаран када је, у вријеме службовања у Азербејџану, ризиковао живот да би заједно са саборцима успјешно завршио једну спасилачку акцију, из које је изашао са тешким потресом мозга.

На ратиште је стигао са неколико стотина руских и бугарских добровољаца, који су дошли да Србију бране од НАТО и терористичке ОВК.

Највјероватније је погинуо 19.маја 1999.године у жестоким биткама које су вођене на Проклетијама, на српско-албанској граници, у ширем рејону касарне Кошаре.

Породица Глебович је од Министарства одбране у Београду добила само званично обавјештење да је Виталиј нестао у рејону касарне Кошаре. Уз обавјештење, достављен је и снимак који је приказан на албанској телевизији, а на којем је камера припадника ОВК или њихових пријатеља, западних новинара, личну карту погинулог или заробљеног Руса. На снимку који траје 47 секунди камера прво десетак секунди зумира тијело крупног мушкарца у униформи Војске Југославије, који лежи лицем према земљи, а затим један од терориста ОВК показује личну карту Виталија Глебовича.

Ни надлежно министарство, а ни Комисија за нестала лица Републике Србије, на чијем челу се налази Вељко Одаловић, који већ десет година обавља високе државне функције, нису се удостојили да породицу из Русије обавјесте која је процедура да би могла да покрене поступак проналажења и идентификације.

– Виталију није било жао да у својој 34 години положи живот за Србију, а Србији је тешко да помогне његовој породици да га пронађе и сахрани – каже високи официр Војске Србије, који је учествовао у биткама за Кошаре.

 

Око рејона карауле Кошаре, која се налазила на граници СР Југославије и Албаније, од 9. априла до 10. јуна 1999. године водиле су се најтеже борбе током НАТО агресије на СР Југославију. Борбе су почеле масовном артиљеријском ватром из Албаније у правцу карауле Кошаре и пограничних положаја Војске СРЈ, а водиле су се између припадника Војске СРЈ и припадника ОВК, подржаване НАТО авијацијом, албанском армијом и и Атланском дивизијом НАТО пакта, у чијем саставу су били Шиптари из Америке, припадници француске Легије странаца и други добровољци.

Користећи артиљеријску подршку и бројчану надмоћ (на 200 војника Војске Југославије напало је 1.500 нападача) агресор је успио да заузме караулу, али је уз огромне жртве копнена инвазија на том правцу заустављена.

По изјави генерала Живановића, ратног команданта у рејону Кошара, под чијом командом је била 125. моторизована бригада, током двомјесечних борби погинуло је 108 припадника Војске СРЈ – 18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 13 резервиста и 24 добровољца.

– Тијела многих од њих још увијек нису извучена са Кошара, због мина. У питању је тежак и непрегледан терен, који техника не може да контролише, а број шиптарских терориста, припадника регуларне албанске војске и Атланске дивизије НАТО-пакта је вишеструко надмашивао наше бројно стање, па смо постављали бројна минска поља – каже наш саговорник.

 

12092289_743735642415648_1366283059_n.jp

 

Званични губици ОВК су око 200 мртвих, али сматра се да их је било много више. Осамдесет одсто мртвих ОВК потичу са Косова и Метохије, остали су из Албаније и Македоније. Званичне информације говоре о три страна држављанина погинула на Кошарама. Два НАТО војника, Француз Арнод Пјер и Италијан Франческо Ђузепе Бидер, као и Мурад Мухамед Алија из Алжира.

Симо Спасић, предсједник Удружења породица несталих и погинулих на КиМ, каже да има најава да ће држава активније да се укључи у проналажење Виталија Глебовича и осталих несталих јунака са Кошара.

– На састанку који смо имали са комисијом за проналажење несталих, а којем је присуствовао и министар одбране Братислав Гашић, Одаловић нам је рекао да је почело деминирање терена и да ће се врло брзо доћи до те локације на Кошарама, на којој се још увијек налазе тијела неколико десетина наших и непријатељских војника – преноси Спасић.

 

 

Сергеј Сухарев, руски добровољац: Све српско је и моје!

Sergej-Suharov3-700x491.jpg

Српски херој, истински православац и породичан човек. Све ово је Сухарев Сергеј Викторович, потомак руских племића, који је почетком грађанског рата у Југославији дошао да се бори као српски добровољац, заволео наш народ, овде се и оженио ии одлучио да се трајно настани у братској држави.

Редакција „Србин.инфо“ је зато направила интервју са овим изузетним човеком, који ћемо објавити из два дела, с обзиром на то да наш саговорник планира да обнови и једну цркву у посвети се духовном животу.

Шта сте знали о Србији пре него што сте први пут посетили нашу земљу?

– Веома мало. Први пут сам био овде 1989. године као туриста пред сам рат. Ја сам племићког порекла, па сам због тога имао неспоразуме са тадашњом совјетском влашћу. Из СССР-а кренуо сам за Грчку. Тако сам се некако обрео и у Србију. Одмах сам видео да у Србији живе наши људи, блиски и по менталитету и по срцу са Русима. И уместо да се задржим дан-два, остао сам месец дана. Тада нисам дефинитивно остао у Србији, јер је још на власти био комунистички режим, те сам продужио за грчку, на Крф – започиње причу за наш портал,  Србин.инфо, Сухарев Сергеј.                    .

Сергеј је на Крфу живео све до поечетка грађанског рата у Југославији.

– На Крфу ми је било добро, имао сам свој посао, а Грци су као и ми православни, отвореног срца и добри људи. Када сам видео да су у Сарајеву убили српског свата, само зато што је био Србин, одлучио сам да се пријавим да браним српски народ. Јер, без обзира на то што на први поглед постоје неке видљиве разлике између Срба и Руса, када погледате наше душе, схватите да су то братске душе, да је то један народ.

Сухарев је убрзо стигао у Београд, а затим се прикључио једном хуманитарном конвоју у Херцеговини.

– Пошто сам у совјетској војсци одслужио војни рок као диверзант, убрзо сам се прикључујо регуларној Армији Републике Српске. Највећи део ратовања провео сам у јединици Гојка Ненадова Меџика који је пре рата био члан 63 падобранске бригаде. Био сам углавном на херцеговачком ратишту код Коњица, где су у почетку Хрвати и Муслимани ратовали против нас Срба.

Нама је зато био циљ, да их разјединимо. Смислили смо психолошку диверзију – пустили смо глас Хрватима да је стигао цео батаљон Руса. И успео сам, путем радио станице да их убедим да пређу на нашу страну против Муслимана, јер су се уплашили од руског појачања. Одали су нам муслиманске положаје и чак су с нама заједнички ударили на Муслимане. Заузврат смо им помогли да извуку своје цивиле преко наше територије.

Sergej-Suharov1.jpg

Иако је и изгубио и горњу половину прстију на левој шаци, Сергеј је остао да брани српски народ у БиХ до краја рата. У рату је нашао и своју данашњу супругу тако да је сада Сергеј, како сам каже руски Србин.

– Срео сам многе сјајне људе током рата. Али један српски територијалац ми је остао урезан у срцу и памћењу за сва времена. Због своје храбрости и оданости српском народу. Не желим да му кажем име и презиме, јер не знам да ли би због тога могао да има проблема. Тај човек који је био више пута рањаван, ишао је у борбе још неопорављен, увек први, без колебања… У њему сам видео обично српско сељачко велико срце које било скроз испуњено родољубљем, без имало личног интереса.

Он је за мене у многим случајевима био покретач. Када сам ја губио вољу, због издајстава, кукавичлука и похлепа, нажалост наших Срба, који су завршавали послове са непријатељем, не либећи да жртвују и свој народ, његов пример и његово присуство ме је одржало, подигло и дало ми снаге у духу да наставим да се борим. Колико је био храбар, још више био је човек, са етичким нормама које никада није губио. Хвала Богу тај српски ратник и сада је жив, ради поштен посао и лепо живи. И даље је остао велики човек какав је био у борби.

Како се држава Србија брине о својим ветеранима?

– Никако. Ту нема никакве бриге. То се све свело на Јудину идеологију: издај брата свога за тридесет сребрњака. Ми сами ветерани морамо да се покренемо, сами себе да помогнемо.

Шта Вам се највише свиђа у Србији и код Срба, а шта бисте волели да поправимо у Србији и нама самима?

– Овде сам све примио као своје. Иако нешто не разумем, све то филозофски доживљавам. Све је српско моје, све то доживљавам као своје. А све лоше особине које имају Срби имају и Руси.

Највише ми смета што су људи превише почели да мисле о парама, о личној користи, а мање о својој души и о општој користи. То јесте проблем. Много је издаја око нас. Људи не издају само једни друге него и сами себе, издају и своје снове ради ситних користи који се на крају веома и брзо потроше. А због ситне добити често жртвују и свој образ, самопоштовање, блискост са другим људима. И код Руса и код Срба, је пуно Јуда и фолираната. И то ме боли – истиче наш саговорник.

 

РУСКИ ФИЛМ КОЈИ ЈЕ РАСПЛАКАО БЕОГРАД: „Анђео са горе Заглавак“

Речи и потресно сведочење мајке Људмиле Богословске о свом сину Константину који је погинуо као руски добровољац са својих двадесет година за слободу србског народа, у документарном филму «Анђео са горе Заглавак», свима су у сали Руског дома 12.септембра 2014. године на премијери овог филма, измамили искрене сузе. Та најјача емоција мајчинске љубави и величина душе ове дивне Рускиње просто је задивљујућа. Издигла се својим болом изнад губитка и од ових и оваквих сусрета са сећањем на њега ствара чврсту везу руско-србског братства и несвесна тог чина. У једном тренутку каже да је Вишеград постао њен други родни град, тамо дође и посети дивне људе, оне који гаје сећање на њеног сина, захваљује искрено и с љубављу свима који су на било који начин уткали себе да се сећање на његову жртву не заборави…

«Мислим да је филм заиста рекао сасвим довољно зашто смо ми данас овде и зашто смо ми овакви данас овде. Драго ми је да се гледамо у очи, и знам да је идеја за коју су се наши Анђели са горе Заглавак борили трајна и да ће та идеја подржати православље, подржати србство, подржати руски народ, све нас заједно… подржати ту чистоту цивилизације, зато што мислим да је цивилизација угрожена…» – поручила је на премијери филма Љиљана Булатовић Медић.

Организатор премијере филма «Анђео са горе Заглавак» била је Централна Козачка Војска Руске Федерације, амбасадорска Станица у Србији СВЕТОСАВСКА за Србију, Црну Гору и Републику Српску и Атаман, козачки пуковник Војислав Видаковић, а домаћин премијере филма био је РУСКИ ДОМ у Београду.

 

Филм «Анђео са горе Заглавак» је настао по сценарију новинара и уваженог публицисте Љиљане Булатовић Медић, сниматељ и монтажер је Марко Недељковић, продуцент Миодраг Меденица, а режију потписује Петар Недељковић. Ово су имена оних који су се у својој струци дугогодишњим радом већ доказали, а који су заиста били упорни да скоро без икаквих средстава покрену ову причу, свесни тренутка и историјске важности да се прича о херојској борби и страдању забележи, као и трајно запише још једна помоћ браће Руса у борби Срба за опстанак и одбрану елементарног права на живот, на радост свих нас који се захваљујемо на уложеном труду и раду овим културним посленицима, како то коме Бог допуш

 

На премијери филма «Анђео са горе Заглавак», о руском добровољцу Константину Богословском, у Руском дому су били присутни и Славиша Мишковић начелник општине Вишеград, Дражен Перендија испред Борачке организације Републике Српске, као и Лука Драгичевић, прослављени командант Вишеградске бригаде Војске Републике Српске у чијој је јединици било неколико козака, наше браће – добровољаца из Русије, заједно са Константином Богословским о коме је овај документарни филм снимљен.

Посебан поздрав, после информације коју су добили од организатора да ће филм имати премијеру у Руском дому, присутнима су послали борци који се сада у Новорусији боре на страни добра против зла… Тешко су се изборили за финансијски део да би се овај документарац снимио, а све је на крају дошло на добро, по речима сценаристе Љиљане Булатовић Медић «почело је са подршком Републичког министарства за борачка питања Републике Српске», али је највећу финансијску помоћ «дао један млади Србин који живи у Москви» и њима се посебно захвалила…

Поред бројних представника разних удружења руско-србског пријатељства из Београда и Републике Српске, посебно је поздрављен Драгослав Бокан, председник удружења «Отаџбина Русија».

 

На самом почетку, после најаве учесника и поздрава домаћина, о.Рајко – духовник ових бораца, благословио је скуп.

«Нека је благословен Бог који сабира душе, хришћанске православне, у своју цркву, у саборну цркву, а сви смо сабрани око једног једнодушја, једног једномислија, а то је живот на земљи и спасење које очекујемо на небу.

Нека су благословене душе које су дошле из Велике наше Мајке Русије у напаћену српску земљу, у Републику Српску, Косово, Хрватску, гдје су дошли да одатле се вазнесу на небо. Благо се њима!

Нека су благословени родитељи који су их одгојили и нама их послали да пролију крв како би наша дјеца, наша унучад, имали благослов живота и мир. Ово је дуг према Србији који Србија дугује Русији. Остаћемо увијек једни другима дужни и благо се нама ако тако сви разумијемо.

Нека су благословени људи који су се потрудили да се не забораве ови српски и руски добровољци, који су гинули за мир, за крст часни, за слободу златну.

И нека сте благословени ви, који сте дошли да подржите ово, да видите ово и да својој дјеци и својим унучадима кажемо – без Русије нема спасења српскоме роду, без обзира каква се политика водила.

Ми смо један народ, једна душа, једна вјера, даће Бог да будемо једна велика земља када Русија сиђе до Константинопоља и зацари се. До тада молимо се Богу и чувајмо успомене на оне који су дали животе!

Живели и Бог вас благословио.»

 

Документарни филм „Анеђео са горе Заглавак“, за који је сценарио написала Љиљана Булатовић, посвећен је жртви руских добровољаца током рата у Босни и Херцеговини. Симбол те жртве је двадесетогодишњи Константин Богословски који је погинуо 12. априла 1993. године током херојске одбране Вишеграда. Филм садржи исповести Константинових сабораца који су били поред њега у тренутку погибије, као и снимке са сахране, а у филму говори и командант Вишеградске бригаде Лука Драгичевић у којој је био Константин, и командант Вишеградске интервентне јединице Бобан Илић. Сви сарадници сценаристе и новинара, публицисте Љиљане Булатовић Медић добили су посебне захвалнице за учешће у стварању овог документарног филма.

 

На србској премијери филма у Руском дому била је и Људмила Богословска, мајка руског добровољца Константина Богословског… Специјално на премијеру филма је допутовала из Москве да поздрави све присутне. У филму је после основних података о свом сину Константину, да је рођен 17. јула 1972. године у граду Гарму у Таџикистанској републици – тадашњем СССР-у, да је био веома живахно и радознало дете, говорила и о његовој одлуци да се пријави и добровољно помогне Србима у Босни и Херцеговини у борби за опстанак. У то време је, по њеним речима управо дошао из војске, СССР се распадао и он је саопштио да је дао реч козацима да ће ратовати за браћу Србе и тако се са дванаест другова појавио једног јутра у јединици Луке Драгичевића…

Речи и потресно сведочење мајке о свом сину којег је изгубила свима су у сали Руског дома измамили искрене сузе. Та најјача емоција мајчинске љубави и величина ове дивне Рускиње просто је задивљујућа. Издигла се својим болом изнад губитка и од ових и оваквих сусрета са сећањем на њега ствара чврсту везу руско-србског братства и несвесна тог чина. У једном тренутку каже да је Вишеград постао њен други родни град, тамо дође и посети дивне људе, оне који гаје сећање на њеног сина, и захваљује свима који су на било који начин уткали себе да се сећање на његову жртву не заборави.

 

Лука Драгичевић, прослављени командант Вишеградске бригаде Војске Републике Српске, поздравио је све који су били присутни у сали Руског дома и још једном нагласио да је изузетно важно да се овакве приче забележе као сећање и поштовање жртве тих младих људи који су добровољно дошли да се боре против фашизма и зла, јер има још мајки чији су синови дали своје животе, и да је добро да се држава на неки начин одужи а да се велики допринос и велика жртва младих људи, православаца, Срба, Руса, Грка и Румуна, не заборави…

 

 

Оно што је важно да се зна о самој идеји да се филм сними рекла је Љиљана Булатовић Медић.

Повод за филм је била двадесета годишњица од борбе за брда Столац и Заглавак, од које је зависила одбрана Вишеграда. Српски војници су били већ изморени и претила је опасност да ће се повући јер нису могли више да задрже нападе Муслимана, и тада су стигли Руси који су донели нову снагу и својим жртвовањем спречили су да Заглавак падне у руке Муслимана што би вероватно довело до пада Вишеграда.

«Овај филм је, ви сви знате, последица приче о руском добровољцу и ком тренутку је настао. Знамо у којој је ситуацији сада руски народ и колико је добровољаца потребно тамо где фашисти нападају највише. Ми смо били у заблуди да смо `45 године победили фашизам, ми смо били наивни, а они и даље нападају… То да смо ми и Руси браћа, то се показује у свакој ситуацији поново. То да је васпитање корен тог братства то је доказала наша Људмила, која је у ствари мајка, и појам тог васпитања. Људмилу сам упознала 1996. године на промоцији прве књиге о Генералу Ратку Младићу у Москви на руском језику. Људмила је тад устала да поздрави Генерала Младића, да се представи као председник Удружења родитеља и породица погинулих у рату у Босни и Херцеговини, под командом Генерала Младића, рекла да је њен син Костја погинуо, да је имао двадесет година, али да ли је она сигурна да је он знао зашто он гине… И тада она поручује Генералу, ако му ишта значи она је и даље ту. Људмила Богословска већ двадесет година борави у нашим срцима, у нашем граду Вишеграду, она је заиста појам тог невероватног васпитања које је све даље данашњим генерацијама… Она је заслужила највеће признање, не знам да ли такво постоји, за ту љубав за православље, за идеју, за такву храброст и такву људскост коју је даровала, нема таквог одликовања осим наше љубави и поштовања за њу…» рекла је између осталог Љиљана Булатовић Медић у Руском дому и нагласила да је споменик који је подигнут руским добровољцима једини споменик руским добровољцима у Републици Српској и да је Вишеград град који заиста лепо узвраћа свег срца онима који су се жртвовали.Споменик је подигнут средствима донатора из Русије и Владе Републике Српске, а у организацију српско-руске заједнице „Завет“ из Бијељине, а председника ове заједнице, Сава Цвијетиновића на премијери филма посебно је поздравила Љиљана Булатовић Медић. О борби руских добровољаца Цвјетиновић је рекао: „Морамо знати да је у то време извршена агресија на државу Југославију, да је српски народ буквално раскомадан на неколико држава и да се из тог стања јавио братски глас обичног народа из Русије, добровољаца који су дошли ДА ПОДЕЛЕ СА НАМА СУДБИНУ. Њих није слала држава, њих није слала никаква организација, ОНИ СУ ЈЕДНОСТАВНО ДОШЛИ ВОЂЕНИ СРЦЕМ. Многи од њих су ту страдали и оно најмање што ми можемо да урадимо јесте да се помолимо Богу за њихове душе и да се сећамо заједно са њиховим породицама жртава које су они поднели за наш српски народ.“

 

Љиљана Булатовић Медић је пренела поздрав Генерала Младића из Схевенингена овом скупу и поздравила његовог сина Дарка Младића који је председник Комитета за одбрану Генерала Ратка Младића у Србији. Она се захвалила и Ратковим генералима који су остали «барјак одбране истине» до данас… и додала: «Овим се наша борба за истину продужава и дајемо подршку нашим људима који су невини затворени у Хашком трибуналу, осуђени унапред од оних који се удружују у борби против добра и православља у Украјини, Сирији… «

За СРБски ФБРепортер о филму «Анђео са горе Заглавак» Дарко Младић, син Генерала Ратка Младића, је рекао:

«Ми смо се данас окупили да бисмо видели овај филм који је двадесет година после тих трагичних догађаја настао. Предиван један филм, тежак, трагичан, онакав каква је наша историја била, и не само у овом рату него и у претходнима… Нажалост, неподржана идеја од институција, једна племенита и посебна идеја коју је Љиља имала храбрости и снаге да изгура, и хвала јој на томе и свака јој част. И ја мислим да је портребно угледати се на њу, на жену која годинама, упорно ради оно што може да би промовисала истину о нашој борби. А овај део о овим младим људима који су дошли из Русије да бране српски народ у времену кад је он био угрожен по пети пут у двадесетом веку, је само једна мала кап у мору онога што бисмо ми требали да урадимо да им се одужимо. Ја захваљујем Љиљи и позивам све који могу да учине оно што је у њиховој моћи, кад сви урадимо оно што можемо много ће нам боље бити».

 

Режисер филма Петар Недељковић, који је за овај филм добио награду ЗЛАТНИ ВИТЕЗ, био је упоран да овај филм угледа светлост дана заједно са сценаристом Љиљаном Булатовић Медић и осталим сарадницима… О раду на филму и ономе што је на њега у току рада оставило посебан утисак говори за СРБски ФБРепортер:

«Па… нећу вам ништа ново рећи ако кажем да је ово филм о жртви. Права жртва је она ако има хришћанске љубави. Константин Богословски, пре него што се одлучио на жртву вероватно је то имао у себи. Филм је изнела пре свега његова мајка. Без ње не би овај филм ни постојао, поготову не овако потресан и емотиван какав је, а ми смо ту били да само обликујемо и приведемо крају. Ја сам човек у годинама поодмаклим, нисам имао прилике у животу баш, да дозволим да заплачем, али радећи овај филм много пута сам заплакао…

Нешто што је најпотресније за мене то је секвенца кад она говори о телефонском разговору из Рогачице са сином и кад му једино каже… сад ја не могу да поновим тачно, каже: Костја ја те много волим… То ми се чини најпотресније. А друго, оно што је код ње фасцинантно је – код ње и поред тог страдања нема ни мало острашћености или неке мржње. Знате, она у оној поруци на крају каже, у Вишеграду, се то јасно види… Има доста секвенци, када оде на гробље каже да они разговарају са њом, да се радују што је дошла, да јој кажу – не одлази, немој да идеш…»

«Филм приказује борбу православног народа против тешког зла које је навалило на њега… Могу да кажем да сам филм преплакао…» рекао је за СРБски ФБРепортер о филму адвокат Горан Петронијевић.

У сали Руског дома било је присутно неколико припадника родољубивог покрета Српски сабор Заветници, свој доживљај филма говори председник Стефан Стаменковски:

„Мислим да је у двадесетак минута обухваћено све оно што треба, да је јасно показано нераскидиво јединство и бескрајна љубав Срба и Руса. Жртва коју смо спремни да положимо када су у питању Руси или они када смо ми у питању. Као што је било кроз векове, као што су Руси били у ратовима 90их у свим српским земљама, тако је и данас када је српска младост уз своју браћу у Новорусији. Надам се да ће ово невероватно филмско дело доживети да буде приказано на медијима са националном фреквенцијом у Србији, јер ова истина, ова жртва, љубав која је у филму приказана мора бити доступна сваком грађанину Србије!»

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post

РУСКИ ДОБРОВОЉЦИ У БИХ!

Након извршене акције, три руска добровољца који су пришли у помоћ братском Српском народу, позирају за фотографа.

 

Фотографија корисника Борбени Ефективи

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this