Sign in to follow this  
grom

MOGUCE NOVO PREKOMPONOVANJE GRANICA BALKANA I EVROPE

Recommended Posts

CK.ey  2016

?scode=mtistory&fname=http%3A%2F%2Fcfile

Krajem prošle godine, na stranicama časopisa Forin afers britanski diplomata Timoti Les izneo je svoj predlog „novog“ i „pragmatičnog“ pristupa Zapada Balkanu. U najkraćem, Les predlaže da Zapad na Balkanu odbaci multietničnost kao princip i podrži „interne fragmentacije“ postojećih multietničkih država. Cilj je, navodi Les, obezbeđivanje stabilnosti na inače nestabilnom i geopolitički trusnom području. Vodeću ulogu u novom prekrajanju granica, prema Lesovom predlogu, treba da preuzmu SAD, kako bi „završile posao koji su započele na Balkanu“. Ovaj „posao“, podsetimo se, započeo je razbijanjem federalne Jugoslavije, koja je razorena u dugom i krvavom građanskom ratu.

 

Na opasnost od novih konflikata na Balkanu upozorava i kolumnista magazina Forbs Dag Bandou, koji se takođe zalaže za crtanje novih granica. Za razliku od Lesa, on ne prećutkuje veoma aktivno i pristrasno učešće Zapada u jugoslovenskoj krizi: „SAD su želele da neke nacije očuvaju a druge da razore. U jednom slučaju su naglašavale i osuđivale etnička čišćenja, a u drugom okretale glavu na drugu stranu i negirale zločine… Iz Prištine i Beograda sada dopiru neprijateljski tonovi i pretnje, i baš zbog toga je vreme da SAD i EU ponovo umešaju prste i ovoga puta učine pravu stvar.“

Doći će do promene granica, a nove međe će se najpre povući u Makedoniji i na Kosovu, tvrdi bivši zamenik šefa CIA za Balkan Stiven Mejer. Les, Bandou i Mejer u tome nisu usamljeni. Balkan se već neko vreme, iz ugla zapadnih strateških interesa, posmatra kao potencijalno novo ratno žarište na „evropskom koridoru ka Bliskom istoku“ (vojni analitičar Danijel Sakman u svojoj analizi za Nešenl interest).

Prividno stabilni poredak na Balkanu uspostavile su zapadne zemlje, predvođene SAD: podržavanjem i priznavanjem secesije, naoružavanjem separatista i najzad neposrednim vojnim intervencijama NATO (najpre u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, potom agresijom na SR Jugoslaviju). U stvari, ovakvi predlozi dolaze u času kad „uticaj Zapada bledi“, a dosadašnji poredak, kako upozorava Les, počinje da se urušava.

Kriza u Makedoniji, koja sada preti oružanim konfliktom i raspadom zemlje. Prijemom u NATO radikalno su produbljene i podele u Crnoj Gori. Srbija je posle izbora sve dalje od političke stabilnosti – i od svog proklamovanog cilja: prijema u EU. Opstanak BiH kao države još je manje izvesan nego opstanak Makedonije; prema rečima Stivena Mejera, u pitanju je „fiktivna država, koja postoji samo na mapi“. Posle afere „Agrokor“, Hrvatsku potresa duboka politička i ekonomska kriza, koja nije samo kriza vlade ili jedne, decenijama vodeće političke stranke, nego i (para)državnog modela koji je stvoren secesijom ranih 90-ih.

Balkan, prema mišljenju Lesa, suočava se sa nizom neuspeha i novim izazovima. Jedan od najvažnijih je porast moći Rusije, koja snažno širi sopstvenu sferu uticaja. Ključnu Lesovu tezu moguće je sažeti na sledeći način: „Ključ za razumevanje događaja na Balkanu leži u shvatanju balkanske pozicije kao graničnog pojasa između velikih sila. Kroz istoriju, kad god bi neka od tih sila uspostavila hegemoniju nad ovom teritorijom… zavladao bi mir“ (T. Les: Zašto je neizbežan novi rat na Balkanu).

Kolonijalnu politiku , zapadne sile, poput Austrije, Britanije ili Francuske, a potom SAD, već decenijama ili vekovima vode na Balkanskom poluostrvu. Ona počiva na jednostavnom aksiomu: Balkan ne sme biti prepušten Balkancima. Upravo to se, tvrdi Les dogodilo na kraju Hladnog rata, kada su velike sile „izgubile interesovanje za Balkan i popustile pritisak na Jugoslaviju… Nasilje se vratilo kad su Srbi i drugi uzeli oružje da bi uspostavili novi poredak na olupinama stare multietničke komunističke države“.

Sta gospodin Timoti Les tvrdi , tvrdio je i Njemacki car Viljem II . . .

- Njemacki car Viljem II , 23. novembra 1912. godine sastao u Springu sa Franjom Ferdinandom i tada je dogovoren plan napada na Srbiju. Tada je izjavio . . . “Srbi nisu rođeni da zapovedaju, već da robuju”.

Srbe nazivao huljama, gadovima i nikako nije bio za to da Srbi kao narod budu stavljeni u ravan sa Austrijancima i Germanima .-

Istina je upravo suprotna od toga. Početkom 90-ih godina prošlog veka, Zapad je, prevođen SAD, razbio SFRJ, podstičući rat i otcepljenje, najpre na severozapadu zemlje (Slovenija i Hrvatska). Time su prvi put prekršeni principi multietničnosti i nepovredivosti granica (SFRJ). Usledilo je krojenje nove političke mape Balkana, čime je stvorena i monoetnička i ekstremno nacionalistička Hrvatska, kao i čitav niz novih država koje ranije nisu postojale, niti imaju neko istorijsko utemeljenje. Posledica toga je i najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata: progon Srba iz Hrvatske.

U međuvremenu, uznapredovalo je urušavanje „novog balkanskog poretka“, koji i nije nastao kao rezultat prirodnog razvoja, niti predstavlja izraz volje balkanskih naroda. On je stvoren isključivo po meri interesa Zapada i nametnut spolja – silom, pritiscima i na koncu direktnom vojnom agresijom NATO-a.

Povratak evropskog imperijalizma . Otada do danas, geopolitički odnosi u svetu su se suštinski promenili. EU je i sama zahvaćena procesima dezintegracije, istim onim koje je podsticala u bivšoj Jugoslaviji, i koji joj sada prete raspadom. U praksi, to se (sa bregzitom) već i događa. Amerika više nije neupitni svetski hegemon. Možda Tramp još ne drži sve konce američke spoljne politike u svojim rukama, ali to više ne polazi za rukom ni „globalističkoj aristokratiji“. Neizvesna je i budućnost NATO. U krajnjem: Zapad prestaje da bude monolitan i postaje sve više podeljen oko ključnih strateških pitanja. Otuda i krize na njegovoj periferiji . . .

Share this post


Link to post

 

Zapadu sada „sinulo“ , kada su se našli u ćorsokaku

 

CK.ey – 2017

De Knock Nevis.

Sadašnji Balkan je još pod dominacijom atlantističkih sila i one ga kroje po nekom svom modelu, a želele bi i da ga skroje tako da zatvore to pitanje dok su ovde još moćni.

Neka nova međunarodna konferencija o Balkanu koja bi faktički prekrojila sadašnje granice bivših jugoslovenskih država ne bi bila tako lako izvodljiva, jer bi morala biti usaglašena, pre svega, između velikih sila i njihovih interesa.

Ovo je ukratko ocena geopolitičara Milomira Stepića, koji za Sputnjik kaže da je takva konferencija trebalo da se održi u trenutku kad je Jugoslavija razbijana. On napominje da su se u međuvremenu desila neka nova „faktička stanja“, tako da bi u takvoj konferenciji učešće morale da uzmu i Rusija i Kina, a ne samo Amerika.

„Umesto da se organizuje takva konferencija i da se demokratski konstitutivni narodi, dakle ne nacionalne manjine, izjasne gde bi želeli da žive, nama su sa Zapada diktirali granice koje nisu bile demokratske, odnosno, kapitalistički Zapad nam je zacrtao komunističke granice“, podseća Stepić.

Ideju, da su balkanskim državama potrebne nove granice koje bi zauvek smirile ovaj deo Evrope, pre nekih godinu dana prvi je lansirao Timoti Les, autor analize političke situacije na Balkanu iznete u američkom časopisu „Forin polisi“. Les je izneo tezu da je potreban radikalan pristup nestabilnom balkanskom regionu, kako bi se došlo do mira i stabilnosti. U međuvremenu, ideja o potrebi nove međunarodne konferencije sve glasnije se čuje i u vrhovima balkanskih zemalja.

Naš sagovornik napominje da je Zapadu sada „sinulo“ da je napravljena greška, i da sada, kada su se našli u ćorsokaku, ponovo pokreću pitanje granica, jer su shvatili da osim njih, koji su se u to umešali devedesetih godina, sada postoje i druge sile kojima je Balkan ponovo bitan na globalnom planu.

Drugim rečima, Rusija i Kina. Kina, dodaje naš sagovornik, u svom zamahu i ekonomske i političke ekspanzije neće trpeti da neko drugi rešava ta pitanja, a da ona bude prisutna samo ekonomski. „Mislim da je nemoguće nametnuti neku novu konferenciju u kojoj će učestvovati samo Amerika i EU, jer zašto bi Balkanci, posebno Srbi, na to pristali“, pita se on.

Stepić, kaže, vraćajući se na predlog Timoti Lesa, da on u svojoj analizi ne pominje promenu granica Hrvatske, u smislu pitanja Krajine, jer se, kako navodi, to pitanje smatra rešenim — time što su Srbi proterani. Les, podseća naš sagovornik, ne dovodi u pitanje ni granice Albanije — nego se automatski priča o — Velikoj Albaniji.

„Dakle, po njemu, tu bi trebalo od nekakvih ostataka da se napravi, na jednoj strani, proširena Srbija prema Republici Srpskoj, a sa druge strane invalidna Srbija, jer bi izgubila Kosovo i Metohiju, odnosno, najveći njen deo. Tako da ja nisam siguran da li je moguće to sada izvesti, ni kako bi pre svega na tu soluciju pristale sve velike sile“, dodaje Stepić. Ako bi i došlo do neke nove konferencije o granicama, Stepić kaže da bi onda trebalo da se postave unapred određeni principi, a on smatra da bi to moglo biti zasnovano na takozvanim, etničkim granicama.

„Međutim, etničke granice koje ne bi uvažile progon, recimo, Srba iz Krajine, nego da se vidi kakva je bila etnička struktura pre toga. U takvoj zamisli nacionalne manjine nemaju pravo na samoopredeljenje, kao što nemaju nigde. Nacionalne manjine su i Albanci i Mađari i tako dalje. Dakle, samo konstitutivni narodi bi o tome mogli da razgovaraju“, navodio on.

S druge strane, Stepić ističe da je sadašnji Balkan još pod dominacijom atlantističkih sila i one ga kroje po nekom svom modelu, a želeli bi i da ga skroje tako, da zatvore to pitanje dok su ovde još uvek moćni.

Podsećanja radi, današnje granice državica na Balkanu odredila je takozvana Badenterova arbitražna komisija (Arbitražna komisija Mirovne konferencije o Jugoslaviji) koju je sastavio Savet ministara Evropske ekonomske zajednice 27. avgusta 1991. godine. Komisija je imala pet članova koju su činili predsednici ustavnih sudova država u EEZ. Ova komisija je izrekla petnaest mišljenja o „velikim pravnim pitanjima“, između ostalog i o pitanjima koja se tiču granica.

Ovde je primenjen princip „uti possidetis“, a komisija je zaključila da se granice između Hrvatske i Srbije, Bosne i Hercegovine i Srbije i eventualnih drugih susednih nezavisnih država ne mogu menjati, „osim uz slobodno postignut dogovor“, ili „ako nije drugačije dogovoreno“. Drugim rečima, bivše granice Republika, postaju granice zaštićene međunarodnim pravom“, odnosno, državne granice.

Izvor: Sputniknews.com
Foto: Youtube pritnscreen

Share this post


Link to post

„Mapa budućnosti “

 

 

CK.ey – 2017

Ekonomski problemi, izazvani svetskom ekonomskom krizom, počeli su da služe kao okidač za političke razmirice. Ako nekako i dočekamo svojih pet minuta za ulazak, postavlja se veliko pitanje kako će tada da izgleda ili da li će uopšte postojati Evropska unija?

(Фото: Дневне.рс)

 

Američki Nacionalni savet za informisanje, u saradnji sa CIA, objavio je „Mapu budućnosti “, koja ne prestaje da izaziva pažnju evropskih geopolitičkih stručnjaka. U ovom projektu, predviđa se da će se Unija raspasti, a Evropa bi trebalo da se podeli na tri dela.

 

Zapadni blok bi činile Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Irska, Austrija, Italija, Španija, zemlje Beneluksa i Skandinavija.

 

Nova Evropa sa članicama Estonijom, Letonijom, Litvanijom, Češkom, Slovačkom, Poljskom, Mađarskom, ali i Hrvatskom i Slovenijom na jugu, preko kojih bi „katolička istočna Evropa“ imala izlaz na Mediteran. Atlantski savez bi, prema projekcijama Amerikanaca, trebalo da ima kontrolu nad ovim delom Starog kontinenta.

 

Istočnom Evropom, odnosno Pravoslavnom unijom gospodariće Rusija, a sačinjavaće je Ukrajina, Belorusija, Gruzija, Moldavija, Rumunija, Bugarska, Grčka, Makedonija, Srbija, Crna Gora, ali i BiH (prevagu će odneti postojanje Republike Srpske).

Kada je Albanija u pitanju, procene su podeljene: ili će je Rusi svojim kapitalom približiti istočnoj Evropi ili će Tirana i dalje ostati pod patronatom NATO i SAD.

Slična predviđanja iznela je i poznataamerička nevladina organizacija „Stratfor“.

Pored Rusije kao regionalne sile (Istok), „Stratfor“ smatra da će se EU uskoro raspasti na dva dela: bogatiji zapad i grupu malih zemalja centralne Evrope, koje će se vojno prikloniti Vašingtonu.

 

Koliko god se ovakve prognoze nekome čine kontroverzne, sve više geopolitičkih stručnjaka u svetu počinje da veruje u njih.

 

Da li se ovim prognozama može verovati?

 

Geopolitički stručnjaci se slažu da dolazi vreme višepolarnog sistema, sa nekoliko centara moći i da SAD i NATO ubuduće neće voditi glavnu ulogu na svetskoj sceni.

Share this post


Link to post

Евроскептицизам

 

CK.ey – 2018

Док земље Балкана углавном једва чекају да постану део Европске уније, анкета коју је објавио британски Би-Би-Си показала је да би већина Британаца веома радо напустила ЕУ! Више од половине испитаних сматра да Велика Британија нема никакве користи од чланства у Унији, више од 50 одсто би подржало референдум са питањем о изласку Велике Британије из ЕУ, али и одбило увођење евра уместо фунте.

Холандски десничар Герт Вилдер покренуо је иницијативу да се из Уније избаце Бугарска и Румунија (идеју подржава скоро 20 одсто Холанђана), док с друге стране и Бугари сматрају да им чланство у ЕУ није ништа донело. У 17 држава чланица мање од 50 одсто становника на ЕУ гледа позитивно.

Све је извесније да Русија постаје апсолутни господар енергената. Гасовод „Набуко“, пројекат вредан више милијарди евра, који је требало да смањи зависност ЕУ од руског гаса, скинут је са списка приоритета Брисела и то на инсистирање Ангеле Меркел, немачке канцеларке.

Смртоносни ударац овом пројекту задао је договор азербејџанског руководства и руског „Гаспрома“ према којем се Азербејџан, од кога се очекивало да постане главни снабдевач „Набука“, определио за гасни савез са Москвом.

ЕУ као “Ориент експрес“

Европску унију многи пореде са „Оријент експресом“. У том „возу“ постоје салон вагони, вагони за спавање и ручавање. У њима се вози искључиво бриселска бирократија, а у вагон за ручавање залазе и путници 1. класе, када имају да плате (Немачка, Француска, земље Бенелукса, Скандинавије, Аустрија, В. Британија, Италија).

У 2. класи путују Ирска, Шпанија, Португал, Грчка. Они су на време ушли у воз и добро су профитирали од разних бесповратних кредита и помоћи, док је за то било пара.

У 3. класи је такозвана ситна боранија – балтичке земље, Малта, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија.

У вагону за багаж, стиснути између сандука и кофера, возе се Румунија, Бугарска и Хрватска, стално се надајући да ће их можда некада пустити и у 3. класу. На крају воза клацкају се „сточни вагони“. Само у њима још има места, уколико они из салон-вагона и кола за спавање уопште некоме више и дозволе да уђу у воз. Многи стручњаци унутар ЕУ, овакав „Оријент експрес“, путујући по шинама светске економске кризе, већ су осудили на пропаст…

Share this post


Link to post

Koncept – Međumorja i kako se on razvijao kroz istoriju

 

CK.ey –

PRIPREMIO – a1info – 16/05/2018

Intermarium-43-696x425-696x425.jpg

Promena geopolitičkih odnosa u svetu, čiji smo svedoci poslednjih godina, posebno se, što je i očekivano, odražava na Balkan i istok Evrope. S jedne strane, oživljavaju se dugo zaboravljeni, odnosno zamrznuti projekti, a s druge redefinišu se doskorašnji ciljevi.

Možda Tramp još ne drži sve konce američke spoljne politike u svojim rukama, ali to više ne polazi za rukom ni „globalističkoj aristokratiji“. Neizvesna je i budućnost NATO. U krajnjem: Zapad prestaje da bude monolitan i postaje sve više podeljen oko ključnih strateških pitanja. Otuda i krize na njegovoj periferiji kao što je istok Evrope, što nameće potrebu da se ti odnosi iz osnove redefinišu. U takvim uslovima, kao relikt hladnoratovskog sveta, NATO se okreće svojoj staroj ulozi: antiruskog bastiona Zapada, „atlantske civilizacije“, pretvarajući Istočnu Evropu u ogromni vojni logor. Svaka za sebe, evropske sile se postepeno vraćaju imperijalističkoj politici kakvu su vodile sve do izbijanja Prvog svetskog rata.

„Ako se pogleda odnos Evrope prema njenim susedima, može se konstatovati da je Evropska unija u početku vodila imperijalnu politiku prema zemljama Centralne i Istočne Evrope… Međutim, izgleda da taj pravac sve više slabi – mnoge zemlje EU gube entuzijazam u vezi sa daljim širenjem organizacije čije su članice, štaviše – jača osećaj da će se ta federativna kvaziimperija uskoro raspasti.

Jača onaj drugi pravac – formiranje autonomnih ’velikih prostora’, u kojima se privlače zavisne teritorije, slične na kulturno-istorijskom planu ili po prošlosti. Integrišu se države i regioni slični po jeziku ili kulturi, koje za to koriste nepostojanje unutarevropskih granica, a etničke političke formacije koje se među sobom jako razlikuju se, naprotiv, faktički raspadaju“.

Nove evropske „imperije“ Prvi primer za to je Nemačka, koja, uprkos proevropskoj retorici, EU pretvara u instrument sopstvene ekonomske i političke dominacije, okupljajući oko sebe države-satelite (projekat „nemačke Srednje Evrope“). Nemačka pragmatično koristi evropsko tržište kao motor svog privrednog rasta, na račun siromašnih privreda evropskog juga i, sve otvorenije, kao sredstvo otvorene političke hegemonije, što izaziva sve snažnije kolizije na Zapadu, u prvom redu sa SAD i Britanijom.

 

I Francuska (pod Sarkozijem i Olandom) sve uspešnije ostvaruje ulogu regionalne sile, kako pokazuje njeno učešće u krizama u Libiji, a potom u Siriji. Francuska širi svoj uticaj u frankofonoj zoni u Africi, zasad pod patronatom SAD, a u bliskoj budućnosti možda i samostalno. To su okviri neoimperijalnog francuskog koncepta „Treće imperije“, koja se projektuje ne samo na Sever i Zapad Afrike, već i na prekomorske departmane Francuske – bivše francuske kolonijalne posede (Martinik, Gvadelupa…). Mogući raspad Belgije, na Flandriju i Valoniju, kao i eventualno uspostavljanje posebnih veza sa frankofonim Kvebekom u Kanadi, ovom konceptu bi išao u prilog, hraneći neoimperijalne ambicije Francuske.

U Istočnoj Evropi se u tom smislu ističe Poljska, koja pokazuje ambiciju da se pretvori u vodeću zemlju istoka Evrope, realizujući svoje stare geopolitičke projekte. Poljska se pri tom suprotstavlja Rusiji i Nemačkoj i sve snažnije oslanja na SAD. Kako primećuje Džordž Fridman u svojoj knjizi Sledećih sto godina, priželjkivani raspad Rusije omogućio bi „Poljacima da postanu prvi koji žele da se pomere na istok i da formiraju tampon-zonu u Belorusiji i Ukrajini“. Reč je o uspostavljanju antiruskog bedema na istoku, za šta Amerikanci pokazuju neskriveni interes. Poljska interesna zona širi se na Baltik, i dalje ka jugu, ka Crnom i Jadranskom moru. U pitanju je stari koncept „Intermarijuma“ – katoličke alijanse u istočnoj Evropi, čija je svrha da uspostavi novi „sanitarni kordon“ koji bi suzbijao ruski uticaj na istoku kontinenta.

Ideja katoličke (kon)federacije Kako zaključuje Fridman, pristup Amerike Poljskoj je savršeno pragmatičan: „SAD su zemlja koja Poljsku koristi – molim da vas ne zavaravaju iluzije – kao prepreku Rusiji. Amerika deluje u skladu sa svojim nacionalnim interesima… I nije važno ko će u najskorijoj budućnosti vladati našom zemljom – Obama, Buš ili neko treći – Amerika će učiniti sve da Poljska bude što jača.“

Šta je, uopšte, koncept „Intermarijuma“ – Međumorja (lat. Intermarium, polj. Międzymorze) i kako se on razvijao kroz istoriju?

 

Ideju o osnivanju (pretežno) katoličke federacije u Centralnoj i Istočnoj Evropi promovisao je poljski diktator Jozef Pilsudski neposredno posle Poljsko-sovjetskog rata 1920. godine.

„Intermarijum“ je zamišljen kao posebna geopolitička zona, koja bi, osim Poljske, obuhvatala baltičke države, a uključivala Finsku, Čehoslovačku, Ukrajinu, Belorusiju, Madžarsku i Rumuniju, te tadašnju Kraljevinu SHS na jugu. Proklamovani cilj takve zajednice je suzbijanje sovjetskog (ruskog) uticaja, uz prisvajanje teritorija na istoku koje predstavljaju integralni deo „ruskog sveta“.

Ideja nije realizovana, suočavajući se najpre sa snažnim otporom u Litvaniji, gde je doživljena kao pretnja tek stečenoj nezavisnosti. Njen istorijski uzor je Veliko litvansko vojvodstvo, kasnije Poljsko-litvanska unija, koja je od kraja XVI stoleća sve do kraja XVIII stoleća ujedinjavala teritorije od Baltičkog do Crnog mora.

Ova unija je predstavljala katolicizmom snažno inspirisanu državnu zajednicu, koja se odlikovala prozelitizmom i unutar koje je nastalo unijatstvo, pokret koji je od „pravoslavnih šizmatika“ zahtevao prihvatanje primata pape.

Zamisao „Intermarijuma“ postala je deplasirana s početkom Drugog svetskog rata. Na konferenciji u Teheranu Staljin je odbacio Čerčilovu ideju „Dunavske federadžije“, koju su prethodno podržale Britanija, Francuska i Vatikan.

Sam koncept oživljava s krajem Hladnog rata, kada geopolitičari tipa Bžežinskog otvoreno zagovaraju podelu Rusije.

Ova ideja je naknadno revidirana, tako da je američki predsednik Bil Klinton u govoru održanom američkim oficirima 1995. godine izjavio: „Dozvolićemo Rusiji da postoji, ali joj nećemo dozvoliti da bude velika država“.

Produžetak ove ideje je takozvana Višegradska grupa, osnovana 1991. godine, koja okuplja pojedine zemlje Istočne Evrope (Poljsku, Češku, Slovačku i Mađarsku).

Zanimljivo je da je ova ideja, osim u Poljskoj, pozdravljena u pojedinim nacionalističkim krugovima u Ukrajini posle puča iz februara 2014. godine i da je za nju snažno zainteresovan zvanični Zagreb (drugde je naišla na mlak prijem).

U avgustu 2015. predsednica Hrvatske Grabar Kitarović istakla je Poljsku „kao glavnog hrvatskog partnera“ u inicijativi za stvaranje „vertikale Jadran-Baltik“, čiji bi se jedan krak pružao ka Crnom moru. Na inicijativu Andreja Biletskog, vođe ekstremno šovinističkog i pronacističkog bataljona „Azov“, u Kijevu je u julu 2016. godine održana osnivačka konferencija Intermarium Development Assistance Group, koja je okupila niz učesnika iz inostranstva, uključujući i predstavnike ustaškog pokreta iz Hrvatske (pravaš Leo Marić).

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this