Sign in to follow this  
dj-zombi

Parastos zrtvama zlocinacke akcije "Oluja" - 2018

Recommended Posts

OBELEŽENA 23. GODIŠNjICA STRADANjA U OLUJI

Dan u kojem je otpočela golgota jednog naroda

Suviše je velikih Srba iz Hrvatske, onih zbog čijih pronalazaka danas svoju sramotu ne slave u mraku, i bez mikrofona, da bismo se mi stideli
Autor: Dejan Spalovićsubota, 04.08.2018. u 20:04
 
Tan2018-8-4_20191695_0.jpg
 

Došli smo ne samo da obeležimo taj najstrašniji dan u našoj novijoj istoriji, nego i da posvedočimo, pred svima, a pogotovo pred onima koji su zaboravili, namerno ili slučajno, da je svaki zločin večan i da ne može ni da se zaboravi, ni opravda, a najmanje može da se slavi, istakao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na centralnoj manifestaciji, kojom su Srbija i Republika Srpska zajednički obeležile 23 godine od zločinačke akcije hrvatske vojske i policije „Oluja”. Vučić je rekao da je to „dan u kojem je otpočela golgota čitavog jednog naroda, naroda na čija leđa je natovaren krst roda, porekla i vere i naroda koji je šiban mržnjom”.

Predsednik Srbije rekao je da nije nikakva slučajnost što su datumi zločina, zbog različitosti, zbog vere i nacije, isti. Naglasio je da zločin ne zastareva i uporedio je hapšenje familije Frank 4. avgusta 1944. godine u Holandiji sa činjenicom da su 51 godinu kasnije to uradile hrvatske snage koje su provalile u krajišku sigurnu kuću.

„Isti zločin protiv nekoga ko je različit, ima drugačije ime, poreklo i nekog svog boga. I u oba slučaja, jedina krivica, i Ane Frank i Srba iz Krajine, bila je ne nešto što su uradili, nego nečije ubeđenje da će, bez njih, neka zemlja, neki ljudi, biti lepši i bolji. U oba slučaja traženo je i primenjeno konačno rešenje. U oba slučaja, oni koji su drugačiji, optuženi su za samo svoje postojanje. I nije puka koincidencija to što je Hitler, 1919. godine optužio Jevreje za to što se ’množe’, i što je istu tu reč – ’množili su se’, upotrebio Tuđman u svom govoru u praznom Kninu, ’oslobođenom’ od Srba”, istakao je Vučić.

Na stadionu „Tikvara” u Bačkoj Palanci Aleksandar Vučić ukazao je da je motiv zločina u „Oluji” bila mržnja, koja u svojoj iracionalnosti ne prepoznaje ni vreme niti bilo kakav kraj, osim onog konačnog, da nekoga nema. Razlika je, posle svega, samo u brojkama.

„A namera je ista. Hitler je hteo svet bez Jevreja, Hrvatska, njena politika je htela Hrvatsku bez Srba, jer su, kako je rečeno, ’razarali hrvatsko nacionalno biće’. Kako, nije objašnjeno, niti je to bilo potrebno. Odvratna emocija, koja pokreće pogrom, istrebljenje, ne traži ni racio ni pojašnjenje. Dovoljno joj je nečije ime i prezime, da uradi sve ono što je uradila, u ime svog imena”, rekao je Vučić.

Dovoljno joj je to „Srbin” i „srpsko” da spali sve u Kistanjama, Lunićima, Ružićima, Đitićima, Kućima, Krikićima, Treskavici, Civljanu, u Donjem Lapcu, Benkovcu, Cetini, Kninu, Dvoru, Srbu, Glini, kazao je predsednik Srbije i dodao: „Baš kao što neće da priznaju Jasenovac, i sve njegove žrtve, i kao što neće da priznaju da su ubili više stotina hiljada Srba tokom Drugog svetskog rata, kada su, prvi put, stvarali nezavisnu državu Hrvatsku, samo za Hrvate i ni za koga drugog.”

Podsetio je da su Srbi godinama ćutali plašeći se da kažu, ništa drugo, nego ono što jeste. Nisu smeli da kažu da je reč o zločinu, pogromu, čišćenju, istrebljenju, ubijanju, paljenju… Predsednik Vučić je rekao da je muk prošao i da danas sme i da može da kaže bez poziva na osvetu i želje za istinom.

„Onom pravdom zbog koje i danas ponavljam ono što najmanje žele da čuju. Da nikakvih ’Oluja’, za Srbe, zato što su Srbi, više nikada neće biti. I da ćemo stajati uz svoj narod, za svoj narod, ne ugrožavajući nikog, ne preteći nikom, ali i ne dajući na sebe i svoje. I nemamo mi čega više da se stidimo, zato što smo Srbi. Suviše je velikih Srba, a pogotovo velikih Srba iz Hrvatske, onih zbog čijih pronalazaka danas svoju sramotu ne slave u mraku i bez mikrofona, da bismo se mi stideli. A kako ćete Tesli da promenite rod? A kako Milanković nije Srbin? Ostavili su oni i Hrvatskoj svoja velika dela. Ali, još više su dali nama”, zaključio je Aleksandar Vučić.

Obeležavanju 23. godišnjice „Oluje” prisustvovali su i premijerka Ana Brnabić i članovi vlade.

Ubijena ili nestala 1.861 žrtva

Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas” navodi da je tokom hrvatske akcije „Oluja” i posle nje ubijen ili je nestao 1.861 Srbin. Većina poginulih i nestalih bili su civili – 1.211, a tri četvrtine njih bili su stariji od 60 godina. Među žrtvama se nalazi 548 žena, od kojih su oko četiri petine bile starije od 60 godina. Akcija najvećeg etničkog čišćenja posle Drugog svetskog rata izvršena je uprkos činjenici da je ta oblast bila pod zaštitom UN-a, pod nazivom sektori „Jug” i „Sever”. Protiv krajiških Srba (oko 230.000 žitelja sa oko 30.000 vojnika) angažovano je oko 200.000 vojnika, od kojih je direktno u operaciji učestvovalo 138.500 pripadnika HV-a, MUP-a i HVO-a.

Patrijarh Irinej: Nebo se postidelo zločina

Tan2018-8-4_203555349_8.jpg

Parastos žrtvama je služio patrijarh srpski Irinej koji se posle toga obratio građanima. Rekao je da je to bio strašan dan naše istorije i jedan od najstrašnijih dana našeg postojanja na ovim prostorima i, što je najtragičnije, oni nisu postradali od ruku nepoznatog naroda, niti od nepoznate religije već od braće hrišćana.

Tata, nismo uspeli da ispunimo snove

U emotivnom govoru Jelena Knežević prisetila se tragičnih događaja iz detinjstva. „U našu kuću su jedno veče ušla dva čoveka koja ja nisam poznavala, ali još pamtim majčin krik. Počinju da pristižu komšije, rođaci, samo nema mog tate. Tata, iako nismo uspeli da ispunimo sve naše zajedničke snove, ja te još uvek volim, ja te još uvek nisam prežalila”, rekla je Jelena.

Naša sloboda je sigurna tamo gde imamo državu

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je rekao da uvek iznova u sebi traži razlog za dodatnu snagu da razume „ono što se desilo mom narodu, ne samo u ’Oluji’, nego i mnogo puta u prošlom veku”. Narod koji je prepolovljen posle Prvog velikog rata, koji je teran u Jasenovac, Gradišku, Pag i druge logore, pa čak i logore za decu. Podsetio je da je 1995. godine etničko čišćenje Srba omogućeno je uz pomoć NATO-a.

Share this post


Link to post
 

Štrbac: Za nas zločinci, za Hrvate - heroji

 
subota, 04.08.2018. u 12:06
strbac-tanjug.jpg
Саво Штрбац (Фото Танјуг)

Predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je u okviru obeležavanja „Oluje” odlikovala Antu Gotovinu i Mladena Markača, a predsednik Udruženja Veritas, Savo Štrbac ocenjuje da će to uzburkati strasti i ističe da neke drugačije poruke tokom obeležavanja 5. avgusta u Hrvatskoj i ne očekuje.

„Za nas su to zločinci, jer su izveli akciju Oluja. To će uzburkati strasti, ali ja pokušavam da razumem i hrvatsku stranu. Njih dvojica su heroji njihovog domovinskog rata. Nažalost, što ste na jednoj strani veći zločinac, domaćoj strani ste veći heroj. Oni imaju oreol heroja iz domovinskog rata i oreol žrtve, jer su bili u Haškom tribunalu”, kaže Strbac.

Podseća da je prvostepena presuda u Haškom tribunalu bila osuđujuća, a da je posle toga doneta „nepoštena, kontroverzna drugostepena presuda i to nadglasavanjem”.

Da je sudija na koga je vršen pritisak u Haškom tribunalu ostao pri svojoj prethodnoj odluci, danas se u Hrvatskoj „Oluja” ne bi smatrala „čistom kao suza” već bi to bio ratni zločin, kaže Štrbac.

Share this post


Link to post
04/08/2018 |  23:37 ⇒ 23:45 | Autor: SRNA
 

Savanović: "Oluja" je civilizacijska sramota

 

Ministar rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske Milenko Savanović izjavio je da je hrvatska vojno-policijska akcija "Oluja" civilizacijska sramota.
 
Milenko Savanović - Foto: SRNA
Milenko SavanovićFoto: SRNA

- Na današnji dan prije 23 godine desila se repriza 1941. i 1945. godine. Desilo se sramno neshvatljivo ponašanje jedne članice UN, koja je upravo pod zaštitom UN napala nedužno srpsko stanovništvo - rekao je Savanović za Srnu u Bačkoj Palanci, gdje je prisustvovao obilježavanju Dana sjećanja na ubijene i stradale Srbe u "Oluji".

On je podsjetio da je više od 200.000 pripadnika Hrvatske vojske, Hrvatskog vijeća obrane, takozvane Armije BiH, podržano logistikom NATO pakta, napalo goloruko srpsko civilno stanovništvo.

- Njih je branilo jedva 30.000 vojnika Vojske Srpske Krajine. Krenuo je nezapamćen egzodus u kom je bombardovano srpsko civilno stanovništvo. U toku te zločinačke akcije Srbi su bestijalno ubijani, klani i bacani u jame - rekao je Savanović.

On je ocijenio da Dan sjećanja na stradale u "Oluji" treba da bude snažna poruka za mlade generacije da se to ne ponovi i poručio da u istorijske udžbenike treba unijeti sva tragična dešavanja od prije 23 godine.

Savanović je rekao da Srbi moraju biti jedinstveni, ekonomski jaki i uvijek oprezni zato što su se u dvije Јugoslavije pojavljivali zločinci koji su ih nemilosrdno ubijali.

On je naveo da je između 1878. i 1941. godine projektovana monstruozna teza da "Srba zapadno od Drine ne smije da bude".

- Zajedički imenitelj svih tih antisrpskih procesa, koji su prethodili devedesetim godinama prošlog vijeka je da ga je osmislila klerofašistička ideologija još u doba Austrougarske monarhije. Dakle prije 23 godine ništa se Srbima nije novo desilo od onog što ih je pogodilo u Prvom i Drugom svjetskom ratu, ali i na kraju prošlog vijeka - rekao je Savanović.

Share this post


Link to post
04/08/2018 |  17:55 ⇒ 22:34 | Autor: RTRS

Ni 23 godine nakon "Oluje" bol i tuga ne jenjavaju

U zoru, 4. avgusta 1995. godine, Hrvatska je iz svog raspoloživog artiljerijskog oružja otvorila vatru na Srbe u Republici Srpskoj Krajini. Sa gotovo 140.000 vojnika, 350 tenkova i 30 aviona Hrvati su započeli vojno-policijsku akciju "Oluja", etničko čišćenje Banije, Korduna, Like i sjeverne Dalmacije. 250.000 Srba praktično za dan, prognano je iz Hrvatske. Na evidenciji Veritasa nalaze se imena 1.861 poginulog i nestalog Srbina iz ove akcije.
 
 
 
 

Tih dana 1995. godine, narod je krenuo u zbjeg, putem bez povratka. Ni nakon 23 godine, bol i tuga ne jenjavaju. Za predsjednika Narodne skupštine Republike Srpske, Nedeljka Čubrilovića, "Oluja" predstavlja jedan od najvećih zločina na prostoru bivše Јugoslavije za koji niko nije odgovarao.

- Iako je riječ o najmasovnijem etničkom čišćenju na ovim prostorima, progonu više od 250.000 Srba i spaljivanju njihovih kuća, ubistvu hiljada vojnika i civila u povlačenju i bombardovanju izbjegličkih kolona niko iz hrvatskog vojnog i političkog vrha nije odgovarao za ovaj zločin, što je poraz međunarodnog prava i pravde - smatra Čubrilović.

Godišnjica "Oluje" za Srbe je jeziva, naglašava predsjednik Srbije Aleksandar Vučić i dodaje da Srbija nikada neće dozvoliti da taj zločin bude zaboravljen, kao i da nije srećna što za taj zločin hrvatski oficiri dobijaju odlikovanja.

- Možemo da uradimo da krajiški Srbi imaju ista prava kao i svi drugi Srbi, a još možemo da se borimo, da pozivamo hrvatsko rukovodstvo uvijek da nešto učini za one koji su ostali da žive na svojim ognjištima, iako sam veliki skeptik po tom pitanju - kaže Vučić.

Za ove zločine Haški tribunal je u prvostepenoj presudi osudio hrvatske generale Antu Gotovinu na 24 godina zatvora i Mladena Markača na 18, ali su u drugostepenom presudom oslobođeni krivice po svim tačkama optužnice, mada zločini u prvostepenoj presudi nisu negirani.

Share this post


Link to post

Kod Knina održana komemoracija za ubijene Srbe nakon Oluje

Foto: Hrvoje Jelavić/ Pixsel
 
 
SRPSKO narodno vijeće (SNV) u subotu je u Mokrom Polju pored Knina održalo komemoraciju u spomen na ubijene i nestale pripadnike srpske manjine tijekom i nakon hrvatske oslobodilačke akcije "Oluja".

U znak sjećanja na devetero civilnih žrtava u Mokrom Polju je, dan uoči obilježavanja 23. godišnjice "Oluje", služen je parastos te je održana sjednica Vijeća srpske nacionalne manjine Šibensko-kninske županije na kojoj je pročitana i  izjava sjećanja Srpskog narodnog vijeća.

"Na današnji dan svi se sjećamo događaja od prije 23 godine kada je srpski narod bio primoran da ode sa svojih ognjišta. Mislim da je nakon 23 godine konačno došlo vrijeme da se pronađu i kazne počinitelji zločina, ali uzevši u obzir sadašnje ponašanje predstavnika vlasti prema srpskoj zajednici, teško je reći da li to možemo očekivati u skorijoj budućnosti", rekao je predsjednik Vijeća srpske nacionalne manjine Šibensko-kninske županije Borislav Šarić.

Prilikom polaganja ruža ispred spomen-ploče za ubijene Mokropoljce  predstavnica Srpskog narodnog vijeća Aneta Lalić rekla je da "zločini nisu bili slučajni", te da se o njima još šuti.

 

Saborski zastupnik SDSS-a Boris Milošević rekao je da je komemoracija izraz potrebe da se na miran i dostojanstven način obilježi stradanje srpskog naroda za vrijeme "Oluje", ali također i svih žrtava stradalih u razdoblju od 1991. do 1995. godine.

Milošević je okupljenima poručio da pamte svoje žrtve, ali da prihvate i priznaju žrtve drugih, da ostanu na tom području društveno, ekonomski i politički te da pridonose izgradnji društva mira, tolerancije i dijaloga.

"Da se najzad prekine spirala mržnje kako se zločini koji su se dogodili na ovom mjestu, pa i u proteklim ratovima, više ne bi ponavljali" zaključio je Milošević.

Share this post


Link to post

POMEN I IZJAVA SJEĆANJA ZA ŽRTVE OLUJE

U Sabornoj crkvi Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu održan je pomen za žrtve vojne akcije Oluja, koja je dovela do protjerivanja od 200 do 250 000 Srba iz Hrvatske. 
Pomen je predvodilo Njegovo visoko preosvestenstvo, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije, a prisustvovalo je i rukovodstvo SKD Prosvjeta. 
Nakon pomena, u prostorijama SNV-a, pročitana je Izjava sjećanja SNV-a, a prisutnima su se obratili ambasadorica Republike Srbije Mira Nikolic, mitropolit Porfirijei predsjednik SNV-a Milorad Pupovac.

Ambasadorica Nikolic naglasila je da Srbija Oluju doživljava kao “etničko čišćenje Srba s ovih prostora” i da ne želi ulaziti u procjene broja žrtava, čijim se sjećanjem ne smije manipulirati, jer “ničija suza, ni patnja nije manje vredna i zato smo danas ovde”.
Mitropolit Porfirije preporučio je Srbima da dobro razmisle o svemu:
“Možemo u ovim danima biti u iskušenju da uletimo u velike zamke i da, puni ogorčenja, budemo suznji prošlosti. Veliko je umijeće da, kada radimo komemoracije, to radimo na dostojanstven način i da prošlost ne učinimo sadašnjošću, te da joj ne otvorimo mesto u budućnosti.
Nije najvažnije pitanje ko je kriv i ko je prvi počeo, nego kako je moguće da svi mi koji delimo istu ljudsku prirodu i koji smo zapravo jedno, da se pretvorimo u agresivna bića, koja žderu druga bića”.
Predsjednik SNV-a Milorad Pupovac podsjetio je na vrijeme u kojem živimo u kojem na iste dogadjaje gledamo različitim naočalama:
“U pobjedi se moze biti velik, kao sto se u porazu moze biti mali. Nije nužno, ali ni nemoguce da se u pobjedi bude malen, a u porazu velik.
Od završetka rata u Hrvatskoj, imamo opravdan razlog da se pitamo koliko su oni koji obilježavaju pobjedu doista veliki i koliko im je u srcu sloboda i pravednost, a koliko su poraženi doista mali i koliko je u njihovim srcima slobode i pravednosti”?

 
5E1EC1D0-A291-4230-BD9A-4021A5F8E2DD.jpe

Share this post


Link to post

Prekinimo spiralu mržnje

U Mokrom Polju kraj Knina održano sjećanje na devetoro civilnih žrtava Oluje: Među nekoliko desetina okupljenih bile su i porodice žrtava. Iako nerado pričaju o bolnim uspomenama koje ih vežu za ovaj datum, svakodnevno se sjećaju onih bez kojih žive više od dvije decenije nakon rata

Dan uoči obilježavanja 23. godišnjice Oluje, u Mokrom Polju nedaleko Knina, služen je parastos za ratne žrtve u ovom selu. Ubojstva devetoro civila u Mokrom Polju započela su 6. kolovoza tokom akcije ‘Oluja’ i nastavila se nakon završetka vojnih djelovanja. Zločini do danas nisu procesuirani.

Prije samog parastosa, koji su u hramu Sv. apostola Luke služili oci srpske pravoslavne crkve Eparhije dalmatinske, održana je sjednica Vijeća srpske nacionalne manjine Šibensko-kninske županije, na kojoj je, nakon minute šutnje za sve ratne žrtve, pročitana i 11. izjava sjećanja koju je izdalo Srpsko narodno vijeće iz Zagreba.

- Na današnji dan svi se sjećamo događaja od prije 23 godine kada je srpski narod bio primoran da ode sa svojih ognjišta. Mislim da je nakon 23 godine konačno došlo vrijeme da se pronađu i kazne počinitelji zločina, ali uzevši u obzir sadašnje ponašanje predstavnika vlasti prema srpskoj zajednici, teško je reći da li to možemo očekivati u skorijoj budućnosti. Sjetimo se samo Varivoda i Gošića za koje su počinitelji pronađeni, a optužnica poništena iz formalnih razloga. Pronalaskom počinitelja zločina, pronašli bi se nalogodavci, a oni su bili još veći krivci. Kažnjavanjem zločina s obje strane bez iznimaka, konačno bi se vratio mir na ove prostore - kaže Borislav Šarić, predsjednik Vijeća srpske nacionalne manjine Šibensko - kninske županije.

Nakon služenja parastosa za postradale u ‘Oluji’, položene su ruže ispred spomen ploče postavljene za devet ubijenih Mokropoljaca, a prisutnima se obratila Aneta Lalić ispred Srpskog narodnog vijeća.

- Zločini nisu bili slučajni, o njima se još danas šuti vrlo sustavno i vrlo istrajno - rekla je Lalić. Porodicama žrtava i prisutnima na komemoraciji, obratio se saborski zastupnik SDSS-a Boris Milošević, ustvrdivši da je komemoracija u Mokrom Polju izraz potrebe da se na miran i dostojanstven način obilježi stradanje srpskog naroda za vrijeme Oluje, ali također i svih žrtava stradalih u periodu od 1991. do 1995. godine.

- Nije lako naći riječi za opis osjećaja tuge kada se sjetimo egzodusa, kilometarskih kolona, ljudi u tim kolonama, njihovih strahova šta ih čeka i hoće li preživjeti. Teško je bolno prisjećanje na one koji su ostali, a pogotovo na one koji su ubijeni na svom rodnom pragu. Oni su bili krivi samo zato što su ostali - rekao je Milošević. On je s ovog mjesta poslao tri poruke.

- Prva poruka je da pamtimo svoje žrtve, ali da prihvatimo i priznamo žrtve drugih. Nama je pamtiti lako jer su nam sjećanja svježa i moramo se okupljati da ona ne izblijede. Druga poruka je da ostanemo na ovim područjima društveno, ekonomski i politički. Da se čuje naša pjesma, da radimo u ovoj zemlji u kojoj postojimo stoljećima i koju su nam ostavili naši djedovi. Čak i oni koji ovdje ne žive, imaju svoje korijene ovdje. Ovo je i njihova zemlja, naša država. Moramo se boriti protiv nepravde, diskriminacije, poniženja i ne smijemo pognuti glavu jer se ne borimo samo za sebe već za čitavo društvo kojeg smo dio. I treća poruka bi bila da svako od nas, svojim doprinosom gradi društvo mira, tolerancije i dijaloga. Da se najzad prekine spirala mržnje kako se zločini koji su se dogodili na ovom mjestu, pa i u proteklim ratovima, više ne bi ponavljali - zaključio je Milošević.

Među nekoliko desetina okupljenih u Mokrom Polju, bile su i porodice žrtava. Iako nerado pričaju o bolnim uspomenama koje ih vežu za ovaj datum, svakodnevno se sjećaju onih bez kojih žive više od dvije decenije nakon rata.

Jovanka Babić živi sa sjećanjima na ono što se dogodilo u njenoj kući drugog dana nakon Oluje, kad joj je ubijena teško pokretna svekrva.

- Ni nakon ovoliko godina zločinci nisu pronađeni. Znamo da je tu bila vojska, da su tada svi ljudi koji su ostali, bili ubijeni i njihova tijela spaljena, ali ni na koga ne možemo pokazati prstom. Bile su to nevine žrtve, većinom žene koje su vjerovale da kao civili nisu ni za šta krive. I danas postoji svjedok koji je bio prisutan kad je vojska ušla u dvorište i kada su pucali, koji je čuo jednog od stradalih kako je vikao :’Čovječe, šta uradi, ubi ženu nevinu’. To je pokazatelj da su zločine činili pojedinci, a te pojedince treba osuditi za to što su radili - zaključuje Jovanka.

Mirjana Bjedov u ‘Oluji’ je izgubila supruga Dražena. On je kao vojnik poginuo na Dinari, vjerujući da brani svoj dom, porodicu i tada osmomjesečnu kćerkicu. Njegovo tijelo nađeno je deset godina kasnije i nakon identifikacije u Banjaluci, sahranjeno je u porodičnoj grobnici u Novoj Pazovi.

- Nakon desetogodišnje potrage za njegovim ostacima, još godinu dana smo čekali rezultate DNK analize koja je rađena u Londonu kako bi ga sahranili i konačno znali gdje počiva. Uz njega, tada, identifikovana su još njih trojica poginulih. Godine su prošle, ali bol ostaje. Moja kćer sada je odrasla osoba, ali oca joj nitko ne može zamijeniti. Spokojna sam što za razliku od drugih, znam gdje je sahranjen i što moje dijete zna gdje da zapali svijeću za oca - kroz jecaje izgovara Mirjana.

Danas su joj, kaže, osjećanja pomiješana. Voli doći u selo u kojem su se rodili ona, njen suprug i kćer, ali joj je još teže kad zamisli kakav je život baš u tom selu moglo imati njeno dijete da je raslo uz svog oca. Dvije godine nakon rata, pratila je svaku razmjenu zarobljenika nadajući se da je i njen Dražen među njima.

Share this post


Link to post

DIC Veritas, 03.08.2018, Saopštenje povodom godišnjice stradanja Srba u agresiji hrvatske vojske na RSK u avgustu 1995. godine („Operacija Oluja“)

Četvrtog avgusta 1995. godine oružane snage Republike Hrvatske, uz odobrenje i podršku NATO, u sadejstvu sa snagama Hrvatskog vijeća odbrane (HVO) i Armije BiH (ABiH), izvršile su agresiju na sjevernu Dalmaciju, Liku, Kordun i Baniju, odnosno na Srpsku autonomnu oblast Krajina, u sastavu tadašnje Republike Srpska Krajina (RSK).

Agresija je izvršena uprkos činjenicama da je ta oblast bila pod zaštitom UN-a, pod nazivom sektori “Jug” i “Sjever”, i da su predstavnici RSK dan prije u Ženevi i Beogradu prihvatili prijedlog međunarodne zajednice o mirnom rješenju sukoba.

Protiv krajiških Srba (oko 230.000 žitelja sa oko 30.000 vojnika) angažovano je oko 200.000 vojnika, od kojih je direktno u operaciji učestvovalo 138.500 pripadnika HV-a, MUP-a i HVO-a. Ako se tome dodaju snage ABiH i NATO, agresora je bilo više nego stanovnika u Krajini, a omjer vojnika bio je najmanje 7:1 u korist agresora.

Za nekoliko dana neravnopravne borbe slomljen je otpor Srpske vojske Krajine (SVK). Narod zapadne Krajine, njih preko 220.000, poučen “istorijskim iskustvom”, kreće u dotad najveću srpsku “seobu”, na istok braći po vjeri i naciji. I kad je prestao svaki otpor SVK, agresor je ubijao ljude koji nisu htjeli ili mogli sa svojih vjekovnih imanja, ali i one u izbjegličkim kolonama, i do Une i preko Une, duboko u teritoriju tadašnje Republike Srpske.

Na evidenciji Veritasa nalaze se imena 1.861 poginulih i nestalih Srba iz ove akcije i poslije nje, od čega 1.211 (65%) civila, od kojih su oko tri četvrtine bili stariji od 60 godina. Među žrtvama se nalazi 548 (29%) žena, od kojih su oko četiri petine bile starije od 60 godina, što predstavlja jedan od “crnih” rekorda građanskog rata devedesetih prošlog vijeka na prostorima prethodne Jugoslavije.

Od ukupnog broja žrtava do sada je rasvijetljena sudbina 1.084 lica, dok se na evidenciji nestalih vodi još 777 (43%) lica, od čega 588 (72%) civila, među kojima 295 (50%) žena. Hrvatska izbjegava bez valjanog razloga ekshumacije i poznatih mjesta ukopa sa oko 152 posmrtnih ostataka, pokopanih uglavnom pod oznakom “nepoznat”, što je jedinstven slučaj na području bivše Jugoslavije, kao što bez pravog razloga oteže i sa identifikacijama 362 ekshumiranih posmrtnih ostataka.

Oko 1.500 pripadnika SVK preživjelo je zarobljavanje, od kojih su mnogi suđeni i osuđeni na dugogodišnje kazne zatvora zbog krivičnih djela ratnog zločina. Oko 3.200 starih i nemoćnih, koji nisu htjeli ili nisu mogli napustiti ognjišta, na silu su internirani u logore za civile. Krajina je opustošena, opljačkana pa porušena i zapaljena. Nisu bili pošteđeni ni crkveni, kulturni, istorijski srpski, kao ni antifašistički spomenici.

Ova agresija, pod kodnim nazivom “Oluja”, sprovođena je, kao uostalom i one koje su joj prethodile (“Miljevački plato”, “Maslenica”, “Medački džep” i “Bljesak”), po taktici “spržene zemlje”, što je polovinom novembra 1995. godine doseglo razmjere potpunog zatiranja srpske zajednice u Krajini.

Iako je bilo očigledno da je hrvatska vlast preduzela ovu agresiju zbog optiranja teritorije bez srpske većine koja je na njemu živjela, Savjet bezbjednosti UN-a, osim “snažne osude hrvatske vojne ofanzive velikih razmjera” (R 1009/95), nije donio, ni ovoga puta, bilo kakve kaznene mjere protiv agresora.

Najveći paradoks ove agresije, kao i onih koje su joj prethodile, nalazi se u činjenici što je agresor bila članica UN-a, a Krajina zona pod zaštitom iste organizacije i što su neke druge članice te organizacije odobrile i učestvovale u samoj agresiji.

„Oluja“ je jedini događaj u kojima su Srbi iz Hrvatske žrtve, koji je suđen pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Pretresno vijeće je jednoglasno zaključilo da su dvojica od trojice optuženih generala bili učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, čija je zajednička svrha bila trajno uklanjanje srpskih civila iz Krajine silom ili prijetnjom silom, i osudilo ih, Antu Gotovinu na24, aMladena Markača na 18 godina zatvora. Žalbeno vijeće je, tjesnom većinom, sa tri prema dva, poništilo cijelu presudu Pretresnog vijeća i oslobodilo optužene generale po svim tačkama optužbe. Iako nije negiralo zločine utvrđene u prvostepenoj presudi, Žalbeno vijeće nije našlo za shodno da optužene generale osudi ni po alternativnim vidovima odgovornosti.

Od nekoliko do sada procesuiranih pripadnika sopstvenih oružanih snaga za ratne zločine nad Srbima iz vremena “Oluje”, hrvatski sudovi su  pravosnažno osudili samo jednu osobu (slučaj “Prukljan i Mandići”). U nekoliko zadnjih godina, nekoliko porodica ubijenih Srba u ovoj akciji, nakon dugogodišnjih i iscrpljujućih sporova punih obrata,  uspjeli su ostvariti naknadu štete za ubijene rođake.

I sud BiH sudio je i osudio jednog  pripadnika 5. MK A BiH za ratni zločin nad četvoricom pripadnika SVK, koje je uz njegovu saglasnost, po zarobljavanju na Suvoj međi na teritoriju Hrvatske, ubio mudžahedin iz sastava iste jedinice. Porodice ubijenih, čiji posmrtni ostaci još nisu ni pronađeni, pokrenuli su postupak protiv Hrvatske za naknadu štete  a osnov odgovornosti je u Splitskom sporazumu od 22. jula 1995. o “zajedničkoj odbrani od srpske agresije”.

U direktnoj vezi sa operacijom “Oluja” je i parnični postupak pred Federalnim sudom u Čikagu po tužbi krajiških Srba protiv konzultantske firme MPRI, odnosno njene pravne sljednice, podnesen u avgustu 2010. godine, zbog naknade štete po osnovu saučesništva u genocidu, koji je, nakon dugih pregovora, u jesen 2016 okončan nagodbom. Vrednije od dobijenog novca u simboličnom iznosu je saznanje da je preko ovog postupka barem dio svjetske javnosti upoznat s tragedijom Srba iz bivše RSK, kojoj su uveliko kumovale i američke organizacije poput MPRI.

“Oluja” je stigla i pred Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) pred kojim se vode sudski sporovi po tužbama oštećenih Srba protiv Hrvatske, koji su izgubili sporove pred hrvatskim sudovima ili smatraju da njena državna tijela nisu sprovela efikasnu istragu smrti njihovih rođaka civila, koji su ubijeni  za vrijeme ili neposredno nakon ove akcije.

Međunarodni sud pravde (MSP) je kroz obrazloženje svoje presude iz februara 2015. godine operaciju “Oluja” kvalifikovao kao akciju etničkog čišćenja – Hrvati su htjeli srpsku teritoriju bez Srba očekujući da oni sami odu, a ne da ih “unište u cjelosti ili djelimično”. A da bi ih natjerali da napuste svoja vjekovna ognjišta, granatirali su njihove gradove i izbjegličke kolone, ubijali i fizički i psihički zlostavljali zaostale civile i vojnike i sprječavali im povratak, ali ni to sve skupa, po ocjeni suda, nije doseglo nivo genocida (nedostaje “genocidna namjera”).

MSP je ovom presudom krajiškim Srbima dao solidnu osnovu da pravnim putem nastave tražiti ostvarenje ostalih (sporednih) zahtjeva iz njihove kontratužbe: procesuiranje počinilaca svih ratnih zločina nad njihovim sunarodnicima, obeštećenje za uništenu imovinu i izgubljene živote, održivi povratak i puno poštivanje njihovih nacionalnih i ljudskih prava, uključujući i široku političku autonomiju kakvu im je međunarodna zajednica (UN, EU, SAD i RF), prije akcije “Oluja”, garantovala “Planom Z-4”.

I umjesto da Hrvatska, i bez naloga MSP, odustane od slavljenja “akcije etničkog čišćenja i masovnih zločina” kao dvostrukog državnog praznika (“Dan pobjede i domovinske zahvalnosti” i “Dan hrvatskih branitelja”), slavlje se iz godine u godinu pretvara u veličanje ustaštva i izlive mržnje prema Srbima.

Obećanja o zaštiti manjinskih nacionalnih prava, data od hrvatskih zvaničnika na dan ulaska Hrvatske u EU prije pet godina na trgu Bana Jelačića u Zagrebu, pretvorila su se u svoju suprotnost – srpska zajednica je postala još minornija, obespravljenija i napadanija.

Na sve to, međunarodna zajednica, uključujući NATO i EU, čija je Hrvatska u međuvremnu postala članica, ćuti kao što je ćutala i prije 23 godine.

 

U Beogradu i Banjaluci, 3. avgusta, 2018. godine

P R E D S J E D N I K

Savo Štrbac

Share this post


Link to post

ДИЦ Веритас, 30.08.2018, Дани туге и сјећања: Олуја је погром – Бања Лука, Нови Град, Петровачка цеста

Обиљежавање 23. годишњице Великог крајишког егзодуса (Операција „Олуја“) у органицацији ДИЦ Веритас у сарадњи са локалним заједницама и СПЦ.

ДИЦ Веритас, 30.08.2018, Дани туге и сјећања: Олуја је погром - Бања Лука

 

ДИЦ Веритас, 30.08.2018, Дани туге и сјећања: Олуја је погром - Нови Град

 

 

ДИЦ Веритас, 30.08.2018, Дани туге и сјећања: Олуја је погром - Петровачка цеста

 

Share this post


Link to post

Srbija danas, 04.08.2018, KAO DETE JE PREŽIVEO OLUJU: “Šamarali su mi oca, a mene pitali pucam li tim tenkićem na Srbe ili Hrvate”

Ovo je priča Ranka Kneževića (28) koji je prvo je izbegao iz Siska 1992, a potom i iz Kostajnice 1995. u Oluji. Svaki put kada je bežao sa porodicom, tri dana ranije bi dobio kuče koje je ubrzo morao da napusti. Svakom je davao ime Džeri, a kasnije je shvatio zašto mu je otac zloslutno rekao: “Kud to ime ponovo!” Da je znao, nazvao bi ga Đole. Reč prepuštamo njemu…

- Sinko, kog ti političara voliš – pitao me je komšija veče pre nego što smo pred naletom rata pobegli iz Siska. Ja sam “na keca” odgovorio:

- Slobodana Miloševića!

Koga bih drugog? On mi je bio idol, a gledao sam samo političke emisije te 1992. kada smo proterani prvi put. Ništa crtaći, samo politika! Tako je to kad imaš “čak” četiri-pet godina.

- I, i – nastavio sam kad sam osetio negativnu energiju u vazduhu – i Stipe Šuvara, naravno!

Ni dan-danas ne znam ko je taj Šuvar, ali sam tada znao da je protiv Slobe. Komšija se nasmejao i otišao, a i mi smo sutradan otišli da se, kako sada stvari stoje, ne vratimo u Sisak ni turistički.

Eto, tako mogu da počnem moju klinačku priču o ratu u Hrvatskoj. Ili bi još dramatičnije bilo da spomenem kako smo posle tri godine bežali iz Kostajnice ispred one kolone iz Oluje. Mada je za priču, da bi bila prava holivudska, to povlačenje od nekoliko dana bilo isuviše “mirno”. Jest da se razdaljina od Banije do Smedereva u normalnim uslovima obično prelazi za manji deo dana, pogotovo kad niko ne presreta kolonu i na nju ne baca bombe. To Hrvati zovu “traktorijada”!

Dramatičnije je bilo tri meseca ranije kada smo išli u posetu rođacima u Smederevo da kupimo knjige za treći razred. Hrvati su zaustavili naš auto kod Jasenovca, a ćaleta su pola sata šamarali i ispitivali u obližnjem šatoru. U dokumentima se vodio na Liku gde se tad već ratovalo za razliku od Kostajnice. Na rastanku su mu poručili kako na nekakvoj “crnoj listi” ima jedan Knežević iz Like i kako im je žao što to nije on. Mene su samo pitali da li imamo neko oružje u kolima i na koga pucam iz tenka sa kojim sam se igrao na zadnjem sedištu – na Srbe ili Hrvate. Na prvo pitanje su dobili kratko “ne” iako sam znao da nosimo municiju za pištolj i desetak bombi u kutiji za jaja.

- Ja iz tenka ne pucam, ja se samo igram njime – glasio je dečji odgovor na drugo pitanje. Dovoljno da dobro odigram ulogu i pođemo dalje ka Srbiji.

Sasvim pogubno po priču bi bilo ako bih počeo da opisujem kako smo se u rodnom Sisku družili sa komšijama raznih vera i nacionalnosti. Preko puta nas su živeli muslimani koji su kad je zaratilo bili na strani Srba. Levo od nas su bili muslimani koji su odabrali Hrvate, a u ostatku su pomešani živeli Srbi i Hrvati. No, koga to zanima, nema “akcije”!

Koga to zanima što su naši kumovi Delkići muslimani i što je kuma Slada (mi smo je zvali Slađa) krišom jela ćevape kod nas kad joj muž terenac nije bio tu. To ne govorim da bih joj naudio, već da bih opisao kakva je harmonija vladala u Sisku i kako nama “običnima” nimalo nije smrdelo na rat. Sa kumićem Senadom, Sekijem (da nisam pitao roditelje kako se zovu ne bih ni znao da vam kažem) proveo sam detinjstvo do pete godine.

Koga zanima što su moji prvo radili u Železari i na trafici i što su potom otvorili piljarnicu? Napustili iznajmljen stan, kupili kuću, sredili je, zasadili raznovrstan voćnjak na tri hektara. To je, ponavljam, dosadno!

Uzbudljivije je da vam kažem kako sam ja kriv što je izbilo sra*e! Što se desila ta odvratna slučajnost da kad god smo morali da bežimo, ja sam uvek dobijao isto kuče – smeđe, kratkodlako, sa povijenim ušima, rasno. Tačno tri dana pred selidbu. I oba puta, i u Sisku 1992. i u Kostajnici u avgustu 1995, dao sam im ime Džeri. Posle, kad sam morao da ga ostavim samog i da odem, shvatio sam zašto mi je otac zloslutno rekao: “Kud to ime ponovo!” Da sam znao, nazvao bih ga Đole! Deluje pomalo neverovatno, pravo holivudski.

A svega sam imao – tri-četiri džaka igračaka, uključujući i glisere koje sam puštao u kadu. Išli smo na more! Samo mi je falio taj pas. Svi su imali bar jednog, sem mene. Jedva sam namolio moje da mi ga kupe. Drugog Džerija, u Kostajnici, dobio sam par meseci posle rođendana kada mi je čiča poklonio malu vojničku uniformu i malu beretku. Najbolji poklon koji sam mogao da dobijem! Jer, mi klinci u Kostajnici se nismo igrali kaubojaca i Indijanaca – nije bilo potrebe. Kupali smo se na Uni, a reka je bila granica. Dakle, sve “normalno”. Igrali smo samo borilačke igre, “Strit fajter”  na primer. Nikom nije bilo zanimljivo da goni “Sonika”.

Od kad smo 1992. posle tri meseca provedenih u Smederevu stigli u Kostajnicu, sve do avgusta 1995, tamo je mirisalo na mir. Znam da to zvuči čudno ako vam kažem da je bilo svakakvog oružja, ponekad i policijskih časova i da smo iz predostrožnosti u školu išli busom. Na svakom početku ulice su ispred kuće bile “prage”, protivavionski topovi. Naša kuća je baš bila na početku ulice. Sa tim sam odrastao savršeno normalno.

Došle su Ujedinjene nacije, dovozili su tenkove, bilo je crnaca. U školi nam je svakih 20 minuta sletao helikopter jer je tu bilo jedino poljanče na brdu. Ta je škola posle srušena, tu su bile borbe, a bila je nova – čak prevelika za toliki broj đaka. Bilo je učionica u koje niko nije ulazio, bilo je podruma gde su se čuvale rezervne nove klupe, za četiri veka unapred, čini mi se.

Ujedinjene nacije nisu ništa radile osim što su učestvovale na fudbalskim turnirima. I to neuspešno. Moj ćale i predsednik opštine su plaćali večere onima koji im zabiju najviše golova. Ostalog fudbala se ni ne sećam. Ako smem da se našalim, za nas su glavni fudbaleri bili Zenga i Rambo!

Mi smo i mislili da će život da se nastavi normalno. I kad smo posle Siska bili u Smederevu bili smo ubeđeni da će to ludilo da prođe, da će ljudi da “olade”, i da ćemo da se vratimo. Poneli smo samo dve najlonske kese s vešom. Na kraju smo, kako je i počelo, preko noći saznali da od toga nema ništa, da je to druga zemlja, da je sve etnički čisto i da tu niko neće da se vrati. Da su gomilu kuća popalili i da su sve opljačkali. Prve komšije, bukvalno. Neko od naših je bio dole i ušao u komšijsku kuću gde je video našu garnituru. Rat probudi u ljudima sve najgore!

A, onda, sve iznova. Dobio sam Džerija, i baš kao i u Sisku, opet selidba za tri dana – kad je kukuruz najveći! Ljudi su ostavljeni na cedilu, nisu znali šta će i odlučili su se da beže. I to je to! Do jednog trenutka je bilo sve u redu, a onda puče crkva, pa onda i njihova. Tako je sve počelo! Tamo su idilični predeli, delovalo je kao raj, a zapravo je bilo minsko polje. Počela je pucnjava po ulici, i toga se dobro sećam. Prepoznao sam i neke komšije koje su tu bile sa njima, uključujući i muslimane. Bilo je pucanja, ginulo se, palilo se, stavljale su se bombe u veš mašine.

Pre toga je bilo dežurstava, vojničke kućice su napravljene ispred svake ulice gde su se smenjivali ljudi iz komšiluka. Interna vojska. Ljudi su se vrlo brzo naoružali, iz sigurnosti. Hrvati su krenuli u pojedinačne akcije, bilo je incidenata, a Ujedinjene nacije i dalje nisu ništa radile, osim što su igrali turnire u fudbalu. Naši su se organizovali i takođe dejstvovali i takvo stanje je moglo da potraje i deset godina. Ljudi su i to prihvatili kao normalnu situaciju. Sećam se kako su roditelji odlazili na ratište, moj otac, čiča, ujak. To je bilo stresno za nas decu. U početku nije bilo mnogo žrtava, ali kada je njima došla pomoć, kada se Hrvatska organizovala, toga je bilo sve više.

I potom kolona i selidba u Srbiju. Sve je ostalo iza nas, kao i onomad u Sisku. I video klub koji su moji držali u Kostajnici gde sam gledao Terminatora, Rokija, Ramba, Džejmsa Bonda – sve filmovi koji su sa zakašnjenjem posle stizali i u Srbiju. Ako je prepodne bila premijera u Kanu, popodne je film bio na mojoj polici. I super društvo u školi u kojoj samo Kineza nije bilo, ali je vladala harmonija. Drugovi Uglješa, Dušan, moj najbolji ortak Velibor…

Lugavčina, Kolari, Smederevo, Šabac, Bijeljina, Prijedor i na kraju Šabac – tu smo se selili, a ja sam do petog razreda promenio šest škola. Ja sad kad je godišnjica mature mogu da idem gde hoću, na šest žurki. Ako je nešto od svega ispalo dobro, onda je to! U Kostajnici sam od Oluje bio samo jednom, nešto pre bombardovanja 1999. Kupao sam se u Uni, ali do kuće nisam išao, nisam osećao potrebu. Tad smo se poslednji put čuli sa kumovima Delkićima. Čuo sam da je kumić Seki golman i da je dogurao i do neke reprezentativne selekcije BiH, ne znam u kom uzrastu. U Sisku nisam bio nikada. Gledao sam našu kuću na “Google earthu”, sve je isto, iste pločice kojim smo je ponovili neposredno pre bežanije. Sve se lepo vidi. Samo, ono što je pod zemljom – to se ne vidi!

Vidi se lepo, baš kao što se na Dnevniku lepo videlo da moj ujak Ilija gine u predgrađu Kostajnice tako što je pištoljem marke “ce-ze” krenuo na tenk. Gledali smo svi porodično, neposredno po našem prolaženju kroz Oluju: mama i ja, kao i rođaci iz Smedereva – tetke, teče, babe, dede, mala sestra. Bilo nas je mnogo tamo! O ujaku i njegovima nismo imali drugih vesti, a na ratištu su bili i otac, brat i čiča s kojima smo se nešto ranije rastali. Ko da posumnja da je sve montirano, tad nismo ništa znali o obradi snimaka. Ko bi rekao da je Ilija poginuo, ali ne 1995, već desetak godina kasnije. Pao je sa drveta, brao je bršljen.

Zato, ako me pitate da li se sećam politike i političara iz detinjstva, odgovoriću vam: “Sećam se, mnogo ljudi se tada bavilo politikom, svaki drugi. Možda je malo bilo stanovnika, ali je zato političara bilo mnogo! Mnogo stranaka i mnogo opozicije. Plodno političko tle. ZA TO SMO SE BORILI!”

Sergej Komnenić

Share this post


Link to post

Žrtve akcije „Oluja“ na srpskoj strani

 

1. Poginuli i nestali Srbi po Veritas-ovoj evidenciji
Ova analiza obuhvaća period od početka akcije “Oluja”, 04.08 1995. godine, do kraja 1998. godine, do kada su na području RH i bivše RSK, zbog etničke pripadnosti, ubijani Srbi u većem broju , i oni koji su ostali i povratnici .1

Spisak žrtava akcije „Oluja“ je izvod iz generalnog spiska „SRPSKE ŽRTVE RATA I PORAĆA NA PODRUČJU HRVATSKE I BIVŠE RSK 1990. – 1998. GODINE”, sačinjen po istoj metodologiji.

Analiza obuhvaća sve žrtve akcije “Oluja” (tačka 2.), dok su direktne (tačka 3.) i indireknte (tačka 4.) posebno analizirane.

2. Ukupne žrtve (direktne i indirektne)

2.1. Veritas je do 20.02.2014. verifikovao 1.852 poginulih i nestalih lica, od kojih je do sada sahranjeno 930, dok se 922 lica još vode u kategoriji nestalih (po grupama: nestao = 493; nestao/poginuo = 190; nestao/pokopan = 239 lica).

2.2. Poginuli/sahranjeni
Poginulo/sahranjeno je najmanje 930 (50% od ukupnog broja poginulih i nestalih u ovoj akciji).
Po spolu:  muškaraca = 708 (76%); žena =  222 (24%).
Prema statusu:  civila = 553 (59%); vojnika = 369 (40%); milicionera = 8 (1%).
Prema dobi:  do 18 godina = 7; od 18 do 60 godina = 482 (52%); preko 60 godina = 424 (46%); nepoznata dob = 17 (2%).
Po godinama pogibije:  1995. = 909 (98%); 1996.= 12; 1997. = 5; 1998.= 4 lica.
Po regijama pogibije:  Banija = 188;  Lika = 226;  Kordun = 46;  Sjeverna Dalmacija = 404;  unutrašnjost Hrvatske = 4, BiH = 62 lica.

2.3. Nestali
Trenutno se na listi nestalih vodi 922 lica (50% od ukupnog broja poginulih i nestalih u ovoj akciji).
Po spolu:  muškaraca = 601 (65%); žena = 321 (35%).
Prema statusu:  civila = 647 (70%); vojnika = 272 (30%); milicionera = 3.
Prema dobi:  do 18 godina = 2; od 18 do 60 godina = 402 (44%); preko 60 godina = 484 (52%); nepoznata dob = 34 (4%).
Po godinama nestanka:  1995. = 897 (97%); 1996.= 19 (2%); 1997. = 6 lica;
Po regijama nestanka:  Banija = 359;  Lika = 228;  Kordun = 117;  Sjeverna Dalmacija = 191;  unutrašnjost Hrvatske = 2, BiH = 25 lica.

2.4. Ukupne žrtve
Trenutno se na listi poginulih i nestalih vodi 1.852 lica.
Po spolu:  muškaraca = 1.309 (71%); žena = 543 (29%).
Prema statusu:  civila = 1.200 (65%); vojnika = 641 (35%); milicionera = 11.
Prema dobi:  do 18 godina = 9 ; od 18 do 60 godina = 884 (48%); preko 60 godina = 908 (49%); nepoznata dob = 51 (3%).
Po godinama pogibije/nestanka:  1995. = 1.806 (98%); 1996.= 31 (2%); 1997. = 11; 1998= 4 lica;
Po regijama pogibije/nestanka:  Banija = 547;  Lika = 454;  Kordun = 163;  Sjeverna Dalmacija = 595;  unutrašnjost Hrvatske = 6;  BiH = 87 lica.

3. Direktne žrtve  

3.1. Žrtava na srpskoj strani, stradalih od neprijateljske strane evidentirano je 1.719 lica (93% od ukupnog broja žrtava na srpskoj strani u ovoj akciji), od toga 641 (37%) uniformisanih lica i 1.078 (63%) civila.

Pogledajte: „Oluja“ – spisak direktnih žrtava

3.2. Poginuli/sahranjeni                              
Poginulo/sahranjeno je najmanje  840 (49% od ukupnog broja direktnih žrtava u ovoj akciji).
Po spolu:  muškaraca =  665 (79%);  žena = 175 (21%).
Prema statusu:  civila = 470 (56%);  vojnika = 362 (43%);  milicionera = 8 (1%).
Prema dobi:  do 18 godina = 6 (1%);  od 18 do 60 godina = 462 (55%);  preko 60 godina = 360 (43%);  nepoznata dob = 12 (1%).
Po godinama pogibije:  1995. = 822 (98%); 1996.= 10; 1997. = 4; 1998.= 4 lica.
Po regijama pogibije:  Banija = 174; Lika = 217; Kordun = 43; Sjeverna Dalmacija = 375; unutrašnjost Hrvatske = 4, BiH = 27 lica.

3.3. Nestali
Trenutno se na listi nestalih vodi 879 lica (51% od ukupnog broja direktnih žrtava u ovoj akciji).
Po spolu:  muškaraca = 587 (67%);  žena = 292 (33%).
Prema statusu:  civila = 608 (69%);  vojnika = 268 (30%);  milicionera = 3.
Prema dobi:  do 18 godina = 2 ;  od 18 do 60 godina = 390 (44%);  preko 60 godina = 455 (52%);  nepoznata dob = 32 (4%).
Po godinama nestanka:  1995. = 855 (97%); 1996.= 18 (2%); 1997. = 6 lica;
Po regijama nestanka:  Banija = 355;  Lika = 219;  Kordun = 114;  Sjevernoj Dalmacija = 179;  unutrašnjost Hrvatske = 2,  BiH = 10 lica.

3.4. Ukupno
Trenutno se na listi direktnih žrtava u ovoj akciji vodi 1.719 lica.
Po spolu:  muškaraca = 1.252 (73%);  žena = 467 (27%).
Prema statusu:  civila = 1.078 (63%);  vojnika = 630 (37%);  milicionera = 11.
Prema dobi:  do 18 godina = 8 ;  od 18 do 60 godina = 852 (50%);  preko 60 godina = 815 (47%); nepoznata dob = 44 (3%).
Po godinama pogibije/nestanka:  1995. =1.677 (98%);  1996.= 28 (2%); 1997. = 10;  1998= 4 lica;
Po regijama pogibije/nestanka:  Banija = 529;  Lika = 436;  Kordun = 157;  Sjeverna Dalmacija = 554;  unutrašnjost Hrvatske = 6, BiH = 37 lica.

3.5. Uniformisana lica kao žrtve
Od neprijateljske strane stradalo je 641 uniformisanih lica (630 vojnika i 11 milicionera), što iznosi 98% ukupnih uniformisanih žrtava u ovoj akciji.

Od hrvatskih oružanih snaga (HV) stradalo ih je 610 (95%), od čega je do sada utvrđeno da ih je namjerno ubijeno (nakon predaje, odbacivanja oružja ili po napuštanju položaja i odlaska prema RS ili na teritoriju RS) najmanje 174; najmanje 32 ih je ubijeno artiljerijskim i avionskim granatiranjima;  najmanje 1 je stradao od ubačenih diverzantsko-terorističkih grupa (DTG);  najmanje 9 ih je umrlo u bolnicama od posljedica ranjavanja; najmanje 33 je stradalo nakon zarobljavanja, za 3 lica još nije utvrđen način stradanja, a ostalih 358 su izgubili živote na borbenom zadatku.

Od HVO stradalo je 1 lice, ubistvom.
Od ABiH stradalo ih je 18 (3%), od čega je utvrđeno da ih je 8 namjerno ubijeno; dok ih je 7 stradalo nakon zarobljavanja, a 3 na borbenom zadatku.
Za 12 (2%) lica, koja su takođe stradala na neprijateljskoj strani (3 na izvršavanju borbenog zadatka; 7 nakon zarobljavanja; 2 namjernim ubistvom) do sada se sa sigurnošću nije moglo utvrditi od koje strane su stradali s obzirom da su u nekim akcijama učestvovali zajedno (kombinovano) HV, HVO i ABiH.

3.6. Civilna lica kao žrtve
Od neprijateljske strane stradalo je 1.078  civila, što iznosi 90% svih civilnih žrtava u ovoj akciji.

Od pripadnika hrvatske strane (vojska, policija, paramilitarne grupe i sl.) stradalo je 1.058 (98%) lica, od toga ih je: ubijeno (vatrenim oružjem, raznim eksplozivnim napravama, spaljivanjem, vješanjem, bacanjem u bunare i sl.) 727 (69%);  1995 =694 (95%) lica;  1996=25 (3%);  1997=6;  1998=2;
granatiranjem (uključujući artiljerijsko i avio granatiranje područja RSK i izbjegličkih kolona na području RS) život je izgubilo najmanje 47 lica (4%);
u zarobljeništvu (razni načini usmrćenja u logorima, kampovim i zatvorima RH) život je izgubilo najmanje 19 (2%) lica
na druge načine živote je izgubilo najmanje 15 (2%) lica (14 umrli u hrvatskim bolnicama i 1 samoubistvo u hrvatskim zatvorima);
pod nepoznatim uzrokom smrti na teritoriji pod kontrolom hrvatskih vlasti, prema Veritas-ovoj evidenciji, stradalo je najmanje  250 (24%) lica. To su civili, koji se nalaze u evidenciji nestalih, a o kojima nema nikakvih ili pouzdanih informacija o načinu stradanja.

Od pripadnika ABiH stradalo je 15 (1%) civila (svi 1995. godine kada su pripadnici V MK ABiH u akciji “Oluja” napadali izbjegličke kolone sa Korduna i Banije), 10 je ubijeno; 1 stradao usljed granatiranja, 1 umro u bolnici kao posljedica ranjavanja, 1 ubijen nakon zarobljavanja i 2 na za sad nepoznat način;
Od zasad neindentifikovane, odnosno kombinovane tri neprijateljske strane (HV, HVO, i ABiH), stradalo je 5 civila (3 ubijena, 1 je umrlo u bolnici od posljedica ranjavanja, a 1 na nepoznat način).

3.7. Ukupne direktne žrtve
Kao žrtava akcije “Oluja” na srpskoj strani, stradalih od neprijateljske strane evidentirano je 1.719 lica (93% od ukupnog broja žrtava na srpskoj strani u ovoj akciji), od toga 641 (37%) uniformisanih lica i 1.078 (63%) civila.

Od strane hrvatskih snaga (vojska, policija, paramilitarne grupe), stradalo je 610 uniformisanih lica i 1.058 civila, što ukupno daje brojku od 1.668 lica (97% od ukupno stradalih od neprijateljske strane u ovoj akciji);
Od strane HVO stradalo je 1 uniformisano lice.
Od strane ABiH stradalo je 18 vojnika i 15 civila, ukupno 33 lica (2% od ukupno stradalih od neprijateljske strane u ovoj akciji).
Od zasad neidentifikovane, odnosno kombinovane tri neprijateljske strane HV, HVO i ABiH, stradalo je 12 srpskih vojnika i 5 srpska civila ili ukupno 17 lica (1% od ukupno stradalih od neprijateljske strane u ovoj akciji).

Upoređujući žrtve “Oluje” sa ukupnim žrtvama rata, proizilazi da je u akciji “Oluja” stradalo 26 procenata više civila odnosno 12 procenata više žena, te da je za 26 procenata stradalo više civila u dobi preko 60 godina.


4. Indirektne žrtve

4.1. Žrtava akcije “Oluja” na srpskoj strani koje se ne mogu pripisati direktno bilo kojoj neprijateljskoj strani, evidentirano je ukupno 133 lica (7% od ukupnog broja žrtava na srpskoj strani u ovoj akciji), od toga 11 uniformisanih lica i 122 civila.

Pogledajte: „Oluja“ – spisak indirektnih žrtava

4.2. Poginuli/sahranjeni
Poginulo/sahranjeno je najmanje 90 (68% od ukupnog broja indirektnih žrtava u ovoj akciji).
Po spolu:  muškaraca = 43 (48%);  žena = 47 (52%);
Prema statusu:  civila = 83 (92%);  vojnika = 7 (8%);
Prema dobi:  do 18 godina = 2; od  18 do 60 godina = 14 (16%);  preko 60 godina = 69 (77%);  nepoznata dob = 5 (6%);
Po godinama pogibije:  1995. = 87 (97%);  1996.= 2; 1997. = 1;
Po regijama pogibije:  Banija = 14; Lika = 9;  Kordun = 3;  Sjeverna Dalmacija = 29;  unutrašnjost Hrvatske = 0;  BiH = 35 lica.

4.3. Nestali
Trenutno se na listi nestalih vodi 43 lica (32% od ukupnog broja indirektnih žrtava u ovoj akciji).
Po spolu:  muškaraca = 14 (33%);  žena = 29 (67%).
Prema statusu:  civila = 39 (91%);  vojnika = 4 (9%).
Prema dobi:  do 18 godina = 0 ;  od 18 do 60 godina = 6 (13%);  preko 60 godina = 35 (82%);  nepoznata dob = 2 (5%).
Po godinama nestanka:  1995. = 42 (98%);  1996.= 1 (2%);
Po regijama nestanka:  Banija = 4;  Lika = 9;  Kordun = 3;  Sjevernoj Dalmacija = 12;  unutrašnjost Hrvatske = 0,  BiH = 15 lica.

4.4. Ukupno
Trenutno se na listi indirektnih žrtava u ovoj akciji vodi  133 lice.
Po spolu:  muškaraca = 57 (43%);  žena = 76 (57%).
Prema statusu:  civila = 122 (92%);  vojnika = 11 (8%);
Prema dobi:  do 18 godina = 2;  od 18 do 60 godina = 20 (15%);  preko 60 godina = 104 (78%);  nepoznata dob = 7 (5%).
Po godinama pogibije/nestanka:  1995. =129 (97%);  1996.= 3 (2%);  1997. = 1;
Po regijama pogibije/nestanka:  Banija = 18;  Lika = 18;  Kordun = 6;  Sjeverna Dalmacija = 41;  unutrašnjost Hrvatske = 0; BiH = 50 lica.

4.5. Uniformisana lica kao indirektne žrtve
Vojnici SVK i pripadnici milicije RSK stradavali su i na srpskoj strani. Takvih je ukupno 11 lica (2% ukupnih uniformisanih žrtava u akciji Oluja” na srpskoj strani).
Namjernim ubistvima stradalo je 1 lice;
Samoubistvo je počinilo 1 lice;
U saobraćaju život su izgubila 3 lica;
Prirodnom smrću umrla su 3 lica;
U bolnicama je umrlo 1 lice;
Pod nepoznatim uzrokom smrti stradala su 2 lica.

4.6. Civilna lica kao indirektne žrtve
Među civilnim žrtvama rata na srpskoj strani evidentirano je 122 lica (10% od ukupnog broja civilnih žrtava na srpskoj strani), čija smrt je vezana za rat i ratna dešavanja, ali se njihova smrt/nestanak ne može pripisati bilo kojoj neprijateljskoj strani.

Među njima se nalaze uglavnom civilna lica koja su smrtno stradala u izbjegličkim kolonama izazvanim akcijom “Oluja” (80 se vode kao umrli prirodnom smrću, 6 je izvršilo samoubistvo, 20 je umrlo u bolnicama, 3 su ubijena u međusobnim obračunima, 1 je ubijen iz nehata, 4 ih je život izgubilo u saobraćajnim udesima, a 8 je život izgubilo na druge načine).

4.7. Ukupne indirektne žrtve
Žrtava akcije “Oluja” na srpskoj strani koje se ne mogu pripisati direktno bilo kojoj neprijateljskoj strani, evidentirano je ukupno 133 lica, od toga 11 uniformisanih lica i 122 civila.

Kod ove kategorije žrtava, civila je stradalo 12 puta više od uniformisanih lica, žena je stradalo 16 procenata više nego muškaraca, a među stradalima je 3/4 starijih od 60 godina, dok ih je po načinu smrti najviše stradalo “prirodnom smrću” (83). Odnos gornjih brojki pokazuje da su najranjivija grupa bili starci i žene.

5. Ekshumacije, identifikacije i sahrane
Iz akcije “Oluja” do 20.02.2014. sahranjeno je ukupno 930 posmrtnih ostataka.

U organizaciji nadležnih institucija na području RH ekshumirana su 883 leša (849 iz grupnih grobnica2  i 32 iz pojedinačnih grobnica) od čega je identifikovano 550 posmrtih ostatka. Porodice su u sopstvenoj organizaciji pronašle, uglavnom u „vrtnim grobovima“, i sahranile još 325 posmrtnih ostataka.

Dakle, na području Hrvatske do 20.02.2014. godine ekshumirano je ukupno 883 posmrtna ostataka iz ove akcije, a od čega još nije identifikovano 333 posmrtna ostatka.

Na teritoriji BiH do 20.02.2014. godine iz ove akcije ukupno je identifikovano još 62 posmrtna ostataka i svi su sahranjeni.

Veritas raspolaže sa još oko 290 poznatih grobnih mjesta srpskih žrtava vezanih za akciju “Oluja”, a za najveći broj lokacija podaci su dobijeni upravo od hrvatske strane .3

Hrvatska strana opstruira ekshumacije i identifikacije srpskih žrtava iz razloga što bi pronalaženje svih leševa srpskih žrtava pokvarilo njen „imidž“ kao „žrtve srpske agresije“ i što je velik broj srpskih leševa, da su bili na vrijeme ekshumirani,4 mogao uticati i na ishod suđenja hrvatskim generalima pred Haškim sudom, koji su bili optuženi za sudjelovanje u „udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je zajednički cilj bio prisilno i trajno uklanjanje srpskog stanovništva iz regije Krajina“.

 

Beograd, 20. februar 2014. godine
Savo Štrbac, predsjednik
DIC-a Veritas

 

 
  1. Srbi su u etnički motivisanim ubistvima likvidirani i narednih godina. Prema Veritasovom istraživanju počev od 01. 01.1996. likvidirano je ukupno 70 Srba, a još ih je 13 izgubilo život u sumnjivim samoubistvima.
  2. 301 sa groblja u Kninu, 154 sa groblja u Gračac, 27 sa groblja u Korenici, 160 sa groblja u Petrinji, 64 sa groblja u Dvoru, 31 sa groblja u Šibeniku; 56 sa groblja u Zadru, 7 sa groblja u Vrlici i 49 sa groblja Žitnik
  3. Groblje Slunj 17; Groblje Šaš 14; Groblje Glina 25; Groblje Selište 15; Lička Jasenica 4 i još pedesetak iz manjih lokacija
  4. Po pravosnažnom okončanju krivičnog postupka protiv hrv. generala Gotovine i Markača, a pred ICTY, u organizacji hrvatske vladine komisije ekshumirana su 94 posmrtna ostataka srpskih žrtava iz vremena “Oluje”  (31 sa Šibenskog groblja, 56 sa Zadarskog groblja  i 7 sa  Vrličkog groblja).

Share this post


Link to post
 

РТС, 04.08.2018, Штрбац: Срби у Хрватској живе у тешким условима

Саво Штрбац из Документационо-информационог центра “Веритас” каже за РТС да су до сада ексхумиране 362 жртве које нису идентификоване, али за које се претпоставља да су све српске жртве из “Олује”. Напомиње да не верује хрватској председници када каже да се треба поклонити невиним жртвама након “Олује” јер то није радила до сада.

Саво Штрбац рекао је гостујући у Дневнику РТС-а да су до сада ексхумиране 362 жртве које нису идентификоване, али за које се претпоставља да су све српске жртве из “Олује”.

“Проблем идентификације може бити двојак. Прво, они који треба да идентификују раде споро, на кашичицу, да не би све одједном и други проблем је што нема узорака крви да би се упоредили са остацима који су ексхумирани”, објашњава Штрбац.

Додаје да има још 152 регистрована гробна места.

“Кад би идентификовали ово што је ексхумирано, под претпоставком да су жртве ‘Олује’ и кад би ексхумирали ових 152 регистрована гробна места, остали би онда на 100 и нешто правих нестанака из ‘Олује'”, напомиње Саво Штрбац.

Каже да Срби у Хрватској живе у тешким условима.

“Неприродно је кад немаш комшију километрима далеко, кад немаш струју, воду, амбуланту а свега тога је било у тим местима раније. Неприродно је и да старији живе без логистике млађих јер су њихова деца далеко расута по свету”, истиче Штрбац.

Напомиње да не верује хрватској председници када каже да се треба поклонити невиним жртвама након “Олује”.

“То није радила до сада и не верујем јој све док тврди да слуша Томпсонове песме са децом у колима, док се дочекује репрезентација са Томпсоном, кад избацује Титову слику из свог кабинета, кад изједначава Јасеновац са Сребреницом и Вуковаром… Она треба много уради да би јој поверовао”, објашњава Штрбац.

Каже да је једноставна формула суочити се са прошлошћу на прави начин.

Share this post


Link to post

Спутњик, 04.08.2018, Што нас не убије, то нас ојача: Како је то кад славиш пунолетство у „Олуји“ [Видео]

Почетком сваког августа скоро триста хиљада Срба сећа се дана када је прогнано из Хрватске. Међу њима су и Маја Колунџија Зорое, глумица која је свој 18. рођендан провела у избегличкој колони од Книна, преко Босне и Херцеговине до Србије, и Милан Гулић, историчар који је имао десет година када је напустио родни Бенковац.

Гост емисије „Свет са Спутњиком“ био је и Саво Штрбац из Документационог центра „Веритас“. Сви они су у августу 1995. године отишли из Републике Српске Крајине.

Приближава се 5. август када ће Маја Колунџија Зорое славити рођендан, али и сетити се како је провела онај 18. у избегличкој колони. Каже да је пролазила кроз разне фазе, од тога да никога није желела да чује за дан свог рођења, који је многима донео тешке тренутке.

„Знала сам и да будем помирљива, кажем себи то је део моје судбине, онда сам имала фазе да треба да будем поносна што сам извукла живу главу, а сад ове године додатно сам емотивна због трудноће и некако све три те емоције у једном моменту, дану прођу кроз мене“, каже она.

Милан Гулић имао је десет године када је са родитељима у колони кренуо из Бенковца ка Србији, данас је доктор историјских наука који се бави тематиком Срба на простору Хрватске. На питање да ли му избегличко искуство отежава посао и да ли може да утиче на објективно сагледавање те теме, Гулић каже да би историчари требало да се држе начела непристрасности, те да и он настоји да то тако буде.

„Ствари треба осветлити онако какве су биле. Нажалост, историја Срба у Хрватској у целости није била поље које је претерано окупирало српску историографију, што не значи да није било историчара који су се тиме бавили и што не значи да није било врло вредних књига о томе. Нарочито је то важно сада ових година када Срба у Хрватској има јако мало“, рекао је Гулић, додајући да је остало сећање људи док су људи живи.

Каже да ће у наредном неком периоду остати само оно што је записано и зато је важно да силна празна поља у проучавању Срба на подручју данашње Хрватске, Далмације, Кордуна, Лике, Баније, Славоније, Барање осветлити на што је могуће квалитетнији начин, што непристрасније да остане сачувано за нека будућа покољења.

Саво Штрбац, директор Документационо-информационог центра „Веритас“, 1995. године био је секретар Владе РСК. За Спутњик каже да од 2002. године хрватски Статистички завод прати на годишњем нивоу миграције становништва према свим државама у свету. Од тада два и по пута више људи је напустило Хрватску и отишло према Србији него што их се из Србије вратило у Хрватску.

„Процене су нам веома црне. План Туђмана и његовог естаблишмента с почетка деведесетих је да ће српско питање у Хрватској бити решено за сва времена кад Србе сведу на мање од три процента у укупној популацији. То је сад већ негде на граници“, казао је Штрбац.

На питање колико још има непознаница које би волео да реши како би схватио зашто је дошло до 5. августа и прогона Срба из Хрватске, Штрбац каже да му никако није јасно како војска и службе које прате кретање непријатеља нису уочиле покрете хрватских снага.

„Хрватска је покренула 138.000 војника за истовремени напад на Крајину у првом ешалону, а иначе су 200.000 војника „дигли“ за ту акцију. Један пријатељ ми је рекао да је стигла процена из Београда да ће напасти део око Слуња. Не треба бити војно образован, па закључити да 200.000 људи довести негде на линије одакле се креће у напад, па то не може остати тајна, ако неко баш лаички посматра. Из тога се извлаче различите приче да је то издаја. Нисам нашао праве документе који би говорили да је неко издао, већ мислим да се заказало у обавештајном смислу. Обавештајци треба да прате све што се дешава на непријатељској страни“, рекао је Штрбац..

Има још непознаница које муче наше саговорнике, али у једно су сигурни. Много је било деце у избегличкој колони, они су данас одрасли људи расути по целом свету вођени народном пословицом: „оно што те не убије то те ојача“.

„Много је фактора који утичу на развој човека, па сигурно да је у случају свих нас који смо одрастали и у том ратном периоду и преживели јако тешке избегличке године, у неким стварима наглашавам, можда чак и теже од самих оних ратних. Породица нам је растурена на читав свет, живи се од Канаде до Новог Зеланда, овде где сте ви, готово да немате никога сахрањеног, Срби се везују за гробове и гробишта, ми немамо ништа овде. Тек сада су људи почели умирати, тек сада ова земља у правом смислу постаје наша.

Много је фактора који су утицали сигурно тако специфичне околности каква је Олуја била морају оставити траг на човековој души“, рекао је Гулић.

Маја Колунџија Зорое данас у Србији чека треће дете, увек је била оптимиста али тај траг Олује у њеној души увек ће остати

„Никада нисам успела да заборавим, не желим да заборавим и можда сам прешла чекрк више кад сам добила своју децу у Србији, то је нешто где сам се можда мало више примила зато што преко њих видим да је ово део мене, али никад до краја“, каже наше саговорница.

Share this post


Link to post

РТРС,Дневник2 05.08.2018, Бањалука: Сјећање за страдале у “Олуји” [Видео]

Двадесет три године од страдања Срба Републике Српске Крајине у хрватској војнополицијској акцији “Олуја” полагањем вијенаца, парастосом за погинуле и трибином “Дани туге и сјећања” обиљежене су и у Бањалуци. Уз подсјећање на злочин, жртве боли то што до данас одговорни нису кажњени.

У непрегледној избјегличкој колони августа ‘95. међу протјеранима са својих вјековних огњишта био је и Слободан Перић. На бањалучком Пердувовом гробљу с породицама страдалих и избјеглих положио је вијенац и упалио свијећу за жртве.

“Стално је присутна жеља да се тамо вратимо. О ономе што се тамо десило све је већ испричано. По мом мишљењу, највећа трагедија је што нико за те злочине никада није одговарао”, истиче Парић који је и предсједник Удружења Личана у Бањалуци.

Тачно на данашњи дан у 11 часова и пет минута из свог Зеленграда, у општини Обровац, у непознато је кренуо и Слбодан Гагић. Присјећа се, била је субота, а већ у сриједу био је у Бањалуци, да би се потом запутио ка Србији. 1998. дошао је поново у Бањалуку и у њој остао до данас одакле запаљено огњиште редовно обилази.

“Запаљена јесте, али није могла изгорјети. Тај камен је неуништив, као што смо и ми који смо рођени у камену”, прича Гагић.

За 1.861 погинулог у “Олуји” у Храму Христа Спаситеља служен је парастос. Након 23 године тражи се правда и за несталима, њих 777.

“Тренутно имамо 362 тијела за која Хрвати тврде да су српске жртве из Олује. Они су ексхумирани, али неидентификовани. Имамо такође 152 регистрована гробна мјеста из Олује које треба есхумирати”, нагласио је директор Документационо-информационог центра “Веритас” Саво Штрбац.

О могућностима и начину накнаде штете у случајевима гдје се преплићу надлежности БиХ и Хрватске било је ријечи на трибини “Дани сјећања у туге”. Адвокати су говорили и о Купресу одакле су заробљеници одведени у Хрватску гдје им се губи траг. Тужилаштво БиХ покренуло је поступак, али према адвокатима жртава још увијек је нијемо.

“Након три мјесеца још нисмо остварили право ни да истражимо и утврдимо чињенице које су прибавили органи Тужилаштва БиХ, а када је ријеч о Републици Хрватској, за сада таквих истрага нема”, истиче адвокат Слађана Чанковић.

На трибини је било ријечи и о Сувој међи гдје су муслимани на позив Хрвата у `Олуји` ушли у тадашње подручје Републике Српске Крајине и побили заробљенике, али и о злочину на Петровачкој цести.

Share this post


Link to post

Glas Srpske, SRNA, 05.08.2018, Veritas: Danas prvi put o slučajevima gdje se prepliću nadležnosti BiH i Hrvatske

Banjaluka – Direktor Dokumentaciono-informacionog centra “Veritas” Savo Štrbac najavio je da će se danas na tribini “Dani tuge i sjećanja”, organizovanoj povodom 23 godine od hrvatske akcije “Oluja”, prvi put govoriti o mogućnostima i načinima naknade štete u slučajevima gdje se prepliću nadležnosti BiH i Hrvatske.

Štrbac je rekao novinarima u Banjaluci da će biti riječi i o Kupresu gdje su ljudi zarobljeni, pa odvedeni u Hrvatsku, gdje su nestali, pobijeni, a njihovih tijela nema.

“Govorićemo i o Suvoj Međi gdje su muslimani na poziv Hrvata u Oluji ušli u tadašnje područje Republike Srpske Krajine i pobili zarobljenike. Govorićemo o Petrovačkoj cesti, šta je sve preduzeto, kao i o Prijedorskoj cesti”, rekao je Štrbac.

Advokat iz Zagreba Slađana Čanković, koja je punomoćnik porodica čiji su članovi stradali u “Oluji”, rekla je novinarima pred početak tribine da ima situacija u kojima su građani Hrvatske u akciji “Oluja” stradali u BiH i da takve stranke žele da ostvare određenu nadoknadu štete.

Čankovićeva je navela da se predmeti, koje zastupa, mogu sortirati na predmete “Petrovačka cesta” i “Kupres”.

Prema njenim riječima, za predmete “Kupres” interesantno je što su određeni zarobljenici iz BiH prevezeni u Hrvatsku gdje im se gubi svaki trag.

“Imamo sve utrđene činjenice da su došli i da su bili u zatvorima u Hrvatskoj. Predmeti Petrovačka cesta su isto toliko specifični, jer je bombardovana kolona nakon što se ušlo duboko na teritoriju BiH. Ovog trenutka ne znamo ko ih je bombardovao i od koga su nastradali. Tu ima dosta žrtava i povrijeđenih, teških invalida i smrtno stradalih”, rekla je Čankovićeva.

Ona je rekla da ima informacije da se pred Tužilaštvom BiH otvorio postupak, ali da nije poznato da li je i u kojoj fazi taj postupak.

“Kao oštećeni smo tražili da dobijemo status oštećenika u takvim predmetima i da nam se dopusti uvid u spis i kopiranje spisa, ali nakon tri mjeseca nismo ostvarili ni to pravo da istražimo i utvrdimo činjenice koje su pribavili organi tužilaštva BiH”, istakla je Čankovićeva, te dodala da za sada nema takvih istraga u Hrvatskoj.

Član “Veritasa” Branka Kolar Mijatović navela je da je veliki broj ljudi tokom zločinačke akcije “Oluja” izbjegao u Republiku Srpsku i Srbiju i da danas traže prava koja još ne mogu da ostvare.

Mijatovićeva je navela da oni ni poslije 23 godine od te zločinačke akcije ne mogu da dođu do imovine i onoga što su stvarali i ostavili u Hrvatskoj.

Obilježavanje dana sjećanja na zločinačku akciju “Oluja”, koja se dogodila prije 23 godine, u Republici Srpskoj organizuje Dokumentaciono-informacioni centar “Veritas”.

Prema podacima Komesarijata za izbjeglice Srbije, u hrvatskoj vojno-policijskoj akciji “Oluja” protjerano je 250.000 krajiških Srba, 1.856 je ubijeno, a 836 vode se kao nestali.

Akcija je počela je 4. avgusta 1995. godine ofanzivom na područja Banije, Like, Korduna i sjeverne Dalmacije.

Share this post


Link to post

Brnabić: Moj deda je bio Hrvat, a ja sam i pored toga premijer

Ni u jednom trenutku nisam videla ništa problematično u Vučićevom govoru, rekla je predsednica Vlade Ana Brnabić dodajući da joj se čini da hrvatski državni vrh pokušava u potpunosti da izvrne istinu. Brnabićeva je rekla da je njen deda bio Hrvat, a ne Srbin iz Hrvatske i da je pored te činjenice ona postala predsednica Vlade Srbije.

Premijerka Srbije Ana Brnabić izjavila je, povodom reagovanja državnog vrha Hrvatske na govor Aleksandar Vučića u Bačkoj Palanci na obeležavanju godišnjice "Oluje", da joj nije jasno šta se to dešava u Hrvatskoj i šta radi njihov državni vrh koji pokušava da "izokrene istinu".

Izjava Ane Brnabić

"Nije mi najiskrenije jasno šta se to dešava u Hrvatskoj i šta radi hrvatski državni vrh. Pažljivo sam slušala Vučićev govor i ni u jednom trenutku nisam videla ništa problematično u njegovom govoru. Čini mi se da hrvatski državni vrh pokušava u potpunosti da izvrne istinu i proba da prikaže kako je crno belo i obrnuto, belo crno", rekla je Brnabićeva.

Naglasila je da od predsednika Srbije Vučića nije čula nikakave fašističke izjave, ali da ih jeste čula u Glini, kada su tamo proslavljali "Oluju".

U emotivnom odgovoru na pitanja novinara, Brnabićeva je rekla da je njen deda bio Hrvat, a ne Srbin iz Hrvatske i da je pored te činjenice ona postala predsednica Vlade Srbije.

"To pokazuje da je Srbija dovoljno otvorena i da je moguće u Srbiji da imate predsednika Vlade čiji je deda bio Hrvat. Zamislite u Hrvatskoj da imate predsednika Vlade koji ima bilo kakve veze sa Srbijom", navela je Brnabićeva.

Istakla je da, sa druge strane, u Hrvatskoj imamo situaciju da golman hrvatske reprezentacije ne sme ni da pomene da ima bilo kakvo srpsko poreklo.

 

Brnabićeva o ubijanju Srba u Glini

Ana Brnabić je rekla da je čula fašističke izjave u Glini kada su proslavljali "Oluju", pogrom Srba i etničko čišćenje u kome je 250.000 Srba isterano iz Hvatske i oko 2.000 ubijeno nezavisno od toga da li su bili stari.

Kaže da je bio slučaj da je starica od 93 godine bila zavezana, ubijena i da joj je kuća zapaljena, kao i da su avionima bombardovali čak i kolonu sa decom, dok su bežali.

"Što se tiče Gline, neke stvari mi nisu jasne, vidite ovu sliku ljudi u crkvi u Glini 1941. godine, donela sam je da bi se podsetili da mi ne pričamo o brojevima i istoriji, šta je neko rekao da je bilo ili nije već o ljudima i porodicama. Oni su slikani u crkvi pre nego što su svi zajedni pobijeni. U Glini je postojala crkva SPC", navela je premijerka.

Rekla je da su u Glini pobijene od ustaškog režima 1.764 osobe, da je pomenuta srpska crkva nakon što su svi ti ljudi poklani, zapaljena i da je 10. godišnjicu od tog zločina 1951. izgrađen na mestu crkve spomen dom žrtvama fašizma u Glini.

"Nakon ‘Oluje' taj spomen dom je preimenovan u Hrvatski dom, a ove godine smo na tom mestu u Glini imali koncert Tompsona i pozdrave 'Za dom spremni', skoro tačno na 77 godina od ubijanja 1.764 građana srpske nacionalnosti. Skoro tačno isti datum i u Glini ponovo čujemo fašističke pozdrave i pokliče i to državi vrh Hrvatske ne osuđuje već pozdravlja", naglasila je Brnabićeva.

 

"Do 2015. se ćutalo" 

Ističe da nju boli to što smo mi ćutali do 2015, do kada se nije čak ni obeležavao bilo kako pogrom Srba.

Takođe, državno rukovodstvo nije htelo ili nije smelo ili nije mislilo da je relevatno da obeležava tvakav zločin nad srpskim narodom, rekla je.

Branbićeva kaže da je to više boli od toga šta danas kaže državni vrh Hvratske.

"To nije samo problem Hrvatske i njenih građana, ja ne znam šta Hrvatska postaje, ali mi je strašno da imamo zemlju našeg suseda i zemlju EU, pa to je pre svega mirovni projekat, sa vrednostima mira i poštovanja i multietničnosti u kojem na godišnjicu 77 godina kada su zaklali Srbe i spalili crkvu i poubijali sve što je srpsko postojalo i na tom istom mestu u 21. veku imate pozdrav 'Za dom spremni'. I hrvatski vrh misli da je relevantno za njih da komentarišu šta kaže predsednik Srbije Vučića, a ne šta kažu u Glini", rekla je Brnabićeva.

 

Brnabić: Državni vrh Hrvatske treba da kaže kuda idu 

Poručila je da hrvatsko rukovodstvo treba da pogleda u svoju kuću – treba da kaže i svojim građanima i EU i svim susedima kuda to ide Hrvatska.

"Imam puno prijatelja iz Hrvatske, neki moji najbolji prijatelji su Hrvati i ne mislim da se oni danas čuju i pitam se kuda ide Hrvatska, ova slika ne boli samo Srbe, već i sve Hrvate koji misle da je hrvatska zemlja EU, koja treba da bude otvorena i multietnička, koja ne treba da slavi fašizam i koja ne treba na taj način da vrši reviziju svoje prošlosti. Ne znam zašto govore o tome šta govori predsednik Srbje, nije govorio neistine, nije nikog uvredio, niti je govorio fašističke parole, dok sve suprotno vidimo samo dan nakon govora i niko se ne obazire na to. Ja lično sam primer šta je Srbija danas i šta je uvek bila, a šta je hrvatsko rukovodstvo", rekla je Brnabićeva.

"Državni vrh Hrvatske treba da kaže kuda to oni idu i kako vide Hrvatsku kao modernu državu – da li je to ponovo 'Za dom spremi' u Glini", poručila je Branbićeva nakon čega je dobila aplauz prisutnih.

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this