Sign in to follow this  
masha

Knjiga o Milutinu

Recommended Posts

Руку на срце

Таман се дан од ноћи опрашта, кад, у једној ували поред пута, побијени, жена и деца. Срби, избеглице. Била ту и једна девојчица, дете од пет-шест година, рањена и свучена. И у снегу остављена. Ту и умрла.

Да л' ће ови Арнаути увек мислити да са Србима могу како им прасне ћеф, – пита ме Павле – да л' ће, вели, увек рачунати да смо ми слаботиња како нас сад виде.

У неко доба сустигоше нас наше избеглице, голи људи. Свучени, само у гаћама и кошуљама. Причају – напали их Арнаути, отели им кљусе, а њи поскидали. Цвокоћу људи и показују вако у пристранак, на неке куће, три-четири километра удаљене. Треба, кажу, да се вратимо, да побијемо Арнауте у тим кућама, они су побили наше дечаке, размрскали им главе ушницама секира, нису ни меткове тели да троше, побили дечаке и поскидали.

Не могу да будем паметан: зашто убијају и оне који већ умиру? Ваљда су прокљувили да имамо по коју сребрну цркавицу и по који жућак – показали им Срби кад су куповали сено за волове и коње.

Немој да се љутиш, синовче! Ја ти своју судбину казујем. Оћу једном, ево, да је саставим целу. Раније ми се није дало. Раније, кућа, њива, стока, ратовање, па никако себе да видиш целога. Сад је друго, сад могу. У затвору сам, има се времена.

Арнаути убијају нашу децу – Рака Троцки дроби о братству са њима. Умире се од глади и студени, а наши школовани људи мељу о словенству. Не смемо ватру да заложимо, обућа нам се распала, а поручник Гарашанин објашњава нашу судбину. Да смо се ми вратили нашим кућама, а влада и круна да су потписале капитулацију, каже, Талијани би узели део територије наши Јужни Словена и Далмацију; овако, каже, ми ћемо сачувати нешто војске, круну и владу, па ћемо имати државу како доликује Јужним Словенима. Држава ће нам бити велика, чак до Соче.

А де ти је та Соча и шта је Соча? – питам га.

Соча је, каже, наша река у Аустрији, тамо живе наша браћа.

Слабо ја знам о рекама, а за ову први пут чујем. А не смем рећи: е, мој поручниче, и несрећниче, зар си се школовао да би омаловажавао свој народ; зар смо ми и то заслужили, да нас можеш позвати да умиремо и за реке по Аустрији.

Ајде, вала, да умремо и за ту Сочу, – намигнем Василију – што да не умиремо и за Сочу, спаде ми камен са срца. А поручник Гарашанин се љути: Што се шегачиш, Милутине! Ја га само гледам. Не смем рећи – млого је за један народ, поготову овако мали као што смо ми, ако га буду нагонили да умире за сваку реку. Ваљда свака река има свој народ који треба да умире за њу.

Руку на срце, војска је војска, ал шта ће са народом да буде, то те ждере, синовче.

Све више је уплакани и престрашени жена и деце, тетурају изгубљени или у поворкама без краја.

Набаса на нас патрола Дунавске дивизије, траже неку децу, групу ђака из Београда, изгубила се у снежним вејавицама и гудурама.

Поред они стаза смрзнути лешеви ђака и војнка. И смрзле трупине коња.

Из ”Књиге о Милутину”

Share this post


Link to post

Ласно је убити принца и једну жену

 

  • Не волим да се Босанци напразно јуначе, да убијају принчеве и жене, а после, гузицу устрану па наша сељачија данак да плаћа, па је л' тако? Ако си Србин и сељак, ниси стока, не волиш да те неко прави лудим.
  • Спреми ми белу торбу, - кажем жени - двоје ланене гаће, двоје чарапе, ко и досад кад сам полазио у ратове. А жао ми жене - ни са њом нисам средио. Болесна је. Деца се у њој не примају. Троје је родила, а ниједно се није одржало.
  • Мајка ми певца испекла, по обичају, ко да ћу на свадбу, а три дана сам косио на сирћету и на перју белог лука - ал, ајд, кад је таки обичај да Србин добро једе кад у рат и у смрт полази.
  • Синовче, да ти себи не наудиш што се дружиш са мном, знаш како је.
  • Да се ми о Турке не огрешисмо

  •  
  • Шта ће с нама бити до послетка? - питам Младена, а он ме, душа наша, вако загрли. Очију ми, школац, у Бечу школе учио, ал загрли Милутина. Мени мило, што да кријем, мило ми, загрли ме студент, мене, обичног сељака. И прича. Пун је вере и лепоте.
  • Откуд ја то могу да знам? Ваљда за то има људи разборитијих од мене, људи на положајима, ваљда се зна ко је за шта надлежан. Са мном разговарај о орању и о сетви, и о рогатој стоци.
  • Је ли, бре, Милутине, - повуче ме опет Василије за рукав и заустави, и у очи ми се загледа - да се ми о Турке не огрешисмо?
  • Ја га гледам, да није шенуо - како ми можемо о Турке, наше старе злотворе, да се огрешимо. А он, вако, трља браду. Ми смо, каже, против Турака грдно ратовали ал, руку на срце, ваког јада и срама од њи не видесмо - показује на једно детенце убијено, женско, заголићено, да бог опрости, на једној му ножици чарапа, дебела, од вунена сељачка плетива, пуна крви, а рој мува зукти око њега. Дете базди, божију ти мајку, дете убили, муве га напале, а оно заголићено и базди, еј, базди. А дете женско и заголићено. А подаље, нема ни десетак корачаја, виси жена - млада, витице јој низ груди, а груди раскопчане и види се да је осрамоћена, на једној јој се нози, да простиш, гаће задржале, да бог опрости, а ја се мислим: мора да је ова жена мајка оне девојчице, сличе једна другој ко јаје јајету. Па се мислим: да л' се у овај злочин умешаше они што говоре нашим језиком, божију ти мајку?! Василије иде за мном, гурка ме и опет приупиткује: Да л' смо се ми о Турке огрешили?
  • Перорез

  •  
  • Бог и душа, волео би да смо ми Шумадинци угледни по чему смо и били, по дебелим свињама и биковима, по сувој шљиви и ракији.
  • Један из Загреба, Србин, распричао се: није Србима у Аустрији ништа лакше и лепше него Србима у Србији. И тамо Србе прогњају. Апсе. Насрћу на куће и имовину. Лупају излоге, растурају радње занатлијама и трговцима, Србима.
  • Чекам да нас са те стране де су наши манастири браћа дочекају врелим оловом. И требало би. Ко нас је звао да и ослобађамо? Да је њима до ослобођења, ослободили би се они и сами.
  • Шта нам је ово требало, Милутине - гледам онај јад и пропаст нашу.
  • Нисам дозволио да ми Рака Троцки соли памет

  •  
  • .ово је потурица, некад је био Србин па се потурчио и сад, ево, на Србина кидише.
  • Добро, бре, Босанац, - питам га - јеси ли ти досад знао да си Босанац и да си ми брат, или си то дознао тек овде, на Стрмову? Од кога сам се ја досад бранио и од кога ја морам да бежим са своје земље - не дозвољавам да ме прави будалом. Знам ја ко је мени брат. Томе не треба да ме уче ни краљ ни влада. Па је л' тако? Како то да је мени Босанац брат, је л' ја нисам брат Босанцу!
  •  
  • Зашто, бре? - питам ја пред свима. Како, зашто? Па због принца Фердинанда. Добро је л' то Швабе тако поступају са српским живљем? - питам. Ама, каке Швабе, радићевци и франковци. У Босни, чујем, још црње, Србе расељавају, у логоре трпају, имовину и куће отимају...

Share this post


Link to post
14 hours ago, dj-zombi said:

Izvor, datum, autor ...

 

Izvor:sr.wikiquote.org/sr/Књига_о_Милутину

datum je današnji

autor:  Danko Popović nažalost nije više među nama

 

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this