Sign in to follow this  
dj-zombi

HRVATSKI SAVEZNICI O HRVATIMA

Recommended Posts

HRVATSKI SAVEZNICI O HRVATIMA

Mada su Nemci veæ godinama držali koncentracione logore, u kojima su milioni ljudi muèeni i ubijani, oni su se ipak zgrozili velièinom hrvatskog zloèina nad Srbima. Zato je Hitler 23. septembra 1941. pozvao na raport hrvatskog poglavnika Antu Paveliæa. Doduše, teško je proceniti koliko je u ovome ulogu imao sam èin hrvatskog zloèina, a koliko srpski ustanci, koji su zabrinjavali Nemce: sudeæi po izjavama nemaèkih generala, od znaèaja su bili i zloèini i ustanci.

Voðenje hrvatskog sluèaja Hitler je poverio Hajnrihu Himleru, a ovaj generalu Aleksanderu Leru, nemaèkom komandantu Jugoistoka Evrope. Izveštaj za Hitlera bio je spremljen veæ 1. oktobra, ali je nemaèki poslanik u Zagrebu, Zigfrid Kaše, uticao da se izbaci Lerov zakljuèak o stavljanju opstanka "Nezavisne Države Hrvatske" pod znak pitanja. Kaše je ipak "naveo da treba uveriti Paveliæa da izmeni svoju odluku o uništenju svih Srba u NDH".

Posle Lerovog izveštaja, najveæi deo hrvatske vojske stavljen je pod nemaèku komandu. Paveliæ ne samo što nije protestovao, veæ je tražio da svi domobrani postanu deo regularne nemaèke vojske. General Ler je i dalje zahtevao uklanjanje Paveliæa i postavljanje Maèekovih ljudi na njegovo mesto. Povodom tog Lerovog zahteva, Horstenau šalje izveštaj u kome daje sledeæu ocenu NDH:

"Kad general pukovnik Ler, na prvom mestu, insistira na likvidaciji ustaškog æumeza, on stavlja svoju ruku na inficiranu ranu hrvatskog državnog tela. Od poèetka rðavo osnovan ustaški režim, sa svojom ludom politikom genocida i svojim kriminalom, postao je simbol ove ružne države."

Kada je Hitlerov specijalni opunomoæenik za Balkan, dr Herman Nojbaher, 1943. godine poèeo intenzivnije da se bavi srpskim pitanjem, najpre je pokušao da stane na kraj hrvatskim zloèinima. U svojim memoarima, za hrvatski pokolj Srba Nojbaher kaže da "spada u najsvirepije akcije masovnog ubistva cele svetske istorije". Doživeo je da mu se ustaške voðe hvale kako su "zaklali milion Srba, ukljuèujuæi tu i odojèad, decu, žene i starce", ali to je smatrao "samohvalnim preterivanjem". Prema izveštajima kojima je raspolagao, Nojbaher je "broj zaklanih bez odbrane" procenjivao na 750.000.

"Kad sam ja, posle više puta, još jednom govorio u glavnom stanu o zbilja groznim dogaðajima u mojem hrvatskom susedstvu, reèe mi Adolf Hitler:

`Ja sam kazao poglavniku da se ovakva manjina ne može prosto istrebiti: ona je prevelika`.

Da, kad bi se znala taèna granica dokle je dozvoljeno istrebljivanje. Zar se ona ne prekoraèuje veæ sa jednim umorstvom?" - zapisao je Nojbaher u svojim memoarima. (L. Kostiæ, Hrvatska zverstva u Drugom svetskom ratu (prema izjavama njihovih saveznika), 16, 199.) I poznata italijanska dokumenta ne govore ništa bolje o Paveliæu i njegovoj državi: "Vidim Paveliæa, okruženog njegovim banditima", zabeležio je u svom dnevniku, 25. aprila 1941. godine, italijanski ministar inostranih poslova grof Galeaca Æano. Toga dana, Æano se sa Paveliæem i "njegovim banditima" sastao u Ljubljani.

Italijani su se zgražavali nad hrvatskim zloèinima u Drugom svetskom ratu, ostavljajuæi o tome nemali broj dokumenata. Meðu najpotresnija italijanska dokumenta o hrvatskom genocidu nad Srbima spada pismo generala Aleksandra Luzana Musoliniju. Evo tog pisma:

"Duèe! Moja bezgranièna odanost prema Vama mi, nadam se, daje za pravo da, u neèemu, odstupim od strogog vojnièkog protokola. Zato i žurim da Vam opišem jedan dogaðaj kojemu sam, unazad tri sedmice, lièno prisustvovao.

Obilazeæi sreska mesta Stolac, Èapljinu i Ljubinje (izmeðu 60 i 130 km severno od Dubrovnika) - saznam od naših obaveštajnih oficira da su Paveliæeve ustaše, prethodnog dana, poèinile neki zloèin u jednom selu (Prebilovci), i da æe, kad se to proèuje, okolni Srbi ponovo da se uznemire.

Nedostaju mi reèi da opišem ono što sam tamo zatekao. U velikoj školskoj uèionici, zatekao sam zaklanu uèiteljicu i 120 njenih uèenika! Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina! Zloèin je neumesna i nevina reè - to je prevazilazilo svako ludilo! Mnogima su odsekli glave i poreðali ih po ðaèkim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove! Roj muva i nesnošljiv smrad nisu dozvoljavali da se tu duže zadržimo. Primetio sam naèeti džak soli u æošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleæi im vratove! I, taman kad smo odlazili, u zadnjoj klupi se zaèulo deèje krkljanje. Pošaljem dvojicu vojnika da vide šta je. Izneli su jednog ðaka, još je bio u životu, disao je sa napola preseèenim grkljanom! Svojim kolima odvezem to jadno dete u našu vojnu bolnicu, povratimo ga svesti i od njega saznamo punu istinu o tragediji.

Zloèinci su najpre, na smenu, silovali uèiteljicu Srpkinju (ime joj je Stana Arnautoviæ) i onda je, pred decom, ubili. Silovali su i devojèice od osam godina. Za sve to vreme, pevao je silom dovedeni orkestar Cigana i udarao u tambure!

Na veènu sramotu naše, rimske crkve - i jedan božji èovek, jedan župnik, u svemu tome je uèestvovao! Deèak koga smo spasili, brzo se oporavio. I èim je rana zarasla, našom nepažnjom pobegao je iz bolnice i otišao u svoje selo, da traži rodbinu. Poslali smo patrolu za njim, ali uzalud: našli su ga na pragu kuæe zaklanog! Od hiljadu i nešto duša, u selu više nema nikoga! Istoga dana (to smo otkrili kasnije) kad je izvršen zloèin u školi, ustaše su pohvatale još 700 stanovnika sela Prebilovci i sve ih bacili u jamu ili na životinjski naèin na putu do jame pobili. Spasilo se samo oko 300 muškaraca: jedino je njima uspelo da probiju ustaški obruè oko sela i da pobegnu u planinu! Tih 300 preživelih jaèe je od najelitnije Paveliæeve divizije. Sve što su imali da izgube, oni su izgubili! Decu, žene, majke, sestre, kuæe, imovinu. Èak su i straha od smrti osloboðeni. Smisao njihovog života je jedino u osveti, u strašnoj osveti njih je, u neku ruku, i stid što su preživeli! A takvih sela, kao što su Prebilovci, puna je Hercegovina, Bosna, Lika, Dalmacija. Pokolji Srba su dostigli takve razmere da su, u tim krajevima, zagaðeni i mnogi vodeni izvori. Iz jednog vrela u Popovom Polju, nedaleko od jame u koju je baèeno 4.000 Srba, izbijala je crvenkasta voda, lièno sam se u to uverio! Na savest Italije i naše kulture pašæe neizbrisiva mrlja, ako se, dok je vreme, ne distanciramo od ustaša i ne spreèimo da se nama pripiše da podržavamo bezumlje!"

Italijanski pisac Malaparte u svojoj èuvenoj knjizi "Kaputt", u poglavlju pod naslovom "Kotarica ostriga", piše o kotarici punoj oèiju srpske dece, koju je šef hrvatske države Ante Paveliæ držao na svom radnom stolu prilikom susreta sa Malaparteom. Zgranutom Malaparteu, koji je pomislio da su u kotarici ostrige, Paveliæ je objasnio da su izvaðene deèje oèi poklon njegovih "hrabrih ustaša". (E. Jurišiæ, Sudski proces Tito-Mihailoviæ, 61. Jurišiæ citira francuski prevod Malaparteove knjige, ed Denoel, 322-323)

ŠTA JE BILO POSLE

- Ne mogu više da živim s tim da treba ponovo da se vratim tamo - napisao je u oproštajnoj poruci Paul Delmor, kanadski vojnik koji je branio srpske civile od Hrvata u vojnoj akciji u Medaèkom džepu 1993. Delmor se ubio jer, jednostavno, nije mogao da se pomiri sa èinjenicom da se vrati u Hrvatsku, u kojoj su zverstva bila nezaustavljiva. Ni da sebi oprosti što nije nekako više pomogao srspskim civilima.

Ulazeæi u Lièki Èitluk, Džimi Kalvin, potpukovnik u Kanadskoj vojsci, 17. septembra je zatekao stravièan prizor: tela Srba su gorela, neka su veæ bila u fazi raspada. Novembra 1998. "Sandej Tajms" je zapisao da je Kalvin video tela dve devojke koje su bile više puta silovane, vezane za stolicu a zatim žive spaljene... - Kakav je ovo bio emocionalni udarac za Kanaðane, nije se moglo pretpostaviti. Oni su gledali raspadnuta tela i živeli tu s nesnosnim zadahom smrti i bespomoæno slušali kako ljudi umiru i kako ih ubijaju. Imali su oseæanje da su nekako izneverili masakrirane civile - pisao je "Sandej tajms". ("Glas javnosti", 9. decembar 2002)

Nekažnjeni sloèin se ponavlja.

HRVATSKI SAVEZNICI O SRBIMA

Nemci su Srbe smatrali najopasnijim protivnikom u Jugoistoènoj Evropi. Nemaèki vojni zapovednik Srbije opisao je februara 1943. srpski narod kao "èvrst i nepokolebljiv, od svih balkanskih naroda najsposobniji", a za Srpkinje je rekao da su "ponosite i nepristupaène". Maja iste godine on je upozorio potèinjene oficire da je "Srbin nacionalist i stalno misli na osloboðenje svoje otadžbine". Nemaèki poslanik u Zagrebu javljao je decembra 1943. ministarstvu spoljnih poslova u Berlinu da su Srbi "politièki najveštiji" narod evropskog Jugoistoka. Istorièar dr Rudolf Ibeken, zadužen za sakupljanje graðe o jednoj novoj, nemaèkoj istoriji Balkana, svedoèio je na posleratnom suðenju feldmaršalu Listu da su oficiri komande Jugoistoka "stalno" govorili kako su Srbi "najizvanredniji i najdarovitiji element na Balkanu". (Dr Ivan Avakumoviæ, "Mihailoviæ prema nemaèkim dokumentima", 13-14.) Zato je posle aprilskog rata 1941. godine u nemaèkom zarobljeništvu zadržano 335.000 Srba, dok su svi jugoslovenski vojnici iz redova drugih naroda pušteni na slobodu.

Share this post


Link to post

Jel može napisati izvor tog pisma generala Aleksandra Luzana Musoliniju?

Zar nije jedan njemaèki visoki dužnosnik rekao :''Za SRBE u NDH imamo tri milijuna metaka?''

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this