Sign in to follow this  
Knindza Krajisnik

SRPSKA VOJSKA - JUČE, DANAS, SUTRA

Recommended Posts

Куда данас иде модерна српска војска, оружана сила државе Србије? Гдје је њено мјесто након распада Југословенске народне армије (ЈНА), трансформације у Војску Југославије (ВЈ), агресије на СРЈ од стране НАТО коалиције, затим друге трансформације у Војску Србије и Црне Горе и напокон њеног последњег одредишта као Војске Србије.

Прилично запостављена од стране званичне политике, без знатне модернизације, без средстава којима располажу друге земље у региону, али са великим патриотским персоналним кадром и дугом и славном ратничком традицијом, српска војска је у ситуацији да мора поново да дефинише своје циљеве и правац којим ће да иде. Без сумње, она мора поново да постане регионална сила. Којим темпом ће политички и војни врх да задовоље потребе војске, за сада је неисвјесно. Остаје ипак нада

Share this post


Link to post

10431077108510771088107ew0.jpg

Intervju – general Zdravko Ponoš:

Nema znanja u klubu penzionisanih generala

"Kod nas je socijalni položaj vojske u društvu potpuno pomeren. Recimo, ove godine se na konkurs za Vojnu akademiju prijavilo samo dvadeset osam ljudi, samo su dvadesettrojica došla na testiranje, a samo èetvorica zadovoljila kriterijume. Kad sam se ja upisivao u vojnu školu, konkurisalo nas je osam na jedno mesto. To je dovoljan razlog da se zapitamo ima li danas vojska takav položaj u društvu koji mnogi misle da ima"

piše: Dejan Anastasijeviæ

U bogatoj i ne uvek blistavoj istoriji onoga što se nekada zvalo Jugoslovenska narodna armija, a danas se posle brojnih transformacija zove Srpska vojska, general-major Zdravko Ponoš je po mnogo èemu izuzetak. Osim što je sa èetrdeset èetiri godine najmlaði šef Generalštaba u poslednjih nekoliko decenija, u njegovoj zvaniènoj biografiji stoji da su mu "ostala interesovanja" film, istorija i fudbal, a u nedavnom intervjuu za hrvatski "Nacional" bez ustezanja je govorio o koncertima Prljavog kazališta, Filma i Haustora, koje je kao student Vojnotehnièke akademije u Zagrebu osamdesetih godina slušao u klubu "Kulušiæ". Još jedna ilustracija novog duha koji je Ponoš uneo u Generalštab jeste što se na èekanju na telefonima više ne sluša "Svilen konac" (nasleðe Nebojše Pavkoviæa), nego instrumentalna verzija pesme "Još uvek nisam našao ono što tražim" grupe U2.

General Ponoš roðen je u Kninu, a nakon studija u Zagrebu magistrirao je komunikacije na Elektrotehnièkom fakultetu u Beogradu i usavršavao se na britanskim vojnim školama i u Maršal centru za meðunarodne studije bezbednosti u Nemaèkoj. Veæi deo karijere proveo je kao struènjak za elektronsko izviðanje i protivelektronska dejstva, a jedno vreme bio je predsedavajuæi Multinacionalne savetodavne grupe Regionalnog centra za kontrolu naoružanja (RACVIAC) u Zagrebu. Autor je više struènih radova i dva puta je vanredno unapreðivan: dvehiljadite u èin pukovnika i prošle godine u èin generala.

I pored toga, general Ponoš, kao i svi naši vojnici i diplomate, nalazi se u svojevrsnom pravnom limbu koji je u bivšim saveznim institucijama nastao nakon raspada državne zajednice Srbije i Crne Gore. Igrom sluèaja, ovaj intervju izlazi iz štampe istog dana kada predsednik Boris Tadiæ u Briselu potpisuje Okvirni sporazum Partnerstva za mir, èime Srbija i formalno postaje èlan ove organizacije.

"VREME": Iako ste na èelu Generalštaba veæ pola godine, vaša zvanièna funkcija je "zastupnik naèelnika Generalštaba". Možete li da našim èitaocima razjasnite taj termin i kažete u kojoj meri vam to sputava ruke?

GENERAL ZDRAVKO PONOŠ: Ja sam zamenik naèelnika Generalštaba od oktobra prošle godine, a od razlaza sa Crnom Gorom sam zastupnik naèelnika. Dakle, radim dva posla u isto vreme, a za jednu platu. U praksi, narodski reèeno, to znaèi da sam vršilac dužnosti.

E sad, u vojnoj profesiji, vi nikada nemate idealno stanje, i suština posla je da se, u stvari, bavite kontrolom rizika i smanjenjem neizvesnosti. Imajuæi to u vidu, jasno je da je pozicija zastupnika, odnosno vršioca dužnosti, na duži rok neodrživa, jer nemate kapacitet da preduzimate suštinske, sistemske korake. To se izmeðu ostalog odnosi i na kadrovske promene. Ili, da budem precizniji, vi formalno imate ovlašæenja, ali se postavlja pitanje moralnog kredibiliteta ukoliko ste u ovoj poziciji.

Ministar odbrane Zoran Stankoviæ je nedavno rekao da nedefinisan položaj vojske spreèava reforme u tom sektoru. Delite li njegovo mišljenje?

To stanje o kome je ministar govorio traje od kraja maja. Postavlja se pitanje u kojoj meri je Ministarstvo inkorporirano u Vladu Srbije, i moglo bi se reæi da preuzimanje institucionalnih nadležnosti Vlade u oblasti odbrane i spoljnih poslova ide dosta muèno. To je, izmeðu ostalog, i stvar shvatanja sistema odbrane: da li taj sistem služi samo za odbranu ili i za promovisanje nacionalnih interesa. I u jednom i u drugom sluèaju, ovako nedefinisan status vas spreèava da budete potpuno uspešni na bilo kom polju. U uvreženim demokratijama se podrazumeva da u vezi sa sistemom odbrane postoji konsenzus politièkih elita, izmeðu ostalog zato što je to u svakoj zemlji, pa i našoj, vrlo skup sistem koji predstavlja optereæenje za poreske obveznike. Jer, bez obzira na to koliko smo mi u vojsci nezadovoljni parama koje dobijamo iz budžeta, ipak smo veliki potrošaèi. Zato bi bilo dobro da taj sistem bude ureðen u punoj meri, kako bi transparentno trošio pare i transparentno se menjao. Kad imate ovakvo stanje, to baca izvesnu senku. A zatim, postavlja se pitanje u kojoj meri možete da obnovite nešto što je u znatnoj meri bilo urušeno u prethodnoj deceniji, a to je pre svega moralna vertikala. Obnavljanje moralne vertikale je prioritet, jer vojska po svojoj prirodi mora to da ima. A meni ponekad izgleda kao da je vojska neželjeno dete u ovom sistemu.

Èinjenica je da nijedna naša relevantna politièka partija u svom programu nema definisan stav o vojsci i odbrani, kao i da premijer od stupanja na dužnost nikada nije javno izgovorio reè "vojska" u bilo kom kontekstu.

Problem je što politièke stranke nemaju izgraðene odbore za odbranu unutar svojih struktura ili, ako imaju, ne vidi se da ti odbori funkcionišu. A zatim, ni u Skupštini Srbije nije proširena nadležnost Odbora za bezbednost na pitanje odbrane. I konaèno, Skupština nema struène savetnike koji bi èlanovima odbora i ostalim narodnim poslanicima pomogli da razumeju složenu vojnu problematiku. U Ministarstvu odbrane formirana je kancelariju za vezu sa parlamentom. Meðutim, to još uvek ne funkcioniše u dovoljnoj meri. U svakom sluèaju, mi smo spremni da svakom položimo raèune i objasnimo šta i kako radimo. Jer, ako oni koji nam daju pare ne znaju kako ih trošimo, džaba smo kreèili.

Strategijski pregled odbrane, koji predviða prilièno radikalne reforme u vojsci i punu profesionalizaciju do 2010, predstavljen je javnosti u junu ove godine i on se, iako još nije zvanièno usvojen, veæ neko vreme sprovodi. Dokle ste stigli do sada?

Veæ smo konstatovali da su ovie neregularne okolnosti teške i za puko održavanje sistema, a kamoli za ozbiljnu transformaciju i reformu vojske. Dosta toga smo ipak uradili, ali sad smo došli do jedne granice, jer je u ovoj fazi neophodno da se donose i menjaju zakoni. Postojeæi zakoni jednostavno nisu primereni konceptu vojske koji mi želimo da gradimo. To je nešto što ni mi ni Ministarstvo ne možemo da uradimo, jer zakoni moraju da proðu kroz proceduru. Strategijski pregled je prosleðen Vladi, ali još nije ušao u proceduru, valjda zato što ulazimo u nov izborni ciklus, i tu smo zaglavljeni veæ nekoliko meseci. Isto je i sa izmenama zakona o vojsci koje su odavno trebale da budu usvojene, mada ja mislim da bi bilo bolje doneti potpuno nov zakon nego menjati stari. To ne bi smelo da se protegne duboko u 2007. jer neke stvari moramo da uradimo odmah. Zbog izbora i èekanja na novu vladu i skupštinu u opasnosti smo da izgubimo nekoliko meseci u sprovoðenju prilièno ambicioznog plana. A mi smo planirali da u roku od godinu dana napravimo potpuno novu strukturu oružanih snaga.

A evo šta smo uradili do sada: formirali smo Prvu brigadu kopnene vojske, Specijalnu brigadu, Brigadu veze, Gardu, 204. vazduhoplovnu bazu, ovih dana dovršavamo Centralno-logistièku bazu, nekoliko centara za obuku... To je praktièno pola posla u vezi sa strukturom oružanih snaga. U stvari, do sada smo realizovali sve što smo zamislili. Do kraja godine formiraæemo i Generalštab po NATO standardima, koji æe u sebi sadržati i Združenu operativnu komandu, što je bitan novi element, kao i Komandu vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane. Zamislili smo i da tokom prvih šest meseci sledeæe godine formiramo još tri brigade kopnene vojske, još jednu vazduhoplovnu bazu, mešovitu artiljerijsku brigadu, brigadu protivvazduhoplovne odbrane, i da preformiramo Komandu kopnene vojske.

Mislim da je za vaše èitaoce važno da znaju da smo krenuli u ovaj posao jer smo zatekli vojsku koja nije odgovarala ni našim moguænostima ni našim potrebama. Kasno smo krenuli u prepoznavanje tog problema, zbog izolacije i svega ostalog. Na sreæu, imali smo prilike da vidimo šta su uradile druge zemlje koje su bile suoèene sa sliènim problemima i da uèimo na njihovim iskustvima. Zbog toga što smo izgubili toliko vremena moramo da idemo brže, tako da smo planirali da za jednu godinu uradimo ono što su u drugim zemljama radili èetiri ili pet. Osim toga, uspeli smo da u znatnoj meri racionalizujemo nabavke i ostali smo u okviru sredstava koja su nam dodeljena. S druge strane, morali smo da odustanemo od nekih planiranih programa za modernizaciju oružja i opreme, jer za to sada jednostavno nemamo para.

Ipak, najozbiljniji izazov ostaje profesionalizacija. Opredelili smo se da to završimo do 2010, ali se suoèavamo sa veæ pomenutim problemom zakonske regulative. Bez novih zakona, tu ne možemo mnogo da uradimo.

S druge strane, neki delovi Strategijskog pregleda odbrane trpe žestoke kritike od strane nekih vojnih analitièara i nekih penzionisanih generala. Èuje se, na primer, da se bez potrebe otpisuju tenkovi i da 21.000 pripadnika, koliko bi vojska do 2010. trebalo da ima, nije dovoljno za efikasnu odbranu zemlje...

Zavisi od èega. Teško je ulaziti u ozbiljne rasprave sa ljudima koji na taj naèin procenjuju bezbednosne pretnje. Ne možete da imate razumne bezbednosne procene ako se oslanjate na obaveštajne izveštaje iz 1999, a ne èitate šta zemlje oko vas planiraju da urade u sledeæih nekoliko godina. Ono što je bitno jeste da mi jednostavno ne doživljavamo susedne zemlje kao pretnju našoj bezbednosti. Ako je to tako, onda potrebe moramo da definišemo prema onome što jeste pretnja, a to je meðunarodni terorizam, organizovani kriminal, trafiking... Dakle, ono što se struèno zove asimetrièni oblici pretnje, koji se ne mogu suzbiti tenkovima. A zatim, ako su te pretnje zajednièke za èitav region ili kontinent, a vi idete u kolektivne sisteme bezbednosti, onda se od tih pretnji ne branite na svojoj granici, veæ mnogo dalje od njih, i ne branite se sami. Takav pristup podrazumeva da ne mora svaka soba u kuæi da ima sopstveni krov, veæ se on drži na stubovima koje ste pravilno rasporedili u strukturi kuæe i na njenim spoljnim zidovima. Ljudima koji se oslanjaju na arhaièno poimanje vojske teško je da to razumeju.

Osim toga, prisutna je i jedna socijalna dimenzija koja izaziva nesporazum sa starijim ljudima koji su nekad bili na mom ili sliènom poslu, a danas su u penziji. Oni jednostavno ne mogu da shvate da više nisu deo sistema odbrane. Nekada je važilo pravilo da kad jednom uðeš u vojsku, ostaješ u njoj dok ne umreš, a izvesna prava, posebno stambena, prenosiš i na potomke. Ja mogu da razgovaram sa tim ljudima, da èujem njihovo mišljenje, ali varaju se ako oèekuju da ih poslušam. U jednom trenutku se èak postavilo pitanje koliko je nas, a koliko njih. Reæi æu vam: vojska trenutno ima petnaest aktivnih generala, a iz vojnog budžeta se isplaæuje 769 generalskih penzija, u proseku preko 45.000 dinara svaka. Podrazumeva se da su neke od ovih penzija porodiène. Te penzije su vezane za rast plata, tako da kad poveæate plate aktivnim generalima ili pukovnicima, to nije problem, ali onda morate da poveæate i sve te penzije. To niko živ ne može da izdrži, i to je strašno optereæenje za ekonomiju države. Mi bismo hteli da vojne penzije rastu, kao i civilne, u skladu sa porastom troškova života. Onda bismo imali dovoljno para da pristojno platimo profesionalne vojnike. Nije realno oèekivati da vam vojnik po ugovoru radi za dvesta evra, ili da oficir koji je završio postdiplomske studije radi za trista. To jednostavno nije realno, i ne može se sistem koji pokušavamo da reformišemo zasnivati na ljudima koji su izašli iz sistema. A to je ono što oni odbijaju da prihvate: da su izašli. S druge strane, podoficirske penzije su zaista bedne, a ti ljudi su trideset godina radili najteže poslove u vojsci. Taj raspon penzija trebalo bi svesti na neku razumnu meru, a zatim taj vagon treba otkaèiti.

Druga grupa primedaba na vaš rad odnosi se na navodno prevelik uticaj stranaca u vojsci. Kaže se da nam Zapad kroji vojsku po svojoj, a ne po našoj meri.

Ti koji to tvrde verovatno nikada nisu razgovarali ni sa jednim od tih stranaca. Niko od predstavnika Zapada nikad nije od nas tražio da vojske ima ovoliko ili onoliko, niti koliko treba da imamo brigada. Što se njih tièe, ne bi im smetalo ni da imamo hiljadu i po tenkova i sto pedeset hiljada vojnika. Ono što je za njih važno jeste da mi ne budemo pretnja ni spoljašnjoj ni unutrašnjoj bezbednosti, i da vojska bude pod demokratskom kontrolom.

Potpuno je normalno što smo tokom ovih promena u stalnom kontaktu sa partnerima, u NATO-u i na bilateralnom nivou. To su ljudi koji prate tu problematiku i imaju iskustvo u stvarima koje mi pokušavamo da sprovedemo. Mi želimo da znamo kako su to oni radili, sa èim su se suoèavali, kakve su probleme imali, i da iz tih iskustava uèimo. Tu niko nikom ne nameæe stav. Nedavno sam se vratio iz Grèke, uskoro idem u Austriju, i sa svim tim strancima bih više razgovarao kad bi oni imali više vremena za mene. Kad bih to znanje mogao da steknem u Klubu penzionisanih generala, sedeo bih tamo.

Ima tih primedaba da se ovde mnogo šetkaju neki amerièki i drugi generali. Toga ima i više nego što se registruje u javnosti, ali ne onoliko koliko bih ja voleo, a evo i zašto: mnogi strani oficiri su bili na podruèju bivše Jugoslavije tokom devedesetih godina, i na osnovu tih iskustava formirali su mišljenje o srpskoj vojsci. Znaèi, njihova percepcija srpskih oficira potièe iz ruralnih ratnih podruèja. Danas svako od njih koji doðe u Beograd na studijsko putovanje ima priliku da vidi i Vojnu akademiju, VMA, da provede noæ ovde i da vidi, na kraju krajeva, žene ovog grada, ne može a da ne ode odavde kao naš ambasador. Iz istog razloga je važno i da naši ljudi borave i školuju se u inostranstvu.

Prijem Srbije u Partnerstvo za mir uglavnom je ocenjen kao uspeh u politièkim krugovima. Meðutim, šta to konkretno znaèi za vojsku?

Èlanstvom u Partnerstvu vojska pre svega dobija jedan komotniji pristup alatima za reformu, a kljuèni alat za reformu je znanje. Možete imati para u vojnom budžetu koliko god hoæete, ali ako nemate znanje, doæi æete u situaciju u kojoj se nalaze neke zalivske zemlje, kojima vojsku vode privatne vojne kompanije i za to im uzimaju ogroman novac. Znaèi, ono što sada imamo jeste pristup obrazovnim institucijama. Znaèi, sad možemo da šaljemo ljude na školovanje u NATO koledž u Rimu, ili na napredne kurseve koje organizuje Maršal centar i NATO škola u Nemaèkoj. Sem toga, što je možda još znaèajnije, imamo pristup raznim bilateralnim programima koji su ipak rezervisani samo za partnere. Na primer, nedavno smo poslali jednu našu delegaciju vazduhoplovaca u Ohajo, i oni su sada stvarno primljeni kao partneri: ljudi su leteli na avio-cisternama koje u vazduhu snabdevaju gorivom borbene avione. To je iskustvo koje nigde drugde nisu mogli da steknu, niti bi mogli da nas Nacionalna garda Ohaja ne tretira kao partnere. Zatim, imamo pristup amerièkom Meðunarodnom programu za vojnu obuku (IMET), koji vrlo mnogo košta, s tim što mi neæemo dobiti novac, nego stipendije za školovanje naših ljudi u Americi. Trenutno imamo ljude na studijama u Nemaèkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Grèkoj, Norveškoj... Nekog sam verovatno propustio. A kada budemo slali ljude u Ameriku, to æe verovatno biti dvostruko više nego što sam dosad pobrojao, zato što su im kapaciteti takvi. Dakle, tu je naš interes.

Osim ovog obrazovnog aspekta koji sam pomenuo, otvaraju se i moguænosti u domenu interoperabilnosti, uèešæa u zajednièkim vojnim vežbama. Znate, jedna je stvar kad èitate o tome kako se neke stvari rade, a druga kad vaši štabni oficiri uèestvuju, na primer, na jednoj velikoj vojnoj vežbi u Švedskoj, što planiramo sledeæe godine. I na kraju, imamo pristup alatu PPBES, to jest savremenom Sistemu za planiranje, programiranje i budžetiranje, što je oblast koju smo kod nas veoma zapustili. Ukratko, dobiæemo mnogo, ali kroz znanje, a ne kroz pare. To ne znaèi da uopšte neæemo profitirati i u novcu, jer kao partneri imamo daleko bolji pristup svetskom tržištu naoružanja i vojne opreme.

Èlanstvo u NATO-u je, naravno, stvar politièke odluke, ali šta vi kao vojnik mislite o tome? Da li bi Srbija trebalo da uðe u NATO, s obzirom na to da su sve zemlje u okruženju ili èlanice ili se spremaju da to postanu?

To jeste stvar politike, i stvar o kojoj graðani treba da se izjasne na referendumu. Ja o tome imam svoje mišljenje, i ispoljiæu ga kada na referendumskom listiæu budem zaokruživao odgovor. Za sada mogu da vam kažem ovo: važno je da mi razvijamo vojsku tako da ona dosegne bezbednosne standarde moderne Evrope. Te standarde postavlja onaj ko je najbolji, a to, trenutno, jeste NATO. Dakle, naše je da dostignemo te standarde, a da li æe, kada to budemo uradili, postojati politièka volja i želja graðana Srbije da formalno uðemo u taj savez možda i nije najvažnije. Imate, na primer, Norvešku, koja zbog specifiènih ekonomskih interesa nije ušla u Evropsku uniju, ali je po svim dostignutim vrednostima praktièno èlanica EU-a. Naš posao je, dakle, da napravimo vojsku koja æe biti u skladu sa najvišim standardima koje mi možemo da dosegnemo, a sve ostalo je manje važno.

Èinjenica je da je vojska danas institucija koja se možda najbrže reformiše u Srbiji. Britanski vojni ekspert Kris Doneli je u intervjuu za naš list prošle nedelje izneo jednu vrlo zaimljivu tezu: da bi Vojska Srbije, zbog specifiènog položaja koje ima u našem društvu, mogla da bude katalizator promena za društvo u celini. Šta mislite o tome?

Ta teza bez sumnje ima istorijsko utemeljenje. Vojska je u poslednje vreme zaista pokazala da ima i taj potencijal, i još uvek uživa relativno veliki ugled u javnosti. S druge strane, postoji i težak teret koji vuèemo iz devedesetih godina, zato što je bila dosta zloupotrebljavana, a u nekim periodima su je vodili ljudi koji nisu predstavljali srpsku vojnièku tradiciju u najboljem smislu te reèi. Poverenje je nešto što je lako urušiti, a vrlo se teško obnavlja.

Kod nas je socijalni položaj vojske u društvu potpuno pomeren. Recimo, ove godine se na konkurs za Vojnu akademiju prijavilo samo dvadeset osam ljudi, samo su dvadesettrojica došla na testiranje, a samo èetvorica zadovoljila kriterijume. Kad sam se ja upisivao u vojnu školu, konkurisalo nas je osam na jedno mesto. To je dovoljan razlog da se zapitamo ima li danas vojska takav položaj u društvu koji mnogi misle da ima.

Dakle, ima neèega u onome što je Doneli rekao, vojska bi mogla da bude jedan od lidera reformi, ali da se politièki stavi u afirmativan kontekst i da se veže na izvore znanja, da ne bude zatvorena. To je smer u kome mi sada idemo, i mislim da je naša vojska u ovom trenutku dobar meðunarodni brend. Meðutim, i politièari bi mogli da hrabrije prihvate vojsku kao alat spoljne politike u savremenim meðunarodnim odnosima.

POSLEDNJA VEST

Neposredno pred zakljuèenje ovog broja "Vremena", general Zdravko Ponoš unapreðen je u èin general-potpukovnik i imenovan je za naèelnika Generalštaba Vojske Srbije.

ВРЕМЕ

Share this post


Link to post

Srbija i NATO

Boško Jovanoviæ

ANGLO-SRPSKA VOJSKA

Posle demokratskih promena, politièari koji su došli na vlast nisu se pretrgli da pokušaju ispuniti predizborna obeæanja zbog kojih je narod masovno glasao za njih. Bez obzira na to koliko su se politièari nove vlasti meðusobno razlikovali i bez obzira ne njihova trvenja èini se da je postojao koncenzus oko jednog pitanja. Ne, to nije bilo pitanje novog demokratskog ustava, reformske ekonomske politike, naèina privatizacije ili možda socijalne politike, veæ pitanje koje niko nije ni pokretao u kampanji za te presudne izbore, a to je pitanje ulaska Srbije odnosno tadašnje SRJ u NATO. Ovo pitanje nije pokrenuto ni u kampanji za parlamentarne izbore, koji su održani u decembru 2000. godine. Ovo nikoga ne treba da èudi, s obzirom na to da svi znamo da javnost doživljava bomardovanje kao varvarski i zloèinaèki èin, a naroèito cinièno tretiranje civilnih žrtava kao „kolateralne štete“, poput onih u Varvarinu.

I POBEDA I PORAZ

Odmah po demokratskim promenama, na udaru ideološkog dela nevladinog sektora se našla Vojska Jugoslavije, kao institucija koja uz Srpsku pravoslavnu crkvu uživa najveæe poverenje naših graðana. Nevladine organizacije su odmah poèele da lansiraju tezu da smo mi rat protiv NATO-a izgubili zbog slabosti naše oružane sile i da je zbog toga neophodno reformisati oružane snage naše zemlje.

Da li je ova teza taèna? U velikoj meri nije. Mi se nismo povukli sa Kosmeta zbog toga što je naša vojska pretrpela velike gubitke veæ smo mi rat sa NATO-om izgubili zbog odluke Miloševiæa. Naša vojska je oèuvala neprekinuti lanac komandovanja sve vreme agresije, PVO je funkcionisala bez prekida, Kopnena vojska je spreèila dublji prodor na našu teritoriju. Tokom ratnih dejstava naša vojska je izgubila samo 13 tenkova. Može se izvuæi zakljuèak, posmatrajuæi èisto vojne elemente, da mi zapravo i nismo izgubili rat protiv NATO-a.

Posmatrajuæi ovo sa druge strane, NATO je pobedio na psihološkom planu, jer je slomio volju za otporom naše politièke elite, danonoænim bombardovanjem, posle koga je ona pristala na Kumanovski sporazum. Vašington post je rezimirajuæi tu „intervenciju“ zakljuèio da NATO nije pobedio ni vojsku ni narod, ali da je porazio urbanu elitu, koja nije mogla više da trpi da „sedi u skloništima“ i „ne može da putuje po svetu“. Moral naroda je opao, pa se èak javilo i dezerterstvo u našim redovima. Takoðe su izjave pojedinih politièara da Srbiju treba i dalje bombardovati, sve dok valjda Miloševiæ ne podnese ostavku, znatno uticale na defetizam u našem društvu, a samim tim i na njegovu spremnost da još malo istraje u borbi sa NATO-om.

Sledaæa teza koja se plasira kako bi se objasnila „istorijska neophodnost“ ulaska u NATO je da su sve zemlje iz istoène Evrope postale prvo èlanice NATO-a pa onda tek Evropske unije. E, sad neko može da kaže da je to taèno, ali samo na prvi pogled. Jer, ulazak u Evropsku uniju je prvenstveno povezan sa nivoom privrednog i društvenog razvoja, a ne sa jaèinom vojne moæi. Konkretno, Ukrajina je poprilièno vojno moæna zemlja, ali ekonomski i društveno nije dorasla standardima EU. Ona neæe u NATO, ali hoæe u EU. Premijeru Janukovièu je jasno stavljeno do znanja da Ukrajina neæe poèeti proces približavanja EU dok ne smanji visok nivo korupcije i dok ne „prilagodi ukrajinsku privredu tržišnim principima“ ma šta to konkretno znaèilo. Osim toga i Švajcarska se lomi da li da uðe u EU, a pri tom joj ne pada na pamet da ulazi u NATO.

Sada æe neko da kaže da su i naši susedi Rumuni i Bugari prvo ušli u NATO, pa su ušli u Evropsku uniju. Da, taèno je to, ali pitamo da li su Rumunija i Bugarska primljene kao èlanice sa punim pravima i obavezama u EU? Naravno da ne. U ovim novim èlanicama EU prisutan je visok stepen korupcije, kriminala i nezaposlenosti. Zbog svih ovih, ali i mnogih drugih problema, koje imaju novoprimljene èlanice Evropske unije, Brisel im je nametnuo mnoga ogranièenja i stavio ih pod nadzor. Stoga je potpuno umesno postaviti pitanje da li mi želimo da u Evropsku uniju uðemo kao punopravni ili nižerazredni èlan (èak i sa gorim statusom od naših komšija). Odgovor na ovo pitanje bi trebalo da dâ naša politièka elita, na kakav naèin da razvija ekonomiju i kakav standard treba da dostigne proseèan graðanin Srbije pre nego što postanemo èlan EU.

Pošto smo videli da navodno ozbiljni argumenti pristalica ulaska Srbije u NATO teško da drže vodu, ostaje nam da razmotrimo da li mi treba da uðemo tamo i da li smo sposobni da ispunjavamo obaveze koje donosi èlanstvo u jednoj takvoj organizaciji.

BEZBEDNOSNA DILEMA SRBIJE

Svaka zemlja se suoèava sa tri osnovna pitanja pri razmatratranju svoje bezbednosne politike. Ta pitanja su pitanja nacionalne bezbednosti, bezbednosne dileme i bezbednosne pretnje. Amin Hevedi tako odreðuje nacionalnu bezbednost kao ,, delatnost nacionalnih država kojom one u skladu sa svojim društvenim moguænostima u sadašnjosti ili buduænosti uzimajuæi u obzir globalne promene i razvoj štite vlastiti identitet, opstanak i interese. ”

Pitanje bezbednosne dileme profesor Robert Džervis definiše kao situaciju u kojoj se èine „postupci pomoæu kojih jedna država pokušava da poveæava vlastitu bezbednost umanjujuæi pri tome bezbednost drugih.” Anton Grizold ima svoju definiciju nacionalne bezbednosti: „Nacionalnu bezbednost najopštije odreðujemo kao bezbednost politièkog naroda - njen sadržaj obuhvata: bezbednost nacionalne teritorije (ukljuèujuæi vazdušni prostor i teritorijalne vode), zaštitu života ljudi i njihovog vlasništva, oèuvanje i održanje nacionalne suverenosti i ostvarivanje osnovnih funkcija društva (socijalno-ekonomske, društveno-politièke, kulturne, ekološke, privredne i druge).” Bezbednosna pretnja je svaka ona radnja koja dolazi bilo spolja bilo iznutra sa ciljem da se ugrozi nacionalna bezbednost.

Može se primetiti da naša zemlja nema utvrðen koncept nacionalne bezbednosti, koji bi bio plod dogovora svih struènih institucija u ovoj zemlji. U stvaranju ovoga koncepta treba da uèestvuju državni organi, bezbednosne strukture, univerzitet i akademija. Èini se da Srbija nema strategiju nacionalne bezbednosti, jer bi se u analizi morali prvo da navedu koji su razlozi i ko je odgovoran za to što je vojska na ivici katastrofe. Naša vojska je jako slaba i to moramo priznati, jer samo sagledavanjem realnog stanja možemo krenuti ka njegovom popravljanju. Podizanjem svesti o lošem stanju naše vojske i neadekvatnosti bezbednosnog sistema se može pojaèati pritisak javnosti na politièare da preduzmu nešto po ovom pitanju. To znaèi da je potrebna prava reforma, a ne dalje slabljenje vojske, reforme koja bi ojaèala našu bezbednost u svakom pogledu. Naroèito ako se ima u vidu stepen i oblici ugrožavanja naše zemlje na poèetku dvadeset prvog veka.

„REFORME“ U STRADIJI

Èini se da nije sluèajno što je pitanje statusa Kosmeta poèelo da se rešava kada je naša vojska prestala da postoji kao respektabilna vojna snaga u regionu. „Pod parolom reforme, Vojska Srbije se smanjuje do granice da se opravdano javlja bojazan kod graðana po pitanju njene sposobnosti da odbrani našu zemlju i da u novim uslovima odgovori novim oblicima bezbednonosnog ugrožavanja (npr. terorizam). Brojno stanje, opremljenost i obuèenost vojske, ali i velièina vojnog budžeta nam govore da se na nju teško možemo osloniti u sluèaju težih bezbedonosnih iskušenja.”

Vojska se (pored Crkve) posle 5. oktobra našla na udaru NVO i nekih politièara, jer je uživala znaèajno poverenje graðana i bila doživljena kao „jedan od stubova bivšeg režima“. Vojska je oslabljena tako što je dozvoljeno civilno služenje vojnog roka. To je dovelo do toga da sve manji broj regruta hoæe da služi vojsku pod oružjem. Kampanju za civilno služenje vojnog roka su vodile razne NVO pod parolom prigovora savesti. Na taj naèin su se mladi destimulisali da služe vojni rok u kasarnama, što je u velikoj meri ponizilo vojsku kao instituciju i kao tradiciju.

Mediji su èesto ponavljali da se naša vojska reformiše i da su te reforme ozbiljne i sa nekim strateškim planom, ali kada se zagrebe dublje vidi se da su one samo kozmetièke i da prave reforme koja, modernizuje i jaèa efikasnost vojske, nema. Reforma bi postojala kada bi se procesu smanjenja naših oružanih snaga paraleno pristupilo i jaèanju njene vojne moæi. Sa druge strane pitanje je da li je nama uopšte potrebno smanjenje vojnog sastava ako se ima u vidu položaj naše zemlje i stepen njene bezbednosne ugroženosti. Tako su tokom „reformi“ naše specijalne snage, ponos naše armije, koje su do famoznih reformi bile objedinjene u korpus specijalnih snaga, svedene na brigadu, a brigade koje su èinile korpus su svedene na bataljone. Koliko je to smisleno kada se rešava status Kosmeta, drugo je pitanje.

Za razumevanje u kakvom je stanju ili kavom æe stanju biti naša vojska otvoreno govori naèelnik Generalštaba Zdravko Ponoš : „ U mnogo èemu smo se opredelili za britanski model, pa tako i za sistem obuke. Zato što je istorija i praksa novijeg doba pokazala da britanska vojska ima kvalitetan sistem obuke. Isto smo se opredelili da formirmo tenkovski bataljon po britanskom modelu gde bataljon ima 53 tenka”. General Deliæ je rekao da su se britanske specijalne jedinice - SAS, koje su upale na Kosmet pre poèetka NATO agresije, povukle kada su im pripadnici 72. specijalne brigade krenuli u susret. No uopšte nije bitno da li su SAS-ovci povukli ili ne, veæ to da smo mi imali solidnu vojsku, sa sjajnim pojedinim jedinicama.

Ovo što mi radimo je sasvim neracionalno i neadekvatno u smislu odgovora na naše bezbednosne potrebe. Neozbiljno je da Srbija kao kontinentalna zemlja u reformi oružanih snaga koristi iskustva jedne ostrvske države i to zemlje koja je bila pomorska imperija. Neko bi mogao pomisliti da bismo mi, pošto sledimo britanski model male profi vojske, trebali i da formiramo mornaricu ili pak da razvijamo sopstvene nuklearne snage? No šalu na stranu moramo postaviti pitanje zašto koristimo model Britanije kada su u pitanju oklopne jedinice, kad je poznato da su one mnogo manje zastupljene u ostrvskim zemljama, jer ne predstavljaju znaèajan rod vojske u ostvskim vojskama. Kroz naše ministarstvo odbrane je prodefilovalo dosta britanskih oficira, a neke smo im i „poklonili“, pa ni ne èudi što se kod nas primenjuje njihov model.

General Ponoš je dalje u intervjuu istakao : „Mi i dalje crtamo naše ratne karte tako da su naše snage crvene, a protivnièke plave. Sav zapadni svet to crta obrnuto.” Da li je važno kako se obeležavaju naše i protivnièke snage na ratnim kartama? Naravno da ne. Nisu bitne boje veæ da su ratne karte valjane i da se mogu upotrebiti u sluèaju da su potrebne. Èini se da ove i sliène prièe služe da se naša javnost pripremi na dovršavanja „transformacije“ vojske koja naravno dosta košta, kao uostalom i celokupno prilagoðavanje NATO standardima. Niko nam nije saopštio koliko košta celokupno prilagoðavanje naše vojske na zapadne standarde i šta mi zapravo dobijamo ili gubimo na podruèju bezbednosti.

Dalje General Ponoš kaže: „Postoji nešto što bi se moglo nazvati – evropski standard ili evropski trend, koji podrazumeva da se vojska dimenzioniše na 0,2 do 0,4 posto populacije, a ne kao što se pominje, jedan posto. Naravno, mi za razliku od veæine evropskih zemalja imamo realne bezbednosne probleme i o tome moramo da vodimo raèuna.” Velièina stajaæe vojske je odreðena sa dva faktora. Ti faktori su stepen pretnje po nacionalni suverenitet i teritorijalni integritet i velièina mobilizacijskog potencijala. Što su pretnje po nacionalni suverenitet i teritorijalni integritet neke zemlje veæe, njena stajaæa vojska treba da bude veæa, kako bi se zemlja lakše odbranila. Drugi faktor je znaèajniji. Što je mobilizacijski potencijal manji, vojska treba da bude veæa, to jest ako je broj onih koji bi se odazvali na mobilizacijski poziv mali, onda stajaæa vojska treba da bude velika i obrnuto. Srbija je „samosvesno“ radila na smanjenju mobilizacijskog potencijala uvoðenjem civilnog služenja vojnog roka, jer su vojnici koji služe civilno potpuno nekorisni u sluèaju ratne opasnosti.

Dalje se u istom intervju naèelnika Generalštaba kaže: „Znaèi u svakom sluèaju govorimo o cifri koja ukljuèujuæi aktivnu rezervu, u miru prelazi 30.000. Strategijskim pregledom je predviðeno da je ratna vojska do tri puta veæa od mirnodopske.” Velièina ratne vojske treba da bude odreðena samo faktorom potrebe odbrane zemlje, a ne formulama i procentima. General Ponoš u intervjuu još kaže: „Smanjenje vojske je jedan od aspekata reforme koji se podrazumeva, ali nije jedini i kljuèni. Smanjenje vojnih efektiva je evropski trend od kraja hladnog rata. Mi smo krenuli tim putem sa ozbiljnim zakašnjenjem, kao i u ostalom i reformom u celini. Priroda bezbednosnih problema sa kojima se današnja Evropa suoèava je takva da se oni ne rešavaju na državnoj granici i dominantnom masovnom upotrebom vojske. Uglavnom u savremenom svetu oni koji pokušavaju da iskljuèivo vojskom rešavaju svoje bezbednosne probleme na granici, mogu se okarakterisati kao režimi koji imaju neracionalnu spoljnu politiku, a mi više nismo u tome.” Da li je logièno smanjivati brojno stanje vojske kada nam preti otimanje 15% državne teritorije i kada se oèekuje ugrožavanje bezbednosti od albanskih i islamistièkih ekstremista (sluèaj „vehabije na kampovanju“ je indikativan). Naravno da mi moramo uvek nastojati da svoje probleme rešavamo na miran naèin, ali je uvek potrebno imati ozbiljne vojne snage da bi nas shvatali ozbiljno. Jedna zemlja vredi toliko koliko je spremna i sposobna da uradi na polju svoje bezbednosti. Da Srbija ima ozbiljniju vojnu silu, ona bi bila više respektovana i bolje bi stajala u pregovorima oko Kosova.

Jedna zemlja je ozbiljna ukoliko je sposobna da odbrani svoj integritet, bilo diplomatijom bilo oružanom silom, ali ako ona tvrdi da æe zemlju braniti samo diplomatijom, a unapred se odrekne moguænosti da æe u bilo kom sluèaju upotrebiti silu, zarad svoje odbrane i bezbednosti, onda ona javno kaže da je nesposobna da se brani i da je unapred kapitulirala na polju bezbednosnih rizika i izazova. Isto tako, ona ovim stavom da „mir nema alternativu“, zapravo priziva na agresiju sve one koji joj ne žele dobro, jer im saopštava da se neæe braniti. Potencijalni agresori ili teroristi su gotovo sigurni da neæe imati ozbiljne gubitke i da æe naša zemlja vrlo brzo popustiti pred njihovim zahtevima, jer mi „ne želimo rat“. Izjave naših politièara, ministra odbrane i generala su toliko „miroljubive“ da to postaje kontraproduktivno.

SRBIJA I SINGAPUR

Da bi razumeli kako se kod nas vodi pogrešna bezbednosna politika pokazuje nam i primer Singapura. Singapur je zemlja koja je bogatija od nas, situirana je u mirnom i prosperitetnom delu Azije, i ima 4,2 miliona stanovnika. To je mala država koja raspolaže respektabilnom vojnom silom. On ima 950 000 vojnih obveznika, meðu kojima je 20 000 profesionalnih i 60 000 regrutovanih vojnika sa dvogodišnjim rokom, kao i oko 350 000 ljudi u rezervi, sa 40 dana vežbi svake godine. E, sad se neko može pitati zašto maleni Singapur ima tako veliku vojnu silu u odnosu na svoju velièinu. Odgovor je vrlo jednostavan. Mir se najbolje èuva stalnom spremnošæu za rat.

Kada je Srbija postala samostalna država, postavilo se pitanje razvoja njenih oružanih snaga. Iako su svi oèekivali da njene oružane snage dobiju ime koje su imale i kada je Srbija bila samostalna, to se ipak nije desilo. Ovo je bitno da se kaže, jer su naše oružane snage nedavno dobile uniforme. „Petokraka zvezda, simbol pod kojim je naša vojska odvedena u svoj jedini i najveæi poraz, putuje u prošlost, a zameniæe je rozeta za oficire i romboidi za podoficire. Tako je izveden simbolièki raskid sa jednom ideologijom i vremenom i uspostavljen kontinuitet sa tradicijama iz vremena kraljevina - Srbije i Jugoslavije.” Zanimljiva je jedna stvar. Naime, plasira se podatak da je JNA izgubila rat što nije taèno. Politièari su taj rat izgubili za zelenim stolom, a i vojska Kraljevine Jugoslavije se raspala prilikom napada sila Osovina na Kraljevinu Jugoslaviju, pa ona nije primer koji treba da sledimo.

KOLIKO TO KOŠTA I KO ÆE TO DA PLATI?

„Ova æe promena koštati, pa pitanje prioriteta za ionako nategnuti vojni budžet nije zanemarljivo.” Kod nas postoji tendencija da se kozmetièke promene predstave kao suštinske reforme. Ako prefarbamo kravu, ona neæe zbog toga davati više mleka; isto tako naša vojska neæe postati bolja i efikasnija u novim uniformama. Odelo ne èini èoveka, a još manje hrabrog vojnika. Pitanje novih uniformi može da služi zamajavanju javnosti po pitanju reforme vojske, a uz to neko može i da profitira. Stvara se utisak da se nešto modernizuje, a zapravo se ništa suštinski ne radi, u momentu kada se odluèuje sudbina dela naše teritorije. Nismo protiv novih uniformi, ali one neæe poveæati nivo naše bezbednosti na jugu zemlje. One neæe uplašiti albanske ekstremiste i islamistièke teroriste.

Da nisu najvažnije uniforme pokazuje i to da je ugrožen vojni objekat „Straževica”, koji je od strateške važnosti za bezbednost naše zemlje. Ministar odbrane izražava oèekivanje da æe nadležni organi spreèiti dalje urušavanje ovog važnog objekta. Šta su radile vojno-inženjerijske jedinice da bi ga zaštitile, kada je prodrla voda u njega? Zašto se nisu oglasili naèelnik Generalštaba i predsednik države, koji se èesto oglašavaju po mnogo nevažnijim pitanjima? Ko zna možda to i nije važno pitanje, to jest, možda savetnici predsednika misle da pitanje bezbednosti nije bitno ili pak da nije u našoj nadležnosti.

Èini se da je veæina naših politièara i generala za to da naša zemlja uðe u NATO. No, niti je bilo javne i struène debate po ovom pitanju, niti se u pronatovskim saopštenjima mogao èuti valjan argument zbog èega bi naša zemlja neizostavno morala postati deo Severnoatlantskog saveza. Jednostavno o tome se ni ne raspravlja, to je nešto neminovno i po defeinicji blagotvorno. Srbija ide u pravcu evroatlantskih integracija i tu nema nikakve rasprave ni dileme. Ko god izrazi neku skepsu po ovom pitanju rizikuje da od domaæih nato-lobista dobije etiketu antievropejstva i protivnika modernizacije Srbije.

Oni jednostavno kažu: ,,Pa, idemo u evroatlantske integracije.'' No pre ulaska u vojni savez, svaka normalna i civilizovana zemlja treba da sama sebi odgovori na neka važna pitanja, kao što su da li zemlji prete opasnosti od spoljne agresije? Da li možemo sami da se branimo od potencijalnih agresora ili nam je potreban saveznik? Koji to saveznik odgovara našim bezbednosnim potrebama? Koje obaveze smo spremni da preuzmemo prilikom sklapanja savezništva? Da li smo spremni da preuzete obaveze ispunimo u bilo kom trenutku? Šta oèekujemo od potencijalnih saveznika? Da li možemo da im verujemo? Ovo su samo neka pitanja na koji naš državni i vojni vrh treba da dâ graðanima odgovore, pre bilo kakvog sklapanja vojnog savezništva.

Amerièki Kongres je, kako su preneli mediji, nedavno doneo rezoluciju kojom se poziva NATO da u svoje redove primi što je pre moguæe Ukrajinu, Gruziju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Albaniju. U rezoluciji se nigde ne pominje Srbija. Da li ima svrhe da se trpamo tamo gde nas ne zovu? U vezi sa NATO-om, treba postaviti i neka druga pitanja. Koliko æe nas èlanstvo u NATO-u koštati? Da li æe NATO pomoæi oèuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, onako kako je to definisano u njenom ustavu? Ako NATO neæe da štiti Srbiju i njen teritorijalni integritet, zašto bismo mi ulazili u NATO? Kada nam NATO odredi da treba da imamo na primer 500 tenkova, da li æe neko kod nas smoæi snage da se odupre stranom tutorstvu ili æemo se pretvoriti u pravu latinoamerièku banana republiku?

Ako budemo morali da kupujemo zapadno oružje koje je vrlo skupo, naravno na kredit kojim æemo još više zadužiti zemlju, da li æemo kupovati ono najbolje ili ono amerièko (jer se zna ko je glavni). Kako æemo se odbraniti od megakorupcije koja je vezana za velike vojne nabavke, kao i od raznih pritisaka? Ili æemo morati da kupimo malo francuskih, malo nemaèkih i malo amerièkih tenkova, da bi svi naši novi saveznici u NATO-u bili zadovoljni? Ako nemamo novca da ispunimo standarde NATO-a, da li smo spremni da se zadužimo kod svetskih finansijskih institucija da bismo te standarde ispunili po svaku cenu? Da li smo spremni da šaljemo naše jedinice u inostranstvo i u kom obimu, ako to NATO zatraži? Da li smo svesni rizika slanja naših trupa u inostranstvo po raznim ratištima? Ovo su samo neka pitanja na koja politièki i vojni vrh Srbije mora da dâ odgovor svojim graðanima!

Nepodnošljiva lakoæa evroatlantskih integracija može da ima nesagledive posledice po našu zemlju. Odluka o ulasku u NATO se ne tièe samo nas, veæ i naših potomaka. Svaka ishitrena odluka o ovom pitanju može dovesti do nesagledive štete. Srbija je mala i siromašna zemlja, te preti opasnost da ona potroši mnogo vremena i novaca da bi se prilagodila standardima NATO-a, a da nas NATO na kraju uopšte i ne primi u svoje redove. Ugovorima koje smo potpisali sa NATO-om kao i „partnerstvom za mir“, mi smo zapravo Zapadu dali ono što mu je potrebno, a pri tome oni nama nisu morali ni po jednom pitanju izaæi u susret. Zbog toga bi bilo nužno neophodno da se kroz javnu i demokratsku debatu graðani informišu i da na kraju javnost Srbije kaže da li su za to da naša zemlja postane èlanica NATO-a.

Нова српска политичка мисао

Share this post


Link to post

Srbija i NATO

Marijana Milosavljeviæ

Vojska Srbije: Utapanje u Atlantiku

U NATO smernicama za transformaciju istoènoevropskih armija piše da nema reforme neke vojske dok je njen ugled u javnosti iznad 50 odsto. Raèuna se da sve dok rejting neke vojske ne padne na oko 20 odsto, ne mogu lako da se izvrše masovne smene i otpuštanja oficira.

Razvod Srbije i Crne Gore kao da je oznaèio prekretnicu, odnosno dugo oèekivanu rehabilitaciju institucije vojske u našem društvu, èiju je ulogu i znaèaj osporavao ko god je stigao, èesto ne mareæi za argumente, izmeðu ostalog i zato što je takvo ponašanje postalo znak demokratskog prestiža na javnoj sceni. Eksplozija u Paraæinu prekinula je seriju hvalospeva o pozitivnim moguænostima buduænosti Vojske Srbije, koji su kulminirali tokom meseca oktobra. Da se podsetimo.

Ugovorom o statusu amerièkih snaga u Srbiji (SOFA) i partnerstvo naše vojske i Nacionalne garde Ohaja potpisani su prilikom posete predsednika Borisa Tadiæa Americi. Nekoliko dana posle Srbiji je omoguæeno da sa još 20 zemalja uèestvuje u programima amerièke vojne obuke. Mnoge zemlje bile su izostavljene iz ovog programa zbog toga što sa SAD nisu potpisale sporazum koji spreèava izruèenje amerièkih vojnika Meðunarodnom kriviènom sudu. Srbija se našla u društvu onih kojima je velesila "progledala kroz prste", pa æe naši oficiri moæi da pohaðaju amerièke vojne škole i specijalistièke obuke o trošku vojnog budžeta SAD.

Zvanièna poseta komandanta Nacionalne garde Ohaja general-majora Gregorija Vejta Beogradu, oznaèila je poèetak realizacije Programa državnog partnerstva Republike Srbije i te amerièke države. General Vejt rekao je da SAD žele da Srbija formira profesionalnu oružanu silu pod civilnom kontrolom, koja æe biti garant mira za Srbiju ali i ceo region. Na konferenciji za novinare istakao je da su SAD i NATO zainteresovani za saradnju s Vojskom Srbije. Zanimljivo je da je deo izlaganja generala Vejta bio na srpskom jeziku. Ova vest uèinila je da jedna druga bude slabo zapažena. Vlada Srbije uputila je skupštini na hitno usvajanje predlog odluke o uèešæu tri profesionalna pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije u mirovnoj operaciji u Avganistanu, koji bi bili u sastavu belgijskog kontigenta, kao i pripadnika sanitetske službe, u okviru norveškog kontigenta, èime se ispunjava deo meðunarodnih obaveza.

Vlada je u obrazloženju navela da je razlog za donošenje ove odluke poboljšanje pozicije Srbije u meðunarodnoj zajednici, ubrzanje procesa transformacije celokupnog odbrambeno-bezbednosnog sektora zemlje, kao i "poveæanje razumevanja za rešavanje statusa KiM i drugih nerešenih pitanja u koje je ukljuèena meðunarodna zajednica"... Vojnici bi mogli biti upuæeni u misiju u roku od mesec dana od dana donošenja odluke...

Evo kako zagovornici brane neophodnost našeg uèešæa u mirovnim operacijama širom planete: "Danas, nažalost, kod nas ne postoji dovoljna svest o tome koliko je važno preæi iz grupe zemalja koje su konzumenti bezbednosti u grupu država koje su izvoznici bezbednosti. To je velika stvar. Kad preðete u ulogu zemlje koja obezbeðuje mir u svetu vi ne samo što dobijate na ugledu, veæ postajete i partner, što je važno. To partnerstvo se na meðunarodnom nivou izuzetno ceni. Koliko god ljudi da pošaljete - vod, èetu, imaæete veæe meðunarodne koristi od bilo kakve izjave politièara", kaže pukovnik Petar Æornakov, naèelnik Centra za mirovne operacije u intervjuu "Evroatlanskoj reviji", èije tekstove odobrava Odeljenje NATO-a za javnu diplomatiju. Posle pauze od 1991. do 2002. godine, SRJ ponovo se ukljuèila u mirovne operacije. Tri osobe bile su u Istoènom Timoru, tokom 2003. i 2004. godine zapoèelo je uèešæe u još èetiri misije - u Liberiji, Obali Slonovaèe, Kongu i Burundiu. U Liberiji imamo šest posmatraèa, u Obali Slonovaèe tri posmatraèa, u Kongu se nalazi naš sanitetski tim, dok u Burundiu imamo jednog posmatraèa. Javnost o ovim aktivnostima nista nije znala.

Kako bilo, poverenje je uspostavljeno pa je nedavno ambasador SAD u Beogradu Majkl Polt najavio skori tranzit NATO snaga kroz Srbiju kao i da æe u Beogradu biti otvorena kancelarija NATO-a za vezu. Naglasio je još da razvoj bezbednosnih odnosa izmeðu SAD i Srbije brzo napreduje i da æe Srbija za dve-tri godine uæi u Partnerstvo za mir i biti na dobrom putu ka ulasku u NATO: "Zadivljen sam i jasnom vizijom koju Srbija ima pred sobom kad je u pitanju borba protiv globalnih izazova koji su pred svima nama i željom da saraðuje sa evropskim i amerièkim prijateljima po tom pitanju"... Osokoljeni, javili su se i vojni analitièari koji nikada pre iskazane amerièke srdaènosti nisu našli lepu reè, niti su iskazali razumevanje za prilike u našoj armiji. Sada meðutim, Zoran Dragišiæ i Aleksandar Radiæ izjavljuju da uèešæe u amerièkim vojnim programima "predstavlja priznanje kompletnom sistemu odbrane i državi"...

Kada su prošle godine SCG i NATO potpisale sporazum po kome je snagama Severnoatlanske alijanse dozvoljeno da koriste "kopnene linije komunikacije preko teritorije SCG, u sluèaju da te snage imaju potrebu da intervenišu u regionu", digla se poprilièna prašina. Ustupak je branio Vuk Draškoviæ, pravdajuæi se potrebom da se što efikasnije reaguje u sluèaju da doðe do eskalacije sukoba na KiM poput onog od 17. marta. Tadašnji ministar odbrane Prvoslav Daviniæ izjavio je da po ovom sporazumu NATO sme da koristi našu teritoriju iskljuèivo za transport trupa na teritoriju KiM, a nikako za potrebe sukoba s drugim zemljama. Više nema potrebe za zavaravanjem: "Mislim da æete uskoro moæi da ukljuèite kamere ka transporterima NATO-a koji æe kroz Srbiju iæi na misije u druge delove Evrope", istakao je aktuelni amerièki ambasador.

Ali, vratimo se u sadašnjost u kojoj se dogadjaji odvijaju filmskom brzinom. Tako smo takodje tokom tekuæeg meseca (oktobar) saznali da je ekspertski tim, okupljen oko predsednika Srbije Borisa Tadiæa, završio prvi nacrt strategije nacionalne bezbednosti, dokumenta kojim su definisani buduæi strateški bezbedonosni interesi Srbije. A u dokumentu se po važnosti izdvaja sledeæe: "U situaciji kada Partnerstvo za mir traje kao projekat više od deset godina, i ima veæ donekle prevaziðenu formu Srbiji poželjne bezbednosne integracije, ova strategija istièe potrebu da se èlanstvo u Partnerstvu za mir tretira samo kao tranzicioni period ka punom èlanstvu u NATO'u... Srbija izražava jasan odnos prema prikljuèenju NATO-u kao jedan od prioritetnih ciljeva izgradnje nacionalne bezbednosti"...

Posle svega, zaista bi bilo lepo, da u skladu sa transparentnošæu za koju se zalažu reformatori vojske, javnosti bude predoèen i Sporazum o statusu snaga (SOFA), jer kako stvari stoje èini se da smo jednom nogom ušli u NATO. Kako je to moguæe, ako se zna da je podrška graðana Alijansi veæ godinama oko 30 odsto. A sva je verovatnoæa da æe se dostignut rezultat posle eventualnog rešenja statusa KiM dodatno istopiti. Da li se možda nešto promenilo po pitanju izuzetno strogih kriterijuma za prijem u Partnerstvo za mir i NATO? Naša javnost samo je delimièno obaveštena - servira joj se kao neophodan preduslov puna saradnja sa Haškim tribunalom. Preæutkuje se meðutim uslovljavanje kojim se traži postizanje kompromisa u vezi sa tužbom SCG protiv zemalja NATO-a, koje su nas bombardovale. Mnogi se slažu da nije dobro odustati od tužbe, tim više ako KiM postane nezavisna. SAD ne kriju da bi volele da se odreknemo tog prava i vrši diplomatski pritisak da se Srbija za sva vremena odrekne moguæih tužbi u interesu boljih odnosa... Da li je možda u državnom vrhu prevagnulo mišljenje da bi u tom sluèaju naša zemlja "od sumnjièavog i nepouzdanog sagovornika postala siguran i uvažen partner, dobila pravo da drugima nudi rešenja i deli savete. Pokazala da razume svetska kretanja, geopolitièke i geostrateške zone i uticaja"...

Za mnoge je nepodnošljiva atmosfera koja Srbima nameæe ne samo oseæaj kolektivne odgovornosti za najsvežije ratove na Balkanu, veæ i za sve prethodne, ukljuèujuæi i odgovornost za izbijanje Prvog svetskog rata. Što se NATO bombardovanja tièe kreatori javnog mnjenja trude se da potone u kolateralni zaborav. Izgleda da je Džejmi Šej, portparol NATO-a barem jednom bio u pravu rekavši: "Srbe treba spokojno bombardovati, jer æe sve brzo zaboraviti". Amerikanci takoðe više ne pominju bombardovanje SRJ. Arhitekta rata, general Vesli Klark, brzo je penzionisan, što se ne dešava pobednicima i herojima. Ipak, Amerikanci oseæaju da moraju da pravdaju 1999. godinu, što je ogroman teret u odnosu izmeðu Srbije i Amerike... Ali, upuæeni tvrde da se na amerièkim vojnim akademijama analizira rat na našim prostorima, pri èemu se istièu greške koje se više ne smeju ponoviti. "Mnogi moji prijatelji iz Pentagona govorili su mi da im je najgori dan bio kada je srpska vojska poèela da se povlaèi sa Kosova. Bela kuæa tada je naredila Pentagonu da sprovede istragu ne verujuæi da je srpska vojska izgubila samo 13 tenkova tokom celog rata... Svaka ozbiljna država bila bi ponosna na uèinke kakve je naša vojska demonstrirala u to vreme (što naravno ne znaèi da neke vojne operacije nemaju elemente ratnih zloèina)", istièe politièki analitièar Obrad Kesiæ, uticajni predstavnik naše dijaspore u SAD.

Vlast se dakle odluèila da zanemari glasna pitanja koja veæ odjekuju: "Zar da se ulaskom u NATO odreknemo svog suvereniteta i priklonimo 'svetskom policajcu', zar da se pridružimo onima koji su nas bombardovali i koji su prema nama primenjivali politiku dvostrukih standarda, zar da, uprkos svim moguæim bezbednosnim rizicima na jugu Srbije i oko Kosova šaljemo naše vojnike u NATO operacije u trenutku kada se iz Iraka povlaèe i neki stari amerièki saveznici, hoæemo li zbog svega toga postati žrtve meðunarodnog terorizma. Nije li bolje ostati neutralan?...

Ovo su ujedno i pitanja na koja je pokušao da odgovori Branislav Milinkoviæ, naš ambasador i specijalni izaslanik za NATO: "Proces ulaska u èlanstvo Alijanse nije jednostavan, ali ga je svakako moguæe brže realizovati nego ulazak u EU. Predstoje teške odluke vezane za reforme vojske, ali su one svakako neminovne, a približavanje NATO-u može pomoæi da budu što racionalnije. Opredeljenje za èlanstvo u NATO-u jeste i pitanje pripadnosti vrednostima evropske civilizacije i pitanje pragmatiène odluke kojom se poboljšava nacionalna bezbednost, poveæavaju šanse za ekonomski razvoj i ubrzava integracija u EU". Rado se istièe i èinjenica da kada ste deo koalicije taj sistem stoji iza vas a vi nemate problema ili opasnosti od napada neke pojedinaène zemlje. Sistem nastoji da eliminiše opasnost od sukoba i ima obavezu prema èlanu 5. Vašingtonske povelje da kolektivno reaguje. U toj situaciji ostaju samo novi, savremeni bezbedonosni izazovi kao što je recimo terorizam.

I šta god ko mislio o NATO-u, naša reforma usklaðena je sa potrebama i standardima Alijanse, sa kojom intenzivno saraðujemo od 2002. godine. Prioritetne oblasti saradnje sa NATO-om prošle godine odnosile su se na reformu sektora odbrane i bezbednosti, planiranje civilne odbrane, konverziju baza i program zbrinjavanja viška vojnog personala, borbu protiv terorizma, uèenje jezika i druge aktivnosti od znaèaja za izgradnju institucija odbrane.

Ironija je što u NATO smernicama za transformaciju istoènoevropskih armija piše da nema reforme neke vojske dok je njen ugled u javnosti iznad 50 odsto. Raèuna se da sve dok rejting neke vojske ne padne na oko 20 odsto, ne mogu lako da se izvrše masovne smene i otpuštanja oficira, promene uloga i zadataka oružane sile, koncepcije doktrine i strategije, promene naoružanja i opreme. Sve nabrojano je pred nama posle odvajanja Crne Gore. U želji da ohrabri oružanu silu, Mlaðan Dinkiæ, republièki ministar finansija, obeæao je da æe vojska u naredne èetiri godine dobiti 50 milijardi dinara više nego što je planirano da bi se sprovela ubrzana profesionalizacija.

General Zdravko Ponoš, zastupnik naèelnika Generalštaba vojske Srbije bio je zadužen za saradnju sa NATO-om u vreme dok je Boris Tadiæ bio ministar odbrane. Kaže da je smanjenje vojske evropski trend od kraja hladnog rata, te je shodno tome odluèeno da æe u mirnodopskom periodu broj vojnika iznositi 21.000, dok æe sa aktivnom rezervom broj prelaziti 30.000: "Priroda bezbednosnih problema sa kojima se današnja Evropa suoèava takva je da se oni ne rešavaju na državnoj granici i dominantno masovnom vojnom silom... Naravno mi za razliku od veæine evropskih zemalja imamo realne bezbedonosne probleme i o tome moramo da vodimo raèuna"...

"Generalovo insistiranje na nerazumno malom brojnom stanju vojske ostavlja utisak nepoznavanja geopolitièkog stanja u regionu i zanemarivanja latentne opasnosti od raznih vrsta politièkog nasilja. Kao da je cilj tih promena razgradnja, a ne izgradnja i jaèanje vojske... General ne govori istinu kada kaže da niko iz inostranstva ne utièe na razgradnju vojske . Podseæam da je doskorašnji šef Meðunarodne krizne grupe za ove prostore Džejms Lajon rekao da je vojska SCG sve slabija i da je to dobro, jer æe se tako lakše kontrolisati", napisao je Radoslav Gaæinoviæ, struènjak za bezbednost u jednom svom reagovanju na izjave Zdravka Ponoša u "Politici".

I zaista, uporedne brojke o broju vojnika sa najbližim susedima idu u prilog Gaæinoviæevoj zabrinutosti. Hrvatska sa 4,4 miliona stanovnika ima pod oružjem 20.800 profesionalaca i 8.000 regruta, a Albanija sa tri miliona ima 27.000 vojnika. Srbija bez KiM ima 7,5 miliona stanovnika.

Reforme koje se ovako traljavo sprovode poslednjih pet godina bazirane su na tri uopštena zahteva: civilna kontrola vojske, pristupanje kolektivnom sistemu bezbednosti kroz Partnerstvo za mir i sistem odbrane zasnovan na manjoj, efikasnijoj i bolje opremljenoj vojsci.

Profesor Milan Mijalkovski predaje na Fakultetu za bezbednost u Beogradu. Slaže se da proces reforme vojske ide sporo iz razlièitih razloga, ali da je siguran da niko namerno ne sabotira reforme. Konstatuje da je prošlo skoro 20 godina od kada je kod nas vojska prestala da se nauèno-tehnièki razvija. Toliko vremena je otprilike prošlo i otkad je vojska poslednji put kupila savremeno naoružanje .

"Bez obzira na sve, naša vojska je i dalje sposobna da odbrani vitalne interese države. Nisam siguran da je isto u stanju i naša diplomatija. Takoðe, naš oficirski kadar visoko je profesionalno osposobljen. Veliki broj njih završio je obuku pod pokroviteljstvom NATO-a i PzM-a. Ostavili su jak utisak, postizali su bolje rezultate od veæine svojih kolega iz razvijenih zemalja. Nama ne preostaje druga moguænost nego da se ukljuèimo u evroatlanske integracije. Èinjenica je da se tako gubi deo suvereniteta, ali izgubile su ga i zemlje koje su èlanice od 1949. godine".

Profesor Mijalkovski kaže da reforme izmeðu ostalog kasne i zbog loše procene politièkog establišmenta, koji je zbog neèeg smatrao da se reforma može sprovesti bez velikih ulaganja. A ukidanje jedne jedinice ranga brigade ili divizije košta više nego da se izvrši njihova racionalizacija. Još smatra da ne treba drastièno smanjiti broj vojnika kako neki predlažu: "Samo postojanje oružane sile koja bi mogla da zaštiti Srbe na KiM delovala bi snažno destimulišuæe. Svi smo svedoci da se danas države cene onoliko koliko su u stanju da se same odbrane."

Pod uslovom da ostane anoniman pristao je da govori i visoki penzionisani vojni komandant koji je redovno prisustvovao susretima sa kolegama iz NATO-a. Kaže da se èesto može èuti tvrdnja da centri vojnih moæi našu zemlju žele da vide na kolenima: "Ima krugova na Zapadu koji još uvek misle da naša vojska nije dovoljno slaba da bi u nas imali puno poverenje... Ali, imao sam na stotine kontakata sa stranim vojnim predstavnicima i niko nije kao neophodnost pominjao recimo smanjenje vojske. Uvek su se korektno ponašali govoreæi da je na državi da odluèi kolika joj vojska treba. Uostalom i Buš je više puta rekao da države koje nisu u stanju da kontrolišu stanje u svojoj zemlji predstavljaju rizik po bezbednost u širem smislu... Ustvari, bojim se da su prièe kako se o vojsci odluèuje u stranim centrima moæi iskonstruisane u zemlji da bi oni koji tako nešto žele da ostvare imali alibi. Deo politièkog establišmenta, nažalost, ne razume šta je vojska, ni šta su reforme ali voli da kvalifikuje i da se u te poslove petlja."

Oni navikli da se petljaju strepe da je u vojsci prevagnula optimistièka škola mišljenja koja tvrdi da je buduænost regiona u integracijama dok su ratovi deo mraène prošlosti. Tezu potvrðuju èinjenicom da je sahranjen Slobodan Miloševiæ. Nabavka oružja je bacanje para, jer Ko æe nas napasti? pitaju vizionari hiljadugodišnjeg mira. Došlo je dotle da se državni i vojni vrh unapred odrièu bilo kakve upotrebe vojske radi zaštite Srba na KiM. Miroslav Lazanski, vojni analitièar piše da vidi moguænost da vojska postane svrha samoj sebi, da se reforma vrši radi reformi, a ne da oružane snage ove države budu jaèe.

(Autorka je novinarka nedeljnika NIN)

Нова српска политичка мисао

Share this post


Link to post

9. april 2007. | 11:29 | Izvor: Beta

Beograd -- Oklopne jedinice Vojske Srbije æe, po završenoj reorganizaciji Kopnene vojske (KoV), imati manje od 250 tenkova.

Imaæe i oko 350 oklopnih transportera, rasporeðenih u èetiri tenkovska i osam mehanizovanih bataljona, kaže naèelnik Uprave za operatovne poslove Generalštaba Vojske Srbije, general-major Dragan Kolundžija. On je agenciji Beta rekao da æe svaka od èetiri brigade KoV-a imati u svom sastavu po jedan tenkovski bataljon i po dva mehanizovana bataljona.

Buduæi tenkovski bataljoni imaæe, po ugledu na britanski model, po 53 tenka rasporeðenih u èetiri èete (komandni tenk, i èetiri èete sa po 13 tenkova), dok æe mehanizovani bataljoni imati po 40 vozila (komandno borbeno vozilo pešadije, tri èete sa po 13 vozila i èeta za podršku).

Bataljoni æe imati komandnu èetu sa izviðaèkim elementima, inžinjerijom, jedinicom za održavanje veze, èetu za podršku u motorizovanom bataljonu i logistièku èetu.

"Na taj naèin se stvara potpuno samostalna modularna jedinica sposobna da se, od nivoa voda, èete, do samog bataljona, potèini nekoj drugoj jedinici i formira namenske snage zadatka (task force), u skladu sa potrebom", kazao je Kolundžija, i podsetio da su tenkovski pukovi bivše JNA imali po 63 tenka.

General Kolundžija je dodao da su nova organizaciona rešenja usvojena nakon analize trenutnog stanja i zakljuèka da se i pored smanjenja kvantiteta može poveæati kvalitet.

"Sa 1.000 zastarelih tenkova s niskim stepenom ispravnosti, nedovoljnim sredstvima za održavanje, sa posadama od vojnika koji završetkom obuke odlaze kuæi i neredovnom obukom rezervnog sastava, ne može se obezbediti borbena gotovost", kaže on.

"Izbor najbolje tehnike kojom raspolažemo i profesionalizacija roda rezultiraæe veæom efikasnošæu i operativnim sposobnostima", smatra Kolundžija.

U naoružanju æe ostati tenkovi M-84, manji deo tenkova T-72 i transporteri BVP M-80 A, dok æe tenkovi T-55 i veæina tenkova T-72 èiji su eksploatacioni resursi istrošeni biti povuèeni iz upotrebe.

Kolundžija kaže da æe deo tenkova i transportera biti korišæen u centru za obuku KoV u Požarevcu i poligonu Pasuljanske livade, èime æe se izbeæi trošenje resursa tehnike u operativnim jedinicama.

General je dodao da æe Vojska Srbije formirati i remontnu rezervu od dela tenkova M-84 i transportera BVP M-80, koja æe biti korišæena za popunu jedinica prilikom slanja tehnike na remont i prilikom težih kvarova i ošteæenja.

Kolundžija kaže da se ceo proces transformacije obavlja veoma brzo jer nema dodatnih finansijskih sredstava za tu namenu. Tenkisti su krajem septembra 2006. godine veæ obavili kompletan posao i formirali svih 12 bataljona koji se sada, u skladu sa fomriranjem brigada KoV, prikljuèuju svojim novim jedinicama.

U narednom periodu Vojska æe posvetiti veæu pažnju angažovanju vojnika po ugovoru, nakon što njihov status bude jasnije i povoljnije regulisan novim Zakonom.

Kolundžija smatra da je profesionalizacija neophodna jer trenutna dužina vojnog roka i nova složena tehnika uslovljavaju da obuka vojnika traje intenzivno svih šest meseci što onemoguæava njihovo angažovanje na obezbeðenju operativnih sposobnosti jedinica, jer po završetku obuke odlaze kuæi.

On tvrdi da je ispravnost tenkova i transportera u novoformiranim bataljonima preko 95 odsto, a da se ostalih pet odsto svodi na svakodnevne kvarove koji nisu predvidivi i otklanjaju se u jedinici.

General upozorava da postojeæa izdvajanja iz budžeta omoguæavaju redovno održavanje, ali ne i intenzivniji program opremanja.

:kolutaj:

Share this post


Link to post

Славни дани српске војске

„ZVEZDE” SU ODLETELE U LEGENDU

Taèno mesec dana posle poèetka agresije i bombardovanja Jugoslavije 1999. NATO se nalazio pred velikom proslavom 50 godina postojanja i još veæim izazovom šta uraditi u ratu protiv Jugoslavije. Da li pojaèati bombardovanje i po cenu novih civilnih žrtava i štete, što se sve medijski vraæalo kao bumerang, ili povesti kopnenu ofanzivu pre svega koristeæi OVK kao pešadiju?

U Vašingtonu su zvonili bubnjevi i tumaèenja da je sve osim totalne pobede zapravo totalan poraz za Zapad. Jer, vazdušni udari nisu slomili kièmu jugoslovenske vojske, moral vojske i naroda bio je visok i svi su bili ujedinjeni u želji za otporom.

Mišljenja zapadnih analitièara da æe biti potrebno samo nekoliko dana bombardovanja da Beograd poklekne, nisu se pokazala kao taèna. Jugoslavije nije odigrala onako kako je to NATO oèekivao, nije se predala posle nekoliko dana. Na brzinu inscenirani scenario realizovao se sa neverovatnim kontraefektima. NATO je intervenisao da bi, navodno, spreèio humanitarnu tragediju, ali ju je proširio i ubrzao. Intervenisao je da bi spreèio da kriza destabilizuje druge zemlje, a ona se u meðuvremenu proširila i na Makedoniju sa neizvesnim posledicama po pitanju statusa Kosmeta. U prvom postmodernom ratu konfuzija bi bila zabavna da nije bila i krvava.

Viktor Èernomirdin stigao je 22. aprila 1999. u Beograd u pokušaju pronalaženja rešenja i nekakvog kompromisa da se rat zaustavi. Tog dana jugoslovenska PVO dobila je striktno nareðenje da ne dejstvuje upravo zbog avionskog leta ruskog pregovaraèa i moguæe greške. Tu èinjenicu NATO je iskoristio i jedan amerièki lovac-bombarder F-16 leteo je od maðarske granice do Beograda u radarskoj senci civilnog aviona Viktora Èernomirdina da bi zatim bacio bombu od skoro tri tone na podzemni objekat Straževicu. Ratno lukavstvo, ili kršenje meðunarodnog ratnog prava? Saznavši da ih je amerièki F-16 iskoristio kao štit u prilazu Beogradu, ruski piloti su u odlasku Èernomirdinov avion okrenuli potpuno drugim koridorom, tamo gde nije ni bilo predviðeno, pa se avion odjednom našao iznad položaja jedne pešadijsko-artiljerijske jedinice u Sremu. Sa zemlje je na nepoznati i nenajavljeni avion otvorena urnebesna vatra èak i iz pištolja i pušaka. Sreæom nisu ga pogodili, jer je odmah uzeo veliku visinu.

Samo tri dana kasnije piloti na aerodromu Golubovci kod Podgorice izvlaèili su karte za supertajnu misiju, bez znanja i odobrenja komande u Beogradu: napad na aerodrom Rinas kraj Tirane. Na tom aerodromu bila je smeštena amerièka borbena grupa „Soko” sa 24 helikoptera tipa „apaè”, kao i delovi 82. padobranske divizije iz Fort Brega, Severna Karolina. U ranu zoru 26. aprila u akciju je krenulo šest aviona G-4 „super-galeb” jugoslovenskog RV, inaèe iz sastava akro-grupe „Leteæe zvezde”. Nisko leteæi na samo tri metra iznad morskih talasa, da bi izbegli radarsku kontrolu, jugoslovenskim avionima trebalo je manje od 20 minuta da stignu do ciljeva u rejonu aerodroma Rinas. Stigli su iz pravca izlazeæeg sunca i vizuelno bili teški za otkrivanje. Prvo je raketama i bombama napadnut logor za obuku terorista OVK kraj aerodroma Rinas, da bi zatim avioni G-4 gaðali amerièke helikoptere na zemlji. Uništeno je devet „apaèa” dok su još tri bila ozbiljno ošteæena.

Italijanska državna televizija javila je istog dana vest o napadu na aerodrom Rinas samo jednom i onda je ta vest skinuta. Ruska agencija Itar-Tas javila je da je aerodrom Rinas kraj Tirane bio zatvoren za saobraæaj 26. aprila i nekoliko dana kasnije, da italijanski ministar unutrašnjih poslova nije odleteo sa tog aerodroma posle završetka posete Tirani i da se prva vest o gubitku jednog amerièkog „apaèa na rutinskom letu” poklapa upravo sa 26. aprilom. Albanska delegacija, koja se tog dana vraæala sa sastanka Saveta Evrope u Strazburu nije sletela na aerodrom Rinas veæ u Valonu.

Na brifingu za novinare u Briselu, jedan od portparola NATO-a, italijanski brigadni vazduhoplovni general Ðuzepe Marani tih je dana vrlo pohvalno govorio o jugoslovenskim pilotima na avionima G-4.

Dan posle akcije na Rinas aerodromu, NATO je 27. aprila 1999. u tri navrata žestoko bombardovao aerodrom Golubovci kraj Podgorice posebno gaðajuæi podzemni objekat tog aerodroma Tuzi, gde su se i nalazili avioni G-4 iz akro-grupe „Leteæe zvezde”. Objekat je srušen i svi avioni u njemu su uništeni. Jedan od jugoslovenskih pilota tih je dana dobijajuæi vojno odlikovanje rekao da ga prima za uspeh u tajnoj misiji.

Prošlo je od tada dosta godina, po meðunarodnom pravu Jugoslavija je imala puno pravo na odmazdu po onim državama koje su svoju teritoriju, ili vazdušni prostor „iznajmile” za izvršenje agresije na našu zemlju. Ipak, piloti o akciji na aerodrom Rinas ne žele uopšte da prièaju. Hag i sve ono što se dogodilo sa generalima iz Srbije odreðuju i sva kasnija ponašanja. Dakle, što se tièe pilota i njihovog ponosa, ta se prièa nikada nije dogodila. Službeno, ne. Neslužbeno, „Leteæe zvezde” odletele su u legendu...

Нова српска политичка мисао

24.03.2007

Share this post


Link to post

Горњи текст под насловом "ЗВЕЗДЕ СУ ОДЛЕТЕЛЕ У ЛЕГЕНДУ" је већ објавио Зомби на истоименом топику на овом подфоруму.

Share this post


Link to post

Ivana Miloradoviæ

Saradnja armija Srbije i SAD

Petorica èlanova Odbora za odbranu i oružane snage amerièkog Kongresa uputila su pismo predsedniku Bušu u kojem daju veoma pohvalne ocene o transformaciji srpskih oružanih snaga.

Kongresmeni Kurt Veldon, Trent Frenks, Džo Švarc, Džo Vilson i Stiv Izrael istakli su da je srpski sektor odbrane od 2000. godine "prolazio kroz bolne i neophodne reforme, ali i da je uspeo da se, za neverovatno kratko vreme, uskladi sa novom demokratskom i evroatlantskom orijentacijom".

BBC je upitao bivšeg urednika specijalizovanog britanskog vojnog èasopisa Džejns vorld armiz ( Janes World Armies) Èarlsa Hejmana, koji upravo piše knjigu o evropskim vojnim snaga, koliko je ovakva ocena kongresmena realna.

"Mislim da tu ima neèega. Nema nikakve sumnje da se srpska vojska kreæe unapred ka novoj eri, ostavljajuæi za sobom stare navike i stavove. Mislim da bi razumni analitièari ocene amerièkih kongresmena verovatno nazvali preuvelièanim, barem u ovom trenutku. Postoje znaci da se srpska vojska kreæe ka 21. veku i napušta doktrinu iz vremena hladnog rata, ali ove ocene su ipak, preterane".

Petorica amerièkih kongresmena preporuèuju Džordžu Bušu i da pruži punu podršku naporima Srbije da postane èlan NATO-a, ali i da pospeši tehnièku i drugu saradnju, kao i obuku i prenos novih tehnologija srpskom sektoru odbrane. U pismu se preporuèuju i èešæe meðusobne posete na nivou visokih vojnih zvaniènika.

Šta taj diplomatski jezik znaèi preveden u praksu?

"To u osnovi znaèi da æe mnogo starijih oficira, koji razmišljaju na stari naèin, morati da ode u penziju. Grupe mladih oficira, sa potpuno drugaèijim viðenjem vojnog delovanja, æe verovatno biti promovisane. Predlog SAD je izuzetno razuman i predstavlja dobar naèin da se ubrza transformacija vojske na mnogo efikaciji naèin i u smeru u kojem Sjedinjene Države to žele. Nema nikakve sumnje da je Srbija, dugoroèno gledano, kljuè za buduæe dogaðaje na Balkanu", ocenjuje za BBC vojni analitièar Èarls Hejman.

Po ugledu na Hrvatsku?

Sredinom i drugom polovinom devedesetih godina, a posebno dok je na èelu resora odbrane bio Gojko Šušak, Hrvatska je ostvarila tesnu saradnju sa Pentagonom.

Broj hrvatskih oficira na obuci u Americi u jednom trenutku nadmašio je broj stranih oficira svih ostalih nacionalnosti zajedno.

Hejman ocenjuje da verovatno postoji namera ostvarivanja tešnje vojne saradnje Srbije i SAD do kakve je svojevremeno došlo izmeðu Hrvatske i SAD. Saradnja se, objašnjava Hejman, odvija pod amerièkim uslovima.

"Nema nikakve sumnje da æe Srbija dugoroèno od toga imati koristi. Meðutim, Amerikanci æe biti ti, koji diktiraju sled dogaðaja, a srpska vojska æe se kretati u, za Ameriku, željenom pravcu. No, pravo je pitanje o kakvom je sledu dogaðaja reè? Možda nije samo reè o amerièkom nastojanju da srpsku vojsku stavi u položaj primeren 21. veku. Možda je reè o nagradi za neku vrstu saradnje, koja traje veæ 3 ili 4 godine, svakako od 11. septembra i globalne teroristièke pretnje. Možda Amerika ima u vidu i sporazum o konaènom statusu Kosova gde bi Srbima bilo dato nešto kako bi se neèega odrekli. Šta god da je sluèaj, Srbija bi od ovakve vrste vojne saradnje imala istu dugoroènu korist kao i Hrvati ".

Razgovori i saradnja iza kulisa?

Èarls Hejman precizira kakvu vrstu saradnje amerièke i srpske strane u poslednjih par godina pominje u svetlu pisma kongresmena predsedniku Bušu.

"Iskustvo mi govori da se ovakve stvari obièno ne dogaðaju ukoliko dve strane veæ dugo ne razgovaraju iza kulisa. Ovi kongresmeni ne bi napisali pismo bez podrške Stejt dipartmenta i ministarstva odbrane u Pentagonu. Oba ministarstva pre toga moraju da su dugo u kontaktu sa srpskom vladom, vojskom i bezbednosnim službama i da saraðuju u razlièitim aspektima rata protiv terorizma. Za ovakve tvrdnje, ja naravno ne mogu da posedujem materijalne dokaze, ali su moje pretpostavke zasnovane na èetiri decenije iskustva u toj oblasti ".

Petorica kongresmena u svom pismu navode i da Srbija predstavlja potencijalnog vojnog saveznika u regionu .

Britanski vojni analitièar Èarls Hejman ukazuje i da je Srbija jedino podruèje Balkana, koje Vašington i dalje ne može da ubroji u saveznike .

"U ovom trenutku, na Balkanu nema nikoga ko nije amerièki saveznik ili ne tvrdi da to jeste, osim Srbije. Zato Amerikanci pokušavaju da i nju ukljuèe u saveznièki tabor i obezbede èvrsto i dugoroèno savezništvo . Srbija zaista želi da se ukljuèi u NATO i Amerika želi da joj pomogne da izradi vojni okvir, koji bi joj to èlanstvo za par godina omoguæio. Možda bi mogli da govorimo i o amerièkoj pomoæi prilikom uèlanjenja u Evropsku uniju . Nema sumnje za nas Evropljane da je srpsko prisustvo u evropskom i u NATO taboru dugoroèna prednost za sve nas", ocenjuje za BBC bivši urednik vojnog èasopisa Džejns vorld armiz (Janes World armies) Èarls Hejman.

Нова српска политичка мисао

18.06.2006

Share this post


Link to post

Dragoslav Ranèiæ

Šta nam nudi NATO?

Amerièki državni podsekretar Nikolas Berns izjavio je nedavno u Vašingtonu - na sastanku sa predstavnicima Albanije, Hrvatske i Makedonije - da æe NATO uskoro otvoriti u Beogradu kancelariju za vezu. On je to ocenio kao ,, ohrabrujuæi dogaðaj, ako se ima u vidu intervencija NATO u Srbiji za vreme Miloševiæevog režima”. Dodao je ono što stalno èujemo: Srbija i Crna Gora neæe moæi da uðe u Partnerstvo za mir i kasnije u NATO dok ne izruèi Ratka Mladiæa Hagu.

Pošto otvara misiju za vezu u Beogradu, NATO oèigledno vidi u Srbiji potencijalnu èlanicu. U isto vreme, kod nas su u opticaju ideje o potrebi preispitivanja odnosa sa NATO-om. Šta mi od NATO-a možemo da oèekujemo i šta on nama nudi?

Tema je osetljiva i zahteva smirenu javnu raspravu sve dok narod Srbije jednog dana, na referendumu, ne odluèi hoæe li u NATO ili ne. U meðuvremenu, podrazumeva se da niko od naših zvaniènika nema mandat da Srbiju nudi NATO-u.

Mi imamo dve ozbiljne zapreke na tom putu koje drugi evropski narodi nisu imali.

Prvo, drugi nisu bili bombardovani i nisu imali stigmu neprijatelja. Mi ne delimo iste istorijske ocene sa svojim eventualnim saveznicima. Za njih je bombardovanje Srbije 1999. godine i dalje samo ,, vazdušna kampanja” ili ,,humanitarna intervencija”. Za nas, pak, to je, i dalje, agresija najmoænije oružane formacije u istoriji na jednu suverenu zemlju, bez povoda za rat i bez mandata Saveta bezbednosti UN za primenu sile. Za savezništvo je nužan, uz zajednièki interes, dogovor dve strane da ili zaleèe stare rane ili da o njima æute. Takvih nagoveštaja zasad nema.

Iako je prošlo dosta vremana, nisu se promenila ni naša seæanja ni naša oseæanja. Odbojnost prema NATO-u, a posebno prema SAD, prožeta je indignacijom. Mi sa NATO-om ne delimo ni neke moralne vrednosti. Srbi u savezniku ne mogu da vide nekoga ko se dièio pobedom nad sedamdeset puta slabijim neprijateljem. Savezništvo je iskrena i sveèana obaveza, kao kumstvo. A toga ovde nema, kao što nema ni neophodnog uzajamnog poverenja.

Druga zapreka, o koju se spotièemo u odnosima sa NATO-om, proistekla je iz nove realnosti. Od agresije na Jugoslaviju, NATO nije odbrambeni savez, nego ofanzivna oružana formacija, sada veæ sa zadacima van Evrope, u funkciji amerièke globalne strategije. Jaèi je po oružju nego ikada ranije, ali je izgubio dosta od politièke privlaènosti.

Kad su krajem devedesetih godina ušle u NATO, zemlje istoène Evrope su tražile zaštitu od, u njihovoj svesti još uvek prisutnog, ,, velikog neprijatelja”. Danas NATO nema u Evropi velikog neprijatelja u vidu države. Nama, pak, ni od koga ne preti opasnost da bi nam bio potreban tuð kišobran. A NATO sad ima ambiciozan cilj: da porazi nevidljivog neprijatelja koji se zove globalni terorizam.

Razume se da Srbija, u okviru Partnerstva za mir ili na osnovu bilateralnih sporazuma sa NATO-om, treba da uèestvuje u borbi protiv terorista. Ali, to nije isto što i borba protiv terorizma u sastavu NATO-a. Mi osuðujemo delatnost Al kaide, ali istovremeno uoèavamo da SAD imaju dvojne standarde o terorizmu. ,, Njihovi” teroristi su po pravilu i ,,naši”, ali ,,naši” teroristi - na Kosovu ili u Bosni, na primer - mogu da budu njihovi saveznici. Èlanstvo u NATO-u obavezuje na saglasnost sa vodeæom silom. Kako bi onda, u ovakvim uslovima, Srbi i Amerikanci mogli da budu jedni drugima pouzdani saveznici?

U maloj balkanskoj zemlji, zainteresovanoj za oèèuvanje bezbednosti u najbližem okruženju, a potom na kontinentu, NATO je neprivlaèan i zbog svoje vanevropske ekspanzije. Od nas bi se tražilo da svoju lojalnost dokazujemo slanjem trupa u Avganistan, Irak i, sutra, u Darfur, gde Buš oèekuje veæu pomoæ saveznika. Za nas bi, u transatlantskim razmiricama, bilo rezervisano mesto u Ramsfeldovoj ,,novoj” Evropi, koja treba da bude vernija Vašingtonu, nego Briselu.

Amerièka strategija dugotrajnog rata predviða istovremeno održavanje dva široka konvencionalna fronta, poput onih u Avganistanu i Iraku. Pošto planiraju ogromne vojne izdatke - 440 milijardi dolara, mimo postojeæa dva fronta - i dalji razvoj sofisticiranog naoružanja, Amerikanci od saveznika oèekuju da se približe visokim standardima amerièke ratne tehnike. A, kako reèe Berns, ,,svaka zemlja treba da preuzme teret ulaganja u odbrambene kapacitete i da dorpinese misijama Saveza u zonama sukoba”. Ili, sve to košta kao svetog Petra kajgana.

Nama bi verovatno najbolje bilo da radimo na pacifikaciji i demilitarizaciji regiona. Nismo agresivni i zli Srbi - ako kažemo da nam je ratova dosta, da želimo što manju armiju, jer ne strepimo ni od koga, i da smo previše siromašni da bismo se za slobodu i demokratiju borili na tuðim dalekim ratištima.

(Tekst je prethodno objavljen u Politici u rubrici Pogledi)

Нова српска политичка мисао

Share this post


Link to post

GENERAL PONOŠ U SREDU U BRISELU

Utorak, Maj 08, 2007. Naèelnik Generalštaba Vojske Srbije, general Zdravko Ponoš, razgovaraæe u sredu s generalnim sekretarom NATO-a Japom de Hop Sheferom, a u èetvrtak æe uèestvovati na sastanku Vojnog komiteta NATO-a i Partnerstva za mir.

To æe biti prvi put da Srbija uèestvuje na jednom sastanku Vojnog komiteta na nivou naèelnika generalštaba od ulaska, decembra prošle godine, u program Partnerstvo za mir NATO-a. Ponoš æe na tom sastanku govoriti o reformi Vojske Srbije.

Naèelnik Generalštaba Vojske Srbije razgovaraæe sa Sheferom i èlanovima Vojnog komiteta o napretku Srbije u Partnerstvu za mir i o saradnji srpske vojske sa Kforom.

General Ponoš æe imati i bilateralne susrete sa svojim kolegama iz Švedske, Finske i Norveške.

РАДИО ТЕЛЕВИЗИЈА СРБИЈЕ

08.05.2007

Share this post


Link to post

Savremeni svet

PUZEÆI GLOBALNI HOLOKAUST

Aritmetika

Kada je ne tako davno gospodin Nenad Prokiæ izjavio da æe “Srbija biti moderna država, pa makar i bez Srba”, ispunjen taštom užurbanošæu u stvaranju nove Srbije, možda i nije bio svestan koliko je bio u pravu. Prema priznanju NATO pakta, širom Kosova raspršeno je devet tona osiromašenog uranijuma, plus tri tone u Republici Srpskoj i još neutvrðena kolièina kao posledica opcionog korišæenja penetratora od uranijuma u krstareæim raketama koje su padale po svim veæim gradovima u Srbiji. Postojeæim ciframa treba dodati izjavu ruskih eksperata da je zapravo baèeno 90 tona. Imajuæi u vidu kalkulaciju koju je izveo japanski profesor dr Katsuma Jagasaki (320 tona ove municije upotrebljene u prvom zalivskom ratu oslobodilo je radijaciju jednaku onoj koju bi izazvalo 14.000 atomskih bombi iz Hirošime), dolazimo do raèunice da je u Srbiji osloboðena radijacija ekvivalentna sa 569 atomskih bombi iz Hirošime u boljem sluèaju, ili 3.937 u gorem.

Ukoliko se nadate da je reè o nižoj cifri a da je Kosovo dovoljno daleko od vaše evropske perspektive, tada je vreme da se suoèite sa istinom o omnicidu. Radijacija iz Iraka (gde je, uzgred reèeno, u drugom zalivskom ratu baèeno dodatnih 2.000 tona, plus 1.000 u Avganistanu) do Londona stigne za nepunih 7–9 dana, tako da je stvarna kolièina uranijuma upotrebljenog na Kosovu zapravo irelevantna. Radioaktivna kontaminacija, koja se polako proširila po èitavoj Evropi, pružila je sasvim novu perspektivu „inicijativi za evropsku buduænost Srbije” i uèinila da „proces ubrzanog pridruživanja” postane gotova stvar, a „Evropa bez granica” naša svakodnevnica. Da ovo nije samo evropski veæ i globalni fenomen, svedoèi i èinjenica o poveæanoj radioaktivnosti u Nju Delhiju kao posledici bombardovanja Avganistana.

Kako biste stekli makar približnu sliku katastrofe, najbolje je da umesto navedenih tona pogledamo šta može da uèini samo jedna èestica. Prilikom udara u èvrstu prepreku, penetrator od osiromašenog uranijuma sagoreva pretvarajuæi se u aerosol uranijumovog oksida. Velièina nastalih partikula je oko 0,1 mikrona, a one, zbog male mase i usled kretanja vetra, putuju hiljadama kilometara. Princip „što manje, to opasnije” praktièno znaèi da su zaštitne maske beskorisne i da je jedina zaštita zapravo hermetizovano odelo sa bocama za kiseonik. Pošto je radioaktivnost osiromašenog uranijuma ogranièena iskljuèivo na alfa zraèenje sa malim radijusom 40 (mikrona), dejstvo poèinje da ispoljava tek kada uðe u organizam. Ovo nije naroèito veliki problem jer èestice relativno brzo prodiru u zemlju, kontaminiraju podzemne vodotokove, ulaze u lanac ishrane ili se unose disanjem.

Ne postoji nijedan poznati metod leèenja ove vrste kontaminacije. Vreme poluraspada iznosi 4,5 milijardi godina, a to znaèi da je pogoðeni ekosistem trajno degradiran, bez moguænosti oporavka. Po reèima Loren Moret: „ Upotreba osiromašenog uranijuma od strane Sjedinjenih Država, koje prkose svim meðunarodnim sporazumima, polako æe uništiti sve vrste na zemlji, ukljuèujuæi i ljudsku, pa ipak ova zemlja (SAD) nastavlja sa upotrebom, uz punu svest o destruktivnom potencijalu ovog oružja”. Da ovo nisu puste reèi, pokazuje cifra o broju obolelih i umrlih veterana prvog rata u Zalivu. Citirana izjava Artura N. Bernklaua ( Executive director of Veterans for Constitutional Law in New York ) iznosi podatak da je od poèetka prvog zalivskog rata 1991. pa zakljuèno sa 2000. godinom umrlo 11.000 veterana, a broj trajno obolelih (Permanent Medical Disability) dostigao 325.000, odnosno 56% od ukupno 580.400 vojnika koji su uèestvovali. U nastavku dodaje: „Dugotrajni efekti su pokazali da je osiromašeni uranijum zapravo smrtna presuda” .

A smrt koja dolazi sa osiromašenim uranijumom možda ima mnogo lica, ali su zato sva podjednako mraèna. Spisak oboljenja uzrokovanih ovom vrstom kontaminacije kreæe se od kancera svih vitalnih organa, leukemije, limfoma, dijabetesa i još pedesetak drugih, do najtragiènije od svih, a to je trajna malformacija ploda. Zapanjuje podatak da je 67% amerièkih vojnika koji su pre uèešæa u prvom zalivskom ratu imali normalno potomstvo, posle povratka, dobilo decu sa teškim telesnim i mentalnim ošteæenjima. Link u fusnoti prikazuje neke od sluèajeva straviènih prizora.

Ovakve posledice nisu nimalo iznenaðujuæe jer je osiromašeni uranijum pronaðen èak i u semenu kontaminiranih vojnika, tako da je i sâm couitus potencijalno smrtonosan za njihove partnerke zbog moguænosti raka reproduktivnih organa ukoliko se radioaktivne èestice duže zadrže u njima.

Statistike koje se odnose na stanovnike Iraka datiraju još iz Sadamove ere i osim što su retke poèivaju uglavnom na entuzijazmu iraèkih nauènika jer su okupacione vlasti potrošile sva sredstva na razvoj demokratskih procesa. Da demokratski procesi nisu nièim povezani sa fizièkom egzistencijom ljudi, predstavlja još jedan zakljuèak koji se nameæe a treba ga zapamtiti. Iz statistika koje je prezentovao doktor Džavad al-Ali 2003. godine saznajemo da je 1988. u Basri od kancera umrlo 34 ljudi, da bi 2002. taj broj dostigao 644 osoba. Porast od skoro 2000% za samo 14 godina navodi na zakljuèak da æe proseènom godišnjom stopom rasta malignih bolesti od 142% u doglednoj buduænost populacija Basre biti desetkovana. Poseban fenomen, smatra on, predstavljaju klasteri tumora od kojih su obolele èitave porodice, više razlièitih tipova tumora na jednoj osobi, kao i pojava da se tumori karakteristièni samo za starije sada javljaju kod veoma mladih osoba.

Struèna i širokoj javnosti publikovana statistika o broju obolelih i umrlih u Srbiji od malignih oboljenja nastalih zbog osiromašenog uranijuma ne može da se èuje jer ne postoji. Broj žrtava može tek da se nasluti kroz sporadiène novinske èlanke. „ Prema podacima Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, u narednih 30 godina može se oèekivati porast broja obolelih sa malignitetom za 50%”; „U Srbiji se do 1999. registrovalo izmeðu 15.000 i 20.000 novih sluèajeva kancera, da bi taj broj veæ 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika”; „U Srbiji rak masovno ubija, a prava epidemija kancera, upozoravaju onkoepidemiolozi, tek nadolazi: za deceniju æe broj novih sluèajeva karcinoma sa sadašnjih 30.000 narasti na 40.000 godišnje”; „ Eržika Antiæ, VD direktora Zavoda za zaštitu zdravlja u Vranju, kaže da je i broj novootkrivenih bolesnika od neke vrste kancera ovde u stalnom porastu. Prosek novoregistrovanih sluèajeva obolevanja od nekog oblika maligniteta je 397 ljudi godišnje, a iz godine u godinu se duplira! Ukupan broj obolelih od karcinoma u 1998. godini bio je 2.700 ljudi, u ratnoj 1999. bilo ih je veæ 3.214, u 2000. ovaj broj se popeo na 3.345 obolelih, da bi 2001. godine dostigao cifru od 3.618 obolelih od neke vrste maligniteta.” Na primedbu da navedeni citati nisu dovoljno relevantni možemo samo da zatražimo uvid u one koji to jesu.

Metodologija

Oprobane mudrosti – da odabir metodološkog aparata unapred odreðuje dobijene rezultate – držala se i komisija Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine (UNEP) u svom izveštaju, koji je sastavljen pod brižnim okom Meðunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) , u struènim krugovima poznatih kao isturenog lobija liferanata nuklearne tehnologije. U navedenom izveštaju iz 2003. ova komisija obaveštava nas da je rizik upotrebe osiromašenog uranijuma minimalan, ali da postoje razlozi za opreznost. Na nesreæu, 500 humki na bratunaèkom groblju govori o tome da je situacija mnogo ozbiljnija. Pet stotina uglavnom mladih ljudi izbeglih iz uranijumom kontaminiranih Hadžiæa umrlo je u Bratuncu ne stigavši da proèita ovaj izveštaj. Za razliku od srebrenièkih žrtava, oni nikada nisu dobili status civilnih žrtava rata, a njihova smrt nikada nije smatrana za zloèin. Duplo veæi procenat smrtnosti Hadžiæana u odnosu na lokalno stanovništvo Bratunca najbolje govori o validnosti izveštaja UNEP-a.

Iz samo ovog jednog podatka potpuno je jasno da sa navedenom metodologijom nešto nije bilo u redu. Oni su, naime, ukupnu dozu apsorbovanog zraèenja raèunali na modelu žrtava Hirošime, gde je glavni uzrok smrti od radijacije bilo spoljašnje gama zraèenje. Kako kod osiromašenog uranijuma nema gama zraèenja, a alfa emisija ne ugrožava organizam ukoliko nije u direktnom kontaktu s njim, lakonski su zakljuèili da ni opasnost nije velika. Njihov stav je oèekivano podržao i RAND institut, zvanièni „think-thank” amerièke vojske, na èijem se èelu nalazi i Karl Bilt, poznati uèesnik nedavnih ratova.

Na ovu “omašku” prvi su javno ukazali uèesnici meðunarodne konferencije o osiromašenom uranijumu 2003. u Hamburgu, istièuæi da prava opasnost od osiromašenog uranijuma ne leži u spoljašnjem izlaganju, veæ u unutrašnjoj ekspoziciji kada ovaj radioaktivni element dospe u organizam. Nauènici su na ovom skupu potkrepili sopstvenu tvrdnju plastiènim poreðenjem njihove i UNEP metodologije u utvrðivanju opasnosti od uranijuma, a predviðena opasnost u sluèaju ove dve metodologije razlikuje se koliko i gutanje užarenog kamenja od grejanja pored vatre. Koja je od ove dve metodologije primerenija, najbolje svedoèe izneti podaci o broju obolelih i umrlih.

U èitavu prièu oko procene rizika upotrebe osiromašenog uranijuma ukljuèena je Svetska zdravstvena organizacija (WHO) skandalom posle objavljivanja novinskog èlanka u „Sunday Herald” 2004. godine. U tekstu se pominje izveštaj doktora Kejta Beverstoka, èije je objavljivanje ova svetska organizacija pokušala da spreèi, a èiji je viši nauèni savetnik za pitanje radijacije i sâm dr Beverstok. U navedenom izveštaju tvrdi se da je dugoroèni rizik nisko radioaktivnih elemenata uveliko potcenjen. Takoðe, dodaje se i opasnost od toksikološkog efekta osiromašenog uranijuma, koji u kombinaciji sa radiološkim stvara koktel uslova za razvoj maligniteta. Po principu „efekta posmatraèa” (the bystander effect), ugrožene su i æelije koje nisu u radijusu alfa emisije, a nalaze se u blizini æelija direktno izloženih jonizujuæem zraèenju. Na pitanje novinara zašto je studija cenzurisana i ko je spreèio njeno publikovanje Beverstok je odgovorio da je verovatno sve uèinjeno pod pritiskom IAEA zato što im se zakljuèci nisu dopali, ili – jednostavnije reèeno – ukoliko su vam èinjenice u neskladu sa teorijom, promenite èinjenice.

Èitav sluèaj teško da bi se mogao nazvati omaškom jer Loren Moret citira izveštaj koji je još 1990. objavila United Kingdom Atomic Energy Authority (UKAEA) gde se navodi da bi samo 50 tona ostataka municije sa osiromašenim uranijumom moglo da izazove dodatnih 500.000 slušajeva kancera u roku od deset godina. U nastavku teksta Moret predoèava podatke po kojima je u Iraku od 1991. do 2003. godine upotrebljeno 2.500 tona ove municije, što po raèunici iznosi dodatnih 25 miliona sluèajeva tumora, dok je po podacima CIA za 1998. celokupna iraèka populacija brojala 24,6 miliona ljudi. Na kraju, umesto zakljuèaka saopštava nam podatak da je Rezolucija UN 661 sa pozivom na sankcije protiv Iraka predložena taèno 6. avgusta 1990, odnosno na dan kada je baèena atomska bomba na Hirošimu.

Logika osiromašenog uranijuma

Da bismo neupuæenom, ali ipak zainteresovanom èitaocu pomogli da razume sve dimenzije ovog oružja, moramo da pomenemo i dodatne karakteristike njegove upotrebe. Malo ljudi, ukljuèujuæi i eksperte, shvata da je reè o trokomponentnom oružju. Osim radioaktivnosti, njegovi sastavni delovi su i voljna saradnja žrtve, te na kraju vreme. Pošto smo o radioaktivnosti veæ govorili, a glupost žrtve kao obimniji deo ostavljamo za kraj, usmeriæemo našu pažnju na faktor vremena. Period izmeðu kontaminacije i poèetka pojave bolesti i smrti, koji se kreæe izmeðu 5 i 15 godina, spreèava žrtvu da obe stvari dovede u uzroèno-poslediènu vezu. Vremenska komponenta kauzalnosti, uroðena èovekovoj moæi mišljenja, obièno se oslanja na kratke periode, gubeæi iz vida one procese koji zbog vremenskog rastojanja deluju kao da nisu ni u kakvoj vezi. Princip je odavno poznat u socijalnom inženjeringu pod nazivom „Metod kuvane žabe” i on kaže da æe žaba stavljena u vrelu vodu iskoèiti, dok æe ona stavljena u hladnu koja se polako zagreva ostati u njoj sve dok se ne skuva, odbijajuæi da poveruje da se krèka u sopstvenom soku samo zbog dužine i postepenosti promena. Praktièna primena izgledala bi ovako: ukoliko 5.000 ljudi pogine u roku od dve nedelje, tada æe vam reæi da je reè o genocidu, ali ako ubijete jedan milion u vremenskom intervalu od 50 godina, tada æe se vaš zloèin kvalifikovati kao nagla demografska promena ili poveæana smrtnost iz neutvrðenih uzroka. Cinièna statistika može da ode tako daleko da hiljade malih, pojedinaènih smrti u sobicama tranzicionog siromaštva, a pod pogledom nemoænih roditelja, proglasi tek za skraæenje proseènog životnog veka. Na ovaj naèin mogu nestati èitavi narodi a da oni to i ne shvate, dok ne bude sasvim kasno.

Slobodno možemo reæi da je, po svojoj prirodi, osiromašeni uranijum oružje globalne ere i globalizma jer ne priznaje nikakve razlike i granice. Ujedinjeno èoveèanstvo, bez verskih , nacionalnih i kulturnih razlika, na globalnom tržištu hemoterapijskih preparata. Zloèin upotrebe osiromašenog uranijuma takoðe prevazilazi i sve dosadašnje jer ne ubija samo savremenike, nego i sve buduæe, a sa njima i prošle generacije, trajno ošteæujuæi ljudski DNK u kom su milenijumima taložene nasledne osobine èoveèanstva.

Na osnovu navedenih èinjenica iskrenost nalaže priznanje da je malo ko, dajuæi pristanak atmanima globalne transformacije èoveèanstva, imao u vidu ovakav ishod. Ðavo je, s druge strane, takoðe ispunio svoj deo pogodbe. Jeste „transformacija” i jeste „globalna”! To što mi nismo shvatili da se transformacija odnosi na preobražaj života u bolno umiranje takoðe je naš problem. Omnicid ili zloèin prema životu! Nakaradnoj pameti srpskog establišmenta ovo ne predstavlja nikakav razlog za brigu jer je, èini se, èak i tiha provincijalna smrt prihvatljiva ako je u funkciji približavanja globalnim trendovima. Pa svaka tranzicija ima svoje žrtve.

Æutanje u službi filantropije

Meðutim, glavni preduslov za primenu ove tehnike predstavlja ponajpre saradnja žrtve u vidu æutanja. Kako žrtva èesto ima ružnu naviku da pruža otpor, a neretko i da pokuša da se osveti dželatu, tako su brainwashing producenti osmislili dodatni sadržaj u išèekivanju velikog finala Last-wish rijaliti šoua. U Srbiji su zato, pored veæ standardnih izliva dobro plaæene savesti kruga (devedeset) dvojke vezanih za sudbinu pasa lutalica i ugroženost seksualnih manjina, veoma popularni i „pokajte se dok tranzicija traje” i „držite zloèinca”. Da žrtva ne bi morala previše da se umara pitanjem ko je glavni zloèinac, producenti su angažovali sumornu trupu politièko-medijskih žonglera. Utešne nagrade su u vidu „evropskih integracija za svakog” i „normalnog života na kredit”, koji umiruæem ne ostavlja previše vremena da se optereæuje pitanjem „zašto imam rak pluæa, a nisam pušaè?” ili još reðim – „ko je kriv zbog toga?”. Smrt, a naroèito ona masovna, uvek je bila proskribovana tema demokratskih utopija jer loše utièe na popularnost kod biraèa, obara Spending Index, smanjujuæi poverenje investitora, i ruži toliko hvaljena dostignuæa poput ljudskih prava, pa je njeno postojanje demokratska teritorija predvidela samo za realnost diktatorskih režima.

Taktiku „zabijanja glave pod zemlju”, uspešno primenjenu prilikom pogroma nad krajiškim i kosovskim Srbima, “Evropska Srbija” je izgleda odluèila da primeni i u sluèaju sopstvene propasti. Da ovog puta isti metod ipak neæe dati iste rezultate, znaèi da æe glava pod zemljom ostati malo duže, mada najodanije evropskoj ideji ni to ne bi trebalo previše da omete.

Upornost kojom se proteklih godina u Srbiji æutalo o tihoj depopulaciji prevazilazi ne samo direktni politièki uticaj nove politièke kaste, veæ i poslediènu pokornost rajinske svesti, i sama po sebi predstavlja ozbiljan simptom duševne patologije. Kada je u 2004. u „ Le Mondu” osvanuo tekst Erika Lesera pod nazivom „ Carlyle Empire”, postalo je jasno kako su „pioniri istraživaèkog novinarstva u veènoj potrazi za masovnim grobnicama propustili da pronaðu najveæu, stojeæi sve vreme na njoj“. Ovaj èlanak otkriva nam da je gospodin Soroš, veliki mecena (od pameti, ali ne i novca) nezavisnog srpskog novinarstva , istovremeno i veliki investitor u pomenutom fondu. Plaæenim vernicima u filantropiju dotiènog sve ovo ne izgleda uopšte èudno jer ih ne zanima podatak da su proizvoðaèi vojne opreme i municije u portfoliju „Carlyle Group“ ostvarili znaèajne prihode. Ako se tome dodaju bliske veze predsednika i potpredsednika ovog investicionog fonda sa „Lokhid Martinom“, jednim od najveæih proizvoðaèa municije sa osiromašenim uranijumom, te njeno preuzimanje razvoja amerièkog nuklearnog programa, lako je zakljuèiti da u oèima borca za otvoreno društvo nijedan novac nije dovoljno prljav kada mu je cilj „globalna sreæa”. Ova omiljena demonizovana mudrost ima i domaæu verziju koja glasi: „Ruke su mi prljave, ali mi je savest èista”.

Dok je general Vesli Klark, sada èlan od Soroša finansirane Meðunarodne krizne grupe (ICG), bombardovao Srbiju, cene akcija ove industrije oružja vrtoglavo su rasle donoseæi svojim investitorima profit. Kada je Luiz Arbur, isto èlan ICG-a i presednik od Soroša doniranog Haškog tribunala, izjavila da nema osnova za pokretanje tužbe protiv NATO pakta, to je znaèilo da je Soroševa investicija zaštiæena od odgovornosti i da je napravio još jedan dobar posao.

Nije potrebno naglasiti da su domaæi „suoèitelji” postali direktni sauèesnici u genocidu, primivši izdašne fondove od dotiènog u potrazi za srpskom odgovornošæu, a istovremeno preæutavši mnogo monstruozniji zloèin. Da pojasnimo: novac kojim je plaæen bilbord u Beogradu posveæen srebrenièkim žrtvama može se reæi da je zaraðen proizvodnjom municije sa osiromašenim uranijumom od koje æe umreti ne samo Srbi, veæ i Muslimani i Albanci. Dodaæemo i to da su zahvalne žrtve svog dobroèinitelja nagradile nizom lukrativnih koncesija od kombinata „Trepèe“ do dobrog dela medijskog neba.

Ruku na srce, gospodin Soroš nije ni jedini, a ni najveæi investitor u industriji smrti, ali u naporu da u potpunosti kontekstualizujemo zloèin izabrali smo lik i delo bliskog nam filantropa jer najjasnije otkriva ciniènu suštinu iza maske ljudskih prava i razvoja demokratije. U održavanju ove laži, pored pomoæi srpske politièke oligarhije obavezane na æutanje u suludom „partnerstvu za smrt”, izgleda da je presudna velièina i monstruoznost samog zloèina.

Izjava da je vojno-finansijska elita SAD direktno izložila malignoj radioaktivnosti milijardu ljudi, a zatim i ostatak ljudske populacije pošto se kontaminacija polako širi atmosferom, predstavlja èinjenicu u koju æe proseèna neobaveštenost odbiti da poveruje. Svaki pokušaj da se upozori na opasnost èini se da je unapred osuðen na neuspeh. Ovu tvrdnju potvrðuje metodièno æutanje i neèinjenje odgovornih politièara na pogoðenim podruèjima. Prizor uranijumom kontaminirane i neobeležene olupine srpskog tenka u kojoj se igraju albanska deca na Kosovu reèita je metafora ove maligne strategije. Obeležiti tenk znaèi priznati postojanje opasnosti, a ovo priznanje sa sobom nosi i pitanje odgovornosti.

Albanski politièari æe æutati, koliko zbog odanosti prema svojim amerièkim „prijateljima” toliko i zbog èinjenice da bi utvrðivanje pravog stepena rizika obelodanilo cenu borbe za nezavisnost i postavilo pitanje njihove odgovornosti zbog izbora strategije NATO intervencije. Osoblje UMNIK-a, razumljivo, æuti jer praktièno predstavlja samo produžetak vojno-politièke mašinerije koja je zloèin i poèinila.

U srpskoj varijanti ove farse æutanje potièe od straha da bi saznanje o pravim posledicama upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom žestoko uzdrmalo imidž prosperitetne i evropske Srbije na kome je petoktobarska vrhuška izgradila poziciju sopstvene nedodirljivosti. Cenu interesa da se politièki nekorektna istina prikrije platiæe podjednako i srpska, i albanska, i bošnjaèka deca. Tako se kao taèna pokazala pretpostavka onih koji su uzrokovali puzeæi globalni holokaust da je èak i ovako monstruozan zloèin moguæe sakriti u koridorima korumpirane savesti, sebiènog interesa politike i nezainteresovane tuposti proseènog konzumenta popularnih medija. Sigurni su da ozbiljnijeg organizovanog otpora neæe biti, te da pitanje njihove krivice nikada neæe biti pokrenuto jer se mora odgovoriti pozitivno na pitanje amerièkog ambasadora, gospodina Majkla Polta: “Ili æete biti demokrate, ili koljaèi Srebrenice!”

Aleksandar Brkiæ

Нова српска политичка мисао

Share this post


Link to post

Pod lupom

Ðorðe Vukadinoviæ

Izvinite što ste nas bombardovali

U zgusnutom programu martovskih, više ili manje istorijskih i kontroverznih obletnica, jedan datum se izdvaja kao posebno osetljiv i delikatan, iako, bar na prvi pogled, ne bi morao, niti smeo biti takav. Zapravo, moglo bi se reæi da je upravo tog 24. septembra 1999. udaren temelj dubinskog nesporazuma izmeðu srpskog društva i srpske postpetooktobarske društvene elite, i da se od tada ovaj nesporazum obnavlja i produbljuje sa svakom neadekvatno obeleženom godišnjicom.

Tokom gotovo èitave prethodne decenije, srpska, više ili manje demokratska (opoziciona) javnost imala je pred sobom tehnièki složen, ali vrednosno i kognititivno jednostavan zadatak. Znalo se na kojoj su strani dobro, pravda i istina, i podrazumevalo da Miloševiæ, odnosno «rezim», stoje uvek nasuprot tome. Slika je bila crno-bela, oštrih ivica, bez nijansi, i u suštini predstavljala samo obrnuti odraz modela «patriote-izdajnici» koji je izdašno plasiran sa režimskih medija i ekrana. Ovoga puta, meðutim, stvari su stajale drukèije. U trenutku kada je NATO bombardovanje poèinjalo, Miloševiæ je verovatno bio neviniji nego bilo kad tokom svoje politièke karijere, i po prvi put od raspada SFRJ i poèetka obraèuna na prostoru bivše Jugoslavije, bilo je oèigledno da nije bio glavni, niti jedini krivac. Ali kombinacija politièkog i životnog oportunizma dovela je do toga da je znaèajan deo opozicione elite gotovo prespavao NATO intervenciju, i nekako po inerciji nastavio da i za to optužuje Miloševiæa. Ili, u najboljem sluèaju, odgovornost ravnomerno rapodeljuje izmeðu njega i Alijanse. Narod, meðutim, tu prièu nikada nije progutao, bez obzira što je, razoèaran i izmoren njegovim «pobedama», naredne godine ipak oborio Miloševiæa.

Nakon 5. oktobra stvari su u tom pogledu postale još gore. Delom pod pritiskom sve brojnijih, znanih i neznanih, zvaniènih i nezvaniènih, «medjunarodnih predstavnika», ali više samoinicijativno, u neukusnoj revnosnosti podanika prema èesto i neizreèenim željama gospodara, seæanja na 24. mart, nepravedno bombardovanje i faktièku otmicu Kosova, sistematski je potiskivano na margine medijske pažnje i kolektivne svesti. I to na takav naèin i u tolikoj meri, koju, ubeðen sam, niko «spolja» zapravo nije ni tražio, niti oèekivao, a koja je je predstavljala pravi božji dar za u to vreme gotovo nokautirane srpske radikale. Udvorièki refleks s jedne, te neèista savest i goli interes, s druge strane, dovodili su do, katkad, otužnih i tragikomiènih posledica, kao što je, na primer, uzdržavanje naše delegacije prilikom glasanja o zabrani oružja sa osiromašenim uranijumom u UN, neukusno paradiranje Atlanskog saveta po saveznoj skupštini i medijima, ili situacije u kojoj èelnik DOS-a pred amerièkim senatorom Vojnovièem brani nužnost NATO intervencije.

Nije, razume se, bilo realno oèekivati da velike sile, na èelu sa SAD, tek tako javno priznaju svoju grešku, ali isto tako, nije bilo nikakvog razloga da srpske demokratske vlasti tek tako amnestiraju «medjunarodnu zajednicu» za ono što je ovaj narod doziveo 1999. godine. Bez obzira šta je bilo presudno za ovakvo držanje srpske politike posle Miloševiæa – pokušaj da se Vašington i Brisel pridobiju na svoju stranu u borbi za prevlast unutar DOS-a, iskrena zelja da se otvori nova stranica u odnosima sa svetom, zahvalnost za pomoæ pri rušenju Miloševiæa – ono je u oèima velikog dela srpske javnosti bilo sramno i suštinski ponižavajuæe. Povrh toga, takvim de facto unapred i blanko amnestiranjem medjunarodne zajednice, koje je u nekim ekstremnim sluèajevima išlo gotovo do mazohistièkog «izvinite što ste nas morali bombardovati», propuštena je možda poslednja prilika da se odnosi izmeðu Srbije i sveta postave na zdravu i obostrano realistièniju osnovu. A ne da se, kao što je trenutno sluèaj, stvara lažna slika o tome kako mi (kao) žarko želimo u Partnerstvo za mir i NATO, a oni nam, eto, stalno postavljaju neke nove uslove, koje mi, avaj, nikako da ispunimo.

Stranci su, verovatno, u poèetku bili malo iznenaðeni, ali su lako i rado prihvatili po njih povoljnu i opravdavajuæu interpretaciju, koja se, uostalom, dobro uklapala u veæ postojeæi obrazac njihovog javnog mnjenja, kao i vizuru uticajnog dela srpskog nevladinog sektora. Tako je «medjunarodna zajednica» nastavila sa starim pritiscima i novim zahtevima – od Haga, preko Meðunarodnog monetarnog fonda, do Kosova – koji su, i pored nesumnjivo dobre volje srpskih vlada, sve teže mogli biti ispunjeni. Pri tome je stvoren kljuèan i potencijalno tragièan zaplet: kao vrhunsku nagradu za sve, iz ovih ili onih razloga bolne i teško ispunjive politièke i ekonomske uslove, medjunarodna zajednica nudi «ubrzan pristup evro-atlanskim integracijama», koje bi (naroèito u svom «atlanskom» delu) za Srbe, nakon svega što se dešavalo na relaciji Srbija-NATO tokom devedesetih godina, u najboljem sluèaju, mogle biti privlaène samo kao instrument i pomoæno sredstvo za ostvarenje nekog od strateških nacionalnih ciljeva. I to nema nikakve veze sa, dakako, neophodnim «okretanjem ka buduænosti» i «oslobaðanjem od Miloševiæevog nasleða».

Нова српска политичка мисао

Share this post


Link to post

generalponosen5.jpg

PONOŠ: VOJSKA SRBIJE I KFOR SAGLASNI DA JE NASILJE NEPRIHVATLJIVO

POLITIKA - SVET I MI - Sreda, Maj 09, 2007.

Naèelnik Generalštaba Vojske Srbije, general Zdravko Ponoš, izjavio je u Briselu, posle razgovora s generalnim sekretarom NATO-a Japom de Hop Sheferom, da Vojska Srbije i Kfor imaju u vidu razne scenarije eskalacije nasilja na Kosovu i Metohiji i da obe strane imaju podudarne planove i vrednosne sisteme, po kojima nasilje neæe biti tolerisano.

'NATO i Vojska Srbije imaju u vidu razne scenarije kako situacija može da eskalira. Ti scenariji su, vrlo verovatno, veoma podudarni. Mnogo je, meðutim, važnije da su naši planovi i vrednosni sistemi podudarni', izjavio je Ponoš u razgovoru s novinarima.

'Nedopustivo je svako nasilje koje ugrožava život ljudi i njihovu imovinu i mi se po tom pitanju slažemo', dodao je on.

To je, kako je rekao, najvažnija stvar - 'nije bitno ko poèinje nasilje, važno je da je nasilje neprihvatljivo'.

Ponoš je preneo novinarima da su on i Shefer konstatovali da Vojska Srbije i Kfor imaju dobre partnerske odnose i da su meðu njima uspostavljene mere poverenja.

On je, takoðe, rekao da je šteta što u ovom trenutku, Srbija ne može da iskoristi sve što nudi program Partnerstvo za mir NATO-a.

'U ovom trenutku ne možemo da se pohvalimo da imamo Prezentacioni dokument zato što ga Vlada Srbije još nije predala Briselu', izjavio je naèelnik Generalštaba Vojske Srbije i dodao da je to razlog što Srbija još nije zakljuèila bezbednosni sporazum sa NATO.

'To nas stavlja u specifiènu situaciju', naglasio je Ponoš.

On je, takoðe, rekao da bi formiranje nove srpske vlade doprinelo da taj problem bude rešen jer bi to 'pomoglo da se krene u praktiène programe Partnerstva za mir'.

U meðuvremenu, dok ti problemi ne budu rešeni, Shefer je predložio kako da se saradnja odvija i u ovim specifiènim okolnostima, preneo je Ponoš novinarima.

Ponoš je, takoðe, rekao da je od Shefera zatražio dve stvari: širi pristup Vojske Srbije obrazovnim institucijama NATO-a, i rad na interoperabilnosti, odnosno uèecæe Vojske Srbije u vežbama NATO-a i merenje operativne sposobnosti srpske vojske po standardima Severnoatlantske alijanse.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА СРБИЈЕ

09.05.2007

Share this post


Link to post

ponosjo7.jpg

PONOŠ: MAKSIMALNO ISKORISTITI PARTNERSTVO ZA MIR

POLITIKA - SVET I MI - Èetvrtak, Maj 10. 2007.

Naèelnik Generalštaba Vojske Srbije, general Zdravko Ponoš, uèestovao je u sedištu NATO-a u Briselu na sastanku Vojnog komiteta Alijanse i èlanica Partnerstva za mir i razgovarao s kolegama o tome kako Srbija maksimalno može da iskoristi prednosti i mehanizme tog programa.

Reè je o prvom uèešæu Srbije na sastanku Vojnog komiteta na nivou naèelnika generalštabova od ulaska u Partnerstvo za mir, decembra prošle godine.

Na skupu su uèestvovali naèelnici generalštabova iz 49 zemlje èlanice NATO-a i Partnerstva za mir, a Ponoš je bio jedan od èetvorice koji su imali izlaganje.

Njegovo izlaganje, pod nazivom 'Sinergija izmeðu reforme Vojske Srbije i uèešæa u Partnerstvu za mir' je bilo posveæeno korišæenju dostupnih alata i mehanizama u ovom programu, radi sprovoðenja dalje reforme i transformacije Vojske Srbije.

To izlaganje je, prema njegovim reèima, naišlo na opštu podršku kolega.

General Ponoš se sastao i s naèelnicima generalštabova Finske, Švedske i Norveške.

'Finska i Norveška su ugledne èlanice Partnerstva za mir, a nisu u NATO-u [...] to je nešto èemu možemo težiti s obzirom na sadašnju politièku konstelaciju u kojoj ne postoji opredeljenje za èlanstvo u NATO-u, ali smo ušli u Partnerstvo za mir i potrebno je da maksimalizujemo uèešæu u tom programu', istakao je on.

Ponoš je dodao da je od kolega iz te dve zemlje èuo savete i smernice.

'Opredeljenje za ulazak u NATO nije zvanièna državna politika [...] ono što je zvanièno je èinjenica da smo u Partnerstvu za mir i u tom kontekstu vojska može da se kreæe u ovom momentu' [...] o tome kakve æe kasnije biti intencije, o tom potom', dodao je general.

On je naglasio da je pitanje ulaska u NATO 'politièko pitanje o kojem æe odluku doneti nadležni državni organi ili narod na referendumu'.

Naèelnik Generalštaba je istakao da je za Vojsku Srbije najvažnije da dostigne profesionalne standarde NATO-a, a da je potom eventualno èlanstvo u NATO-u pitanje 'ukljuèivanja utiènice'.

General Ponoš je istakao da je za Srbiju važno da uspostavi interoperabilnost s NATO-om, odnosno da postoji moguænost potpune komunikacije, bilo da se radi o korišæenju zvaniènog jezika Partnerstva - engleskog- ili o procedurama planiranja operacija.

S norveškim kolegom je general Ponoš razgovarao obzirom na saradnju uspostovljenu tokom trogodišnje norveškog mandata kao 'kontakt zemlje' Srbije u NATO-u.

Prema njegovim reèima, Vojska Srbija bi do 2010. mogla da završi reformu ii transformaciju, istièuæi da se zalaže za 'racionalniji' pristup trošenje iz državnog budžeta za potrebe vojske.

Organizacijska reforma vojske æe biti završena do kraja juna, a to znaèi da æe, umesto par desetina brigada, biti manje jedinica s visokim nivoom popune i obuèenosti, sa dosta profesionalaca.

'Važno je da proces osposobljavanja sve više radimo po standardima NATO-a', istakao je on.

General Ponoš je dodao da je korišæenje ruske tehnike i oružanja nije problem za dostizanje ovih standarda, s obzirom na to i da više èlanica NATO-a ima tehniku i oružanje tog porekla.

'Onda sledi profesionalizacije vojske, ali to zavisi i od odluka države', naglasio je on, dodajuæi da bi profesionalizacija mogla biti završena do 2010. godine.

'Ostaje socijalni deo, koji je najkompleksniji, ali i najmanje pod našom kontrolom, i tièe se stambenih pitanja, plata, socijalnih beneficija [...] sve to, meðutim, može da se završi do 2010. godine', naglasio je naèelnik Generalštaba Vojske Srbije.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА СРБИЈЕ

10.05.2007

Share this post


Link to post

На СР Југославију бачено најмање 347 000 касетних пројектила

БЕОГРАД, 18. МАЈА (СРНА) - Истраживач Норвешке народне помоћи Јелена Вићентић изјавила је данас да је, према расположивим подацима, на цјелокупну територију СР Југославије током 78 дана НАТО бомбрадовања 1999. године, бачено најмање 347 000 касетних пројектила.

Она је на конференцији за новинаре, на којој је презентована студија Норвешке народне помоћи о посљедицама употребе касетне муниције у НАТО бомбардовању 1999. године, рекла да није познат тачан број касетних потпројектила који су бачени на територију централне Србије и Црне Горе.

Вићентићева је навела да је на територији централне Србије и Црне Горе најмање 95 цивила убијено или повријеђено у току или послије НАТО напада.

Према њеним ријечима, током НАТО напада на територији централне Србије и Црне Горе погинула су 23 цивила, а повријеђено најмање 58 људи, од којих је значајном броју ампутиран неки дио тијела.

Она је истакла да је од заосталих неексплодираних касетних бомби погинуло шест лица, од којих троје дјеце, а рањено још 12 лица, међу којима и шесторо дјеце, чиме је потврђена глобална статистика да су дјеца знатан или чак преовлађујући дио жртава од заостале касетне муниције.

Вићентићева је додала да се према званичним подацима Центра за разминирање, сумња да су касетним бомбама загађена 23 милиона квадратних метара територије Србије.

Она је навела податак да су до сада на територији уже Србије очишћена око 2,5 квадратна километра загађене територије, док је на Космету до сада очишћено 45 квадратних километара.

"У пројекте чишћења на Косову, до сада, је уложено више од 90 милиона долара, док међународни донатори свега седам одсто те суме одвојили за чишћење ван територије Косова", истакла је она.

Вићентићева је рекла да су анализе показале да је током НАТО бомбардовања СР Југославије највећи дио искориштених бомби припадао класичним гравитационим бомбама, упркос тврдњама да је при бомбардовању предност давана прецизно навођеним муницијама.

"Потврђено је да су касетну муницију користиле Холандија, Велика Британија и САД", истакла је Вићентићева на презентацији студије Норвешке народне помоћи о посљедицама употребе касетне муниције у НАТО бомбардовању 1999. године.

Регионални представник Норвешке народне помоћи за југоисточну Европу Емил Јеремић рекао је да је употреба касетне муниције на Косову и Метохији, као и посљедице које су услиједиле, пажљиво документована и да се приступило рјешавању тог проблема, док с друге стране, тај проблем у Србији и Црној Гори никада није добио једнак третман, како од међународне заједнице, тако ни од домаћих власти.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

18.05.2007

Share this post


Link to post

PONOŠ U POSETI SAD OD 21. DO 25. MAJA

U NAJAVI - Subota, Maj 19. 2007.

Naèelnik Generalštaba Vojske Srbije general-potpukovnik Zdravko Ponoš boraviæe, od 21. do 25. maja, u radnoj poseti SAD, saopšteno je iz Ministarstva odbrane.

Cilj posete Vašingtonu i Ohaju je unapreðenje bilateralne vojne saradnje Vojske Srbije i oružanih snaga SAD, kao i jaèanje i dalje planiranje saradnje naše vojske i Nacionalne garde Ohaja, u okviru Programa državnog partnerstva Srbije i Ohaja.

Ponoš æe 21. maja u Pentagonu razgovarati s naèelnikom Generalštaba oružanih snaga SAD generalom Piterom Pejsom, komandantom Nacionalne garde SAD general-pukovnikom Stivenom Blamom i zamenikom pomoænika ministra odbrane Danijelom Fejtom.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА СРБИЈЕ

19.05.2007

Share this post


Link to post

NA 24 MILIONA KVADRATNIH METARA OPASNOST OD KASETNIH BOMBI

DRUŠTVO - AKTUELNO - Petak, Maj 18. 2007.

Direktor Centra za razminiranje Srbije Petar Mihajloviæ rekao je da je neaktiviranim kasetnim bombama ugroženo 24 miliona kvadratnih metara teritorije Srbije.

Meðu najugroženijim podruèjima su Kopaonik, Niš, Kraljevo, Vladimirci i Sjenica. Do sada je oèišæeno svega 7-8 odsto [2,8 miliona kvadratnih metara] ugroženog prostora.

Mihajloviæ je naglasio da niko ne zna pouzdano koliko je ljudi do sada poginulo i ranjeno i koliko ima neaktiviranih bombi.

Tokom NATO bombardovanja na teritoriju SRJ baèeno je oko 350.000 kasetnih projektila, a istraživanja su pokazala da su od kasetne municije u centralnoj Srbiji poginula 22 civila i sedam vojnika.

Vlada Srbije je za uklanjanje kasetnih bombi do sada izdvojila 500.000 evra, a javna preduzeæa 850.000. U Srbiji postoje tri preduzeæa koja se bave razminiranjem.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА СРБИЈЕ

18.05.2007

Share this post


Link to post

PONOŠ:USPEŠNI RAZGOVORI O UNAPREÐENJU VOJNE SARADNJE SRBIJE I SAD

POLITIKA - SVET I MI - Ponedeljak, Maj 21. 2007.

Naèelnik Generalštaba Vojske Srbije general-potpukovnik Zdravko Ponoš ocenio je kao veoma uspešan razgovor s naèelnikom Generalštaba Vojske SAD generalom Piterom Pejtom u Pentagonu o unapreðenju vojne saradnje.

Sastanak je bio znaèajan i po tome što smo se dogovorili da,' kao i do sada, maksimalno koristimo raspoloživi politièki prostor za unapreðenje vojne saradnje', rekao je Ponoš u izjavi Tanjugu iz Pentagona.

On je naglasio da se to posebno odnosi na oblast koja je za nas posebno interesantna - 'školovanje i obuku naših oficira u obrazovnim institucijama u Vojsci SAD'.'To je program koji smo zapoèeli i unapreðivaæemo ga i dalje', rekao je nacelnik Generalštaba Vojske Srbije, istakavši da je suret bio prvi razgovor naèelnika generalštabova dve vojske, posle 56 godina.

Ponoš je naveo da je general Pejt prihvatio poziv da poseti Vojsku Srbije 'u dogledno vreme' i dodao da je razgovarao i sa zamenikom pomoænika sekretara za odbranu Danijelom Fejtom.

'I to je bio isto tako uspešan sastanak', rekao je Ponoš, navodeæi da Srbija, kao èlanica 'Partnerstva za mir', unapreðuje bilateralnu saradnju sa SAD na vojnom planu i kroz 'otvaranje programa redovnih bilateralnih vojnih konsultacija na najvišem nivou'.

On je najavio da æe 'u toku ove godine u Srbiju doputovati visoka delegacija Ministarstva odbrane SAD na tu vrstu konsultacija'.

Ponoš do 25. maja boravi u radnoj poseti SAD, a cilj posete Vašingtonu i Ohaju je unapreðenje bilateralne vojne saradnje Vojske Srbije i oružanih snaga SAD.

Cilj posete je i jaèanje i dalje planiranje saradnje naše vojske i Nacionalne garde Ohaja, u okviru Programa državnog partnerstva Srbije i Ohaja.

U Ohaju æe, od 23. do 25. maja, general Ponoš o programu državnog partnerstva razgovarati s guvernerom Tedom Striklendom i predsedavajuæim Senata i Predstavnièkog doma.

S komandantom Nacionalne garde Ohaja general-majorom Gregori Vejtom, Ponoš æe razgovarati o zajednièkoj obuci jedinica i posetiæe objekte za obuku pripadnika Nacionalne garde.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА СРБИЈЕ

21.05.2007

Share this post


Link to post

POSTIGNUT DOGOVOR O OTVARANJU KANCELARIJE VOJSKE SAD U BEOGRADU

POLITIKA - SVET I MI - Utorak, Maj 22. 2007.

Naèelnik Generalštaba Vojske Srbije Zdravko Ponoš potvrdio je da je u razgovorima koje je imao u Pentagonu postignut dogovor o otvaranju kancelarije Vojske SAD za saradnju u oblasti odbrane u Beogradu.

'Otvaranje ove kancelarije je samo po sebi indikator visokog nivoa vojne saradnje, ali i namere da se ta saradnja dalje unapreðuje', istakao je Ponoš u izjavi Radio-televiziji Srbije iz Vašingtona.

'Zadatak te kancelarije biæe da širi saradnju iz oblasti koje su za nas od najvišeg interesa', rekao je on, a to je pre svega, saradnja u oblasti obrazovanja i obuke.

'Mi veæ imamo jednog oficira na školovanju u Sjedinjenim Amerièkim Državama, uskoro æemo imati još dvojicu i nadamo se da to nije sve', naveo je Ponoš.

Ponoš je ukazao da te kancelarije ne postoje u svim državama istakavši da njeno otvaranje u Srbiji 'predstavlja indikator uzlaznog trenda u bilateralnoj vojnoj saradnji'.

Ponoš je kazao da je s naèelnikom Združenog Generalštaba amerièkih oružanih snaga generalom Piterom Pejsom razgovarao i o bezbedonosnim pitanjima na Kosovu i Metohiji i to pre svega kroz saradnju Vojske Srbije i Kfora u kome amerièka vojska ima kontingent.

'Ja sam od generala Pejsa zatražio i dobio uverevanje da æe se amerièki vojnici, kao znaèajni deo snaga Kfora-a, u sluèaju eskalacije nasilja, ponašti profesionalno, odgovorno i to tako da zaštite srpsko stanovništvo, na naèin kako bi to uèinila i srpska vojska, da postoji takva moguænost', rekao je on.

Pred odlazak u drugu posetu Nacionalnoj gardi Ohaja, Ponoš je kazao da je ova saradnja veæ 'ušla u redovan ritam' i najavio da æe sada biti reèi o razmeni jedinica, 'tako da se uskoro može oèekivati i odlazak neke od jedinica srpske vojske u Ohajo'.

Naèelnik generalštaba Vojske Srbije æe u Ohaju od 23. do 25. maja razgovarati s komandantom Nacionalne garde te amerièke savezne države general-majorom Gregori Vejtom o zajednièkoj obuci jedinica i posetiæe objekte za obuku pripadnika Nacionalne garde.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА СРБИЈЕ

22.05.2007

Share this post


Link to post

PONOŠ: OFICIRI I PODOFICIRI VS OD SREDINE JUNА U OHAJU

POLITIKA - SVET I MI - Èetvrtak, Maj 24. 2007.

Naèelnik Generalštaba Vojske Srbije general potpukovnik Zdravko Ponoš izjavio je da æe grupa od 15 oficira i podoficira Vojske Srbije od sredine juna biti na zajednièkoj obuci sa pripadnicma Nacionalne garde Ohaja u toj amerièkoj državi.

'U septembru æemo imati uzvratnu posetu oficira Nacionalne garde Ohaja Srbiji', rekao je Ponoš u telefonskoj izjavi Tanjugu iz Ohaja.

Naèelnik Generalštaba VS je naveo da je sa komandantom Nacionalne garde Ohaja generalom Gregori Vejtom razgovarao i o drugim oblicima saradnje.

Ponoš je naveo da je juèe razgovarao sa predstavnicima Senata, Kongresa i nekoliko departmana, koji nisu u vojnoj oblasti, 'o razvoju, meðunarodnoj saradnji i o obrazovanju'.

'To nije nešto što je u našoj nadležnosti, ali program državnog partnerstva koji imamo sa Ohajom, otvara i moguænosti civilno-civilne saradnje', rekao je Ponoš.

On je naveo da je delegaciji Generalštava VS 'to ponuðeno kao moguænost', najavljujuæi da æe preneti nadležnim ministarstvima u Beogradu da bi bilo dobro da se ta prilika u narednom periodu iskoristi, 'jer ovde postoji dobro raspoloženje da se unapreðuju i ti oblici civilne saradnje'.

Ponoš je od 21. do 25. maja u radnoj poseti SAD u cilju unapreðenje bilateralne vojne saradnje VS i oružanih snaga SAD.

Cilj posete je i jaèanje i dalje planiranje saradnje naše vojske i Nacionalne garde Ohaja, u okviru Programa državnog partnerstva Srbije i Ohaja.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА СРБИЈЕ

24.05.2007

Share this post


Link to post

Mozda se sretnu u SAD i sa nekim pilotima koji su ih bombardovali pocev od RSK,preko RS,Kosova i ostatka Srbije...onako,cisto da razmijene ratna iskustva,popiju po pice,druze se malo... :ljutko:

Share this post


Link to post

И обавезно размијене ратни плијен, рецимо коју слику разорених болница по Србији, стамбених зграда, пољопривредних објеката итд. :ljutko:

Јер, међу "савезницима" важи правило, твој непријатељ је мој непријатељ. :ljutko: :ljutko: :ljutko:

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this