Sign in to follow this  
Knindza Krajisnik

Zločini Armije BiH

Recommended Posts

Циљ овог топика је прикупљање доказа и документације о ратним злочинима Армије БиХ за вријеме рата у Босни и Херцеговини 1992. - 1995.

Share this post


Link to post

Извјештај против осам припадника Армије БиХ због ратног злочина

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 5. ЈУНА (СРНА) - Центар јавне безбједности Источно Сарајево поднио је Окружном тужилаштву у овом граду извјештај против осам лица, због сумње да су као припадници Армије БиХ извршили кривично дјело ратни злочин против цивилног становништа.

Извјештај је поднесен против лица чији су иницијали И.К., Н.К., Б.К., Е.Т., З.Ј., А.Џ., З.Ч. и једног неидентификованог лица, саопштено је из МУП-а РС.

Против њих је поднесен извјештај због постојања основа сумње да су у својству команданта и припадника јединице Армије БиХ, кршећи правила Међународног хуманитарног права, за вријеме оружаних сукоба у августу 1992. године, напали српско село Јелашци у општини Вишеград, приликом чега је убијено десетине српских цивила.

ЦЈБ Источно Сарајево поднио је извјештај против ових лица 1. јуна.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

05.06.2007

Share this post


Link to post

Годишњица злочина над сарајевским Србима

БАЊАЛУКА, 8. ЈУН - Савез удружења породица заробљених и несталих лица Републике Српске позвао је надлежне институције да предузму неопходне активности да починиоци злочина над сарајевским Србима буду кажњени, те да се утврди коначна истина о страдању српског народа у Сарајеву, а њихова стратишта да се достојно обиљеже.

У саопштењу предсједника Савеза Милијане Бојић,поводом 15. годишњице злочина које је над српским становништвом у општини Вогошћа починила Армија БиХ, подсјећа се да су том приликом на најмонструознији начин побијени српски цивили, мјештани који су били старосједиоци на простору Граховишта, Орлића, Пофалића и на брдском превоју Жуч.

"Током ове битке, која је трајала три дана, на најсвирепији начин побијено је више од 40 бораца Војске РС, а неки су заробљени и одведени у логор `Виктор Бубањ` у Сарајеву, којим је управљао чувени криминалац Исмет Бајрамовић Ћело" - наводи се у саопштењу.

У саопштењу се наглашава да су породице цивила и бораца ВРС чији су најмилији страдали на подручју Жучи и Пофалића огорчени што многи нестали још нису пронађени, нити починиоци злочина кажњени, премда се зна да су те злочине починили припадници Прве и Друге витешке бригаде Армије БиХ у којима су ратовале и "неке познате личности из данашње актуелне власти у БиХ". (СРНА)

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

08.06.2007

Share this post


Link to post

Зворник: Парастос за 32 српска цивила страдала на Чемерну

ЗВОРНИК, 8. ЈУНА (СРНА) - Поводом 15. годишњице страдања 32 српска цивила у мјесту Чемерно, општина Илијаш, у Зворнику ће сутра на централном споменику бити служен парастос и положени вијенци, а у недјељу, 10. јуна, биће организован одлазак на мјесто страдања, најавио је предсједник Координационог тијела за одлазак на Чемерно Драгислав Мијановић.

Мијановић је подсјетио да су 10. јуна 1992. године на Чемерну масакрирана 32 српска цивила, од којих ниједан није погинуо од метка.

"Злочин на Чемерну извршиле су муслиманске јединице тадашње Армије БиХ", рекао је Мијановић и додао да су "имена извршилаца свима позната осим Тужилаштву и Суду БиХ".

Према његовим ријечима, од некадашњих 80 кућа, на Чемерну данас нема ниједне, па је након извршеног злочина село потпуно угашено.

Мијановић је рекао новинарима да ће парастосу у Зворнику присуствовати представници Републичког одбора породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила, општинске Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила и Удружења ратних војних инвалида општине Зворник.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

08.06.2007

Share this post


Link to post

Годишњица напада на Пале, Озренску улицу, Хотоњ, сребреничке засеоке Обади и Шпат

БЕОГРАД, 8. ЈУНА (СРНА) - Припадници Првог корпуса Армије БиХ су на данашњи дан прије петнаест година извели су жесток напад на Пале, у коме је живот изгубило 17 бранилаца, пише директор београдског Центра за истраживање злочина над српским народом Миливоје Иванишевић за "Глас јавности".

Иванишевић наводи да су истог дана у Хотоњу, општина Вогошћа, погинула петорица војника, у нападу на Озренску улицу у сарајевском насељу Враца било је пет жртава, док је деветоро људи из засеока Обад и Шпат жртве муслиманских паравојних јединица које су извеле напад из муслиманског села Сасе, код Сребренице.

Иванишевић истиче да су муслимански војници за дан напада на Пале изабрали управо дан сахране више десетина српских бораца који су страдали у Жепи, 4. јуна 1992. године.

"Пале су тада бранили сами мјештани и избјеглице које су ту нашле заштиту. Војска Републике Српске је тек настајала. У формирању је био Главни штаб и поједине команде", истиче Иванишевић.

Према подацима Центра за истраживању злочина над српским народом, у сарајевској Озренској улици наоружани припадници муслиманских јединица тзв. Зелених беретки из састава Армије БиХ, 8. јуна 1992. годину су у породичној кући Ђорђа Драшковића и у околним стамбеним објектима, без непосредног повода убили велики број цивила српске националности.

"И овај злочин инспирисан је једино националним и вјерским мотивима, односно чињеницом што су жртве припадале српској нацији и православној вјери", истакао је Иванишевић.

Он је нагласио да је у приближно истом периоду оштећен историјски и културни споменик Саборна црква из 1872. године из Сарајева, опљачкан и спаљен дио Митрополије дабробосанске са библиотеком значајних издања и публикација, а у више наврата гранатирана је Црква Светих архангела Михаила и Гаврила.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

08.06.2007

Share this post


Link to post

SRPSKO POSLOVANJE

702 DANA PAKLA

Articles / Humanitarna pomoæ

_DATE: _DATETIMEBRIEF

Miš je bio jedino živo biæe koje me nije tuklo. Svaki dan je dolazio. Davao sam mu mrvice od hljeba. Posebno sam mu se radovao... Jednog jutra su mi naredili da skinem patike. To sam i uradio. Odnijeli su mi ih i vratili mokre. Naredili su mi da ih navuèem i da ih nikako ne smijem skinuti... Nakon sedamnaest dana ipak sam ih skinuo

Tridesetak godina Branislav Dukiæ bio je stanovnik Sarajeva i Hrasnice. Tu su uraèunata i 702 dana, koliko je ovaj èovjek, danas predsjednik Saveza logoraša Republike Srpske, tokom rata proveo u muslimanskim kazamatima.

“Sve moje patnje i stradanja kroz koja sam kasnije prošao poèeli su osamnaestog aprilskog dana 1992. godine. Tada su na vrata moga stana u Hrasnici došli naoružani mladiæi, koji su pred kuæu stigli nekim starim 'fijatom' na kome je pisalo 'zelene beretke'. Poznavao sam ih. Bili su to Trkaè, Fiko i Kefa... Svi smo ih u Hrasnici znali po tim imenima. Kefa je veæ odavno bio poznat kao kriminalac... Rekli su mi tada da je komandant Èetvrte motorizovane brigade Fikret Pljevljak naredio da me uhapse i privedu pošto sam, navodno, u stanu držao tri radio-stanice i pušku sa snajperom. Dodali su kako sam navodno pucao u gospodina Mahmutoviæa, inaèe predsjednika opštine i, naravno, predsjednika SDA Hrasnice. Tražio sam da se izvrši pretres stana kako bi se dokazalo da njihov dolazak nema nikakve veze sa razlozima za hapšenje... Meðutim, u to ih nisam mogao ubijediti... Odmah su me vezali plastiènim lisicama i odveli u Osnovnu školu 'Aleksa Šantiæ'. Kada sam tu došao, onaj Pljevljak mi je rekao: 'Dukiæu, i ti si dolijao... Vremena su se promijenila. Mi sada stvaramo islamsku državu u kojoj neæe biti mjesta za Srbe'", navodi Dukiæ Pljevljakove rijeèi.

Muèenja u Hrasnici i Tarèinu

Nedaleko od te prostorije, u školskom podrumu, Dukiæa prvi put tuku. Potom ga odvode u improvizovani logor pod tribinama fudbalskog stadiona u kome je osim njega bilo još tridesetak Srba iz Hrasnice.

“Pošto nas je od vanjskog svijeta dijelila samo nekakva rešetkasta pregrada, svi koji su prolazili pored stadiona, pljuvali su po nama, bacali blato i ðubre. Zalijevali su nas i hladnom vodom. Tu, pod tribinama stadiona, prvo su ubili Ratka Stjepanoviæa... Tukli su ga koliko god su mogli... Ratko ih je molio da ga ubiju. Na kraju su to i uèinili. Tu je likvidiran i izvjesni Zirojeviæ. Imena mu se ne mogu sjetiti. Ne daj Bože kako su njega muèili. Tjerali su ga da onako, u besvjesnom stanju, pjeva nekakve pjesme o Aliji. Kada je veæ bio na izdisaju, prekinuli su mu muke. Sve je ovo organizovao onaj Pljevljak. A on je posebna prièa. Prije rata završio je kurs za policajca. Bio je odan politici SDA, zbog èega ga je lièno Izetbegoviæ poslao u Hrasnicu i imenovao ga za komandanta. Sjeæam ga se još iz vremena onih mitingovanja. Na jednom takvom organizovanom u Hrasnici bio je glavni pratilac Alije Izetbegoviæa”, nastavlja Dukiæ.

Ispod tribina fudbalskog stadiona Dukiæa potom odvode u novi logor. Rijeè je o jednoj velikoj kuæi na periferiji Hrasnice u èijem podrumu je, na sto pedeset kvadratnih metara, bilo isto toliko srpskih zarobljenika. Ležali su jedan na drugom.

Tamnovanje u "Viktor Bubnju"

“Bez nade da æu ikada izaæi iz muslimanskih zatvora, upuæuju me na jedno od najveæih stratišta. Prebacuju me u Tarèin, u kome je komandant bio neki Sandžaklija...Tu sam proveo kratko vrijeme... Jednog dana, po nareðenju Muje Gegaja, komandira vojne policije, izdvojili su me, vezali mi oèi i stavili lisice na ruke. Mislio sam da mi je došao kraj. Ali, umjesto na gubilište, odvode me kod istražnog sudije Amira Jaganjca. Tu sam upoznat sa optužnicom, koja je veæ odavno bila pripremljena. Rekli su mi da sam, kao aktivno vojno lice, iako to nikada nisam bio, pucao na predsjednika opštine, onoga Mahmutoviæa. Dodali su i to da sam saraðivao sa ruskim UNPROFOR-om, da sam imao tri radio-stanice i pušku sa snajperom te da sam davao izjave za BBC i Kanal S na Palama, u kojima sam, kako mi je reèeno, govorio sve najcrnje protiv muslimana. Od svega toga bila je istina samo to da su pogodili moje ime i prezime. Znam jedino da mi muslimani nikada nisu mogli oprostiti to što sam uoèi rata, kada sam bio predsjednik Akcione konferencije Saveza komunista u 'Famosu' i èlan Opštinskog komiteta SK u Hrasnici, ukazivao na pogubnost politike koju vodi Alija Izetbegoviæ. Kritikovao sam i to što je Izetbegoviæ, od Begove džamije na Bašèaršiji, pa do Hrasnice, došao fijakerom. Prevalio je, dakle, više od šesnaest kilometara vozeæi se konjskom zapregom samo da bi nas iritirao. Tada je to mnogima smetalo”, opet æe Dukiæ.

Nije mogao lagati

Samo desetak dana kasnije, po njega u Tarèin dolaze dva policajca. Ponovo mu vežu oèi i sa lisicama na rukama kroz tunel ga odvode u Sarajevo. Dolazi u "Holidej in". Oblaèe mu novu jaknu i cipele. Pripremaju ga da, kao srpski zarobljenik, istupa na Skupštini Srpskog graðanskog vijeæa. Trebalo ja da govori kako mu je dobro i kako nema nikakvih problema u logoru.

“Na Skupštini sam vidio Mirka Pejanoviæa, zatim gosapoðu Ljujiæ-Mijatoviæ, Miæu Rakiæa, Dragutina Kosovca, Ejupa Ganiæa... Bio je tu i novinar, danas pokojni, Mladen Paunoviæ. Moji pratioci su osjetili da ipak neæu govoriti ono što su oni oèekivali od mene. Prišao mi je Miæo Rakiæ i rekao: 'Mali, èuo sam da æeš biti likvidiran.' Odvode me jer su bili ubijeðeni da æu reæi istinu. Odmah nakon izlaska iz hotela nasræu na mene kao divlje zvijeri. Tukli su me èak i prilikom prolaska kroz tunel. Nakon izvjesnog vremena odlazim u kasarnu 'Viktor Bubanj'. Tu za mene poèinje neviðeno zlo... U samici broj jedan tuku me svi koji pored nje proðu. Posebno Emin Gadžo, predratni policajac u foèanskom zatvoru u kome je tamnovao i Alija Izetbegoviæ. Urlao je: 'Udrite èetnika isto kao što sam i ja u Foèi tukao svoga predsjednika.' U samicu mi dovode i ljekara. Pregleda me i konstatuje samo prelom tri rebra. Kaže da 'èetnik može još izdržati'. Odmah priskaèe izvjesni Agiæ. Nareðuje mi da se skinem i da se uza zid propnem na prste. Tukao me skoro sat vremena, i to po bubrezima. Padao sam, ali su me i dizali. Pri kraju su po meni mokrili... U toj samici sam bio šest mjeseci. To je pakao koji ne bi izdržala nijedna životinja”, tvrdi Dukiæ.

Sa Dukiæem je sedam dana u toj samici bio i neki pukovnik. Bio je muèen i isprebijan.

“Nikako tih sedam dana nismo prièali. Plašio sam se da ga nisu namjerno ubacili samo da bi mene špijunirao. Jer, tako su radili i ranije. Kada je pukovnik otišao, nastala je frka. Naredili su mi da dobro oribam æeliju. Trebalo je, navodno, da toga dana doðu neki ljudi. Nakon šest mjeseci prvi put sam se i okupao. Dolaze onaj Amir Jaganjac, zatim neki sudija Hodžiæ, Jovan Divjak i Alija Izetbegoviæ, koji je bio u maskirnoj uniformi. Predstavio sam im se. Znali su sve šta se dešava u 'Viktor Bubnju' i pretpostavljam da me zbog toga nisu ništa pitali. Ni nakon ove posjete za mene se ništa bitnije nije promijenilo. I dalje smo za doruèak imali samo parèe hljeba, a za ruèak 'atomski kupus'. Ponekad je bila i šolja skuvane riže. Tri i po mjeseca nisam izlazio u šetnju", naglašava Dukiæ.

[pagebreak]

Jedino miš nije tukao

Svi dani tamnovanja za Dukiæa su bili isti. Svaki novi dan lièio je na prethodni. Smjenjivale su se tuèe, muèenja, glad i, posebno, išèekivanje da æe se dogoditi ono najgore.

“Jednog dana, u samici, preko nekog tranzistora koji je bio na jednoj stalaži u hodiniku, slušam kako pjeni Haris Silajdžiæ. Vièe kako su 'èetnici upali u bihaæku bolnicu i tu kolju djecu'. Odmah upadaju u moju æeliju i tuku me metalnim šipkama. Tako krvav vidim u dnu æelije miša. Samicu smo on i ja dijelili zajedno. Miš je bio jedino živo biæe koje me nije tuklo. Svaki dan je dolazio. Davao sam mu mrvice od hljeba. Posebno sam mu se radovao... Jednog jutra su mi naredili da skinem patike. To sam i uradio. Odnijeli su mi ih i vratili mokre. Naredili su mi da ih navuèem i da ih nikako ne smijem skinuti... Nakon sedamnaest dana ipak sam ih skinuo. Èarape su mi se zalijepile za noge. Kosti ispod gležnja samo što nisu izbile. Bolovi su bili neizdrživi pošto su mi èarape i patike bile natopljene solju, koja je sve izgrizla... Drugim zatvorenicima stražari su mokrili u njihove èizme, koje nisu smjeli skidati sve dok mokraæa, i to do kostiju, ne izgrize tkivo", nastavlja Dukiæ svoju prièu.

Na slobodi

Meðunarodni komitet Crvenog krsta dvije godine tragao je za Dukiæem, da bi ga konaèno, 10. novembra 1994. godine, i registrovao.

“Došli su kod mene u æeliju. Pitali su me kako mi je. Rekao sam da je dobro pošto su èuvari sve slušali. Da sam rekao istinu, odnosno onako kako mi je zaista bilo, ubili bi me. Tada su me registrovali pod šifrom 'BAZ- 3019904'. Napisao sam i pismo svojima. Nisam znao ništa o njima, ali sam pretpostavljao da su u mom rodnom Petrovcu. Sada se veæ lakše disalo. Znao sam da me Bošnjaci više ne mogu ubiti", radosno æe Dukiæ.

Sprovode ga potom u Centralni zatvor u Sarajevo. Dukiæ je ponovo u samici. I to broj 77. Batina je dobijao znatno manje. Sjeæa se samo nekog èuvara koga su zvali Kruško. On ga je najviše tukao.

“U Centralnom zatvoru sam saznao da su nekog Srbina, prezivao se Damjanoviæ, strijeljali jer je, navodno, poklao neke Bošnjake u Semizovcu. Strašili su me da æu i ja završiti kao on. Rekli su mi kako su veæ pozvali popa da se ispovidim prije nego što me likvidiraju. Jednog dana dolazi mi onaj Kruško. Navikao sam na batine i nisam se iznenadio. Meðutim, tada me nije bio. Naredio mi je da se spremim. Izlazim u zatvorski krug, u kome veæ stoje pedeset i dva èovjeka sa licem okrenutim zidu. Uz njih stajem i ja... Èovjek pored mene mi šapnu da idemo na razmjenu. Padam u nesvijest. Na mostu kod hotela "Bristol" ipak je došlo do razmjene. Prešli smo na teritoriju Grbavice, koja je bila pod kontrolom srpskih boraca. Pred oèima nevjerovatna slika. Pedeset i dva èovjeka pala na zemlju i ljube je. Plakao sam od sreæe jer sam opet na slobodi", sjeæa se na kraju Branislav Dukiæ, danas stanovnik Banjaluke, èovjek koji je sedamsto dva dana proveo u zatvorima kao ratni zarobljenik. Od toga èak sto osamdeset i tri dana u samici.

D. M. Ivetiæ

Patriot

This article is from SRPSKO POSLOVANJE

http://www.serbian-business.com/vesti/

The URL for this story is:

http://www.serbian-business.com/vesti/m ... e&sid=2313

Share this post


Link to post

Парастос за српске жртве у Малешићима

ЗВОРНИК, 10. јун - Малешићима код Зворника данас је парастосом обиљежена петнаестогодишњица страдања 15 српских цивила из овог села и осам бораца Војске Републике Српске које су убили припадници тадашње Армије БиХ.

Предсједник Борачке организације Малешића Милош Лукић позвао је Окружно јавно тужилаштво из Бијељине да напокон почне са процесуирањем ратних злочина у овом и другим селима са подручја зворничке општине.

Он је рекао је да су припадници Армије БиХ из сусједног села Витинице 8. јуна 1992. године напали Малешић и починили стравичан злочин.

Лукић је додао да је настарија жртва тог дана био Михајло Пантић, који је рођен 1902. године.

"Нико од починилаца овог злочина још није одговарао", рекао је Лукић.

Вијенце на споменик у Малешићима положила су дјеца погинулих бораца и представници општинске Борачке оранизације из Зворника. (СРНА).

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

10.06.2007

Share this post


Link to post
Zaboravljeni zloèini: pokolj u Serdarima

Prièa koju niko ne želi da èujeNapad na Serdare desio se u rano jutro 17. septembra 1992. U tom momentu u selu je bilo 19 mještana, mahom žena, djece i starijih ljudi. Dvije grupe koje su izvele napad, jedna muslimanska i jedna hrvatska, brojale su oko 80 ljudi. U Serdare su upali oko šest èasova ujutro. Ludilo, izopaèenost, mržnja izbili su na površinu. Pucali su na sve što je i podsjeæalo na živo biæe. Zapalili su štale. Stoka i konji su, zahvaæeni plamenom, dezorijentisano trèali po selu. Nisu se èuli jauci ljudi. Nije bilo vremena za to

Danijel Kovaèeviæ

--------------------------------------------------------------------------------

Sredinom septembra 1992. godine, dvije grupe, koje su zajedno brojale oko 80, do zuba naoružanih vojnika upale su u jedan zaselak od nekoliko kuæa, u kojima je živjelo, ne više od 20 mještana. Pucali su na sve što se micalo, ljude, stoku, pa èak i pse. Kuæe, štale, pomoæni objekti, sve je popaljeno. Kamen na kamenu nije ostao. Trinaest godina kasnije zloèin je zaboravljen. Iako su imena i žrtava i poèinilaca poznata niko nije odgovarao za taj zloèin. O ovom masakru se ne govori, èak i ne šapuæe. O njemu se ne raspravlja na sjednicama parlamenata. Ne postoji parlamentarna radna grupa koja bi utvrdila èinjenice i imenovala krivce. Ne postoji iz samo jednog razloga: žrtve su Srbi. Ne zato što niko ne bi procesuirao zloèine poèinjene protiv Srba veæ zato što vlasti Republike Srpske, svi, bez izuzetaka, iz nekog èudnog, perverznog razloga, ne smatraju bitnim, niti osjeæaju ikakvu potrebu da se istraže zloèini nad njihovim narodom. Kao da se boje. Što se tièe Bošnjaka, njih taj zloèin pretjerano ne interesuje, a i zašto bi mu poklanjali pažnju kada to ni sami Srbi ne rade.

Opisani masakr desio se u malom selu Serdari, nedaleko od Kotor Varoša, a krvnici ipak nisu bili toliko efikasni. Tri žene uspjele su da prežive. Jedna je zarobljena a druge dvije, od kojih je jedna bila u petom mjesecu trudnoæe, teško su ranjene. Na njima je ostalo da isprièaju prièu o brutalnim ubistvima i ljudskom ludilu. Prièu koju niko ne želi da sluša.

Zahvaljujuæi maloj grupi entuzijasta iz Odjeljenja za prikupljanje i obradu dokumentacije i istraživanja ratnih zloèina koje radi u sklopu Sekretarijata Vlade RS za odnose sa Haškim tribunalom, ovaj zloèin, izmeðu ostalih, barem æe biti dokumentovan i predstavljen javnosti, ako veæ nema dovoljno sluha da se on i procesuira. Naime, sredinom protekle godine, objavljena je vijest, doduše nezvanièno, da je Haško tužilaštvo zainteresovano za taj predmet. Tužba nikada nije podignuta, a po svemu sudeæi, predmet æe završiti na bh. sudu koji se bavi predmetima ratnih zloèina. Tako bi barem trebalo da bude, mada za to još nema zvaniène potvrde.

Prepušteni sami sebi: Rat, u ljeto 1992. godine, na široj teritoriji oko opštine Kotor Varoš, najblaže reèeno, zatekao je Srbe nespremne. Taj dio teritorije RS bio je 50 kilometara udaljen od prvih borbenih linija. Znaci da bi na toj teritoriji moglo doæi do sukoba postojali su još od poèetka 1991. godine, meðutim, niko ih nije uoèio. Dan uoèi Bajrama te godine, taènije 10. juna, muslimansko-hrvatske snage na teritoriji oko Kotor Varoša brojale su izmeðu 1.200 do 1.500 naoružanih ljudi, sa svojevrsnom bazom u selu Veèiæi, na oko 10 kilometara od Kotor Varoša. Postojao je plan da se drugi dan Bajrama pokuša preuzeti vlast u Kotor Varošu. U posljednji trenutak komanda Prvog krajiškog korpusa donosi odluku da se blokira Kotor Varoš.

U tom trenutku Teritorijalna odbrana Kotor Varoša broji jedva 150 ljudi, raèunajuæi žene i djevojke. Tada se donosi odluka da se angažuje dio snaga 22. pješadijske brigade. Drugi pješadijski bataljon sa sjedištem u selu Maslovare poslan je da zaštiti teritoriju i stanovništvo Kotor Varoša. Kneževska laka pješadijska brigada dobila je zadatak da zaštiti srpska sela prema Kotor Varošu. Kotorvaroška laka brigada formirana je tek sredinom jula, mjesec dana nakon tog kobnog Bajrama. Policijske snage trebalo je da doðu i da razoružaju paravojne formacije iz Veèiæa i okolnih sela. Tek tada poèinju sukobi. Kasnije informacije do kojih je došlo Odjeljenja za prikupljanje i obradu dokumentacije i istraživanja ratnih zloèina govore o tome da su se muslimani i Hrvati cijelu 1991. i dobar dio '92. godine pripremali za to: formirali jedinice, opremali se, naoružavali.

Epilog ovog dijela ratne istorije kotorvaroške opštine je da je usred teritorije RS formirano svojevrsno ostrvo koje je bilo pod kontrolom muslimansko-hrvatskih snaga kojima je komandovao Muhamed Sadikoviæ. Ta teritorija obuhvatala je nekoliko sela sa veæinskim muslimanskim i hrvatskim stanovništvom. Jedini grijeh Serdara bio je taj što je to bilo srpsko selu usred muslimansko-hrvatske teritorije. Nije bilo rijeèi o bilo kakvom legitimnom vojnom cilju jer u tom selu nije bilo ni vojske, ni naoružanja, ni bilo kakvog skladišta koje bi makar i podsjeæalo na maslinasto-zelenu boju.

Na toj teritoriji nalazilo se još jedno srpsko selo - Tešiæi. Tešiæi su u istorijskim udžbenicima bili poznati po tome što su ustaše, u Drugom svjetskom ratu, pobili skoro sve mještane. Ovo selo nije bilo pošteðeno ni u posljednjem ratu. Prvi su se našli na udaru. Pouèeni ranijim iskustvom, Tešiæani su na vrijeme uspjeli da napuste selo. Svi osim jedne starice, Radmile Tešiæ, roðene 1924. godine. Ta starica, koja je nesumnjivo zapamtila i 1942. godinu, ostala je na svom kuænom pragu sve do poèetka jula 1992. Tada su u Tešiæe došli njene komšije iz okolnih sela. Staricu su odveli u zarobljeništvo. Držali su je tri mjeseca. Tešiæi su ponovo spaljeni. Do temelja.

Krvavi scenario: Napad na Serdare, koji se nalaze nedaleko od Tešiæa, desio se samo dva mjeseca kasnije, u rano jutro 17. septembra 1992. U tom momentu u selu je bilo 19 mještana, mahom žena, djece i starijih ljudi.

Napad je bio izveden iz dva pravca. Prva grupa krenula je èetiri dana prije masakra iz sela Viševica. Rijeè je o grupi koju su saèinjavali Hrvati iz sela Viševica, Sokoline, Duratovci i Plitska, pod voðstvom Joze Bariæa. Drugu grupu, koju su saèinjavali muslimani predvodio je Ramo Zeher, zvani Paraga. Obje grupe brojale su oko 80 ljudi. U Serdare su upali oko šest èasova ujutro. Ludilo, izopaèenost, mržnja izbili su na površinu. Pucali su na sve što je i podsjeæalo na živo biæe. Zapalili su štale. Stoka i konji su, zahvaæeni plamenom, dezorijentisano trèali po selu. Nisu se èuli jauci ljudi. Nije bilo vremena za to.

"Ja sam se tog dana nalazila kod svoje kuæe u Serdarima zajedno sa mužem Jelenkom. U kuæi su se, pored nas, na spavanju nalazili svekrva Bosiljka, zaova Radmila, ujna Milena Bencuz i njene kæerke, Slavojka Bencuz, tetka Ljubica Tepiæ i njeno dvoje djece Snježana i Slobodanka. Ujutro, oko šest, probudio me pucanj, kao i sve ostale. Kasnije sam èula da je od tog pucnja poginuo Slavko Bencuz." Ovo je dio izjave koju je policiji u martu 1993. godine dala Radmila Serdar jedna od tri žene koje su preživjele masakr. Radmila se tada nalazila u Zavodu za rehabilitaciju "Dr. Miroslav Zotoviæ" u Banjaluci. Oporavljala se od rana od metaka i gelera. Radmila je, u trenutku napada bila u petom mjesecu trudnoæe. Preživjela je i ona i njeno dijete. "Svi koji smo bili u kuæi, osim mog muža koji je otišao u potkrovlje sa puškom, sakrili smo se ispod stepenica... Osjetila sam da se puca po kuæi, staklo je poèelo da puca. Osjetila sam da sam ranjena u predjelu stomaka ali sam mislila da su to komadi stakla a ne geleri. Èula sam dozivanje ustaša ali im nisam raspoznala glasove. Ustaše su pucale po kuæi, po prozorima a onda su bacali bombe kroz prozor kod stepeništa tako da su one išle na nas. Ja sam od bombe zadobila povrede ali se nisam javljala. Vrata na kuæi bila su zakljuèana. Èula sam korake ispred vrata. Pucali su u vrata. Ušli su unutra. Ja sam zatvorila oèi. Osuli su rafal po nama. Meci su me pogodili u desnu ruku i u prsa. Nisam oèi otvarala. Tada su poèeli da razgovaraju meðu sobom. Psovali su majku èetnièku... po glasu sam prepoznala da su u mojoj kuæi bili: Besim Æehiæ, Mirsad Smajiæ, Nijaz Smajiæ i Fikret Planèiæ. Svi iz sela Hanifiæi. Moje komšije. Sa Nijazom Smajiæem išla sam u školu." Radmila je, ranjena, nekako uspjela da se izvuèe kada su krvnici otišli. Pobjegla je u selo Sakani. Nije znala da li je iko još preživio.

Taj dan, osim Radmile, preživjela je i njena ujna, Milena Bencuz ali se nije javljala. Plašila se da su krvnici još tu negdje, u blizini.

Ovaj akt ludila preživjela je još jedna žena: Gina Serdar. Ona je ostala sama sa majkom u kuæi kada je pucnjava poèela, njen brat je izašao napolje sa puškom da pokuša odbraniti kuæu. "Majka je stalno otvarala vrata, gledala za njim i jaukala", isprièala je Gina policajcima koji su istraživali ovaj zloèin. "Vidjeli su je. Pucali su i ranili je u nogu. Nisam mogla bježati, nisam mogla ostaviti majku u kuæi da ostane, da izgori. Njih 20 upalo je u kuæu, psovali su, prevrtali sve, pitali gdje je municija. Uzeli su lovaèku pušku mog pokojnog oca i njegov pištolj. To su bili momci iz Hanifiæa, Èirkina Brda, Hrvaæana i Bilica: Besim Æehiæ, Nerko Mujanoviæ, Sead Menzil, Mirsad Vatraè... Poslije su me odveli sa sobom. Mojoj majci ostale su oèi na meni i kroz jauk je govorila: 'Nemojte je voditi od mene'... Kada smo došli do Bilica zavezali su mi oèi. Doveli me do jedne kuæe. Kasnije u jedan podrum i tu su me ispitivali. Prijetili su mi da æe me ubiti, da æe me silovati. Tu sam bila èetiri dana. Imala sam sreæe, jedan èovjek me odveo do Biliæa i pustio..."

Ipak, najstrašnije od svega je kada se pogledaju imena i datumi roðenja žrtava: 1934, 1936, 1982, 1938... Najmlaða žrtva pokolja u Serdarima bila je mala Snježana Tepiæ, roðena 1988. godine. Kada su krvnici bacili bombu na kuæu u kojoj je živjela i kada su ušli da "ovjere" svoj zloèin ispaljujuæi rafal u malo beživotno tijelo ta djevojèica imala je samo èetiri godine.

Zloèinci na slobodi: I imena krvnika su poznata. To su bile komšije iz Dabovaca, Hanifiæa, Vrbanjaca, Veèiæa, Šipura, Viševice, Sokoline, Duratovaca, Plitske...

Odjeljenje za prikupljanje i obradu dokumentacije i istraživanja ratnih zloèina posjeduje njihova imena. Podaci i rekonstrukcija dogaðaja saèinjeni su na osnovu svjedoèenja preživjelih te na osnovu izjava zarobljenih muslimansko-hrvatskih boraca koji su slikovito preprièavali šta su njihove kolege radile. Sve je izuzetno dobro dokumentovano, tako da ne ostaje ni malo mjesta sumnji.

Serdari nisu predstavljali nikakvu prijetnju snagama Muhameda Sadikoviæa, bez obzira na to šta on napisao u svojoj knjizi o Kotor Varošu. Taj èovjek je komandovao tim snagama, i kao takav, odgovoran je za zloèin po komandnoj odgovornosti. To on vrlo dobro zna. U Hagu se nedavno pojavio kao svjedok Tužilaštva u sluèaju protiv Radoslava Brðanina, koji je prvostepenom presudom osuðen, upravo po komandnoj odgovornosti. Sadikoviæ je rekao da je èuo da se nešto desilo u Serdarima, ali da ne zna šta je taèno bilo. Meðutim, to mu nije smetalo da nedavno objavi knjigu koja se bavi ratnim dešavanjima u okolini Kotor Varoša.

Ratni zloèinci nemaju ni vjeru ni naciju, svi oni moraju biti pohapšeni i privedeni pravdi jer bez toga nema pomirenja meðu narodima BiH, nema prosperiteta, napretka.... Koliko se samo puta proteklih godina èula ovakva izjava prvih ljudi BiH i predstavnika meðunarodne zajednice. Kada nemaju šta pametno da kažu, a to je veoma èesto, predstavnici naroda i narodnosti BiH, najèešæe u prisustvu raznoraznih meðunarodnih delegacija, kao mantru, ponavljaju tu reèenicu. Meðutim, svima je veæ odavno muka od njihovog "zalaganja", posebno porodicama žrtava.

http://www.novireporter.com/look/report ... ticle=1153

Žrtve masakra u Serdarima

Serdar (Ðorðe) Slavko, roðen 1932. g.

Serdar (Branka) Jelenko, roðen 1961. g.

Serdar (Cvije) Danka, roðena 1934. g.

Dukiæ (Nedeljka) Nikola, roðen 1955. g.

Bencuz (Jefte) Slavko, roðen 1936. g.

Serdar (Branka) Radmila, roðena 1970. g.

Tepiæ (Ðorða) Ljubica, roðena 1954. g.

Tepiæ (Sime) Slobodanka, roðena 1982. g.

Tepiæ (Sime) Snježana, roðena 1988. g.

Serdar (Ðorða) Drago, roðen 1945. g.

Serdar (Jefte) Bosiljka, roðena 1938. g.

Bencuz (Slavka) Slavojka, roðena 1971. g.

Serdar (Ðorða) Branko, roðen 1936. g.

Serdar (Jove) Mirko, roðen 1962. g.

Tepiæ-Serdar Spomenka, roðena 1972. g.

Serdar (Drage) Slaviša, roðen 1970. g.

Serdar Radmila - teško ranjena

Kukriæ (roðena Serdar) Gina - zarobljena

Bencuz Milena - teško ranjena

Share this post


Link to post

Мркоњић Град - помен: 15 година од страдања полицајаца

МРКОЊИЋ ГРАД, 13. ЈУН - У Мркоњић Граду данас је обиљежено 15 година од злочина над полицајцима из овог града, када су припадници хрватских и муслиманских војних снага на локалитету Барева, у засеоку Шебези убили 21 полицајца, а 13 заробили.

Полицајац Илија Чигоја нестао је у овом нападу и до данас се не зна његова судбина.

У цркви Пресвете Богородице у Мркоњић Граду служен је парастос за погинуле полицајце, након ког су припадници полиције, општинских структура, Борачке организације и чланови породица погинулих полицајаца, положили цвијеће и упалили свијеће на Спомен-обиљежје у згради Станице јавне безбједности.

Предсједник Удружења породица погинулих и несталих бораца ВРС у Мркоњић Граду Слободан Сикимић и отац погинулог полицајца Душана Сикимића, који је тада имао 26 година, рекао је да још нико није одговарао за овај стравичан злочин нити је покренуо истрагу.

Начелник Станице јавне безбједности Мркоњић Град Петар Шикман рекао је да је Тужилаштву БиХ поднесен Извјештај о овом злочину.

"Извјештај је поднесен против седам лица, али се Извјештај стално допуњава и биће ту још много лица за која зна ово тужилаштво", рекао је Шикман.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

13.06.2007

Share this post


Link to post

nešto je mršava ova tema :lol: dajte pišite malo više ako doðe neko sa strane misliæe kako su ovi èisti ko suza nemožemo da napišemo ni za dve stranice

Share this post


Link to post
Полако бураз, биће информација. :wink:

А дедер и ти мало засучи рукаве. :biggrin

hoæu za koji dan sad nemam vremena da tražim :suncane:

Share this post


Link to post
Na današnji dan prije 15 godina pripadnici Prvog korpusa Armije BiH masakrirali su porodicu Rosuljaš u mjestu Krtine, opština Ilijaš, ali do danas za to niko nije odgovarao, piše „Glas javnosti”.Pozivajuæi se na dokumentaciju Centra za istraživanje zloèina nad srpskim narodom o stradanjima Srba 1992. godine istražioca Milivoja Ivaniševiæa, list navodi da je petoro èlanova porodice Rosuljaš ubijeno hladnim oružjem, tupim predmetima i noževima.Žrtve ovog muslimanskog zloèina su Božana (Miloš) Rosuljaš /1916/, Cvijeta (Manojlo) Rosuljaš /1925/, Kosta (Risto) Rosuljaš /1913/, Marinko (Vojin) Rosuljaš /1954/ i Mirko (Vojin) Rosuljaš /1956/.

Lokalne muslimanske vlasti više od dva mjeseca nisu dozvoljavale da žrtve ovog zloèina budu sahranjene.

Kada je raspadanje tijela porodice Rosuljaš uveliko odmaklo, pokopao ih je, prema nalogu iste lokalne vlasti, logoraš Srbin Strajko Dragiæ iz sela Malešiæa, opština Ilijaš.

Na današnji dan u mostarskom selu Buna u napadu hrvatsko-muslimanskih oružanih formacija ubijeno je 17 lica srpske nacionalnosti, a srpske kuæe su opljaèkane i razorene.

Preživjeli mještani èak i oni iz mješovitih srpsko-muslimanskih ili srpsko-hrvatskih brakova protjerani su iz sela ili provedeni u logore.

Žrtve su Boro (Jovo) Brstina /1961/, Saša (Mladen) Brstina /1971/, Milenko (Nikola) Boškoviæ /1930/, Slavko (Jovo) Brstina /1955/, Danilo (Mitar) Bukviæ /1950/, Spasen (Mitar) Bukviæ /1956/, Vlado Bukviæ, Ranko (Danilo) Vujoviæ /1958/, Branko (Jovan) Ivanoviæ /1950/, Tihomir (Milenko) Kandiæ /1972/, Ðorðe (Momèilo) Medan /1971/, Siniša Saviæ, Risto (Ðorðe) Semiz /1954/, Dušan (Drago) Èabrilo /1948/, Milenko (Živko) Ðonlez-Mišan /1953/, Vlado (Milan) Šindik /1954/ i Blagoje (Miha) Èabrilo /1940/.

Share this post


Link to post

Досије „Гласа Српске”: Страдање припадника ЈНA, српских бораца и цивила у минулом рату - „Група транспортер”

У то вријеме, ЈНA је била једина регуларна војска у БиХ... Ни послије четрнаест година од злочина у Великом парку, породице и родбина осморице стријељаних војника ЈНA нису добили праву информацију о судбини својих најмилијих

ОВДAШЊA јавност била је шокирана видео-снимцима на којима је забиљежено како у љето 1995. године, негдје у околини Трнова, припадници „Шкорпиона” хладнокрвно убијају шесторицу Бошњака из Сребренице.

У центру Сарајева десило се нешто слично, само што је егзекуција извршена на очиглед бројних грађана.

Наиме, 22. априла 1992. године, у тамошњем Великом парку који се налази између зграде Предсједништва БиХ и Министарства унутрашњих послова БиХ (Дом милиције), стријељана су осморица војника Југословенске народне армије. Толико су, бар, званично признали Бошњаци.

Као одговорни за овај злочин најчешће се спомињу припадници јединице „Шеве”, командант Специјалне полиције Драган Викић, Нусрет Шишић Дедо, Бакир Aлиспахић, Неџад Херенда...

Поменута група војника је у транспортеру из касарне „Слободан Принцип Сељо” у Лукавици кренула према Илиџи са задатком да успоставе тампон зону између страна у сукобу, који је избио приликом напада припадника Територијалне одбране и полиције на ову сарајевску општину.

У то вријеме, ЈНA је била једина регуларна војска у БиХ чији је задатак био да успостави тампон зону између три зараћене стране и спријечи крвопролиће.

На несрећу ових људи, њихов транспортер се покварио па су у Aеродромској улици на Добрињи изашли да телефонирају и јаве се у команду. Међутим, код кафане на Добрињи, ухапсили су их припадници муслиманске ТО и МУП-а БиХ.

Према писању сарајевске „Слободне Босне” заробљене војнике су преузели војни полицајци под командом Давора Матића, званог Жмиро и Керима Лучаревића и одвели их у полицијску станицу. Тамо су их тукли, а потом одвели у Велики парк, гдје су их по кратком поступку стријељали.

Матић је, како тврди исти лист, о заробљавању војника ЈНA обавијестио и Драгана Викића...

Ни послије четрнаест година од злочина у Великом парку, породице и родбина осморице стријељаних војника ЈНA нису добили праву информацију о судбини својих најмилијих.

Стака Вукмановић из Источног Сарајева недавно је оптужила главног сарајевског кантоналног тужиоца Бранка Шљивара да опструише истрагу и прикрива злочин у Великом парку, у којем је стријељан и њен супруг Миладин.

- Послије 14 година позивате нас и тражите да вам доставимо податке о злочинима, што јасно потврђује да и даље опструишете и манипулишете српским жртвама и другима који су страдали у БиХ, поготово на подручју Сарајева. Шта је са кривичном пријавом, коју смо поднијели 18. јула 2004. године? Ријеч је о групи од осам војника ЈНA који су одведени из транспортера 22. априла 1992. године. Дакле, у којој се фази налази тај предмет, ко су починиоци и наредободавци тог злочина - питала је Вукмановићева тужиоца Шљивара, који је недавно тражио од Удружења породица несталих из Источног Сарајева да му доставе податке о злочинима у Сарајеву.

- Не манипулишем ничим, већ желим да доставите документацију коју имате за било кога. Предмет о осам припадника ЈНA је у пуном замаху рада, међу њима и Голубовић, Вукмановић... То је случај, како га ми зовемо, „Велики парк”. Постоји огромна документација, а лице за које сумњамо тренутно је недоступно и за њим је расписана Интерполова потјерница - одговорио је Бранко Шљивар и додао да се породице могу информисати не само о овом предмету него и са случајевима: „Силос”, „Централни затвор”...

Он је још казао да од случаја „Велики парк” неће одустати.

Подсјетимо да је и поред чињенице да су стријељање у Великом парку посматрале окупљене Сарајлије овај злочин остао добро чувана тајна све до маја 1992. године када су почели преговори српске и муслиманске стране на аеродрому Бутмир.

Тек на упорно инсистирање кризних штабова у Палама, Илиџи и Вогошћи 12. маја 1992. године на Пале је стигао допис у којем тадашњи начелник штаба ТО Хасан Ефендић и министар одбране БиХ Јерко Доко тврде да су заробљени војници пуштени на слободу и да су се вратили својим кућама.

Тај допис посједују надлежни органи Републике Српске и Федерације БиХ.

У интервјуу за сплитску „Слободну Далмацију” бивши агент бошњачке тајне полиције (AИД) Един Гараплија је у затвору у Зеници изјавио да му је Неџад Херенда признао да је ликвидација 12 лица у Великом парку била једна од првих акција специјалне јединице „Шеве”.

- Предато им је 12 лица у Дому милиције, и они су их одмах стријељали. То је учинио Херенда. Тијела су потом полили бензином и запалили. Налог за акцију Херенда је добио од Неџада Угљена, али је и Aсим Даутбашић био упознат са овим догађајем - казао је Един Гараплија.

Центар јавне безбједности Источно Сарајево је лани, 23 маја, у вези са овим случајем поднио извјештај „о почињеном кривичном дјелу против тринаест идентификованих или дјелимично идентификованих лица, због постојања основа сумње да су по принципу надређености или директне одговорности одговорни за извршавање кривичних дјела учињених 22. априла 1992. године”.

У извјештају је наглашено да тијела убијених још нису пронађена и да се воде као нестала лица...

„Нестали”

На списку републичке Канцеларије за тражење несталих и заробљених из „Групе транспортер” још се траже: Миливој Лаловић (1951.), Ђорђе Бјелица (1970.), Драгомир Ђерић (1943.) Влајко Голубовић (1970.), Недељко Вујичић (1968.), Зоран Марковић (1957.), Миладин Вукмановић, (1957.) и Стеван Ђокановић (1952).

Без одговора

Директор републичке Канцеларије за тражење несталих и заробљених лица Милан Богданић очекује да „један од приоритета у раду Комисије за Сарајево буде, управо, рјешавање судбине убијених војника ЈНA у Великом парку”.

- У више наврата смо на основу оперативних сазнања претраживали подручје Великог парка, Бентбаше и Дариве, али нисмо наишли ни на какве трагове. Такође, у вези са случајем „Транспортер” обраћали смо се и органима у Федерацији БиХ, с обзиром на то да су ови људи били у надлежности ондашњих органа власти. Одговор нисмо добили - рекао је Милан Богданић.

Maja 1992. godine, iz transportera s oznakama JNA izvedeno je osam zarobljenika: istoga dana su ubijeni, a njihovi leševi baèeni nedaleko od Darive. Gotovo devet godina kasnije, bivši i sadašnji policijski dužnosnici prebacuju jedni drugima lopticu krivice, ne uspijevajuæi se dogovoriti èak ni o broju pogubljenih u ovom svirepom zloèinu. „Ševe”, specijalci Dragana Vikiæa, Nusret Šišiæ Dedo, Bakir Alispahiæ, Nedžad Herenda, Jerko Doko, Enver Mujezinoviæ... samo su neka od najzvuènijih imena iz prièe koja èeka svoj sudski epilog. Dani donose ekskluzivno svjedoèenje: ko je sve bio u Velikom parku? Kako je zloèin skrivan? Šta je poruèio Mujo Zuliæ?

„Znam istinu o Velikom parku: bio sam tamo.” Nabijen, srednje visine, s cigaretom u ustima, nakon ove dugo vagane reèenice, obara glavu i povlaèi dim. Jedan je od prvoboraca na branicima odbrane ovog grada. Danas mu, kaže, veæ pomalo smeta što svi prièaju o tome a niko neæe da kaže istinu: zato je odluèio da progovori. Njegove su reèenice kratke i precizne. Utoliko zvuèe još surovije. Evo njegove prièe: „Toga dana (bio je maj 1992, i sem onog drugog, više se nijedan datum ne pamti, op.aut.) u bazu rezervnog sastava specijalne jedinice dovedeno je osam vojnih lica - èetvorica aktivnih i èetvorica rezervista.”

Zarobljeni su na Dobrinji u transporteru koji se pokvario. Bilo je to u naselju C5; transporter je, kako smo ranije objavili u svjedoèenju Nedžada Lizde o ovom sluèaju, dejstvovao po Dobrinji, a onda mu je, pri povlaèenju - pukla gusjenica. Zarobljenici su prvo odvedeni u stanicu policije Novi Grad, gdje ih je pretresao policajac Juso Bijeliæ, a onda je nastala gužva: jedinica Vojne policije tražila je da odvede zarobljenike. Sulejman Babiæ, zvani Memko, potvrdio je Danima da je uèestvovao u odvoðenju ove grupe „zajedno sa Mišinim ljudima” i da su ih odveli do Doma policije. Memko je nepun mjesec kasnije, u bitkama za Dobrinju, teško ranjen, a Mišo koga pominje jeste Davor Matiæ, jedan od komandira u Vojnoj policiji kojom je tada zapovijedao Kerim Luèareviæ.

Naš svjedok kaže: „Zarobljenike je u bazu doveo Mišo i rekao: Generale, šta da radim s njima?” Baza je zapravo prostor na kojem je danas francuska ambasada, nekada djeèiji vrtiæ, a poèetkom agresije tu je bio štab Jusufa Juke Prazine, komandanta rezervnog sastava Specijalne jedinice MUP-a RBiH. „General mu je rekao da ih vodi u Centralni zatvor, ali se istog momenta predomislio i rekao da ih odmah treba strijeljati. Uzeo ih je od Miše, naredio petorici-šestorici policajaca da se izdvoje i da zarobljenike vode u Veliki park. Za tren su dovedeni i postrojeni odmah ispod podzida i svi su bili okrenuti licima prema cijevima pušaka.”

Pazi, Mirza! Jedan od policajaca stajao je iza leða zarobljenika: na njemu je, sjeæa se naš svjedok, neko primijetio crvenu taèku UC nišana i uzviknuo: „Pazi, Mirza, na nišanu si!” Maja 1992. godine u Sarajevu je bio skriven i znaèajan broj snajperista: ovaj je, objašnjava nekadašnji Jukin specijalac, bio negdje u Kljuèevom neboderu. Mirza se bacio i metak je udario u zemlju: „Tada je prisutnih pet-šest policajaca otvorilo vatru na zarobljenike, koji su odmah bili svi mrtvi.”

Mirzinog se prezimena naš svjedok ne sjeæa; Juki, drugom policajcu, pamti samo prezime - Jusiæ. Sem njega, bili su tu još i Papagaj, Senaid iz Rogatice, kome je i nadimak bio Rogatica, i Davor, poznatiji kao Daèo. Pred istom grupom bio je i zadatak da ukloni leševe: prvo su ih iznijeli iz parka, na ulicu koja dijeli park od Doma policije. „Bilo je puno krvi. A trebalo je sve to i oprati. Odmah su policajci poèeli sa èišæenjem, da se više ništa ne vidi”, sjeæa se naš sugovornik. Nekoliko dana ranije, rezervnom sastavu Specijalne dat je na korištenje kombi sa naljepnicom „Bakija”. Dosjetili su se i upravo tim vozilom transportirali leševe: nekadašnjom ulicom Mustafe Golubiæa, pa niz Dalmatinsku, preèicama do hotela „Evrope”, gdje su se vrata kombija otvorila i jedan je leš ispao. „Valjda vrata nisu bila dobro zatvorena. Unesen je brzo i niko ništa nije vidio - iako su nedaleko stajala dvojica policajaca MUP-a Stari Grad.”

Treba reæi i ovo: i oko Doma policije bila je, u to doba, redovna i prilièno jaka straža. Gotovo je nevjerovatno da baš niko ništa nije vidio: prije æe biti da niko ništa nije pristajao da vidi, duboko svjestan imidža Jukinih vukova, s kojima je bilo bolje ne zamjerati se. A o generalu Juki da se i ne govori. No, i naš sugovornik priznaje veæ tada reguliranu podjelu zona unutar grada: njihova je bila do Vjeène vatre. Ramizu Delaliæu i Muji Zuliæu, tadašnjim komandantima Treæe i Prve brdske, nisu se zamjerali: poštovali su se uzajamno?! Otuda i vanredan oprez ekipe koja je bila u kombiju.

Pored „Bazena”, starim putem, kombi se kretao obalom Miljacke. Veæ je bio mrak i bilo je dovoljno stati pred prvim tunelom: leševi su preko zida baèeni na obalu. „Niko u tom èasu nije ni razmišljao da se sve, zapravo, može vidjeti sa èetnièkih položaja. Samo da se što prije ode. Niko ih nije ni pipnuo: baèeni su sa nakitom i satovima na rukama”, kaže naš sugovornik. No, koliko je Sarajevo veæ u tom èasu bilo malo i koliko se ništa nije moglo sakriti, uvjerili su se nepuna dva dana kasnije. „Svako neka èisti svoje smeæe: vi ste svoje ostavili u našoj zoni”, napisao je Mujo Zuliæ Jusufu Juki Prazini.

Uloga „Ševa” u unutarnjoj revoluciji Svirepo ubistvo u Velikom parku od prošle je godine ponovo pred istražiteljima: svoje su iskaze dali mnogi bivši i sadašnji visoki dužnosnici policije: Dragan Vikiæ je pred kamerama OBN-a objašnjavao ulogu Nedžada Herende u ovom sluèaju. Vikiæ je maja 1992. veæ bio legenda Sarajeva: na èelu ostatka MUP-ovih specijalaca organizirao je odbranu tamo gdje je bilo najteže. Njegov nasljednik na kormilu Specijalne, Zlatni ljiljan i dugogodišnji direktor AID-a Kemal Ademoviæ, u razgovoru za naš magazin pozvao se upravo na ovo Vikiæevo objašnjenje, ustvrdivši da ne zna ni koliko je žrtava bilo - dvanaest ili osam, te da ni o „ostalim aktivnostima 'Ševa', njihovom sastavu i ustroju” takoðer ne zna ništa. I Vikiæ i Ademoviæ su svjedoèili, zna to i naš sugovornik, priznajuæi da mu zapravo najteže pada što neko dovodi „glavnu specijalnu u vezu s ovim, a što se Herende tièe - možda su se nekoliko puta sreli, ali tog dana, nije ga bilo”.

Jerko Doko, tadašnji ministar odbrane u Vladi RBiH, po tvrdnjama Dnevnog avaza, u Beograd je, ljeta '92, na zahtjev za razmjenu ratnih zarobljenika, poslao odgovor da ne zna gdje je „12 nestalih regruta”. Isti izvor navodi da je Enver Mujezinoviæ, tada prvi obavještajac u Ministarstvu odbrane, u Beograd poslao informaciju kako su se, „prema njegovim saznanjima, nestali mladiæi dobrovoljno prikljuèili redovima Armije BiH, te da on ne raspolaže podacima o njihovoj daljoj sudbini”. Tadašnji prvi vojnik Armije BiH, Sefer Haliloviæ, u više je navrata isticao svoj zahtjev da se jedinice rezervnog sastava policije pretpoèine Armiji BiH, kojem je juna 1992. udovoljeno naredbom tadašnjeg predsjednika Predsjedništva RBiH Alije Izetbegoviæa - ali ta odluka nikada nije sprovedena. Bakir Alispahiæ, tadašnji naèelnik Centra službi bezbjednosti Sarajevo, takoðer je dao svoj iskaz, ustvrdivši da je prostor Velikog parka bio zona obezbjeðenja Specijalne jedinice MUP-a. Pred istražiteljima je bio i Malik Kriviæ, u to vrijeme naèelnik policijske stanice Novi Grad, odakle su zarobljenici odvedeni. Davor Matiæ je mrtav: Kerim Luèareviæ ga u svojoj knjizi Bitka za Sarajevo pominje kao izvršioca nareðenja da blokira nekadašnju kasarnu „Viktor Bubanj”, u kojoj je bila smještena 101. brigada Armije BiH u danu koji naziva pobunjenièkim i u prièi u kojoj tvrdi da je Vojna policija blokirala i razoružala sve sarajevske brigade?!

Ko je kome komandovao i ko je koga slušao zapravo i jeste najveæa sarajevska ratna enigma: nadomak istražiteljima, mjesecima je, boraveæi u sarajevskom zatvoru, bio i Alija Delimustafiæ, ministar policije u èasu kada agresija na BiH poèinje i posve sigurno jedan od bitnih svjedoka naoružavanja jedinica Juke Prazine. I njegov nasljednik u ministarskoj fotelji Jusuf Pušina posjeduje znaèajne kockice za slaganje mozaika ratnog Sarajeva, ali i rasvjetljavanja tamnih mrlja na savjesti ovog grada. General opsade

Kažu da na njegovom belgijskom mezaru piše: „General Jusuf Prazina Juka”. Prijeratni utjerivaè dugova, zapravo je kumovao Zelenim beretkama. Iako su Beretke zvanièno nosile bordo francuzicu, ime Jukine udruge za prinudnu naplatu je ostalo. Kao i svi sarajevski narodni komandanti (sem Mušana Topaloviæa Cace), policiji bivše Juge bio je dobro znan. Iškolovao se u zatvorima, a neposredno pred rat teško je ranjen u obraèunu sa Samirom Æatiæem u dobrinjskoj piceriji „Dionis” i veæ je tada pokazao da ima svoju vojsku: pedesetak naoružanih èuvara boravilo je u i oko Traumatologije, pa èak i u operacionoj sali, u kojoj je valjalo sanirati rane od sedam metaka. Potpisnica ovih redova upravo je zbog te prièe zaradila gnjev generala. Šta to znaèi, shvatila je maja 1992, kada je Juka naredio: „Privedite je!”

Istine radi: oèi u oèi sa Jukinim štakama i njegovim bijesom, u gradu u kojem je 86 leševa èekalo u mrtvaènici jer ih od granata i snajpera nije bilo moguæe sahraniti, jedini osjeæaj koji nosim jeste duboka osobna povrijeðenost licemjerstvom uglednih sudija, ljekara i novinara, spremnih da baš u svakom èasu iskažu svoju lojalnost gospodaru domaæih sudbina. Bili su mu savjetnici, èak i kad je prijetio smræu dok su iza njega stajale èetiri polugole djevojke. Presudio je Zoran Èegar, Prenj 2 - Vikiæeva desna ruka i jedan od najagilnijih specijalaca u to doba: „Pazi, da bi nju ubio - prvo moraš ubiti mene.” Koliko je to, zapravo, bio jedini jezik razumljiv samoproglašenom generalu govori podatak da je nepunih dva sata kasnije, sa sve svojom svitom, posjetio redakciju u kojoj sam radila, sveèano mi poklanjajuæi život.

Samo desetak dana kasnije, pred Drugom je gimnazijom postrojio više od 3.000 naoružanih Jukinih vukova, što je takoðer novinarska kovanica, koju je toliko primio k srcu da je i sam na njoj insistirao. Uvijek najbolje obuèeni, momci koje je zvao svojima, u najveæem su broju sluèajeva od svoje komande imali upravo to - logistièku opskrbu. Što je za Sarajevo toga vakta bilo premija: neki od njih spavali su izmeðu teritorijalne odbrane i èetnièkih položaja koje je dijelilo negdje jedva desetak metara. Na onom što se zove nièija zemlja. No, Jukin su štab i prilježne mu jedinice èinili upravo njegovi stari suborci: bez zavaravanja, mnogi od njih osjetili su generalsku štaku na leðima, a ni metak meðu nogama nije bio rijetkost. Ipak, zahvaljujuæi kamerama sa Sivog doma, koje su snimale Jukine akcije uvijek satkane od žestoke jurnjave dva-tri automobila, pjesmama koje su mu nesebièno darivali preostali sarajevski pjevaèi (Što te ruše, grade, njihova je bruka, samo nisu znali da postoji Juka), posjetama press-centru u Predsjedništvu, bitkama koje su po gradskim obroncima dobijali Bela, Eko, Vlado i njima slièni - legenda je narastala sve do fantastiènih razmjera. „Juka baca snajperiste sa nebodera”, „Juka razbija èetnike na Vracama”, „Juka zvao Sefera na kafu u hotel Ilidžu”...

Naredbu o postavljenju na dužnost komandanta Specijalnih jedinica Armije BiH, Jusufu Juki Prazini potpisao je Alija Izetbegoviæ. Ima ih koji tvrde da mu je tom prilikom rekao: „Juka, ti si prvi general koji je odbranio grad.” Zvaniènih èinova tada nije bilo, Juka se ionako veæ odavno prozvao generalom, a problemi su rasli: opet je prvi, ovaj put na listi onih kojih se treba riješiti. Pronaðena je formula - lijeèenje u inostranstvu. Put Ženeve, te jeseni 1992, Jukina supruga Žaklina i kæerka odlaze avionom UNPROFOR-a, što je svojevrsna garancija da se i Juka zadrži dovoljno daleko, ali - on se uskoro i vraæa. Novi štab pravi na Igmanu, gdje ga èeka njegov džip (prevezen preko piste); njegova dva dobermana putovala su transporterom UNPROFOR-a (psi su tako dobro bili izdresirani da su sami prešli pistu?!), te, naravno, njegova najodanija vojska - njih oko dvije stotine. Pa i nekoliko uglednih savjetnika.

Riješen da oslobodi Sarajevo, Juka je iz sela Šahbegoviæi bijelog konja dopremio u Sokoloviæ-Koloniju i naredio poseban tretman za njega: sve za paradu osloboðenim Sarajevom. Rjeèit kakav je bio, sa Igmana nije najavljivao samo pobjedu, veæ i osvetu onima što su mu se zamjerili. U meðuvremenu, na obroncima planine na kojoj bi, da je bilo uistinu strategije razaranja obruèa oko ovog grada, po svim vojnim pravilima, sjedio mozak te operacije - gomilali su se obraèuni. Taktièkom grupom komandovao je Zejnil Delaliæ, jedinicom Zulfikar Zuka Ališpago, èitavim je krajem operirao Sead Rekiæ sa raznim ovlaštenjima i dužnostima, a Vehbija Kariæ je dobio zadatak da sve to dovede u red. Šestog novembra Kariæ je dobio batine, a januara 1993. Armija BiH je krenula u svoj prvi unutarnji obraèun: poginuo je Samir Kafedžiæ Kruško, devet vojnika je ranjeno, 158 zarobljeno i sprovedeno u zatvor u Zenicu, a Juka je s ostalima uspio pobjeæi.

U pritvoru je zadržano 29 Jukinih sauèesnika, i dok su njihove majke protestirale pred Predsjedništvom RBiH, Dan Damon je objavio: „Juka Prazina pristupio HVO-u.” Iskaznice Kažnjenièke bojne Mladena Naletiliæa Tute, Juka je pokazao i Arifu Pašaliæu, tadašnjem komandantu Èetvrtog korpusa: nešto kasnije, sukobit æe se u samom Mostaru, gdje Juka definitivno prelazi na drugu obalu. Ipak, uskoro odlazi na hrvatsko primorje i potom u Liege, u Belgiji, gdje je ubijen, hicem u glavu, u automobilu u kojem se vozio sa svojim pratiocima.

Èetvorica nekadašnjih vukova odležali su svog komandanta, dobar dio vojnika kojima je komandovao ima rupe u ratnom stažu, neki su naprosto ignorirani, a nekoliko godina nakon Daytona - Zelene beretke su zatražile da i Juka bude dostojno sahranjen na Kovaèima. Ni danas prièa o Juki nije završena: njegov životni i ratni put, njegovi podvizi i grijesi razlièito se tumaèe, ali se ne demistificiraju.

Share this post


Link to post

Досије „Гласа Српске”: Страдање припадника ЈНA, српских бораца и цивила у минулом рату- „Добровољачка улица”

Новости - 26 Oct 2006 19:00:00

Трамвајску мрежу под пуним напоном маса нападача повукла на возила и тако изазвала смрт неколико припадника санитета ЈНA. Преживјеле убили припадници бошњачких „Зелених беретки” и „Патриотске лиге”

ПО већ познатом сценарију из Хрватске и Словеније, у априлу и мају 1992. године, у Сарајеву је изведена серија напада на касарне и друге објекте Југословенске народне армије, иако је по тадашњем Уставу БиХ она била једина легитимна и регуларна војна сила.

Статус ЈНA морало је и требало да буде ријешен политичким договором. Aли, све је на терену изгледало другачије.

Тако је, 1. маја 1992. године, изведен општи напад на све касарне, а 2. маја, у улици Војводе Степе у Сарајеву, муслиманске формације напале су колону санитетских возила ЈНA.

Трамвајску мрежу под пуним напоном повукли су на возила, чиме је усмрћено неколико припадника санитета, док су преживјеле убили припадници бошњачких „Зелених беретки” и „Патриотске лиге”.

Уз посредовање генерала Луиса Мекензија и Боба Дола, власти у Сарајеву и командант Друге армијске области генерал Милутин Кукањац су 3. маја 1992. године склопили споразум о мирном повлачењу из касарне на Бистрику у касарну у Лукавици, у замјену да се пусти тадашњи предсједник Предсједништва БиХ Aлија Изетбеговић, који је по доласку на аеродром Бутмир доведен у војну команду.

Међутим, када је око 13 часова почела евакуација, наоружани припадници „Зелених беретки” блокирали су и Дом ЈНA на десној обали Миљацке и отпочели напад на војну колону. На челу колоне од 25 теретних, санитетских и путничких возила била су возила генерала Кукањца и Мекензија са којим се налазио и Изетбеговић.

У тренутку када је посљедње возило изашло из круга Команде колона је пресјечена, блокирана и нападнута унакрсном ватром у Добровољачкој улици у центру Сарајева.

Првих шест возила, у којима се налазио и Изетбеговић, нападачи су пропустили и он је према ранијем договору пребачен у зграду Предсједништва БиХ.

На одсјечену колону је из свих праваца и са прозора оближњих кућа осута паљба из аутоматског оружја и противоклопних пројектила. Војници нису пружали отпор већ су одлагали оружје.

A онда је настао прави масакр заробљених војника, од којих су многи убијени. Већина је спроведена у зграду ДТВ „Партизан”, Центар служби безбједности, Централни затвор и друге казамате.

У просторијама ДТВ „Партизан” заробљени војници, прије него што су размијењени или спроведени у Централни затвор, свирепо су премлаћивани. Пребијани су након што су им наредили да легну потрбушке на под, а онда их тукли гуменим палицама и другим предметима. Посебно су мучили и пребијали војнике који су били под уговором или су били резервисти.

О том злочину бивши командант Друге армијске области генерал Милутин Кукањац у својим сјећањима записао је сљедеће:

- У току преговора 3. маја 1992. године око нашег изласка из града имали смо много проблема везаних за пуштање Изетбеговића и излазак колоне. Представник Европске заједнице Португалац Переира инсистирао је да Изетбеговић и ја дођемо у команду УНПРОФОР-а како бисмо преговарали. Циљ је био „ослободити” Изетбеговића а мене би, наравно, муслимани заробили. Није било тешко погодити шта би се даље догодило.

Генерал Кукањац се сјећа да је његово неприхватање разљутило Португалца за којег вјерује да је „одиграо нечасну улогу око напада на колону у Добровољачкој”.

- С друге стране, генерал Луис Мекензи био је частан човјек. Искрено је желио наш безболан излазак ван града. Евентуално одустајање од плана размјене било је веома опасно, јер се никако не смије испустити из вида чињеница да су Aлију „подметнули” да га ликвидирамо - сматра Кукањац.

Када је чуо да је колона прекинута, генерал Мекензи је покушао да то провјери, али му муслимански војници и полицајци нису дозволили да прође барикаде. Тада је, међутим, био свједок заробљавања припадника ЈНA, међу њима и начелника санитета доктора Будимира Радуловића.

Супруга убијеног доктора тврди да је њеног мужа „убио Зоран Чегар, један од замјеника Драгана Викића, тадашњег команданта специјалне полиције”.

- Од војника који је возио санитетско возило, гдје се налазио мој супруг, сазнала сам да је то возило било на крају колоне и да је било обиљежено Црвеним крстом. Муслимански војници су опколили возило. Тражили су да сви напусте возило и предају оружје. Када су изашли, зачула се команда „пали”. Тада је убијен мој муж, пуковник Сокић и жена по имену Милица - свједочи Радуловићева супруга.

Свједок, који је као грађанско лице и био на служби у тадашњој ЈНA, кренуо је да превезе повријеђеног војника у санитетском возилу али је и сам био заробљен.

- Руке су ми чврсто везали лисицама. Одвели су ме у просторије Скупштине града, све вријеме ме немилосрдно ударајући кундаком по врату и леђима. Одатле су ме пребацили у републичко Министарство унутрашњих послова, гдје су ме Викићеви специјалци тукли и ударали главом о зид - испричао је овај човјек. - Претресли су ме и одузели 2.400 немачких марака, а онда ме одвезли у Штаб ТО. Ту ме је дочекао пуковник ЈНA Вехбија Кадрић. Пред њим сам за сарајевску телевизију морао да кажем оно што ми је претходно наређено. Тад сам под пријетњом рекао: „Припадници ЈНA су први отворили ватру на Викићеве специјалце. ЈНA наоружава четнике, снајперисти пуцају из Војне болнице на Маријин двору по цивилима, војници ЈНA пуцају на Унисов небодер гдје се налази штаб ТО, а у Војној болници има 20 снајпериста”.

Поред Ејупа Ганића, „запажену ролу” у Добровољачкој имао је генерал Јован Дивјак. Њих двојица су предложили генералу Кукањцу да ослободе Изетбеговића у замјену за безбједно извлачење припадника ЈНA из Сарајева.

Споразум нису поштовали...

Ни до данас нису пронађена тијела 34 војника убијена у Добровољачкој улици...

„Заги” и „Пушач”

Служба везе бивше ЈНA током масакра у Добровољачкој улици снимала је разговоре између нападача и њихових наредбодаваца.

Ејуп Ганић и Стјепан Кљујић, чланови тадашњег крњег Предсједништва БиХ, директно су надзирали излазак колоне ЈНA из Команде Друге војне области. Наређења је издавао Ганић преко особе под шифром „Заги”, а конспиративно име Кљујића у систему радио-веза било је „Пушач”.

Кривична пријава

Центар јавне безбједности Источно Сарајево је лани, 27. априла, поднио тамошњем Окружном тужилаштву извјештај као допуну кривичне пријаве од 29. маја 1996. године против 15 лица за која постоји основа сумње да су 2. и 3. маја 1992. године, у Добровољачкој улици у Сарајеву, починили ратни злочин у којем су убијена 42, рањено 73 а заробљено 215 припадника ЈНA.

Извјештај садржи 45 страница текста, а у 122 прилога уз извјештај је достављено 117 докумената са око 470 страница, три фоно- записа, два ЦД-а с пресретнутим разговорима и два видео-записа.

Share this post


Link to post

Сјећање на страдале Србе у околини Рогатице

БЕОГРАД, 19. ЈУНА - На данашњи дан 1992. године припадници Армије БиХ побили су 11 Срба, житеља Рогатице и околних села, из одмазде стријељали осам затвореника у логору Рабић у Дервенти и побили четири Србина у мјесту Хумилиштани (или Потоци) у мостарској општини - наводи директор београдског Центра за истраживање злочина над српским народом Миливоје Иванишевић у тексту објављеном у "Гласу јаваности" .

У Рогатици и околини на данашњи дан прије 15 година више Срба је повријеђено, протјерано, имовина им је опљачкана, спаљена и разорена, а оскрнављени су и вјерски објекти.

Жртве су: Мирослав (Љубо) Јовичић (1958), Милорад (Милија) Лошић (1954), Саво (Ристо) Лошић (1965), Милан (Миломир) Марјановић (1959), Ненад (Витомир) Миличевић (1963), Добрислав (Дојчило) Миличевић (1960), Витомир (Борисав) Нешковић (952), Томислав (Весо) Рајак ( 1958), Славиша (Десимир) Самарџија ( 1971), Божидар (Васо) Симсија (1935) и Милован (Перо) Стјепановић (1955).

На данашњи дан 1992. године муслиманско-хрватске војне власти побиле су осам затвореника логора Рабић у Дервенти у знак одмазде због бијега неколико затвореника - наводи Иванишевић.

Овај логоро служио је за затворање Срба, које су користили као живи штит у оружаним акцијима против Срба или за копање ровова за потребе Армије БиХ.

Жртве су: Милорад (Милош) Гуњевић (1959) из Дервенте; Миро (Петар) Јовичић ( 1965) из Кулина-Дервента; Ненад (Илија) Панзаловић ( 1955), из Доње Церине, Раде (Стојко) Бокур ( 1942) и његов син Жељко (1962), Саво (Вид) Павловић ( 1956) из Чардака-Дервента, Вујадин (Радивоје) Љубојевић (1963) и Драган (Здравко) Грбић (1970).

Иванишевић пише да је у Хумилишанима, или Потоцима, код Мостара 19. и 20. јуна 1992. године убијено четворо мјештана Срба, а остали су постали таоци и подрвгнути суровом режиму окупације: пљачки, затворима, концетрационим логорима, злостављању свих врста.

Напад и окупацију српског дијела села заједнички су организовали и извели припадници муслиманских оружаних формација, изниклих из некада илегалне Патриотске лиге народа, удружене хрватско-муслиманске јединице познате као Хрватске одбрамбедне снаге и хрватске формације Збора народне гарде. У вријеме напада званично су били снаге Армије БиХ.

Жртве су: Велимир (Павле) Бојанић (1955), Милан (Драгутин) Бојанић (1956), Жарко (Славко) Вукосав ( 1958) и Славко (Ћетко) Вукосав-Дука (1934) - наводи Иванишевић.

У овом селу прије рата живјело је 670 Срба, 199 Хрвата, 890 муслимана, седам Југословена и 11 осталих. (СРНА)

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

19.06.2007

Share this post


Link to post

001437qb5.jpg

Бивши официр Aл каиде свједочи против Расима Делића

БЕОГРАД, 26. ЈУНА (СРНА) - Бивши официр Ал каиде Али Хамад рекао је да ће се наредног мјесеца појавити у Хашком трибуналу као свједок на суђењу у поступку против ратног команданта Главног штаба Армије БиХ Расима Делића.

Хамад, који се у БиХ борио као муџахедин, прецизирао је да ће у Хагу да свједочи о муџахединима, о њиховим злочинима над српским и хрватским народом и да су били под контролом Армије БиХ.

"Не желим да ме свијет памти по злу. Ја сам прво причао о својим грешкама, причао сам о Ал каиди, о међународном тероризму. Написао сам књигу и говорио о грешкама других. Они покушавају да криве само странце који су дошли да се боре за ову државу као да су сами дошли овдје и као да нису били под контролом Армије БиХ. То није истина. Да нисмо били примљени овдје, не бисмо могли ни доћи", рекао је Хамад за "Глас јавности".

Али Хамад каже да он није поставио аутомобилску бомбу у Мостару, због чега је осуђен на затворску казну, и да сумња да је то урадио један његов "бивши колега из Ал каиде", са којим се заједно борио у БиХ.

"У једном тренутку полиција је тражила да га ухапси, али је он имао своје људе у полицији који су му дојавили, па је побјегао. Инспектори су ми чак током испитивања рекли да имају довољно доказа да је он то урадио", рекао је Хамад.

Али Хамад служи у Зеници 12-годишњу затворску казну на коју је осуђен због постављања аутомобилске бомбе 18. септембра 1997. године недалеко од некадашње хрватске полицијске станице у западном дијелу Мостара.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

26.06.2007

Share this post


Link to post

Помен настрадалим Србима из Брежана код Сребренице

СРЕБРЕНИЦА, 30. ЈУН - Секретар Борачке организције Сребреница Милош Миловановић данас је, поводом петнаестодишњице страдања српских цивила и војника у сребреничком селу Брежани, затражио од власти Републике Српске и Тужилаштва БиХ да буду покренуте истраге и процесуирани одговорни за злочине над сребреничким Србима.

"Одговара се само на злочине над Бошњацима. А за злочине над око 3.000 убијених српских цивила и војника у и око Срербенице, па и ове у Брежанима, који су на разне начине мучени и спаљивани, још нико није одговарао", рекао је Миловановић током обиљежавања годишњице страдања 32 српска цивила и војника из овог села.

Он је упитао да ли је Суд БиХ формиран само да суди Србима или свима који су починили злочине. "Ако није тако, онда нека то својим радом и докаже", поручио је Миловановић.

Локални парох служио је парастос жртвама, које су страдале у нападу муслиманских снага из околних села и Сребренице 30. јуна 1992. године.

Помену и парастосу страдалим Брежанцима присуствовало је око 200 мјештана, родбине и пријетеља, сабораца, српских одборника у Скупштини општине Сребреница, те делегације борачких организација Сребренице, Скелана и Братунца.

Након парастоса, код спомен -биљежја прислужене су свијеће и положено цвијеће.

Муслиманске снаге из Сребренице и околних села 30. јуна 1992. године упале су у село Брежане, које је имало око 50 домаћинстава, побивши све становнике који нису успјели побјећи. Село је опљачкано и попаљено.

Преживјели Брежанци свједоче да су припадници муслиманских снага Видоја Лазића живог приковали на крст, док су неке цивиле, међу којима Достану и глувонијему Кристину Лазић, запалили живе у кућама.

Посмртни остаци неких од убијених Брежанаца, међу којима и 88-годишњег Станка Милошевића, још нису пронађени.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

30.06.2007

Share this post


Link to post

Идентификовано девет бораца и цивила несталих током рата

БАЊАЛУКА, 3. ЈУЛА (СРНА) - Канцеларија за тражење несталих и заробљених лица Републике Српске (РС) у Источном Сарајеву саопштила је да је јуче идентификовано девет бораца Војске РС и цивила који су нестали од 1992. до 1995. године.

Идентификовани су војници Душан (Пере) Честић рођен 1938. године у Шековићима, нестао 22. новембра у логору Церска, општина Милићи, а ексхумиран у септембру 2006. године у селу Међаши у општини Милићи и Миломир (Мирка) Петровић, рођен 1951. године у Подравању у општини Сребреница, нестао 24. септембра 1992. године из родног мјеста, ексхумиран у јуну 2004. године у Митровића Брду у општини Сребреница.

Идентификован је и војник Миломир (Илије) Драгичевић рођен 1946. године у Брежанима у општини Сребреница, нестао у јуну 1992. године у мјесту рођења, ексхумиран у новембру 2006. године у Сребреници.

Идентификовани су цивили Тодор (Ристе) Гогић, рођен 1940. године у Хаџићима, нестао у септембру 1992. године у мјесту Врапчићи у општини Хаџићи, ексхумиран у децембру 2006. године у Копњану у општини Хаџићи и Никола (Милана) Гогић, рођен 1920. године у Хаџићима, нестао у јуну 1992. године у Врапчићима у општини Хаџићи, ексхумиран 2006. године у Копњану у општини Хаџићи.

Идентификован је и цивил Љубиша (Боже) Петровић, рођен 1960. године у Зворнику, нестао у септембру 1993. године у Пазарићу у Дому за ретардирану дјецу у општини Хаџићи, ексхумниран у октобру 2006. године у Доњим Миљевићима у општини Источно Ново Сарајево.

Идентификовани су и цивили Драгослав (Васе) Куљанин рођен 1969. године у Коњицу, нестао у мају 1992. у Брадини у општини Коњиц, ексхумиран у Глоговици у општини Бусовача, Мирко (Илије) Крављача рођен 1905. године у Пресјеници у општини Трново, нестао у јуну 1992. године у мјесту Пожар код Пресјенице у истој општини, ексхумиран у августу 2005. у истом мјесту.

Идентификована је и цивил Коса (Љубинка) Крављача, рођена 1922. године у Калиновику, нестала у мјесту Пожар код Пресјенице у општини Трново, гдје је и ексхумирана у августу 2005. године.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

03.07.2007

Share this post


Link to post

Hronologija, prvi deo

Stradanje srpskih porodica u Bosni

4px0or5.jpg

Ove godine æe se "slaviti" desetogodišnjica završetka rata u Bosni i Hercegovini. U okviru tog jubileja naæiæe se u centru pažnje svetske javnosti pre svega dva dogaðaja – pad Srebrenice i Dejtonski sporazum. Ovom hronologijom, koju je ekskluzivno za Korene zastavio Milivoje Ivaniševic, direktor Centra za istraživanje zloèina nad srpskom narodom u Bosni, želimo da potsetimo na jednu užasnu i preæutanu dimenziju rata u BiH – ubijanje i gašenje celih srpskih porodica

Piše: Milivoje Ivaniševiæ

Otvorene egzekucije nad Srbima Broda poèele su 25. marta 1992. u ranim jutarnjim èasovima kada su brutalno, bez neposrednog povoda, ubijena tri lica srpske nacionalnosti. Njihova kuæa je razorena i zapaljena. Zloèin izvršila grupa hrvatskih ekstremista, èlanova Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), i time, u dobroj meri, najavili naredne dogaðaje i period nastupajuèeg prvenstveno hrvatskog, ali i muslimanskog, terora nad srpskim narodom i njegovom imovinom u Brodu i ovom delu bosanske Posavine.

Žrtve: 1) Andrija (Petar) Martiæ, 1935; njegov sin 2) Momir (Andrija) Martiæ, 1961. i 3) Duško (Milan) Dujaniæ, 1967. Tom prilikom teško su povreðeni Momirova supruga Merima (dev. Kondžiæ) i Branko Dujaniæ.

Prilikom napada 26. marta 1992. ubijeno devet meštana srpske nacionalnosti sela Sijekovac. Srpska pravoslavna crkva Svete Ognjene Marije, porušena u Drugom svetskom ratu od muslimana i Hrvata ovog kraja, obnovljena tek 1970, ponovo je razorena.

Žrtve: 1) Jovan (Vaso) Zeèeviæ, 1920. i njegova tri sina: 2) Milan (Jovan) Zeèeviæ, 1950; 3) Petar (Jovan) Zeèeviæ, 1953. i 4) Vaso (Jovan) Zeèeviæ, 1958; 5) Luka (Ilija) Miloševiæ, 1943. i njegovi sinovi 6) Željko (Luka) Miloševiæ, 1968. i 7) Dragan (Luka) Miloševiæ, 1974.

Donji Malovan, opština Kupres, èisto srpsko selo (Srba 398), našlo se na udaru i stradalo u masovnoj i neoèekivanoj oružanoj invaziji na Kuprešku visoravan, Bosnu i Hercegovinu i SFRJ od strane regularnih vojnih jedinica Republike Hrvatske i hrvatsko-muslimanskih paravojnih i parapolicijskih ilegalnih formacija osnovanih u BiH (pripadnika “Zelenih beretki”, “Patriotske lige”, ZNG i HOS) 3. aprila 1992. Tom prilikom na veoma surov naèin ubijeno više civilnih lica, pogotovo muškaraca iz srpske porodice Duvnjak.

Žrtve: 1) Duvnjak (Mitar) Miloš, 1925. i njegov sin 2) Duvnjak (Miloš) Mitar, 1967; 3) Duvnjak (Dane) Mitar, 1940; 4) Duvnjak (Simo) Svetozar, 1962; 5) Duvnjak (Simo) Dušan-Palaèinak, 1967; 6) Duvnjak (Vlado) Milan, 1936; 7) Duvnjak (Dragun) Darinka, 1935; 8) Duvnjak (Aæim) Vlado, 1907; 9) Duvnjak (Luka) Marinko, 1922; 10) Kalniæ (Pero) Niko, 1956; 11) Živko (Jovo) Maksimoviæ, 1966.

Èardak i Jasikovaèa, prigradska susedna srpska naselja opštinskog centra i grada Derventa koje su hrvatsko-muslimanske snage Armije BiH opkolile i poèele da napadaju i granatiraju 15.-16. aprila 1992. U akciji uèestvovalo nekoliko stotina Hrvata i muslimana uglavnom dobrovoljaca, pripadnika Armije BiH iz ove i susednih opština, uz snažnu podršku teškog naoružanja koje su iz Republike Hrvatske dovezli pripadnici regularnih oružanih snaga ove nekadašnje jugoslovenske republike. Dana 25-26. aprila 1992. nekoliko grupa žena i dece uspelo da se spase preko reke Ukrine i da preðe na srpsku teritoriju. I pored toga veliki broj meštana je ubijen ili završio u logorima za Srbe koji su otvoreni na više mesta u opštini u samom gradu. Pogotovu u perifernim naseljima Èardak i Jasikovaèa ubijeno je više desetina osoba srpske nacionalnosti. Mnoge žrtve masakrirane i spaljene u svojim kuæama. Ekshumacija stradalnika izvršena u masovnoj grobnici na groblju u Modranu 18. decembra i u zajednièkoj grobnici naselja Èardak izmeðu 21. i 23. decembra 1992. godine.

Žrtve: 1) Veljko (Pavo) Lazareviæ, 1947, njegova supruga 2) Mirjana (Vlajko) Lazareviæ, 1950. i njihov sin 3) Duško (Veljko) Lazareviæ, 1972.

Derventa, centar grada, 24. april 1992. Dobar deo naselja velikog dela bosanske Posavine, pogotovo gradove i opštinske centre, okupirale su hrvatske vojne formacije pristigle iz susedne države kojima su se pridružile ranije ilegalno formirane razne paravojne i parapolicijske jedinice sastavljene od Hrvata i muslimana iz tog dela Bosne. Teror nad Srbima poèeo je da besni kao što je besneo nad Srbima i Jevrejima u vreme nemaèke okupacije i Paveliæeve Nezavisne Države Hrvatske. Srpsko stanovništvo našlo se bez elementarne fizièke ili pravne zaštite, prepušteno na milost i nemilost predstavnika novih vlasti. U Derventi, kao i u ostalim gradovima, progoni nad Srbima završavaju se ili ubistvima ili hapšenjima i odvoðenjem u koncetracione logore. Porodica Save Živkoviæa likvidirana je u vlastitoj kuæi na veoma surov naèin.

Žrtve: 1) Goran (Savo) Živkoviæ, 1977, njegova majka 2) Jelena (Rade) Živkoviæ, 1944. i otac Savo (Boško) Živkoviæ, 1946.

Bihaæ - gradsko naselje (Srba 8.212, Hrvata 4.797, muslimana 27.757, jugoslovena 3.961, ostalih 1.080). U pogromu lica srpske nacionalnosti, koji je poèeo još za vreme sukoba u Hrvatskoj i pre nego što je BiH dobila meðunarodno priznanje kao samostalna država, nepoznatog datuma aprila meseca poèeli su, uglavnom u noænim èasovima, Srbi da nestaju. Neki su prinudno iseljavani iz svojih stanova i puštani na slobodnu srpsku teritoriju, neki su odvoðeni u logore, a nekima se izgubio svaki trag. U svim tim sluèajevima opljaèkana je njihova imovina.Tragedija se dogodila jedne noæi kada je u svojoj kuæi stradao Milan Jariæ i nekoliko njegovih najbližih. Sve je podseèalo na ustaške racije u veèim gradovima i tajna ubistva za vreme vladavine Ante Paveliæa i postojanja njegove NDH. Tada je za takve sluèajeve vladala poznata krilatica: “Pojeo ih mrak”. U Bihaæu je u istom vremenskom periodu uništena i srpska pravoslavna crkava Svete Trojice i parohijski dom.

Žrtve: 1) Milan Jariæ, 1927; 2) Tihomir (Milan) Jariæ, 1971; 3) Vitomir (Milan) Jariæ, 1970; 4) Rosa (Ðuro) Vuksanoviæ, 1933.

Zebina Šuma, opština Srbinje, muslimansko selo sa malim brojem izolovanih srpskih porodica (muslimana 414, Srba 15). Masakr koji su izvršili naoružani muslimani, pripadnici tzv. Zelenih beretki, u stvari Armije BiH, dogodio se 3. maja 1992. i tada su u svojoj kuæi ubijena tri èlana porodice Fuštar, srpske nacionalnosti. Njihova imovina opljaèkana, a kuæa spaljena. Tela pokojnika pronaðena ugljenisana na zgarištu kuæe nakon pet dana, 8. maja 1992, a narednog dana identifikovana od nadležnih organa opštine.

Žrtve: 1) Jela Fuštar, 1924, njen suprug 2) Vlado (Pero) Fuštar, 1926. i njihov sin 3) Mile (Vlado) Fuštar, 1966.

Krièanovo, dosta veliko posavsko selo u opštini Srpski Brod nastanjeno pretežno meštanima hrvatske nacionalnosti sa malim brojem pripadnika drugih naroda (Hrvata 900, muslimana 8, Srba 45 i Jugoslovena 48). Zloèin se dogodio 5. maja 1992. kada je u srpskom delu sela, u stambenoj zgradi Žarka Tomièeviæa, koji je sticajem sluèajnih okolnosti bio otsutan, masakrirano pet lica ovog srpskog domaæinstva. Prepad na njihovu kuæu i imanje izvršili pretežno meštani pripadnici lokalnih hrvatskih i muslimanskih oružanih jedinica iz sastava promuslimanske Armije BiH i Hrvatskog vijeæa obrane. Tom prilikom su pred kuæom u dvorištu hladnim oružjem, uglavnom noževima, poubijani svi èlanovi porodice Tomièeviæ koji su se zatekli u kuæi. Imovina opljaèkana i uništena.

Žrtve: 1) Darinka (Vido) Tomièeviæ, 1941; 2) Ruža (Dušan) Tomièeviæ, 1932; 3) Nedeljko (Savo) Tomièeviæ, 1935; 4) Dragutin (Spasoje) Tomièeviæ, 1934; 5) Marko (Trivo) Tomièeviæ, 1931.

Blace, malo selo u opštini Konjic, (21 stanovnik srpske nacionalnosti) napadnuto 15. maja 1992. od domaæih hrvatsko-muslimanskih oružanih formacija, pripadnika Armije BiH. Reè je o nameri i davno utvrðenom planu da se po svaku cenu ovaj deo Hercegovine etnièki oèisti od srpskog stanovništva. Na tim prostorima Hercegovine veæ je uveliko egzistirala nova, prevashodno hrvatska, državna tvorevina proklamovana kao Herceg-Bosna. Prilikom napada na Blace, tipièno planinsko selo na planini Bjelašnici, uz desnu obalu reèice Rakitnice, ubijeno je, na veoma bestijalan naèin, više nedužnih žena i starijih muškaraca. Nekoliko uhvaèenih meštana oterano u logore. U napadu je uèestvovala i poznata specijalna jedinica “Akrepi”. Sva imovina meštana sela Blace opljaèkana, spaljena i uništena. Na srpskom pravoslavnom groblju srušena crkvena kapela.

Žrtve: 1) Jelka (Mirko) Goluboviæ, 1910; 2) Manojlo (Jovo) Goluboviæ, 1912; 3) Radojka (Šæepo) Goluboviæ, 1915; 4) Spasenija (Simo) Goluboviæ, 1916; 5) Jelka (Simo) Kilibarda, 1912; 6) Milica (Jakov) Kilibarda, 1912; 7) Ana (Lazar) Kuljanin, 1908; 8) Danica (Spasoje) Kuljanin, 1910; 9) Milka Goluboviæ; 10) Cvija (Marko) Kilibarda, 1912.

Vitkoviæi, jedno od najveèih sela u kome su muslimani skoro duplo brojniji od Srba (Srba 372, muslimana 629, jugoslovena 47, ostalih 25) i srpski zaselak Crkvine u opštini Goražde uništeni i istovremeno etnièki oèišæeni od svojih srpskih starosedelaca 20. maja 1992. i u nekoliko narednih dana. Ubistva meštana i njihovih gostiju izvršena prilikom napada, i još više posle racije, u logorima od kojih je posebno poznat logor, u stvari odredište za likvidaciju Srba ne samo Vitkoviæi i Crkvina, veæ i ostalih naselja, pa i iz samog grada, smešten u nekadašnjem Zadružnom domu. U višednevnom pogromu ubijeni su skoro i svi èlanovi srpske porodice Deliæ i njihovi roðaci.

Žrtve: 1) Jovo (Vlado) Deliæ, 1947. i njegova braæa 2) Nikola (Vlado) Deliæ, 1943; 3) Novica (Vlado) Deliæ, 1939; 4) Radivoje (Vlado) Deliæ-Rade, 1952. njihov sinovac koji nije živeo u Crkvinama 5) Danilo (Danilo) Deliæ-Dane, 1960; zetovi 6) Ljubo (Pero) Matoviæ, 1934. i 7) Milutin (Tomo) Pejoviæ, 1937.

Kasatiæi, ovo selo pripada opštini Hadžiæi, jednoj od deset sarajevskih opština. Reè je o veæem mešovitom selu sa nešto znatnijim, ali ne i dominantnim, brojem muslimana (Srba 129, Hrvata 1, muslimana 185). Napad na srpski deo sela, ustvari na zaselak Miloševiæi, izvršen iznenada 24. maja 1992. od strane neprimerno velikog broja pripadnika Armije BiH regrutovanih pretežno iz ovog, a izvesni broj njih i iz okolnih muslimanskih mesta. Njihov jedini zadatak je bio istrebljenje i proterivanje srpskog stanovništva iz ovog sela, iz opštine i sa podruèja Sarajeva. Po upadu i zaposedanju naselja u vlastitoj kuæi masakrirana jedna od brojnijih srpskih porodica po kojoj ovaj zaselak i nosi ime. Njihova imovina opljaèkana i preneta u muslimanski deo sela, a ostatak spaljen i razoren.

Žrtve: 2) Aco (Dejan) Miloševiæ,1952; 2) Dejan (Nikola) Miloševiæ, 1924; 3) Ilija (Ilija) Miloševiæ, 1941; 4) Jovanka (Simo) Miloševiæ, 1929. i 5) Srðan (Gavro) Miloševiæ, 1968, slep mladiæ, i 6) Goran (Radenko) Todoroviæ, 1968.

Kladanj, ili bolje reèi opkoljena srpska sela Vranoviæi (Srba 148, Jugoslovena 2), Mladovo (Srba 62, Jugoslovena 2), Olovci (Srba 221, Jugoslovena 1), Brdijelji (Srba 90), Obrèevci (Srba 101) iz opštine Kladanj, kao i srpski deo sela Brnjice (Srba 312, muslimana 498) iz opštine Živinice. Tu se slegao i veliki broj Srba koji su izbegli iz susedne opštine Olovo, kao i samog opštinskog centra Kladnja, ukupno oko 2.500 duša, napadnuti 25. maja 1992. od strane veoma brojnih i dobro naoružanih formacija Armije BiH, regrutovanih kako u samom Kladanju, tako i u Živinicama, Olovu, Tuzli i muslimanskim i hrvatskim naseljima ostalih okolnih opština. Prilikom ovog nièim izazvanog napada ubijeno više lica srpske nacionalnosti, znatan broj njih pohvatan u svojim kuæama i u poljima za vreme uobièajenih proljetnih poljoprivrednih radova i odveden u muslimanske logore Kladnja i drugih opština pod kontrolom muslimanskih i hrvatskih vlasti. Mnogima od njih izgubio se svaki trag i još od tada njihove porodice oèekuju najgore vesti. (Takva sudbina zadesila je Dragana Remetiæa, Dragana Zoranoviæa, Vojka Balotiæa i Vojislava Balotiæa.) Žrtve ovog pokolja u najveèem broju su starije osobe i osobe koje nisu imale moguænosti da se blagovremeno sklone na slobodnu srpsku teritoriju. Zahvaljujuæi žilavom otporu koji su dva dana pružali meštani napadnutih sela najveèi broj stanovnika izvukao se na teritoriju susednih opština Šekoviæi i Zvornik. Posle osvajanja navedenih sela napadaèi i njihovi roðaci odneli su sve što se moglo odneti, opljaèkali kuæe, obore i stoku, a nepokretnu imovinu (stambene zgrade, staje, ambare, i dr.) razorili i spalili. Gotovo u isto vreme u samom gradu uništili pravoslavnu crkvu Sveti Dimitrije, a parohijsko-svetosavski dom opljaèkali i spalili.

Žrtve: 1) Jovan Ðeriæ, 1912. i njegova supruga 2) Rajka Ðeriæ, 1918. i njihov sin 3) Budimir (Jovan) Ðeriæ, 1949; 4) Mioljka Škiljeviæ, 1914; 5) Èedo (Laza) Škiljeviæ, 1939. i njegov brat: 6) Milorad (Lazar) Škiljeviæ, 1947; 7) Ilija (Pero) Aleksiæ, 1921. i njegov nepokretan sin 8) Ignjat (Ilija) Aleksiæ, 1954; 9) Rajko (Zora) Aleksiæ, 1947.

Ðubrani, malo srpsko naselje u opštini Mostar, zaposele 25. maja 1992. dobro naoružane regularne oružane formacije, pristigle iz susedne Republike Hrvatske, u saradnji sa lokalnim jedinicama tzv. Herceg-Bosne regrutovanim od muslimanskog i hrvatskog stanovništva Mostara i okoline. Prilikom zaposedanja i okupacije naselja ubijene dve ženske i jedna muška osoba srpske nacionalnosti koje su ostale u svojim kuæama i nisu htele, ili nisu mogle, da napuste selo. Njihova, kao i ostala srpska pokretna imovina, opljaèkana a nepokretna uništena.

Žrtve: 1) Dragica Janjiæ; 2) Risto (Drago) Janjiæ, 1942; 3) Strahilo (Miæo) Janjiæ, 1950, svi iz zaseoka Kruševica.

Gornja Bukovica, na teritoriji opštine Goražde jedno od veoma malih brdsko-planinskih siromašnih sela sa mešovitim sastavom stanovništva, ali i znatnom muslimanskom veæinom (muslimana 30, Srba 13). Napad na srpski deo seoceta muslimani iz sastava oružanih formacija Armije BiH, uglavnom dobrovoljci iz ovog kraja, izvršili 27. maja 1992. i tom prilikom uništili gotovo sve srpsko što su zatekli, od ljudi, bez obzira na uzrast ili pol, do njihove imovine. Veèina meštana srpske nacionalnosti poubijana. Imovina i stoèni fond žrtava i malog broja izbeglih Srba opljaèkani i preneti u muslimanske kuæe. Nepokretna imovina i ono što se nije moglo opljaèkati i odneti razoreno i popaljeno. Tela veèine pokojnika ugljenisana, spaljena u kuæama u kojima su i ubijeni.

Žrtve: 1) Božana (Ðorðe) Vukašinoviæ, 1922; 2) Veljko (Dimitrije) Vukašinoviæ, 1920; 3) Vukašin (Petar) Vukašinoviæ, 1902; 4) Grozda (Vujadin) Vukašinoviæ, 1936; 5) Danica (Božo) Vukašinoviæ, 1922; 6) Jovanka (Gavro) Vukašinoviæ, 1932. i njen suprug 7) Miloš (Neðo) Vukašinoviæa, 1928; 8) Milorad (Todor) Vukašinoviæ, 1914.

Rastovci, u ovom selu iz opštine Novi Travnik (pre toga Pucarevo), u kome dominantnu veèinu èine Hrvati u odnosu na Srbe i muslimane (Hrvata 543, muslimana 39, Srba 13) iz verskih i nacionalnih motiva, ubijena tri nedužna mlada èoveka, civila srpske nacionalnosti iz porodice Mediæ vatrenim oružjem 30. maja 1992. Ubistvo izvršili naoružani lokalni uniformisani pripadnici Armije BiH.

Žrtve: 1) Simo Mediæ, roð. 1968; 2) Dragan Mediæ, 1970. i 3) Mlaðan Mediæ, 1974.

Milje, (opština Trnovo-Sarajevo), liliputanski malo i dosta zabaèeno srpsko selo (stanovnika 18) napadnuto i držano pod okupacijom, kao i Trebeèaj, od 30. maja do 16. juna 1992.

Sudbina Srba koji su se zatekli u selu u svemu je ista kao i sudbina Srba Trebeèaja. Meštani su zlostavljani, ponižavani, prebijani, a mnogi ubijani na veoma surov naèin. Tela pronaðenih stradalnika ugljenisana. Reè je iskljuèivo o veoma starim osobama srpske nacionalnosti. Njihova imovina opljaèkana i uništena. Zloèin poèinili pripadnici muslimansko-hrvatskih formacija Armije BiH, regrutovani uglavnom sa podruèja Sarajeva. Tela pokojnika sahranjena tek nakon izvesnog vremena i posle povratka VRS i srpskog stanovništva u ovaj kraj.

Žrtve: 1) Ljeposava Vitkoviæ, 1921; 2) Draginja Vitkoviæ, 1922; 3) Cvija (Vido) Vitkoviæ, 1924. i 4) Boriša (Aleksa) Ivanoviæ, 1912.

Breza, urbani deo grada. Od poèetka ratnih sukoba u BiH do uspostave mira, odnosno sklapanja Dejtonskog sporazuma, Breza je bila i ostala u posedu muslimanskih vlasti. Usled toga mnoge èinjenice o sudbini i stradanju Srba u ovoj opštini, kao i u ostalim opštinama pod vlašæu muslimansko-hrvatske federacije, još uvek su nedostupne struènim službama koje se bave ovim poslom, a time i javnosti. To lokalne vlasti u Brezi godinama dosta efikasno prikrivaju, posebno na užem gradskom podruèju. Ipak, jedan od više zloèina izvršenih nad Srbima u Brezi nije ostao prikriven pred lokalnom javnošæu. Nepoznatog datuma meseca maja 1992. u naselju Branjevac ubijeni su i spaljeni u vlastitoj kuæi majka i njeni sinovi blizanci, još skoro bebe od svega osamnaest meseci. Njihov otac u vreme zloèina nalazio se zatvoren, nemoæan i prebijan u nekom od brojnih logora za Srbe. U to vreme u centru grada uništen je i srpski pravoslavni hram Sveti Prokopije.

Žrtve: 1) Slaðana Aðiæ, 1969. i njena deca blizanci 2) Snježana (Radisav) Aðiæ, 1990. i 3) Siniša (Radisav) Aðiæ, 1990.

Oparci, srpski zaselak muslimanskog sela Brezovice, opština Srebrenica, u kome muslimani veæ duže vremena èine veæinsko stanovništvo (Srba 64, muslimana 462). Stanovnici ovog srpskog zaseoka napadnuti su 1. juna 1992. od svojih suseda iz samog sela Brezovice, kao i naoružanih meštana iz okolnih muslimanskih sela srebrenièke i bratunaèke opštine, boraca Armije BiH. U napadu ubijeno šest starijih meštana srpske nacionalnosti koji nisu mogli ili nisu hteli da blagovremeno napuste svoje domove. Sva srpska imovina u selu je opljaèkana, a 22 kuæe spaljene i uništene. Imovinu i stoku zaseoka Oparci razneli u svoja domaæinstva muslimanske porodice iz sela Brezovice: žene, deca i roditelji boraca koji su uèestvovali u napadu. Ostatak imovine, ono što se nije moglo odneti, zgrade i ostali objekti, razoreni i spaljeni.

Žrtve: 1) Iliæ (Dragutina) Dragiæ, 1939; 2) Iliæ (Momèila) Ratko, 1942; 3) Iliæ (Momèila) Uglješa, 1939; 4) Petroviæ (Cvijetin) Živojin, 1917; 5) Petroviæ (Drago) Milorad, 1923. i 6) Petroviæ (Drago) Dikosava, 1932. Neke od navedenih žrtava su ubijene na najsuroviji naèin.

Srpski Brod, gradsko naselje. Za vreme višemeseène hrvatsko-muslimanske okupacije Srpskog Broda (ranije Bosanskog Broda) izvršen je veliki broj ubistava pojedinih lica i braènih parova srpske nacionalnosti. Prema raspoloživoj dokumentaciji u gradu je u toku trajanja ove okupacije ubijeno, pojedinaèno ili u usamljenim braènim parovima bez dece, preko sto lica, civila, srpske nacionalnosti. Ubistva su organizovali i izvršili, po neèijem nalogu ili samovoljno, iskljuèivo pripadnici legalnih vojnih i policijskih vlasti Republike BiH. Jedan od takvih zloèina je svakako svirepo i podmuklo ubistvo porodice Maèinka Branka, izvršeno 1. juna 1992. godine u njihovom stanu u ul. M. Tita br. 117.

Žrtve: 1) Mileva (Risto) Marèinko, 1926; 2) Branko (Marko) Marèinko, 1922. i njihov sin 3) Slavko (Branko) Marèinko, 1957.

Goražde, urbano gradsko naselje u kome je u toku muslimanske vladavine ovim gradom 5. juna 1992. izvršeno svirepo ubistvo više èlanova jedne od malog broja zaostalih srpskih porodica koje su silom prilika još nalazile u Goraždu. Èlanovi porodice ubijeni su u vlastitoj kuæi. Zloèin poèinili naoružani i uniformisani pripadnici muslimanske policije ili Armije BiH. Kuæa žrtava posle izvršenog zloèina opljaèkana i demolirana. Nije poznato da li su muslimanske vojne ili civilne vlasti pokrenule istragu o ovom zloèinu. Muslimani i njihovo rukovodstvo ovog grada nisu imali obzira ni prema najstarijim srednjovekovnim srpskim istorijskim i kulturnim spomenicima. Razorili srednjovekovnu pravoslavnu crkvu Svetog Muèenika Georgija iz 1446. godine i sve okolne pomoæne objekte, a srpsko groblje bagerom preorali.

Žrtve: 1) Nevenka Stojanoviæ, njen suprug 2) Mirko (Petko) Stojanoviæ-Baæo, 1971. njihov trogodišnji sin 3) nepoznato ime (Mirka) Stojanoviæ, njegov deda 4) Petko (Danilo) Stojanoviæ, 1927. i njegova supruga 5) ime nepoznato, prezime Stojanoviæ.

Lediæi, opština Trnovo-Sarajevo, veoma malo planinsko i siromašno srpsko selo (stanovnika 36) na obroncima planine Bjelašnice napadnuto, opljaèkano i spaljeno od strane hrvatsko-muslimanskih oružanih formacija Armije BiH u najveèoj meri regrutovanih sa podruèja Sarajeva. Napad izvršen u predveèerje 3. juna 1992. oko 19 èasova i trajao narednog dana skoro do svitanja. Okupacija sela, koje je u meðuvremenu pretvoreno u svojevrsan muslimanski logor za Srbe, trajala do 10. juna. U tom razdoblju na veoma surov naèin ubijeni, uglavnom masakrirani, svi meštani srpske nacionalnosti koji nisu mogli blagovremeno da pobegnu iz svojih kuæa pred razularenim muslimanskim vojnicima. Meðutim, pobijeni su i oni malobrojni koje su muslimani pronašli dok su se krili po okolnim potocima i šumama. Zajednièku grobnicu pet ženskih tela pronašli izviðaèi VRS nakon više od godinu dana, krajem novembra 1993, a patolozi utvrdili uzroke smrti, odnosno sredstva i naèin egzekucije (hladno oružje) i identifikovali žrtve. Reè je o pet starih žena iz Lediæa. Druga kolektivna egzekucija izvršena u isto vreme nad grupom izbeglih meštana koji su pokušali da se probiju prema Kalinoviku. Ovaj zloèin se dogodio blizu lokaliteta Poljice. Ukupan bilans napada na Lediæe je stravièan. Od strane muslimana pobijena je veèina stanovnika ovog sela. Samo mali broj njih je preživao pohod Armije BiH. Neki od njih su naknadno, prilikom pokušaja begstva, ubijeni na drugim usputnim lokacijama (Lenka Tešanoviæ i Stana Tešanoviæ, majka dvojice pokojnika iz spiska koji sledi: Radeta i Milenka Tešanoviæa stradale su nekoliko dana kasnije u selu Srbotina, kod Miljevine, op. Srbinje.) Selo je, kako to obièno biva posle ovakvih muslimanskih oružanih pohoda na srpska naselja, opljaèkano, popaljeno i razoreno do te mere da se konaèno gubi skoro svaki trag srpskog prisustva na tom prostoru. Napad na Lediæe i zasedu u Poljicama TV Sarajevo i ostala njihova sredstva informisanja predstavili na svoj naèin, kao veliku pobedu Armije BiH nad èetnicima, odnosno srpskim oružanim fomacijama. Tela èetiri žrtve iz porodice Tešanoviæ ekshumirana iz masovne grobnice na Javorskoj kosi tek oktobra 2001.

Žrtve: 1) Nenad (Ostoja) Vasiæ, 1931. i njegova supruga 2) Mara (Drago) Vasiæ, 1930; 3) Milenko (Milivoje) Tešanoviæ, 1960, njegova supruga 4) Nevenka (Mlaðen) Tešanoviæ, 1963. i brat 5) Rade (Milivoje) Tešanoviæ, 1964, njegova supruga 6) Vinka (Rajko) Tešanoviæ, 1965. i njihov sin od nepunih godinu dana: 7) Milan (Rade) Tešanoviæ, 1991; 8) Milorad (Drago) Tešanoviæ, 1956. i njegova deca, kæerka: 9) Danijela (Milorad) Tešanoviæ, 1980; i sin 10) Dragomir (Milorad) Tešanoviæ,1982; 11) Radojka (Miloš) Vasiæ, 1954; i njena kæi 12) Slaðana (Veljko) Sekuliæ, 1979; 13) Slavojka (Miloš) Vasiæ, 1964. 14) Savo (Ljubo) Kenjiæ, 1933; 15) Rade (Aleksa) Mijovèiæ, 1922; 16) Savka (Nikola) Vasiæ, 1914; 17); Stana Vitkoviæ, 1925; 18) Zora (Jovan) Vasiæ, 1919; 19) Milka (Danila) Vasiæ 1936; 20) Ljubica (Ðuro) Vasiæ 1908; 21) Ikonija (Lazar) Vasiæ 1900; 22) Tankosava (Aleksa) Vasiæ 1920; 23) Drago Vasiæ, 1954; 24) Nikola (Stanko) Vasiæ, 1950.

Lisoviæi, po broju stanovnika više nego liliputanski malo srpsko selo u odumiranju (svega 6 stanovnika) na desnoj obali reke Bosne, opština Trnovo-Sarajevo, muslimani, pripadnici Armije BiH, napali, okupirali i držali pod pod svojom vlašæu od 6. do 12. juna 1992. Za to vreme dve treæine meštana ovog sela surovo poubijali, uglavnom hladnim oružjem: pretežno nožem i maljem. Skromnu imovinu i stoku tih nekoliko porodica opljaèkali, a nekretnine popalili. Od tada je selo etnièki uništeno i u Lisoviæima nema uslova za život.

Žrtve: 1) Marko (Milan) Ivanoviæ, 1931; 2) Danilo (Blaško) Ivanoviæ, 1925; 3) Cvijeta (Aleksa) Ivanoviæ, 1923. i njen suprug 4) Simo (Manojlo) Ivanoviæ, 1925.

Hotonj, za lokalne uslove dosta veliko, višenacionalno, selo (opština Vogošæa-Sarajevo) u kome dominantnu skupinu èini muslimanska populacija (Hrvata 59, muslimana 2.042, Srba 800, jugoslovena 98, ostalih 50). Srpski deo sela i okolni srpski zaseoci napadnuti 8. juna 1992. od strane pripadnika Prvog korpusa Armije BiH regrutovanih sa podruèja ove i susednih sarajevskih opština. Tom prilikom ubijeno šest lica srpske nacionalnosti, od toga njih pet iz porodice Pajdakoviæ. Preživeli meštani srpske nacionalnosti spas potražili na teritoriji i u naseljima pod upravom srpskih organa vlasti. Pokretna imovina stradalih i izbeglih Srba opljaèkana, a nepokretna spaljena i uništena.

Žrtve: 1) Boško (Jovo) Pajdakoviæ, 1913, njegova supruga 2) Desa (Nikola) Pajdakoviæ, 1915; 3) Kamenko (Boro) Pajdakoviæ, 1959; 4) Milan (Ðorðe) Pajdakoviæ, 1963; 5) Milena Pajdakoviæ, 1912.

Vlahoviæi, muslimansko selo u opštini Višegrad sa svega par srpskih porodica (muslimana 141, Srba 8) u kome su naoružani meštani muslimanske veroispovesti i njihovi sauèesnici iz susednih muslimanskih sela, još ranije svrstani u oružane formacije Zelenih beretki Armije BiH, iz verskih i nacionalnih pobuda, izvršili svirepo, nièim izazvano, ubistvo tri civila iz ugledne srpske porodice Šimšiæ. Zloèin se dogodio u kasnim poslepodnevnim èasovima 9. juna 1992. dok su žrtve skupljale i dogonile stoku sa susednog pašnjaka. Njihova imovina i stoka opljaèkani, a kuæe spaljene i razorene.

Žrtve: 1) Dragomir (Momèilo) Šimšiæ, 1948, njegova supruga 2) Perka (Vitomir) Šimšiæ, 1941. i stric: 3) Božo (Obren) Šimšiæ, 1932.

Èemerno (Opština Ilijaš-Sarajevo). Najžešæi napad na ovo malo i dosta izolovano srpsko planinsko selo (Srba 13) - koje je od poèetka ratnih dejstava bilo meta èestih nasrtaja i granatiranja muslimana iz Sarajeva - pripadnici Armije BiH, izvršili 10. juna 1992. Tom prilikom stradali bezmalo svi stanovnici ovog sela, kao i njihovi branioci, od kojih su mnogi došli dobrovoljno da pomognu malobrojnu odbranu srpskog stanovništva Èemernog. Kao i u ostalim muslimanskim napadima na srpska sela sve u selu je opljaèkano, odneto u Sarajevo i okolna muslimanska sela, a što se nije moglo poneti to je popaljeno i razoreno. Pored trideset ubijenih meštana i dobrovoljaca koji su pokušali da ih odbrane, sve lica srpske nacionalnosti, još više njih je lakše i teže ranjeno ili sprovedeno u poznata muèilišta, zloglasne sarajevske logore za Srbe.

Žrtve: 1) Miloš (Aæim) Bunjevac 1955, njegova majka 2) Mirosava (Risto) Bunjevac 1926. brat 3) Ranko (Aæim) Bunjevac, 1961 i Miloševa supruga 4) Slavojka (Nikola) Bunjevac, 1957. potom 5) Ðorðo (Jovan) Bunjevac 1936, supruga 6) Koviljka (Lazar) Bunjevac, 1937. i njihov sin 7) Goran (Ðorðe) Bunjevac 1965; 8) Rajko (Jovan) Bunjevac, 1952; 9) Novko (Neðo) Æetkoviæ, 1912; 10) Spasenija Damjanoviæ-Tasa, 1935. i njene dve kæerke 11) Ranka (Milan) Damjanoviæ, 1963. i 12) Jadranka (Milan) Damjanoviæ, 1960; 13) Stanka (Mlaðen) Damjanoviæ, 1935. i njen sin 14) Zdravko (Vukašin) Damjanoviæ, 1965; 15) Manojlo (Borivoje) Ðuka, 1971; 16) Gojko (Novo) Æurðiæ, 1958; 17) Miroslav (Samojko) Jankoviæ-Miro, 1966; 18) Sreten (Tomislav) Jankoviæ, 1964; 19) Radomir (Radovan) Jevtiæ, 1957; 20) Svetozar-Triša (Mihajlo) Kapetanoviæ, 1941; 21) Ljubiša (Radoje) Lazendiæ, 1971; 22) Milovan (Miloš) Maleševiæ, 1963; 23) Žarko (Dušan) Maleševiæ, 1959; 24) Nedeljko (Slobodan) Miæiæ-Nenad, 1968; 25) Stanoje (Jovan) Mirkoviæ, 1968; 26) Miro (Milan) Pantiæ, 1969; 27) Stana (Simo) Raševiæ, 1926; 28) Milinko (Risto) Trifkoviæ, 1933. njegova žena 29) Janja (Milan) Trifkoviæ, 1941. i njihov sin 30) Rajko (Milinko) Trifkoviæ, 1979.

- nastaviæe se

Share this post


Link to post

Klali, ubijali i spalili 3.260 Srba

Masakri poèinjeni na velike pravoslavne praznike

Naser Oriæ je direktno ubio ili je odgovoran za smrt 3.260 Srba, dok je u zoni njegove odgovornosti (Srebrenica, Vlasenica, Bratunac, Skelani...) do temelja spaljeno više od 100 srpskih sela - kaže za Glas javnosti direktor Centra za istraživanje zloèina nad srpskim stanovništvom Milivoje Ivaniševiæ, autor više studija i publikacija o stradanju Srba.

Svedoèeæi o masakrima koje su poèinile muslimanske jedinice pod komandom ratnog zloèinca Nasera Oriæa, Ivaniševiæ kaže da je od pomenutog broja nevinih srpskih žrtava èak jedna treæina spaljena ili ubijena na izuzetno svirep naèin, hladnim oružjem ili tupim predmetima.

"Muslimani su najveæe masakre nad Srbima poèinili na velike pravoslavne praznike - Vidovdan, Petrovdan, Božiæ... U selima Sase i Zalazje u opštini Srebrenica, 12. jula 1992. godine ubijeno je 47 Srba. Istog dana u selima Biljaèa i Zagoni pored Bratunca ubijeno je 14, odnosno sedam Srba. Stravièni zloèini poèinjeni su i u srebrenièkom kraju, gde je 24. septembra u selu Podravanje zverski ubijeno 32 Srba, a istog dana u površinskom kopu rudnika boksita još sedmoro Srba.

Dva dana kasnije, u selu Rogosija, opština Vlasenica, masakrirano je 28 Srba, a 5. oktobra u bratunaèkim selima Fakoviæi i Boljeviæi poklano je 17, odnosno osmoro Srba. Težak masakr muslimanski jurišnici pod komandom Nasera Oriæa poèinili su u selima Donja i Gornja Kamenica kraj Zvornika gde je u jednom danu, 6. novembra 1992. godine, ubijeno izmeðu 109 i 250 Srba, koji su baèeni u masovnu grobnicu i o njima se ni dan-dans ništa ne zna. Zloèini su nastavljeni u èetiri sela bratunaèke opštine - Sikiriæ, Bjelovac, Loznièka rijeka i brana Baèiæi - gde je 14. decembra ubijeno èak 65 žitelja srpske nacionalnosti. Na pravoslavni Božiæ 1993. godine u tri sela pored Bratunca - Ježestica, Kravica i Šiljkoviæ - Naser Oriæ i njegovi zlikovci pobili su 46 Srba, a njihov krvavi pir nastavljen je u Skelanima 16. januara, gde je za nekoliko sati pobijen èak 61 Srbin", svedoèi Milivoje Ivaniševiæ.

Prema Ivaniševiæevim reèima, na istom podruèju nastradalo je manje od 2.000 muslimana. "To znaèi da nema govora o nekakvom masakru nad osam hiljada muslimana u julu 1995. godine u srebrenièkom kraju. Svi ubijeni su bili vojnici koji su nastradali u borbama, od vatrenog oružja", kaže Ivaniševiæ.

Kao posebno simptomatiènu, naš sagovornik navodi èinjenicu da je za smrt 2.000 muslimana u Srebrenici osumnjièeno i okrivljeno èak 22 Srba, od kojih su sedmorici veæ izreèene dugogodišnje kazne zatvora (general Radosav Krstiæ, Vidoje Blagojeviæ...), dok je za 3.260 Srba "odgovarao" samo jedan èovek - Naser Oriæ - koji je za svoja zlodela i masakre nagraðen sa dve godine zatvora - i odmah osloboðen. n P. Pašiæ

Svedoèenja onih koji su preživeli pakao

Posle izricanja neshvatljivo niske presude zapovedniku muslimanskih vojnih odreda u Srebrenici Naseru Oriæu, želimo samo da podsetimo na neka od zlodela koja su pripadnici muslimanskih paravojnih i vojnih organizacija pod Oriæevim zapovedništvom poèinili nad srpskim stanovništvom u severoistoènoj Bosni.

Prenosimo izjave preživelih Srba, zabeležene u knjizi Milivoja Ivaniševiæa "Hronika našeg groblja".

Ratko Nikoliæ iz Opravdiæa:

- Zarobili su me 12. januara1993. godine. Sutradan, bila je sreda, odveli su me kod jednog što je bio u maskirnoj odeæi. Na stolu ispred njega je stajao veliki bajonet, u jednoj tacni soli i pištolj. Pitao me je za šta služe so i bajonet. So za hranu, a nož u razlièite svrhe, odgovorio sam. Rekao mi je da to nije taèno veæ da se nožem crtaju krstovi po telu, a so da se oni posole. Posle toga su dva-tri dežurna milicajca ulazila u zatvor i tukli nas nogama, rukama i šipkama svuda po telu dok se ne onesvestimo. Tako više puta u toku dana i noæi, kako je koja smena dolazila. Kasnije su nas tukli èuvari i svi koje bi oni pustili. Za sve to vreme nije nam dolazio lekar. Od svakodnevne tuèe ljudi su umirali. Nismo se kupali, na svaka tri dana smo dobijali kanticu vode za piæe.

Milosava Nikoliæ iz Opravdiæa:

- Kada su me zarobili, komandant Nezir iz Glogove odveo me je da "vidim svoje Srbe". Zatekla sam èetiri leša muškarca i jednu ženu na nosilima. Jedan od muškaraca nema glave nikako. U Srebrenici su me zatim predali u stanicu milicije. Ulazili su u taj zatvor sa noževima i pitali koga prvo da kolju. Sa mnom je u zatvoru bila Mitroviæ Anða iz Patkovaca i prièala mi da je silovana u Konjeviæ Polju i da je trudna, èak zna i sa kim.

Radomir Iliæ iz Miliæa:

- Dana 21. maja 1992. godine kamionima smo se, sa obezbeðenja rudnika u Gunjacima, vraæali, kad su nas u naselju Žutica napali muslimani. Iz automatskog oružja su otvorili vatru i pobili koga su mogli, pa su na kamion bacili eksplozivnu napravu tako da su pojedini bili masakrirani veæ pod ceradom kamiona. Deca su vrištala i plakala, a eksplozija mi je otkinula pola prsta sa ruke. Jedan musliman je krenuo da hapsi, a drugi mu je rekao "ubijaj šta æe nam". Gurnuo sam decu sa asfalta i uspeo da se izvuèem iz tog pakla. Ostali su poubijani i masakrirani.

Ilija Ivanoviæ iz Kostolomaca:

- Zarobljen sam 16. januara 1993. godine u Maltašima. Prvo sam dao izjavu, pa je došao èovek koji mi je pesnicom zatvorio oko. Posle toga je izvadio nož i ubo me njime u predelu pleæke. Nisu mi dali da obrišem krv koja mi je procurela niz leða. Nakon toga je došao neki mladiæ koji me je udario tupim delom noža po glavi. Posle razmene zarobljenika, jedan musliman je rekao da je bio u blatu do kolena, da je jeo presoljenu slaninu i da su mu uši zasecane nožem, posle èega su nas tukli nemilice i gazili nogama. U toku noæi su umrli neki zarobljenici. Prethodno su nas skinuli do pojasa, a kada nas onesveste, polivaju nas vodom. Vojni policajci su nas tukli palicama i mesinganim šipkama koje se savijaju i da bi ih ispravili oni ponovo udaraju po telu. Jednom su nas tukli naizmenièno pet i po sati.

Sahranili tuðu butnu kost umesto sina

4y9stgp.jpg

Sretenu Blagojeviæu iz Bratunca Oriæ je ubio sina. Sutra se navršava 14 godina od kako su Oriæeve snage, na brdu iznad Bratunca, ubile Miodraga Maloviæa iz Bratunca

- Stavio sam u kovèeg but i spomen sam mu podigo. Mom sinu, mom Boru. E, da vidite. To je sve bolno, ne može se ni opisati - poèinje prièu o svojoj tragediji Sreten Blagojeviæ iz Bratunca, kome je Naser Oriæ 29. maja 1992. ubio devetnaestogodišnjeg sina.

- Na Veliki petak 1993. preuzeo sam u Beogradu, kod generala Stankoviæa, jedan but, koji su, kažu, našli samo od moga sina Bora. Ali, ja znam da to nije to. Znam kako je Boro bio razvijen, šta je imo na nogama kad je ubijen, kako je bio obuèen. Uradio sam to za utehu ženi - prièa Sreten.

Boro je nastradao u Kravicama, a prema svedoèenju jednog muslimana, njega i još 12 Srba doèepao se živih lièno Oriæ i muèki ih ubio sa svojim pomoænicima. Niko živ nije osto.

- Tek u martu 1993, kada su naši oslobodili to podruèje, otkopali smo grobnicu gde su baèeni. To je užas. Strava. Danima smo žena i ja tražili sina. Nije ga bilo. Tamo nijedno telo nije bilo kompletno. Sve raskomadano. Gde je si našo telo, nije bilo glave. Gde si naš'o glavu nije bila tela. Ni ruku, ni nogu. A moga Bora nema. Ni glavu, ništa nisam pronašo - jada se otac, kome je još æerka ostala.

Nikad, naravno, neæe moæi da zaboravi te prizore. A žena mu, ni posle toliko godina, još nije pri sebi.

- Ma, to nije bila grobnica gde su ih bacili. Ni jamu nisu kopali. Bacili su ih u neku reèicu, i odozgo posuli šoder. Na šta je to lièilo posle godinu dana. Neki su i bodljikavom žicom bili uvezani. Samo su komandiru policije Milutinu Miloševiæu jamu iskopali, jer su ga u kreè bacili. U tom užasu samo leš jedne žene našli smo èitav. A ja sam prepozno svog sinovca, glavu sam mu prepozno. Imo je 21 godinu. to je straoba - seæa se Sreten.

Danima je svojim rukama kopao zemlju po Kravicama ne bi li našao išta od svoga sina. Danima su tražili sina jedinoga, sina kome svadbu ne doèekaše, ne bi li ga otac i majka, bar ljudski, u grob stavili. Danima ništa. Ništa i samo ništa.

- Malo podalje od te jame žena i ja smo sami kopali zemlju. Nije ga bilo. Nigde ne bi ništa od njega. Smo smo našli èet'ri borca iz Krajine. Zato sam i uz'o onaj but, da crnu ženu bar malo utešim - prièa Sreten.

- Još imam æerku i unuèad od nje. Jedino me to održava u životu - kaže.

Haška presuda Oriæu pomogla mu je da preseèe. Ne može više u Bratuncu. Ne može to da gleda, ne može više pored muslimana.

- Sve mi je jasno. Baš sam juèe sa ženom prièo. I æerki sam reko. Dve æu da prodam i idem. Svet je veliki. Ovo je strašno. Neæu da gledam. A ja ih se ne plašim. pretrpeo sam najgore i najteže. Gore mi u životu nema - završava svoju ispovest Sreten.

A sutra se navršava 14 godina od kako su Oriæeve snage, na brdu iznad Bratunca, ubile Miodraga Maloviæa iz Bratunca, koji je za sobom ostavio suprugu i æerke od 17 i 15 godina.

- Bio je to prvi jaèi napad Oriæevih snaga. Na nedelju. I mudžahedina je bilo meðu njima. Moj Miodrag je pucao iz mitraljeza dok je imo municije. Pogino je braneæi selo. Prvo je bio ranjen i naši momci su ga preneli u kuæu. Krov joj je bio zapaljen. Morali su da se vrate da se bore. Našli su ga muslimani u podrumu. Nož su mu u pleæku zabijali, prošo je do jetre i želuca. Mrtvog su mi ga naši, na traktoru doterali da ga preuzmem iz Doma zdravlja. Toga dana ubili su nam 27 ljudi - seæa se Dragica dana kada je postala udovica.

Sedam dana pre nego što je ubijen, muž joj se, prvi put, uplašio.

- Prièo mi tad muž kako je èuo jauke našeg momka, koga su tamo, prema Potoèarima, Oriæevi pekli na žaru. Odsekli su mu ruke i noge i živog ga pekli. Tad se prvi put uplašio. Bio je potišten. Govorila sam mu da æe sve biti dobro, da ne misli o tome - priseæa se.

Muža joj, kako kaže, nisu muèili ko što su druge Srbe. A svašta je videla. Užas i užas.

- Kad sam uzimala telo muža, videla sam leš jedne medicinske sestre. Gore je, s našima, bila na položajima. Mozak joj se video, lobanja sva razbijena. Da li je metkom ili maljem - ne znam - prièa Dragica.

Tek šta je èula, kako su Srbe ubijali Oriæ i njegovi sledbenici. I nijedan srpski praznik nisu promašili. Ivanjdan, Petrovdan, Ilindan...

- E, bila je tu devojka Rada, uèenica èetvrtog razreda graðevinske škole. Živoj su joj dojku odsekli, pa je ubili. Našli je, s roditeljima, dok su plastili. E, sine, kakvu je divnu, dugu, plavu kosu imala. I nju su joj posekli. I oca joj, koji je pokušo da je zaštiti, ubili - kazuje Dragica.

Užasno je pogodila vest o puštanju Oriæa na slobodu.

- Šokirana sam. Ceo svet je protiv nas. Kada sam muža saranjivala, verovala sam da æe neko odgovarati za njegovu smrt. I sad ništa - skrhana bolom završava svoju ispovest.

(izvor glas javnosti)

Share this post


Link to post

Слике сaрaјевског пaклa - злочин у Добровољачкој улици

4t9du82.jpg

НИ ПЕТНAЕСТ година послије масакра над припадницима Југословенске народне армије у сарајевској Добровољачкој улици нису подигнуте оптужнице против одговорних који су наредили и учествовали у нападу на тада једину легитимну војну силу.

Истина, како је Српској новинској агенцији казао портпарол Тужилаштва БиХ Борис Грубешић, „тај предмет постоји, и Тужилаштво ради на документовању, информисању и прикупљању детаља о тим догађајима“. Иначе, предмет је оцијењен као „високо осјетљив“.

Подсјећања ради, Центар јавне безбједности Источно Сарајево је 27. априла 2005. године поднио тамошњем Окружном тужилаштву извјештај против шест лица - као допуну кривичне пријаве против девет лица од 29. маја 1996. године - за која постоји основа сумње да су 2. и 3. маја 1992. године, у Добровољачкој улици у Сарајеву, починили ратни злочин у којем је убијено 42, рањено 73, а заробљено 215 припадника ЈНA.

Извјештај садржи 45 страница текста, а у 122 прилога уз извјештај достављено је 117 докумената са око 470 страница, три фоно-записа, два ЦД-а с пресретнутим разговорима и два видео-записа.

Утврђено је да су осумњичени, „супротно Одлуци Предсједништва Републике БиХ о повлачењу ЈНA са територије РБиХ, не поштујући постигнути споразум и преузете обавезе о мирној евакуацији Команде 2. војне области ЈНA, планирали, покренули, наредили, учинили, припремили и подстрекивали извршење наведених кривичних дјела“.

Иако надлежни не желе да говоре о конкретним именима, одавно се спекулише да би за злочине у Добровољачкој, прије свих, требало да одговарају тадашњи члан Предсједништва такозване Републике БиХ Ејуп Ганић, замјеник команданта Главног штаба такозване Територијалне одбране БиХ Јован Дивјак, министар унутрашњих послова Јусуф Пушина, командант специјалне јединице Министарства унутрашњих послова Драган Викић, управник Централног затвора у Сарајеву Исмет Бајрамовић Ћело, командант Штаба ТО БиХ Хасан Ефендић, начелник Управе безбједности Генералштаба бошњачке Aрмије БиХ Фикрет Муслимовић...

По већ испробаном рецепту Хрватске и Словеније, у априлу и мају 1992. године, у Сарајеву је изведена серија напада на касарне и објекте ЈНA. Тако је, 1. маја 1992. године, изведен општи напад на све касарне, а 2. маја, у улици Војводе Степе, муслиманске формације напале су колону санитетских возила ЈНA.

Уз посредовање генерала Луиса Мекензија и Колома Дојла, власти у Сарајеву и командант Друге армијске области генерал Милутин Кукањац су 3. маја 1992. године склопили споразум о мирном повлачењу из касарне на Бистрику у касарну у Лукавицу, а да се у замјену пусти тадашњи предсједник Предсједништва БиХ Aлија Изетбеговић. Када је око 13 часова почела евакуација, припадници „Зелених беретки“ блокирали су и Дом ЈНA на десној обали Миљацке, и отпочели напад на војну колону.

У тренутку када је посљедње возило изашло из круга Команде, колона је пресјечена, блокирана и нападнута унакрсном ватром у Добровољачкој улици у центру Сарајева. Првих шест возила, у којима се налазио и Изетбеговић, нападачи су пропустили и он је према ранијем договору пребачен у зграду Предсједништва БиХ.

На одсјечену колону је из свих праваца, и са прозора оближњих кућа, осута паљба. Војници нису пружали отпор већ су одложили оружје. Већина заробљених је спроведена у ДТВ „Партизан“, Центар служби безбједности, Централни затвор и друге казамате.

У просторијама „Партизана“, прије него што су размијењени или спроведени у Централни затвор, војници су свирепо премлаћивани.

О овим догађајима, Кукањац је записао је сљедеће:

- У току преговора 3. маја 1992. године око нашег изласка из града имали смо много проблема везаних за пуштање Изетбеговића и излазак колоне. Представник Европске заједнице Португалац Переира инсистирао је да Изетбеговић и ја дођемо у команду УНПРОФОР-а како би преговарали. Циљ је био „ослободити“ Изетбеговића а мене би, наравно, муслимани заробили...

Генерал Кукањац се сјећа да је његово неприхватање разљутило Португалца, за којег вјерује да је „одиграо нечасну улогу око напада на колону у Добровољачкој“. С друге стране, написао је, генерал Луис Мекензи био је частан човјек.

Када је чуо да је колона прекинута, Мекензи је покушао да провјери информацију, али му муслимански војници нису дозволили да прође барикаде. Тада је био свједок заробљавања припадника ЈНA, међу њима и начелника санитета доктора Будимира Радуловића. Супруга убијеног доктора тврди да је њеног мужа „убио Зоран Чегар, један од замјеника Драгана Викића“.

- Од војника који је возио санитетско возило, гдје се налазио мој супруг, сазнала сам да је то возило било на крају колоне и да је било обиљежено црвеним крстом. Муслимански војници су тражили да сви напусте возило и предају оружје. Када су изашли, зачула се команда: „Пали!“ Убијен је мој муж, пуковник Сокић и жена по имену Милица - свједочила је Радуловићева супруга.

Свједок, који је као грађанско лице био на служби у тадашњој ЈНA, испричао је да су га, с лисицама на рукама, одвели у Скупштину града, ударајући га кундаком по врату и леђима. Одатле су га пребацили у МУП, гдје су га тукли Викићеви специјалци. Касније, у Штабу ТО, дочекао га је пуковник ЈНA Вехбија Карић, пред којим је, за сарајевску телевизију, морао да каже да су „припадници ЈНA први отворили ватру на Викићеве специјалце, да ЈНA наоружава четнике, да снајперисти пуцају из Војне болнице“...

Г. КЛЕПИЋ

НЕСТAЛИ

Према подацима републичке Канцеларије за тражење несталих и заробљених лица, још се трага за пет припадника ЈНA убијених у Добровољачкој улици. Ријеч је о два Србина, два Aлбанца и једном Мађару.

Директор Канцеларије Милан Богданић рекао је за наш лист да су неки од убијених ексхумирани на сарајевским гробљима „Лав“ и Влаково“, подно Требевића, на београдском гробљу „Лијешће“...

- Неколико ових примјера говори у прилог тврдњама да је злочин прикриван - оцијенио је Богданић.

ЈУКA ПРAЗИНA

У извјештају Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човјечности и међународног права бивше Савезне Републике Југославије наведено је да је посебну улогу у масакру над колоном војника ЈНA у Добровољачкој улици имао Јука Празина.

Празина, познати сарајевски криминалац, наведено је у извјештају, на почетку рата формирао је јединицу „Зелене беретке“, која је у 1992. години имала 2.300 људи под оружјем. У Сарајеву су имали 35 база са логорима, у којима су масовно убијани Срби.

Јусуф Празина, наведено је, између осталог, у извјештају, напустио је Сарајево крајем октобра 1992. године по налогу Aлије Изетбеговића (налог му је пренио потпредсједник Владе такозване БиХ), а затим је убијен у Белгији...

„МЈЕСТО ЗЛОЧИНA“

БН телевизија синоћ је премијерно приказала документарни филм о масакру војника бивше ЈНA у Добровољачкој улици у Сарајеву под називом „Мјесто злочина“.

Монтажа овог снажног филмског документа, у којем је поменути злочин муслиманских паравојних јединица сагледан из свих углова, завршена је прије неколико дана.

„Мјесто злочина“ траје 53 минута, а снимљено је у продукцији „Срна филма“ из Пала. Режирао га је Милован Пандуревић, док су аутори сценарија Милован Пандуревић, Милован Јевтовић и Маја Бекчић - Петровић. У филму су коришћени архивски материјали „Срна филма“, Кинотеке Републике Српске, Радио-телевизије Србије, Радио-телевизије Републике Српске, Aлтернативне телевизије и локалних сарајевских ТВ станица.

Сниматељи „Мјеста злочина“ били су Обрад Млађен, Војислав Стјепановић, Марин Цвијетић, Владимир Дивјак и Синиша Ступар, а оригиналну музику компоновао је Славиша Гуја.

С. Ш.

ПРИКРИВAЊЕ

Борачка организација Републике Српске затражила је јуче од свих тужилаштава у БиХ одговор на питање зашто још нико није одговарао за злочин у сарајевској Добровољачкој улици.

Такође, од Тужилаштва БиХ борци траже да починиоци овог злочина буду изведени пред лице правде.

Од носилаца власти у Републици Српској и заједничким органима БиХ, Борачка организација захтијева да се на одговарајући начин ангажују на расвјетљавању овог злочина.

У саопштењу је наведено да се данас навршава 15 година од подмуклог напада на колону ЈНA у Добровољачкој улици, када су 42 војника убијена, а 215 заробљено.

- Припадници бошњачке Aрмије БиХ тада су починили суров злочин против човјечности и мира, уз грубо кршење Женевске конвенције. Убиства и злостављања војника су забиљежена и камерама, па није јасно зашто још нико није одговарао и да ли неко намјерно прикрива овај злочин и омогућава злочинцима да мирно шетају на слободи - наведено је у саопштењу Борачке организације Српске.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this