Sign in to follow this  
Knindza Krajisnik

Zločini Armije BiH

Recommended Posts

Јавне куће које су формирале муслиманске и хрватске снаге у којима су биле затворене Српкиње:

1 Сарајево - Хотел "Загреб", у подруму се налази око 40-50 жена српске националности над којима се иживљавају припадници ТО БиХ;

2. Сарајево - Студентски дом "Бјелаве", око 30 жена српске нациналности;

3. Сарајево - Спортски центар "Зетра", око 30 жена српске нациналности;

4. Сарајево - кафић "Борсалино", дестак жена српске нациналности;

5. Сарајево - насеље Циглане, у просторијаме бивше фирме "Ђорђевић" око 30 жена српске нациналности;

6. Сарајево - Грађевински факултет, око 100 жена српске нациналности;

7. Хаџићи - село Урлук код Пазарића, дестак жена српске нациналности;

8. Хаџићи - зграда Основне школе Тарчин, око 50 жена српске нациналности;

9. Тузла - просторије Средњошколског центра, око 100 жена српске нациналности;

10. Тузла - просторије Студентског дома, око 200 жена српске нациналности;

11. Тузла - приватне куће на путу према Сребренику код Превила, око 15 жена српске нациналности;

12. Бугојно - кућа убијеног Србина Реље Лукића, око 15 жена српске нациналности;

13. Бугојно - Ски-центар "Ростово", око 30 жена српске нациналности;

14. Коњиц - у селу Бутуровић-Поље, око 50 жена српске нациналности;

15. Коњиц - кафић "Амадеус" у центру града, око 20 жена српске нациналности;

16. Бихаћ - угоститељски објекат Мустафе Вуковића, који је уједно и управник јавне куће у којој се налази око 30 жена српске националности;

Н. Р., Српкиња из Сарајева, рођена 1972. године, истраживачкој екипи Информативног центра Српског сабора дала је следећу

ИЗЈАВУ

Негдје око 22. 5. 1992. године, не могу се тачно сјетити датума, двојица припадника муслиманских оружаних снага - "зелених беретки" су око 16:30 сати упали у наш стан и наредили ми да пођем са њима.У стану су били моји родитељи, али њих нису дирали. Убацили су ме у један цивилни камион у коме су већ биле две дјевојке Српкиње - Т. Н. (рођена 1970. године) и Л. (рођена 1968. године).

Припадници муслиманских оружаних снага - "зелених беретки", који су ме ухапсили без икаквог налога за хапшење, исто као и те дјевојке, су нас одвезли у бившу касарну Југословенске народне армије "Виктор Бубањ" у Сарајеву, гдје су муслимани формирали логор за Србе. Смјестили су нас у једну мању просторију, у којој смо затекле Српкиње А. С. (рођена 1972. године), Д. К., Ј. и Н., такође дјевојке мојих година. Друге дјевојке су доводили касније. На поду те просторије су били поставлјени душеци и деке, ништа више. Дјевојке које смо затекле су нам рекле да су силоване од стране муслиманских војника и да ће сигурно силовати и нас.

На дан хапшења нису ме дирали. Сутрадан су ме муслимански војници извели на испитивање: питали су ме за неке Србе из Сарајева, за моју родбину - гдје је ко од њих, да ли знам за српске логоре и слично. Нисам знала да им одговорим на питања, па су ме шамарали. Испитивали су ме "Дујо", "Шапхауз" и Потур Мирсад. Након испитивања су ме вратили у ћелију.

Први пута су ме силовали "Пипица" и Самир Малајхоџић из Сарајева у јуну 1992. године. Њих двојица су ме силовали све време док сам била у логору. Злостављало нас је двадесетак муслиманских војника, али њих неколико би одабирало по једну коју силовали, а остале нису дирали. Силовања су вршили у просторији гдје смо биле смјештене, тако да су друге дјевојке морале гледати. У просторију поред ње, која је била јако мала, изводили су нас и приморавали на орални секс.

Ја нисам остајала у другом стању зато што ми је муслиманка Р. З. дотурала пилуле за контрацепцију. Д. К је остала у другом стању, али је имала спонтани побачај. Љекара ни гинеколога није било да јој укаже било какву пмоћ. Б. не знам јој презиме (стара око 20 година), такође је остала у другом стању, али је сама себи након три мјесеца трудноће пробушила водењак. Страшно је пуно крварила и рана јој се инфицирала. Нико јој није пружао помоћ. Та је дјевојка много пропатила. Весни Суботић (старој око 20 година), која је доведена послије нас, муслимани су убили мајку, оца и старију сестру. Када ју је један муслимански војник покушао силовати, она је разбила флашу од воде која се случајно затекла у ћелији, и крхотине му забила у леђа. Он је искрварио, а њу су одмах потом убили, испаливши јој три метка из пиштоља у груди. То сам видјела лично, јер се све дешавало у ћелији у којој смо све биле. Веснино је тијело размјењено на некој размјени за леш муслиманског војника.

30u9w6f.jpg

Сузе за најрођенијим: Српско гробље у сарајевском предграђу Војковићима 1993. године

То је било у августу 1992. године. У логору је силована и И. М. (рођена 1975. године), која је такође остала у другом стаwу, али је она остала у логору послије мене и не знам шта је сада са њом.

Муслимански војници нас нису тукли, али су нас понижавали говорећи да смо прљаве и слично. Изводили су нас у круг логора на лажна стијељања. Пуцали су нам преко глава, а затим "обећавали" да ће нас убити сутра. Забрањивали су нам да говоримо међу собом, а храну смо добијале само онда када смо биле "добре". Ријетко смо излазиле из ћелије, али сам кроз прозор, на ком су биле решетке, видјела логораше у каснарни. Сви су били цивили, односно, ниједан логораш није био униформисан, и били су измучени.

Почетком септембра 1992. године српски војници су, преко дијела Сарајева званог Анекс, покушали продријети до логора и ослободити нас. Четири српска војника, стари 20 и 25 година, су заробљени, доведени у логор и стрјељани пред нама. И њихова су тијела размијењена, а то знам по томе што су муслимани у логору говорили да убијају Србе да би их могли размјењивати за своје погинуле војнике.

Почетком октобра 1992. године и ја сам остала у другом стању, јер Р. З. више није била у могућности да ми дотура пилуле за контрацепцију. Командир логора, кога су звали Главни, а право му име не знам, питао ме да ли хоћу да потпишем изјаву да су ме Срби силовали. Ако поступим тако - рекао је да ће дозволити да извршим абортус. Ако одбијем - беба остаје. Нисам пристала, иако ме је дуго наговарао на то. Једна дјевојка, нисам јој упамтила име, је пред нама у соби пристала на то. Муслимани су је, према њиховј причи, одвели на гинеколошку клинику "Језеро", али се она никада више није вратила к нама. Од Л. смо сазнали да је та дјевојка убијена, јер се њено име налазило на списку убијених Срба које су муслимани нудили у размјену, а који је она видјела у канцеларији Главног. Некада су муслимани такве спискове са именима убијених Срба вјешали на зид у ходнику, па смо их могле читати.

Половином децембра 1992. године, ноћу, успјела сам побјећи из логора. У томе ми је помогла муслиманка Р. З., која ме је извукла напоље, јер је у том дијелу логора, мислим да им је ту била команда јер је увијек било пуно војника, остало неколико стражара, а већина их је била на задатку. У том дијелу Сарајева су и подручја која контролишу хрватске војне снаге, па је мој брат једном Хрвату дао 1.000 DM (њемачких марака) да ме пропусти до српске територије у Неџарићима. Из Неџарића су ме одвели на Илиџу, па на Пале. Са Пала сам дошла у Београд, и ту сам се 20. 1. 1993. године обратила докторима у Гинеколошко-акушерској клиници, па ових дана трба да извршим абортус, јер не желим да родим муслимана, који ће ме цијелог живота подсјећати на проживљене ужасе и кога ћу мрзити због тога.

2naqr0g.jpg

И копање гробља под стражом: Лукавица, Сарајево

У логору нас, за све вријеме које сам ја провела у њему, није посјетила ниједна хуманитарна организација, нити нам било ко указао лијечничку помоћ. Све то вријеме ја нисам знала шта је са мојим најближима, који су остали у Сарајеву. Тек у Неџарићима сам сазнала да су успјели побјећи из града, и да се налазе у Вогошћи, а ја још увијек немам снаге да им кажем шта сам проживјела.

Иза мене су у логору у касарни "Виктор Бубањ" остале Н., Л., Д. К., Ј., Н., А. С., И. М., Б., и ја не знам шта је са њима.

СВЈЕДОЧЕЊЕ

Свједокиња 267/94-2 (584/94-32), Српкиња, рођена 1954. године, дала је два пута изјаву у вези силовања које је над њом и над другим логорашицама - Српкињама вршено у логору у Броду. Навела је да је у логору на стадиону била почев од 11. септембра 1992. године, када је са својим супругом одведена у логор,

Свједокиња изјављује:

"...У ту просторију дошао је Драго Чабрајић из Новог Села. Ухватио ме је за косу и врло грубо одвео у једну собу. Почео је да ме туче и претио ми је клањем. Псовао ми је четничку мајку. Упитао ме је: 'Шта вам је поп Ђујић?'.

Након тога је додао: 'Хоћу да направим малог усташу'. Тако је он био први у низу усташких зликоваца који су надамном извршили силовање. После њега, у собу је ушло њих још 11. Редом су ме један по један силовали. Сви су били у униформама на којима су, као ознаке биле шаховнице.

Тај чопор звијери у људском облику, уз већ поменутог Чабрајића из Босанског Брода, сачињавали су:

Ивица Главић из Сијековца, Таиб Слабић из Босанског Брода, Ивица Блажевић звани Чедо из Новог Села, Јурковић звани Мангаш из Босанског Брода, Кадрија Мливић из Сијековца, Драго Лепан из Босанског Брода, Тадија Лепан из Босанског Брода, Лукица Јозић из Ковача, Адам Антоловић из Босанског Брода, Блажевић из Сијековца и неки Чичак из Сијековца. Сваке вечери вршили су силовања, како надамном, тако и над осталим женама које су биле затворене са мном.

Ивицу Главића из Сијековца трајно ћу запамтити и по томе што свој злочиначки нагон није задовољавао само тиме што ме је силовао. Он ме је водио и у Лушчане на ватрену линију где су ме силовали војници. Излазили су из ровова као авети - један по један - и ређали су се... Од тог бескрајног насиља губила сам свијест тако да нисам ни знала колико дуго су се иживљавали и колико их је било... Поред силовања и других физичких тортура, била сам присиљена да трпим и разна душевна насиља и понижавања. На примјер, присиљавали су ме да гледам како ми муче мужа. И мене и њега понижавали су својим изјавама како су ме силовали. У томе је нарочито уживао Ивица Главић. Дубоко су ми се у памћење урезале његове циничне ријечи које је, у мом присуству, упутио моме мужу: 'Мој је дјед био усташа, а ја сам још већи. Ево ти жене - добро је погледај. Сви смо је јебали, сада је као крава.'..."

Свједокиња је пред истржаним судијом Основног суда у Дервенти 10. 11. 1994. године изјавила:

"...Мој муж Ж. прошао је кроз све логоре у Хрватској и у истима је провео 11 месеци. Сав је изломљен и сада живи негдје у Новом Саду, али ја не знам његову тачну адресу..."

Није тешко претпоставити какве су трагичне посљедице наступиле како код ових жена које су лрошле кроз ова страдања тако и у њиховим браковима и породицама.

Свједок 267/94-2 свједочила је и о страдању других жена -Српкиња у наведеном логору.

Најзад, свједокиња је говорила и о Врбањац Индири:

"...За врнјеме боравка у логору на стадиону у Броду долазила је Индира Врбањац која је била у хрватској полицији и она је испитивала жене и тукла их..."

Доказ; свједоци 584/94-32 и 267/94-2, 584/94-31.

СВЈЕДОЧЕЊЕ

Једна од жртава у логору на стадиону у Броду била је и свједокиња 584/94-24, рођена 1945. године, која се у наведеном логору налазила од 25. јуна до 20. јула 1992. године.

Свједокиња је пред истражним судијом 12. новембра 1994. године изјавила:

"...Ја и моја јетрва С. биле смо ухапшене и доведене у логор који се налази на фудбалском игралишту стадиона "Полет". Приликом привођења ми смо се интересовале куда нас воде, па нам је војник у униформи ХВО саопштио да нас води тамо одакле се никада нећемо вратити. Након доласка на стадион смјештене смо нас двије у једну просторију која је раније кориштена као свлачионица за спортисте. Прва је уведена С., а са њом је у ту просторију ушао хрватски војник &

Share this post


Link to post

СВЈЕДОЧЕЊЕ

Једна од жртава у логору на стадиону у Броду била је и свједокиња 584/94-24, рођена 1945. године, која се у наведеном логору налазила од 25. јуна до 20. јула 1992. године.

Свједокиња је пред истражним судијом 12. новембра 1994. године изјавила:

"...Ја и моја јетрва С. биле смо ухапшене и доведене у логор који се налази на фудбалском игралишту стадиона "Полет". Приликом привођења ми смо се интересовале куда нас воде, па нам је војник у униформи ХВО саопштио да нас води тамо одакле се никада нећемо вратити. Након доласка на стадион смјештене смо нас двије у једну просторију која је раније кориштена као свлачионица за спортисте. Прва је уведена С., а са њом је у ту просторију ушао хрватски војник чије је име Анте, а звали су га Бритва. Остале његове податке не знам, а испред улаза са мном је остао један други војник чије податке не знам. Послије краћег задржавања испред улаза, ја сам ушла у ту просторију, али тада нисам знала да је војник који је увео С. њу већ силовао. Ту чињеницу сам касније сазнала у разговору са С... Другог дана у исту просторију у којој смо биле ја и С. доведена је и Н. из Брода. Исте вечери и Н. и С. водили су неколико пута из те просторије и када су се враћале оне су биле измрцварене и испричале су ми да су их силовали..."

Даље, свједокиња 584/94-24, наводи:

"...За цијело вријеме мог боравка до 20. 7. 1992. године; у просторији логора на стадиону, сваког дана мене, а и остале жене које су се ту налазиле, изводили су по 3-5 пута у друге просторије у којима су их чекали хрватски војници и силовали. Тврдим да никакве милости није било према женама без обзира на њихове године старости и на њихову способност за сексуалне односе. Ја сам за све то вријеме непрекидно крварила, усљед пснхнчког малтретирања, а и физичког. Имена лица која су ме силовала за вријеме боравка у том логору ја се не сјећам. Заправо знам да ме је силовао Драго Лепан, а других имена се не сјећам. Углавном то је чињено свакодневно, у другој просторији и на најсвирепији начин по четири до пет пута..."

Свједокиња подвлачи:

"...Најупечатљивији случај кога никада нећу заборавити био је када ме је један хрватски војник увео у купатило у коме се други војник купао, а са прозора купатила гледало је мноштво хрватских војника. Тај хрватски војник наредио је мени да се скинем, да се туширам са њима, па ми је након овога наредио да легнем на патос који је био од керамичких плочица. Он је тада пришао и стао изнад мене па је онанисао тако да је мени сперма падала у уста. Након овога легао је на мене и силовао ме, а посматрачи су и даље задовољавали себе и добацивали разне погрдне ријечи. Тако је поступано и према свим другим женама које су биле затворене у том логору, а њих је, када сам ја 20. јула напустила логор, остало још 12..."

Најзад, ова свједокиња је тврдила да су и свједокиње 584/94-33, 584/94-31 и 584/94-14 такође биле у логору у Броду.

Доказ; свједоци 584/94-24, 584/94-31, 584/94-14, 584/94-33.

Share this post


Link to post

СВЈЕДОЧЕЊЕ

Српкиња, свједок 584/94-33, рођена 1928. године, налазила се у логору у Срнском Броду на градском стаднону. Саслушана је пред истражним судијом Основног суда у Дврвенти 10. 11, 1994, годнне и детаљио је описала како су са Српкињама - логорашицама поступали, каквим су пснижењима биле изложене, а истовремено је потврдила и вјеродостојност исказа муслиманке, свједока 584/94-14.

Свједокиња је изјавила:

"...У логору, на стадиону, поред просторије у којој су се налазиле жене, у другим просторијама. били су затворени мушкарци, У просторију у којој сам се ја иалазила долазили су у ноћиим часовима хрватски војиици па су наређивали да се све скинемо голе, а потом су млађе жене силовали, а нас старије тјерали да им 'пушимо' пеиис и ижнвљавали се на разне начине над нама. У тој просторији нас двије биле смо старије жене, а остале су биле млађн, и њих су силовали. Силовали су их у присуству свих осталих у просторији, а неке су изводили и ван просторије па су их и тамо силовали. Те жеие када су се враћале причале су нам да се над њима ређало по седам хрватских војника. У мом присуству силовали су муслиманку Ф. Она је дала изјаву листу "Интервју" и њена изјава је у потпуности тачна. Поседујем тај "Интервју" али ја бих желела да га задржим за себе као докуменат... За време боравка у логору на стадиону управник женског дијела логора била је хрватски полицијац Индира Врбаљац, коју сам нначе лично познавала. Она је посебно тукла ухапшене српске жене, и понижавала их на разне начине. Доводила је хрватске војнике који су у њеном присуству силовали млађе жене српске националности. Видјла сам мојим очима када су силовали К., М., Џ. и друге..."

Ова свједокиња је навела и још један детаљ из периода када се налазила у наведеном логору:

"...Хрватски војници су нас стално тукли, псовали нам српску и четничку мајку, претили да ће нас 'послати Савом за Београд' и

слично..."

Најзад, свједокиња 584/94-33 навела је да је за вријеме док се налазила у логору, током два мјесеца изгубила у тежини око 20 килограма, јер је приликом лишавања слободе имала 80 килограма, а када је изашла имала је око 60.

Доказ; свједоци 584/94-33, 584/94-14, 584/94-24, 584/94-31.

За извршење ових злочина одговорни су Врбањац Индира, управник женског дијела логора на Градском стадиону у Српском Броду која је присуствовала силовању или је доводила војнике који су у њеном присуству вршили силовање, као и засада неидентификовани извршиоци.

Share this post


Link to post

СВЈЕДОЧЕЊE

БЛАГОЈЕВИЋ ДЕСАНКА, медицинска сестра из Тешња, лишена је живота приликом преласка логораша. - Срба из Босaнског у Славонски Брод. Мливић Кадрија из Снјеконца, ирипадник 101. босанске брдске бригаде, лишио ју је живота из ватреног оружја. Претходно, она је била у логорима у Броду - на стадиону и у Средњошколском центру. Њеном ликвидирању претходило је најбезобзирније мучење и силовање, које је извршио Мливић Кадрија заједно са Јурковићем звани Мангаш, такође принадником 101. босанске брдеке бригаде.

0 мучењима којима је била подвргнута Благојнвић Десанка говори неколико свједика:

Свједокиља 584/94-14 изјавила је пред истражним судијом:

"...Знам и то да је на стадиону у логору била медицииска сестра Десанка Благојевић из Тешња, мислим да је била 1946. годиште. Њу су силовали пред нама у цобн у којој сам се ја налазила. (сјећам ск да је но повратку са саслушања једном нриликом била сва иснечена. Дебело месо јој је било сво печено а она је испричала да су је тјерали да седне на усијани решо, као и да су јој усијани решо стављали на друге дијелове тијела. Видјела сам да јој је испечено дебело месо, јер сам је лично прала са једном М. за коју не знам како се презнва. Ту жену је прала и нека М. Р., за коју мислим да је из Оџака... Приликом преласка у Славонски Брод, пошто је Деса била веома изубијана и испечена, није могла да се креће без туђе помоћи и помагала јој је М. Р. У једном гренутку чуо се рафал, а после тога је М. Р, испричела да је Десу убио неки Кадрија Мливић који нас је спроводио. Рекла ми је да је више нећу морати купати..."

Свједок 287/94-2 (584/94-32) свједочи:

"...Лукица Јозић из Кивача - био је главни зановједник логора на стадиону, У том усташком звјерињаку провела сам оки мјесец дана. У том периоду ту су довели и Десанку... радила је у иностранству и пошла је кући. Пала је у усташке руке и доживела грозну судбину. Њу нису само силовалн. Почупали су јој сву косу са главе тако да је остала без косе. Голу су је стављали на усијану ринглу електричне нећи. Била је сва изгирјела. Буквално су јој испекли стражњицу, лактове и колена. Лежала је непокретна. Испечени дијелови тијела су јој се усмрдјели - на њој је живо месо почело да трули... Прије него што су је убили силгваали су је и тако унакажену... На угрјаној рингли пећи пекли су је Јурковић звани Мангаш из Босанског Брода, усташе под надимком Бекан и Чичак, оба нз Сијековца. У трајном сјећању остаће ми њени јауци, страшни и неподношљиви крици тешког мучнња, Извео ју је један усташа који је дошао са огромним псом... Приликом ослобађања Брола од стране Војске Републике Српске почетком октобра 1992. године. усташе су нам онако измучеиим наредиле да трчећи пређемо мост пзмеђу Босанског и Славонског Врода. Сва испечена и физички потпуно уништена Десанка није могла да иде. Убили су је Кадрија Млнвић и Јурковић звани Мангаш. Обојица су у њу пуцалн из пушака и то сам видјела и упамтила као једну од страшних слика коју носим у својој свијести..."

Сведокиња 593/94-29 (280/95-45), рођена 1951., изјавила је:

"...Крајем месеца септембра 1992. године наведена група је пребачена у Средњошколски центар "Фриц Павлик" у Броду, гдје се налазио логор за људе са подручја Брода и Оџака и гдје смо остали до 6. 10. 1992. године, када су логораше, пјешаке у колони преводили преко моста на Сави у Славонеии Брод. Прилмком преласка преко моста, ја сам помагала једној жени стариј око 40 година, за коју мислим. да се зове Десанка и која је од силовања и разних мучења била готово непокретна. а осим тога кожа на кољенима и лактовима била је у ранама, јер су је пекли на решоу. Задњи дан је прилично неповезано причала. Тада сам је превела преко моста у групи са другим логорашима. Она није могла даље да хода и с обзиром да је падала киша, легла је у мокру траву недалеко од моста. Тада је изишао извјесни Кадрија из Сијековца, млађе доби и средље висине, слабе неухрањене конституције, краће, смеђе и куштраве косе, за кога сам после у Орашју чула да се презива Мливић или Милвић, а са њим су била још два или три мени непозната лица, војни нолицајци који су проводили колону логораша. Након што нам је пришао, Кадрија је почео да псује, а затим мени рекао 'само ти наставн ми ћеми се побринути за њу'. Након тго сам прешла стотинак метара, зачула сам два или три пуцња, а не могу се изјаснити да ли су била из пиштоља или којег другог оружја, али се сјећам да су то били појединачни нуцњеви. Након тога Десанку нисам видјела. Истог дана М., мене, И. и још неколико жена су пребацили у логср у Орашју, гдје су услови били исти као и у другнм логорима..,"

Докнз: свједоци 55/95-2, 267/94-2. 584/94-32, 593/94-29, 280/95-45 и 584/9444,

Share this post


Link to post

СИЛОВИАЊЕ ЖЕНА, ПРИПАДНИЦА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ У ЛОГОРИМА У СРИСКОМ (БОСАИСКОМ) БРОДУ

Из исказа бројних свједока произилази да је у логорима у Српском Броду силовање Српкиња - логорашица било учестало. При томе се, како је већ наведено, са женама поступало крајње нечовјечно

Прије него што наведемо одређене случајеве силовања Српкиња - логорашица у логорима у Српском Броду, даћемо један примјер који показује да је било дозвољено не само да жена логорашица буде Српкиња па да буде подвргнута свакојаким мучењима и силовању, већ је било дозвољено да за неку жену постоји ма каква , па и неправедна сумња, да има икакве везе са Србима.

СВЈЕДОЧЕЊЕ

Свједок 584/94-14, муслиманка, свједочила јс нред истражним судијом Основног суда у Дервенти 16. новембра 1994, године. Она је изјавила да је почетком мјесеца јуна 1992. године лишена слободе и спроведена у логор у Срнском Броду у проеторије стадиона. Саопштено јој је да је. како она каже, оптужена да има "неку везу са четницима из Кобаша Босанског", Свједок је оспоравала да је имала било какву везу у наведеном смислу са Србима. Подвргнута је стравичној тортури. Над њом су вршили разна мучења, силовали су је, врпшли противприродни блуд и то истовремкно више мушкараца -особља логора.

Свједок 534/94-14 је посебно издвојила Врбањац Индиру као заповедника женеког логора и Лепан Драга који је већ помињан.

Најзад, свједок је навела и појединости веза матлетирање и силовање жена Српкиња.

Share this post


Link to post

ДОБРОВОЉНО ДАТА ИЗЈАВА СТОЈАНКЕ КРЕТИЈЕ ИЗ САРАЈЕВА, ВЕЛЕШИЋИ, 23. 11. 1992. ГОДИНЕ У ГИНЕКОЛОШКО-АКУШЕРСКОЈ КЛИНИЦИ У БЕОГРАДУ

ИЗЈАВА

Рођена сам 7. фебруара 1972. године у Сарајеву и од тада живим у Сарајеву све до избијања рата. Када је рат избио, одведена сам у затвор у априлу мјесецу 1992. године, када су почеле да по Сарајеву ничу барикаде. Имам завшену осмогодишњу школу, вишу фризерску 4. степен - за фризерског техничара. Радила сам у приватном фризерском салону "Буба-мара" и ванредно студирала на ДИФ-у (имам завршене двије године студија).

Док сам се враћала с посла, зауставила су ме четворица наоружаних припадника "зелених беретки", који су ме стрпали у ауто и везаних очију одвели у један подрум, за који не знам гдје се налази. Када су ме тамо довели, смјестили су ме са једном шеснаестогодишњом дјевојчицом Јеленом, у дрвету преграђеном малом дијелу ходника, гдје нема прозора и природне вентилације. Прве ноћи дошла су дванаесторица у црним одијелима, комбинезонима, то је нека врста њихове униформе. Прво су се иживљавали на Јелени, а онда сам дошла и ја на ред. Нисам никога познавала од те дванаесторице, једино сам чула да једнога ословљавају са Алибаба. Он ми је поцијепао одјећу с обзиром да сам била невина, био је јако груб, шамарао ме је, натјерао ме је на орални и полни секс. Онда су дошла двојица, који су ме држали на поду, придржавали ме - његово име сам сазнала накнадно - то је био Исмет Бајрамовић - Ћело. Он је вођа те групе. Он је био први, а онда су се сви остали ређали, све су испочетка понављали, цијелу ноћ, тјерајући ме на орални и полни секс. У том ходнику сам са Јеленом била 25 дана. Јелена је ту остала и послије мог одласка одатле. Из других просторија, које су биле у непосредној близини наше, чули су се крици и урлици других жена. За свих 25 дана, колико сам тамо била, била сам малтретирана, све се понављало из дана у дан, из ноћи у ноћ, присиљавали су нас на орални и полни секс. Сви који су то нама радили говорили су да исто раде и Срби са њиховим женама и сестрама муслиманкама. То је био њихов изговор,нека врста оправдања за оно што су радили са нама.

Последњег дана, 25. дана мог боравка ту, дошао је Исмет Бајрамовић. Тада је рекао да, захваљујући пријашњим мојим везама, мора да ме пусти одатле, с тим што је његова напомена била да то што ми се догађало заборавим у своју корист, како ми се не би десило шта ружно.

Муж моје колегинице, који је муслиман, искористио је своје везе да сазна гдје сам, да ме извуче одатле. Он ми је рекао да се та зграда, гдје сам ја била, налази у Пофалићима. Тамо је сада све разрушено, тамо сада нема ниједне српске куће. Дакле, када су ме одатле одводили, одводили су ме на исти начин као што су ме довели у ту зграду, везаних очију. Одвели су ме на Кошевско Брдо у Сарајеву, то је муслимански дио града. Отворили су врата аутомобила и избацили ме напоље. Одатле сам отишла пјешке код пријатеља, код Емира Туфекчића, чија је жена Српкиња и зове се Радмила.

29z3cdg.jpg

Власеница, 18. августа 1992.

С обзиром да сам била психички растројена, мој пријатељ Емир Туфекчић, који тада није био припадник "Зелених беретки", већ је био под радном обавезом, и његова жена Радмила помогли су ми да одем на Неуропсихијатрију, на Клинику "Кошево", код доктора Хариса, чије презиме не знам. За име сам сазнала приликом лијечења на клиници, јер су га сви тако звали. Тамо сам била 28 дана. Послије одласка са Неуропсихијатрије, опет сам била код Емира Туфекчића и Радмиле, који су ме све вријеме крили у кући.

Послије мјесец дана осјетила сам мучнину, повраћање, што је све указивало на трудноћу. Отишла сам поново на Клинику "Кошево" с намјером да прекинем трудноћу. Они су поставили услов: да дођу новинари, да дам изјаву да су ме Срби силовали, дакле, једино и само под тим условом би се извршио абортус. Ту солуцију сам одмах огорчено одбила, пошто ми је било непојмљиво да окаљам прво свој народ, вјеру којој припадам, а онда и саму себе. Њихова хуманост и људскост је на нивоу нуле, поздављају се са "селам алејкум" и "мерхаба". Одлучила сам, ако не постоји никаква шанса за побачај, да родим, а онда да дијете удавим, ако човјек може то у тим моментима да схвати. То дијете није плод моје љубави, само бих осјећала мржњу и сав бијес би се слио према том дјетету, увијек би ме подсјећало на грозне и стравичне муке које сам доживјела.

И даље сам била код мојих пријатеља Емира Туфекчића и Радмиле, који су ме хранили и облачили, јер од своје одјеће .....

Share this post


Link to post

Петнаест година од страдања Срба код Трнова

БЕОГРАД, 7. ЈУЛА (СРНА) - Данас се навршава петнаест година од страдања Срба у Горњој и Доњој Пресјеници код Трнова, гдје су припадници некадашње Армије БиХ убили 23 цивила, а ова села запалили.

"Већина жртава убијена на веома суров начин, некима су одсјечене главе, а неки су спаљени", рекао је "Глас јавности" директор београдског Центра за истраживање злочина над Србима Миливоје Иванишшевић.

Он је рекао да је акција, која је почела 7. јула 1992. године, трајала и неколико наредних дана.

Иванишевић наводи да су Срби из Горње и Доње Пресјенице, који нису убијени, отјерани у логоре у сусједна муслиманска села и на подручју Сарајева, гдје су мучени.

"Српска имовина, храна и стока опљачкани су и пренесени у муслиманска села, а стамбене зграде и остали објекти попаљени су и разорени", тврди Иванишевић.

У српском селу Горња Пресјеница прије рата живјело је 35 Срба и три Југословена, а у селу Доња Пресјеница било је 81 Муслимана, 53 Срба и седам Југословена.

Жртве овог стравичног злочина су Јанко (Богдан) Поповић (1913), инвалид Мирко (Данило) Шеховац - Лола (1926) и његова супруга Танкосава (Никола) Шеховац (1924), Коста (Глигор) Шеховац (1906) и његова супруга Јованка (Божо) Шеховац (1909), Савка (Ристо) Љубоја (1908), Мирко (Илија) Крављача (1908) и његова супруга Коса (Васо) Крављача (1926), Душан (Вељко) Цвијетић (1933) и његова супруга Зора (Неђо) Цвијетић (1933)...

У злочину су страдали и Милош (Божо) Цвијетић (1909), његов син Винко (Милош) Цвијетић (1933) и Винкова супруга Драгица (Љубо) Цвијетић (1932), Драгица (Тодор) Цвијетић (1912), Аранђија (Марко) Штака (1925), њена кћерка Дана (Жарко) Штака (1963), Данило (Станиша) Пуцар (1913), Раде (Перо) Шеховац (1940), Момчило (Саво) Дошло (1954), Лазар Поповић (1904), Душан Шиљеговић, Драган (Јово) Вукомановић (1930) и Саво (Петар) Клепић (1948).

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

07.07.2007

Share this post


Link to post

На данашњи дан убијено пет Срба затвореника у сарајевској Олимпијској улици

БЕОГРАД, 14. ЈУЛА (СРНА) - У Олимпијској улици у Сарајеву на данашњи дан 1992. године убијено је пет везаних Срба, који су војним камионом превожени на копање ровова за потребе муслиманских оружаних снага.

Директор београдског Центра за истраживање злочина над Србима у БиХ Миливоје Иванишевић рекао је за "Глас јавности" да је ријеч о затвореницима из логора за Србе који се налазио у подруму зграде ЗАВНОБИХ-а.

"Затворенике из логора доводили су на линију раздвајања према српским положајима у насељу Неџарићи. Том приликом инсцениран је наводни напад са српских линија одбране, који је послужио наоружаној муслиманској пратњи као повод да отвори ватру из лаког пјешадијског наоружања и побије свих пет везаних затвореника" - каже Иванишевић

Оне напомиње да су за овај "подухват" стражари награђени громогласним аплаузом муслиманских жена и дјеце који су све то пратили са прозора својих станова.

Иванишевић истиче да је неизвјесно је да ли се зна гробница тих српских цивила, јер су сарајевске цивилне и војне власти, како је рекао, одавно специјализоване у скривању масовних гробница у којима се налази на хиљаде невино побијених српских жртава.

У Олимијској улици на данашњи дан убијени су Драган (Гојко) Чарапић, Игњат (Стево) Радовић (1950), Радомир (Остоја) Радовић (1951) , Вељко (Остоја) Радовић (1958) и Миленко (Мићо) Старовић (1955).

У муслиманском селу Зукићи, у општини Коњиц, припадници тадашње Армије БиХ на данашњи дан побили су четворо Срба, село је опљачкано и попаљено, а остали Срби одведени у логоре - посјећа Иванишевић.

Према његовим ријечима, акцију убијања и протјеривања Срба и пљачке и спаљивања њихове имовине и капеле на православном гробљу припремили су и извели припадници оружаних формација Армије БиХ регрутовани из самих Зукића и сусједних муслиманских и хрватских села.

У селу Зукући на данашњи дан убијени су Мара /Мирко/ Ђорђић (1924), Софија (Данило) Ђорђић (1930), Анђа (Јован) Ђорђић (1942) и Јеленко (Васо) Ђорђић (1940).

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

14.07.2007

Share this post


Link to post

Ramiæ: Desetogodišnja kazna zatvora za strijeljanje u Visokom

Prvostepenom odlukom Suda BiH, Odjel za ratne zloèine, Niset Ramiæ zvani Minðuša proglašen je krivim za strijeljanje civila 1992. godine u naselju Hlapèeviæi, opæina Visoko, te mu je izreèena jedinstvena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 30 godina.

Ramiæ se trenutno nalazi na odsluženju 20-godišnje kazne zatvora zbog teškog razbojništva i ubistava koja je poèinio tokom rata. Ova presuda, te desetogodišnja za ratne zloèine, su objedinjene u jedinstvenu dugogodišnju kaznu.

Sud BiH je Ramiæa, bivšeg pripadnika Diverzantskog odjela opæinskog štaba Teritorijalne odbrane (TO) Visoko, proglasio krivim jer je, kako je obrazložilo Hilmo Vuèiniæ, predsjedavajuæi Sudskog vijeæa, "zajedno sa drugim pripadnicima TO u junu 1992. godine uèestvovao u akcijama razoružavanja srpskog stanovništva u Visokom, te strijeljanju civila u naselju Hlapèeviæi".

U prvostepenoj presudi stoji da je Ramiæ kriv za ubistva Danice Damjanoviæ, Dušanke i Željka Ristiæa, Slavka Damjanoviæa, te ranjavanje Sretka Masala i Zorana Damjanoviæa.

"Sudsko vijeæe smatra da je Ramiæ bio svjestan djela koja je poèinio, te da je sa jasnom namjerom lišio života èetiri osobe i time im uskratio pravo na život, slobodu i sigurnost. Vještak neurospihijatar je potvrdio da kod Ramiæa u vrijeme izvršenja djela uraèunljivost nije bila bitno smanjena", obrazložio je odluku Vuèiniæ.

Prema rijeèima Vuèiniæa, Sudsko vijeæe je kao olakšavajuæu okolnost uzelo èinjenicu da je Ramiæ u vrijeme izvršenja djela bio "mlad, traumatiziran zbog zarobljavanja tokom ratovanje u Hrvatskoj, te da je izrazio kajanje".

"Upornost i brutalnost u izvršenju djela, te èinjenica da je optuženi ranije osuðivan, predstavljaju otežavajuæe okolnosti", dodao je predsjedavajuæi Vijeæa.

Niset Ramiæ je u završnim rijeèima priznao ubistvo èeriri i ranjavanje jedne osobe, dok je ranjavanje Sretka Masla negirao tvrdeæi da se nije nalazio meðu civilima.

Sud je pronašao da je krivim i za njegovo ranjavanje.

"Sretko Masal je zaista izveden iz kuæe i odveden na strijeljanje, što su potvrdili svjedoci, a i sam Masal", rekao je Vuèiniæ.

Sud BiH je optužnicu protiv Ramiæa potvrdio 13. oktobra 2006. godine, a suðenje je poèelo u decembru 2006. godine.

U toku dokaznog postupka, Tužilaštvo je saslušalo pet svjedoka, meðu kojima preživjele strijeljanja Zorana Damjanoviæa i Sretka Masala, te dvojicu vještaka.

Odbrana je saslušala ukupno deset svjedoka, a tokom sedam mjeseci suðenja Ramiæ je promijenio èetiri branitelja.

U završnim rijeèima, Odbrana i sam optuženi su se izjasnili da bi kaznu od 10 godina smatrali pravdenom te da ako bude izreèena neæe podnositi žalbu na odluku prvostepenog Vijeæa.

Sarajevo-x.com

17.07.2007

Share this post


Link to post

<< Juli 2007 >>

Haag

SVJEDOÈENJE PREŽIVJELE ŽRTVE STRIJELJANJA

Den Haag, 19.7.2007. - Na suðenju Rasimu Deliæu svjedoèi Berislav Marjanoviæ, preživjela žrtva strijeljanja u kojem je 8. juna 1993. godine kod mjesta Maline pored Travnika ubijeno više do 20 vojnika HVO i hrvatskih civila. Za ta ubistva, prema optužnici, odgovorni su pripadnici jedinice "El Mudžahid" koja je bila podreðena Armiji BiH.

Na suðenju bivšem komandantu Armije BiH Rasimu Deliæu svjedoèi Berislav Marjanoviæ, preživjela žrtva strijeljanja u kojem je 8. juna 1993. godine kod mjesta Maline pored Travnika ubijeno više do 20 vojnika HVO i hrvatskih civila. Za to su, prema optužnici, odgovorni pripadnici jedinice "El Mudžahid".

Marjanoviæ je u glavnom ispitivanju naveo da se na dan napada zatekao u kuæi porodice svoje supruge u Malinama, gðe se oporavljao od posljedica ranjavanja u borbama protiv VRS na Vlašiæu. Nakon artiljerijskijskog napada koji je poèeo u ranim jutarnjim satima i desetak sati borbi u selo su, kako je opisao, uz povike "Allahu Ekber" upali vojnici Armije BiH. Bili su odjeveni u maskirne uniforme, nosili su bijele trake na ramenima dok su nekima glave bile omotane crnim trakama, opisao je svjedok.

Nakon što se predao, svjedok je odvojen od grupe žena i djece. Nareðeno mu je da u grupi od oko dvadesetak zarobljenih muškaraca krene prema obližnjem selu Bikoše. Pratili su ih naoružani strani ratnici koji su govorili "arapski" jezik i lokalni borci za koje vjeruje da su bili pripadnici Armije BiH koji su bili obuèeni kao "nindže" jer su na glavama imali navuèene èarape.

Na optrilike pola puta do Bikoša, pored rovova Armije BiH, odvojeno je dvanaest muškaraca. "Mislio sam", rekao je svjedok, "da æemo tu biti strijeljani." Meðutim, nakon kratke prepirke izmeðu mudžahedina i pripadnika Armije BiH grupa je nastavila put prema Bikošima, do momenta kada je jedan od zarobljenika, koji je bolovao od epilepsije, poèeo glasno da vièe. Bez ikakvog upozorenja na grupu zarobljenika osuta je rafalna paljba.

"Mislio sam da neæu preživjeti", rekao je svjedok opisujuæi kako su vojnici nakon što su osuli rafalnu paljbu po njima, krenuli od tijela do tijela ispaljujuæi žrtvama hice u glavu. Èekajuæi metak koji æe ga dokrajèiti ležao je na na asfaltu zaliven krvlju ostalih žrtava. Nakon što su mudžahedini otišli, svjedok je zaèuo glasove još èetvorice preživjelih. Dali su se u bijeg prema teritoriji pod kontrolom hrvatskih snaga.

Marjanoviæ je potom naveo da su svi, osim njega i još jednog šesnaestogodišnjeg djeèaka, ponovo zarobljeni. Njih dvojica su se uspjeli spasiti dokopavši se Nove Bile koja je bila pod kontrolom HVO.

Njegovo svjedoèenje se nastavlja sutra.

vijesti.bosna.ba

Share this post


Link to post

У Бошковићима код Зворника служен парастос страдалим

ЗВОРНИК, 1. АВГУСТ - У селу Бошковићи код Зворника данас је служен парастос за 13 припадника Војске Републике Српске и пет цивила из овог села, који су погинули на данашњи дан 1993. године у нападу муслиманских снага.

Парастос код споменика жртвама служио је мјесни свештеник Бојан Кајиновић, а цвијеће су положили представници породица погинулих бораца и цивила, општинске Борачке организације и Општинске организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила Зворник.

Члан Предсједништва општинске Борачке организације Јаков Јовичић рекао је да су муслиманске снаге у зору 1. августа 1993. године упале у село Бошковићи, убиле мјештане које су затекле, а потом опљачкале и попалиле око 142 куће.

Јовичић је изразио чуђење да, упркос цјелокупној докуменатацији која је достављена надлежним органима са именима команданта и извршилаца напада, још нико није одговорао за убиства у Бошовићима.

Споменик палим борцима и цивилима откривен је прошле године 1. августа на тринаестогодишњицу страдања житеља Бошковића, а изградили су га мјештани уз помоћ општине Зворник.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

01.08.2007

Share this post


Link to post

Долић: Дудаковић одговоран за злочине

БАЊАЛУКА, 14. АВГУСТА (СРНА) - Предсједник Демократске народне заједнице БиХ Рифет Долић изјавио је да је некадашњи командант Петог корпуса Армије БиХ Атиф Дудаковић одговоран за злочине и да ће бити процесуиран.

"Политичка димензија у `случају Дудаковић` изражена је у великој мјери. С једне стране се користи као притисак на Суд БиХ да буде процесуиран, а са друге стране да не буде процесуиран или да се што дуже одуговлачи", рекао је Долић за "Независне новине".

Он је оцијенио да све истраге, оптужнице и суђења за ратне злочине, било у Хагу или пред домаћим судовима, осим правне, имају и политичку димензију, која зависи од политичког рејтинга оптуженог.

Долић сматра да федерализација БиХ на етничким принципима представља дефинитиван корак ка подјели и новој дезинтеграцији, те да је примјена таквих принципа супротна европској перспективи БиХ.

Он је истакао да је велики број политичара и политичких фактора схватио територијално преустројство БиХ као шансу за подјелу државе или остваривање неких нереалних амбиција, односно изградњу унитарне државе са доминацијом једног народа.

Долић је навео да су политички лобији унутар српског народа постигли консензус о федерализацији БиХ по етничком принципу и дају подршку хрватским за формирање хрватског ентитета унутар Федерације БиХ, док бошњачки лобији не шаљу рационалне поруке у правцу изградње повјерења и постизања општег консензуса за територијално преустројство према европским критеријумима и принципима.

Према његовим ријечима, у регионализацији би средњи ниво власти у БиХ требало да буде спона између подједнако јаких државних институција и локалне власти.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

14.08.2007

Share this post


Link to post

Српски логораши очекују максималну казну за Расима Делића

БАЊАЛУКА, 21. АВГУСТА (СРНА) - Српски логораши очекују да ће бивши командант Армије БиХ Расим Делић пред Хашким трибуналом бити осуђен на максималну казну затвора због ратних злочина почињених над Србима у БиХ, рекао је предсједник Савеза логораша Републике Српске Бранислав Дукић.

Дукић је рекао да Савез логораша РС очекује да ће хашко тужилаштво до краја суђења доказати кривицу Делића и због чињенице да је ово удружење крајем маја 2005. године доставило обиман доказни материјал о ратним злочинима бивших припадника Армије БиХ који су почињени над Србима.

"Осим великог оптимизма у правично суђење Делићу пред Хашким трибуналом, српски логораши имају и одређене резерве због могућности да овај процес буде идентичан оном против Насера Орића, што би на крају увриједило српске жртве и њихове породице", истакао је Дукић.

У Хашком трибуналу данас је настављено суђење бившем команданту Главног штаба Армије БиХ Расиму Делићу , који је оптужен за ратне злочине које су починили припадници одреда "Ел муџахид".

Делићу, који је некадашњи начелник Главног штаба Армије БиХ, на терет се стављају злочини муџахедина над Србима и Хрватима у централној БиХ од 1993. до 1995. године.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

21.08.2007

Share this post


Link to post

Почело рочиште у предмету Расим Делић

САРАЈЕВО, 7. СЕПТЕМБРА (СРНА) - Претресно вијеће Хашког трибунала, које засједа у предмету против бившег команданта Главног штаба Армије БиХ генерала Расима Делића, почело је данас у Суду БиХ у Сарајеву први претрес ван свог сједишта саслушавањем свједока Али Ахмеда Али Хамада званог Убејда из Бахреина, бившег припадника јединице "Ел Муџахид", која се током рата у БиХ у оквиру јединица Армије БиХ борила против Војске Републике Српске (ВРС).

Рочиште је почело питањима заступника оптужбе Деа Мандиса, на која је Убејда одговарао на течном језику којим говоре народи у БиХ.

Убејда је потврдио да је већ са 17 година, 1991. године, отпутовао у Авганистан гдје је 13 мјесеци боравио у кампу, а потом у војној академији за обуку борбених јединица муџахедина, под директном комадном лидера Ал Каиде, озлоглашеног међународног терористе Осаме бин Ладена.

Према властитом признању, након боравка у Афганистану, Убејда се вратио у родни Бахреин, гдје је од принца Хамада ал Калифа, познатог по именима Ебу Фатах и Ебу Мухамед, добио наређење, да слиједећи инструкције бин Ладена, оде у свети рат (џихад) против Срба у БиХ.

Он је додао да је и принц Калиф, за кога су саборци причали да их подсјећа на Алаха, јер је цитирао да "буду оштри против невјерника, а добри према вјерницима", такође, ратовао у БиХ, гдје је и погинуо у нападу на српске положаје на ширем подручју Игману.

"У Травник сам из Бахреина дошао преко Франкфурта, Загреба и Сплита" - навео је Убејда, прецизирајући да га је у Загребу у једној џамији дочекала група Суданаца на челу са Абу Еменом, који је као и сви муџахедини који су упућивани у рат у БиХ користио лажно име.

Емен је био шеф организације "Трећи свијет" која је муџахединима у БиХ пружала помоћ у храни, оружју и новцу.

Хамад је додао да су га муслимански војници на пунктовима од Сплита до Травника дочекивали осмијесима и исламским поздравима, док су припадници ХВО-а само погледали пасош, "уредан" и са "уредним визама".

Према његовим ријечима, у Травнику, септембра 1992. године дочекао га је бригадир муслиманских снага, извјесни Асим, који му је дао маскирну униформу и оружје, пушку, оквире са мецима и ручне бомбе.

"Асим ме прихватио као борца и брата по Алаху" - потврдио је Убејда.

Он је додао да је команднат муџахедина у Травнику тада био Абу Абдел Азиз звани "Црвена брада", који је ратне вјештине стекао као Ал каидин борац у Авганистану, и који је у Бих донио 10 милиона америчких долара за финансирање јединица муџахедина које су се у саставу Армије БиХ бориле против српске војске.

Убејда је прецизирао да су муџахедини у Травнику били смјештени у кампу у Мехурићима и на фронту на Караули, гдје је Тунижанин Абу Сеад командовао над 18 Арапа и седам Турака, чији су главни борбени циљеви били "ослобођење Горњег Вакуфа и одбрана Травника од српских снага".

Он цијени да су односи муџахедина и муслиманских бораца били веома добри, јер су травнички муслимани били јако побожни.

На инсистирање тужиоца Убејда је подвукао да су муџахедини примали наређења само од "својих шефова", али, како је појаснио, то не значи да све борбене акције муслиманских снага нису биле вођене искључиво у складу са договором страних и домаћих официра муслиманских снага.

"Ниједан напад на српске положаје муџахедини нису извели без сарадње са Армијом БиХ" - потврдио је Хамад.

Он је навео да су му команданти тада били Абу Абдел Азиз, али и војни стручњак Ал Каиде Захудин Ел Мисри, при чему је подукао да се Азиз хвалио да је имао редовне контакте и сусрете са тадашњим предсједником тзв. Републике БиХ Алијом Изетбеговићем и члановима војног и политичког врха у Сарајеву, који су му "пружали пуну подршку".

Хамад тренутно у зеничком затвору издржава 12-годишњу казну, на коју је осуђен 1998. године због терористичког напада ауто-бомбом у Мостару.

Оптужница терети Расима Делића на основу командне одговорности за "убиство, окрутно поступање и силовање заробљених хрватских и српских војника и цивила, почињених на подручју средње Босне".

Оптужница против Делића потврђена је 2005. године, а суђење му је у Хашком трибуналу почело 9. јуна ове године.

Рочиште у Суду БиХ биће настављено сутра и, могуће је и прекосутра.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

07.09.2007

Share this post


Link to post

Крчмар: још није познато гдје су нестала тијела 137 масакрираних Срба

ДЕРВЕНТА, 12. СЕПТЕМБРА (СРНА) - Службеник Канцеларије за тражење несталих Републике Српске (РС) Горан Крчмар рекао је данас Срни да је ова канцеларија још 1997. године обавијестила међународну заједницу и власти у ФБиХ да је из 12 масовних гробница на Озрену нестало 137 тијела Срба масакрираних 1995. године, али да се ни након десет година још не зна гдје се та тијела налазе.

Према његовим ријечима, у масовним гробницама налазила су се тијела српских војника и цивила које су 1995. године припадници исламске јединице "Ел муџахид" потпомогнути војницима Армије БиХ, заробили, а потом на стравичан начин и усмртили.

"Ове егзекуције које су муџахедини чак снимали и камерама сматрају се најмонструознијим злочином који се догодио у протеклом рату у БиХ", истакао је Крчмар.

Он је рекао да се највећа гробница, из које су нестала 64 тијела, налазила у Гостовићима крај Завидовића, у близини мјеста гдје се током рата налазио муџахедински камп.

Крчмар је навео да су из масовне гробнице Стог, код Возуће, нестала 34 тијела, а из Поцјелова 16 тијела бораца ВРС и неколико убијених цивила.

Он је подсјетио да је још у септембру 1995. године на Озрену пронађено 12 масовних гробница, када је и утврђен тачан број убијених и сахрањених људи.

"Касније када смо обилазили овај терен утврдили смо да су масовне гробнице измјештене", рекао је Крчмар, наводећи да је на мјестима одакле су тијела нестала, остао ужасан призор - дијелови тијела, руку, ногу, лобање, као и униформе и чизме, што су, према његовим ријечима, били довољни докази да су ту била сахрањена тијела заробљених српских бораца.

Крчмар сматра да овај посао није могао да уради појединац, већ да је то учињено уз знање власти из ФБиХ.

"Овај посао су урадили исти они који су и наредили ликвидацију ратних заробљеника како би на тај начин прикрили своје ратне злочине", оцијенио је Крчмар.

Он је навео да је на Озрену 1999. године боравио тим истражитеља Хашког трибунала и да је том приликом ексхумирано неколико обезглављених тијела.

Према подацима Канцеларије за тражење несталих РС, у офанзиви Армије БиХ на Озрен у септембру 1995. годне заробљено је 463 српска борца и цивила. Послије рата из заробљеништва се вратило 157.

Крчмар је навео да се за злочине које су починили припадници јединице "Ел муџахид" тренутно пред Хашким трибуналом води процес против ратног команданта Армије БиХ Расима Делића, те да се очекује да за исте злочине буду оптужени и пуковник Армије БиХ Рефик Лендо који је командовао операцијом на Озрену, као и команданти корпуса који су учествовали у овој акцији Сакиб Мухмуљин и Сеад Делић.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

12.09.2007

Share this post


Link to post
RATNI VIDEO SNIMCI OPROŠTAJA RASIMA DELIÆA I MUDŽAHEDINA

13.9.2007 16:54 BANJALUKA (Tanjug) - Ratni video snimci oproštaja od mudžahedina, stranih islamskih boraca koji su ratovali u BiH, kojima se obraæaju tadašnji naèelnik Glavnog štaba muslimanske Armije BiH i haški optuženik general Rasim Deliæ, i komandant Treæeg korpusa Armije BiH Sakib Mahmuljin, pojavili su se na videoportalu ''Youtube'', prenosi danas mostarska internet agencija ''Pinkom'' (Pincom).

Video snimci ''oproštajnog sijela'' demantuja teze Deliæeve odbrane kako su mudžahedini bili izvan komandne strukture Armije BiH i kako Deliæ, niti drugi komandanti Armije BiH ne mogu snositi odgovornost za zloèine koje su poèinili mudžahedini.

Tanjug

Share this post


Link to post
Nova snimka dokazuje potporu vlasti mudžahedinima?

Rasim Deliæ

SARAJEVO - Tužiteljstvo Meðunarodnog kaznenog suda za bivšu jugoslaviju (ICTY) smatra kako je snimka obraæanja bivšeg zapovjednika Armije Bosne i Hercegovine Rasima Deliæa postrojbi mudžahedina, koja se ovog tjedna pojavila na internetu, kljuèni dokaz koji povezuje bošnjaèki vojni i politièki vrh s dragovoljcima iz islamskih zemalja koji su poèinili zloèine tijekom rata u BiH, izjavila je glasnogovornica haškog tužiteljstva Olga Kavran.

"Za tu snimku èuli smo i ranije, o njoj je govorilo više svjedoka ali nama do sada nije bila dostupna", izjavila je Kavran kako je u subotu citiraju banjaluèke "Nezavisne novine".

Dodala je kako æe tužiteljstvo od Suda zatražiti da snimku prihvati kao dokaz protiv Deliæa kojega se po zapovjednoj odgovornosti tereti za zloèine što su ih mudžahedini poèinili nad Hrvatima i Srbima u središnjoj Bosni.

Na internetskoj stranici YouTube sredinom tjedna postavljena je snimka, vjerojatno naèinjena krajem 1995. ili 1996. godine, na kojoj se vide i èuju generali Deliæ i Sakib Mahmuljin, zapovjednik Treæeg korpusa Armije BiH u èijem su sastavu bili i mudžahedini, kako se obraæaju dragovoljcima iz islamskih zemalja zahvaljujuæi im se za ulogu koju su odigrali tijekom rata.

"Ja nikada nisam krio da ova jedinica postoji, da je to jedinica Armije BiH i da je u institucijama sistema rukovoðenja i komandovanja ABiH, a to sam ovih dana potvrdio na sarajevskom aerodromu sa zapovjednicima NATO snaga", izjavio je meðu ostalim tom prigodom general Deliæ obraæajuæi se pripadicima postrojbe "El mudžahid".

Deliæ je dodao kako su ovi mudžahedini, koji su prema odredbama Daytonskog sporazuma tada morali napustiti BiH, "pomogli muslimanima ne samo u borbi nego i u vraæanju vjeri, tradiciji, kulturi i obièajima".

Sakib Mahmuljin odbio je komentirati sadržaj snimke koja je veoma zainteresirala haško tužiteljstvo.

"To smeæe me ne zanima. Molim vas, pustite me na miru", bilo je sve što je Mahmuljin kazao novinarima.

Bivši pripadnik postrojbe "El mudžahid" Ali Ahmed Ali Hamad, koji je prošlog tjedna svjedoèio na suðenju Deliæu, takoðer je tvrdio kako su dragovoljci iz islamskih zemalja u BiH djelovali uz znanje i punu zaštitu bošnjaèkog vojnog i politièkog vrha.

Vecernji list 15.09.2007

Share this post


Link to post
Guest krstinja

SVI MOJI LOGORI

Hapšenje u Bradini

~Ispovijest Spasa Samoukoviæa preuzeta je iz njegove knjige "Optuženi optužuje".~Feljton je raðen u nešto skraæenoj verziji, uz saglasnost autora

Kad me misao danas odvede u logorske tišine kao i u jezive noæne prozivke, krike i jauke, tada se obièno dohvatim pera, sa namjerom da nešto napišem o krvavim zloèinima, ubicama srpskog naroda koji su bili "zaposleni" u logorima smrti u Èelebiæima, Trnovu, Igmanu, Silosu u Tarèinu, Musali u Konjicu. Kad se sjetim egzekutora i muèitelja srpskog naroda kao i onih ubica, "mirovnjaka" tada mi obièno rijeè zapadne, redovi se kidaju a olovka presuši. I ne mogu da opišem njihovo zloèinaèko licemjerstvo i praznu dušu domaæih i bjelosvjetskih ubica: generala Klarka, Klintona, Medlin Olbrajt, Ol-bruk(a), Pedi Ešdaun, a posebno Havijer Solana...

Zar je "demokratska Amerika" trebala da pomaže islamske fundamentaliste koji ratuju protiv pravoslavlja, protiv Rusa i Srba. I dodjeljuje nagradu fundamentalisti, kao što je Fahd Saud, u iznosu od 100.000 dolara, a on se odrièe novca i dodjeljuje ga Aliji Izetbegoviæu, zaslužnijem islamisti, koji je stvorio islamsku državu u srcu hrišæanske Evrope. A uz pomoæ meðunarodne zajednice i dominantne sile Amerike, na grudima Alije Izetbegoviæa je 1995. godine saudijski kralj Fejsal okaèio ordenje, a u džep mu "gurnuo" 1000.000 dolara za uništenje pravoslavlja i stvaranje islamske džamahirije u BiH, uz pomoæ Muslimana, koji su, ruku na srce naše krvi, samo što to oni ne žele da priznaju. Krv je najsvjetliji sastojak ljudskog tijela, a duša najotmeniji objekat nauke (prim. V. L.)...

Oštra sablja samo za Srbe

Moje selo Bradina (kod Konjica), 27. maja oko 11 sati bilo je u plamenu. Kuæe su gorjele, žene, djeca i starci bezglavo su bježali, ne znajuæi kuda. TO i HVO masakriraju koga stignu. Ratu Kuljanina i Neða Ðorðiæa su spalili u njihovim kuæama. Lelek je odjekivao od Draga i Gojka, Mirka, Gorana, Redenka Kuljanina, braæe Todora i Jovana Žuže, kao i Vase. Muèki su ubijeni Mirko Mrkajiæ... Ovo su imena Srba stradalih u Bradini Mrkajiæ Zoran, ubijen u selu, Mrkajiæ Mirko, ubijen u selu, Mrkajiæ Vojislav, Mrkajiæ Ilija, Mrkajiæ Rade, Mrkajiæ Stana, Mrkajiæ Spaso, Gligoreviæi Borislav, ubijen u Bradini, Nikola ubijen na svirep naèin, Jole (80 godina), Malina, ubijena u kuæi (80 godina), Sava, ubijena u kuæi (90 godina), Kuljanin Vaso, ubijen u selu (70 godina), Kureš Bogdan, ubijen na Kipi (70 godina), Koprivica Vjekoslav, ubijen u Bradini, Koprivica Srðan, ubijen u kuæi. Ðorðiæ Boško, ubijen u okolini sela Brðani. Ðorðiæiè Marko, zaklan, Jelenko, zaklan, Anða, zaklana, Sofija, zaklana, Mara, zaklana, Petar, nestao. Kuljaniniè Milorad, ubijen u kuæi, Sretko, odsjeèena mu glava, Stanko, ubijen u Donjem Selu, Bosa, zaklana, Boro, ubijen u Donjem Selu, Malina, ubijena u kuæi, Gojko, ubijen u Bradini, Goran, ubijen u Bradini, Slobodan, ubijen u Bradini, Nedeljko, ubijen u Bradini, Petko, nestao, Ratko, spaljen u kuæu, Pero, ubijen u selu, Radenko, ubijen u selu, Dragoslav, ubijen u školi, Milan, ubijen u školi, Milo, nastradao od batina, Kuljanin Milan, roðen 1911, ubijen. Žužeè Vaso, ubijen u selu, Todor, zaklan, Jovo, ubijen u selu, Branko, ubijen u selu, Bosa, ubijena u Donjem Selu, Desa, ubijena u Donjem selu. Ðorðiæ Marko, zaklan u selu, Draganiæ Rade, ubijen u Bradini, Živak Slobodan, ubijen u Bradini, Živak Velimir, ubijen u Bradini, Draganiæ Neðeljko, ubijen u Bradini, Gligoreviæ Nikola, roðen 1948, ubijen u selu.

Logor u Èelebiæu

Pucaju u svoje uèitelje i nastavnine prve komšije: Hajro Koriæ i Osman Koriæ iz Šunja, iz Zukiæa Mirso Dživer, hodžini sinovi Razviæi, što ga Bradnjani primiše kao svog najroðenijeg. Pero Mrkajiæ ga je zvao za kuma kad je ženio sina... Nas ostale sprovode u logor u Musali.

Petnaestog jula 1992. godine u logoru na Musali stražar upada u æeliju sa rijeèima: "Svi na svoja mjesta"! Zaboravivši reæi da æe njihova tijela za nekoliko minuta biti raskomadana od unaprijed ciljane granate koju su "Zelene beretke" lansirale u logor Musala. Ispaljena granata je prouzrokovala masakr, da su se logoraška raskomadana tijela "rasula" po æelijama. Raskomadana tijela Æeæez Vladimira, Vlade i Dušana, Miloša, Mirka, Milana i Pere, Kuljaljnin Tihomira i Predraga, Ninkoviæ Rada, Steve i Mirka i Živaka Novice. Prije toga su Bogdana Živaka, inaèe reprezentativca u streljaštvu objesili u toaletu, a mnogi su logoraši teško povrijeðeni...

Èinjenica je da u blizini konc-logora na Musali u Konjicu nalazi se MUP Konjic, u blizini od 100 m i tu je bila okaèena potjernica za Karadžiæem, Mladiæenjm, kao i požutjela fotografija Slobodana Miloševiæa (prvo je bio faktor mira dok je to odgovaralo Americi, a poslije zloèinac. Prošao je kao mnogi predhodni amerièki "prijatelji", da ih ne nabrajamo. Prim. V.L.). Šerifi iz Teksasa, Dalasa i Sarajeva ucijenili su njihovu glavu na 500.000.000 dolara.

(Nastaviæe se)

Share this post


Link to post
Guest krstinja

SVI MOJI LOGORI 2

Ljudi unakaženi od batina

~Ispovijest Spasa Samoukoviæa preuzeta je iz njegove knjige "Optuženi optužuje".

Razumni ljudi su vrtjeli glavom, dok su nerazumni Srbi odobravali i to baš u Konjicu, gdje su bila dva muèilišta za Srbe... Treba napomenuti da su ih vrbovali "mirovnjaci" AJFOR-a i SFOR-a, a gdje su se oni pojavili u srpske zemlje, jauk Srba se èuo do neba, a potoci krvi tekli...

U logoru Èelebiæ, zamjenik komandanta Pavla Muciæa bio je bravar Azem Deliæ, koga sam od ranije poznavao. On je bio gospodar života i smrti, neprikosnoveni šerif èitavog grada i okolnih sela. Imao je neogranièenu vlast... I ja se naðoh u tom logoru, logoru smrti i patnje za Srbe, poslije pokokolja u mom selu Bradina, zajednio sa bratom Boškom. Dolazimo u tu prokletu Karaðozovu avliju. Ljudi su unakaženi od batina. Ja sam imao sreæe, ni šamar nijesam dobio. Ljudi su izmrcvarivani, a pojedinu su skonèali, kao što je Petko Gligoroviæ, kad ga je na zid plaèa (tako je nazivan prijem u logoru) gurnuo Esad Landžo, zvani Zenga, razbivši mu glavu o zid. Miroslav Vujièiæ, kada je vidio i osjetio da æe i on isto tako nastradati, pokušao je da bježi, ali ga je stigao metak s leða u potiljak.

Srbi su umirali na sto naèina, a veæinu zloèinaca ja sam lièno poznavao. Poznavao sam jednog od najveæih zloèinaca, koji je bio nalik srbožderu iz Jasenovca Maksu Luburiæu. Taj moj komšija, iz iste ulice, umorio je osam zatvorenika u èelebiækom Logoru – i za te svoje zloèine doslovno rekao: "Nikome nijesam polagao raèune, niti je to ko od mene tražio. Mogao sam poubijati sve logoraše i niko me ne bi pitao zašto". Pored osam ubistava Esadu Landžu se stavlja na dušu (ako je ima) i 500 teških tjelesnih povreda logoraša koji su ostali doživotni invalidi. Pržio ih je sa usijanim gvožðem, kao Željka Miloševiæa, sa nadimkom Èoèe, da bi ga na kraju ubio strujom, predhodno mu kliještima èupavši zube i prisiljavao da sjedi golom zadnjicom na usijanom rešou. Esad je bio podstaknut na takve zloèine onda kada je u logor dolazio Vrhovni komandant armije BiH Alija Izetbegoviæ, u jesen 1992. godine i u ovom logoru doslovno rekao: "Treba sve ubijati, naroèito one koji nijesu za stvaranje èiste muslimanske države". To je bio podstrek dželatima i alahovim jurišnicima za ubijenje Srba, silovnje i sjeèu srpskih glava.

Esad Landžo je zajedno sa Jovanom Divljakom, Vehbijom Kariæem i lokalnim vlastima posjeæivao Konjic i vojni objekat u Ljutoj sa velikom svitom. Dolazio je u Konjic u nekoliko navrata i bodrio ubice sa rijeèima: "Aèkolsom, aferim junaci", èak i one koji su polumrtve, svezane Srbe ubijali. Oèevici kažu da je dolazio u julu, avgustu i septembru 1992. u logor u Èelebiæe i na Musalu. Prije njegovog dolaska nije bilo masovnih ubijanja Srba. U èelebiækom Mathauzenu za egzekucije bili su zaduženi Esad Landžo i Azem Deliæ, zamjenik komandira logora, kao i stražari. Oni su ubijali Srbe i prije nego što su ušli u logor. Život je okonèao (uz zid plaèa) i Gojko Miljaniæ. Šest sati uveèe, 16.6.1992. godine, vrata logora se teško otvaraju. "Šta je ovo, vidim li, ili sanjam"! Pokušavam da prepoznam ljude koji me zovu da doðem do njih. Ti ljudi nijesu oni ljudi sa kojima sam prije mjesec dana sjedio kuæi, boravio u preduzeæu... Ljudi su unakaženi. Tu ih je bilo preko tri stotine. Sjedjeli su skrštenih ruku i nogu u èetiri reda i šapatom me zvali da do njih doðem. Jedan glas mi je dobro poznat: "Gdje si strièe, šta ima u Bradini i jesu li moji živi"? Gledam, pa to je moj sinovac Milan. Da li je moguæe. Za dvadeset dana nijesam mogao da ga prepoznam. Ljubim se s njim, plaèem. On mi napravlja mjesto pored njega da sjednem na betonu. Pitam za Neðu, takoðe brataniæa. Pokaza mi ga. Gledam ga i prilazim, ne mogu ga prepoznati. Smršao je 20 kilograma, oèi crvene, kao trešnja od udaraca. Tuku ga svakodnevno, naroèito Azem Deliæ. Krivica mu je bila što je bio rezervno vojno lice i što je kumovao muslimanima. Pitam za Vukašina Mrkajiæa, zvanog Vule, prvog mog komšuju. "Kako ne vidiš, tu je pored tebe". Pogledao sam ga. Više nije lièio na sebe. Muèen kao i Neðo, Spaso Miljeviæ, Risto Vukalo, Neðo Draganiæ, Mirko Babiæ, Mirko Ðorðiæ sa braæom i ocem. Pitaju me šta ima novo, da li je majka živa. Jesu li im kuæe spaljene... Na sva pitanja odgovaram šapatom. Pokazuju mi èetiri reda ljudi i kažu da nema nikog da nije primio po 500 udaraca. Svakom petom je slomljeno po nekoliko rebara, krv pišaju. Noæu ih izvode u smrt...

Moj brat sjedi pored starijeg sina Neða. Po trojica sinova sa oèevima sjede: Ðuro Gligoreviæ, sa svoja tri sina, Milenko Mrkajiæ, Neðo Ðorðiæ. Neko otvara vrata. Ulazi omanji èovjek, plav, kratko podšišan, zdepast, visok oko 1,50 cm. Puška na gotovs, prst na obaraèu i kaže: "Nek usatane i izaðe Lola". Pitam šapatom ko je ovaj, a oni me upozoravaju: "Æuti, to je taj krvnik Zenga – Esad Landžo". Prilazi èovjeku koji još uvijek ne može da se digne, pošto su ga juèe izudarali. Landžo ga udara u leða, potom cipelama po bubrezima. Žrtva i ne osjeæa više udarce.

Share this post


Link to post

Тужилаштво ће тражити да се снимак Делића са муџахединима уврсти као доказ

БАЊАЛУКА, 15. СЕПТЕМБРА (СРНА) - Хашко тужилаштво затражиће од Суда да се снимак обраћања бившег команданта Армије БиХ генерала Расима Делића јединици муџахедина, који се ове седмице појавио на интернету, прихвати као доказ против Делића.

Делић је у том говору, супротно данашњим тврдњама, признао да су страни борци били под командом Армије БиХ.

Олга Кавран, портпарол Тужилаштва, изјавила је да ће званичан захтјев Суду бити упућен након што се са Интернета скине компромитујући снимак.

"За тај снимак чули смо и раније. О њему је говорило и више свједока, али до сада нам није био доступан. Чак је и тужилац, у уводној ријечи на почетку суђења Делићу, говорио о дневнику Енвера Шабана, у којем се помиње опроштај с муџахединима", казала је Кавранова за "Независне новине".

Судија Уставног суда БиХ Крстан Симић, са дугим искуством рада као адвокат у Трибуналу, оцијенио је да је ријеч о изузетно добром доказу који би, уколико се потврди његова вјеродостојност, наштетио Делићу пошто би указао на то да је лагао на суђењу, баш као и други свједоци чији су искази ишли у прилог тезе одбране да није имао контролу над муџахединима.

Снимак, постављен прије неколико дана на интернет порталу "Ју тјуб", указује да су муџахедини, супротно тврдњама Делићеве одбране, били под контролом армијског врха у Сарајеву. Претпоставља се да је снимак начињен крајем 1995. или почетком 1996. године.

Хашка оптужница Делићу на терет ставља командну одговорност за злочине муџахедина. Он се терети за убиства и рањавање више припадника ХВО-а, брутална убиства припадника ВРС и окрутно поступање према заробљеницима у логору "Каменица".

Генерал Расим Делић Трибуналу се предао у фебруару 2005. године, а суђење му је почело јула ове године.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

15.09.2007

Share this post


Link to post

Логораши ће тужити ФБиХ за сваки логор

БАЊАЛУКА, 15. СЕПТЕМБРА (СРНА) - Савез логораша Републике Српске намјерава да тужи Федерацију БиХ за сваки од 536 логора у том ентитету у којима су држани Срби за вријеме рата - изјавио је потпредсједник Управног одбора Савеза логораша Републике Српске (РС) Боро Медић.

Он није могао да прецизира када ће тужбе бити подигнуте и додао да су у току активности на прикупљању документације и података о злочинима почињеним над Србима у логорима Федерације БиХ.

Медић је на данашњој Оснивачкој скупштини Удружења логораша општине Кнежево рекао да ће новоформирано Удружење окупити 30-ак логораша са подручја ове општине, које ће дјеловати у оквиру мреже општинских удружења Савеза логораша РС, заједно са општинским удружењима из 16 регија РС.

За предсједника Удружења изабран је Здравко Вуковић, док је за предсједника Скупштине изабран Добривоје Будић.

У четвртак 13. септембра, формирано је и Међуопштинско удружење логораша општина Дрвар, Гламоч и Грахово у Федерацији БиХ.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

15.09.2007

Share this post


Link to post

Обиљежена 15. годишњица страдања Буквичана

БРЧКО, 15. СЕПТЕМБРА (СРНА) - Служењем парастоса свим погинулим српским борцима и становницима предратне општине Брчко, у храму светог оца Николаја на Градском православном гробљу у Брчком данас је обиљежена 15. годишњица мучког убиства 67 ненаоружаних мјештана Буквика и околних села.

Њих су у ноћи између 14. и 15. септембра 1992. године убили припадници муслиманско-хрватских паравојних снага, а за овај злочин до данас нико није одговарао.

Опијело и помен недужним српским цивилима буквичког краја служени су данас и на мјесном гробљу у Буквику.

"Од 67 мучки убијених цивила буквичке регије, четворо се и данас у полицијској и судској документацији воде као нестали", изјавио је Срни потпредсједник Удружења логораша Републике Српске Никола Ристић, који је и сам био заточен у једном од логора у том дијелу данашњег дистрикта Брчко.

У ноћи између 14. и 15. септембра, приликом упада у Буквик и друга околна српска села овог краја, попаљене су готово све куће, а око 1500 заробљених мјештана отпремљено је у 22 логора на теритирији тадашњег такозваног слободног Брчког, гдје је сваки од њих провео између четири и десет и по мјесеци.

"Упркос потврђеној оптужници да је у буквичкој регији извршено етничко чишћење, нажалост, нико од виновника тог злочина није приведен лицу правде", рекао је Ристић.

Према ријечима предсједника Предсједништва Борачке организације РС у Брчком Обрена Марковића, у Брчком је у минулом рату погинуло 580 српских бораца и 68 цивила.

"Ратне ране никада неће престати да нас боле, али бићемо неспокојни све док се починиоци злочина и њихови налогодавци не нађу на оптуженичким клупама. Нема оправдања што Јавно тужилаштво дистрикта Брчко ни послије обављене истраге и бројних свједочења није издало налог органима правосуђа да процесуирају ратне злочине", казао је Марковић Срни.

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

15.09.2007

Share this post


Link to post
DUKIÆ: EL MUDŽAHID POD KOMANDOM RATNOG RUKOVODSTVA BIH

18.9.2007 12:14 BANJA LUKA (Tanjug) - Poslednji video snimci koje su emitovale TV stanice u RS nedvosmisleno potvrðuju da je jedinica ''El mudžahid'', sastavljena od ratnika iz islamskih zemalja, bila u sastavu Armije BiH i pod vrhovnom komandom ratnog rukovodstva RBiH, na èijem èelu je bio Alija Izetbegoviæ, izjavio je danas Tanjugu Predsednik Saveza logoraša RS Branislav Dukiæ.

Video snimci, koje su emitovale Radio-televizija RS (RTRS) i bijeljinska ''BN TV'', a do kojih je došao Savez logoraša RS, pokazuju ''mudžahedinski kamp iznutra'' i straviène zloèine koje su pocicnili pripadnici te jedinice nad Srbima na podruèju srednje Bosne.

Tanjug 18.09.2007

Share this post


Link to post

Snimak zloèina mudžahedina

18. septembar 2007. | 09:57 | Izvor: B92

Banjaluka, Sarajevo -- Mediji u RS prikazali snimke na kojima su, kako se tvrdi, zloèini takozvanih mudžahedina na podruèju Vozuæe, u BiH.

Televizijske stanice emitovale su deo snimka, koji je medijima uputio Savez logoraša Republike Srpske, i koji, pored zloèina, prikazuje posetu tadašnjeg predsednika Predsedništva Bosne i Hercegovine kampu za obuku mudžahedina.

Na trominutnom snimku, koji su prikazale televizijske stanice u Republici Srpskoj, prikazani su zloèin nad jednim srpskim vojnikom i ubistvo zarobljenog hrvatskog vojnika na podruèju Vozuæe, u centralnoj BiH.

U Savezu logoraša tvrde da snimak, koji traje 43 minuta, prikazuje i druge svirepe zloèine nad zarobljenim srpskim vojnicima i dokazuje direktnu kontrolu politièkog i vojnog vrha BiH nad tom jedinicom.

Na prikazanom snimku takvu vezu potvrðuje i jedan od pripadnika jedinice Abu Hamza. "Mi smo bili legalna jedinica Armije BiH, u sklopu Armije BiH", kaže on.

Reakcije u BiH su podeljene. Dok se u RS naglašavaju dimenzija zloèina mudžahedina i odgovornosti armijskog vrha, u FBiH se sluèaj tumaèi na razlièite naèine.

Kako se novi snimci pojavljuju upravo u vreme procesa protiv bivšeg komandanta Armije BiH Rasima Deliæa, uz istovremeno otvaranje pitanja državljanstva mudžahedina, tvrdi se da je reè o politièkoj trgovini i ucenjivanju tih ljudi, i to iz meðunarodnih krugova.

Abu Hamza tvrdi da mu je nuðeno državljanstvo u zamenu za svedoèenje u procesu protiv Deliæa.

Proces protiv Deliæa i svedoèenje bivšeg pripadnika jedinice El mudžahid Ali Hamada ponovo su otvorili pitanje ko je odgovoran za dolazak mudžahedina, a pogotovo za izdavanje državljanstava. U javnosti FBiH sve su glasniji zahtevi za obelodanjivanje njihove uloga i za imenovanje njihovih mentora u BiH.

Sinoc sam gledao doticni snimak..strasno...

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this