Sign in to follow this  
licki-vuk

CRKVA I NJENA ULOGA U SPASENJU

Recommended Posts

(NEKA PROČITAJU OBAVEZNO SVI ONI KOJI NEZNAJU DOVOLJNO O SVOJOJ VJERI I CRKVI I KOJI POSTAVLJAJU PITANJA U VEZI RAZLIKE U VJERI TE KOJA JE PRAVA A KOJA "KRIVA")

ЦРКВА И ЊЕНА УЛОГА У СПАСЕЊУ

ПОЈАМ, ПОРЕКЛО, ПРИРОДА, ГРАНИЦЕ И ЦИЉ ЦРКВЕ

(Православна Догматика)

Црква је посредница нашег освећења, или Богом установљена заједница људи који су међу собом сједињени једном вером у Господа Христа, једним учењем, једном законском јерархијом и једним светим тајнама. У најужем смислу под црквом се подразумева новозаветна црква, благодатно царство Христово. Црква се одликује од осталих друштава тиме што је она живи и недељиви богочовечански организам. Глава цркве је Христос, она духовно тело његово, а хришћани њени чланови (види 1. Кор. 12, 12-20, 27, 28). Реч црква долази од грчке речи (кириакон), што значи: дом Господњи, (еклисиа) што значи: сабор или заједницу позваних. У Св. Писму реч црква употребљава се у двојаком смислу: храм или дом Божји где се скупљају верни на молитву ради учествовања у заједничком богослужењу (1. Кор. 14, 34; Откр. 11, 1 и 2; 14, 17), и заједница људи сједињена савезом вере (Дела Ап. 19, 39; 1. Кор. 15, 9; Гал. 1, 13).

По месту црква се дели на: земаљску или војујућу и небеску или славећу. Земаљска црква назива се још и благодатним царством Христовим, а небеска – царством славе. Црква на земљи води непрекидну борбу са непријатељима спасења и оспособљава своје чланове за небеску цркву, за живот вечни. Црква на небу слободна је од борбе и опасности и слави победу земаљске цркве, односно њених чланова који завршише свој живот на земљи победом над непријатељима спасења. Земаљска је црква припрема за небеску, а небеска је плод рада земаљске цркве. Небеску цркву сачињавају: анђели, светитељи и сви они који умреше у истинској вери; земаљску сачињавају њени живи чланови.

По времену црква се дели на старозаветну и новозаветну. Старозаветна се дели на: патријархалну и подзаконску. Патријархална је трајала од стварања света до Мојсија и управљала се по усменом Божјем предању, које се преносило с колена на колено. Подзаконска је трајала од Мојсија до Христа и управљала се по писаном Божјем закону датом Мојсију. Новозаветну је Цркву основао Христос. Она и сада траје и трајаће све до краја света, а управља се по Христовом закону.

ПОРЕКЛО ЦРКВЕ - Почетак цркве је још у рају, у директном општењу Бога са прародитељима. И по паду Бог није престао да се брине о људима, већ је дао обећање нашим прародитељима да ће семе женино сатрти главу змијину. Овде је почетак вере у будућег Спаситеља. И касније Бог је давао обећања, пророштва и праслике, и најзад старозаветни закон који је био “педагог за Христа” и водио к њему. Старозаветни човек живео је вером у будућег Месију, Искупитеља који ће доћи.

Христос је дошао на земљу ради спасења људи и донео са собом своју спасоносну науку и сва средства потребна за спасење. Да би се људи могли користити његовим искупитељским делом основао је цркву и дао почетак хришћанском друштву. Ап. Павле каже да је Христос основао цркву: “Јер темеља другог нико не може поставити осим онога који је постављен, који је Исус Христос”(1. Кор. 3, 11); “Господ стече Цркву крвљу својом и постаде њен камен од угла”(Дела.ап. 20, 28; Еф. 2, 20). Сам Спаситељ каже ап. Петру кад га је исповедио да је Син Божји: “На овом камену сазидаћу цркву своју и врата паклена неће је надвладати”(Мат. 16, 18). Христос је основао Цркву и поставио јој темељ онда када је изабрао дванаест апостола, наоружао их силом Св. Духа на дан Педесетнице и послао их у свет да проповедају његову науку.

Спаситељ није само оснивач већ и глава Цркве. Он непрекидно борави у њој. Сам каже: “Ја сам с вама у све дане до свршетка века”(Мат. 28, 20). Невидљиво руководи, помаже и управља Црквом; испуњава је благодаћу и истином, јер је “пун благодати и истине”(Јн. 1, 14 и 16). Ап. Павле назива Христа главом Цркве, а цркву његовим телом: “Он је глава телу цркве”; Бог Отац “све покори под ноге његове, и њега даде за главу цркви, над свима која је тело његово”(Кол.1, 18; Еф. 1, 22 и 23;). Григорије Богослов каже: “Један Христос, једна глава Цркве”, а блажени Теодорит: “Христос Господ заузима место главе, а они који верују у њега место тела”. Иако је дао власт апостолима и њиховим прејемницима, ипак себе назива врховним и јединим учитељем и каже: “Ко вас слуша мене слуша и ко се вас одриче мене се одриче”(Лук. 10, 16). Црквени пастири иако свршавају свештенодејства ипак је он врховни првосвештеник, поглавар пастирски, “пастиреначалник”(1. Петр. 5, 4), који је увек жив да би се могао молити за нас и да би могао увек спасти оне који кроз њега долазе Богу (Јевр. 7, 24 и 25).

ПРИРОДА ЦРКВЕ - Црква је тајанствени живи и недељиви богочовечански организам; заједница Бога и човека, неба и земље, пролазног и вечног. Иако је црква видљиво друштво, ипак је она Божја породица у којој непрекидно, од дана силаска на апостоле, борави Св. Дух и невидљиво дела благодат његова. Црква је истовремено и небеска, видљива и невидљива; земаљска је зато што је на земљи и што њени чланови живе на земљи, а небеска је зато што је она са својим члановима на небу; видљива је зато што има видљиву јерархију и што се благодат даје кроз видљива средства, а невидљива је зато што је невидљива њена глава – Христос, зато што је невидљива њена душа – Св. Дух и зато што је невидљива њена сила освећења – благодат. Због своје невидљиве стране црква је више предмет вере него знања.

ГРАНИЦЕ ЦРКВЕ - Ко припда цркви, а ко не? Црква је намењена свима, зато и улаже све своје напоре да придобије што већи број људи за своје чланове. По опсегу Црква се може посматрати са две стране: по идеји и по остварењу те идеје. По идеји Црква обухвата сав род људски, а по остварењу – не, јер сви не припадају Цркви. Христос је заповедио својим ученицима: “Идите и научите све народе”(Мар. 16, 15; Мат. 28, 19). Зато је сваки човек, до кога допре јеванђелска проповед, обавезан да буде члан цркве, јер: “Ако се ко не роди водом и духом, не може ући у царство Божје”(Јн. 3, 5), а ду;ховно се може родити само у цркви.

У најширем смислу Црква је заједница свих разумно-слободних бића, тј. анђела и људи (Еф. 1, 10 и 20-23; види и 9. песму, 2 ст. 8. новембра). У ужем смислу Црква обухвата све људе: живе и мртве – живе који верују и мртве који су веровали у Христа као Спаситеља, било пре његовог доласка било после. Цркви припадају праведници и грешници ако су правилно крштени и нису отпали од Христовог учења, већ се држе њега. Да и грешници припадају Цркви, учи нас сам Спаситељ када упоређује Цркву са вечером на којој учествују добри и зли; са пољем у којем има пшенице и кукоља; са мрежом која хвата рибе од сваке руке; са десет девојака од којих пет беху мудре а пет луде. Ап. Павле каже: “У великом дому нису судови само златни и сребрни, него и дрвени и земљани; једни за част, а једни за срамоту”(2. Тим. 2, 20). Коринтској цркви припадао је и крвосмесник. Христос је дошао да спасе грешнике, “јер лекар не треба здравима, него болеснима”(Мат. 9, 12 и 13).

Цркви припадају и душе оних људи који су умрли у истинској вери и светости, тј. они који на небу примише венац правде, који Господ припреми свима онима који га љубе, јер “Бог није Бог мртвих него живих, јер су њему сви живи”(2. Тим. 4,8; Јак. 1, 12; Лук. 20, 33). Цркви припадају и они који су умрли у вери и покајању, али сами за живота нису да принесу довољно плодова достојних покајања за оправдање и због тога нису примили награду на небу, али имају наду да ће се молитвама цркве удостојити вечног блаженства.

На земљи нису сви чланови Цркве. Њој не припадају они који нису крштени, а то су: Јудејци, мухамеданци, будисти, многобошци и др. Од крштених не припадају они који се “видљивим дејством црквене власти, или невидљивим дејством суда Божјег, као мртви удови, отсецају од тела цркве”(Пр. Кат. Чл. 9), а то су: отпадници од хришћанске вере, тј. они они који се сасвим одрекоше ње и постадоше безбожници, незнабошци или иноверци: јеретици, тј. они који се не одрекоше сасвим Хришћанске вере, али одбацују или изврћу учење о основним истинама вере; расколници или шизматици, тј. они који не изврћу основно верско учење, али се не покоравају црквеној власти и својевољно се одвајају од цркве и сви они које црква, по даној јој власти од Господа, одлучи. Најзад, Цркви не припадају и они умрли који су за живота на земљи били одлучени од ње и умрли без покајања. Такви су лишили себе и права на молитве цркве.

ЦИЉ ЦРКВЕ - Задатак и циљ цркве је да спасе пали род људски и понова сједини с Богом. Спасење се састоји у освећењу грешне природе и њеном обожењу. Богочовек је извршио наше спасење, али то није довољно да се спасемо. Потребно је да то дело спасења ми сами усвојимо да би постало нашом својином. Сами не можемо. Без посредника немогуће је освећење и спасење. Зато је Христос основао цркву, која је посредница нашег освећења и живо оруђе кроз које се остварује наше спасење. Црква је природни продужетак Спаситељевог искупитељског дела на земљи. Кроз њу, а преко јерархије и освећујућих средстава, добијамо благодат Св. Духа, која нас освећује, препорађа и оспособљава за живот вечни. Спасење се састоји у духовном општењу и јединству са Христом, а пуно јединство са њим могуће је само кроз цркву. Зато царство Божје почиње у цркви и са црквом.

Неопходно је припадати Цркви, јер ван ње нема спасења. Ван цркве нема истинског и правог богопоштовања, нема тајни, нема плодне молитве, нема Божјег благослова. Ван цркве не може се чути ни разумети реч Божја. Напротив, у цркви је Христос глава, Св. Тројица обитава, а Дух Свети провејава. Христос је Цркви дао сва потребна средства за спасење, дао “све божанствене силе његове, које требају к животу и побожности”(2. Петр. 1, 3). Установио је у Цркви јерархију која је посредница освећења и дао тајне као средства спасења. У Цркви непрекидно и у изобиљу борави и дела невидљива благодат Божја, која чува, освећује и спасава њене чланове. У Цркви је обиље духовних добара, спасоносно познање истина вере и прави пут који води у живот вечни.

Христос је чокот, а следбеници његови лозе. Као што лоза не може донети плода ако није на чокоту – тако и следбеници Христови ако нису у њему, у Цркви његовој. Као што су се у време Нојево спасли од потопа само они који су били у ковчегу, тако се и сада спасавају само они који припадају Цркви. Људи се спасавају у Цркви вером и добрим делима, а помоћу благодати Божје коју добијају кроз свете тајне и молитве цркве. Зато се од човека тражи вера у Бога, добар и побожан живот, учешће у светим тајнама и вера у Цркву. Веровати у Цркву (а не цркви) значи: чврсто бити уверен да у њој борави, дела, учи и управља благодат Господа Исуса Христа; и због тога побожно је поштовати, испуњавати њене заповести и држати се њеног учења.

Отпадници од Цркве сами себе лишавају наде на спасење. Зато Спаситељ каже: “Ако ли не послуша ни цркве, нека ти буде као незнабожац и цариник”(Мат. 18, 17), јер коме црква није мати, томе Бог није Отац, каже кипријан Картагенски.

Поред освећења и руковођења верних на путу спасења, циљ Цркве је да чува христово неповређено учење, да га тумачи и шири у свету.

Црква је вечна и неразрушива; постојала је, постоји и постојаће. Нема те силе која може Христову цркву надвладати и прекратити њено постојање, јер њу чува, штити и даје јој снаге сам Бог. Иако је Црква непрекидно у борби од првих дана свога постојања; иако су многи непријатељи и споља и изнутра устајали и устају против ње – ипак није никада била побеђена, нити ће бити.

Share this post


Link to post
( наставак )

Да без Цркве нема спасења и да је непобедива Златоусти овако каже: “Немогуће је препловити море без брода. А света Црква Христова је у свету оно, што је брод на мору. Господар је овог духовног брода сам свемогући Бог Отац; крмар – његов јединородни Син; повољни ветар – Св. Дух. Овај духовни брод, Црква, превози преко животног мора све правоверне и истинске хришћане у царство небеско. Мада изложена многим ветровима и таласима (мучењима и гоњењима) никад не доживљава бродолом. Колико је непријатеља и гонитеља устајало на свету Цркву, ипак она никада није била побеђена, због тога што се утврђује речју Господњом: “Саградићу Цркву моју и врата адова неће је надвладати”(Мат. 16, 18).

СВОЈСТВА ЦРКВЕ - По никео-цариградском символу вере Црква је једна, света, саборна и апостолска. Ово су битна својства цркве која проистичу из саме природе цркве и њеног циља.

ЈЕДИНСТВО – Црква је једна по своме постанку, основу, устројству и сврси. Да је једна по постанку види се из Спаситељевих речи: “Сазидаћу цркву своју”; сазидаћу једну, а не многе. Један је њен оснивач и представља једно духовно тело које има једну главу – Христа; оживљава се једним Духом Божјим; има једно божанско учење и једне божанске законе; има једну истину, једну веру, једну благодат, једне свете тајне и једну јерархију. Као што је тело једно иако има многе удове, тако је и Црква, као тело Христово, једна иако има многе чланове. Спаситељ овако каже о потреби јединства: “Да сви буду једно, као што си ти, Оче, у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду”(Јн. 17, 21). У причама говори о једном стаду и о једном благодатном царству на земљи. Ап. Павле каже да је потребно одржавати “јединство духа свезом мира” зато што је: “једно тело, један дух, једна нада, један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свих”(Еф. 4, 3-6).

Црква је једна по унутрашњем и спољашњем устројству. Једна глава и једно тело, па једно и унутрашње устројство. Међу члановима цркве, иако се деле на пастире и на стадо, ипак влада један дух, једна душа, једно срце, и једномислије; постоји јединство вере, наде и љубави.

Црква је једна по сврси, јер жели да доведе све своје чланове у јединство са Богом. У молитви своме Оцу Спаситељ каже: “Да сви буду једно, као што си ти, Оче, у мени и ја у теби”, а ап. Павле: “да сви дођемо до јединства у вери и у познању Сина Божјег”(Еф. 4, 13). Тој сврси и том јединству води Црква своје чланове.

Јединство Цркве не нарушава ни то што постоје засебне, самосталне, такозване помесне цркве, као: јерусалимска, цариградска, грчка, руска, српска и др. Ова подела на области, народе и државе, чисто је административна. И поред свог посебног спољњег уређења, ове цркве нису ништа друго у духовном погледу до органски делови једне васељенске Христове цркве. Све помесне православне цркве сједињене су међу собом: једним поглаварем – Христом, једном вером, једним тајнама, једним учењем, једним црквеним канонима и све се потчињавају васељенским саборима. Иако је црква расејана по целом свету, иако има више аутокефалних цркава, ипак су све равноправне међу собом, јер је у свима њима једна душа, једно срце и једна уста.

О јединству цркве овако пише Кипријан Картагенски: Сунце има много зракова, али је светлост једна; много је грана на дрвету, али је стабло једно које се чврсто држи на корену; један је извор, а многи рукавци. Одвој зрак од сунца, неће бити ни светлости; одсеци грану од дрвета – усахнуће; одвој рукавац од извора и он ће пресахнути. Јединство не допушта. Тако је и са Црквом.

Црква није само једна, већ и једина. Увек је била и остала таква. Као што не могу бити две истине, већ једна, тако не могу бити ни две истинске цркве. Од Цркве су, понекад, отпадали разни јеретици и расколници, али својим отпадништвом нису нарушили њено суштинско јединство.

Јединство није само у земаљској цркви, већ и у небеској, и јединство између небеске и земаљске цркве. Између небеске и земаљске цркве постоји најужа веза и присно јединство. Ово јединство састоји се у томе што обе цркве сачињавају једну целину, један богочовечански организам; обе имају заједничку главу – Христа; обе живе једном благодаћу Св. Духа и обе имају исти циљ – вечно блаженство у заједници са Господом. Бог је љубав и по сили те љубави сви који верују у њега, било живи или умрли, налазе се у истој заједници и најтешњој вези. Спаситељ каже: “Ја сам чокот, а ви лозе. Ко обитава у мени и ја у њему, тај ће родити многи род”(Јн. 15, 5). Из ових речи види се да су сви чланови, како земаљске тако и небеске цркве, сједињени у Христу као лозе на чокоту и да сачињавају једну целину, један организам. Ап. Павле каже да Бог Отац “све састави у Христу, што је на небу и што је на земљи”(Еф. 1, 10; Јевр. 12, 22-24). Ово јединство постиже се кроз свете тајне, а особито кроз тајну причешћа. У њој се најочевидније опажа заједница Христа са црквом и њеним члановима. У овој тајни хришћанин прима у себе самог Христа, јер узима удела у телу и крви његовој. Зато Спаситељ и каже: “Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему”(Јн. 6, 56), а ап. Павле: “Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница тела Христовог? Јер смо један хлеб, једно тело ми многи јер сви у једном хлебу имамо заједницу”( 1. Кор. 10, 16-17).

И молитва је израз јединства земаљске и небеске цркве и средство помоћу кога оне непрекидно опште међу собом. У молитви је изражена вера и љубав. Чланови земаљске цркве обраћају се у својим молитвама светитељима, као својим заступницима пред Богом, а они припадају небеској цркви. На молитву светитељи одговарају љубављу и усрдно се моле Богу за оне који им се обраћају и на разне начине помажу им, “јер непрестана молитваправеднога много може помоћи”(Јак. 5, 16).

СВЕТОСТ – црква је света јер нема у себи ничега греховног, никакве прљавштине, нити порока. Света је по пореклу, устројству и циљу. Оснивач и глава Цркве – Христос свет је, па је и она као тело његово света. Светост главе прелази на тело и освећује га. “Ако је квасац свет, то је и тесто; и ако је корен свет, то су и гране”, каже ап. Павле (Римљ. 11, 16). Спаситељ је осветио Цркву целокупним својим животом, учењем, страдањем, молитвом и тајнама. “Христос љуби Цркву и себе предаде за њу да је освети и да буде света и без мане”(Еф. 5, 25-27).

Црква је света по устројству зато што у њој стално борави Св. Дух и што је у њој све свето: и благодат, и учење, и тајне, и богослужење, и јерархија.

Црква је света и по своме циљу, јер је установљена ради освећења и спасења људи. Својом светошћу освећује и спасава верне. Њени чланови позвани су да буду свети. “Освећујте се и будите свети, јер сам ја свет”, говори Господ (3. Мојс. 11, 14). Ап. Петар овоме додаје: “Будите сами свети у свему животу”(1. Пет. 1, 15). Црква је света и по плодовима својим, јер Св. Дух својим присуством и дејством у њој освећује њене чланове и сједињује их с Богом.

Чим је Црква света, она је и безгрешна. У њој нема греха, јер се светост не може сјединити са грехом, као што светлост не може с тамом. Своју безгрешност, као и светост, добија од своје главе – Христа, који је безгрешан. Али и ако је света и безгрешна, њој ипак не припадају само свети чланови, већ и грешни. Треба знати још и то да грешност њених чланова не нарушава њену светост. Грешни не сметају цркви да буде света, као што и прљавштина не смета сунчевим зрацима да буду чисти. Црква трпи грешнике, поучава их и побуђује на покајање. Они се могу увек у цркви очистити од својих грехова св. Тајном покајања. “Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање”, каже Спаситељ (Мат. 9, 13). Сврха Цркве и јесте да се грешници поправе, да од грешника ствара праведнике. Као што се болесни органи прво лече, па ако се не успе онда се отсецају, тако и грешници прво се позивају на покајање и поправку, па ако се не одазову – одлучују се од Цркве.

САБОРНОСТ – црква је саборна по опсегу, времену и устројству. Саборна је или васељенска зато што се налази по целом свету. Нема места где она не би могла бити. Није ограничена ни местом, ни народом ни друштвом. Окупља око себе верне свих народа, друштава и узраста. Намењена је за све људе ма где они живели на земљи, без обзира на народност, пол, узраст, чин и звање. Старозаветна црква била је ограничена само на један народ – јудејски; а богослужење везано за једно место – Јерусалим. Хришћанска црква намењена је свима; молити се Богу и вршити богослужење може се не само у Јерусалиму, него и свуда (Јн. 4, 20-24). Да је хришћанска црква васељенска потврђују нам речи Спаситељеве упућене апостолима: “Идите и научите све народе”, “Идите по свему свету и проповедајте јеванђеље свакоме створењу , “Све до краја земље”(Мат. 28, 19; Мар. 16, 15;Дела ап. 1,8). Ап. Павле каже да у цркви христовој “нема Грка и Јеврејина, обрезања и необрезања, дивљака и Скита, роба и слободњака, него је све и у свима Христос”(Кол. 3, 11). Хришћани могу постати сви људи – образовани и необразовани, ма где и ма када живели. Црква има за задатак да скупи све људе на земљи у једну целину, да сав свет “буде једно стадо под једним пастиром Исусом Христом”(ЈН. 10. 16).

Црква је саборна и по времену, јер важи за сва времена и неопходна је за спасење свих људи свих времена. Спаситељ је обећао апостолима: “да ће бити са њима у све дане до свршетка века и да ће им послати Св. Духа да буде са њима увек”(Мат. 28, 20; Јн. 14, 16). Ап. Павле каже да се тајна евхаристије има свршавати у цркви док Господ “поново не дође на земљу”(1. Кор. 11, 26).

Црква је саборна и због тога што је њена наука утврђена на васељенским саборима, на којима су учествовали представници цркава са свих страна света. Сва важна питања саборски решава. Васељенски сабори представљају највишу и највећу власт у цркви. Њихове одлуке обавезне су за све хришћане свих времена. Да је црква васељенска по месту, времену и учењу сведочи св. Кирило Јерусалимски речима: “Католичка (црква) назива се зато што се налази у свој васељени, од краја до краја земље и зато што учи католички (ортодоксно, православно) и без недостатака о свим догматима”.

Црква се назива васељенском иако не обухвата цео свет и све људе. Црква је васељенска по своме одређењу, по идеји, у самој тежњи ка свеопштости. Она се овако називала и у доба апостола иако није била толико раширена као касније. Црква је васељенског карактера без обзира колико има чланова. “Где је Христос тамо је саборност цркве”, каже св. Игњатије Богоносац, а блажени јероним: “Истинска се црква познаје не по множини чланова, већ по чистоти и божанствености њеног учења”. Саборност цркве, каже Владимир Соловјев, није у смислу аритметичког и механичког скупљања свих делова и чланова, већ у смислу мистичке везе и духовно-моралног општења свих делова и чланова Цркве међу собом и са Богом.

АПОСТОЛСТВО – Црква је апостолска по пореклу и устројству; по пореклу зато што су је апостоли раширили, утврдили и целоме свету објавили, и што непрекидно и неизменљиво чува учење и предање светих апостола. Силаском Св. Духа на апостоле они су добили власт да проповедају и шире хришћанску веру по целоме свету, што су они и чинили. Пастирима цркве: епископима, свештеницима и ђаконима давали су дарове Св. Духа кроз рукоположење.

Апостоли су основали многе цркве: јерусалимску, антиохијску, ефеску, кипарску и др. Својим радом на ширењу Цркве апостоли су постали њен темељ.

“Иако је камен од угла Цркве сам Исус Христос, ипак је она сазидана на темељу апостола и пророка”(Еф. 2, 20). Зид овог тајанственог Божјег града “има дванаест темеља и на њима имена дванаест апостола”(Откр. 21, 14).

Share this post


Link to post
( наставак )

Црква је онаква какву су је уредили апостоли, јер су јој они дали прво уређење. Живот у цркви је по апостолском учењу и предању. Своје учење Црква црпи из Св. Писма и апостолског предања. Чува га у целости чисто и неповређено. Управља вернима по правилима св. Апостола. Зато су њени чланови дужни да се држе овога и да се клоне свега што није у сагласности са овим правилима.

Црква је по устројству апостолска још и због тога што се апостолска служба непрекидно продужава кроз апостолске наследнике – јерархију. Од дана силаска Св. Духа на апостоле они су полагали руке на своје наследнике и преко тајне свештенства предавали им благодат Св. Духа. Од тога дана благодат непрекидно прелази на апостолске наследнике путем прејемства.

Без вере у једну, свету, саборну и апостолску цркву и без живота по тој вери, нема спасења човеку. Једино је Православна црква све ове битне црте Цркве, држала их је и држи их се. Једино је она сачувала све што је њен оснивач Господ Исус Христос и његови апостоли дали и оставили. Само је Православна црква у свој својој чистоти и целости сачувала неповређену јеванђелску науку и древну васељенску веру од Господа, проповедану од апостола и утврђену од стране васељенских сабора. Зато треба да се старамо да ту веру хришћанским животом потврдимо.

( Православна Догматика )

Share this post


Link to post
ПОГРЕШНА УЧЕЊА О ЦРКВИ

Поред правилног учења о Цркви постоје и погрешна. Док су спољни непријатељи настојали подметањем да компромитују Цркву, или физичком силом да је униште – дотле су други, унутрашњи непријатељи, покушавали погрешним учењем да подрију тачност њеног учења. Било је више погрешних учења.

ГНОСТИЦИ (други век) су одвајали знање од веровања, истину од цркве. Учили су да је Црква само чувар просвете. Тврдили су да је њихово учење једино истинито и више хришћанско знање, и да се хришћанске истине налазе само у њиховом учењу. Она црква која друкчије учи од њих, нема тога знања. Проглашавали су је нижом, зато што влада само простом и безсвесном вером. Против гностика борио се Иринеј Лионски доказујући да између праве Цркве и гностичких општина нема ничег заједничког и да их не треба признавати за хришћанско друштво. Тертулијан је доказивао да Црква није привилегија само учених људи, него је она васељенска и приступачна је свима. Црква је чувар истине. Изван цркве не налазе се верске истине; зато ван Цркве и нема спасења.

МОНТАНИСТИ су се слепо држали учења Св. Откривења о светости цркве. Одбацивали су Цркву која је у исто време и видљива и невидљива и трудили су се да из своје средине образују безусловно свету и невидљиву цркву, која има да буде “друштво само светих и изабраних чланова, који стоје под непосредним озарењем и дејством Св. Духа, а по томе нема потребе у видљивим средствима за освећење, нити у каквом руководству”. Против монтаниста борили су се Климент Александријски и Ориген. Они доказиваху да је савршено чиста и непорочна, и потпуно света само небеска црква, а земаљска је само слика и одблесак небеске. И земаљска је црква друштво светих, али не безусловно светих, већ само средством благодатног освећења и призивања к светости.

НОВАЦИЈАНИ су налазили у постојећој цркви недостатак истините светости због примања грешника, па чак и оних који су се покајали. Због тога су се потпуно одвојили од цркве и образовали за себе друштво “светих и непорочних чланова”. Против новацијана борио се Кипријан Картагенски.

РИМОКАТОЛИЦИ својим учењем о Цркви нарушише њено јединство, светост, саборност и апостолство. Јединство Цркве наруши прво Папа Виктор (други век) само зато што малоазијски епископи не беху истог мишљења са њим око празновања Пахе. Папа Стефан (трећи век) наруши јединство са источном и афричком црквом тиме што одлучи од Цркве Кипријана Картагенског и Фирмилијана Кесаријског само зато што не хтедоше примити његово мишљење као апостолско предање. Штитећи јединство Цркве, Фирмилијан одговори на ово: “Онај који мисли да може све одлучити од себе, одлучује самога себе од јединства: одсецајући помесне цркве од себе он одсеца самог себе од јединства љубави, постаје расколник и одступник од црквеног јединства”. Проглашењем папе за видљиву главу цркве, замеником Христовим на земљи, - римокатолици нарушише светост Цркве, јер светост долази од Господа Христа а не од папе. Не држећи се апостолског учења о Цркви, одбацише васељенске саборе и прогласише папу да је он глас цркве и тиме нарушише саборност и апостолство цркве. Тако су римокатолици постепено нарушили све четири битне особине Цркве.

Да би оправдали своје учење о папизму, римокатолички богослови налазе у животу цркве више форми кроз које је она прошла. Најстарија је форма демократска. У њој су сви чланови Цркве, како пастири тако и световњаци, међу собом равни. Са установом епископата црква прелази из демократске форме у аристократску, а ова, са установом папства, у монархијску форму. И данас римокатолички богослови заступају ово мишљење и узвикују: “Црква је монархија или ништа”. За ово своје мишљење не могу наћи нигде доказа, нити могу тачно да кажу кад је црква од демократије прешла у аристократију, и од ове у монархију. Да су постојале те епохе, морале би оставити видног трага у историји. Можда је тога и било на западу, имајући у виду папску монархију, али запад је само део цркве. Исток не зна за те форме.

ПРОТЕСТАНТИ немају правог појма о цркви. По њима се човек спасава само личном вером коју производи непосредно Св. Дух. Због тога нема потребе за спољашњим видљивим установама. Пошто Бог спасава људе без њиховог учешћа, то припадали они цркви или не – свеједно је, јер не могу своме спасењу ништа додати нити одузети. Лутер одриче видљиву страну цркве и признаје само невидљиву, која је божанског порекла. По Лутеру права црква је: “духовно друштво које спаја у једно своје чланове само јединством наде и љубави. У броју својих чланова има само верне и оправдане (свете). Она постоји на свима местима, где се чисто и правилно проповеда јеванђеље и правилно свршавају тајне”. Своје религиозно друштво називају општином и парохијом, а не црквом.

И протестанти су нарушили све четири битне особине Цркве. Код њих нема јединства, јер су се разделили на разне секте, које су независне једна од друге. Свако има право да лично, слободно и независно тумачи Св. Писмо и тим начином утврди своју веру. Пошто сви људи нису једнаки, то код њих и нема јединства ни у учењу, ни у управи. Зато често мењају и учење и унутрашњу управу. Њихова црква није ни света, јер јој Бог није дао основ, већ човек; није ни саборна, јер се не држи саборности и одлука васељенских сабора; није ни апостолска, јер се не држе учења и правила које су они оставили. Нетачно је и њихово учење да цркви припадају само оправдани, свети. Спаситељ је дошао да спасе све. Сам каже: “Нисам дошао да зовем праведнике, већ грешнике на покајање”(Мат. 9, 13). Светост цркве и јесте у томе да се освете сви њени чланови. Ово јој је и циљ. Најзад, црква није само невидљива, нити само видљива, већ и једно и друго.

АНГЛИКАНЦИ, иако признају да је црква света и да јој је глава Христос, ипак не признају непогрешивост цркве. Ово двоје никако се не слажу. Ако је Бог глава цркве, то је онда она и непогрешна, јер је Бог непогрешан.

ПРАВО учење о цркви исповеда једино Православна црква. Она је очувала све битне особине њене, држала их се и држи их се.

(Православна Догматика)

Share this post


Link to post
О ЈЕРАРХИЈИ – ПОЈАМ И ПОРЕКЛО

(Православна Догматика)

Јерархија је видљиви орган Цркве и посредница нашег освећења. Она је божанска установа и носилац божанске службе на земљи; природни продужетак Спаситељеве искупитељске делатности. Христос није само основао Цркву, него јој је дао и устројство. Установио је особити ред људи који сачињава јерархију и поверио му да располаже свим спасоносним средствима која је дао Цркви. Кроз рукоположење у тајни свештенства јерархија продужава Спаситељево и апостолско дело спасења људи. Као видљива богочовечанска заједница, Црква се састоји из јерархије и пастве, свештенослужитеља и верних. Обоје чине једну недељиву целину – тело Христово и његове удове. Као што у телу постоје разни органи са разним функцијама а сви заједно сачињавају једну недељиву целину, тако је и у организму цркве између јерархије и пастве.

Оснивач јерархије је Господ Исус Христос. Сам је изабрао дванаест апостола и наоружао их силом Св. Духа на дан Педесетнице. Овој дванаесторици додао је још седамдесеторицу и послао их на исто дело (Мат. 10, 1; Лук. 10. 1). Избором дванаесторице апостола Спаситељ је дао почетак црквеном устројству и управи.

Јерархија је преко апостола примила од Спаситеља службу коју је он вршио на земљи. Зато по васкрсењу и каже: “Као што Отац посла мене и ја шаљем вас”(Јн. 20, 21). Спаситељева служба била је тројака: учитељска, првосвештеничка и царска. Ту исту власт дао је и апостолима, а преко њих јерархији: да проповедају, свештенодејствују и управљају.

ВЛАСТ УЧЕЊА састоји се у томе да шире здраву Христову науку и чувају црквене установе: “Идите и научите све народе...учећи их да држе све што сам вам заповедио”(Мат. 28, 19 и 20).

ВЛАСТ СВЕШТЕНОСЛУЖЕЊА састоји се у приношељу бескрвне жртве: “Ово чините за мој спомен”(Лук. 22, 19), и у вршењу тајни и свештенодејстава: “Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Св. Духа”(Мат. 28, 19).

ВЛАСТ УПРАВЕ је у потчињавању пастве јерархији и слушању, јер их она води спасењу: “Ако сагреши брат твој иди и покарај га... ако не послуша кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркве, нека ти буде као незнабожац и цариник. Заиста кажем вам: штогод свешете на земљи биће свезано на небу и штогод раздрешите на земљи биће раздрешено на небу”(Мат. 18, 15-18) и “Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће им се”(Јн. 20, 23).

Ап. Павле тврди да је пастирска власт установљена не вољом људском него вољом Божјом: “Пазите на себе и на све стадо у коме вас је Дух Свети поставио за епископе, да пасете цркву Божју, коју је стекао крвљу својом”; “тако даде (Христос) апостоле, пророке, јеванђелисте, пастире и учитеље”(Дела ап. 20, 28; Еф. 4, 11). Ширећи јеванђеље и оснивајући цркве, апостоли су постављали старешине по свим црквама и преносили своју власт на њих полагањем руку (Дела ап. 14, 23). Ап. Павле пише Тимотеју да подгрева дар Божји који је у њему, а који је добио када је апостол положио своје руке на њега (2. Тим. 1, 6).

Спаситељ је казао апостолима да ће бити са њима “у све дане до свршетка века”(Мат 28, 20) и тиме ставио до знања да ће се њихова апостолска служба продужити и после њих путем наслеђа све до краја света. У лицу апостола Христос је послао на исто дело све њихове будуће наследнике и дао и њима обећање да ће и са њима бити до свршетка века. Овим речима још је казао да је његова власт у Цркви вечна и целокупна Црква објект његове власти. И по вазнесењу он учествује у раду апостола и избору чланова јерархије. По Божјем избору Матеј би придодат једанаесторици апостола на место отпадника Јуде. Св. Дух одваја Варнаву и Савла на дело на које их је позвао Искупитељ (Дела ап. 1, 23-26; 13, 2; 9, 15).

Апостоли су добили своју власт непосредно од Христа, а јерархија од апостола. Они су постављали своје наследнике – епископе, да врше њихову службу и преносили на њих своју власт путем рукоположења. Наследници св. Апостола предавали су своја права, дужности и власт наследницима, а ови опет својим, и тако путем непрекидног наслеђа јерархија се продужавала до данас и продужаваће се све до свршетка света. На саборима установљен је ред правилно постављене јерархије да се не би у Цркви изгубило апостолско прејемство, јер се по њему зна која је јерархија апостолска, права, законска, а која не. Законска је само она која је наследила благодат директно од апостола путем прејемства. Да би се сачувала пуноћа и чистота власти и права јерархије, апостоли су давали својим наследницима најподробнија упутства. Подробно су описивали својства којима се имају одликовати људи који се позивају на тако узвишену службу, као што је свештеничка (1. Тим. 3, 1-10).

Црквом невидљиво управља сам Исус Христос као глава њена, а видљиво Црквом на земљи управља јерерхија. Највишу влас у Цркви представљају васељенски сабори. Одлуке васељенских сабора су непогрешне и обавезне за све хришћане свих времена.

Јерархија је неопходна, јер се циљ Цркве постиже само помоћу ње. Без ње не може бити цркве, нити она може обављати своју спасоносну службу. У Посланици источних патријараха каже се: “Где нема Богом установљене јерархије, тамо нема цркве”)чл. 10). Св. Игњатије Богоносац тврди: “Без јерархије нема цркве”. Кипријан Картагенски каже: “Епископ је у цркви и црква је у епископу. Ко није у јединству са епископом, тај није у цркви”. Због тога паства треба да се повињава јерархији и да је слуша. Сам Спаситељ каже апостолима, а преко њих и јерархији: “Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче”; “Ко вас прима мене прима а који прима мене, прима онога који ме је послао”(Лук. 10, 16; Мат. 10, 40). Игњатије Богоносац препоручује: “Старајте се да се повињавате епископу, презвитерима и ђаконима, јер ко се њима повињава, повињава се Христу, који их је установио; а ко им се противи, противи се Исусу христу”. Кипријан Картагенски учи: “Цркву сачињава народ сједињен са свештеником. Духовно стадо да се покорава своме пастиру”. Верни не само да су дужни да слушају своје свештенослужитеље и да се покоравају њиховој духовној власти, већ су дужни и да се користе њиховим свештенодејствима. С друге пак стране, пастири су обавезни да уче своје стадо, духовно управљају њиме и свршавају за њих свештенодејства. Ап. Петар саветује: “Старешине молим, пасите стадо Божје, које вам је предано”(1. Петр. 5, 1 и 2). Љубав треба да уједињује јерархију и верне. И једни и други заједнички треба да решавају сва важнија питања која се тичу цркве. Климент Римски каже: Као што глава у телу без ногу не значи ништа, тако и ноге без главе. И мали делови у телу потребни су и корисни за цело тело. Тако и у цркви: Ни велики без малих ни мали без великих не могу постојати. Уједињени доносе обострану корист.

"Služite Gospodu sa strahom,

i radujte Mu se s trepetom" (Ps,2, 11)!

Текст преузет са: .lickajesenica.com

Аутор: протојереј-ставрофор Никола Котур

Share this post


Link to post

PRAVOSLAVNI DOM - DOMACA CRKVA

Има у Јеванђељу једна карактеристучна појединост, на коју се обично не обраћа пађња а коју би понекад требало истаћи и подвући. Наиме, кад је наш Спаситељ први пут изишао пред свет на Своју јавну мисију, Он је прво отишао у један скромни галилејски дом у коме је двоје младих свијало своје гнездо и оснивало породицу. Није то Господ случајно учинио. Хтео је Он Својим присуством и Својим првим јавним делом на тој сиромашној свадби показати да је породица нешто чему би требало указати и посветити посебну пажњу и на што би се приликом ширења Јева-нђеља у првом реду требало ослонити. И заиста, ти домови у које су Спаситељ и апостоли улазили, постајали су права мала жаришта из којих се јеванђелски дух постепено ширио по свету.

Кад је апостол Павле упутио светом Филимону оно познато писмо, он га је отпочео речима: “Благодат и мир теби и твојој домаћој цркви!”

И стварно, хришћански домови првих времена били су као неке мале Божје цркве у којим и из којих је вејао дух молитве, дух верности, честитости и љубави.

И наше хришћанске породице не би требало у том давању јеванђелског духа да заостану за хришћанским породицама првих векова. И ми смо дужни да своју децу и речју и делом научимо основним јеванђелским начелима: да у њихове младе душе унесемо што више тежње према ономе што је добро, честито и племенито; да настојимо да се прво у наше, а потом у њихове душе усели Христос са Својом благошћу, праведношћу и поштовањем и љубављу према човеку. Редак је труд који може бити тако богато награђен као тај. Кад се човек радује маломе цвету који је стрпљиво однеговао у својој башти, колико се тек радује лепшим и благородним људским душама своје деце које је васпитавао и које излазе из његовог дома и улепшавају овај Божји свет.

Требало би прочитати само неколико страница из Исповести блаженог Аугустина, из живота светог Василија Великог или, бар, само оно чувено писмо Антусе, мајке светог Јована Златоустог, па осетити колико су атмосфером љубави ти домови дисали и с колико су болећивости и доброте ти људи лечили ране једни другима. Јер, када је наш Спаситељ хтео да упути људе да се међусобно воле Он им је испричао о ономе Самарјанину који је нашао крај пута рањена човека, превио му ране и постарао се за његово смештање и лечење. Није ни то Господ случајно учинио, и није случајно пример са рањеником узео. Знао је Он да је овај свет пун рањеника и да су, штавише, сви људи, ко мање ко више, душевни рањеници. Сваки има свој неки бол, свака породица има неку невољу, свакоме нешто недостаје, сваки има неку раницу на души и заслужује да се на њега сажалимо и да поступамо са њим благо, и опрезно, и милостиво – као са рањеником. А поготово је потребно тако поступати после овог последњег страшног рата. Сви смо изашли из њега још већма душевно и телесно израњављени и изубијани. Породица, у првом реду, треба да буде онај топли кутак у коме ћемо лечити ране једни другима благошћу и љубављу, љубављу која блажи душу, подиже човека и чини да живот, крај свих патњи, буде ипак леп.

О ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ

Проблем васпитавања деце одувек је био, и биће до краја века и света, један од најважнијих социјалних проблема и од најсудбоноснијих последица како по саму омладину, тако и по један народ, па и читаву људску заједницу у садашњости и будућности.

Као што се, сходно вековном народном искуству, “по јутру дан познаје”, тако се и по омладини може поуздано судити о духовно-моралним вредностима једног народа и његове државе и по томе изводити поуздани закључци о њиховој будућности.

Омладина без духовних идеала и чврстих моралних принципа, погружена у најниже чулне страсти и пороке, не само није способна за више духовно-моралне подвиге и дела трајне културне вредности, која би била допринос културном стваралаштву својих славних предака, него, у сра-вњењу са ранијим генерацијама, представља очигледно назадовање, декаденцију.

Ако је икад било потребно и у најширим размерама говорити о потреби и значају правилног васпитања деце, онда је то случај данас, када се наша омладина нашла на беспућу и, под утицајем порнографске штампе и деструктивних филмова, почела да скреће са правога пута и срља у пропаст.

ЗАСНИВАЊЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ

Данас људи све ређе говоре о браку, а и кад говоре, они у ствари причају само о љубави између мужа и жене. Ова љубав заиста може бити благослов и дар Божји, али према једном тумачењу, главни циљ брачног живота јесте подизање хришћанске деце, нових синова и кћери Божијих. Овај свети задатак треба од самог почетка брака прихватити са крајњом озбиљношћу. Брачни пар би требало да живи имајући у свести да су благословени да постану, ништа мање него, сарадници Божији у стварању нове личности. Брачни парови хришћани треба да гледају на полне односе, не само као на нешто што ће њима лично донети испуњење, но као на узимање удела (чак потенционално) у процесу стварања новог бића, нове личности, која је одређена да живи вечно. Они треба да се саберу, помоливши се са страхом Божијим да их Господ благослови, како би се дете зачело и духовно, а не само телесно.

Share this post


Link to post
(наставак PRAVOSLAVNI DOM - DOMACA CRKVA)

У наше дане чујемо много простог и хулног о супружанским односима. Хришћани-брачници треба да памте да они саучествују у Божијем делу стварања.

РОЂЕЊЕ ДЕТЕТА

Христос је рекао да, кад се дете роди, мајка заборавља на свој бол од радости “што се роди човек на свет”. Његове речи показују да је за Самог Бога рођење сваке бебе догађај – свака личност је, у очима Божијим, јединствена, самосвојна.

Један старац је саветовао мајку, која је била пред порођајем, да метне духовни печат на дете изговарањем Исусове молитве све време свог боравка у болници, чак и за време самог порођаја.

КРШТЕЊЕ

Наш однос са Богом није чисто умна (интелектуална) ствар. Ми можемо познати Бога свесно чак и пре него што проговоримо. Наша Црква стога крштава и причешћује децу. Понекад се људи налазе под утицајем идеје да децу не треба крштавати већ им допустити да одрасту и сами изаберу свој пут. То би било као када бисмо рекли да је боље не хранити дете и чекати да довољно порасте како би само одлучило о свом јеловнику. Или када бисмо рекли да је боље не разговарати са дететом, како би оно могло да изабере језик којим ће говорити. Морамо да схватимо да нам Крштење даје духовну слободу – оно нам нашу слободу не одузима.

Родитељи треба да својој деци одаберу такве кумове који схватају да је њихова превасходна одговорност да брину о духовном узрастању детета.

Благодат крштења се никада не може одузети; она може бити запретана под грехом, може и не узрасти у нама услед нашег немара, али је она неотуђива од нас. Деца која су примила у себе семе крштења имају веће изгледе да се обрате (или врате) Богу као одрасли, чак и ако нису била васпитана као хришћани.

За децу је важно да осете и виде да су њихови родитељи једномислени. Ово практично значи да, уколико између мајке и оца дође до неслагања, оно треба да се колико год је могуће, реши у миру. Они не треба да се свађају, посебно не пред децом, или да противрече једно другом, изузев на благ начин. Уколико их деца виде да се свађају или да се у нечему не слажу, морају такође видети и да су се помирили. Деца осећају, чак без речи, напетост између својих родитеља и пате због тога. Немогуће је очекивати једномислије између двоје људи о свему. Међутим, разлике

између родитеља не би смеле бити такве да их међусобно подвајају. Деца не би требала никада да буду приморана да играју посредника између својих родитеља. Једномислије међу родитељима је кључно за дечју сигурност, а и као пример за њихов сопствени брак касније.

ХРИШЋАНСКИ ДОМ

Најбитније обележје једног хришћанског и православног дома, пре свега, јесте да је дом освећен. Поред тога, хришћански дом треба да има: икону, кандило, чирак и свећу, слово, кадионицу, босиљак, угаљ и тамјан, Свето писмо и Молитвеник.

ОСВЕЋЕЊЕ ДОМА

Кад се једна кућа или стан сагради, окречи, улепша, и када се наместе ствари, и када у њему породица започне нови живот, потребно је извршити освећење дома. То освећење врши надлежни свештеник. У молитвама на освећењу, свештеник се моли за напредак дома, за здравље и срећу укућана, нарочито деце, за слогу, за љубав, те разумевање међу укућанима и за свако добро које хришћани моле од Бога.

ИКОНА

Сваки српски православни хришћански дом треба да има икону своје крсне славе. Икона се поставља у најсвечанијој просторији, трпезарији или дневној соби и то на источном зиду, ако је могуће. Поред иконе крсне славе, пожељно је да у кући стоји икона Христа Спаситеља и икона Мајке Божије, а може и икона неког другог светитеља који се у том дому посебно поштује – икона Светог Саве, икона преславе и слично. На зиду на коме је икона не могу стајати неке друге слике, гоблени, постери и слично.

Када се икона купи, носи се свештенику на освештање. Негде се практикује да икона стоји у цркви неколико недеља. Тек освећена икона се поставља у хришћански дом. Добро је да пред иконом стоји мањи астал на коме би стајале све горе поменуте ствари и предмети. Испред иконе се обављају сви хришћански обреди и молитве.

КАНДИЛО

Кандило се поставља испред иконе. Пали се уочи, и на дан сваког празника и сваке недеље, а може горети непрестано. Кандило обично пали и одржава домаћица. У кандилу гори чисто сунцокретово или маслиново уље, на чију се површину ставља специјални жижак за кандило. У кандило се сипа једна трећина воде да не би дошло до пуцања стаклене чаше када сагори уље.

Кандило и пламен на њему симболизују светлост науке Христове и светлост живота светитеља пред којим се кандило пали. Истовремено подсећа све у кући да и они треба да живе светлим и чистим животом. Они који имају у кући кандило знају какву непоновљиву атмосферу уочи празника и недеље ствара дрхтави пламичак кандила. Нарочито се то урезује у детињу душу, и остаје најдража успомена из детињства до краја живота. Та атмосфера је непресушна инспирација свим уметничким и песничким душама, и многа велика дела су створена инспирисана том дрхтавом и незаборавном светлошћу и игром сенки домаћег кандила.

Share this post


Link to post
(ПРАВОСЛАВНИ ДОМ – ДОМАЋА ЦРКВА наставак)

ЧИРАК И СВЕЋА

Без свеће се не може извршити ни један обред, ни молитва у кући. Чирак са свећом стоји на почасном месту у кући и пали се увек пред молитву. Домаћин пали свећу на следећи начин: најпре се прекрсти, помене Бога и своју крсну славу, целива свећу и пали је по могућности шибицом. Свећа за славу гаси се помоћу вина, а мања свећа дувањем, или се влажним палцем и кажипрстом стисне пламен и фитиљ који гори. Пламен свеће има исту символику као и кандило.

СЛОВОАНАФОРНИК, ПРОСФОРНИК

То је дрвени печат који се утискује у славски колач. Слово се, исто као и икона, носи у цркву на освећење. На печату су урезана слова: ИС ХС НИ КА што значи – Исус Христос побеђује.

БОСИЉАК

Босиљак је ароматична биљка, пријатног мириса, која се гаји у баштама и цвећњацима. Босиљак се набере, сложи у букет (киту), увеже се у струку и осуши. Такав се чува преко целе године и износи се када свештеник свети водицу да њиме кропи укућане.Босиљак и његов пријатан мирис символизују благодат Духа Светога.

КАДИОНИЦА, ЖАР И ТАМЈАН

Кадионица у дому је обично ручна, направљена од земље или метала и има их разних облика који су у складу са хришћанским духом. У кадионицу се ставља жар од дрвета а на жар се ставља тамјан који шири пријатан мирис. Пошто у градовима често нема жара, потребно је набавити специјални брикет у колутићима који замењује жар и врло је практичан.

Кадионица и жар у њој символизују нашу жарку љубав према вери и топлоту наше хришћанске душе. Мирис тамјана символизује благодат Светога Духа.

Кадионица се употребљава приликом сваке молитве. Домаћин кади, држећи у десној руци кадионицу и њоме чини знак крста. Кади прво старије па млађе.

СВЕТО ПИСМО – БИБЛИЈА

Не може се у хришћанском свету замислити дом без Светог Писма. На хришћанском Западу у свакој хотелској соби, крај узглавља, има Свето Писмо, које стоји госту на располагању да може да прочита неки одељак из ове свете књиге и да се тако духовно окрепи. Нажалост, код нас Свето Писмо, није баш честа књига у домовима. Зато, сваки домаћин треба да се постара да преко свога свештеника набави ову свету књигу. То је нарочито потребно због деце, омладине и будућности нашег народа. Не може се разумети историја, философија, уметност, књижевност, музика, једном речју свеукупна цивилизација, без Библије. Библија или Свето Писмо (то су називи за исту књигу) има не само културни, већ, пре свега, духовни, молитвени, религиозни и васпитни карактер.

МОЛИТВЕНИК

Молитвеник је обично мања џепна књижица, у којој су штампане молитве за разне прилике, потребе и време у животу једног хришћанина. Пожељно би било да ту књижицу има свака кужа. Молитвеник стоји пред иконом. Када се обавља кућна молитва, из молитвеника се читају молитве.

Чита их домаћин, а може и неко од млађих укућана са пријатним и умилним гласом. Док се молитве читају остали стоје, пажљиво слушају и моле се у себи. Важније молитве као што су: Оче наш, Богородице Дјево, Пресвјатаја Тројице, Символ вере, Царју небесниј – сваки хришћанин треба да научи напамет, и да их изговара и изван свога дома.

ДОМАЋА МОЛИТВА

Поред заједничких богослужења у храму, у којем присуствују сви мештани једног села или града, сваки дом, свака породица, треба да има своју домаћу молитву. Јер, породица је домаћа црква. Добро би било, када би се те домаће молитве одржавале свако вече пре вечере, или, када породица полази на спавање, као и на дан празника.

КАКО СЕ ОБАВЉА ДОМАЋА МОЛИТВА

Домаћин стане пред икону пред којом је домаћица већ упалила кандило, иза њега стану сви укућани. Он се прекрсти, упали свећу, узме кадионицу са жаром, стави мало тамјана, окади најпре иконе, затим себе, своје укућане по старештву и кадионицу предаје неком који кади целу кућу. Онда домаћин, или неко од млажих, чита молитве из молитвеника, или одељке из Светог писма, или оне молитве које зна напамет: Оче наш, Богородице Дјево,Пресвјатаја Тројице итд. После завршене молитве домаћин говори: Наздравље молитва, а укућани одговарају: Амин, Боже дај.

ЛИЧНА МОЛИТВА

Поред заједничке молитве, сваки хришћанин има и своју личну, интимну молитву. Пре сваког посла, пре и после јела, увече кад се леже и ујутро кад се устаје, у невољи и у добру, увек се треба прекрстити и прочитати одговарајућу молитву и искрено, из дубине душе, помолити се и заблагодарити Богу.

ПОСТ

Заједно са молитвом пост спада у најважнији садржај живота сваког хришћанина. Пост је, као што је познато, уздржавање од мрсне хране и прекомерног јела и пића. Међутим, неједење мрсне хране није суштина поста. Најважнија одлика поста је уздржавање од рђавих и злих дела, затим чинење добрих дела и вежбање у врлини, праштању, скромности, смирењу, у обуздавању свих телесних страсти које разарају духовни живот сваког хришћанина. Значи, пост је не само телесно уздржавање, него и духовно. Црква је прописала четири поста годишње: Ускршњи или Часни пост, Петровски пост, Госпојински пост и Божићни пост. Ови постови се зову вишедневни, а једнодневни је пост сваке среде и петка, осим разрешених седмица (које се штампају у календару) и још: Крстовдан уочи Богојављења 18 јануара, Усековање 11 септембра и Крстовдан 27 септембра.

"Православни дом" - Шабац 1998.г.

Share this post


Link to post

Православље је ненамјетљиво а вјечно...

Осјетила сам благослов Тројичног Бога и Цркве...не фанатично, већ онако свим срцем...можда и не сасвим изрециво...

Осјетих мир, радост након разбијене сумње и страха.

Много значи исповијест, пред којом смо често горди и несигурни како/коме да се исповједимо... Побогу...схватих...на нама је да ходимо православљу...једином правом путу.

Свако добро!

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this