Sign in to follow this  
chule80

SRPSKI VELIKANI

Recommended Posts

Видим да је овде на овом делу форума све разбацано, не зна се ко је где... али ево ја ћу отворити тему која би могла бити подугачка, где ће се писати о српским великанима из науке, културе, живота, ратовања, власти итд.

Share this post


Link to post

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ (1813—1851)

Владика Раде

Рођен је на Његушима. Његош је други син Томе Маркова Петровића и Иване Пророковић. На крштењу је Његош добио име Радивоје али се тим именом није потписивао, него — Радивој. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Али га народ владиком Петром није ни звао ни запамтио, него - владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали.

NJEGOS.jpgnjegos_48.jpg

Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Биће да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткада уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.

Владика Петар I, његов стриц, узе га к себи 1825 да га школује и припреми за наследника. Стриц је, раније, за наследника спремао Његошева брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волео војску и официрски позив. Традиција је међутим била да владалац Црне Горе, буде владика, па се и млади Његош, Раде, како је на крштењу назван, спремао за тај позив. Школу је кратко време учио у Боки Которској, а после му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића. После стричеве смрти, 1830, Његош се закалуђери врло млад и прими управу над Црном Гором. 1833 путовао је у Петроград, где буде завладичен. Још је једанпут ишао ради државних послова у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији ради разгледања уметничких споменика, а и ради лечења. Зиму 1850 провео је у Напуљу, тешко болестан. Умро је на Цетињу и сахрањен у капели на врху Ловћена, по његовој изричној жељи. Кад су Аустријанци у светском рату освојили Црну Гору, спустили су Његошеве кости на Цетиње, али су по ослобођењу поново пренете на исто место, уз велике свечаности и у присуству краља Александра Ујединитеља. Место старе капеле подигнут је диван маузолеј, дар краљев.

Његош је био и верски и световни поглавар српског народа у маленој Црној Гори, у којој је, истина, била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах стао да уводи ред и модернизује државу. Он подиже школе, оснива судове, прави путеве, узима поступно сву власт у своје руке и уводи порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко, и то је морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима, писао је он.

slika-JUGOSLAVIJA---NJEGOS-18134x400.jpg

Његош се није редовно школовао, нити је прошао кроз више школе. Код бокељских калуђера учио се само основној писмености. После му је учитељ био Сима Милутиновић, који ни сам није прошао кроз редовне школе. Он је код Његоша развио љубав према народној поезији, указивао му на њене лепоте и потстицао га на писање. Он га је вероватно упућивао у митологију и класичну старину уопште. Митолошки речник, наклоност према архаизмима и новим речима, Његош је примио од Милутиновића. На Његоша је утицао и Лукијан Мушицки, који је тридесетих година имао глас великог песника. Класичну грчку поезију читао је на руском, и један део „Илијаде" превео је са руског на наш језик, у народном десетерцу. Његош је био под утицајем античког класицизма, посредно и више формално, скоро у речнику само. Уколико је више певао и продубљавао своју личност, све више се ослобођавао тога утицаја. Његово најбоља дело, Горски вијенац, узвишеном дикцијом и обликом потсећа на грчку трагедију; па ипак, дело је у потпуности оригинално, најнепосреднији производ народног духа и језика. — Поред руског, Његош је знао и француски и италијански, и на тим језицима читао највеће песнике и мислиоце, Својим честим путовањима по Европи читањем и размишљањем, он се сам образовао.

Његош почиње да пише још као дечак. То су кратке и безначајне песме, сасвим у духу народне поезије, често испеване уз гусле. Сима Милутиновић је у своју збирку народних песама унео пет за које тврди да су Његошеве. Доцније, 1834, публиковао је две збирчице песама, где има и неколико песама у којима се већ назире генијални песник Луче микрокозма и Горског вијенца. Међу песмама у којима превлађује дубок и смео мисаони лиризам нарочито се истичу: Црногорац к свемогућем Богу, Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, Ода сунцу и друге. Остале песме певају сувремена јунаштва црногорска, и испеване су сасвим у духу народне песме. Као поглавар покрајине најизразитијег витештва динарског соја и колевке гусала, где се живело од традиције и за њу, Његош је, у време непрекидних бојева с Турцима, занесено волео народне песме, скупљао их и сам стварао нове. Поред песама у поменутим збиркама, штампао је доцније и два краћа спева у истом духу и размеру: Кула Вуришића и Чардак Алексића. 1854 објављена је Слободијада, епски спев у десет певања, у коме слави црногорске победе над Турцима и Французима. Вук Караџић мисли да је и друге песме о новим бојевима црногорским испевао сам Његош. Он је радио и на прикупљању народних песама и издао их у збирци Огледало српско. По сувременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих песама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. — Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну сувремену лирику, какву је пре њега писао Лукијан Мушицки и његови следбеници. Али се он све више развија, поступно истина, али снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он улази у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније улази у коначно ново уобличавање сво;га уметничког изражаја и последњих седам година живота даје три своја главна дела: "Луча микрокозма", "Горски вијенац" и "Лажног цара Шћепана Малог"...

Share this post


Link to post

ХАЈДУК ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

br010.jpgspomenik5.jpg

Он је најпопуларнији јунак Првог Српског устанка (око 1780, Леновац, округ тимочки — аугуста 1813, Неготин).

У младости је В. Петровић био чобан и слуга, а од 1803 хајдук у чети Станоја Главаша. Од 1804 учествовао је у устанку у чети са Главашем, а после са Душаном и Вујицом Вулићевићем. 1807 постао је буљубаша и добио дозволу од Совјета, да побуни Криви Вир и Црну Реку. 1809 храбро је бранио Бању од Турака. Лична његова храброст била је изванредна, и ради ње он је брзо постао разглашен на све стране. Прек и увек хајдук, Вељко није био много дисциплинован, и Совјет је имао с њим. чешће неприлика. 1810 одликован је златним руским орденом за храброст. Нарочито се истакао у бици на Варварину, где је био рањен у леву руку и због тога остао мало сакат. 1811 постао је војвода и упућен је у Неготин, на Крајину. Тамо је 1813, бранећи јуначки Неготин од Турака, и погинуо првих дана аугуста. Женио се два пута. Друга његова жена, Чучук Стана, била му је нарочито мила. После његове смрти удала се за драгог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Врло живу Вељкову биографију написао је Вук Караџић.

Share this post


Link to post

војвода Вук

200px-VojvodaVuk.jpg8720eg7.jpg66031218.55NX3WcD.jpg

Једне мрачне фебруарске ноћи године 1886, уз громовити прасак веће количине потпаљеног динамита и уз немоћне клетве пренера-жених момака злогласног сјеничког паше Ћатовића, одлетео је у ваздух пашин господски конак.

Док су извршиоци овог дела - неки одважни младићи српски, чији роди-тељи годину дана раније беху пали као жртве свемоћи крволочног паше, користивши се општом пометњом неочекивано пробуђене чаршије и забуном власти, журно измицали од запаљених рушевина, тонући све дубље у ноћну помрчину, дотле су Срби Сјеничани, буновни и преплашени, нервозно подупирали врата својих домова столовима, столицама, орманима и другим намештајем, јер су из ранијег искуства знали да ће огорчени Турци, чим се мало приберу од првог изненађења, са свих страна навалити на њих да на њима искале свој азиатски бес, пошто им је то много лакше него да се крену у потеру за добро наоружаним и сваког тренутка на смрт спремним осветницима.

И заиста. Не беше прошло ни пуних двадесет минута од тренутка кад је експлозија затресла малену касабу, а Турци гомилама нагрнуше српским кућама као вуци кад осете мирис тора. Под тешким ударцима њихових кундака слаба врата брзо беху поизваљивана и они се уз дивљачко халакање изгубише по неосветљеним становима несрећних Срба. Запламтеше стотине пушака, зачуше се тупи ударци по ребрима невиних домаћина, праћени заглушном кукњавом жена и језивом писком нејачи, па се најзад све утиша. Турци савладаше очајнички отпор голоруких браниоца.

На неколико месеци иза овог догађаја, на сам дан Светог Пророка Илије, у Крагујевцу освану један Сјеничанин са женом и четворо деце, од којих најстаријем, једном живахном и кочоперном мушкарчићу округле главе и ситних црних очију, једва да имаше шест година. Тај Сјеничанин беше Алекса Поповић, сиромашни седларски мајстор.

Каква је тебе голема невоља натерала у Шумадију? - упитао је сутра дан Алексу начелник окружни, кад је овај изишао пред њега, заједно са породицом.

Побегао сам из султанове државе да спасем главу и да овде у слободи васпитам децу, јер се само тако могу осветити Турцима за све зулуме које су ми до сада учинили, одговорио је Алекса јетким гласом, бацивши на свог првенца поглед пун наде и поуздања.

- А што су ти то Турци учинили? - питао је даље начелник благим гласом.

Стрељали су мог прадеду попа Мишка и стричеве мог покојног оца проту Петра и трговца Косту браћу Поповиће, а мене су небројено пута злостављали, па су ме најзад оне несрећне ноћи кад наши порушише пашин двор, заједно са још стотином Срба стрпали у затвор, где су ме тукли и мучили све до пре десетак дана, кад сам, захваљујући неким пријатељима и добром бакшишу, пуштен.

Опраштајући се са Алексом, начелник, који баше приметио како преморени занатлија с времена на време зауставља брижне погледе на похабаним хаљиницама и изумченим лицима своје ситне дечице, додате:

- Не брини ништа Алекса... Напредна је варош у коју си дошао. Биће у њој пуно посла за тебе, тако да твоја породица неће ни у чему оскудевати.

Имао је право честити Алекса кад је у почетку разговора са начелником изразио своје уверење да ће га деца моћи осветити само тако ако се буду васпитавала у слободи. Бесмртна Шумадија га заиста није поколебала у том уверењу. Она је задахнула својим бунтовним и ослободилачким дахом његовог првенца Војина, који је, развивши се временом у страшног Војводу Вука, годинама успешно подривао темеље отоманског царства, светећи на тај начине само не свог оца већ све Србе које су Турци у разним временима злим делима задужили.

Под именом "Воја Туре", како су га популарно покрстили његови нови другари, мали Вук је одмах по доласку у Крагујевац почео да се спрема за свој јуначки позив. Предводио је своје вршњаке - дечаке из крагујевачке "Палилуле" у бој против организованих дечјих група из других крајева вароши, а наро-чито против ратоборних "Сушичана". Од колевке навикао на муке и патње, очеличен и прекаљен тегобним путовањем од Санџака до Шумадије, готов да пркоси и јачем од себе, он је приликом ових судара био права напаст за своје мале противнике, ма да је он сам од многих био мањи. Довољно је било да се у њиховим редовима чује: "иде Воја Туре", па да се сви разбегну као врапци кад на њих налети гладан кобац. Тако су његови "Палилулци" увек побеђивали.

Ово своје војничко знање, стечено на песковитим обалама Лепенице, Вук је употпуно у Војној академији у коју је ступио по свршетку шестог разреда крагујевачке гимназије, наоружан у њој вером у срећну звезду Србије и у снагу своје нације.

Године 1901, месеца августа, по завршеном школовању у академији, Вук се вратио у Крагујевац као пешадијски потпоручник и ту остао са службом све док у Турској није избио четнички покрет. Тада је напустио команду и замакао преко границе као обичан четник, да би после извесног времена стао на чело свих четника, које је годинама водио у смрт и славу.

Рођен у ропском мраку, тако рећи под замахом крвавог турског јатагана, војвода Вук је био те зле среће да у најранијим годинама свог мучног детињства, кад је душа најпријемчивија за утиске, више пута са ужасом гледа како његов јадни отац, везаних руку преко леђа, посрће и пада под снажним ударцима османлијских кундака. Та чињеница, болна и грозна, била је од пресудног утицаја на доцнију Вукову борбену делатност. Њом се потпуно да објаснити и оправдати она његова смртна мржња према Турцима и осталим непријатељима слободе нашег народа, мржња која га до гроба није напуштала и која је била главни и једини извор свих оних претераности које је он за време четовања и ратовања чешће испољавао, а о којима још и данас врло радо, да не речем злонамерно, говоре они који неустрашивог војводу нису ближе познавали. Увек доследан тој мржњи, он никад није хтео да послуша другове кад су, користећи се његовим добрим расположењем, опрезно покушавали да пријатељским утицајем на њега ублаже преоштар начин борбе са непријатељем. - "Да ми даноноћно не лебди пред очима голготски страшна слика мучења мог оца, ја бих вас послушао. Овако, нека сви непријатељи иду у пакао", одговарао је Вук.

И одлазили су многи непријатељи ђаволу или богу. Отишао је најзад и сам Вук за њима. Али су његова херојска дела, сплетена још за време његовог живота у вечну легенду, остала да нас бар с времена на време потсећају на њега и да нас одушевљавају за несебичну служби земљи и народу.

Многобројни подвизи Вукови у ослободилачкој борби, како по величини његове личне храбрости тако и по постигнутим резултатима, равни су подвизима великих народних војвода из Карађорђевог устанка. Од познате борбе на Челопеку 1905 године, где је као четник добио борбено крштење, па преко славног Куманова, Битоља, Елбасана, Говедарника, Дуката, Самуровића Аде, Парашнице, Курјачице, Завлаке, Београда, Власине, Албаније, Кајмакчалана, Сиве Стене и Груништа, последње борбе његове, он је био страх и трепет за Турке, Аустро-Мађаре, Немце и Бугаре. Кроз цео тај крвави период наше историје, без мало дванаест пуних година, он је био најхрабрији борац Србије.

Увек занет мишљу да уништи противника, Вук није ни најмање штедео своје људе. Па ипак нико од њих ни у једној прилици није негодовао, јер је он, Вук, окрушаст и један као наливен, више здепаст, увек са приписаним редеником преко похабане униформе и са карабином у десној руци, пркосно уздигнутих црних бркова, мрк и страшан, готов да убије свакога ко попусти, - био увек пред њима кад се гине. А то није мала ствар. Они који су ратовали знају да тако храброг и одлучног старешину наши војници обожавају и иду за њим као омађијани, без обзира на оне другове који у том путу остану на голој ледини са пробушеним грудима или просутим мозгом.

Научен за време вишегодишњег четовања да спава под ведрим небом и да, поред одела на себи, од спреме и хране има само пушку, муницију, бомбу и торбу са парчетом окорела хлеба, Вук се у ратовима врло тешко мирио са округлим шаторима, шаторчићима, пољским кујнама, препуним ранчевима конзерви и шињелима увијеним око ранчева. Он је искрено веровао да је логорски систем становања и начин исхране у рату врло велика сметња енергичном и правилном извођењу операција. Стога је приликом гоњења потучених противничких делова наређивао да се сва сувишна спрема, па чак и храна баца, како би се људи, ослобођени тог терета, брже кретали. Краће речено, он је све стављао на жртвеник за потпуну победу над непријатељем.

Беспорочан у приватном животу, озбиљан преко сваке мере, сређен и потпуно уравнотежен, Вук није трпео раскалашан живот и испаде. Многи његови људи, који нису хтели или умели да уоче ове његове особине, искусили су његов гнев; јер он је у расправљању тежих иступа био исто толико немилостив колико и неумитан. Нарочито су страдали они који су мислили да се у рату нешто може ућарити. Такви су подвргавани драконским казнама, па бога ми и главе губили. Јунаке је волео, али то никад није умео да испољи, тако да многи од оних који су уживали његову љубав нису то знали. Онај који је долазио у прилику да му Вук у неком окршају, не гледајући га, сасвим озбиљно каже: "срећна ти рана", може бити сигуран да је заузимао много места у Вуковој витешкој души.

Положај Груниште. Датум 16 новембар 1916 године. Дан облачан и с времена на време магловит. Црна Река, која се змијасто провлачи поред Грунишког Виса, запљускујући га својом мутном водом, кобно хуји, као да жели да четницима наговести блискост смрти омиљеног војводе. Ровови, српски и бугарски, готово се додирују. Противници у њима међусобно се споразумевају шапатом да гласним говором један другом не би одали своје намере. Бачене бомбе узајамно враћају, грде се и препиру, али ни један ни за стопу не попушта, као да имају анмеру да сви изгину. Осећа се мирис крви и задах трулог меса. На све стране виде се испревртана људска телеса, крвава војничка спрема и поломљено оружје. Али Грунишки Вис се држи. Он тражи много већу жртву за свој пад.

Војвода Вук, болно ожалошћен ранијим губитцима на Кајмакчалану и Сивој Стени, мора поново да гледа смрт својих људи, који су га годинама свесрдно помагали у тешкој мисији. То је и за њега већ много. Он не жели да наџиви своју команду која се сваким даном све више смањује. Са презривим осмехом на леденом лицу, он посматра напад Бугара на његов први батаљон. Повијају се танки редови четника, који се с муком одржавају против бројно јачег непријатеља. Око два часа по подне, једна Вукова чета попушта. Вук, праћен остатком најбољих јунака из одреда, напушта своје дотадашње место у кроз кишу врелог челика одлази тој чети, ставља јој се на чело и води је на јуриш. Подилазећи под саме стене на којима су начичкани Бугари, бива рањен парчетом бомбе у десну руку. Муњевитом брзином он пребацује пушку из десне у леву руку и креће даље. Четници га моле да се склони у једну оближњу увалу да би га превили. Он их одбија, уверавајући их да му рана није тешка и да је потребно овладати положајем по сваку цену. У том тренутку један брадати Бугарин, кога су четници добро видели иза једне високе стене, шаље бочно једно смртоносно зрно из своје "Манлихерке", које погађа Вука испод десног пазуха и, пролазећи кроз срце, излази на супротну страну. Вук пада на руке својих верних четника, који га плачући носе у заклон, да га мртвог не би изрешетал

Share this post


Link to post

Михајло Пупин

Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. године, у селу Идвор, у Банату (Србија), а умро је 12. марта 1935. године у Њујорку (САД). Био је ожењен Саром Катарином Џексон, с којом је имао ћерку Варвару.

Прво је учио у Српској вероисповедној основној школи у Идвору, затим у Њемачкој основној школи у Перлезу. Послије тога прелази у Грађанску школу и Реалку (средња школа) у Панчеву, гдје завршава В разред 1872. године. Након тога, одлази у Чешку, гдје завршава ВИ разред и први семестар ВИИ разреда, а 1874. године одлази у Сједињене Америчке Државе. Тамо је посјећивао Куперову вечерњу школу, а 1879. године уписује се на Колумбија колеџ у Њујорку.

Колумбију завршава 1883. године, добивши звање Бецхелор оф Артс. Као одличан студент, одмах добија стипендију за студије математике и физике у Кембриџу (Велика Британија) од 1883.-1885. године, а затим у Берлину (Њемачка) од 1885.-1889. године, гдје је докторирао из области физичке хемије, на тему: "Осмотички притисак и његов однос према слободној енергији".

Његов положај професора теоријске електротехнике на Колумбија универзитету, постепено је усмјерило његово интересовање на проучавање електромагнетских феномена. Електрична резонанца, као предмет изучавања, привукла је његову пажњу и резултирала у проналаску електричног струјног кола, које се данас универзално користи у свим радио-везама. Патент електричног кола је продао компанији Маркони, која је, истовремено, примијенила његов проналазак за исправљање високофреквентних електричних таласа. Овај проналазак сматра се основом исправљања високофреквентних таласа које се данас универзално примењује у радиофонији.

У априлу 1896. године открио је секундарну рентгенску радијацију (данас је познат управо по том проналаску; секундарна рентгенска радијација се универзално примјењује у проучавању спектра x-зрака).

У фебруару 1896. открио је брзу методу рентгенског снимања, која се састоји у томе што се између објекта који се снима и фотографске плоче, умеће флуоресцентни екран. Ово је скратило време експозиције (развијање снимка) са трајања од око једног часа на свега неколико секунди. Овај метод рентгенског снимања се и сада универзално користи и примјењује.

Пупин се, по прекиду рада на X-зрацима, опредијелио за теоријско проучавање телеграфског и телефонског преноса путем жица, посебно преко телефонских каблова. Преношење путем телефонских каблова представљало је тада веома велики проблем због тога сто су амерички градови поставили захтјев да се све телефонске везе на подручју града смјесте под земљу. Пупин је потпуно ријешио овај проблем, доказујући математички и експериментално да кад се индукторски калемови поставе у кабл на одређеним размацима, чине кабл једнаким са надземним проводницима високе индукције, што истовремено умањује и кривљење и опадање. С тим у вези, Пупин је дошао до новог облика индукторских калемова, без којих би теоретски резултати имали врло малу практичну вриједност, зато што би, иначе, калемови који припадају различитим телефонским крузним линијама имали узајамно индуковање, а ово би проузроковало укрштање разговора. Индукторски калемови немају спољно магнетско поље и тако немају ни заједничко индуковање са спољашњим окружењем. Њестерн Компанија из Њујорка и Сиеменс-Халске из Берлина су усавршиле ову врсту телефонског кабла, што је представљало револуционарни корак у телефонским комуникацијама.

За време I светског рата, Пупин и његови сарадници су се бавили истраживањем чији је циљ био развој система за откривање подморница и систем телефонских комуникација у ваздушном саобраћају.

Треба поменути да је Пупин у свом есеју из 1899. године, под насловом "Преношење кроз непровучене проводнике", дао први математички приступ електричног преношења преко тзв. умјетних водова. И ова теорија представља проналазак модерних електричних филтера који се много користе у телефонским, телеграфским и радио-комуникацијама.

Пред крај живота, Пупин је проучавао, како теоретски, тако и експериментално, електрично преношење путем каблова који иду испод мора, и успио да прошири лорд Келвинов математички приступ овом предмету. Резултат овог проучавања је нови тип умјетних водова који треба да се користе у двоструком раду каблова испод мора.

Share this post


Link to post

Већ има нешто окачено на КФ о Тесли, али није згорег да и ово окачимо... :suncane:

НИКОЛА ТЕСЛА (1856-1943)

Родио у селу Смиљану, код Госпића у Лици, 1856. године. Отац му је био врло интелигентан и одличан православни свештеник Милутин Тесла, родио се у селу Радучу у Лици, а умро је 1879. године. Теслина мајка Николина се родила у Грачацу и потице из старе свештеничке породице Мандића. Отац је умро јос док је Никола студирао, док је мајка доживела сву славу свога сина, коју је постигао у Америци, Лондону, Паризу.

Никола је исао у немачку основну сколу у Смиљану, заврсио ју је у Госпићу, као и нижу реалку а вису је довршио у Раковцу код Карловца. Као мали, Никола се најрадије играо са другарима, хватао птице, читао али никад није био беспослен. Другови су га веома волели јер је био добар и племенит. Кад би му остале неке школске стварчице делио би их сиромаснијим дуговима, а касније, кад је порастао и кад се картао са друговима, избегавао би да носи кући зарађени новац и давао би га другима. По окончању реалке, Никола је паузирао две године јер су родитељи били ожалошћени смрћу старијег сина. Потом, и поред инсистирања родитеља да постане свештеник, Никола одлази на студије техничких наука у Грац и Праг. Последње године студија, због смрти оца, издржавао га је ујак Петар Мандић.

По завршеним студијама, Никола је ступио у службу поштанског телефонског друштва и прикључивао телефоне по кућама. Затим је једно време радио и у Будимпешти, али убрзо одлази у Париз и ради у Едисоновој компанији. Када је изврсио неке измене на Едисоновим динамо-масинама, Тесла одлази у Америку и улази у Едисонову лабораторију. Са Едисоном је радио годину и по дана, и затим почиње рад у својој лабораторији у Њујорку. Тесла се први пут вратио у Европу 1889. и посетио париску изложбу са ујаком Петром, а други пут 1892. када је добио позив Енглеске академије наука и Друштва енглеских електричких инжењера да одржи предавања о својим последњим радовима. Повод томе је било Теслино предавање, одржано 8. маја 1891., пред Друштвом америчких електричких инжењера, и које је изазвало огромну пажњу. Никола је у Лондону држао два предавања, 3. и 4. фебруара, а држао их је у Фарадејевој лабораторији, чиме му је указана велика почаст. Енглези су са дивљењем посматрали Теслине експерименте, а "Тимес" је том пирликом објавио:

"...Ако је уопште штагод било у стању да изазове одушевљење за електрицитетом, онда је то сигурно учинило веома значајно предавање, које је синоћ г.Тесла одржао пред ученим слушаоцима Краљевске академије. Његови експерименти отварају не само ново и богато поље за научна испитивања, него су изнели више или мање јасан преглед неколико општих физичких концепција и изазвале особити развој наших мисли и идеја. Радови г.Тесле налазе се на оној граници где се светлост, топлота, електрицитет, хемијски афинитет и остале врсте енергије састају и међусобно мешају. Кад човек размишља о његовим важним експериментима осети као да су старе демаркационе линије отпале и да извесни нови и плодни општи погледи не могу бити далеко, погледи помоћу којих моземо поћи на нове проналазачке путеве. Онда се, тако реци нехотице пита: шта су то електрична а шта диелектрична тела, шта су проводници, а шта изолатори? Јер, г.Тесла састави струју између два електрична пола, па онда између њих стави плочу од најбољег изолатора, и она не само да отезава и смета проласку струје, него га јос и олакшава. У другим сличним експериментима он показује како се струје високог потенцијала не владају ни по каквом правилу које вреди за обичне струје. Изгледа као да нема довољно дебелог изолатора, као да нема ваздушног слоја кроз који не би могла проћи електрична струја довољног интензитета. Затим долази значајно откриће да уколико електрицитет расте, слаби његово дејство на човечије тело. Господин Тесла је стајао у електростатичком пољу које је било тако јако да би упалило сијалицу без жица, и ништа није осећао. Једном руком је држао крај жице из које је прштећи сипао љубичасти млаз варница, а у другој лампу или сасвим празну стаклену цев и тако пропустио кроз себе струју од неких 50.000 Волти. Стаклена цев је сијала у његовој руци од тако јаке струје, од које би, у обичнм приликама, и један стоти део био довољан да учини крај његовом животу..."

На почетку овог предавања Тесла је поменуо извесног професора Крукса, који га је још као ђака одушевио и дао правац његовом раду. Међутим, по завршетку предавања, Тесли је пришао један од најуваженијих чланова Академије, честитао му и рекао да није требало да помиње професора Крукса, већ да једноставно каже: "Ја сам Никола Тесла, родом сам Србин, и ево до каквих сам резултата дошао у својим истраживањима..." Сутрадан, на другом предавању, десило се да је досло до квара на машинама које су обезбеђивале струју за експерименте, али је Тесла по инструментима приметио да ће струје бити јос пар минута. Пошто је тад понављао причу са претходног предавања, рекао је да неће да замара слушаоце експериментима које су вец видели и прешао на нове, за које струју није добијао са машине на којој је дошло до квара, вец из градске мреже за осветљење. По завршетку предавања, Тесли је поново пришао онај исти Лорд и рекао му: "Синоћ сам вас саветовао како је требало предавати, а сад видим да морам код вас доћи, да ме научите како се предавања држе."

Тесла је потом добио и позиве од Француског друштва за физику и Међународног електричког друштва да дође у Париз и ту одржи неколико предавања. Одазвао се позиву и постигао велики успех, као и у Лондону. Никола је потом морао у домовину јер му је мајка била на самрти. Када је сахранио мајку, био је кратко време у Београду, а потом се вратио у Америку и почео да се спрема за светску изложбу у Чикагу. Иначе, Тесла је био омиљен у друштву због своје духовитости и довитљивости. У сваки разговор је знао да убаци понеки стих или мисао, јер је располагао изузетно великом количином знања. Своја осећања према домовини Тесла је изнео у говору на банкету, који је у Београду приређен у његову част:

"У мени може бити нешто, што може бити и обмана, као сто чешће бива код млађих људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од својих идеала, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та, да је то дело једнога Србина."

Никола Тесла је умро у Њујорку, 1943. године, а урна са његовим пепелом чува се у Музеју Николе Тесле у Београду.

Share this post


Link to post

војвода Миленко Стојковић

Војвода Миленко Стојковић је један од оних који је у многоме допринео остварењу државне независности, можда најконтроверзнији од свих војсковођа свог доба. Човек који је убио турске дахије.

Родио се 1769. у селу Кличевцу у нахији пожаревачкој. Неко време држао је дуцан у Пожаревцу, али се ипак вратио у село и живео као имучни домаћин. Пред устанак је вец био на челу покрета који се развио у његовој нахији.

Када је у лето 1804. године донета одлука да се погубе злогласне турске дахије (буна на дахије), због чије је окрутне владавине и досло до незадовољства у народу (Мехмед Фоциц-ага, Куцук Алија, Аганлија и Мула Јусуф), Миленко Стојковић је одређен од стране српске и турске власти (од које су се дахије одметнуле и владале самозвано) да изврши пресуду. Са дружином од око 50 момака отишао је у Адакале, где су се дахије склониле, а онда прерушен, током ночи отишао Ибрахиму, управнику града и предао му писмо у коме се објашњава зашто је дошао и ко га шаље.

Преплашен Ибрахим одао му је куцу у којој су се дахије криле и исте ночи Миленко их је напао. После вишечасовне борбе дахије су побијене, а њихове главе, као личне трофеје, Миленко је однео у Београд. Богато је награђен новцем и скупоценим даровима, као и почастима које су уследиле - тада је остао запамчен, што је и у каснијим биткама потврдио, као велики јунак.

Велики војнички успех доживео је Миленко Стојковић у бици на Иванковцу. Хафиз-паса ниски је кренуо са турском војском на Београд да заврши са устанцима, унапред славечи победу. На Иванковцу их је дочекао Миленко Стојковић са војводама Добрњцем и Синђелицем. Када се приближио српској војсци Хафиз-паса је послао гласнике који су поручили српском војводи да му се уклони с пута, а Миленко је изговорио своју чувену реченицу: "Претњама ме не уплаши! Удри свом силом. Рђа био ако ти се уклонио!" У овом пресудном боју Српска војска је однела велику и јунацку победу.

Када је освојио турско утврђење у Раму, на обали Дунава, Миленко је из харема команданта града заробио неколико жена и установио сопствени харем!?! Све жене је превео у православну веру.

После погибљи Турака у Београду 1807. године, многе жене су остале удовице, а деца сирочад; било их је толико много да се по улицама готово није могло пролазити од оних који су просили како би опстали. Срби су овој турској сиротињи организовали превоз лађама натраг у Турску.

Миленко је лађе сачекао у Порецу, месту на обали Дунава, где је имао своје утврђење и међу путницима изабрао најлепше девојке и жене којима је допунио свој харем. Негде у то време умрла је његова законита жена која је живела у Кличевцу, па се он поново оженио удовицом крајинског оборкнеза, Миленом.

Туркиње из харема нису код Миленка биле класичне робиње, веч више његове личне миљенице које су га послуживале и двориле. Често их је водио сасобом на путовања, а када би стали да се одморе, приносиле су му чибук и кафу.

Када би се које заситио налазио јој је мужа међу својим слугама или војницима и давао јој мираз. Српским госпођама које нису могле имати порода поклањао је и децу коју су неке од жена довеле са собом у харем, а није искључено да се међу њима нашло и понеко којем је и сам био отац.

Сукоб са Карађорђем био је разлог да Миленко побегне преко Дунава. Пре тога распустио је харем, не дозволивши ниједној од жена да је снађе неизвесна судбина; свакој је дао слободу и довољно новца да сама изабере какав че живот водити. Са собом је повео само Катинку која му је била најдража.

Једна од жена из његовог харема постала је касније хајдучица која је раме уз раме хајдуковала са опаким харамбађом Гицом. Звала се Јеленка. Кажу да је на души носила небројене смрти, а њеном лепотом и готово мушком храброшчу био је опчињен и сам Књаз Милош...

Миленко је био мудар човек, од оних који не говоре много, али када нешто кажу, има се шта и чути. Његови подрешени слепо су га шлушали, уз велико страхопоштовање, извршавајучи сва наређења без поговора. Био је средњег раста, црномањаст и врло допадљив. За њим је остало четворо деце, три сина и једна кчер.

Србију је, због сукоба са Карађорђем напустио 1811. године и отишао у Русију, где је пензионисан у чину пуковника. Умро је на Криму 1832. Никада се више не вративши у своју вољену Србију. Београд има улицу Војводе Миленка.

Мештани Кличевца су 26 јула 2004. у години јубилеја обележе 200 год. од почетка устанка у Србији отворили спомен-плочу, како би се знало где је рођен.

Share this post


Link to post

Милутин Миланковић (1879 - 1958)

Година 1999. може се прогласити значајном по двоструком јубилеју када је у питању наш велики и прослављени научник Милутин Миланковић. Да се подсетимо на та два датума: 28. маја 1879. године, дакле пре 120 година, у Даљу је родјен Милутин као најстарије дете у породици Миланковић, од оца Милана и мајке Јелисавете, рођене Муачевић, а 3. октобра 1909. године, пре 90 година, Миланковић је, напустивши Беч, уместо инжењерске праксе и грађевинарства, започео професорску каријеру на Београдском универзитету. Званичан указ о Миланковићевом постављењу потписан је 22. септембра 1909. године од стране тадашњег министра просвете Љубомира Стојановића, а интересантно је да се Миланковићева кућа у Београду, која је сазидана 1926. године и у којој је велики научник живео све до своје смрти 1958. године, данас налази у улици која носи име овог некадашњег министра.

Миланковић је по професији био грађевинац, астроном, математичар, геофизичар, али изнад свега утемељивач модерне климатологије и климатског моделирања. Радећи на проблему утицаја астрономских фактора на климу у току геолошке прошлости Земље, Миланковић је на егзактан начин објаснио периодизације настанка, развоја и повлачења глацијалних фаза у току протеклих 600 000 година. Примењујући математички апарат и користећи претходна сазнања Адемара, Крола, Леверијеа, Пилгрима и уз свесрдну помоћ свога колеге, астронома Војислава Мишковића, Миланковић је доказао да су прецесија, промена нагиба осе ротације и ексцентрична путања Земље око Сунца доминантни дугопериодични фактори на промену климе у геолошкој прослошти. Сам је, наравно, дао највећи допринос.

Миланковић, међутим, није само по томе познат. Његово дело "Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба" представља најзначајније дело српске науке у двадесетом веку, а прорачун количине осунчавања и средње годишње температуре Марсове површине и доњег слоја његове атмосфере доказано је каснијим космичким истраживањима, али најважније је било то да су се Миланковићеви прорачуни показали потпуно исправним.

Миланковићев календар је до сада најпрецизније урађен календар. Грегоријански је садржавао два крупна недостатка: за годину је узимано да има 365 и 1/4 дана и да 235 лунарних месеци представља тачно 19 соларних година. Миланковић је свој календар базирао на анулацији тадашњих 13 дана, нови календар је доведен на исти датум као Грегоријански, преступне године могу бити оне које су дељиве са 4 без остатка, а секуларне године биће само онда преступне ако њихов број векова када се подели са 9 даје остатак 2 или 6. Све остале секуларне године су просте, што даје потпуну прецизност до 2 800. године, односно до тада не може бити никаквог размимоилажења са садашњим Грегоријанским календаром. Овако конципиран Миланковићев календар је требало кориговати тек после 28 800 година, али, нажалост, ни до дана данашњег, иако је у суштини прихваћен на Свеправославном конгресу 30. маја 1923. године у Цариграду, никада није заживео.

Миланковић је истовремено и један од твораца тектонике плоча која се интензивно примењује у геологији. На наговор климатолога Кепена и геофизичара Вегенера, кога сматрају оцем те нове теорије, разрадио је нумеричку секуларну путању полова ротације чиме је доказао да је положај континената у геолошкој прошлости био битно другачији од савременог, односно да су се они неминовно током времена кретали. Знатно касније модерна геофизичка мерења, сателитска геодезија и радио-сигнали потврдили су тачност ових прорачуна.

Милутин Миланковић је свакако научни геније кога је свет дефинитивно признао 10. децембра 1976. године када су у часопису "Наука" објављени коначни резултати опсежног петогодишњег пројекта, а чији је основни задатак био да да одговор на питање јесу ли Миланковићеви прорачуни били тачни или не. Када је потврђено да су варијације Земљине орбите уствари пејсмејкер ледених доба све дотадашње сумње су распршене као мехурови од сапунице, а нашем генију коначно је признато заслужено место у научној елити. Миланковић је постао предмет интензивног изучавања тимова стручњака, јер је његов рад дубоко задирао у проблеме не једне већ више научних дисциплина.

Симпозијум "Миланковић и клима" организован је 1982. године у Палисаду (САД), на коме је учествовало преко 90 најеминентнијих научника из целог света. Све њих окупљало је име и дело нашег генија, али и широка могућност даљег усавршавања и истраживања када је у питању интеракција Сунце - Земља и сви други пратећи ефекти. Колико се у свим тим научним делатностима прикривају и други елементи нека послужи чињеница да је за поменути скуп изузетно био заинтересован НАТО, један од финансијера.

Године 1988. у Перуђи (Италија) организован је научни скуп под називом "Цикло-стратиграфија". На њему је званично промовисана нова истраживачка метода која у основи има Миланковићеве циклусе осунчавања, а која у ритмичким сменама слојева стена детектује хладније и топлије циклусе кроз које је просла наша планета.

Данас се у свету, нажалост, Миланковићево дело много више проучава него у његовој земљи где је живео и неуморно радио скоро пола деценије. До сада на нашем тлу није финансиран ни један једини пројекат којим би се истраживали Миланковићеви циклуси осунчавања, иако је познато да је по својој структури то задатак, пре свега, од мултидисциплинарног значаја. Зашто је Миланковић у својој земљи тако мало "интересантан" и још у великој мери препуштен појединцима питање је које тражи хитан одговор. Миланковић је национално богатство и као такав морао би имати своје заслужено место. Медаљу "Милутин Миланковић" Европско геофизичко друштво редовно додељује од 1993. године на својим годишњим скупштинама, а код нас се и не размишља о покретању сличне. Оправдано је питање: чији је онда Миланковић?

Миланковић је умро 12. децембра 1958. године. За собом је оставио низ уџбеника, посебно су били коришћени они из небеске механике коју је држао на Београдском универзитету од свог доласка 1909. па све до пензионисања 1955. године. Дуги низ година неговао је лепу реч и зато дела као што су "Историја астрономске науке", "Кроз царство наука", "Техника у току давних векова" и "Наука и техника током векова" представљају најлепше популарне научне текстове на српском језику, а роман "Кроз васиону и векове" постао је његов заштитни знак; данас му сви признају да је највећи путник кроз простор и време. Његови мемоари "Успомене, доживљаји и сазнања" у потпуности одсликавају какав је Миланковић био и као човек и као научник.

На Интернету је данас довољно ући у сајт под називом "МИЛАНКОВИТЦХ" па да претраживач показе бројне податке о нашем великом научнику чија су достигнућа равноправна са достигнућима једног Тесле, Пупина, Цвијица, Мике Аласа или Панчића, али и других научника из читавог света. Истовремено, може се уочити још нешто: Миланковић је наш најцитиранији научник, а када се пажљиво осмотри индекс цитираности, уочава се да је са протоком времена непрестано у порасту. Зато и није на одмет рећи нешто што се недвосмислено намеће: Миланковић је узорао небеску бразду при крају другог, а резултате тог рада позњећемо у трећем миленијуму.

Његово име носи један картер на Месецу,а један на Марсу и јеадн астероид!

Велику део сколовања провео је у Аустрији,да би након сколовања досао у Београд и постао професор Универзитета.

Велики део свога зивота посветио је истразивању климе леденог доба.

Проуцава вековна колебања Земљиних кретања(нагиб осе,рцесију итд..) и привидно кретање Земљиних полова.

Творац је првог календара леденог доба у распону од милион година.

Дело по коме је познат и признат у свету је КАНОН ОСУНЦАВАЊА ЗЕМЉЕ И ЊЕГОВА ПРИМЕНА НА ПРОБЛЕМЕ ЛЕДЕНОГ ДОБА из 1941.

Share this post


Link to post

И о Доситеју има нешто окачено, али ево опет да допунимо тему...

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ (1739 - 1811)

Рођен је око 1739. године у Чаковцу. Остао је без родитеља, школовали су га рођаци. Млади Димитрије био је врло марљив ђак и ревностан читалац црквене литературе. Дечак се толико занео овом литературом да је почео помишљати да се посвети аскетском животу. Да би га одвојили од таквих књига и вратили стварности, родбина га даје да изучи занат. Дечак је толико био занет мислима о аскетском зивоту да је напустио занат, побегао у манастир Хопово, закалуђерио се и добио монашко име Доситеј. У манастиру је његов верски занос одударао од начина живота манастирских људи и деловао као анахронизам. Игуман манастира Теодор Милутиновић одвраћао је дечака од верског заноса и упућивао га на другачију литературу и науку. Доситеј се полако трезнио, почео је да чита литературу историјског карактера са рационалистичко-просветитељским идејама, теолошку литературу полемичког карактера, Езопове басне, Законик цара Душана. У њему се сада јавља жеља за путовањем да би што више видео, прочитао, чуо и научио.

Радознао дух и жедан науке и знања, Доситеј се отиснуо у свет 1761.године: његова путовања трајала су четрдесет година - живео је и радио, учио и студирао, преводио и писао у многим земљама и градовима: Далмацији, Крфу, Грчкој, Угарској, Турској, Немачкој, Румунији, Француској, Русији, Енглеској, Италији. По више година провео је на Крфу, у Смирни, Бечу,Братислави, Халеу, Лајпцигу, Паризу, Лондону, Трсту. Трст је био последње одредиште његовог странствовања- одатле је дошао у устаничку Србију и ту умро 1811.године.

Доситеј је учио целог свог зивота: он није само путовао и учио на путовању, него је учио језик, слушао предавања, упознавао се са новим политичким, социјалним, филозофским и педагошким идејама. У Халеу, у Немачкој, скида калуђерску одећу и облачи световну, на универзитету слуша филозофију и естетику. Овде прихвата просветитељску крилатицу "просветом ка слободи". То га опредељује да своја знања практично примени у просвећивању народа. Почиње да пише књиге у просветитељском духу и заокупљен је мишљу о издавању књига на српском језику.

Сва Доситејева путовања нису била баш угодна. Путовања и живот су изискивала материјална средства. Сам их је обезбеђивао радећи као физички радник, учитељ , лектор, коректор, беседник, предавач у војној академији. Постао је полиглота: научио је класичне језике грчки и латински, новогрчки, немачки, енглески, француски, руски, албански, румунски, талијански.

У устаничку Србију, у Београд, дошао је у позним годинама, слабог здравља. Дошао је да поради на просвети. Отворио је велику школу у Београду, а касније и богословију. Био је министар просвете, дипломата, члан Правитељствујушчег совјета. Смрт га је снашла 1811. године када је увелико радио на оснивању штампарије у Београду.

Доситеј је врло плодан писац, писао је имајући на уму свој народ, његову просвету: све што је писао наменио је Српском народу: Писмо Харалампију 1783, Живот и прикљученија 1783. и 1788, Совјети здравог разума 1784,

Басне 1788, Песма о избављењу Србије 1789, Собраније 1793, Етика 1803, Песма на инсурекцију Сербијанов 1804, Мезимица 1818, Ижица 1830.

Share this post


Link to post

Јован Цвијић (1865-1927)

Oн je највећи српски географ, председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета. Јован Цвијић је рођен 11. октобра (29. септембра по старом календару) 1865. године у Лозници. Отац му се звао Тодор Цвијић, по занимању трговац. Мајка му се звала Марија, рођена Аврамовић, из Корените, села у области Јадар, што се налази близу манастира Троноше и Тршића родног села Вука Караџића. Основну школу је завршио у Лозници, а нижу гимназију у Лозници и Шапцу. Вишу гимназију је завршио у Београду, у Првој београдској гимназији.

По завршетку гимназије, 1884. године, хтео је да студира медицину у иностранству, међутим лозничка општина није могла да стипендира његово школовање у иностранству. Тада му је његов професор из шабачке гимназије Владимир Карић, предложио да слуша студије географије на Великој школи у Београду. Цвијић га је послушао и исте године уписао Природно-математички одсек Велике школе у Београду. Ове студије је завршио 1888. године. Једну школску годину 1888/89. је радио као предавач у Другој београдској гимназији. Потом је 1889. уписао студије физичке географије и геологије на Бечком универзитету као државни питомац. Студије у Бечу је завршио 1892. а већ 1893. године је докторирао на истом универзитету са тезом „Das Karstphänomen“.

Марта 1893. постао је редовни професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. У прво време предавао је физичку географију и етнографију, а затим само географију.

Науком се почео бавити још као студент Велике школе и тада је настао његов рад „Прилог географској терминологији нашој“, а наставио као средњошколски професор и бечки студент проучавајући крашке појаве у источној Србији, Истри и Јадранском приморју и на основу тога објавио више радова и своју дисертацију. Читав живот посветио је проучавању Србије и Балканског полуострва, путујући скоро сваке године по Балкану.

Осим чисто географских проучавања, бавио се и геологијом (геоморфологијом, тектоником, палеогеографијом, неотектоником). Његова монографија о карсту изазвала је веома повољне оцене у европским научним круговима, а приступна академска беседа о структури и подели планина Балканског полуострва на основу геолошко-тектонске грађе прославила га је као првог јужнословенског геотектоничара. И у географским делима Цвијић је увек укључивао геологију. Двотомна „Геоморфологија“ ни данас није изгубила актуелност и представља изванредну полазну основу у савременим проучавањима. Бавио се проучавањем балканских психолошких типова.

Приликом оснивања Београдског универзитета 1905. био је међу првих осам редовних професора који су затим бирали цео остали наставни кадар, јер тада су сви професори и сарадници укинуте Велике школе стављени на располагање.

Основао је Географски завод Филозофског факултета 1893. године и био његов управник од оснивања до 1927. године. Заједно са групом географа и природњака основао је Српско географско друштво 1910. у Београду. Био је председник овог друштва од оснивања до своје смрти. Био је два пута ректор Београдског универзитета 1906/07 и 1919/20.

Постао је научник светског гласа и добио је многа признања. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 5. фебруара 1896, а редовни члан 4. фебруара 1899. Постављен је указом за председника Српске краљевске академије, 12. априла 1921. На овом положају био је до своје смрти 1927. године. Осим тога био је дописни члан Академије наука СССР, Југославенске академије знаности и уметности, Ученог друштва Парнасос (Атина), почасни доктор Сорбоне и Чешког универзитета (Праг). Био је почасни члан многих географских, етнографских, природњачких и других друштава широм света (Петроград, Будимпешта, Букурешт, ...). Био је носилац енглеске, француске и америчке медаље за научне радове.

За тридесет и неколико година интензивног научног рада објавио је многа значајна дела. Једно од најважнијих дела је „Балканско полуострво“.

Важнија дела (везана за геологију):

Географска испитивања у области Кучаја у ист. Србији, 1893;

Das Karstphänomen, 1893, Wien;

Карст, 1895;

Структура и подела планина Балканског полуострва, 1902;

Die Tektonik der Balkanhalbinsel mit besonderer Berückichtigung der neueren Fortschritte in der Kenntnis der Geologie von Bulgarien, Serbien und Mazedonien, 1904, Wien;

Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије I-III, 1906-1911;

Grundlinien der Geographie und Geologie von Mazedonien und Alt-Serbien. Nebst Beobachtungen in Thrazien, Thessalien, Epirus und Nordalbanien, 1908, Gotha;

Језерска пластика Шумадије, 1909;

Геоморфологија I-II, 1924, 1926.

Преко тридесет година је путовао кроз наше крајеве, што је резултирало бројним радовима и утемељењем "антропогеографске школе". Оно што карактерише његов научни рад, јесте утицај климе и рељефа на грађу (морфологију човека, наглашавајући практично међу првима да је човек екосензибилно биће. Кад се ради о формирању антрополошких типова, Цвијић у примарне факторе убраја социјалну структуру, односно занимање, ендогамију и егзогамију, као и миграције. Посебно је наглашено деловање географске средине на етнопсихолошке карактеристике становништва. - Основну концепцију оваквог става је дао у раду Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, што је проширено у Балканском полуострву и јужнословенским земљама (Цвијић, Ј.: Балканско полуострво и јужнословенске земље, II, Београд 1931.) Овај рад је најпре објављен на француском језику, а потом 1922. године знатно проширен и штампан на српском језику. - Етнопсихолошка типизација и одела балканског становништва коју је дао у овим делима, после II светског рата у нашој средини је претрпела оштру идеолошку осуду. Потом је уследило игнорисање и покушај истискивања из фондова научних сазнања. - Недавно се појавило репринт издање Цвијићевог Балканског полуострва, што свакако представља значајан помак у тумачењу антропологије и рада у антропологији у нашој средини. Овај део текста је веза са одредницом Живко Микић (доматриос)

Умро је 16. јануара 1927. у Београду у 62. години.

21. и 22. новембра 2002. у организацији Српске академије наука и уметности одржан је научни скуп „Друштвено-политичка делатност Јована Цвијића“

Постоји и Меморијални музеј Јована Цвијића који се налази у Цвијићевој породичној кући у Београду (улица Јелене Ћетковић бр. 5). Ова кућа је зидана 1905. и од 1963. је под заштитом државе. У њој се налази легат Јована Цвијића који има 1463 предмета.

У Београду постоји географски институт „Јован Цвијић“, велики број основних школа и улица носи његово име. Ушао је и једну песму Ђорђа Балашевића (Неки нови клинци: „А у улици Јована Цвијића расту друга деца...“). Без икакве сумње може се рећи да је Јован Цвијић највећи и најзначајнији српски географ. Његови ученици су настави започето дело, шесторица од њих су касније постали академици. Били су то: Павле Вујевић, Боривоје Ж. Милојевић, Атанасије Урошевић, ..., Милисав Лутовац.

Његов живот је нарочито проучавао географ Милорад Васовић који је написао књигу „Јован Цвијић - научник, јавни радник, државник“ на 454. стране, 1994. године.

17. септембра, 2004, Народна Банка Србије је пустила у оптицај новчаницу од 500 динара са ликом Јована Цвијића

Share this post


Link to post

Стеван Мокрањац

Стеван Мокрањац је рођен 1856.год. у Неготину. Он је најзначајнија личност Српске музичке историје. Његова улога у развоју српске музике с правом се пореди и изједначава са местом које Вук Караџић има у Српској књижевности. Он је синтетизовао сва претходна искуства српских композитора на изградњи националног стила и својим делима - посебно руковетима и духовном музиком - поставио сигурне темеље за његов даљи развој.

Био је врсни познавалац фолклора и учинио је много за његово проучавање, али што је значајније, он је својим наследницима указао на пут спајања изражајног и садржајног богатства традиционалног народног музицирања с европским уметничким искуством. Како су прилике у музичком животу тадашње Србије налагале да централна област стваралаштва српских композитора буде хорска, Мокрањац се прилагодио тим могућностима, и у њиховим оквирима постигао изузетне стваралачке домете. Поред тога значајан је као диригент, организатор и педагог. Београдско певачко друштво је захваљујући његовој делатности (организаторској, педагошкој) достигло високи артиститички ниво и за то добило признања у многим крајевима у којима је гостовало (Црној Гори, Аустро-Угарској, Турској, Бугарској, Русији, Немачкој). Мокрањац је радио као наставник певања у Првој београдској гимназији а потом и у Богословији. Био је члан првог гудачког квартета у Србији. Са Цветком Манојловићем и Станиславом Биничким основао је 1899.год. Српску музичку школу у Београду (данас музичку школу "МОКРАЊАЦ") - прву сталну стручну школу у Србији. Сам је био њен наставник, веома заслужан за постављање темеља савремене музичке педагогије.

Share this post


Link to post

Стеван Синђелић

Стеван Синђелић се родио 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Синђелићева мајка Синђелија преудала у друго село. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића.

Стеван Синђелић је одмах побунио целу Ресаву. Турци, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.

После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за војводу од Ресаве!

Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Ибахим-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806 године)

После 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809 година. У Каменици, у селу Горњи Матејевац код Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) био је војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Турци сазнали да су се све војводе, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукле с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру. Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, бајонетима, хватањем за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам.

Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој. У сећању на Српске јунаке из Првог Српског устанка увек ће постојати мит и легенда о неустрашивом и веома храбром јунаку какав је био Стеван Синђелић...

После овога љутог боја, на Чегру је лежало око 16.000 турака и 4.000 Срба, а све је било у крви, као на Косову Пољу?! После ове погибије нишки паша је наредио Србима да све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе, предали паши, а овај нареди да се сазида Ћеле-кула. И дан данас овај споменик палим Чегарским браниоцима се налази у Нишу и претворен је у спомен обележје.

Споменик војводи Стевану Синђелићу се налази у Ћуприји, а биста војводе Синђелића налази се у комплексу спомен-парк обележја Чегар, код Ниша. Касније је народ испевао и песму “Ој, војводо Синђелићу...“ посвећену овом великом борцу за Српску слободу, и неустрашивом јунаку који почетом 20. века показаже како се бој бије срцем јуначким...

Share this post


Link to post

Милан Ракић (1876—1938)

Милан Ракић је био велики Српски песник и академик. Рођен је 18. септембра 1876 године у Београду. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а Правни факултет у Паризу. По повратку са студија ступио је у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти као посланик наше државе у иностранству. Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.

Изабран је за дописног члана Српске Краљевске Академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934. Његов отац је Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а деда по мајци академик Милан Ђ. Милићевић.

Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику" 1902. Потом је објавио две збирке песама, које је и публика и књижевна критика најодушевљеније поздравила. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише.

Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и претстављају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник данашњице. И он је песничку вештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. Он не пева ренесансне мотиве и бледе принцезе, већ православне и народне светиње: Јефимију, Симониду („Симонида“) , напуштену цркву крај Пећи, Гази-Местан („На Гази-Местану“) итд. Он није фриволно духовит; савршенство његова израза није сјајан вербализам, већ вештина савладана до краја, вештина у облику кад постаје присна и спонтана. Он се нарочито истиче као версификатор. Усавршио је једанаестерац употребом богатих, звучних и неслућених сликова, давши му широк беседнички тон, свечан и отмен, буран каткада, а миран и присан најчешће. Његов језик је беспрекорно чист и крепак, реченица кристално јасна, стил без емфазе и блеска, умерен и лапида-ран. ,,У погледу технике, казао је Скерлић, то је последња реч уметничког савршенства у српској поезији".

Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу и смеровима модерног мислиоца.

Ракић не пева ради лепоте као Дучић, већ ради мисли; он није поклоник ренесансе и Запада, већ бола и „насладе у патњи". Утицај француског симболизма и декадансе oceћa се у његовој лирици само у изражају. И он се служи симболима за исказивање својих дубоких мисли, као што се служи симболиком и у својим родољубивим песмама, али је његова филозофија живота израз наше расе, потпуно самоникла. Његове мисаоне песме су јасне иако дубоке, једноставне и поред речитости, присне, топле и утешне иако прожете најснажнијим песимизмом. То су најбоље, најлепше песме у српској мисаоној лирици.

Share this post


Link to post

Војвода Живојин Мишић (1855-1921)

Мишићи (негде Мишовићи) друга су породица у селу Струганику по времену досељавања - крај 17, почетак 18. века, где долазе као Каљевићи из Старог Влаха а пореклом су од старог српског племена Дробњаци из Тепца са јужних обронака Дурмитора. Презиме Мишић узели су по имену деде Живојина Мишића - Миша Каљевића.

М. деда Мишо Каљевић родио се у Струганику, крај Мионице. Његови родитељи Радован и Анђелија (рођ. Дамјановић – Коштуњић) имали су тринаесторо деце, од којих je двоје било женско — Тодора и Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, било их је још свега осморо живих. Као мезимац у својих родитеља био је, што веле његови варошани, «њихова маза слабувьавог здравља». По навршетку шесте године био је пастир. Основну школу настуипо у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим успоменама М. помиње неприлике које је имао с варошком дечурлијом због сељачког порекла шта га је узбуђивало и вређало. 1868. год. Постаје гимназист. Први и други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, трећи, четврти у Београду. У првих пет разреда гимназије био је тројкаш, док је у шестом био више него врло добар. С таквим оценама шестог разреда гимн. Примљен је 20/9 (по ст.кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу. Сваког годишњег распуста одлазио је неизоставно кући у село, обилазећи старе богазе и крајеве свог детињства, а врло често заједно са својом браћом радио је и пољске радове.

Војвода Ж.Мишић и Емило Белић на Солунском фронту. У самом почетку своје четрдесетогодишње службе народу и отаџбини, као питомац Артиљеријске школе, учествовао je у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године) и тако проверавао прва теоријска војна сазнања у суровој ратној пракси. У тим ратовима командовао je Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао драгоцена ратна искуства. Живојин Мишић je, са својим друговима и саборцима, неуморно радио на изграђивању и усавршавању српске војске. Удаљиван из војске у два маха (пензионисан je 1904. и 1913. године). Са њему својетвеиим ентузијазмом непрекидно je радио на свом стручном усавршавању, дубоко проничући у сложена начела савременог ратоводства. Поред четворотодишње Артиљеријске школе завршио je аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и двои двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.

Природна обдареност, широко војно образовање, неисцрпна радна енергија и истрајност и педантност у извршавању задатака, обезбедили су му редовно напредовање у чину и поступео уздизање на све одговорније дужности: био je командант батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћник начелника Главног генералштаба, а једно време је предавао стратегију на Вишој школи Војна академија.

После мајског преврата 1903. године пензионисан je у чину генералштабног пуковника због интрига које су око њега плели официри завереници, али jе, на заузимање начелника Главног генералштаба Радомира Путника, реактивиран 1909. године и постављен за његовот помоћника.

У балканским ратовима 1912-13 Мишић je био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, jep je — како с разлогом истиче генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција Српске војске". Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега je после кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када je српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало je судбоносан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. Па ипак, чим се завршио овај рат, Мишић je что други пут пензионисан.

Изгледало jе да jе тиме војничка каријера овог даровитог војсковође дефинитивно завршена. Међутим, пред само избијање Првог светског рата, када се над малом Србијом надвила непосредна опасност од аустроугарске агресије, опет je реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде која je створила услове за прву савезничку победу у Првом светском рату, коју je извојевала српска војска у церској бици. Војнички таленат војводе Мишића дошао je до пуног изражаја тек у знаменитој колубарској бици, за коју су истакнути војни стручњаци рекли да je „класична како по својој идеји, тако и по начину извођења".

Војвода Живојин Мишић jе, на крају блиставе војничке каријере, почео да пише своје успомене у Паризу, на болесничкој постељи. Намера му је била да опише свој животни пут од чобанина у ваљевском селу Струганику, испод Маљена и Сувобора, до команданта српске 1. армије у великој колубарокој бици (у којој је преморена и десеткована српска војока до ногу потукла аустроугарску Балканску војску) и начелника штаба Врховне команде за време савезиичке солунске офанзиве 1918. године, којом је започео дефинитиван слом Централних сила. Задатак који је себи поставио већ озбиљно оболели и изнемогли војвода није био нимало лак, јер je његов животни пут доиста био „дуга и тешка борба".

Share this post


Link to post

Стефан Твртко I Котроманић (1353 – 1391)

Твртко I Котроманић био је босански бан од 1353. до 1377., краљ Срба, Босне и Поморја и Западних страна од 1377. до 1390, краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја 1390 – 1391.

Твртко I је син кнеза Владислава Котроманића и Јелене Шубићеве. Престо наслеђује од свог стрица бана Стјепана II 1353. године. Прве године по стричевој смрти помагао га је отац, а по очевој смрти 1354. године подржава га његова енергична мајка. Твртко долази на власт у време великих борби, које је мађарски краљ Лајош Велики водио против Млечића ради поседа у Далмацији, и против Срба. Као мађарски вазал, Твртко се заузимао 1355. године у Далмацији заједно са мајком, да се далматински градови определе против Млечана. И поред свега, Мађари нису били задовољни његовим држањем, и присилили су га у лето 1357. године да им уступи Хум до Неретве, као мираз уз Јелисавету, ћерку Стјепана II, а жену краља Лајоша. Кад су Мађари 1363. године покушали да Твртка стегну још јаче, он им се супротставио војно. Мађари шаљу 2 војске против Босне, али су обе биле сузбијене: једну – коју води краљ Лајош, под градом Соколом; друга под Сребрником. После ових победа, Твртко је покушао да ојача централну власт, што је 1366. године изазвало побуну властеле. На челу покрета стао је његов млађи брат Вук. Покрет се претворио у отворену побуну, и због тога почетком пролећа 1366. Твртко и његова мајка протерани су из Босне, а за новог бана постављен је Вук. Због ових догађаја Твртко се обраћа за помоћ мађарском краљу, и уз његову помоћ се вратио у земљу и на власт. Током 1366. и 1367. године Твртко је успио да смири циелу земљу, а његов брат Вук је побегао у Дубровник. После је Вук покушао да против Твртка покрене папску курију и преко ње мађарски двор, али у томе није имао успеха.

Смрћу Српског цара Уроша Нејаког 1371. године изумрла је мушка линија династије Немањића. Погибијом краља Вукашина у бици на Марици 1371. године нестало је стварног господара Србије. После ових догађаја, који су имали далекосежне последице за цело Српство, Твртко се јавља са својим претензијама на Српски престо. Како је био унук Јелисавете, ћерке краља Драгутина, која је била удата за његовог деда Стјепана Котромана, што значи Немањић по женској линији, то је са правом тражио Српску круну.

Са кнезом Лазаром био је у добрим односима. У то вријеме кнез Лазар био је господар моравске Србије и исто као Твртко сусед моћног и агресивног жупана Николе Алтомановића, чија се власт ширила од Рудника до мора, дуж Дрине, Гацка, Билеће и Требиња. Никола Алтомановић је у горе поменутој побуни директно помагао Твртковог брата Вука, борио се са Дубровчанима, а самом Лазару отео је Рудник. Имао је претензије, да се дочепа Призрена и да буде главни господар српских земаља. Удруженим снагама Твртко и кнез Лазар поразили су Николу Алтомановића и уништили његову власт 1373. године. Делећи његову баштину, босански Бан је припојио Босни подрињски део Српских земаља. Као господар једног дела некадашњих немањићких посједа, Твртко се радо прихватио да се веже за њихове државне традиције. Зато Твртку није било тешко да се приклони схватању свог логотета Влатка, који га је убеђивао да управо њему припада Српска краљевска круна.

Твртко I крунисао се за краља на новостеченом подручју. Крунисање је обављено у јесен 1377, највероватније на Митровдан у манастиру Милешеви, месту особитог култа Светог Саве, оснивача Српске цркве. Крунисан је круном српске краљевске куће за краља Србљем, Босње и Поморју и Западним странама и свом народном имену додао оно које су симболички носили сви Српски владари – Стефан. Твртково крунисање признали су најистакнутији Српски господари, признали су га Дубровчани и Млечани, и он је, уздигнувши се у јерархију владара, усвојивши звања и церемонијал Српског двора, учврстио власт у Босни.

После смрти краља Лајоша Великог 1382., мађарска краљица, да би за себе придобила Твртка, уступа му град Котор 1385. године. Твртко је нарочито ишао за тим, да Босна добије свој излаз на море и да се одвоји зависности од дубровачке луке. Он је стога 1382. године подигао град Нови као утврђено босанско пристаниште. Кад је краљ Твртко дао зидати овај нови свој град, дао му је име Свети Стефан у славу и спомен Светог Првомученика Стефана.

Након неког времена град доби назив Нови. Са појавом првих трговачких бродова, који су почели пристизати у тек основано насеље и преносити со, настају прве тешкоће. Дубровник, који сматра трговину и пренос соли својим монополом, нову Тврткову тврђаву схвата као опасну привредну конкуренцију! Локација за подизање града одабрана је пажљиво и према потребама босанске државе. Локалитет одређен за подизање града налазио се на северној страни улаза у залив Боке Которске у жупи Драчевици. Градња прве тврђаве започела је крајем маја 1382. године, а завршена је септембра исте године. Прво утврђење налазило се на самој обали Топаљског залива. Локација градског терена била је повољна за одбрану од евентуалног нападача, што је у том периоду био значајан фактор. Поред тога, у непосредној близини града постојали су повољни услови за пристанак бродова и градњу луке. У близини града на речици Суторини подигнут је трг соли са складиштима, а прве лађе натоварене сољу долазе већ у августу 1382, што је за нови град значило и почетак његовог живота. Нови је подигнут са тачно дефинисаним циљем и наменом, а то је да буде трг соли.

Добитком Котора 1385, Твртко се није задовољио, него се заносио мишљу да добије целу Далмацију. Као први град заузима Клис 1387. «огњиште Шубићеве породице». Његове акције омели су за извесно време напади Турске на Србију и Босну. Једна турска војска била је поражена 1388. код Билеће. У бици на Косову пољу 1389. Твртко шаље у помоћ кнезу Лазару један део војске с војводом Влатком Вуковићем, победником у бици код Билеће. Босански одред том приликом није много страдао, и војвода Влатко је обавестио Твртка да је победа била на хришћанској страни. Нема никакве сумње да је Твртко ушао у рат са Турцима који је довео до битке на Косову као Српски краљ, обавезан да штити земље «родитеља и прародитеља својих, господе српске». Краљ Твртко је био потпуно убеђен да је његова војска и војска Српских обласних господара на Косову Пољу извојевала велику победу. У том смислу Твртко је слао писма хришћанским државама, јављајући радосну виест о свом великом тријумфу. Сачуван је остао одговор Фиренце, стилизован од познатог хуманисте Колуча Салутатија, у коме се хвале и славе – краљевство Босне, којем је пало у део да «бије тако славну битку и задобије толику победу, јунаци који су убили Мурата и краљ кога је посветила тако славна победа којој се успомена никад неће избрисати».

У лето 1390. Твртку се покоравају градови Сплит, Трогир, Шибеник и острва Брач, Хвар и Корчула. Твртко је стварно владао далматинским градовима, осим Задра, и највећим делом Хрватске. О Твртковој веома краткој владавини над Далмацијом и залеђем (трајала је свега 9 месеци) сачувано је врло мало података. У неким сачуваним латинским актима с титулом краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја Твртко се јавља први пут 10. јула 1390. године. Усред својих успеха Твртко изненада умире марта месеца 1391. године.

Тврткова смрт донијела је крај блиставом раздобљу босанске историје. На штету краљевске власти, почели су да узимају маха обласни господари. Одсуство чврсте државне организације допринијело је брзом паду ауторитета владара. Смрт краљева је створила неповољну ситуацију за Босну и за кратко вријеме је читав развитак босанске државе кренуо другим путем.

Share this post


Link to post

Краљ Никола I Петровић

Никола I Петровић (1840-1921) књаз Црне Горе у периоду 1860-1910. и краљ у периоду 1910-1918.

»Вријеме је и моје лице избраздало, али срце моје, овако Српско срце моје, бразда нема.»

Књаз Никола I се васпитавао у Паризу, примивши власт у 19. год живота. Првих година управљао је уз помоћ и сарадњу свога оца, великог Војводе Мирка.

1862. повео је због ослобођења Херцеговине први рат са Турском. Рат је био тежак за Црну Гору, али се свршио часним миром. 1868. млади књаз Никола путовао је први пут у Русију и том приликом је са царем Александром II још више развио везе које су са Русијом били утврдили његови преци. По свом повратку с пута отпочео је живи рад на преуређењу државе. Уредио је војску, која му је била прва брига; отворио је по земљи судове и школе.

1876. у заједници са Србијом, са којом је књаз Никола још под владом кнеза Михаила склопио чврсти савез, Црна Гора је објавила Турској рат за уједињење и ослобођење Српскога народа. Црногорско се оружје прославило у победама на Вучјем Долу, Фундини у и Никшићу, па, пошто је и Русија ушла у рат, Црна Гора заузе Билеће, Бар, Улцињ и Подгорицу. Глас о победама црногорским би разнесен широм свијета. Песници их опјеваше, а Црногорци дадоше књазу Николи назив: "Цар Јунака". Црна Гора је изашла из рата проширена и добила излаз на море. Тада су јој признале независност и оне велике силе, које јој то до тада формално не признаваху.

По рату настало је дуго доба мира, које је књаз Никола умио искористити да Црну Гору мудром управом и мирним радом уздигне на степен на који су је подигле побједе њене војске у ратним временима. Радио је у свим правцима културнога развића. Подизао је школе, градио путеве, отварао нове вароши, издавао корисне законе, сређивао државну управу завођењем министарстава и подстицао привредни и трговински полет и општу радиност. Али највећа му је брига била војска, коју је,

помоћу Русије, подигао наоружањем и обуком на висину савремених задатака и потреба и од ње учинио праву народну узданицу. Родственичким везама са страним дворовима прибавио је Црној Гори још веће поштовање и појачао у великој мери њен углед. Тешки и дуготрајни рад на народном и државном добру олакшале су му јака воља и жица поезије, која га је учинила популарним Српским песником.

Написао је и текст за прву црногорску химну „Онамо, 'намо“, али она због провокативног карактера никад није ушла у службену употребу. Црна Гора данас не користи ову химну због политички проблематичног текста, већ је написана нова химна „Ој свијетла мајска зоро“ (музика је узета из народне "поскочице"). Дао је земљи устав 6. децембра 1905.

Са својом супругом, краљицом Миленом имао је 12-еро деце:

Кнегиња Зорка Карађорђевић (1864-1890), Милица Романов (1866-1951), Анастасија (1867-1935),

Краљица Јелена Савојска (1873-1952), Марија (1869-1885), Принц Данило (1871-1939),

Ана de Batemberg (1874-1971), Софија (1876-?), Мирко (1879-1918), Ксенија (1881-1960),

Вјера (1887-1927), и Петар (1889-1924)

Share this post


Link to post

Јосиф Панчић (1814-1888)

260px-Josif_pancic.jpg

Родио у буњевачкој породици у селу Брибиру 5. априла 1814 године као четврто дете оца му Павла a мајке Маргарите. Према предању, Панчићи су пореклом из Херцеговине и од давнина су се доселили у село Угрине, које се налази на северним органцима Велебита у саставу општине Брибир.

Родитељи су му били сиромашни, a стриц му je био у Госпићу архиђакон, те га je он себи узео и о његовом се школовању старао. Основну школу изучио je у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. Из Ријеке je Јосиф прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи «Regia Academica Scientiarum». У додиру са неким Мађарима сазнао je да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука, и зажели да тамо настави своје студије кде је завршио медицински медецински факултет и постао je доктором медецине 7 септембра 1842 г. израдив тезу «Taxilogia botanica», коју je посветио своме стрицу Гргуру. Панчић je током студија у Пешти морао приватно зарађивати, дајући часове из француског и талијанског језика. То му je односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 годинa.

Није желео да ступи у државну службу и решио je да ради приватно као лекар. Али, од лекарске праксе није могао живети, јер није имао довољно пацијената, a и они што су долазили били су већином сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где je ce бавио и васпитањем деце сопственика тамошњих рудника Хофманова. За то време je упознао флору Баната, обишао je и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у руднмцима je упознао многе интвресантне стене и минерале. Прикупио je доста интересантних биљака из флоре Баната.

После две године оде у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пењао се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја.

Одатле се упути у Беч да доврши одредбу свога хербара, који je око Пеште, Будима, и по Ердељским и Банатским Алпима сакупио, a уједно и да боље Јестаственицу проучи. У бечком Природњачком музеју je проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време je пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлихера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић je готово био на измаку свога новца и то je признао Вуку. Вук му je тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу.

Панчић Вука послуша и дође у Србију месеца мaja 1846 године за владе кнеза Александра Карађорђевића. Али, како je Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, пa je чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић je постао сумњив и није могао добити то место. Чекајући на постављење, обилазио је Ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света.

Панчић je готово остао без средстава за живот и помишљао je да се врати, но у томе моменту добије позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који je имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић je пристао, био на тој дужности пола године и са успехом je завршио свој посао.

Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха.

Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када je Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина je тражила да задржи Панчића. Y томе je и успела и Панчић je у фебруару 1847. г. постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али прошле године започета испитивања наставио je, обиђе Темнић, Левач у околини Опарића (и Превешко језеро) и ман. Љубостиње. Око половине јуна оде у Алексиначку Бању одакле се први пут попе на Ртањ и Озрен. Исте године je затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство.

Крајем исте године добио je премештај у Крагујевац и постављен je на упражњено место за привременог окружног физикуса 12. новембра 1847.г.

За време бављења у Јагодини Панчић je одлазио и у Ћуприју и ту je упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју je затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. г. се венчао у православној цркви у Ћуприји. И тиме je Панчић за увек везао свој живот за Србију и српски народ.

Идуће године, 8. јануара 1850. г. примљен je за члана Друштва српске словесности, a y 1853. г. je постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када je 1854. г. примљен у српско поданство Др. Јосиф Панчић je постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен je за члана Друштва српске словесности и постављен je за професора у Лицеју, иако до тада није сем докторске дисертације имао ниједан публикован научни рад. Постављен je за професора само на основу сазнања и уверења да je он најбољи познавалац флоре Србије.

Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика. Десет година касније је добио две њен гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари , у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877. пронађе до тада непознати четинар - оморику која је по њему добила име - Панчићева оморика (Picea omorika (Panèiæ) Purkyne) Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић je остао до краја живота.

Био je члан у овим ученим друштвима:

Председник и редован члан српске краљевске Академије наука,

Српског уч. друштва, Regia societas botanica ratisbonenbis,

Српског Археолошког друштва, Српског лекарског друштва, Певачког друштва и друштва за пољску привреду.

Почасни члан баварског друштва Polichia, Подринске Слоге и Алексин. Читаонице;

Дописни члан: Југословенске Академије наука и уметности, Угарске Академије наука,

Бранденбуршког ботаничког друштва, Бечког геолошког инштитута и јестаственичког друштва у Шербуру, и зоолошког ботаничког друштва у Бечу.

Панчић је умро 25. фебр. 1888 г. у сред рада, ведар, свестан и приљежан. Предговор за „Ботаничку башту“ довршио je пред смрт на неколико даиа. „Првенац Балканског полуострова“ радио je и за време боловања.

Од одличија имао je орден Св. Саве првог степена!

Share this post


Link to post

Илија Гарашанин (1812-1874)

Син Милутина Савића, имућнога трговца. Гарашанин се школовао у очевој кући, подучаван од приватних учитеља. Затим је учио грчку школу у Земуну и био је неко време у Ораховици, где је научио немачки. Испрва је помагао оцу у трговини. 1837. кнез Милош га је узео у државну службу и поставио за цариника у селу Вишњици, на Дунаву, а касније у Београду. Када је увео регуларну војску, кнез Милош је поставио Гарашанина за старешину, у чину пуковника. После одласка кнеза Милоша боравио је неко време у Влашкој, где је био закупио неке мошеје. Године 1842. његов отац и старији брат, који су били на Вучићевој страни, погинули су у борби против кнеза Михајла. Исте године, постављен је за помоћника министру унутрашњих послова Вучићу. Када је 1843. Вучић морао, на захтев Русије, да оде из земље, Гарашанин је уместо њега постао министар унутрашњих послова и остао је на том положају све до 1852. године.

Грарашанин је био један од највећих државника и администратор уставобранитељског времена. Имао је великих заслуга за утврђивање уставобранитељскога режима. Створио је полицију у Србији и бирократски начин управе. У спољној политици имао је врло широке погледе, које је изразио у своме Начертанију из 1844, по којeм је Србија требало да ради на стварању велике југословенске државе, под својим предводништвом. Године 1848, за разлику од Вучића, настојао је да Србија притекне у помоћ прекосавским Србима, али, када му је после угушене мађарске буне понуђен аустријски орден, он га је одбио.

После Петронијевићеве смрти 1852, постао је кнежев представник и министар иностраних послова, али је на том положају остао само до пролећа 1853. Тада је отпуштен на формални захтев Русије која је знала за његове намере да у источној кризи, која се отварала, веже Србију за западне силе, нарочито за Француску, а не за Русију. Од 1856. до 1858. био је у Савету и када се после Париског мира кнез Александар Карађорђевић подао аустријском утицају, Гарашанин се окренуо против Кнеза. У борби против кнежеве аустрофилске политике, тражио је ослонац не само код Француске, него и код Порте, па и код Русије, којој се, поред свега онога што му је та сила учинила 1853, био приближио и задобио њено поверење. Приликом Тенкине завере 1857). кнез Александар, подстакнут аустријским конзулом, хтео је осумњичити и Гарашанина да је био уплетен у заверу, али, на крају крајева, није му могао учинити ништа због француске дипломатије, која га је узела у заштиту. Од тога тренутка Гарашанин је одлучно радио на обарању Карађорђевића. Његова је заслуга и раздвајање Порте и Аустрије, које су дотад заједно подупирале Александра Карађорђевића, што је изазвало Портину интервенцију против њега.

После Етем-пашине мисије (почетком 1858), постао је министар унутрашњих послова у Магазиновићевом министарству, које је Порта, подупрта Русијом и Француском, наметнула Карађорђевићу. Ушао је у владу с намером да отера Кнеза. Поред отпора Кнеза Александра и једнога дела Савета успео је да донесе Закон о Народној скупштини. Руководећи изборима за ту Скупштину као министар унутрашњих послова настојао је да буде изабран што већи број кнежевих противника. Надао се да ће уз помоћ Скупштине моћи да обори Кнеза и за тај случај имао је припремљено намесништво, које би управљало земљом, док се Порта и велике силе не би споразумеле о новом Кнезу. Оптуживан је од својих противника да је хтео сам да заузме престо. Извесно је да се спремао да буде члан намесништва. Што се тиче његових претензија на престо оне не изгледају довољно доказане, иако су га Французи спомињали као могућег кнеза.

Када је Св. Андрејска скупштина затражила од Александра Карађорђевића оставку, он је, уплашен, молио Гарашанина да га одведе својим колима у град Турцима. Гарашанин је то и учинио, али је одмах по кнежев одлазак у град објавио као напуштање престола. Сутрадан је Св. Андрејска скупштина огласила Карађорђевића за збаченог, и уместо да бира намесништво, одмах успоставила династију Обреновића. Успостављење Обреновића било је извршено без знања Гарашанина. Одлучивши да избегне пошто пото свако крвопролиће, које би могло изазвати интервенцију Аустрије, Гарашанин није хтeо да војсци изда наредбу и растера скупштину.

После повратка кнеза Милоша, Грарашанин се држао по страни. Када је кнез Михајло ступио на престо, Гарашанин, кога је Михајлу препоручила Русија, постао је 1861. председник Министарског Савета и министар иностраних послова. Под Кнезом Михајлом Гарашанин се бавио готово искључиво питањима спољне политике. Прихватио је Михајлову идеју рата с Турском и живо је радио на склапању ратних савеза са Црном Гором и са Грчком. У исто време организовао је пропаганду на целом Балканском полуострву како би, чим се Србија зарати с Турском, настао општи устанак потлачених народа Отоманске империје. За време његовога министровања, решено је градско питање и турски гарнизони напустили су све тврђаве које су држали у Србији.

Године 1867. Гарашанин је изненада отпуштен, по свој прилици стога што се превише противио намераваној Михајловој женидби са Катарином Константиновић. Отпуштање Гарашанина изазвало је енергичне протесте Русије. Приликом Михајлове погибије 1868. године затекао се у Топчидеру и одмах пожурио у Београд да обавести министре о несрећи која се десила. Захваљујући његовој присебности, одмах су предузете мере за одржање реда. Последње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом имању у Гроцкој.

Био је врло конзервативан у унутрашњој политици и бирократски начин управе сматрао је јединим могућим. У спољној политици био је први југословенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност и избећи зависност како од Русије тако и од Аустрије. Гарашанин је оставио иза себе огромну политичку преписку која још није објављена (до 1927. г, оп. Голија).

Share this post


Link to post

Краљевић Марко

Марко Краљевић, син краља Вукашина Мрњавчевића и синовац деспота Јована Угљеше, појавио се на историјској позорници у зла и смутна времена, у седмој деценији 14. века.

Након изненадне смрти цара Душана 20. децембра 1355. године на Српски престо je ступио Душанов син Урош (нејаки). Способног оца сменио je млади, у много чему нејаки син. Стари хроничари, летописци, упамтили су га као високог, лепог мушкарца, детињег ума и разума (младог духом). У првом тренутку младост (Урош има 18 година), a потом и свакојаку немоћ новога владара искористили су многи великаши како би се осамосталили у областима које су им од цара (Душана или Уроша) биле додељене на управу. Царску власт су признавали само када им je и колико то одговарало. Августа или септембра 1365. године Урош je разделио и властиту царску власт. Краљевску круну, a ca њом и право на савладарство, даровао je Вукашину Мрњавчевићу.

Вукашинов брат, Јован Угљеша je добио или једноставно узурпирао титулу деспота и завладао областима које су иначе биле под управом царице Јелене, Душанове супруге, односно Урошеве мајке. Понеки историјски извори, попут хронике Константина Михаиловића Јаничара, писане крајем петнаестог или у првим годинама четрнаестог века, истичу како се Урош тужио на бахато понашање браће. Покушавао je накнадно да сузбије њихово самовлашће и да им наметне врховну царску власт. Вукашин и Угљеша су му, пише Јаничар, одговорили: Дао си нам црвене чизме које нам нећеш брзо и лако свући.

Први помен Марков јесте можда у натпису изнад јужних врата Дреновске цркве, саграђене у близини Тиквешког језера, недалеко од Велеса. Натпис казује да je црква живописана 1356. године при државе Николе z Марка, a пo смрти светороднаго цара Стефана. Тога Марка неки научници поистовећују са Вукашиновим сином.

Први несумњиви помен Марка Краљевића у историјским документима потиче из 1361. године. Списи Дубровачке републике показују да je те године Марко дошао у Дубровник на челу српскога посланства да преговара o прекиду непријатељстава започетих још 1359. године. Марко je тада већ био у годинама које су му допуштале ауторитативан наступ. Мада у мировним преговорима царско посланство није имало знатнијег успеха, сам Марко je успео за време боравка у Дубровнику да подигне сребро које je његова породица ту депоновала, a успешно je интервенисао код власти Дубровачке републике у корист неких призренских трговаца. Марково предвођење царског посланства у мировним преговорима са Дубровником сведочи o томе да je био Урошев човек од поверења. Уистину, Марка Краљевића народни певач није безразложно прогласио за Урошевог заштитника. То потврђује, на особен начин и натпис на цркви Свете недеље у Призрену. Натпис je откривен, односно откопан случајно септембра 1966. године у дворишту једне приватне куће. у предграђу старе призренске тврђаве, у простору тзв. Поткаљаје. Натпис казује да je реч o цркви Пречисте Богородице. Црква je била посвећена Ваведењу. Натпис вели даље да je црква била сазидана и живописана (пописана) повеленијем и откупом господина младаго краља Марка 6879. године од створења света. Наведена година подразумева раздобље од 1. септембра 1370. до 31.августа 1371. године.

У нашој историјској науци влада уверење да je y Српској држави савладар носио титулу краља, док je установа младог краља задржала своју ранију, основну функцију - обезбеђење наследства. Титулу млади краљ носили су за живота својих очева: Драгутин, Душан и Урош. Међутим, случај младог краља Μарка чини се битно другачији. Стефан Урош je законити цар, краљ Вукашин законити савладар, a Марко, пак, није млади краљ оцу Вукашину (само савладару царевом), већ цару Урошу. Функција титуле млади краљ јесте у обезбеђивању наследства, али реч je o наслеђивању правог, основног носиоца владарске моћи, a не његовог сурогата. Цар Урош je очигледно именовао поверљивог човека за најближег сарадника и наследника.

О Марковом краљевању зна се мало. Времена су била зла, метежна. После погибије краља Вукашина и смрти цара Уроша земље које je Марко наследио једноставно су "очерупане". Осиони обласни господари, попут Вука Бранковића, на пример, искористили су новонастале прилике. Непосредно после Маричке битке и Урошеве смрти, краљ Марко je изгубио градове Скопље и Призрен. У тим годинама амбициозни Вук Бранковић исказује се као најозбиљнији и најтемељнији уништитељ Душановог и Урошевог царства и издајник легитимног Урошевог наследника - краља Марка. После судбоносних догађаја који су се збили у последњем тромесечју 1371. године, краљ Марко je био принуђен да призна врховну власт турског султана. У Косовскоме боју вероватно није учествовао, али je турска војска морала прећи и преко његове области на путу према Косову.

Ако je мало поузданих података ο Марковом животу, нешто их je више (мада не можда поузданих) ο данима који претходе његовој погибији. У битки на Ровинама Марко се борио на турској страни против влашког војводе Мирче. На истој страни борили су се "и против своје воље", поред Марка, и Стефан Лазаревић и Константин Дејановић. Стефанов биограф Константин Филозоф пише како je Марко пред битку рекао Константину: ... молим Господа да буде хришћанима помоћник, a ja нека будем први међу мртвима у овом рату. Жеља му се испунила. Хришћани су победили, a Марко je, заједно са Константином Драгашом (Дејановићем) погинуо 17.маја 1395. године.

Краљевић Марко као епска личност. Краљевић Марко је живео у временима пре и мало после битке на Косову пољу. Краљ Марко (владао 1371-1395), највећа загонетка нашег народног епоса. У Марку се слегло вековно историјско искуство народа, на њега су прешле улоге и судбине многих епских јунака како оних о којима се певало пре њега тако и оних о којима се певало после њега. Откуда толика привлачност Маркова лика? Како објаснити противуречност између релативно безначајне појаве историјског краља Марка и величине епске улоге што му је дата у песми? На та питања не могу се дати поуздани одговори зато што се о Марку и као краљевићу и као краљу мало зна. Из оскудних података пажњу привлаче два сведочанства, која нам, на готово неочекиван начин, приближавају Марка и то више као човека него као владара.

Прво сведочанство говори о једној Марковој љубавној афери. У запису на једној књизи неки дијак Добре безазлено саопштава да ју је преписао у време када благоверни краљ Марко „одаде Тодору, Гргурову жену, Хлапену, а узе своју првовенчану жену Јелену, Хлапенову кћер" (ориг. текст ЗИН, I, 1902, бр. 189).

Друга вест тиче се Маркова учешћа у битки на Ровинама, у којој је он, борећи се на турској страни, погинуо. Четрдесетак година касније Константин Философ (в. 1989, 90) у свом житију деспота Стефана пише да је Марко уочи битке рекао Константину Дејановићу: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату."

Прво сведочанство коришћено је у научној литератури као објашњење позадине песме о Марковим неприликама са женама. У другом случају дошла је до изражаја противречност Маркова историјског положаја као ратника који је принуђен да се бори на страни непријатеља свога народа, противречност која чини једну од главних полуга читаве Марковске епике. Анегдота коју је испричао Константин Философ показује да је историјски краљ Марко био свестан те противречности – он жели победу оних против којих се мора борити. Исту свест изражавају многе песме о Марку.

Постоји, међутим, и једна дубља, структурална подударност између Марка из ових записа и Марка из епских песама забележених неколико стотина година касније. У оба случаја пада у очи велики унутарњи распон Маркова моралног лика. Марко из записа дијака Добре и Марко из анегдоте Константина Философа појављују се у тако различитој светлости да се за та два лика једва могу схватити да припадају истом човеку. Први је име у скандалозној хроници друштва, а други трагични јунак доведен у ситуацију да своју личну судбину одмерава према колективној судбини света којем стварно припада, иако је принуђен да се против њега бори. Разлика између та два лика или између две ситуације у којима су дошле до изражаја две дијаметрално супротне стране Маркове личности може се упоредити с разликом која постоји између Маркова епског лика из песама какве су Сестра Леке капетана, Марко Краљевић и кћи краља Арапскога, Марко пије уз рамазан вино и сличне, на једној, и његовог лика из песама Урош и Мрњавчевићи, Марко Краљевић укида свадбарину, Марко Краљевић и соко и њима блиских, на другој страни.

Два наведена сведочанства о Марку, онај из записа дијака Добре и онај из књиге Константина Философа, показују да је он био личност која је још за живота ушла у причу и да су се приче о њему памтиле дуго после његове смрти. Константин Философ на посредан начин указује на усмени извор анегдоте о Марковим речима уочи битке на Ровинама, он ту анегдоту уводи у текст глаголом „кажу", тј. прича се. Сувремени писци не саопштавају ништа о томе да ли се о Марку певало, али из оног што је о њему речено види се да се о њему причало, да је он био личност за причу. А природно је да приче о ратницима у земљи где постоји епска традиција најчешће добијају облик јуначких песама.

У животу историјског краља Марка јасно се издвајају два периода, до Маричке битке и после ње. У првом је Марков животни пут у сталном успону, само што то није био његов лични успон него успон његове породице. У доба цара Уроша Мрњавчевићи избијају на прво место међу обласним господарима: Марков отац Вукашин крунисан је за краља и постао Урошев савладар, а стриц му Угљеша добио је титулу деспота и постао господар велике серске области. Све до Маричке битке, у којој су Мрњавчевићи неславно завршили, Марко се налазио у сенци свог оца. Очевом а не својом заслугом он је доспео на највиши положај у држави: постао је „млади краљ" што је у политичком систему немањићке Србије значило да је одређен за престолонаследника, а с обзиром на то да је Вукашин био Урошев савладар и да Урош није имао наследника, он је постао и престолонаследник царства. Али од те сјајне каријере није било ништа. Управо у тренутку када је настао преломни час у његовом животу, када је био пред почетком самосталног пута, Марко је у својој политичкој каријери (опет не својом кривицом!) доживео неславан обрт. Његова владавина, започевши „српском погибијом" на Марици, у целини је текла у знаку тог пораза.

Уместо да постане законити владар Српског царства, постао је краљ вазалне области и подложник турског цара, а није могао да сачува ни оно што су му Турци оставили. Грабљиви суседи отимали су му део по део теориторија тако да је, на крају, од простране државе краља Вукашина остала мала област око Прилепа. Марко је највећи губитник међу владарима и великашима у том времену, и иначе карактеристичном по великим националним поразима.

Његова епска судбина кореспондира и уједно је у контрасту према његовој политичкој биографији. Он се као јунак појављује у обе наведене епохе, до Маричке битке и после ње, и на том глобалном плану својом песничком биографијом налази се у сагласности с историјом. Међутим, епски Марко, за разлику од историјског, ни у једној ни у другој епоси, ни у времену српског ни у вр

Share this post


Link to post

Петар I Петровић Његош

Митрополит Петар I. Петровић Његош

МИТРОПОЛИТ ПЕТАР I. (Свети Петар Цетињски), владао је од 1782-1830. Завладичио се у Карловцима 1784., одакле је пошао у Русију. При повратку из Петрограда у домовину, изговорио је знамените ријечи: "ко је противу Русије, тај је и противу свијех Словена" - што су узели за основицу своје политике сви доцнији Господари црногорски. 1787. помагао је Русију и Аустрију у рату са Турском, који није био повољан ни за савезнике, ни за Црну Гору. Два пут је јуначки сузбио турску војску под Махмут-Пашом. Послије другог напада, у којему је погинуо сам Махмут-Паша, Брда су за вазда сједињена са Црном Гором. Јакога је удјела имао са својим Црногорцима и Бокељима у ратним догађајима, који су били судбоносни за Боку и Дубровник. Црногорци су се и Бокељи тада борили заједно са Русима противу Француза. Под његовом владавином присаједињена је Црној Гори Морача, а Бока, која је два пут долазила под његову власт, предана је Аустрији 1814. Обдржавао је сталне везе са Карађорђем за вријеме првог устанка и с њим је склопио савез за ослобођење потлаченог Српства, те је у ту сврху водио знатне борбе са Турцима. Под митрополитом Петром Црна Гора добила је први писани закон 1798., који је проширила Народна Скупштина на Цетињу 1803. Њиме је установљен суд, који се звао "кулук".

Што је Немањићима Св. Сава, то је Петровићима Св. Петар, који је био неустрашиви народни вођа и учитељ, благе природе, а силна ауторитета, којем се покоравао и најопорији горштак. Због његовога богоугодног живота народ га је прозвао, још за живота, светим. Представио се на Цетињу 18.10.1830.

Share this post


Link to post

УРОШ ПРЕДИЋ (1857-1953)

Он је један од највећих српских сликара реализма, поред Паје Јовановића.

Рођен је у Орловату, а основну школу завршио је у Црепаји. После Гимназије (панчевачке реалке, која је касније добила име по њему), отишао је на Академију у Беч 1876.

Завршио је Уметничку академију у Бечу 1880. године у класи професора Грипенкерла (Christian Grieppenkerl). У току студија добио је Гунделову награду - за сликање уљем по мушком моделу. 1882. радио је у приватном атељеу проф. Грипенкерла, а у периоду 1883-1885. био је асистент Уметничке академије у Бечу. У то време по упутству проф. Грипенкерла и архитекте Ханзена израдио је 13 слика митолошке садржине за фриз Парламента у Бечу. 1885. враћа се у Орловат и ради серију слика из живота својих сељака. Затим је 1886-1889. боравио у Београду, 1890-1893. у Новом Саду и у Старом Бечеју. 1894-1909. живи у Орловату, а од 1909. до смрти у Београду. Своје слике први пут излаже 1888. године у Београду. Имао је велики број изложби у земљи и иностранству. У свом сликарском опусу највише је неговао портрет и иконографију.

Један је од оснивача друштва Лада 1904. и био је непрекидно члан овог друштва као и његов дугогодишњи председник. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909, а 3. фебруара 1910. за редовног члана. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду 1919. године и први његов председник.

Од жанр сцена, позната дела су Весела браћа и Сироче (на мајчином гробу), затим историјска дела су Босанско-херцеговачки бегунци и На Студенцу. Једна од најпознатијих његових слика је Косовка девојка. Урадио је чувене портрете председника Академије: Симе Лозанића, Стојана Новаковића (1920), Јована Жујовића (1921), Јована Цвијића (1923), Слободана Јовановића (1930), Богдана Гавриловића (1935) и Александра Белића (1940). Затим портрети Михаила Петровића (1943), Ксеније Атанасијевић (1917), Бране Петронијевића (1911) итд.

Урош Предић је осликао прелепи иконостас бечејске православне цркве и иконостас у капели бечејског велепоседника Богдана Дунђерског. Осим тога насликао је више иконостас због којих се оцењује да је последњи значајан српски иконописац.

Умро је 1953. у Београду, у својој 96. години, као најстарији српски сликар. Према сопственој жељи сахрањен је Орловату. И у дубокој старости био је пун радне енергије и ведрине. Неколико месеци пре смрти пео се на столицу да ређа неке слике у свом атељеу, пао је и том приликом се повредио (поломио ногу), од тога се никада није потпуно опоравио и убрзо је умро.

Share this post


Link to post

Арсеније III Чарнојевић (1633-1706)

Био је пећки патријарх 1674—1690, архиепископ и патријарх аустријских Срба 1690—1706. Као патријарх путовао је 1683 у Јерусалим. За вријеме аустријско-турскoг рата 1683 до 1699 продрла је аустријска војска у јужне српске крајеве, те је Црнојевић, у октобру 1689, непосредно пред долазак Аустријанаца, морао да се клони испред турског огорчења из Пећи у Никшић и одатле на Цетиње, али га аустријски командант Пиколомини (Piccolomini), освојивши Приштину, Скопље, Призрен и Пећ, позове крајем октобра, да се врати у Пећ и да се са својим сународницима ангажује за борбу против Турака. Црнојевић послуша Пиколоминија и дође у Пећ, а потом у Призрен, гдје се састане са њим. Пристајање Црнојевића уз Аустријанце појачало је ревност Срба, који су и дотле помагали хришћанску војну акцију. Послије Пиколоминијеве смрти (9/11 1689, од куге), обрне се ратна срећа у корист Турака (почетком 1690), те се аустријска војска повуче на лијеву обалу Дунава и Саве. С војском се доселио у Угарску и Црнојевић, а с њиме и многе српске породице, које су се бојале освете Турака ради помагања хришћана у борби против Турске. У Угарској је цар Леополд признао Црнојевића за старијешину свих православних Срба, који су се налазили у његовој држави. Пуних 11 година није Црнојевић имао у Угарској сталног сједишта, него је становао у Сентандреји, Ковину, Сиригу, Хопову, Сечују, Футогу и Пакрацу, уређујући српску цркву. 8/10 1701 наложио му је цар, да мора становати у Сентандреји.

Црнојевић је спровео реорганизацију православне цркве у Угарској, Хрватској и Славонији, која је као саставни дио пећке патријаршије била организована у тим крајевима и за вријеме Турака, оснивао је нове епископије, постављао је епископе и сређивао у српској цркви каотичко стање, ратом проузроковано, долазећи често у сукоб с католичким клером, који је ометао његов рад и пропагирао унију. У вријеме Ракоцијева устанка (1703— 1711) Црнојевић је са Србима устрајао уз цара и послао је у Беч проглас, од 9/8 1704, којим је Ракоци позвао Србе, да му се придруже. Вјерност и услуге Црнојевића и његових Срба наградио је цар, поклањајући патријарху спахилуке Сирач и Даљ (у замјену за Сечуј) и дајући Србима нове патенте и привилегије, који су већим дијелом остали на папиру. Црнојевић је умро у Бечу, одакле је пренесен у Сријем и сахрањен у манастиру Крушедолу.

Share this post


Link to post

Ђуро Даничић (1825-1882)

Он је велики српски филолог и професор Велике школе.

Прве школе учио је у Новом Саду, где је и рођен, а наставио их је Пожуну, а правне науке у Пешти и Бечу, гдје је дошао 1845. Под утјецајем Караџића и Миклошича почео се бавити словенском филологијом, којој је касније, а специјално проучавању српског језика, посветио цио живот. За вријеме студија материјално су га помагали кнез Михајло Обреновић и Јован Гавриловић. Године 1856. постао је библиотекар Народне библиотеке у Београду и секретар Друштва српске словесности, а 1859. професор Лицеја (Велике школе). Године 1865. оставио је, због неспоразума, професуру, и, на кратко вријеме, постао је чиновник управе пошта, а 1866. отишао је у Загреб за секретара тада основане Југословенске Академије. 1873 вратио се на катедру српског језика у Велику школу у Београду, предавајући у њој до 1877. Отишао је затим на одмор у Загреб да продужи рад на започетом великом Речнику хрватскога или српскога језика. На том га је послу и затекла смрт. Његово тијело пренесено је новембра исте године (1882) у Београд и ту је сахрањено на Марковом гробљу.

Даничић је био по рођењу четврти син новосадског свештеника Јована Поповића. Своје презиме заменио је 1847. презименом Даничић, којим се потписао на првом свом научно-полемичком спису и при том је презимену послије стално остао.

Даничић је до данас (1927 г, оп. Голија) највећи радник на испитивању српског језика. Ако његово теоријско тумачење и није било увијек на висини науке, анализа, обрада, опис материјала вршен је необично дубоко и поуздано.

Први рад Даничића изашао је 1845. (у Подунавци) у заштиту Вука. Научно обарање теорије Вукових противника изнио је Даничић у оштроумној расправи Рат за српски језик и правопис (1847). Затим је дао Малу српску граматику (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је дјелце излазило у више издања (1—7), под називом Облици српског језика. Дјела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: Српска синтакса (1858), само са одјељком о падежима са и без приједлога, заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, Основе (1876), класификација, сасвим механичка, наставака за образовање ријечи, Коријени (1847), без велике теоријске вриједности, Историја облика (1874), која и данас (до 1927 г, оп. Голија) још није замијењена ничим бољим, најзад славне акценатске студије (Slav. Bibi., Miklošiæ, I, Glasnik, 8—9. Rad, 6, 14, 20), које су образовале основу проучавања словенског акцента.

— Даничићева већа издања српских старих споменика, већином још незамијењена, јесу: Житије Св. Саве (Теодосијево, 1860, у издању приписано Доментијану), Житија Св. Симеона и Св. Саве од Доментијана (1865), Никољско јеванђеље (босанске редакције, 1864), Животи краљева и архиепископа српских (Данила и других, 1866), и многа друга мања дјела, растурена по научним издањима.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this