Sign in to follow this  
chule80

SRPSKI VELIKANI

Recommended Posts

Милош Црњански (1893-1977)

У нашој литератури ХХ века Милош Црњански је један од оних њених стваралаца који се као песник, приповедач, романсијер и публициста најгласније јављао, најдуже ћутао и у свом стварању постизао разнородне вредности и резултате. Од новинара чије се друштвено-политичко опредељење у једном тренутку отворено супроставило слободи и прогресу, он се временом уздигао до песника и романсијера највишег реда и тиме обележио не само занимљив животни пут, већ и један прекретнички период наше новије књижевне историје.

Црњански је рођен 26. октобра 1893. године у Чонграду, у Мађарскоj, у осиромашеној грађанској породици, а одрастао је у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију. Најдубље и најтрајније сензације својих дечијих и дечачких година доживљавао је у типично националним и верским садржајима: црквена школа, икона светога Саве, тамњан, православно српско гробље са ритуалом сахране и задушница, вечерње приче и песме о Србији, хајдучији и набијању на колац - све се то у дечаковим емоцијама претварало у трајан немир и непресушан извор нада, радости, сумњи, разочарања и подизања.

На самом почетку Првог светског рата Црњански је доживео одмазду аустријских власти због Принципових револверских хитаца у Сарајеву, али уместо тамничког одела обукли су му униформу аустријског војника и послали га галицијски фронт да јуриша на Русе. Већи део времена из тих трагичних ратних дана Црњански проводи у самоћи ратне болнице, више уз мирис јодоформа наго барута, да би се тек пред сам крај рата обрео и на италијанском фронту. У његове успомене неизбрисиво су се утиснули призори ратне пустоши. „...Фронт, болнице, па опет фронт, и љубави, свуда љубави, за хлеб и за шећер, све мокро, све киша и блато, магле умирања“ – то су била виђења живота у којима је сазревао млади Црњански. Тридесет милиона недужних мртвих људи нашло је места у антиратним стиховима овог несрећног младог ратника које је он из рата донео у својој војничкој торби, прво у Загреб а затим у Београд, где се најдуже задржао.

Црњански отада живи као повратник који се, као несрећни Хомеров јунак, после дуге одисеје враћа на своју Итаку. Међутим, док је Одисеј знао да сачува бодрост духа и животну чврстину, Црњански се, са читавом својом генерацијом, вратио у разорену домовину са умором и резигнацијом. „У великом хаосу рата – говорио је млади песник – био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће“. И у својим ратним и поратним стиховима, овај уморни повратник искрено је певао о својој резигнацији и изгубљеним илузијама. Из тог потуцања из крвавим светским ратиштима Црњански се враћа мислима о нужности рушења лажног мита о „вечитим“ вредностима грађанске етике.

И у поезији и у животу он живи као сентиментални анархист и уморан дефетист који са тугом посматра реликвије своје младости, сада попрскане крвљу и пољуване у блату. Осећао се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам, али његово бунтарство из тих година била је само „крвава експлозија“ неког нејасног друштвеног талога донесеног из рата. Књижевно стварање Милоша Црњанског у том периоду било је крупан допринос напору његове генерације да се нађе нов језик и израз за нове теме и садржаје. Говорећи о литерарном програму своје песничке генерације, он је писао: „Као нека секта, после толиког времена, док је уметност занчила разбибригу, доносимо немир и преврат, у речи, у осећају, мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га неоспорно о себи. Из маса, из земље, из времена прашао је на нас. И не дà се угушити... Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо стрмоглаво у будућност... лирика постаје страсна исповест нове вере. “Потпуно новим стихом и са пуно емоцијалне горчине он је тада казивао свој бунт, опевао бесмисленост рата, јетко негирао видовданске митове и саркастично исмевао заблуду о „златном веку“ који је обећаван човечанству. Снагом своје сугестивне песничке речи он је многе вредности грађанске идеологије претварао у рушевине, али на тим рушевинама није могао нити умео да види и започне ново. Црњански је и у стиху и у прози тих поратних година био снажан све док је у њему живео револт на рат. Али су се временом таква сећања стишала, па кад је овај песнички брод требало јасније да упути и поведе, Црњански је и даље лутао и посртао, приближавајући се идеалима српске буржоазије преплашене близином пролетерске револуције.

Други св. рат и дуги низ поратних година Црњански је провео у емиграцији у Лондону, одакле се вратио својој земљи 1965. године. У трагању за обалама свога живота, он је с радошћу угледао Београд који је у његовој носталгији блистао „као кроз сузе људски смех“. У стиховима посвећеним Београду он је потресно и надахнуто изразио своја осећања повратника са дуге животне одисеје:

У теби нема бесмисла и смрти...

Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге.

------------------------------------------

А кад дође час, да ми се срце старо стиша,

твој ће багрем пасти не ме као киша.

(Ламент над Београдом)

У Београду је и умро 30. новембра 1977. године

Милош Црњански је објавио велики број дела са разним темама и садржајима:

- поезија – Лирика Итаке (1918), Одабрани стихови (1954) и Ламент над Београдом (1965);

- приповетке – Приче о мушком (1924)

- романи – Дневник о Чарнојевићу (1921), Сеобе (1929) и Друга књига Сеоба (1962),

Роман о Лондону (1972);

- драме – Маске (1918), Конак (1958) и Никола Тесла.

Сем тога, објавио је неколико књига репортажа и две антологије лирике источних народа.

Share this post


Link to post

Свети Василије Острошки

Свети Василије Острошки (Јовановић) рођен је у Поповом Селу у Херцеговини. Када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице и ту се замонашио. Као монах убрзо се прочуо због свог озбиљног и строгог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског.

Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у Православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој опасни подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вернике.

Умро је 1671. године, а његове чудотворне и целебне мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцелења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројчина дне одржава велики народни сабор.

Српска православна црква слави Светог Василија Острошког 12. маја, по Грегоријанском календару (29. априла, по Јулијанском).

Share this post


Link to post

Васа Чарапић (1770-1806)

Васа Чарапић, чувени Змај од Авале, пре два века био је један од првих који започео причу о устанку против дахија. Овај знаменити војсковођа рођен је 1770. године у Белом Потоку испод Авале, а погинуо 29. новембра 1806. у борби за ослобођење Београда.

Његова породица пореклом је била из племена Кучи у Црној Гори, а занимљиво презиме добила је тако што је један од његових предака случајно убио пса неког Турчина, па је овај за откуп тражио 500 гроша. Када је скупио паре његов предак је новац, уместо у кеси послао у чарапи, па су прозвани Чарапићима. Као фрајкор - добровољац - Васа Чарапић учествовао је у Кочиној крајини.

У рату између Турске и Аустрије Васа се борио као добровољац против Турака. Ту је показао изузетно херојство, па је стекао и велики углед. Због тога је на нахијској скупштини изабран за кнеза грочанске нахије. Васа је био познат и по једној ствари - великој мржњи према Турцима, која је постала пословична. Дахије су се спремале 1804. пред саму зиму да почну сечу српских кнезова, а Васа пошто сазна за то са још два Чарапића побеже на Авалу. Када су београдски Турци дошли у Бели Поток да га траже он их нападе и отера. Убрзо после тога Турци убише Васиног брата Марка Чарапића у селу Калуђерица. Тада је он спалио турски хан и одметнуо се у хајдуке. У планини је провео једну тешку зиму и једва је преживео.

Прича се да је, када је гора почела да листа, ставио сребрњак у прво олистало дрво које је видео, опалио из пиштоља и од радости ускликнуо: "Е, чик сад Туро, Васа стече крила!" Окупио је око себе чету храбрих људи у борби против Турака. Име Васе Чарапића посебно се прочуло када је пресрео код Лештана Турке крџалије, са злогласним харамбашом Гушанцем на челу, разбио их и стекао велико благо. Све што је добио поделио је народу шаком и капом. По почетку устанка постаје један од главних војсковођа, а Карађорђе га је толико ценио да је био један од ретких који је у његов чадор смео да уђе ненајављен.

По легенди био је мало наглув, али чак и у сну, када би чуо да неко изговара реч Турци, скакао је, повлачио ороз и нишанио спреман да опали. Карађорђе се 1806. двоумио да ли да крене на Београд. Ипак, по наговору самог Чарапића, решио је да нападне. Остале старешине нису веровале да је могуће освојити Београд али Васа је добро познавао прилике и наговарао Карађорђа да ударе. Напад је почео у зору 29. новембра, муњевитим упадом Срба унутар зидина. Васа је са 3.000 својих војника напао шанац код Стамбол капије, отприлике код почетка Скадарске улице ,а у часу када је трком кренуо ка Видин-капији и викнуо "За мном, браћо!" турски куршум га је погодио у крста. "Гле, изеде ме пас, закон му његов! ... Не бојте се! Ено пева Чамџија!" рекао је тад храбрећи своје саборце.Милосав Чамџија је баш у том тренутку узјахао турски топ на бедему и запевао на сав глас. Пренет је у Карађорђев шатор, где се за живот борио још два сата, а онда је издахнуо. Пред смрт позвао је брата Танасија и рекао да га сахрани у манастиру Раковица. Жеља му је испуњена, а по наредби краља Петра I читав век касније подигнут му је споменик. Београђани су у част јунака назвали улицу од Кнез Михајловог споменика до Калемегдана.

Share this post


Link to post

Стеван Сремац (1855-1906)

Стеван Сремац рођен је у Сенти, у Бачкој, 11. новембра 1855. године, где је провео рано детињство. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић доводи га у Београд на даље школовање. Стеван Сремац се опредељује за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Умро је 12. августа 1906. године у Сокобањи.

Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, поћчео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних“. То је било пишчево одузивање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о великој Србији. Реалистичку прозу почиње да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница“, а потом следе „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“ (1903), „Лимунација на селу“ (1896), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898), један о најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и „Зона Замфирова“ (1906) најбоље компоновано Сремчево дело.

Рођен у Бачкој, где је сан о великој Србији било основно духовно обилежје, брзо је пришао Либералној странци која се заносила романтичном прошлошћу а у пракси била потпора режиму Обреновића. То ће га окренути против свега што је ново и што је дошло са стране, из Европе. То ће га окренути и против Светозара Марковића и његових присталица, па ће до краја живота остати окорели конзервативац окренут прошлости, противник сваке промене. Сремац је на страни газда, бирократије, власти и владара; он је против сеоске сиротиње и слободоумних учитеља. У „Луминацији на селу“ и „Вукадину“ проговорио је Сремац либерал, огорчен на политичке противнике и нетрпељив.

У Сремчевом делу сукобљавају се две стране његове личности: Сремац грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин, Сремац је на страни старог, патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако цили и нестаје. Његов живот у паланци је живот у амбијенту који воли, који му "лези". Као политичар је на страни конзервативних идеја, на страни оних који имају и владају. Сремац писац надвладава Сремца политичара и тада настају приповетке и романи трајне умјетничке вредности.

Стеван Сремац је расни реалиста. Обдарен способностима посматрања и запажања проницања у суштину појава и догађања. Сремац је увек полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видео, проверио и забележио.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1906.

Share this post


Link to post

Ђура Јакшић (1832-1878)

Он је био велики српски сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ, боем и надасве, родољуб.

Рођен 1832 године у Српској Црњи, у Банату, у свештеничкој породици, очекивало се да настави свештеничку традицију. Но, после завршене основне школе у Српској Црњи и ниже гимназије у Сегедину (данас Мађарска), одлази у Темишвар (данас Румунија) да учи сликање. Уочи револуционарне 1848. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, па и немачког језика.

У револуцији 1848-49. иако шеснаестогодишњак, учествује као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га немаштина приморава да прихвати разне послове. Тих година често мења места боравка, одлази у Београд, али се врло брзо упућује у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се креће у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморава да се врати кући, али убрзо затим одлази на Академију финих уметности у Минхен.

Крајем 1855. настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Пише и песме и штампа их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелази 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који се окупљају око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живи у Банату до 1856.

Од 1857. прелази у Србију, где остаје све до смрти. У Србији ради као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини).

Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера била је његово природно окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се сировости и лакомости ругао, оригинално и старично.

Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске.

Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића добија посао у Државној штампарији 1872. године.

Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Сахрањен је Новом гробљу у Београду, где и данас почива.

Ђура Јакшић, Ноћна стража (уље на платну). Слика је посвећена јаворским јунацима из српско-турског рата 1876-1878. године Ђура Јакшић највећи је лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих и најзначајнијих српских сликара 19. века.

Страствен, изузетне имагинације, снажне осећајности, бунтован и слободарски, писао је за романтичарским заносом песме о слободи, против тираније, родољубиву лирику, али и стихове лирског посвећења и дубоког бола. Контроверзан, посветио је збирку позије Кнезу Милану Обреновићу. Јакшић је зачетник и најистакнутији представник анакреолске поезије код Срба, али и аутор бројних досетки, афоризама, поетских минијатура.

У духу епохе у којој је живео и стварао, Ђура Јакшић је имао своје узоре, међу песницима Петефија и Бајрона, а међу сликарима Рембранта.

Иако успешни песник и драмски писац, Јакшић је за српску књижевност важан и као приповедач. Oгласио se у тренутку када се код нас јављају наговештаји реализма, посебно видљиви у продору савремене тематике.

Писао је неколико врста приповедака. Најпре оне у којима је идеализовао наш средњи век, приказујући немањићка времена. Другу групу чине приповетке о животу банатског села, а међу њима је најпознатија ’Сирота Банаћанка’, која и говори о страдању народа током бурних догађаја из 1848, 1849. Трећу групу чине приповетке инспирисане српско-турским ратом, и у њима је родољубива тематика из Јакшићевих песама добила свој природни продужетак.

Написао је око 40 приповедака, три драме у стиху: Станоје Главаш, Сеоба Србаља и Јелисавета. Оставио је незавршен историјски роман Ратници о српско-турском рату 1876-1878.

Јакшић је стварао лирску, епску и драмску поезију. Своје лирске песме објављује скоро по свима српским часописима. За живота је објавио збирку своје лирике Песме.

Најзначајније епске песме су: Братоубица, Невеста, Пивљанина Баја, Барјактаровићи, Мученица и Причест.

Написао је и три драме у стиху: Сеоба Србаља, Јелисавета и Станоје Главаш. Његов рад на драми је двоструко обимнији него на лирици и епу.

Јакшић је један од најранијих и најплоднијих српских приповедача. Највише је писао у прози: око четрдесет приповедака и скица, од којих неколико недовршених.

Од драма, уметнички је најуспелија Јелисавета кнегиња црногорска, писана у духу шекспировске драматургије, са намером да се на историјској основи прикаже и једна политичка драма, тако важна за целокупну нашу историју, а везана за владареву жену, странкињу пореклом. Много сукоба, страсти, мржње, обликују драматичан однос међу јунацима, и због тога је логично што два главна јунака, Јелисавета и Радош Орловић, на крају тону у лудило.

Најмање је радио на лирици, па ипак, Ђура Јакшић је створио известан број песама од трајне и класичне вредности. Неке од њих, као На Липару, Мила, Кога да љубим, Пут у Горњак, Кроз поноћ нему, спадају у најбоље стихове српске поезије.

Кад је реч о Јакшићу, онда се у првом реду мисли на његов лирски талент, и у погледу темперамента и у погледу изражаја. Јакшић је романтик у најпотпунијем смислу. Он се развио под утицајем Бранка Радичевића, Змаја, Бајрона и Петефија. Као и сви велики романтичарски песници, и Јакшић је бунтовна и страсна природа, необуздане и плаховите маште и надахнућа, устрептао и бујан и у осећањима и у изражају, незадовољан животом, сав у чежњи за узвишеним и недокучивим. У лирским песмама, где је непосредно и једноставно уобличавао расположење, он је постигао велике успехе, кад није падао у претеран занос и вербализам. У епу, драми и приповеци, где је потребно више мирноће, склада и мере у композицији, он је стварао само осредње. Уколико та његова дела вреде, вреде готово искључиво због снажних лирских места. Он је био и сликарски талент, и целога се живота бавио сликарством. Своје прве песме је потписивао „Ђура Јакшић, молер“. У сликарству је његов узор био Рембрант, из чијих портрета, рађених искључиво контрастним бојама, избија нека унутарња ватра испод саме боје, изван контура које су изгубљене у боји. Тако је Јакшић схватио реч као изражај, — чисто сликарски. Бурна и опојна емоција, љута „као врх од ханџара“, како сам каже, искрен је и спонтан израз његове личности, не намештена поза и књишка сентименталност. Искрени, ватрени и опојни занос, то је одлика његова романтичарског темперамента, који он код нас најбоље претставља, као што Бајрон претставља енглески, или Виктор Иго француски романтизам. Ватрени занос свога осећања, љубав или родољубље, сету или песимизам, он дочарава речима које гомила по боји, по звуку, по способности да потстакну нарочиту врсту осећања, али не ради тога да изазове конкретну слику или јасан појам, већ само ради тога да дочара своје основно расположење. Он зна моћ речи, нигда му их није доста, нигда није задовољан избором; бира их и распоређује, затим гомила и засипа. То исто, кат-када, ради и са сликама и појмовима. Његове најлепше песме („На Липару“, „Падајте, браћо“ и друге) уобличене су на тај начин. Он више полаже на ритам него на пластику, зато су његове слике само апстрактни наговештаји нечег што се наслућује. Као што у снажним расположењима превлађују бурне оркестрације и громки узвици, тако у нежнима превлађује присан, топао тон, шапат и цвркутање. Али тај подигнути тон, игра са осећањима и језиком, често је промашила и прешла у блештав стил. Јакшић је имао лепих успеха, али и много неуспеха. Још је Скерлић тачно приметио да је „реч била његова врлина и његова мана“, рекавши да је Јакшић ’песник снаге, али без мере и склада’

Јакшићеве драме у стиху приказују карактере из наше прошлости. Сентименталне љубави, намештена патетика и декламаторски тон превлађују свуда подједнако. „Сеоба Србаља“ је писана народним десетерцем, а „Јелисавета“ и „Станоје Главаш“ врло сликовитим и живим јамбом. Те су драме више за читање него за гледање; у њима вреде снажна лирска места. Јакшићеви драмски карактери су одвећ наивни и претерано идеалисани; они се не уобличавају кроз радњу, већ кроз неприродне и дуге монологе; радња је уопште оскудна и слабо мотивисана. Као романтични репертоар за ширу публику, која воли историјске костиме и декламацију, оне су све игране у позоришту; „Станоје Главаш“ се и данас игра.

Иако је Јакшић највише радио у прози, тај део његова књижевног рада је најмање значајан. Он пише историјске приповетке и приповетке са предметом из савременог живота, србијанског и банатског, савремене сеоске приповетке углавном. Најбоље су му приповетке у којима слика банатско село и сељака. У свима приповеткама избија његов заносни лиризам, љубав према националној и личној слободи и побуна против друштвене неправде. Он је један од зачетника социјалне приповетке, која се развила тек у доба реализма, и оснивач лирске приче.

Share this post


Link to post

Петар Коњовић (1883-1970)

Петар Коњовић, српски композитор класичне музике, рођен је у Чуругу, а гимназију је похађао у Новом Саду, да би, завршивши четврти разред, прешао у Српску учитељску школу у Сомбору, у то време једно од жаришта музичког живота на овоме подручју. Као пре тога Јосифу Маринковићу, и Коњовићу је музику предавао Драгутин Блажек, искусни хоровођа и музички писац. Коњовић је брзо стао пред хор, а Сомбор је чувен по неговању овог типа музике, да би убрзо, већ 1903. написао и свој први опус - оперу Женидба Милоша Обилића (или другде Женидба Милошева), поштапајући се уџбеницима који су му били при руци и Веберовим Чаробним стрелцем. Његов савременик и друг, Вељко Петровић овако говори:

"Када је млади Коњовић, чупав и намргођен као што пристоји младим Титанима, дириговао своју литургију, у којој је било вероватно и вагнеровских и дебисијевских призвука, омладина, другови извођачи или остали, галерија и клака, били су одушевљени и славодобитни. Старији су, разуме се, махали главом, а чувени церемонијалац и парадош, прота Купусаревић је из олтара довикнуо: - Ово није опера!".

Када се Коњовић са мучном, аскетски стеченом уштеђевином и са десетак кила композиција, међу њима и са читавом опером, појавио пред ректором Прашког конзерваторијума, овај се исто тако зачудио, подсмехнуо, чувши да овај панонац-балканац може с то мало новаца да изгура само двадесет месеци. Па ипак, прелистао је партитуре и утврдио "да га треба пустити одмах у другу годину". Било је то 1904. године.

Сцена из опере „Женидба Милошева“, Народно позориште, Београд (1923.)

Две године потом, ангажован је као хоровођа и наставник у Земуну, да би касније предавао у Српској музичкој школи у Београду, све до I светског рата, када се враћа у Сомбор. Ту прерађује своју прву оперу, која, тако измењена, праизведбу доживљава у Загребу, али због ратне цензуре, као Вилин вео. После дужности инспектора за музику у Министарству просвете (1921.) постаје директор Опере у Загребу (до 1926.), да би након тога био управник позоришта у Осијеку, па у Сплиту и Новом Саду. 1933. се враћа у Загреб где остаје до 1939. када је постављен за професора Музичке академије у Београду, чији касније постаје и ректор. 1946. је изабран у звање редовног члана Српске академије наука и уметности (САНУ), на челу чијег се Музиколошког института налазио од 1948. до 1954. године.

Извор Коњовићеве инспирације се налази у фолклору, а своје естетске принципе је изнео у својим студијама и написима. Задојен у младости вокалном музиком, годинама везан уз сцену, Коњовић као стваралац најчешће посеже за вокалним или вокално-инструменталним делима, у којима постиже и своја најбоља остварења. Он се у њој доследно ослања на музику говора, па чак проширује тај поступак на инструментални део. У целини узевши, његово се стваралаштво надовезује на реализам Мусоргског (М.П. Мусоргский) и Бородина (А. Бородын), а посебно на Леоша Јаначека (Leoš Janáèek), но у исти мах и на Мокрањца, оца националне музике у Србији.

На подручју инструменталне музике, Коњовић није пружио много дела, али се међу њима истичу Симфонија у c-mollu из 1907., Јадрански капричо за виолину и оркестар (1933.), симфонијска поема Макар Чудра (према Горком, 1944.), два гудачка квартета (d-moll и f-moll) и као чегово најзначајније дело Симфонијски триптихон Коштана, састављен из инструменталних делова његове истоимене опере: интерлудија између I и II чина (Собина), прелудиј V слике (Кестенова гора) и балетских нумера (Велика чочечка игра).

Поред бројних хорова и соло песама, Коњовић је написао и петопера: оперски првенац „Женидба Милошева” („Вилин вео”), затим „Кнез од Зете” (према Лази Костићу, 1929.), „Коштана” (1931., прерађена 1940. и 1949.), комична опера „Сељаци” (према Веселиновићевом Ђиду, 1952.) и последња опера „Отаџбина” (према Војновићевом спеву Смрт мајке Југовића).

Share this post


Link to post

Јабука на гробу непоменика

Аутор: Антоније Ђурић, Број 949, Рубрика Ликови за споменар - Живојине Лазићу, коси митраљезом по ширини! Чујеш ли ме? Гађај лево и десно, не само по дубини!Усред паклене буке, изазване грмљавином топова, ова заповест потпоручника Свете Милосављевића не стиже до митраљесца Дринске дивизије Живојина Лазића.

Младом потпоручнику, изложеном убитачној ватри, не преостаје ништа друго него да претрчи до његовог рова и да му на уво каже да извиђачи јављају да Швабе надиру у широком појасу и да митраљез усмери ка нападним линијама лево и десно.Неколико дана касније и до Лазића ће допрети коминике Врховне команде да на територији Краљевине Србије нема више ниједног непријатељског војника, осим мртвих и заробљених.

Тако се бранила отаџбина.

Слика друга

Четири године касније Живојин Лазић стоји пред својом кућом. О томе из његових записа и његове приче: „Ноћ је. Стојим пред својом кућом. Дрхтим... Стрепим: да ли су живи? На мени француска униформа, шлем, карабин, две бомбе. Куцам на врата и чујем мајчин глас: „Ко је?“ Војник, кажем, отвори... Врата се отворише и ја на кућном прагу угледах мајку, три сестре и најмлађег брата. Сестра Зорка ми полете у загрљај. Виче: „Живојине, брате!“ Пољубих мајку у руку и образ. Пољубих и остале. Знам: двадесет трећи је октобар. Из овог дома сам отишао пре више од четири године. А дошао сам на дан, само да их видим, јер рат траје.

Слика трећа

„А нешто раније, уочи оног судбоносног јуриша, ја, Живојин Лазић из Санковића, код Мионице, лежим у рову испод Соколца и гледам небо: авијатичари извиђају непријатељске ровове. Француска тешка артиљерија гађа преко Соколца. Сви знамо тајну: напад ће бити у зору. Уочи напада, командир, капетан прве класе, одржа мали говор: „Јунаци моји, сутра ћемо, у име Бога, кренути из ове јаруге и избити на Соколац. Одатле, са врха, види се отаџбина!“

Вечера је стигла око поноћи, али нико и не помишља на јело. Мислимо на Соколац, на тај страшни, незадрживи јуриш на непријатеље који нас чекају на чукама. До мене је мој ратни друг Ђура Дрезгић, Мачванин. Никад није хтео да копа заклон...

Свиће. Све се претворило у око, у бомбу, митраљез, карабин, бајонет. И само је мисао: Соколац. Одатле, рекли су нам, види се отаџбина. Кренусмо: ватра, гласови, ломљава, јауци. Рањени су Иван Нинковић и Илија Протић. Вичу: „Поздравите родну груду!“ Нико не заостаје, гази напред, сече, ломи. Тек увече избисмо на Соколац. Мића Мићовић, из Јеђевице, стави два прста у уста и звизну, а потом изговори само три речи: ТАМО ЈЕ ОТАЏБИНА!

„Велико ми је срце и много ми је леп тај септембар“.

Тако су српски војници ослобађали своју отаџбину четворогодишњег ропства.

Слика четврта

Можда се Непоменик, чије су име и дело били заштићени законом, још није био ни охладио у гробу, а на сцену су ступили стари српски ратници. Народно позориште у Београду увелико је припремало извођење документаре драме СОЛУНЦИ ГОВОРЕ у режији срчане Грузинке Цисане Мурусидзе. Премијера је заказана за 30. децембар 1981, а реприза за Бадњи дан следеће године.

Аутор се побринуо да на премијеру дођу они о којима драма говори. Тако су прва места у невеликој сали заузели носиоци Карађорђеве звезде с мачевима, некадашњи ђаци-каплари, резервни официри, пилоти, прослављени митраљесци... Из Цриквенице је дошао Хрват Лујо Ловрић, витез Карађорђеве звезде и руских ордена Светог Ђорђа и Свете Ане, у истој равни с највишим румунским орденом Светог Михаила Витеза и чехословачким орденом Белог лава са мачевима. Представу није могао да види - ослепео је у једној борби као добровољац на српској страни. У његовој пратњи био је добровољац Ђорђе Беатовић, чију су мајку Госпаву аустроугарски војници јавно обесили на малом тргу у Братунцу јер је била повереник Српске народне одбране.

У једном узбудљивом тренутку публика је устала да би поздравила Милана Гвозденовића, горостаса из Жиче, који је на поноситим грудима носио Карађорђеву звезду са мачевима, и пилота са Солунског фронта Саву Микића, чија су плећа била повијена под теретом година и одликовања на грудима - било их је више од тридесет. Аплаузом, праћеним сузама, поздрављени су некадашњи ђаци-каплари, сада седе главе, научници, професори, официри: Тадија Пејовић, Живојин Товаровић, Иван Ивановић и Милорад Јевтић. Из оног бесмртног Батаљона 1.300 ђака-каплара у то време била су у животу само седморица: тројица због болести нису могла да дођу на представу.

Били су у дворани Алекса Петровић, мученик на албанској голготи и јунак са Солунског фронта, почасни грађанин Париза, кога је генерал Де Гол одликовао Орденом француске Легије части, и у то време најстарији писац Младен Ђуричић, бивши капетан брода којим је превозио заробљеног немачког фелдмаршала Мекензена, чији су топови разарали српску престоницу. Међу првима је стигао Живојин Лазић. Био је у сељачком копорану и опанцима, са шајкачом и шареном торбицом о рамену, са обавезном војничком чутурицом и низом одликовања на грудима.

На почетку представе, праћене Мокрањчевом Литургијом, у уводном делу, у коме углавном млади драмски уметници изговарају имена ратника чије ликове тумаче, Лазић је скочио са столице и у једном тренутку рекао: Ја, Живојин Лазић, село Санковић, општина Мионица, митраљезац Дринске дивизије, одазивам се позиву...

А кад је престава завршена, стари ратници су похитали да пољубе заставу под којом су извојевали велике победе.

Милић од Мачве и београдски адвокат Александар Спасић узвикнули су у исти мах: Живела српска војска! Живео краљ!

Непоменик је био мртав - није могао да чује коме припада слава.

Слика пета

На неку годишњицу смрти Непоменика телевизијска камера прати старца како се провлачи кроз шљивике и преко ливада, лако савлађује узбрдице, гази преко планинских висова, пролази кроз насеља. Жилав је и упоран старац, гази напред, али се још увек не види куда је наумио. По одећи и опанцима, по војничкој чутурици и шареној торбици личи на Живојина Лазића.

Збиља, куда се то запутио митраљезац Дринске дивизије?

Кратак је филм и телевизија неће да нас држи у недоумици. Јесте Живојин Лазић и јесте пред гробом Непоменика на коме нема ни крста ни петокраке. Живојин Лазић вади из своје торбице велику, румену јабуку, ставља на меремерну плочу Непоменика и нешто шапуће. Телевизија не бележи његов шапат.

Остала је загонетка: шта се то догодило старом ратнику Живојину Лазићу?

Слика шеста

Зејтинлик, Српско војничко гробље у Солуну: Живојин Лазић стоји пред једним надгробним крстом и рони сузе. Прате га радознали погледи ратника, али пратимо Рајко Ђурђевић и ја. Рајко је у то време био репортер листа „Дуга“, публициста, драмски писац и аутор потресних записа о солунским ратницима. Носио је мали репортерски магнетофон. Ту је забележена исповест Живојина Лазића: Не знате ви, ђецо, шта се у мојој кући дешавало и како сам уцењен. Бануше, пред сумрак двојица непознатих људи - испод мантила вире им пиштољи.

Одлучено је, Живојине, да један твој син буде - мртав! Ти изабери: хоћеш ли да убијемо овог заменика шефа железничке станице у Београду или овог који ради у Новом Саду? Мислио сам да ће ме смрт покосити. Кумим и молим: немојте, децо, тако вам Бога, збијати шалу са мном, видите, ваљда, да сам стар и болестан. Они ни да чују: тако је, кажу, одлучено на важном месту. Дрхтим од страха за своју децу... Један се, као смилова, па ће ми рећи: има само један излаз: Види ову јабуку, треба да је однесеш на гроб - рекоше они на чији гроб. Ми ћемо те возити аутомобилом, а повремено снимати као да идеш пешице. Уцена је била страшна. Пристао сам како бих сачувао једног од својих добрих синова.

Возили су ме, а често извлачили из кола и снимали како пешачим. Да су мене уценили не бих пристао - ма, знао сам за његову регименту и злочине које је она починила у Мачви и Подрињу... А за оно шапутање на гробу, које телевизија није снимила, овако је рекао: „Задужио си нас, ни наши праунуци неће моћи да врате твоје дугове, а Србија неће моћи да се опорави на за 100 година.“

Дуго је потрајала ова исповест Живојина Лазића, али је ово довољно за историју бешчашћа.

Слика седма

Множили су се у то доба уцењивачи, лажови, преваранти, утркивали се у удворништву писци, новинари, песници. Полтронерија је цветала, сценаристи су чекали повод да неко ускочи у тај замишљени сценарио. Ипак, надмашио их је један новинар коме се пружила згодна прилика да запањи јавност.

Прилику су му пружили ђаци-каплари. Одлучили су да угасе своје удружење, мало их је остало, сви су изнемогли... Некад их је било хиљаду и триста - само у Колубарској бици изгинуло их је више од четири стотине. Гинули су и на другим бојним пољима, умирали на Крфу и Виду... Дали су отаџбини све, од отаџбине ништа не узеше. Састали су се, последњи пут, у партеру хотела „Славија“: уништили печат удружења, угасили благајну, у којој није било ни динара, изљубили се братски, свесни да се више неће видети. И све би на томе остало да се није појавио новинар и изразио жељу директора новинске куће да у њихову част приреди скромну свечаност...

Пристали су. Чак су се и обрадовали. Неко се, најзад, и њих сетио!

Али, уместо у новинску кућу, на пријем, новинар их је одвео у „кућу цвећа“, на гроб Непоменика. Наслов је био унапред написан: КАПЛАРИ СЕ ПОКЛОНИЛИ МАРШАЛУ. Већ је следећег дана освануо у новинама.

Био је то последњи „пуцањ“ у ђаке-капларе, у јунаке са Цера, Колубаре, са Солунског фронта и Кајмакчалана... Ова превара убрзала је њихову смрт. Лако је данас наћи и ту новину и тај наслов, али чему потрага? Ово је запис о времену у коме смо живели и људима које смо познавали.

Не треба трагати ни за песником који је, обраћајући се Непоменику, овако певао:

Ти си нам био бог, коме ћемо се сада клањати,

Ти си нам био Сунце, шта ће нас сада грејати,

Ти си нам био ваздух, шта ћемо сада удисати,

Ти си нам био вода, шта ћемо сада пити?

Знам да сада песника греје исто Сунце, удише исти ваздух, пије исту воду, а за „бога“ је изабрао вођу странке са демократском ознаком.

Можда је најбоље да завршим епитафом на споменику једног чачанског професора: „Јавор стоји, и Голија стоји, а од људи - како који!“

© 2005 Православље

Сва права задржана.

п.с.Морао сам ово негде да ставим,па ми се овде учинило згодно!

Share this post


Link to post

Волео бих када би се ова тема обновила, и да додамо још српских великана.

Овде сам набројао досада описане на овој теми, како се не би понављали.

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ (1813—1851)

прота Матеја Ненадовић (1777-1854)

ХАЈДУК ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

војвода Вук

КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ

Михајло Пупин

НИКОЛА ТЕСЛА (1856-1943)

војвода Миленко Стојковић

Милутин Миланковић (1879 - 1958)

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ (1739 - 1811)

Јован Цвијић (1865-1927)

Стеван Мокрањац

Стеван Синђелић

Милан Ракић (1876—1938)

Војвода Живојин Мишић (1855-1921)

Стефан Твртко I Котроманић (1353 – 1391)

Краљ Никола I Петровић

Јосиф Панчић (1814-1888)

Илија Гарашанин (1812-1874)

Краљевић Марко

УРОШ ПРЕДИЋ (1857-1953)

Арсеније III Чарнојевић (1633-1706)

Ђуро Даничић (1825-1882)

Милош Црњански (1893-1977)

Свети Василије Острошки

Васа Чарапић (1770-1806)

Стеван Сремац (1855-1906)

Ђура Јакшић (1832-1878)

Петар Коњовић (1883-1970)

Share this post


Link to post

СИМО МАТАВУЉ (1852-1908)

SimoMatavulj.jpg

Рођен је 31. августа 1852. у Шибенику, гдје је завршио основну школу упоредно на српском и италијанском језику. Након очеве смрти одлази у манастир Крупа, код стрица игумана Серафима. Ту се припремао за калуђера али убрзо је напустио манастир и отишао у Задар, гдје је уписао учитељску школу. По завршетку школовања радио је као учитељ у Задру, Херцег-Новом, на Цетињу, Зајечару, Београду. Свој први књжевни рад је објавио 1873. године. То је била пјесма "Ноћ уочи Ивања", која је објављена у задарском Народном листу. Иако је као приповједач почео прилично касно (имао је скоро тридесет година када је објавио прву приповјетку) иза себе је оставио око стотину приповједака, два романа ("Бакоња фра-Брне", и "Ускок" 1892. објављена оба) неколико списа мемоарског и путописног карактера, двије драме, више превода са француског и италијанског језика. Приповјетке чине главни дио његовог стваралаштва. Биле су регионалне тематике и излазиле су у збиркама: "Из Црне Горе и Приморја", "Из приморског живота", "Са Јадрана", "Из Београдског живота", "Из разних крајева", "Београдске приче" итд. Заокрет према општијим темама представљају посљедње двије збирке "Живот" и "Немирне душе". У права ремек дјела српског реализма спадају његове двије приповјетке "Поварета" и "Пилипенда". Симо Матавуљ је умро 1908. године у Београду, изненада од капи. У својој приповјетци

жестоко нападао католички клер и описује како су Срби у Далмацији прекрштавани у католичанство.

Извор: ојкрајино.цом

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Симо Матавуљ (Шибеник, 31. август/12. септембар 1852 — Београд, 20. фебруар 1908.) је био српски писац из Далмације, који припада епохи реализма. Његова најпознатија дела су роман Бакоња фра Брне и приповетка Пилипенда.

Биографија

Био је један од петоро деце шибенског трговца Стевана Матавуља и Симеуне Матавуљ. У Шибенику је завршио основну школу на италијанском и српском језику, као и нижу гимназију. Затим одлази у манастир Крупу код свога стрица, игумана Серафима, али, изгубивши вољу за манастирским животом, одлази у задарску учитељску школу, коју завршава 1871. године.

До прелаза у Црну Гору, 1881, он је учитељ у разним далматинским селима и наставник поморске школе у Херцег Новом. У Црној Гори је био наставник гимназије, надзорник школа, уредник службених новина и наставник кнежеве деце. Путовао је у Милано и Париз као вођа једне групе црногорских младића који су одлазили на школовање. Том приликом је у Паризу остао неколико месеци. У Србију прелази 1887. године (најпре у Зајечар, а потом у Београд), где ради као наставник гимназије и чиновник пресбироа. У Црну Гору одлази још један пут да би био учитељ кнежевима Данилу и Мирку, али се убрзо враћа у Србију. Умро је у Београду 20. фебруара 1908. Био је редовни члан Српске краљевске академије од 30. јануара 1904.

Књижевни рад

Матавуљ се у књижевности први пут јавља на Цетињу у службеним црногорским новинама са једном историјском причом, коју је написао поводом веридбе кнеза Петра Карађорђевића са кнегињом Зорком, а на потстицај и према казивању самога кнеза Николе. Затим је прешао на оригинално стварање и до смрти радио врло живо на приповеци и роману. Написао је око седамдесет приповедака и новела, махом објављених у засебним збиркама, као: „Из Црне Горе и Приморја“, „Из приморског живота“, „Из београдског живота“, „Из разнијех крајева“, „С мора и с планине“, „Са Јадрана“, „Приморска обличја“, „Београдске приче“, „Живот и немирне душе“, поред још неколико приповедака објављених у посебним издањима. Написао је и два романа: „Ускок“ и Бакоња фра Брне. Поред тога, Матавуљ је оставио и неколико свезака путописа, успомена и књижевних чланака разне садржине („Бока и Бокељи“, „Десет година у Мавританији“ итд.). Најзначајније му је дело из те области „Биљешке једног писца“, врста аутобиографије, писана живим, пластичним стилом и проницљивим посматрачким даром. Матавуљ је још написао и две драме: „3авјет“ и „На слави“, — прва са предметом из дубровачког, а друга из београдског живота. Он је и преводио са страних језика, највише са француског: „На води“ од Мопасана, „Сан“ од Золе, „Пучанин као властелин“ и „Мизантроп“ од Молијера, „Зимске приче“ од Вогиеа.

По природи трезвен и опрезан дух, Матавуљ је почео да пише тек у зрелијим годинама. Он је поступно али енергично изграђивао свој талент, трудећи се да недостатке свога уског школовања надокнади личним усавршавањем. Он чита не само француске и италијанске књижевнике већ и научнике и мислиоце. Поред великог књижевног образовања, којим је надмашио све раније приповедаче, он стиче и широко познавање историје и филозофије. Уколико се више ширио видик његова сазнања и његово животно искуство, утолико је пуштао маха своме таленту. У своје време, Матавуљ је био један од најобразованијих и „најевропскијих“ српских писаца.

До Матавуља, наши писци се развијају поглавито под утицајем руске, немачке и мађарске књижевности; од њега почиње и сасвим превлађује романски утицај, нарочито француски. Матавуљ је највише читао и преводио француске реалисте и натуралисте; на њиховим делима је развио укус и учио вештину писања. Нарочито је волео и читао Золу и Гиј де Мопасана, и по њиховим узорима почео и сам писати. Он је од француских натуралиста научио да оштро, објективно и савесно посматра живот и потом уноси у дело, У својим „Биљешкама“ он то изрично вели и објашњава како он схвата француски књижевни реализам, који се не састоји у грубом копирању живота, већ је писцу дозвољено да преиначи детаље и складно повеже према вишем уметничком циљу у границама стварности. До њега, наши се писци никада нису сасвим отргли од романтичарских склоности; тек је Матавуљ потпун и чист реалиста. Он је у приповеци доследно спровео идеје европског књижевног реализма, трудећи се да хладно и објективно описује живот, без узбуђења и тенденција, увек на основи образаца из стварног живота. Тако је Матавуљ створио најбогатију и најразноврснију галерију националних типова, оштро и тачно извајаних према животу. Док су остали српски приповедачи приказивали живот само у уском видику свога краја, Матавуљ описује разне српске крајеве и људе из разних друштвених слојева. Он описује Далмацију као и Црну Гору и Београд, сељаке и морнаре као и грађане и интелектуалце. Најбоља су му дела „Ускок“ и „Бакоња фра Брне“. У првом слика патријархални морал и витештво горштака из црногорског крша, а у другом приморске сељаке и фрањевце једног католичког манастира из Приморја, на основи личних утисака и успомена из свога ђаковања у манастиру. „Бакоња фра Брне“ је писан ведрим и добродушним хумором, са дискретном подругљивошћу према светим људима, но без сарказма и тенденција, слично поступку Анатола Франса, чија је дела ценио и кога је и лично познавао. То је његово најбоље дело, препуно хумора, живописности и проницљиве психологије. То је, уједно, и један од најбољих романа српске књижевности. Најпознатија његова приповетка је „Пилипенда“, која описује унијаћење Срба из Петровог поља у Далмацији.

Матавуљ се одликује оштрим и трезвеним посматрањем живота, способношћу да запази и одабере карактеристике лица и ситуација, да то каже занимљиво, неусиљено и једноставно. Он не измишља ни фабулу ни епизоде, нити их развија према сопственим афектима и расположењима. Лица и догађаје тражи у животу, управо у спољном животу, у ономе што је доступно чулним опажањима, и догађаје развија у границама животних могућности. Он је од француских натуралиста примио оно што се могло технички савладати и примити разумом, али код њега нема ни Золине трагике ни Мопасанова артизма. Због тога у његовим новелама нема поезије и дубљег и сложенијег унутарњег живота, нема правог уметничког склада у целинама. Његовим делима оскудева машта и лиризам. Те своје недостатке, који су му сметали да постане писац шире публике, надокнадио је својим великим књижевним образовањем, које га је учинило популарним код књижевно образоване публике.

Извор: википедиа

Романи

Ускок

Бакоња фра Брне

Приповјетке

Гуске

Чеврљино злочинство

Пошљедњи витезови

Краљица

Све је у крви

Преображења

Сврзимантија

У туђинству

Богородица Тројеручица

Снага без очију

Ђукан Скакавац

Људи и прилике у Гулину

Ускрс Пилипа Врлете

Водене силе

Јако и Иванка

Бошков пост

Пијеро и Дзандза

Амин

Поварета

Пилипенда

Нашљедство

Ошкопац и Била

Мрвица филозофије

Кишовите ноћи

Ркаћки патријарх

Цар Дуклијан

Гоба Мара

Петљина цура

Доктор Ивановић

Откровење

Share this post


Link to post

Бранко Ћопић (1915—1984) је српски књижевник. Основну школу завршио је у родном мјесту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањој Луци и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву причу објавио 1928. године, а прву приповијетку 1936. Његова дјела су, између осталих, превођена на енглески, њемачки, француски и руски језик. Био је члан Српска академија наука и уметности, и Академија наука и уметности БиХ.

У Ћопићевим делима доминирају теме из живота људи из Босанске крајине и Народноослободилачког рата.

copic.jpg

Биографија

Бранко Ћопић рођен је 1. јануара 1915. године у селу Хашанима под планином Грмечом. У исто време, његов отац Вид, као војник аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против Аустро-Угарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе.

Прва прочитана књига била му је „Мигел Сервантес“ коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа „Дон Кихот“. Следеће прочитане књиге биле су „Доживљаји једног вука“, па „Доживљаји једне корњаче“.[1]

Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису „Венац“ 1928. године. Ћопић је похађао учитељску школу у Бањалуци и Сарајеву, а завршио у Карловцу, а Филозофски факултет у Београду. Већ као студент афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике; 1939. године је добио награду „Милан Ракић“. Уочи Другог светског рата налазио се у ђачком батаљону у Марибору. У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.

После рата неко време је био уредник дечијих листова у Београду, а потом почео професионално да се бави књижевношћу. Сматра се једним од највећих дечијих писаца рођених на југословенским просторима. Цели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама. За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих одликовања.

Књижевни опус

200px-%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE_%D0%8B%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%9B.jpg

Споменик Бранку Ћопићу испред Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске у Бањој Луци

Његова прозна дела прожета су лириком и живописним реалистичким сликањем сеоског живота, познавањем живота и менталитета људи са села, ведрином и живошћу духа. Креирао је мноштво упечатљивих и живописних ликова и догађаја надахнутом приповедачком техником користећи свеж, сочан и сликовит језик при чему је инспирацију налазио у свом подгрмечком завичају. Ћопића су доратним приповеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари, и он је о свима њима причао са брижним, заштитничким разумевањем. У лирски интонираним ратним приповеткама Ћопић је надахнуто описивао херојске подвиге, мучеништво и самопрегор својих јунака.

Почетком 1950их година Ћопић је почео да пише и сатиричне приче у којима је оштро критиковао ружне појаве у тадашњици. Једна од таквих прича била је и „Јеретичка прича“ објављена у „Јежу“ која је покренула лавину осуда са врха партије и власти. Књижевни историчар Ратко Пековић написао је књигу „Суданије Бранку Ћопићу“ у којој је детаљно описана цела хајка на писца.

Са успехом се огледао и у писању романа иако су природи његовог књижевног талента више одговарале краће форме — приповетке и новеле. Романи „Пролом“ и „Глуви барут“ сликају учешће сељака Босанске Крајине у устанку, а „Не тугуј бронзана стражо“ прилагођавање тих истих сељака, сада колониста, новим условима живота у Војводини.

Главнина Ћопићевог прозног опуса хумористички је интонирана, а хумор налази у природи и менталитету његових јунака који и у најтежим животним тренуцима знају да сачувају ведрину и да се насмеју чак и властитој невољи. Сем тога, Ћопић је од оних писаца који су свој посматрачки таленат нарочито исказивали кроз откривање ситних људских мана и недостатака.

Иако је Ћопић био писац епске ширине и замаха са урођеним приповедачким и хумористичким даром, у његовим делима видљива је и једна лирска жица која се није показивала само у описима босанских пејзажа већ и у портретисању људских ликова који су му били блиски и драги. Та Ћопићева поетска жица нарочито је видљива у његовој ратној лирици, пре свега у збирци „Огњено рађање домовине“.

Бранко Ћопић је цењен и као дечји писац, првенствено захваљујући живој машти и дару за спретно уобличавање својих посматрања али и несумњивом хумористичком таленту. Написао је преко тридесет књига за децу, међу којима су и два романа.

250px-Grob_%C4%86opi%C4%87a.jpg

Гроб Бранка Ћопића у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу

Збирке приповедака

* Под Грмечом (1938),

* Борци и бјегунци (1939),

* Планинци (1940),

* Роса на бајонетима (1946),

* Свети магарац (1946),

* Сурова школа (1948),

* Људи с репом (1949),

* Одабране ратне приповетке (1950),

* Изабране хумористичке приче (1952),

* Љубав и смрт (1953),

* Драги ликови (1953),

* Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955),

* Горки мед (1959),

* Башта сљезове боје (1970);

Романи

* Пролом (1952),

* Глуви барут (1957),

* Не тугуј бронзана стражо (1958)

* Осма офанзива (1964),

* Делије на Бихаћу (1975);

Збирке песама

* Огњено рађање домовине (1944),

* Пјесме (1945),

* Ратниково прољеће (1947);

Комедије

* Доживљаји Вука Бубала

* Одумирање међеда

Дела за децу

* У свијету медвједа и лептирова (1940), приповетке

* Приче партизанке (1944), приповетке

* Пјесме пионирке (1945), песме

* Бојна лира пионира (1945), песме

* Дружина јунака (1945), приповетке

* Бајка о сестри Ковиљки (1946), проза

* Доживљаји кума Торбе (1946), приповетке

* Вратоломне приче (1947), приповетке

* Армија одбрана твоја (1947), песме

* Сунчана република (1948), песме

* Рудар и мјесец (1948), песме

* Јежева кућица (1949), песма

* Приче испод змајевих крила (1950), приповетке

* Пијетао и мачка (1952), приповетке

* Доживљаји мачка Тоше (1954), приповетке

* Лалај Бао, чаробна шума (1957), песме

* Орлови рано лете (1957), роман

* Партизанске тужне бајке (1958), приповетке

* Вечерње приче, (1958), приче у стиху

* Дједа Тришин млин (1960), збирка песама

* Приче занесеног дјечака (1960), приповетке

* Магареће године (1960), роман

* Славно војевање (1961), роман

* Битка у Златној долини (1963), роман

* Мала моја из Босанске Крупе (1971), песме

* Глава у кланцу, ноге на вранцу (1971), приповетке

* Лијан води караване (1975), приповетке.

Извор: википедиа

Share this post


Link to post

Бранко Радичевић (1824 – 1853)

Branko_Radi%C4%8Devi%C4%87.gif

Бранко Радичевић је рођен 16. ( 27.) марта 1824. године у Славонском Броду. Добио је име Алексије, а касније га пред излазак прве књиге промени у Бранко. Основну школу завршава у Земуну. У Земуну се школује од 1830. до 1835. након чега уписује гимназију у Карловцима. У Карловцима остаје до 1841.године. Не зна се има ли места у нашој земљи које је тако везано за неког нашег човека, као Карловци за Бранка. У гимназији, само по имену српској, како је Вук знао рећи, предавало се на немачком и латинском језику. У то време Вук Караџић је већ почео борбу за народни језик. Сви професори карловачке гимназије били су против Вука, једни из уверења, други из страха од губитка службе. Па ипак се Алексије Радичевић, једини од свих ђака усудио да једну латинску лекцију преведе на српски језик и напише је Вуковим правописом. Професор га због тога није казнио.Та свешчица је остала као доказ Бранкове наклоности према народном језику и као један од првих трагова његовог смелог и самосталног духа.

О Бранку и његовом брату Стевану један њихов колега из гимназије је забележио: ”Њих двојица унели су у омладину поноса и полета. Поред њих осетили смо нови живот”. Школовање затим наставља у Темишвару, али убрзо прелази у Беч и од 1843. године, с малим прекидима живи тамо до смрти. Прво је три године слушао права, док није схватио да га то више не интересује. Од 1850. године учи медицину. И последње месеце свог живота проводи у Бечу. Мина Караџић пише о сећању своје мајке, која је била уз Бранка док је боловао и кад је умро: ”Још једанпут захвално погледа, још једанпут се уморно осмјехне, па онда се наже; а оно дивно срце што је толико осјећало, толико се надало, толико хтјело, преста куцати…” Умро је 18. јуна 1853. и сахрањен на Санкт-Марксовом гробљу...

Предосећајући скори крај,он испева:

“Ал кад ми се веће смрћи мора,

Нек се смркне измеђ ови гора”

1883.године су Бранкови посмртни остаци пренети из Беча и сахрањени на Стражилову код Сремских Карловаца. На споменику је написано:

“Млого хтео, млого започео

час умрли њега је помео.”

Бранко је у књижевности проговорио само своје прве речи. Па ипак и то је било довољно да не умре. Само стихова о Бранку Радичевићу је написано више него их је он сам написао,а да се не спомињу силне критике, есеји, студије и чланци. Хиљаде младих сваке године посећује Стражилово и Бранков гроб да отпевају песме које је Бранко већ одавно отпевао свету.Кад је одштампана његова прва књига забележено је да се појавио “један готов,савршен песник”. У то време борбе за народни језик коначно се појављује и Вуков превод “Новог Завјета”, Даничићев “Рат за српски језик и правопис” као ‘тешка артиљерија Вукове науке’ и велики “Горски вијенац”. И коначно ‘дошло је време да и Бранко покрене у бој лаку коњицу својих стихова’. Крајем 1847. појавила се његова прва књига песама.Песме младости, љубави и родољубља пуне су ведрине, виталности, враголанске жудње за животом. Другу књигу издаје 1851., а трећу објављује његов отац после песникове смрти 1862.године.

Бранко је био сјајно обдарен песник свога времена, био је свој и нов, рекао је своје први док је српски књижевни језик јос тражио себе. И после много година осећа се аутентичност Бранкових стихова, његове песме су безвремене, топле и велике.

Ој, Карловци, место моје драго

Ој, Карловци, место моје драго,

К'о детенце дошао сам амо,

Игра беше једино ми благо,

Слатко звах ја мед и смокву само.

Дете мало-голушаво тиче,

Дође тиче, па се ту навиче,

Овде, овде, где криоце мало

Први пут је сретно огледало,

Испочетка од гране до гране,

Од дрвета једног до другога,

Док је смело сетити се стране,

Сетити се неба високога,

Док је могло крила своја лака

Небу дићи, тамо под облака.

Под небо се диг'о птић и сада,

Ал' весео није к'о некада;

Гледа доле, реку, врело, луга,

Дрва, жбуне, горе и врлети,

Па му с'чине до толико друга,

До толико успомена свети',

С киме дане прелепо пробави,

Па их сада мора да остави.

Тешко му се, тешко раставити,

Али шта ће када мора бити!

За њих срце њему младо туче,

Али нешто на далеко вуче,

Он не може одолети,

Па се вине и у свет полети.

Ој, Карловци, лепо л' живех туде,

Ал' шта мора бити - нека буде,

Та и мене нешто даље вуче,

Ево, пружам свога раја кључе.

Па када бих им'о каку жељу,

Једну б' им'о само, али вељу;

Кад би тако смањио се туди

Да те могу притиснут' на груди,

Та на груди и на своја уста

Ох, жељице, ала си ми пуста!

(Ђачки растанак, 1844)

Извор: sozeb.org

Share this post


Link to post

Петар Кочић (1877—1916)

kocic.jpg

Петар Кочић је био српски песник, писац и политичар. Рођен је у селу Стричићи на планини Мањачи код Бање Луке, у данашњој Републици Српској.

Основну школу је учио у манастиру Гомјеница где му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истеран из трећег разреда, те прешао у Београд и ту завршио гимназију. Филозофију је учио у Бечу. Године 1904. је дошао у Србију и кратко време био наставник у Скопљу. После две године се преселио у Сарајево, као чиновник „Просвете", али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протеран у Бањалуку. Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске, Кочић покреће лист „Отаџбину" у Бањалуци и ствара своју политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика аустро-угарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. Уочи Првог светског рата на њему су примећени знаци душевног растројства, те је доведен у Београд на лечење. Умро је у београдској душевној болници за време окупације. У Босни, тада провинцији Аустро-Угарске, на Кочића се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и проповедника друштвене правде.

Кочић је написао три збирке приповедака, од којих су и "С планине и испод планине" и "Јауци са Змијања" и две политичко-социјалне сатире: Јазавац пред судом (позоришни комад) и Суданија (дијалог).

Извор: srpskaelita.rs

Share this post


Link to post

Руђер Бошковић (1711-1787)

250px-Rudjer_Boskovic.jpg

Први прави српски научник у модерном смислу речи био је Руђер Бошковић, рођен 1711. године у селу Орахов До, 5км удаљеном од Завале у Попову пољу, Источна Херцеговина. Врхунске научне резултате постигао је на подручју математике, физике, астрономије и геодезије, а успешно се бавио и филозофијом, теологијом и психологијом.

Темељито је и беспрекорно аргументовано критиковао механицизам Исака Њутна, али уједно прихватио његов принцип релативности простора и времена. Одбацио је Лајбницово начело престабилиране хармоније и довољног разлога супротстављајући им се третманом простора као принципа стварних односа. Фундаментално му је дело “Теорија природне филозофије”, објављено 1758. године, и њиме је значајно унапредио теорију атома, како прецизира Андрија Стојковић, “заснивањем динамистичке атомистике која атракцију и репулзију схвата као јединствену природну силу... Тако је атом схваћен као извор свих стварних односа и, насупрот Лајбницу, разноврсност природе објашњена је једноврсним елементима између којих владају атрактивно-репулзивне силе зависне од одстојања. Оригинално у односу на Лајбница, Бошковић први прави разлику између разлога и узрока, те не изводи (као Лајбниц) принцип континуитета и простор позивањем на став довољног разлога, већ их сматра примарним.” (А. Стојковић: Почеци филозофије у Срба, “Дијалектика”, Београд 1970., стр. 153.)

Преци Руђера Бошковића су Ровчани са црногорских Брда, велико српско племе које као крсну славу слави Светог Луку и насељава планински простор између Никшића, Подгорице и Колашина. У време првобитне српске државе Ровца су била у саставу жупе Мораче и тамо су Срби, доселивши се на Балкан, затекли мали број Влаха који су у народној традицији оставили помене као род Мацуре. Врло брзо су посрбљени од стране српског племена Лужана који су се у Ровца померали из зетске равнице. И поред тога, ровачка област је због сурових географских услова била врло слабо насељена, а укључена у жупу Морачу, представљали су једну од десет жупа Подгорја, о коме пише Барски родослов.

У 15. веку ту се насељавају Никшићи, о чијој историји сведочи само народно предање, с обзиром да не постоје никакви писани трагови. “Већи број тих прича о родоначелнику племена Никшића, сачувана у више варијаната, кажу да је Никша био сестрић кнеза Стевана, сина Вукана Немањића, чија је сестра била удата за бана, или војводу, Илијана (Илију) у Грбљу, који се био побунио противу Немањића због чега су га они убили. Стеван Вуканов, који је подигао манастир Морачу, 1252. г., није имао потомства па је свом сестрићу Никши предао манастир на чување као и жупу и Ровце да се тамо насели са својим потомством. У жупи Никшићкој сачувало се предање да је Никша син грбаљског бана Владимира Грбљановића који је био познатији као бан Илијан. Једна друга варијанта говори да се грбљански војвода Илија, зет Немањића, из неких непознатих разлога побунио противу цара Душана који га је смакао, а његовог сина, посмрче Никшу, који је био од одиве Немањића, пошаље у Херцеговину, у жупу Оногошт, коју му је дао на управу.” (Стеван Поповић: Ровца и Ровчани у историји и традицији, “Универзитетска ријеч”, Никшић 1990., стр. 43.)

Изоловани од главних стратешких путева, увек орни да учествују у ратовима и бунама, а лишени као сточари великих пореских обавеза, Ровчани су се убрзано раширли, а међу њима су Срезојевићи били највеће братство. Четврти Гојаков син Срезоје имао је четири сина – Радоњу, Радича, Луку и Вукашина. Кнез Иваниш Радоњин Срезојевић се почетком седамнаестог века налазио на челу целог ровачког племена. Али, тада долази и до масовног исељавања, највиш е Срезојевића, али и Булатовића, Влаховића и Шћепановића. “Преко Никшића Ровчани се селе у Попово као и у околину Стоца, чапљине и Мостара. У Попову су се рано населили Шћепановићи – Бошковићи, названи тако по Бошку Стошкову Шћепановићу. Један дио тих Бошковића иселио се почетком 17. вијека преко Колашина у Затарје, а Бошковићи у Попову населили су се у Ораховом Долу близу манастира Завале, одакле су се доцније расељавали, највише у околину Стоца, у Дубравама, ђе их данас има око 70 домаћинстава. Они Бошковићи у Орахову Долу доцније су покатоличени и назвали се Кристићима, док су се други Бошковићи назвали Томичићи. Један од тих Бошковића, Никола Матијашев, преселио се у Дубровник у другој половини 16. века, гђе се бавио трговином. Његов је син научник свјетског гласа Руђер Бошковић. И Бошковићи у околини Стоца села Црнићи и Аладинићи такође су католици, а нешто православних има у околини чапљине и Мостара. Сви су они сачували традицију да су досељени из Црне Горе преко Никшића и Риђана, и да су се њихови преци населили прво у Попову, сем Кристића који, под утицајем клерикалне пропаганде, мисле да су досељени из западне Босне. Сем Бошковића, у Попово су досељени у исто вријеме и Иванишевићи–Срезојевићи из Међурјечја са кнезом Иванишем Радоњиним, по коме су се тако назвали. Традиција каже да се тада преселило са кнезом Иванишем 70 Срезојевића. Иванишевићи су се населили у Пољицу, Попово, и представљају велики род са огранцима: Љепаве, Мостарице, Сетенчиће, Глигиће, Рунде, Пенде и др. Сви они (сем Пенде) славе Лучиндан, као и Шешељи и чалаке из Завале и Милићи из Величана, а тамо су се доселили из Орахова Дола и сви су “лучинци” (славе Св. Луку).” (стр. 278-279.) Шћепановићи потичу од Шћепана Гојаковог, који је имао пет синова – Вука, Влатка, Божидара, Станишу и Радоја. Братство Шћепановића се дели на Драшковиће, Пулетиће, Бошковиће и Мутаповиће. Сви осим Драшковића су се иселили са Роваца. Поред Симе Милутиновића Сарајлије, хајдук Вељка Петровића и Петра Добрњца, Руђер Бошковић је ипак делом највећи Ровчанин који је славу стекао далеко од Роваца. Рођен је у Дубровнику 1711. године, а умро у Милану 1787. Његов отац Никола “се бавио трговином. Отац Николин звао се Матијаш и живио је у Орахову Долу у Попову, што се види из одобрења о Николину вјенчању које му даје отац.” (стр. 302.) Академик Миленко Филиповић и истакнути истраживач Љубо Мићевић установили су да је у време покатоличавања Бошковића у Орахову Долу, “отац Руђеров, Никола, отишао је у Дубровник као православни.” (стр. 303.) Неприхватајући покатоличавање, део Бошковић а, који су се назвали Шешељи и Милићи, одселили су у Величане. Иако су одатле ускоро Шешељи одселили у До, део Величана и данас се назива Шешељевина. Пошто су се Бошковићи у Попово поље преселили почетком седамнаестог века, та велика сеоба последица је неуспеле српске буне против Турака с краја шеснаестог века, коју је предводио никшићки војвода Грдан. “Професор Даринка Зечевић (антропогеограф, радила у САНУ, умрла 1970. године) забележ ила је предање сачувано у Ровцима о пресељавању Ровчана у Попово прије 350 година, од којих потиче Руђер Бошковић, и о истовременом пресељавању у Ибарски Колашин. (Саопштење професора Бранислава Недељковића.) Отуда су многи родови у Попову славили Лучиндан, крсну славу Ровчана: Бошковић и, Иванишевићи, Љепаве, Батинићи, Шешељи, Милићи и др.” (стр. 304.) Што се тиче Руђеровог оца Николе, “зна се да се доселио из Орахова Дола у другој половини 17. вијека, гђе је ступио у службу Рада Глеђовића, који га је послао у Нови Пазар, гђе се налазила јака дубровачка насеобина. Ту је стекао нешто имовине, вратио се у Дубровник и оженио кћерком дубровачког трговца Баје Бетере, Талијана поријеклом, са којим је имао осморо ђеце: пет синова (најмлађи Руђер) и три кћери (најмлађа, Аница, имала је песничког дара и са Руђером се дописивала док је год био жив)... Под старе дане Никола је биљежио своја “Старораш ка сјећања” у којима описује чувене српске манастире: Сопоћане и \урђеве Ступове код Новог Пазара, Студеницу, Патријаршију, Дечане, Тројицу код Пљеваља и др., по чему се јасно види његово поријекло.” (стр. 304.) Сина Руђера, кад је навршио петнаест година, отац је послао у Рим на школовање у Колегијум романум. Већ 1736. објавио је своју докторску дисертацију “О Сунчевим пегама”. Његови радови из математике, физике и астрономије привлачили су све већу пажњу научних кругова. Иако је био принуђен да се закалуђери у оквиру језуитског реда, Бошковић се истицао својом слободоумношћ у. Утемељивач је физикалне једноставне атомистике, а у свом капиталном делу “Теорији природне филозофије”, објединио је њутновске принципе гравитације, кохезије и ферментације у јединствен принцип, изградио закон сила, битно унапредио сферну геометрију, бавио се механиком, геофизиком, оптиком, геодезијом, хидрологијом, археологијом, али и поезијом. Прочуо се и по свом геометријском-методу бесконачно малих величина, а у геодезији теоријом инструмената и теоријом грешака. У неколико наврата повераване су му важне дипломатске везе, успоставио је врло присне везе са француским енциклопедистима, а убрзо је Руђер Бошковић постао и француски и британски академик. Године 1760. Бошковић се, уз све почасти које су му исказиване као славном науч нику, “много кретао у друштву дипломата. Био је ту и руски посланик Галицин. Бошковић и Галицин установише да су “исте народности” и да говоре “два дијалекта нашега заједничкога језика.” (Агата Трухелка: Руђер Јосип Бошковић, Хрватско природословно друштво, Загреб 1957., стр. 64.) Кад је већ увелико скинуо монашку одежду и дистанцирао се од пропалог језуитског реда, Бошковић се трајно настанио у Паризу 1774. године и стекао акт о натурализацији, племићки официрски статус, сам се проглашујући за “властелина од Луке”, сећајући се да му је породица као православна славила крсну славу Светог Луку. Француско држављанство је решило све финансијске проблеме Руђеру Бошковићу, али он тада заоштрава многе научне полемике, а изложен је и сујети осветољубивих колега који све могу лако поднети осим туђег успеха.

Извор: srpskaelita.rs

Share this post


Link to post

Вук Стефановић Караџић (1787-1864)

220px-Vuk_Karadzic_Kriehuber_cropped.jpg

Вук Стефановић Караџић (Тршић, 6. новембар 1787 - Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних песама и писац првог речника српског језика. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч. Ту је упознао Јернеја Копитара, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи.

Биографија

Вук Стефановић Караџић је рођен у Тршићу близу Лознице 1787, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда му је родом из Озринића код Никшића.

Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен човек у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учили, него терали да чува стоку, отац га је вратио кући.

На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 19 година био престар. Једно време је провео у тамошњој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки.

Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замоло за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове.

Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове.

Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, са којим се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и раду на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска песнарица“. Исте године је Вук је објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору.

Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“.

Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те година објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ и Вуков превод Новог завета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. четири године, након његове смрти.

Вук је умро у Бечу. Посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.

Вуков рад

Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику

Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић, Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа.

Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било око 26.000 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање је неколико година касније на немачки језик превео Јакоб Грим.

Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји, попут оног Саве Мркаља, су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нису имала својих гласова. Стара слова је подржавала Српска православна црква, коју је у њима видела неку врсту везе културе и писмености са религијом.

Вук је створио нове знаке тако што је поједина слове стопио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа.

Из старословенске азбуке Вук је узео следећа 23 слова:

А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з

И и К к Л л М м Н н О о П п Р р

С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ш ш

Њима је додао:

Ј ј Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Ч ч Џ џ

а избацио:

Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ы ы(јери, тврдо и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (ен) Я я (ја)

Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѭ ѭ (јус) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шч) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь(меки полуглас)

У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836.

За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852. и поред старих, у њему се нашло још 20.000 новоприкупљених речи. До краја свог живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љуба Стојановић.

Борба за увођење народног језика у књижевност

Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави питањем књижевног језика, који је у његово време порестављао хаотичну мешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19. века. У 18. веку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба. Елементи руског језика су све више продирали у дотадашњи дотадашњи црквено-књижевни језик и тако је створен вештачки руско-словенски језик, који је у Вуково време био званични језик цркве, школа и књижевности.

Школовани људи учили су из књига на старом језику, уносећи у њега елементе руског и српског народног језика. На тај начин створен је славеносрпски језик, којим се писало како је ко знао. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца старе школе. Борба је почела Вуковом критиком романа Усамљени јуноша и Љубомир у Елисијуму Милована Видаковића. Критика је била усмерена на лоше пишчево познавање језика, који је представљао несређену мешавину именских и глаголских облика старог, словенског и народног језика. Како је Видаковић у то време био најпопуларнији српски писац, па је овакав Вуков напад изазвао буру у књижевној јавности. Поред Видаковића, у полемици су учествовали и Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Павле Берић и Глиша Гершић. Црква и њени највиши представници су предњачили међу Вуковим противницима. Карловачки митрополит Стеван Стратимировић, је већ после првих Вукових књига, дејствовао преко будимских власти да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком, због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова Ј, сматрајући то напуштање православља и покатоличавањем.

Поред српске цркве, највећи Вуков противник је био Јован Хаџић, оснивач и председник Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић, који је у почетку био Вуков сарадник, али су се касније разишли по питањима језика, је 1837. почео полемику са Вуком Караџићем. У спису „Ситнице језикословне“, Хаџић је дао упуства за рад будућим граматичарима. Вук је потом написао свој „Одговор на ситнице језикословне“, у ком је замерио Хаџићу на слабом познавању народног језика и непринципијалности у писању. Вуков одговор је био оштар, па је Хаџић наставио полемику написавши неколико чланака и брошура („Утук I“, „Утук II“, „Утук III“...). Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а Караџић је победу однео својим преводом „Новог завјета“ на српски језик 1847. Исте године млади Вуков сарадник Ђура Даничић је објавио свој рад „Рат за српски језик и правопис“, а други Вуков сарадник Бранко Радичевић је објавио своје „Песме“ на народном језику. Коначно, Петар Петровић Његош је исте те 1847. објавио свој „Горски вијенац“, који је био писан на народном језику, али старом ћирилицом.

Сакупљање народних умотоворина

На бележењу народних умотворина Вук је почео да ради одмах по познанству са Копитаром. Копитар је гајио велику љубав према словенским народима, интересујући се нарочито за народне песме, а немачки културни радници, који су у својој земљи сакупљали старине и изучавали народну прошлост, били су му блиски пријатељи. У Бечу је Вук 1814. штампао збирку народних песама названу „Мала простонародна славено-сербска песнарица“, у којој се нашло око 100 лирских и 6 епских песама. Ово је био прву пут да се језик простог народа појавио у штампи.

Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“, са око стотину лирских и 17 епских песма, које је забележио по Срему, код Мушицког у Шишатовцу, Земуну, Панчеву, Сремској Митровици и Новом Саду. У овој збирци су се нашле песма које су испевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Копитар је у страним листовима писао о српској народној поезији, па чак и преводио на немачки језик. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Јохан Гете и браћа Грим. Нова издања народних песмама изашла су 1823. и 1824. у Лајпцигу и 1833. у Бечу. Нова издања почела су излазити у шест књига од 1841. Због великих штампарских трошкова пета и шеста књига су појавиле тек 1862. и 1864.

После великог успеха са народним песмама, Вук је почео да ради на сакупљању свих врста народних умотворина. Прва зборка приповетски „Народне српске приповијетке“ су се штампале 1821. у Бечу. У овом издању се пронашло 12 приповедака и преко 160 загонетки. Године 1853. у Бечу је изашло ново издање приповедака, које је Вук посветио Јакобу Гриму. Вукова кћерка Мина је следеће године превела приповетке на немачки језик.

Бележење народних пословица је ишло паралелно са сакупљањем песама и приповедака. Због интервенције митрополита Стратимировића, бечке власти нису дозволиле издавање збирке без дозволе будимских власти. Како је Вук у то време боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. После овог издања Вук је за живота објавио још једно издање пословица.

Извор: srpskaelita.rs

Share this post


Link to post

Dr. Rudolf Arcibal Rajs .

Nije srbin, ali se moze u svakom slucaju reci mnogo veci srbin nego pojedini srbi danas i u doba kad je on ziveo.

Poznavao je bolje srpski narod nego mi sami sebe. Njegova knjiga CUJTE SRBI stvarno unikatna. Ko poznaje knjigu zna sigurno o cemu pisem / pricam.

Share this post


Link to post

Сава Шумановић (1896-1942)

sava_sumanovic_sava-1-172x172.jpg

Сава Шумановић , познати српски сликар међународне славе, рођен је 22. јануара 1896. године у Винковцима, а када је имао четири године, његов отац и мајка су се преселили у Шид, одакле су и родом. Тада је његов отац, породично богати шумарски инжињер, добио службу у родном граду, али и убрзо пензионисан.

Са десет година Сава се уписао, и у данас чувену, Земунску гимназију. У Земуну је похађао приватни течај код професора Исидора Јунга, а драгоцјени су му били савјети колеге Славка Воркапића, рођеног у крајишкој породици која је живјела у Добринцима код Руме.

Касније је Шумановић похађао, а 1918. године и завршио умјетничку школу у Загребу, код професора Отона Ивековића. У то вријеме је завршио свој први циклус Пасија и учествовао на Изложби југословенских умјетника у Паризу. Памти се да је био један од најбогатијих студената, а забиљежено је да се највише дружио са хрватским писцем Антуном Бранком Шимићем.

У Париз је Шумановић почетком двадесетих. Неколико мјесеци се усавршавао код Андреа Лота, био је једини сликар у тој школи из некадашње СХС, односно Југославије. У Француској је урадио изузетно много цртежа и уља. Започео је пријатељство са чувеним српским пјесником и ликовним критичарем Растком Петровићем. То су дружење напрасно прекинули неколико година касније, а о разлозима се деценијама није писало. Шта је по сриједи објаснио је сам Сава, који се и послије разилажења писмима, у међувремеу објављеним, обраћао Растку: Дођи да ме задавиш са твојим лепим рукама; Ти си мој идол и Бог. Али и: Морам да Вам кажем да Вас је родила кобила а не жена, Ви сте изашли из гована на свет…

Колико се зна, Петровић на та писма није одговарао.

У Паризу је Шумановић ушао и у круг људи који су стварали на Монпарнасу, међу којима су били Пабло Пикасо, Андре Дерен и други. Велики међународни успјех забиљежио је 1927. године, када је „Доручак на трави“ репродукован у угледном листу L’art vivant уз дјела најугледнијих француских умјетника, а „Пијани брод“ је био изложен у Салону независних у Паризу и репродукован на насловној страни часописа La Crоpouillеt.

Почетком те године оболио је, како се најчешће о природи болести пише, од параноје психозис, и послије краћег лијечења у једном париском санаторијуму, вратио се у Шид, гдје је само током љета насликао више од 20 слике, у циклусу Сремски предјели. У јесен је имао чувену самосталну изложбу на Новом универзитету у Београду, када је више експоната откупљено.

У Паризу, гдје се поново обрео 1929. године, настали су познати тамошњи мотиви, предјели и актови, међу којима и модела Кики и Ајше. И у Француској се претежно потписивао ћирилицом. Већ идуће године настали су проблеми с француском визом, неприхватање његовог српског презимена, што је обновило здравствене проблеме.

Три љетња мјесеца се лијечио се у Београду у клиници др Раденка Станковића. Вратио се у Шид, свјестан да је узнапредовала paranoia psihosis, коју поједини стручњаци називају и „света болест“. За Шумуновићево стваралаштво психоаналитичари су доказивали да та болест, осим у ријетким случајевима, није била од утицаја у његовом стварању.

Вратио се и сликарству, а тада је поред неколико акварела насликао и серију актова. Од 1935. до 1938. године настале су Шидијанке, серија композиција са једним или умноженим истим женским актом у предјелу (ѕа макар неке ако не и за све је, ккао тврде познаваоци његовог лика и дјела, једна изузезно лијепа што се види, али и образована шидска госпођа, Словенка). Послије смрти оца, 1937. године, је преузео бригу о породичним пословима, и даље је много сликао, уз то је учио енглески језик и похађао плесни курс.

На Новом универзитету у Београду 1939. године је излагао по други пут, тада је представио 410 радова. Идуће годоне, иако у младости није одслужио воску (дијагноза – равни табани), позван је на војну вјежбу, а послије повратка болест се проширила.

И у вријеме НДХ, у чијем саставу је био Шид, наставио је 1941. и 1942. године, да слика. Разлог зашто није бјежао од усташке власти, осим болести и мајчиног увјеравања да он ником ништа није учинио, неки историографи су видјели и у томе што је Савин стриц др Светислав Шумановић, предратни директор чувене Српске банке у Загребу, био посланик Хрватског сабора и у НДХ. Стриц је издао наређење да се синовац Сава пусти, али то је било узалудно. Сава Шумановић који је ухапшен рано ујутру 28. августа 1942, са још 150 Срба који су били на списку непожељних, послије мучења, стрељан је највјероватније послије два дана. Почива у непознатом заједничком гробу на гробљу у Сремској Митровици.

Десет година касније, 1952, отворена је Галерија слика Сава Шумановић у Шиду, а 1982, године у којој се навршило четири деценије од убиства сликара, отворена је Спомен кућа Саве Шумановића у близини галерије. Обе зграде су у најужем центру Шида.

У Новом Саду је установљена награда за ликовну умјетност „Сава Шумановић“ коју додјељују Новосадски сајам и галерија „Бел арт“ и „Златно око“.

Извор: http://krajiskenovine.com/?p=375

Share this post


Link to post

Четнички војвода Војислав Танкосић:

Од свих Срба њега се највише бојала Аустоугарска!

%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%A2%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%9B_-300x173.jpg

У ултиматуму Србији после Сарајевског атентата, Аустрија је тражила хапшење и изручење једног мајора.

Ко је био човек који је толико плашио моћну царевину?

У правом цунамију који је већину старих београдских кафана избрисао са карте и претворио у кафиће, кладионице, мењачнице и пекаре, страдала је и кафана „Златна моруна”, на углу Улице Каменичке и Краљице Наталије (бивша Народног фронта). Сада је ту кинеска радња, а век раније, уместо јефтиног шаренила, тај простор био је пун буке, дима и завереника свих фела. Кафана је служила као нека врста зборног места за четничку организацију и организацију „Уједињење или смрт”, познатију као Црна рука. Ту су се окупљали и припадници Младе Босне, ту је Недељко Чабриновић примио писмо из Загреба са исечком из новина о посети Фердинанда Сарајеву, одатле је повучени младић Гаврило Принцип кренуо да се упише у историју. Један од најзнаменитијих сталних гостију задње просторије у „Моруни”, а свакако најзанимљивији, био је пешадијски мајор, четнички војвода Војислав Танкосић.

Рођен је 29. септембра 1880. у селу Руклади, између Уба и Лајковца. После основне школе, цела породица сели се у Београд, где он завршава гимназију и уписује Војну академију, коју је окончао 1901. године. Мајски преврат 1903. први је велики догађај у коме директно учествује, као командир вода који је стрељао Луњевице, браћу краљице Драге Обреновић. Понегде се наилази на податак да је то учинио на своју руку, као један од најбезобзирнијих младих завереника.

Ипак, највећу славу стећи ће као четнички војвода у Старој Србији и Македонији, где је први пут боравио у зиму 1903/1904. године, убрзо по оснивању Главног одбора четничке акције. Оснивачи су били др Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, генерал Рафајловић, а водили су се геслом да се против „арнаутске каме и бугарске бомбе не може борити букваром, читанком и конзулским интервенцијама”. У то доба на овом простору владала је потпуна анархија, због стања у коме је била Турска. Охрабривани од Аустрије, Арнаути и Бугари спроводили су насиље, због чега је српско становништво почело све масовније да се исељава. Једноставно, у току је био рат – сви против свих.

vojvode-300x142.jpg

Златна моруна

Ватрено крштење Танкосић је имао у чувеним борбама на Челопеку код Куманова 16. априла 1905. године и неколико дана касније у Великој Хочи. По сведочењима, Танкосић је „стизао да командује, сипа метке на Турке и Арнауте и задржава њихов налет, али и да превија рањене четнике”. Ситан, коврџаве црне косе и браде, чинио је чуда од јунаштва. До затишја, које је настало склапањем Царинске уније између Србије и Бугарске 9. јула 1905. године, Танкосић је небројено пута прелазио добро чувану границу, било сам, било са четом, учествовао у већини окршаја, о чијој жестини говори званичан податак да је у првих шест месеци 1905. у Македонији убијено 785 људи, спаљене 74 куће и 4 манастира.

До 1908. борави у Београду, завршава Вишу војну академију, али га догађаји који следе (аустријско присаједињење Босне и Херцеговине, Младотурска револуција) подстичу да поново почне са четовањем. У пролеће 1908. године појављује се око Струмице, што је изазвало запрепашћење, јер је ово за Србе било врло опасно подручје, због деловања бугарских комита. То је био покушај Београда да оживи четнички полрет, који је био у кризи због унутрашњих размирица и сукоба неких војвода.

Проглашење Анексије 6. октобра 1908. године изазвало је огромно узбуђење, створена је организација „Народна одбрана”, ради окупљања и увежбавања националних снага за одбрану од Аустрије. Танкосић је овде радио у два смера: на ширењу своје мреже у Босни, користећи незадовољство аустријском управом, и на регрутовању и обуци добровољаца за сукоб који се очекивао. Уз песму, упис се водио у кафанама „Код златне моруне”, „Зелени венац”, „Код Американца”. Танкосићеву кућу у Краља Милутина масовно су посећивали добровољци из свих српских крајева, четници са својим војводама, у народном оделу, окићени кокардама и тробојкама, под заставама.

С обзиром на то да се Танкосићева кућа налазила тачно преко пута немачког посланства, убрзо је почео да се помиње у дипломатским и шпијунским депешама. Из овог времена потиче и испад који је направио са енглеским дописником Винстоном Черчилом, који је из Београда врло презриво извештавао о кризи и демонстрацијама. Српска штампа је то преносила, а побеснели Танкосић је једном приликом истрчао из баште кафане „Касина” на Теразијама, ускочио у Черчилов фијакер који је туда пролазио и препотентном новинару налупао шамаре. Чаршија се данима забављала реакцијом пргавог војводе.

Све до марта 1909. године и признавања анексије, Танкосић у Ћуприји обучава своје добровољце. Вежбали су се у руковању динамитом, бомбом, ножем, брзометком, као и у пливању у леденој Морави. Кад нису били на полигону, били су по кафанама. После распуштања логора, о Танкосићевом бављењу до 1912. године и Балканских ратова мало се шта зна, али је ипак неспорно да је тада све више радио у Црној руци. Појављују се наводи да је још 1911. године припремао атентат на Фердинанда, као и да је био уплетен у атентат на барона Славка Цуваја, хрватског бана, 8. јуна 1912. године. Атентатор Лука Јукић често је виђан у Београду, у друштву Танкосића, а најчешће у „Златној моруни”.

%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%A2%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%9Buuniformivojnika-300x205.jpg

Лоповлук

Црнорукци су прижељкивали рат са Турском, и настојали да догађаје убрзају. Цитат из „Пијемонта”, гласила организације: „За Српство у Турској су настали последњи дани и само га један рат може спасити!”. Вршили су притисак на Владу, толики да је Танкосић ускочио у фијакер министра Милована Миловановића и оштро му „припретио”.

Иначе, Танкосић је био један од ретких учесника Мајског преврата који од тога није имао никакве користи. О његовој особини речито говори и догађај са почетка 1911. године када је послат у Француску да надгледа набавку муниције. Видевши и покушаје „утрапљивања” лоших метака, дигао је грају и у новинама. Брзо је повучен у Београд, где је на двобој изазвао радикалског посланика Петра Мишића, који га је критиковао. На Мишићеву срећу, до двобоја није дошло.

zavremecetovanja-300x280.jpg

У праскозорје Балканских ратова прекомандован је у штаб граничних трупа. У ствари, ово је био посао за прикупљање и обучавање четника. Био је врло строг у одабиру добровољаца, па је тако одбио и Принципа, који му то никада није опростио. Групише четнике врло мудро, уз најхрабрије воднике поставља заменике хладне главе, а уз младиће искусне ратнике.

Средином 1912. године борави на Косову, где са Исом Бољетинцем предводи Арнауте у сукобу са Турцима. Другог октобра самостално напада и заузима турску караулу код Мердара, пре објаве непријатељстава, чиме практично почиње Први балкански рат.

Иначе, требало је да са својим Лапским одредом чека почетак дејстава редовне војске, па да делује као извидница или у турској позадини. Моравској дивизији није остало ништа друго него да га следи. Војни извештаји казују да је „дошао Танкосић и направио русвај”. Први је ушао у Приштину, а после је радио на разоружавању Арнаута у Ђаковици.

Пролази и Други балкански рат, од Брегалнице до краја, а у затишју стиже да се умеша у сукоб официра и радикала. Влада је покушала да обузда војску, то јест, црнорукце, плашећи се да ће потпирити и рат са Аустријом. Ови су оптуживали Владу и чиновнике за лоповлук на ослобођеним територијама, а Танкосић и војвода Вук сачекивали су Стојана Протића испред куће и претили му дизањем у ваздух.

Септембра 1913. године, Арнаути упадају у погранични појас, где врше покоље. Танкосић их протерује, али се кува нешто много веће.

antrfile-300x206.jpg

Велики рат

Као један од главних организатора Сарајевског атентата, помиње се у ултиматуму Аустроугарске, у коме се захтева његово хапшење и изручење. У везу са младобосанцима дошао је током Анексионе кризе. Циљеви Црне руке и Младе Босне били су подударни, а Танкосићев утицај и спремност да се уради нешто делотворно, упутили су заверенике ка њему. Обуку су прошли на стрелишту изнад Вајфертове пиваре (данашњи БИП), а у Босну их је пребацио Танкосићев пријатељ из Лознице. Оружје за атентат предао је посреднику Ђури Шарцу, уз речи :

„За сличне сврхе, ја сам дао пуно оружја, а ни пуцањ се није чуо… Кад је ствар на сигурном путу, даћу не само оружје, већ и самог себе!”.

Као одговор на ултиматум, стављен је у притвор, испред кога нико жив није могао да помери или разоружа његове четнике. По нападу Аустрије, пуштен је и командује својим одредом у одбрани Београда. Упис добровољаца обављан је опет у „Моруни”, одакле је допирала песма :

У ноћи 28/29. јула мост преко Саве дигнут је у ваздух, а савски четнички одред три ноћи и три дана онемогућује прелаз непријатељу. У предаху борби одржавају какав-такав ред у полунапуштеном граду, а Танкосић јавно прети да ће „избатинати и министре што су прве ноћи утекли из града и створили панику”. Извели су упад преко реке, где су разоружали и скинули стражаре на караули, послали их у Земун, истакли српску заставу, а после се у аустријским униформама вратили у Београд и седели у кафанама.

Касније се ствара Руднички одред, који је распоређен уз Дрину, да би у некој предстојећој офанзиви упао у Босну. Танкосићеви људи учествују у најжешћим борбама, најчешће прса у прса, на бајонет и бомбу, трпе велике губитке, али не одступају. Узгред, код Крупња се на супротној страни борио у Јосип Броз, у саставу 10. чете 25. загребачке пуковније, где је за читав живот запамтио Танкосића и његове људе, о чему ће много касније сведочити Владимиру Дедијеру у припреми биографије. Колики је био страх, говори и чињеница да су Аустријанци по уласку у Београд од крова до подрума претресли „Златну моруну” и хотел „Балкан”, места која је Танкосић често посећивао.

Srpski-oficiri-300x203.jpg

Смртоносни ујед

У Колубарској бици, први је издржао напад Аустроугара код Љубовије, одакле је ипак морао да се повуче. Касније је први ушао у ослобођено Ваљево, а током десетомесечног затишја, водио је четничку школу.

Офанзива Немаца 6. октобра 1915. године, пребацивањем преко Саве и Дунава затекла га је у Забели код Пожаревца. Последњу борбу водио је код Игришта, недалеко од Великог Поповића. Суочен са надмоћним непријатељем, повикао је :

„Јунаци, напред за мном ко хоће да погине!”. Један шрапнел је убио и ранио неколико добровољаца, међу којима и Танкосића. Само је рекао „Уједоше ме!”, а затим клонуо. Вијници су га носили неколико километара на шаторским крилима, потом возом до Трстеника, где је војвода умро, 20. октобра. Сахранио га је пратилац Ђуро Шарац, али је због предострожности леш касније пребацио на тајно место. За време окупације, Аустријанци су ипак нашли гроб, откопали и сликали леш, и објавили у новинама, уз текст да је демон светског рата мртав.

Посмртне остатке пренела је његова мајка 1922. године, сахранила на београдском Новом гробљу.

(Политикин забавник)

Share this post


Link to post

krajiskiponos.jpg?t=1354142245

Крајишки понос:

Симо Матавуљ, Стево Чутурило, Никола Тесла, Милутин Миланковић, Руђер Бошковић, Захарије Стефановић Орфелин, Никодим Милаш, Јосиф Рајачић, Сава Шумановић, Патријарх Павле, Бранко Радичевић, Владан Десница.

Share this post


Link to post

НАЦИОНАЛНИ РАД НИКА БАУЛЕ СА ОСТРВА ШИПАНА КОД ДУБРОВНИКА

После Уједињења 1918. Срби католици сматрали су да је њихово национално питање решено уједињењем са Србијом и стварањем Југославије. У листу „Дубровник” о том времену истиче се: „Католичко Српство, које је цијелу ову борбу изводило, цијенило је након рата борбу завршеном и да ће оно мирно без борбе и без запрека моћи, у јединству и слободи, наставити и довршити велике замисли свог великог учитеља Меда на спас и напредак заједничке домовине …” (1)

 

nedeljkovic-sipanska-luka-93edab76.jpg

 

Прва годишњица Дана Уједињења 1919. прослављена је у Луци Шипанској свечано. Село је било окићено заставама и саговима, а становништво, одазвавши се општинском позиву, обуставило је сав рад и дошло на свечано благодарење у цркву. Касније на свечаности у општинском дому истакнуто је значење ове прославе. Уз опште одушевљење и клицање, те певање народних химни одобрено је слање телеграфских поздрава краљу Петру и регенту Александру под чијим вођством бели орлови зададоше смртни ударац столетним непријатељима нашег народа и остварили завјетну мисао нашег народа. Брзо су увидели да је Југославија оптерећена многим сукобима. У Луку Шипанску стигла је 30. јуна 1921. вест која је у први мах ожалостила цело место, да је извршен напад на регента Александра. На вест да није повређен окитило се цело место заставама. У вече у 7 сати било је у цркви свечано благодарење, на коме су били заступани : општина, сви уреди, друштва и школе, те велики број становника. Жупник је говорио присутнима ,,тумачећи узрок, ради којег смо се вечерас у храму ненадно сабрали, те рече, да имамо захвалити Свевишњему на толиком дару, којег нам је овом пригодом подао, ослободивши од погибли смрти нашег будућег владара. Такођер препоручи да молимо Провидност, да и унапријед чува од сваке несреће нашег љубљеног Краљевића заједно са цијелим прејасним Домом, а на срећу и понос наше миле домовине Југославије.”(2)

Срби католици  сматрали су да је соколство  цемент у темељима Југославије. Соколско друштво  Дубровник је радило на  оснивању  соколских чета по  острвима. Насупрот соколима била је сепаратистичка Хрватска сељачка странка и франковци. У извештајима за скупштину соколског друштва Дубровник одржану 28. фебруара 1937. истакнуто је : „тихи и незапажени ситни рад појединаца соколских радника, ... савјесно и предано вршили своју соколску дужност. Показали су труд и преданост оних који су по бури, мразу, киши и жези одлазили у наше крше или на неки усамљени оток  и обављали један важан народни и соколски посао.” Лист дубровачких Срба   „Дубровник” обавештавао је о соколским активностима и пратио је од оснивања 1937. рад Ника Баула и соколске чете у Луци Шипањској.  На острву Шипану од 1933. деловала је соколска чета Суђурађ  са 101 чланом.  (3)

Соколска чета у Суђурђу на Шипану прославила је краљев рођендан 1937.  У очи  рођендана изведена је расвјета обале и оточића увале Суђурђа и школе, Соколане и неколико околних кућа. На Кули Скочибуха, освијетљеној, постављен је транспарент : Петар II и Живјела Југославија !. Програм прославе завршен је пјевањем химне.  Сепаратисти су током пјевања химне дизали ларму лупом и виком у гостиони Горавице, лупајући по клупама и свирајући уз тамбуре. Соколи и родољуби нису реаговали јер им је било до тога да свечаност буде озбиљна и покрај оваквих изазова. Опћински органи су 1 јануара 1937. запленили копље и државну заставу која је била постављена на Суђурској Плаци. Лист ,,Дубровник” је истакао : ,,то копље и застава није ни до данас повраћено власнику, већ се и ове године на дан Божића истакла племенска застава са стране опћинског повјереника, који се није обазирао ни на протесте нити је водио рачуна о могућности каквог евентуалног сукоба међу мјештанима. Исти тај повјереник није хтио да извјеси заставу ни на Рођен-дан Њ. Вел. Краља а ни на дан Ослобођења. Иницијативом соколске чете мјесто је прославило краљев рођендан 1938. Дан пре, увече била је илуминирана обала, лукобран и два оточића у мјесној луци. Илуминирана је мјесна школа, соколана и двије стародневне куле, на којима,уз расвјету и заставе, истицали су се транспаренти иницијала : П.II. и Ж.Ј. Илуминиране су поједине куће у мјесту, чији су власници одгојени у националном духу, духу братске љубави и слоге. Соколство, уз пратњу своје музике, дефиловало је кроз мјесто уз певање и клицање: краљу, Дому Карађорђевића и Југославији, те се вечерње славље завршило химном, након чега је била игранка. На дан прославе, 6 септембра, била је свечана сједница, на којој је прочитана посланица Савеза Сокола. Старешина сокола одржао је говор о Соколској Петровој Петољетки. Ученице основне школе рецитовале су о младом краљу. (4)

У Луци Шипањској у кући Балда Смрдеља одржан је 14. фебруара 1937. састанак ради оснивања соколске чете. Састанку је присуствовало око 100 особа. Састанку је присуствовала и делегација матичног друштва Дубровник од 7-8 чланова на челу са старешином Ником Шутићем. У име промицатељног одбора састанак је отворио Нико кап. Бауле, који је поздравио делегате Соколског друштва Дубровник и чете Суђурад. Нико Шутић је  истакао значај оснивања чете у данашње време, када се са свих страна „пуца на Соколство и Југославенство”. У управу чете изабрани су : старјешина Бауле кап. Нико; замјеник Вуковић Антун; тајник Стјеповић В. Марко; благајник Матић Перо; начелник Горјанц Петар; просвјетар Стјеповић Иво; књижњичар Бороје Перо;  статистичар Винцетић Жељко; повј. за штедњу Иванковић Викторија; повј. за пољопривреду Злокић Петар; домаћин Алабаш Иво; ревизори Стјепковић Нико и Копорчић Здравко. Кап. Бауле позвао је чланство да прионе на рад без обзира на претње којих не треба да се боје. Мато Урђевић, старјешина чете Суђурађ, преко свог изасланика поздравио је новосновану чету и обећао им пуну помоћ и сарадњу у почетцима њеног рада. Нико Шутић је говорио о жртвама које су пале за стварање Југославије, те о значају соколске Петрове Петољетке. У чету се одмах на скупштини  уписало око 80 чланова и чланица. Због оснивања Соколске чете у Луци Шипањској неколико локалних хрватских сепаратиста претило  је оснивачима. Они су се обратили листу „Дубровник” : „Ми се сада налазимо у тако тешком положају, да морамо тражити заштиту код власти ... Обраћамо се уједно  и Вама да нас јавно узмете у заштиту, као чланове најјаче националне установе у држави,”. (5)

Соколска чета у Луци Шипањској 4. априла 1937. одржала је своју прву академију на којој је позоришна секција извела веселу игру „Два Глуха“. Вежбе подмладка и женског нараштаја задивиле су гледаоце што је била заслуга Петра Горјанца. Академија је приређена у пространој дворани виле ,,Катино” Ива Стјеповића. У листу „Дубровник“ истакнуто је : „Кроз непуна два мјесеца што је ова чета основана много се урадило у сваком погледу. Оваквом изведбом програма могла би се поносити и већа варошица а не село од 700 душа. Овај велики успјех је толико разјарио противнике народног јединства, да су у свом немоћном бјеснилу исте ноћи уништили лијепи чамац власности старјешине чете, који је био усидрен пред његовом кућом. Има ли тко да заштити ове борце за народно јединство од напада разбјешњелих изрода ?“.(6)

Соколска чета у Луци Шипањској 7.6.1937. положила је камен темељац свог соколског дома. На свечаности биле су соколске музике из Стона, Орашца и Дубровника, око 600 сокола и око хиљаде других излетника. Дошли су соколи и народ из околине : Стона, Орашца, Затона, Мокошице, Суђурђа, Колочепа, Бабинопоља, Говеђара, Дубровника и Жупе дубровачке. У листу „Дубровник” о  томе : „Сви предратни родољуби искитише своје куће југословенским заставама, само нијесу они предратни вјерне слуге. Мјесто се спремало већ неколико дана, да што боље прими своју браћу и госте....Музике, соколске чете и народ сврставају се у веома дугу поворку у којој је узело учешћа преко 1500 душа, те уз свирку музике и клицање: Краљу, Југославији, југословенској војсци, југословенском Шипану и Соколству ...Свечаности су завршене са соколским вјежбама ... Соколи и излетници срдачно опростише од својих милих Шипањана, који су показали да их никакви терори одоздо, нити икакви хушкаши могу смести или скренути са пута националног рада. ...Смијешан, ... био је долазак заступника професора Рока, ... Био је окружен са својом тјелесном гардом, „елитом” из Дубровника. Ступивши на тло Шипана викне: хрватски народе за мном! Али се јаднику а ма баш нико не одазове, већ са њиме пођоше само они са којима је и дошао. Да би уобразио, у свој успијех када су се касније, иза свршене свечаности, враћали, пуцали су из барке револверима у море”. (7)  

Соколска чета у Луци Шипанској одржала је скупштину 30. јануара 1938. у још потпуно недовршеном соколском дому. У име матичног друштва Дубровник присуствовао је скупштини старешина Нико Шутић са делегацијом. Нико Шутић је поздравио сакупљено чланство „истакнувши како сложан рад и пожртвованост управе и чланства може да ствара чуда и подиже Дом за неколико мјесеца, а главна је то заслуга пожртвованог и енергичног старјешине кап. Ника Бауле”. У нову управу ушли су: старјешина Нико Бауле, подстарјешина Антун Вуковић, тајник Иво Стјеповић, благајник Алабаш, просветар учитељица Мурати. После подне одржана је забава у Дому. Изведено је пар патриотских декламација и два шаљива комада „Миш” и „Изборна туберкулоза”. Забави је присуствовала соколска чета из Суђурђа са својом музиком предвођена старјешином Урђевић Матом, старим 80 година. На забави је било око 200 посетилаца (8).

На Ускрсни Понедељак 1938. приредили су излет нараштајци дубровачког Соколског друштва у Луку Шипанску. У новом соколском дому одржали су приредбу. Пространа дворана Дома била је дупком пуна тежака и рибара са острва Шипан, који су аплаузом награђивали ритмичке вјежбе нараштајаца и нараштајки. На програму су биле и патриотске песме Војислава Илића и Силвија Крањчевића, које је народ са сузним очима пратио и живим аплаузом одобравао. У чланку о овој прослави у листу ,,Дубровник” истакнут је поступак мјесног жупника, који је по наговору функционера једне политичке странке заказао процесију за кишу баш у три сата поподне за који сат је била најављена Соколска приредба. Узалуд су му 12 најугледнијих мјештана послали писмену молбу да одржи процесију после мисе, како је био обичај на Шипану. Жупник је са уврједама одбио да изађе у сусрет великом броју добрих католика чланова соколских чета у Луци и Суђурђу. Ради овог поступка жупника приредба је наступила два сата касније него је била најављена. Жупник Анте Д. Макљанчић одговорио је у клерикално-мачековској „Народној Свијести” дописнику „Дубровника” истакавши : „Будући видим, да озбиљне особе са села не одговарају на типичне дописе у „Дубровник-у” ја ћу након опетовних обједа против мене тек приговорити дописнику само овај пут, … особито ме мрчи што сам одредио процесију тога понедјељка у 15 с. јер да је то био сат њихов ! Дакле господин дивни не мисли на право пука у своме мјесту, нити онда када пук страхује од глада. … тек сат прије св. Мисе 10 потписника (уз увредљиве тврдње) умолили”.  (9)

Почетком августа 1938. у присуству краљевог изасланика отворен је  соколски дом на отоку Шипану. Благослов заставе извршио каноник дон Нико Ђивановић из Дубровника, јер је шипански жупник одбио. Соколска чета у Луци Шипанској прославила је 14. августа 1938. отварање свог соколског дома. Међу гостима били су чланови чете Бабинпоље и народ из других мјеста на отоку Мљету; затим чете из Сланога, Мравинца, друштво из Стона са музиком, чета из Орашца са музиком и чета из Мокошице. Са два пароброда стигло је матично друштво из Дубровника са делегатима друштва у Требињу и чета из Жупе дубровачке. Из листа „Дубровник”: „Хиљаде народа у живописним народним ношњама прекрило је пространу плацу на Луци. ....Нека је свака част и признање оној шачици рибара и тежака, који нијесу галамили, пјевали и вијали заставе него, како се доликује Соколима, марљиво радили и откидајући од свог грла кроз годину дана саградили красну зграду којом би се и један град поносио“. Старешина чете Нико Бауле одржао је говор у коме се захвалио присутнима на тако бројном одазиву, а затим је каноник дон Нико Ђивановић извршио благослов заставе. Заставу је даровао и кумовао јој члан чете Нарцис Пухиера. Кума је била соколица Иванка Бауле. Старјешина Бауле је предајући заставу барјактару у свом говору истакао : ,,Заставо Света Ти си симбол животне снаге народа нашега. Ти си резултат свих крвавих борба кроз вјекове, које је наш народ водио и сретно до побједе довео. Тебе су у својим срцима донијели наши прадједови иза Карпата и засадили на обалама овога нашег плавог мора. У твојој сјени су лежали љешеви Косовских јунака ... Тебе су у својим срцима носили сви они знани и незнани јунаци, који су кроз вјекове своје животе за тебе полагали. С тобом је сиједи Краљ прешао албанску Голготу. ... Тебе су послије 13 вјекова тешке борбе бијели Орлови и јунаци југославенских легија донијели на својим бајунетама и засадили по други пут за увијек на обалама нашег Јадрана. Чувајте сестре и браћо ову нашу светињу, поносите се њоме и предајте је часно у насљедство вашим потомцима.” Старешина матичног друштва Дубровник Нико Шутић нагласио је у свом говору да се на све стране граде Соколски Домови што је најбољи доказ озбиљног и стваралачког рада Соколства. У свом говору описао је значај ове прославе и рад Соколства у Петровој Петогодишњици. На то се непрегледна поворка упутила пред нови дом. Послије благослова капетан фрегате Вилфан, изасланик краља, извршио је чин отварања дома.  Најугледнији Шипањанин Марко Мурат, осим новчане помоћи, даровао је „најљепши урес новог Соколског Дома,”  двије слике краља Александра и краљице Марије (10).

Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу : „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.” Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом. (11)  И соколи на Шипану били су на удару хрватских сепаратиста, али упркос томе наставили су са радом. За време избора исписала су катраном непозната лица на фасади дома, „израђеној од финог корчуланског камена, разне партијске и протусоколске пароле”. Разне пакости и штете учињене су старешини чете Ники капетан Бауле.  (12) 

Поводом 80 рођендана Мате М. Урђевића, неколико чланова соколске чете на челу са музиком националне омладине у Суђурђу 3. јануара 1939. изненадило је старешину дошавши му изненадно пред кућна врата где су отсвирали марш Нашем соколу”. Старешина соколске чете у Суђурђу примио је честитке од К. Паскојевића, док му је члан чете Антун Паскојевић предао дар. Позоришна секција чете Суђурађ 8. јануара 1939. приредила је у Луци Шипањској, у четном дому претставу „Сцена из 1918” и вежбе мушког нараштаја. Пространа дворана Дома била је пуна. Главна годишња скупштина соколске чете у Суђурђу одржана је 22. јануара 1939.  у просторијама Дома. Скупштини су присуствовали скоро сви чланови. Био је присутан друштвени делегат  С. Зечевић. После завршене скупштине музика националне омладине свирала је на игранци. (13)  Приликом прославе Видовдана 1939. у Луци Шипанској била је увече осветљена  Соколана и обала. Свечаност је одржана у Соколани, где је предавање о значају Видовдана одржала  Анка Добуд. На крају предавања отпјевана је државна химна. (14)

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник и околина одвојени су од Зетске бановине и припојени новоснованој Бановини Хрватској. На подстицај из Херцеговине и помоћи присталица Народне одбране, чланства Сокола и Јадранске страже, а под руководством  Мирка Станковића, одржан је 16. децембра 1939. „јавни договор” у циљу „окупљања српства као народа” и подстицања „националне акције” у циљу „бескомпромисног одржавања свих установа које су битне за чување и одржавање народног јединства”. (15)

ХСС је у Бановини Хрватској искористио своју власт да још више прогони Србе католике, југословенске националисте и соколе. Хрватским сепаратистима соколи су били сметња у остварењу њихових циљева. Лист „Дубровник” пренео је 1939. писање клерикално-мачековског листа „Народна Свијест” да је њен као и свих оних који мисле као она, главни задатак уништење сокола. По њој свакога ко је био члан сокола требало је не само анатемисати већ уништити, истерати из службе и бацити на улицу. Лист „Дубровник” од 3. фебруара 1940. објавио је да је на Соколском дому  са Шипана разбијено све што се разбити могло. Староста  шипанског сокола изјавио је  „да га тај злочин нимало не изненађује“. (16)

Поморски капетан Нико Бауле био је изабран за потпретсједника у Управном одбору Обласног одбора Јадранске страже у Дубровнику 1940. Обласни одбор Јадранске страже у Дубровнику прославио је 31. октобра 1940. Јадрански дан одржавши свечану седницу на којој је предсједник Душан Башић у поздравном говору истакао историјску важност Јадранског дана. У извештају у часопису “Јадранска стража” се истицало : „Других приредаба није било због садашњих тешких прилика. Тога дана на друштвеним просторијама  вијала  се друштвена застава“. (17)

После Априлског рата 1941. НДХ је преузела власт у Дубровнику и  околини. Усташки терор није сломио Србе католике.   У Дубровнику је  деловао „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник”, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини, под командом резервног капетана др. Нина Свилокоса. Начелник штаба бригаде био је Нино Бурић. У Дубровачкој бригади били су : Иван (Нино) Свилокос, Вељко Бурић, Војо Чејовић, Ђуро Змајић, Стеван Какариџи, браћа Митровићи, браћа Цигановићи, Кулишићи, Милишићи, Враголови и други. (18) По изјави Николе Милованчева  поморски капетан Нико Бауле, Србин католик, родом са Шипана био је први организатор илегалног Равногорског покрета у Дубровнику. Ухапшен је у усташкој провали марта-априла 1944. у Дубровнику и завршио је у  логору Јасеновац. Са њим су ухапшени Др. Морети, Спавенти и Грбавчић.

Национални прегалац Нико Бауле, Србин католик, родом са Шипана био је старешина соколске чете у Луци Шипањској од оснивања 1937. Због оснивања соколске чете  хрватски сепаратисти претили су оснивачима. И касније је његова имовина страдала због његовог соколског рада. Рад чете од оснивања и нападе на соколе и њиховог старешину пратио је лист Срба католика „Дубровник”. Шипански жупник  ометао је  рад соколске чете у Луци Шипанској. Са стварањем Бановине Хрватске ХСС је користећи власт још више прогонио Србе католике и њихова друштва. Као признање  за свој национални рад капетан Нико Бауле био је изабран за потпретсједника у Управном одбору Обласног одбора Јадранске страже у Дубровнику 1940.  За време НДХ био  је први организатор илегалног Равногорског покрета у Дубровнику. Ухапшен је у усташкој провали марта-априла 1944. у Дубровнику и завршио је у  логору Јасеновац.

 

Саша Недељковић

члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Share this post


Link to post

 

 

Јосиф Руњанин

Јосиф Руњанин (Винковци8. децембар 1821 — Нови Сад2. фебруар 1878) је био српски композитор.

 

Биографија

Јосиф Руњанин је рођен у Винковцима, у тадашњој Хабзбуршкој монархији али је пореклом из села Руњани код Лознице [1]Породица се одатле прво преселила у Бијељину, затим у Славонију а на крају у Срем.

Јосиф Руњанин је познат по делима Радо Србин иде у војнике и Лијепа наша домовино, која је данас химна Републике Хрватске.

 

Као кадет у Глини, нашавши се у друштву илирских родољуба, компоновао је 1846. мелодију на текст Антона Михановића, коју је први хармонизовао В. Лихтенегер (Sbirka različitih četveropjevah mužkoga sbora II Zagreb 1862.) Према изјави Руњаниновог братића Николе Руњанина мелодија је „исхитрена“ према мелодији једне италијанске песме, Кухач је касније нашао да је то врло слободна прерада дуета из трећег чина Доницетијеве опере Лучија од Ламермура[2].

Приликом изложбе Хрватско-славонског господарског друштва 1891. у Загребу певана је као „хрватска химна“, под насловомЛијепа наша домовина.

Кућа у којој је Руњанин живео у Новом Саду је постојала до 2013, када се због небриге срушила

Извор:Википедија

Share this post


Link to post

Мој први пост.

 

Да буде посвећен једном заборављеном Србину

 

Ђорђе Рош,

зачетник нашег цивилног и ратног ваздухопловства, бранилац Београда у Првом светском рату када је стекао ране које је зачудо преживео ...
Рош је човек који је сачувао и забележио легендарни говор мајора Гавриловића, да би у међуратном периоду учествовао у оснивању прве домаће авио-компаније. Касније прискаче у помоћ како би била спасена Грачаница, потом Жича, а посебно пожртвовано учествује у обнови Хиландара.

 

http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:566406-Heroj-medju-andjelima

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this