chule80

Vremeplov Zvezdinih utakmica!

Које су вам утакмице у најлепшем сећању остале?  

10 members have voted

  1. 1. Које су вам утакмице у најлепшем сећању остале?

    • 1. Олимпик М. и Коло-Коло 1991.
      3
    • 2. Бајерн и Динамо Д. 1991.
      2
    • 3. 100. и 121. дерби
      3
    • 4. Казерслаутерн и Барселона 1996.
      0
    • 5. Динамо К. 2000. и Динамо Тб, 2009.
      2
    • 6. Реал М. 1987. и Милано, 1988.
      0
    • 7. Борусија Д, 1979. и Панатинеикос, 1971.
      0
    • 8. Лацио и Кјево 2002.
      0


Recommended Posts

"Клуб који је основан 1945. године под именом које је симбол комунизма убрзо постаје симбол анти-комунизма. Неко неупућен или злонамеран увек ће истицати име и годину оснивања као непобитну чињеницу комунистичког порекла. Ту нема много приче, крајем четрдесетих година у Београду није постојало ништа што није комунистичко. Све, а тако и наш клуб. Али у годинама које су уследиле као неки вид притајене реакције било је навијање за "Црвену звезду". Одатле и чувена реченица "Ако не можеш да славиш славу онда бар навијај за Звезду." Навијати за Звезду на пример 50-их година није само значило бодрити тим, значило је бити Србин, Београђанин, имати идентитет и бити поносан... Тако је и наш познати књижевник Матија Бећковић писао:"Мени име Црвена звезда није везано за петократу, него за слободу, за снове, идеале, за вештину, за дар и веру да је сваки таленат непобедив".

На омладинској конференцији 4 марта 1945. године основан је београдски фискултурни спортски клуб Црвена звезда. Клуб је обухватао разне гране фискултуре и спорта. Да би неко био члан

клуба мора поред гимнастике упражњавати још неку спортску дисциплину, коју ће изабрати по својој вољи. Упис у клуб се врши свакодневно у просторијама месног одбора УСАОС-а. Краља Милутина број 2. Уписнина износи 50 динара а чланарина 20 динара. Тако изгледају прве реченице записане о нашој Црвеној звезди. Има, свакако, тај историјски тренутак, данас гигантске Црвене звезде, на првој златној страници записано и следеће: На иницијативу антифашистичке омладине Србије одржана је оснивачка скупштина првог спортског друштва у ослобођеном Београду. Оснивачи су већали један час у хладној сали Државног института за физичко васпитање. Било је разних предлога како да се назове ново друштво.

Слободан Ћосић: ЗВЕЗДА! Зоран Жујовић: Ако је Звезда нека буде црвена! Мали скуп је одушевљено прихватио име тек основаног спортског колектива: ОМЛАДИНСКО-СТУДЕНТСКО СПОРТСКО ДРУШТВО ЦРВЕНА ЗВЕЗДА!

Покретачи акција за оснивање Спортског друштва Црвена звезда били су: Слободан Ћосић, Зоран Жујовић, Душан Богдановић. Љубиша Секулић, Мира Петровић, Светозар Глигорић и Милован Ћирић.

Прво руководство радило је у саставу: председник: Ђорђе Паљић, потпредседници: Слободан Ћосић и Зоран Жујовић, секретар: Љубиша Секулић, економ Предраг Ђајић, вођа фудбалске секције: Коста Томашевић. Традиција је почела првом званичном фудбалском утакмицом, која је одиграна 4. марта 1945. године, на дан оснивања. Први противник: Тим првог батаљона друге бригаде КНОЈ-а. Резултат:

3:2 (2:0) Прва утакмица-прва победа!

k9x5cy.jpg

Први стрелац Црвене звезде био је Коста Томашевић, он је дао два гола, Печенчић један. Утакмица је одиграна на стадиону "Авала" пред око три хиљаде гледалаца. Хроничари су забележили да је на првој званичној утакмици продато 1630 улазница, а готово исто толико гледалаца пуштено без улазница.

Тим Црвене звезде изгледао је овако:

Голубовић (Попадић)

Станковић

Гаша Филиповић

Ћирић

Јовановић

Величковић

Шапинац (Стокић)

Спасојевић

Томашевић

Печенчић

Хорватиновић

Први пораз Црвена звезда је доживела у својој 21. утакмици посел оснивања. У Темишвару 23. септембра 1945. године против репрезентације Румуније (1:2). Кад су Београђани напуштали терен, око 20.000 људи одушевљено је пљескало. Побеђени тим поздрављен је као и победнички. Гости су приказали толико лепу игру да им је публика приредила овације по завршетку утакмице.

У то време наша Црвена звезда је већ стекла малу војску оданих присталица и њихов број се из дана у дан повећавао. Свуда где би гостoвала Црвена звезда би стицала нове пријатеље.

Око 300.000 гледалаца пратило је игре Црвене звезде у њеној првој години постојања, 1945. Говори и то да су из дана у дан расле симпатије према новом клубу. Било је то време окупљања играчког кадра који ће већ наредне јесени почети свој велики спортски поход.

Стадион Црвене звезде, на коме је наш клуб играо више од 15 година, капацитета 30.000 места, да би потом на истом месту изградли нов, савремен, велики стадион.

Izvor: delije.net

Share this post


Link to post

zyf1v8.jpg

стари стадион ЦЗ

Између игара и бројки, расла је и развијала се Црвена звезда, данас готово феномен овог нашег времена. Није много времена прошло од како је број гледалаца на Звездиној првој утакмици (1630 улазница) растао за хиљаде и хиљаде, да би већ 26. марта 1967. године на новом стадиону, у сусрету са Партизаном присуствовало 77.779 гледалаца са плаћеним улазницама. Нови стадион је посебно поглавље у успону Црвене звезде. У хроници даље пише: Један мали стадион имао је прилично дуг век, отворен је 24. априла 1927. године. Стадион је коштао милион предратних динара. Рекорд у погледу продатих улазницаа је био 19.000, остварен је на утакмици између Југославије и Шпаније. Међутим временом стадион је дотрајао, иструнуо је кров, трибине су почеле да се руше а и сам капацитет стадиона није био довољан за потребе фудбала у нашем главном граду. На њему је последњу утакмицу Црвена звезда одиграла са Новим Садом 1959. године. Неколико година "црвено-бели" су се мучили без огњишта и тренирали и играли утакмице где су стигли. У међувремену, ињж. Александар Радовановић израдио је макету новог стадиона на истом земљишту и решио све текуће проблеме. Првог марта 1960. године почела је изградња гигантског стадиона. Радови су финансирани из републичког буџета и уз помоћ чланова и навијача Црвене звезде. Нови стадион који је у може да прими 104.000 гледалаца сав је укопан у земљу, елипсастог је облика, има 27 километара седишта у кружним редовима. Стадион је отворен 1. септембра 1963. године првенственом утакмицом између Црвене звезде и Ријеке. На овом стадину ће се касније одиграти велики број међународних утакмица, затим финални сусрети Купа Југославије, велики клупски окршаји наших и иностраних клубова, завршни део Купа европских нација, финале купа европских шампиона. Најпосећенија утакмица на овом стадиону је меч полуфинала Купа освајача купова између Црвене звезде и Ференцвароша, одигран 23. априла 1975. године. Том приликом је продато 96.070 улазница, што је уједно и наш апсолутни рекорд у посети једној спортској приредби.

Имајте на уму да је текст из 1986 године.

Izvor: delije.net

Share this post


Link to post

Велики навијач Црвене звезде и маскота тог клуба, Миодраг Милосављевић (88), познатији као Миле Србин, одлучио је да тестаментом свом вољеном клубу остави власништво над малом кућом коју поседује, пише италијанска агенција АНСА. У репортажи из Београда, италијанска агенција истиче љубав коју Миле Србин осећа према најтрофејнијем српском клубу, описујући Милета који је три пута покушао да изврши самоубиство када је Звезда губила утакмице.

- Када умрем, желим да моја кућа оде клубу који сам волео цео живот - каже Миле за АНСУ, окружен фотографијама, аутограмима и црвено-белим сувенирима у свом малом дому.

Thumb_22milesrbin.jpg

Миле италијанском новинару описује када је први пут пожелео да се убије, после пораза Звезде.

- Први пут сам желео да умрем 1953. године, када нам је у финалу Купа Југославије, Партизан дао седам голова. Добио сам инфаркт и провео месец дана у болници, и од тада никада моја нога није крочила на партизанов стадион - прича звездин легендарни навијач.

Други тешки фудбалски дан, Милета је задесио на Апенинском полуострву, у Фиренци 1957. године, када је Звезда, у полуфиналу Купа шампиона одиграла 0:0 са Фиорентином, али је због пораза у Београду од 0:1, елиминисана.

- Потпуно разочаран сам напустио стадион и код железничке станице легао на шине. Хтео сам да умрем. Неко ме је видео, и пре него што је воз наишао, склонио са шина - прича у једном даху Миле.

Трећи пут је звездина маскота желела да прекрати своје фудбалске муке, након елиминације Звезде, такође из Купа шампиона 1970. године, од грчког Панатинаикоса. Звезда је у првој полуфиналној утакмици у Београду славила са 4:1, али је у реваншу било 3:0 за Грке, па је Звезда испала. Миле тада није био на реваншу у Атини, па је утакмицу гледао у Београду, на телевизији.

- Одмах после утакмице сам изашао из куће и кренуо од кафане до кафане. Пио сам у свакој по вињак и пушио сам цигарете, иако то никада не радим. Тако сам попио двадесетак вињака и попушио две кутије цигарета, након чега сам завршио у болници - испричао је легендарни звездин навијач.

Судбина је и тада спасла Милета, који је доживео и Звездине звездане тренутке у Барију 1991, када су црвено-бели постали европски шампиони.

Извор: sportal.rs

Share this post


Link to post

Ево мало да се пристетимо неких лепших времена по наш фудбал, и наравно сјајну Звездину генерацију са Пиксијем, Панчевом, Савићевићем, Шабанаџовићем, Просинечим, Лукићем.. када је Звезда просто млела своје противнике.. srpski_smajli_kalas.gif

Овде је Звезда играла полуфиналну утакмицу купа (тадашње) СФРЈ, са комшијским Партизаном на стадиону ЈНА, за који је исто играла једна добра генерација предвођених Предрагом Спасићем.. Мијатовић, Шћеповић, Омеровић, Станојковић...

Партизан је повео са 1:0 преко плавокосог Стевановића на волеј лопту, и увећао вођство на 2:0 преко омаленог Слађана Шћеповића, након лепе соло акције Милојевића... али то није обесхрабрило црвено беле, који су очас посла преокренули разултат на 2:3 ;| , у своју корист. Голове за Звезду су постигли Велики Жути - Роби Просинечки на убачену лопту у шеснаестерац од Савићевића, Рефик Шабанаџовић пошто је претходно добио лопту од Панчева, када су га окружила чак 4 играча Партизана ;D , и наравно трећи победоносни гол златне копачке Европе Дарка Панчева! 8) Мада је и тада било промашаја и са 1 и са друге стране (Лукић и Мијатовић).

На трибинама Северне трибине видећете и заставу ДЕЛИЈЕ СА ПАПУКА. Волео бих када би неко упућенији могао да нам овде нешто каже о екипи Звездаша из Западне Славоније, који су носили ову заставу и пратили Звезду.

Поред ове заставе видећете и заставе Тузланаца и Зеничана.

Share this post


Link to post

Evrozvezda1-web.jpg

Звездина европска прича почела је трећег новембра 1956. године, у малом холандском граду Керкраде, смештеном у покрајини Лимбург, на самој немачкој граници. Први противник, у првој рунди Купа шампиона 1956/1957 био је шампион Холандије Рапид ЈЦ Херлен (касније се у потпуности преселио у Керкраде и променио име у Рода).

Сâм почетак показао је каква будућност очекује наш клуб – после само 4 минута Бора Костић је дао први Звездин европски гол, а после много драме и преокрета Антон Рудински је обезбедио победу од 4:3. У реваншу, 11 дана касније, Звезда је победила лако, 2:0, и обезбедила пролазак у следеће коло.

У фебруару је Звезду чекао софијски ЦДНА (данашњи ЦСКА), који је у Београду био на прагу катастрофе, али је извукао 1:3, да би у Софији Звезда доживела први европски пораз од 2:1, недовољан да заустави нашу екипу. Већ у првом покушају Звезда је стигла у полуфинале Купа шампиона.

Трећег априла у Београд је стигао италијански шампион Фјорентина. После жестоке борбе одлука је пала само три минута пре краја, када је Маурилио Прини успео да савлада Кривокућу. У реваншу поново су две екипе биле потпуно равноправне, а голова није било. Тосканци су отишли на финални меч на стадиону Сантјаго Бернабеу. Црвено-бели дрес у два меча носили су Кривокућа, Поповић, Зековић, Митић, Спајић, Тасић, Шекуларац, Топлак, Цокић, Костић, Рудински, Беара и Томић. Њихов успех биће достигнут тек 14 година касније.

Крај педесетих био је доба Звездине доминације у домаћем фудбалу, када је наш клуб у пет сезона освојио четири титуле и два купа. Тако је Звезда нову прилику за доказивање на највишој сцени добила већ исте јесени, поново у Купу шампиона. У првој рунди декласиран је луксембуршки Стад Диделанж (5:0 и 9:1, уз шест голова Боре Костића), а мечеви са шведским ИФК Нурћепином научили су нас да се фудбал игра 90, а у евро-куповима и свих 180 минута.

Први меч одигран у Шведској деловао је мирно до самог финиша, а онда су домаћи фудбалери дали два гола у малом размаку. Звезда је сачувала концентрацију, па је головима Топлака и Костића у последња три минута стигла до изједначења. У Београду Нурћепин је водио током већег дела меча, али су два гола Љубише Спајића у последњих четврт сата обезбедили Звезди четвртфинале.

А тамо су чекале славне Базбијеве бебе, најталентованија генерација у историји британског фудбала, која је процветала истовремено кад и Звезда. У првом мечу, 14. јануара, Звезда је испустила предност и изгубила 2:1, а реванш се играо на стадиону ЈНА 5. фебруара 1958. У једној од најузбудљивијих партија у историји евро-купова два гола Бобија Чарлтона донела су Енглезима предност од 3:0 на полувремену, али су Костић и Тасић вратили наш тим на 3:3 већ у 58. минуту. После пола сата потпуне драме резултат је остао непромењен, а пласман у полуфинале изборио је Манчестер Јунајтед.

Фудбалери две екипе провели су вече у пријатном дружењу, не слутећи шта ће се десити већ следећег дана. При повратку у Енглеску авион са експедицијом Манчестер Јунајтеда срушио се на минхенском аеродрому. Погинула је 21 особа, међу којима и осам првотимаца Манчестер Јунајтеда, укључујући и 22-годишњег Данкана Едвардса, за којег многи стручњаци тврде да је најбољи британски фудбалер икад. Једна од најтежих несрећа у историји светског фудбала заувек је зближила два велика фудбалска клуба.

Извор: crvenazvezdafk.com

Share this post


Link to post

evro-Sezdesete-web.jpg

У наредних 12 сезона Звезда је највеће успехе остварила у Купу сајамских градова, у којем се, баш као педесетих у Купу шампиона, у узастопним сезонама пробијала у полуфинале и четвртфинале.

У сезони 1961/1962 наша екипа је преко Базела, Хајбернијана и Еспањола стигла до двомеча са Барселоном. Ако је неколико година раније Бора Костић био главно Звездино оружје (14 голова у две сезоне КЕШ), сада су напачке дужности биле подељене на Мелића (4), Стипића и Маравића (по 3), а у тријумфу над Еспањолом од 5:0 блистали су двоструки стрелац Шекуларац и појачање из Партизана Милан Галић. У полуфиналу је Барса, коју су предводили Шандор Кочиш и Хосе Антонио Салдуа, била прејака за наш тим, победила је и у Београду (2:0) и на свом терену (4:1).

Освета каталонском клубу уследиће осам месеци касније, у другој рунди истог такмичења. Пре тога Звезда је елиминисала бечки Рапид, а у београдском дуелу са "блауграном" је за осам минута од 0:2 преокренула на 3:2. На стадиону Камп Ноу, 19. децембра 1962, голова није било до 86. минута, када је Луис Кубиља погодио Звездину мрежу. Тада гол у гостима није значио ништа, па је за други јануар заказана мајсторица у Ници. Азурна обала била је срећна за нашу екипу, а пенал Боре Костића био је довољан за победу. У четвртфиналу Звезда је играла са Ромом, а после 0:3 на Олимпику, два гола Малешева нису била довољна.

У преосталих седам наступа у том периоду наш тим остварио је неке високе победе (5:0 против Атлетика из Билбаа, 8:0 против Линфилда из Белфаста), водио интересантне борбе (поражен у мајсторици од Ренџерса, испао на гол у гостима од берлинског Фоверца), али никада није отишао даље од другог кола.

Шездесете су најнеуспешнији период у клупској историји пре распада Југославије, како на домаћем тако и на међународном плану. Проблеми су почели још 1958, када се Звезда није пласирала у европска такмичења, јер Куп победника купова још није био покренут, а Европа није гледала Звезду ни у сезонама 1963/1964 и 1967/1968, после седмог и петог места у домаћој лиги.

Нећемо заборавити ни резултате нашег клуба у Митропа (Средњоевропском) купу. То такмичење је пред Другог светског рата имало реноме на нивоу данашње Лиге шампиона, а после обнављања 1956. године одржало је углед у наредних петнаестак сезона. Звезда је учествовала у прва три издања, најпре стигавши до четвртфинала, па до полуфинала, пре него што је 1958. освојила пехар.

Митропа куп се у то доба играо током лета, у паузи између сезона, а 1958. пред Звездом су пали чехословачка Дукла из Пардубица, Локомотива из Софије и београдски Раднички, пре него што је у финалу два пута побеђена имењакиња, Руда Хвезда из чешког места Хеб. Трофеј је освојен без пораза.

У наредних осам година Звезда је само једном играла у Митропа купу, а ни у прве две сезоне по повратку у такмичење није блистала. Међутим, у сезони 1967/1968 (тада је такмичење већ пребачену у регуларну сезону) трофеј ће опет у Београд, у витрине Маракане. На путу су била два мађарска клуба – Диошђер из Мишколца и Ујпешти Дожа, и два ривала из Словачке – Интер Братислава и у финалу Спартак из Трнаве (у то време освојио пет од шест чехословачких титула). На сва четири гостовања Звезда је доживела минималне поразе, код куће је добила све мечеве укупним резултатом 14:2. После освајања другог трофеја Звезда се повукла из Митропа купа и прилику пружила другима, док је такмичење лагано губило на угледу.

Извор: crvenazvezdafk.com

Share this post


Link to post

Evrozvezda-pb-web.jpg

Седамдесете – рађање европског великана

На самом крају шездесетих на сцену је ступила нова, бриљантна Звездина генерација, сачињена од играча из сопственог подмлатка. Са клупе их је предводио Миљан Миљанић, на терену Драган Џајић. У домаћим такмичењима реалне конкуренције није било (пет трофеја у три године), а 1970. они су коначно сазрели за Европу. На почетку те кампање није све изгледало тако добро. Стари познаник Ујпешт, којег смо победили у Митропа купу, али од кога смо доживели двоструки пораз десет година раније у Купу шампиона, остварио је пред својим навијачима победу од 2:0.

Међутим, блистава црвено-бела сезона почела је 30. септембра у реваншу са Мађарима, у којем је Звезда постигла четири гола. Сјајне партије настављене су у дуелима са румунским Арадом (3:0, 3:1), а у четвртфиналу чекао нас је Карл Цајс из Јене. У Саксонији Звезда је прошла кроз прави пакао у судијској режији – искључени су Џајић и Антонијевић, а голом из измишљеног пенала Карл Цајс је победио 3:2. Реванш на крцатој Маракани ушао је у легенду, а Звезда је збрисала Немце победом 4:0 и изборила се за друго полуфинале у историји. Мечеви са Панатинаикосом ушли су у легенду – 14. априла Новковић, Аћимовић и Јанковић донели су Звезди велику предност, Камарас је смањио, а Остојић поставио коначних 4:1 пред 100.000 људи на Маракани. Реванш у Атини 14 дана касније већ три и по деценије је тема разних теорија. Оно што је извесно је да је Звезда испустила предност, и да су голови Антонијадиса (2) и Камараса одвели ПАО у лондонско финале, где ће изгубити од Ајакса. За Звезду су у оба меча играли Дујковић, Ђорић, Кленковски, Новковић, Богићевић, Павловић, Јанковић, Караси, Филиповић, Аћимовић и Остојић. Џајић и Антонијевић и даље су служили четири меча суспензије из меча у Јени. Неуспех није деморалисао наше фудбалере, који су у наредне три сезоне стизали до трећег кола, обезбедивши два пута пролеће. На путу они су остварили двоструке победе над Валенсијом (1972) и пољским шампионом Сталом из Мјелеца (1973), који је дао основу за трећепласирану репрезентацију на Светском првенству следећег лета.

Ипак, највећи успех Звезда је остварила у дуелима са Ливерпулом. Била је то последња сезона на клупи великог Била Шенклија (творца једне од најчувенијих изјава у историји спорта: "Фудбал није питање живота и смрти. Фудбал је много важнији од тога"), који је тог пролећа тиму донео титулу и Куп УЕФА и желео је да се опрости насловом шампиона Европе. На Маракани Звезда је 23. октобра 1973. победила 2:1, а 14 дана касније Лазаревић и Јанковић су се побринули да и на Енфилду буде остварен исти резултат. Испоставиће се да је то једини пораз Ливерпула пред својим навијачима у Купу шампиона у целом двадесетом веку! У сезони 1974/1975 дошло је време за ново полуфинале, овог пута у Купу победника купова. У прве две рунде звезда је прошла поред солунског ПАОК-а и луксембуршког Авенира, а у четвртфиналу пред нашим играчима био је велики Реал Мадрид. Шестог марта 1975. Звезду је на стадиону Бернабеу дочекао Миљан Миљанић, сада као тренер Реала, као и 125 хиљада домаћих навијача, најбројнија публика коју је наш клуб икад видео. Домаћин је победио 2:0, али то није било довољно у дуелу са Звездом. Тринаест дана касније сто хиљада људи прославило је величанствену победу, остварену головима Џајића и голмана Оље Петровића из пенала. У продужецима голова није било, а са беле тачке наш тим победио је 6:5, последњи гол дао је Јанковић, а Петровић је одбранио пенал Сантиљани.

Следећег месеца у Будимпешти Звезда је поражена од Ференцвароша 2:1, а реванш је ушао у легенду као утакмица са највећом посетом на Маракани. Продатио је 96.070 карата, а процењује се да је на трибинама било и свих 110 хиљада људи, дупло више од данашњег капацитета нашег стадиона. Сви они кући су отишли разочарани, јер је Хеђшијев гол из пенала у 83. минуту донео коначних 2:2 и пласман Ференцвароша у финале.

Извор: crvenazvezdafk.com

Share this post


Link to post

Borusija-web.jpg

Прво европско финале

Још једном је почетак био тежак – у Берлину Звезда је од Динама примила три гола за пола сата, брзо узвратила два пута, али је у финишу поклекла и поражена 5:2 голом Брилета у 89. минуту. Лекција је научена, а финиш ће до краја такмичења бити Звездино време. У реваншу су Немци брзо повели и чували предност до 58. минута. Тада је почео преокрет заокружен поготком Шестића за 4:1 у 90. минуту.

Против Спортинга из Хихона Звезда је победила на страни и играла нерешено код куће, а оба гола постигла је у последњих десет минута меча. Трећи ривал био је лондонски Арсенал, који је елиминисан такође резултатима 1:0 и 1:1, а одлучио је гол Савића на Хајберију, три минута пре краја, после једне од најлепших акција у историји клуба.

И први пролећни ривал био је из Енглеске – Вест Бромвич Албион – а промена није било ни у резултатима: рутинских 1:0 и 1:1, Савић у Београду (из слободног ударца) и Шестић у предграђу Бирмингема (лобом) погађали су у последњих пет минута.

Полуфинале води Звезду још једном у Берлин, на другу страну зида, где је чека Херта. Први меч код куће Звезда добија са уобичајених 1:0 (пети гол Дулета Савића у такмичењу), а у Берлину домаћин већ у 18. минуту води 2:0. Ипак, Милош Шестић се побринуо да елиминише и другу берлинску екипу и обезбеди Звезди место у финалу.

А тамо је нашу екипу чекала Борусија из Менхенгладбаха, најтрофејнији немачки тим током 70-их (пет титула), који је од 1973. до 1980. играо пет европских финала. На Маракани је деветог маја Шестић наставио да терорише Немце, али је Јуришићев аутогол дао ривалу психолошку предност пред реванш. Узвратна утакмица играла се у Диселдорфу, где је Италијан Микелоти поклонио Немцима пенал, а Данац Симонсен пресудио Звезди.

Црвено-бели дрес у финалним мечевима носили су Стојановић, Јовановић, Јовин, Муслин (Крмпотић), Милетовић, Јуришић, Петровић, Благојевић, Савић, Шестић (Миловановић), Милосављевић, а са клупе их је предвиодио Бранко Станковић.

Извор: crvenazvezdafk.com

Share this post


Link to post

Осамдесете – поуке и припрема

Evrozvezda-pob-web.jpg

У следеће четири сезоне Звезда је играла у сва три купа и испадала од великана европског фудбала – Бајерна, Интера, Андерлехта и Барселоне. На путу ка тим утакмицама наши играчи играли су два пута по снегу Норвешке, а једном на малтешкој шљаци (јер Хибернијанс није желео да плати за једини травнати терен у земљи).

Трећа рунда Купа УЕФА у сезони 1979/80 донела је велику тугу за Звездине навијаче, који су већ помислили да је велики успех у рукама. Бајерн је у Минхену победио 2:0, али је на Маракани после 60 минута Звезда водила 3:0 (Савић, Петровић, Репчић). Тада се наши фудбалери повлаче и примају два гола за неуспех који ће бити освећен 12 година касније.

Следеће сезоне Звезда је стигла до четвртфинала Купа шампиона, а још један гол Сребренка Репчића дао је нашем тиму одличних 1:1 са Интером на Сан Сиру. У реваншу једини гол постигли су Италијани (Мураро) па је Звезда остала без трећег полуфинала у историји.

Нову прилику наш тим је имао већ следеће године, када је у четвртфиналу ривал био Андерлехт. Белгијанци, предвођени Томиславом Ивићем, славили су у оба меча резултатом 2:1, пре него што су испали од каснијег победника Астон Виле.

Исте јесени на Маракану је стигао најбољи фудбалер на свету у последњој четвртини двадесетог века. Звезда је од Барселоне примила четири гола, а никада ниједан противнички играч није добио овације као Дијего Армандо Марадона после спектакуларног лоба.

Уследиле су две слабе сезоне, обележене испадањем у првим колима. Најпре је од Звезде оба пута боља била Хелас Верона, предвођена Фаном и Елкјером, а затим је Јањанинов шоу у финишу меча са Бенфиком (хет-трик за преокрет од 0:2 у 3:2) био недовољан, јер су у Лисабону примљена два гола у последњих четврт сата.

На средини осамдесетих Звезда је два пута испадала од мадридских тимова, оба пута у првом пролећном колу. Константност нашег клуба на континенталној сцени најбоље потврђује податак да је у девет сезона од 1978. до 1987. чак пет пута успела да презими у Европи.

Наступ у Купу победника купова 1985/1986 обележио је "случај Зјајо", који је утицао на петонедељно одлагање реванша друге рунде са Лингбијем. УЕФА је пресудила у корист Звезде, па је наш тим играо са Атлетиком. После 0:2 у Мадриду (истим резултатом "Јорганџије" су нас победиле и 12 година раније, у четвртфиналу КЕШ) наша екипа је изборила само 1:1, а црвени картон за Милка Ђуровског због ироничног аплауза Србији био је увод у велике промене у играчком кадру.

Годину дана касније Звездин 42. рођендан увеличала је посета најтрофејнијег клуба у историји. По изузетно хладном времену Звезда је блистала и до полувремена водила 3:0. Реал је на крају успео да дође до 4:2 (уз један погођен и један промашен пенал), довољно да у реваншу тријумфом 2:0 освети пораз из 1975. године. Пре тога наш стадион био је сведок још једне освете за седамдесете, када је у првом колу прегажен Панатинаикос 3:0, уз незаборавни гол Мусемића.

Извор: crvenazvezdafk.com

Share this post


Link to post

Osamdesete-kraj-web.jpg

Нова управа већ је спремила петогодишњи план са идејом да наш клуб освоји титулу првака Европе, али у прве три сезоне Звезда није стигла ни до пролећа. Почело је лаганом победом над Тракијом и дебаклом у Брижу, а већ у јесен 1988. Маракана је дочекала нови суперспектакл са неочекиваном репризом.

У другом колу Купа шампиона Звезда је извукла европски Дреам теам тог доба – АЦ Милан. Берлусконијева екипа предвођена холандском тројком Гулит-ван Бастен-Рајкард била је апсолутни фаворит, али је на Сан Сиру Звезда други пут у истој деценији дошла до 1:1. Херој дана био је Драган Стојковић, чији је соло-гол један од најлепших у клупској историји, а одговор Вирдиса стигао је минут касније.

Реванш на Маракани трајао је пуна 24 сата. Деветог новембра Савићевић је донео предност Звезди, али је због магле меч прекинут у 61. минуту. Следећег дана меч је поновљен, ван Бастен и Стојковић дали су голове, па су уследили продужеци и пенали. Са беле тачке погодили су Стојковић и Просинечки, а Савићевићу и Мркели одбранио је Гали. За Миланисте прецизна су била сва четири извођача: Барези, ван Бастен, Евани и Рајкард. "Росонери" ће и те и следеће сезоне бити незаустављиви у Европи, а после њих на ред ће доћи Звезда.

Ипак, до тада требало је одиграти Куп УЕФА 1989/1990, а такмичење је као и десет година раније отворено тријумфом над Галатасарајем. Уследила је дупла победа над Жалгирисом, да би 22. новембра два гола Дејана Савићевића донела Звезди велику предност над Келном. Четрнаест дана касније Звезда је рутински контролисала игру сат времена, затим је Фалко Гец успео да врати свој тим у игру са два поготка, Просинечки промашује стопостотну шансу у 90. минуту, а у следећем минуту Франк Орденевиц шаље "Јарчеве" у четвртфинале. Нову прилику Звезда ће добити следеће јесени, али ће тог пута умети да је искористи.

После освојене титуле у Барију Звезда је морала да трофеј брани ван своје земље, због рата у бившој Југославији. УЕФА је те године променила формат и уместо купа покренула Лигу шампиона, у којој је учествовало осам најбољих на континенту. На путу до групе Звезда је у Сегедину и на страни победила Портадаун и Аполон Лимасол, а за противнике у групи добила је Сампдорију, Андерлехт и Панатинаикос.

Почело је поразом 0:2 на Марасију, првим после 17 мечева (пета најдужа серија без пораза у елитном европском такмичењу), после чега је Андерлехт побеђен у Будимпешти, а Панатинаикос на пролеће и у Атини и у Софији. Кључни меч Звезда је играла са Сампдоријом, када је испустила 1:0 и доживела пораз 1:3, чиме је италијански клуб обезбедио место у лондонском финалу. Крај једне ере, у којој је Звезда у 22 године 11 пута дочекала пролеће у Европи и везала 24 сезоне у једном од евро-купова, догодио се у Бриселу, где смо поражени 3:2 у мечу без такмичарског значаја.

Крајем маја Уједињнене нације су увеле санкције нашој земљи, чиме је на три године српски и црногорски фудбал протеран са међународне сцене. Када се врати у Европу Звезда неће бити третирана како заслужује.

Извор: crvenazvezdafk.com

Share this post


Link to post

evro-Povratak-web.jpg

Повратак у Европу

Током сезоне 1994/1995 УЕФА и ФИФА примили су наше фудбалере натраг, али док је репрезентација наставила тамо где је стала у пролеће 1992. године, клубовима су обрисани сви резултати и третирани су као почетници у европској конкуренцији. Тако је Звезда, шампион Европе из 1991, учесник групе 1992. и осмине финала 1990. године (све те три сезоне су се рачунале при одређивању носилаца у лето 1995. године) постављена на дно листе и уместо места у Лиги шампиона (као шампион СРЈ за 1995. годину) премештена у Куп УЕФА. Та одлука имаће дугорочно катастрофалне последице по наш тим – уместо да ужива у плодовима сопственог дугогодишњег рада и преко лакших ривала долази до групне фазе Лиге шампиона, он ће већ на старту добијати најтеже ривале, а такмичење ће почињати већ у јулу.

Први меч по повратку Звезда је одиграла 8. августа 1995. са швајцарским Ксамаксом. Шездесет хиљада људи дошло је да поздрави нову генерацију која је упркос свим проблемима имала велике амбиције, али је после низа промашаја казна стигла у 87. минуту у виду Витловог гола. У реваншу погодака није било, па се сезона за Звезду завршила у августу, што се није догодило никад пре и никад касније.

Ако је прва европска сезона донела шок, друга доноси обећање. Уместо Љупка на клупи је био Владимир Петровић, а предводници нове генерације били су тинејџери Дејан Станковић и Перица Огњеновић. Звезда је кроз два ремија избацила Хартс, а после минималног пораза у Кајзерслаутерну уследило је блиставо вече окончано са три гола за наш тим у продужетку. Награда за победу од 4:0 била је дуел са Барселоном, четврти пут у историји. Барса је те године била најјачи тим изван Лиге шампиона, што је потврдила освајањем Купа купова. Ипак, Звезда се није предала, водила је у обе утакмице (завршене 1:3 и 1:1), а атмосфера на Маракани последњег дана октобра 1996. била је вероватно најбоља у последњих 15 година, украшена предивном кореографијом са панорамом Београда на западној трибини.

Следеће сезоне Звезда се мучила са Хелсинкијем и Екереном и на крају заглавила у блату жестоког пљуска који је почео паралелно са утакмицом. Слично неуспешно Звезда је у Европи играла два лета касније, када је тешко прошла Нефчи из Бакуа, а затим испала од Монпељеа.

Између те две сезоне виђен је сасвим пристојан низ у Купу УЕФА, где је мрежа нејаког Колхетија из Грузије напуњена са 11 лопти, пре него што су елиминисани респектабилни ривали Ротор Волгоград и Мец, а непрелазна препрека за Звезду био је Лионски Олимпик, који је искористио двоструке стандарде УЕФА и изнудио да уместо у Београду гостује у Букурешту.

Извор: crvenazvezdafk.com

Share this post


Link to post

evro-XXI-vek-web.jpg

Нови век и нови успеси

После пет година Звезда је 2000. освојила титулу и изборила се за први наступ у реформисаним квалификацијама за Лигу шампиона, у којима је после победа над КИ Клаксвиком и Торпедом из Кутаисија играла са кијевским Динамом. Испоставиће се да је то била најбоља прилика у првих пет покушаја да се домогнемо елитног такмичења – у Кијеву је било 0:0, у Београду је Звезда водила 11 минута, али је гол у гостима Валентина Бјалкевича пресудио. Звезда се преселила у Куп УЕФА, где је са успехом надиграла Лестер Сити (иако је реванш игран у Бечу), а затим се добро носила са Селтом, док се није испоставило да су процедуралном грешком у састав убачена два играча који немају право наступа у Вигу.

Уследио је нови покушај у Лиги шампиона, победа над Омонијом, па 0:0 и 0:3 са Бајером из Леверкузена, каснијим финалистом. У Купу УЕФА Звезда је доживела тежак неуспех, јер је у првом колу испала од нејаке екипе ЦСКА Кијев.

Следе поново две сезоне у Купу УЕФА, прва гостовања у Казахстану и Молдавији, победе над Кјевом и Оденсеом, а затим неуспеси у дуелима са њиховим суседима Лациом и Росенборгом. Против Норвежана Звезда је имала сјајну прилику да дочека пролеће – играча више у Трондхајму и меч завршен без голова, али је у Београду једини погодак постигао Братбак.

Нова титула 2004. године и сјајан припремни период подмлађене екипе донели су велике амбиције, а две београдске победе над Јанг Бојсом и ПСВ-ом само су их појачале. Дан пред реванш у Ајндховену повредио се Никола Жигић и Звезда се суочила са озбиљним проблемом. Неискусна екипа лоше је реаговала, ПСВ је реванш добио резултатом 5:0 (најубедљивији пораз у европској историји клуба), што ће оставити дубок траг на целу генерацију. Још увек у шоку наша екипа поражена је у Санкт Петербургу од Зенита 4:0 и опростила се и од Купа УЕФА, а са клупе је и трећи пут отишао Љупко Петровић.

У нови формат Купа УЕФА Звезда је успешно крочила 2005. године – у квалификацијама је декласиран хрватски Интер, у првом колу голом у гостима побеђена Брага, па је Звезда добила групу са Базелом, Трумсеом, Ромом и Стразбуром. Против Швајцараца Звезда је играла без публике, али је повела, играла добро и – изгубила голом три минута пре краја. У Норвешкој очекивала се победа, али је доживљен убедљив пораз. Када је изгледало да наде у пролазак нема наша екипа је убедљиво победила Рому уз бриљантан наступ Николе Жигића, па је у последњем колу победа у Стразбуру гарантовала европско пролеће. У Алзасу је утакмица почела одлично, Звезда је у последњих 10 минута ушла са предношћу од 2:0, али су две велике грешке одбране омогућиле тинејџеру Гамеру да се прослави и десет секунди пре краја меча нанесе тежак ударац нашем клубу.

Извор: crvenazvezdafk.com

Share this post


Link to post

Слушај ову причу.. :)

У широј јавности се мало зна да је Иво Андрић, наш прослављени писац и добитник Нобелове награде за књижевност волео да посматра кошарку. Он је често, шетајући Калемегданом, знао да заузме место на трибини Звездиног кошаркашког стадиона и помно прати младиће и девојке у ''црвено-белим'' мајицама, како играју. Уосталом, да је Андрића кошарка дубље привлачила, говоре и његова два записа о овој игри у његовој књизи ''знакови поред пута''.

Андрић је био (регистовани) члан - пријатељ Црвене Звезде са чланском картом број 41. Једно време је био међу најредовнијим посетиоцима утакмица Звездиних девојака - кошаркашица. Клупско руководство, желећи да покаже бар симболичну пажњу према великом писцу, решило је да му улазнице шаље на адресу стана. Андрић се захвалио и - одбио ту услугу. Као и други чекао је у реду пред шалтером да би купио карту и ушао у гледалиште.

Кад је добио Нобелову награду Иво Андрић се сетио свог омиљеног спорта и за Кошаркашки клуб Звезде издвојио позамашну своту новца. Треба ли уопште рећи колико је Црвена Звезда била и остала поносна што је Иво Андрић био њен члан - пријатељ.

Одломак из Монографије Црвене Звезде из 1985. године

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...