Sign in to follow this  
doktor

"BUKOVACKA BUNA"

Recommended Posts

Nakon kandijsko morejskih ratova Venecija je pretvarala ratno popriste u poljoprivredni kraj. Svojim podanicima u Dalmaciji je dodelila zemlju koju su oni sami osvojili od Turaka za vreme morejskog rata, a zatim od njih zatrazila da placaju desetinu za sve njihove proizvode kao i porez na mlinove. Ovo je bila apsolutna novina, jer se ranije desetina placala samo za zito, i to u naturi.

Da bi postigla da joj podanici ispunjavaju sve ove obaveze, koje im je nametnula mletacka vlada je prvo pokusala da ratnike razoruza, a zatim ih privikne da zive od obradjivanja zemlje a ne od ratnog plena. Ovakvoj politici, medjutim, dalmatinski Srbi su dali otpor, jer nisu zeleli da odloze oruzje i svoj opstanak vezu iskljucivo za zemljoradnju i stocarstvo.

Posto su primeri iz ranijih vremena ukazivali da su pokatoliceni Srbi mirniji i odaniji podanici, Venecija je, uporedo sa uvodjenjem novih mera za unapredjenje poljoprivrede u Dalmaciji, radila na njihovom prevodjenju u rimokatolicku veru. To svakako i zbog toga da bi ih odvojila od uticaja srpske patrijarsije, koja je cuvala i negovala svest o jedinstvu srpskog naroda.

Uticaj srpskog patrijarha na pravoslavne Srbe naseljene na teritoriji Mletacke Republike je bio do te mere naglasen da su se oni, ponekad i oruzjem, odupirali onim vladinim odlukama koje su bile uperene protiv njihove crkve.

Oslanjajuci se na odanost kotarskih uskoka, a posebno njihovih serdara Jankovica, patrijarh Arsenije Carnojevic je onemogucijo mletacku vladu da zadrzi u Dalmaciji unijatskog episkopa Nikodima Busovica.

Nailazeci i na takve otpore, Venecija je i onda "kada se razilazila s papama", radila na tome da svoje pravoslavne podanike pokatolici. Medjutim, kada su pritisci bili silniji, otpori su bivali burniji. Na nepravde socijalne prirode i na napade na njihovu veru i narodnost dalmatinski Srbi su odgovarali bunama i pokretima.

Do takvog jednog pokreta doslo je u Bukovici i Ravnim Kotarima 1704. god.

Njegove korijene generalni providur Marin Zane trazi jos u 1701. godini kada je bosanski pasa Alil zahtevao od predstavnika mletackih vlasti u Dalmaciji da mu se nadoknadi steta koju su mu nanjeli mletacki podanici, napasajuci svoja stada na Turskoj teritoriji. Providur je tada poslao pukovnika Franju Posedarca da o raznim vaznim pitanjima razgovara sa Alil-Pasom i da mu, na racun odstete, preda 1000 cekina. Ovu sumu Posedarac kasnije naplatio od mletackih podanika.

1703 dosao je alajbeg Mustafa na Mletacko Tursku granicu u Dalmaciji, javljajuci da zeli da istrebi lopove i razbojnike. Tada je na granicu stigao i mletacki pukovnik Antonijo Kanageti, ne samo i da bi on ucestvovao u javnom istrebljenju lopova, vec da bi dokucio alajbegove namere i pratio njegova kretanja. Kanageti je saznao da ce alajbeg zapleniti sva stada koja mletacki podanici napasaju na turskoj teritoriji. Da bi ga odvratio od te namere platio mu je 200 cekina. Alajbeg je zadovoljan napustio granicu, ne uznemirivsi mletacke podanike. Kanageti je, zatim, poslao serdara Gvozdena Ivandasovica da od Bukovcana nadoknadi 200 cekina sto je platio alajbegu Mustafi. Serdar se vratio neobavljena posla, jer je u Bukovici naisao na otpor. Posto je tih dana zapoivednik Obrovca zatvorijo dvojicu Bukovcana, njihov otpor je bio sve otvoreniji.

Srbi iz Zegara, predvodjeni njihovim staresinom Ilijom Nanicem, dosli su u Obrovac i trazili da se dvojica njihovih sunarodnika puste na slobodu. Tada su oterali i stoku koja je bila oduzeta od naroda na racun onih 200 cekina placenih alajbegu Mustafi. Staresine Bukovice su sazvale njihov zbor primamivsi i druge staresine sa zadarske teritorije. Do ovog zbora je doslo najvise zaslugom svestenika Petra Jagodica, zvanog Kuridza, koji je bio glavni pokretac i predvodnik. Uz njega su se isticali i Ilija Nanic iz Zegara, Radovan Korda iz Djevrsaka, Cvjetan Cvjetinanic iz Parcica, Radovan Radosava iz Veljana, Novak Vujanic iz Ervenika, Matija Miljanic iz Kruseva i Matija Zabetic iz Biograda. Na zboru je sastavljeno pismo sa zahtevima i odatle upuceno generalnom providuru. Zahtevano je da se desetina neplaca u novcu, vec u naturi, i to samo za zitarice. Trazeno je da se ukine placanje desetine za vino, seno i mlinove. Od providura su dobili upozoravajuce pismo da ce biti kaznjeni ukolko se ne "poprave".

Ponovo je sazvan zbor i Petar Jagodic je poslao pismo i poruke staresinama i narodu Skradina, Drnisa, Knina i Sibenika, preteci da ce im u slucaju da se sa njima ne ujedine, zapaliti kuce i oterati stoku.

Zakupcima iz Vrbnika i dvojici njegovih drugova su pobunjenici opljackali kuce i stoku. Ustanicima je poruceno da se uzdrze od nasilja i pokore drzavnoj vlasti. Kao odgovor ustanici su dosli u velikom broju pred Zadar.

nastavice se........

Share this post


Link to post

Plaseci se da ustanici ne udju u Zadar, pozvani predstavnici mletackih vlasti smerno su dosli da saslusaju njihove zahteve. U ime ustanika, docekalo ih je sedamdeset staresina sela. “Nanic i Zabetic su pretecim glasom iznosili zaheve. Iznoseci ih tacku po tacku, podizali su ruke i, pretnjama trazili od mase saglasnost”. Zapretili su da ce ako im se ne udovolji zahtevima, preci pod vlast drugih vladara”. Providur Zane je kasnije saznao da su oni tada bili u pregovorima sa austrijskim komandantima u Lici.

Pukovnik Posedarac je predlozio da staresine izaberu izmedju sebe trojicu predstavnika i po njima posalju zahtev generalnom providuru u Splitu. oni su to odbili i zatrazili da mu serdari odnesu “zahteve koje je sastavio i napisao pomenuti svestenik Kuridza”.

Proucivsi zahteve ustanika, providur je njihov postupak okarakterisao kao zlocin i porucio imda za to zasluzuju kaznu. Kako su serdari preneli staresinama sela providurov odgovor, “Kuridza je planuo i zapretio”. Providur je u pretecem tonu, upucen nov zahtev. Medjutim u tom prepisivanju providur je dobijao u vremenu. Za njega je bilo najvaznije sto pobunjenici nisu bise bili na okupu. uputivsi konjicu u Skradin, da bude u pripravnosti i spreci nova masovna okupljanja, on je lepim recima pozvao staresine sela da dodju u poslusnost. Na njegov poziv odazvalo se njih 12. Posle ovoga usledilo je slamanje otpora kod svakog ponaosob. mnogi su priklonuli glavom pred merama koje su preduzele drzavne vlasti, dok su vidjeniji ustanici pobegli “u Liku, u carevu drzavu, gde su oduvek imali zive veze”. Providur ih je pozvao posebnom proklamacijom od 15. oktobra 1704. da se vrate u Dalmaciju.

Posto je letina ubrana, a nadolazili hladniji dani, drzavne vlasti su sve lakse dovodile u poslusnost jos nepokorene ustanike, jer su u zimskom periodu tesko mogli doci do hrane, a sume im nisu mogle dati sigurno utociste kao u prolece, kada su, naoruzani, dosli pred kapije Zadra. kada je stavljena pod kontrolu cela pobunjena teritorija, Bukovica i Ravni kotari, generalni providur Marin Zane je u decembru 1704. izdao terminaciju, kojom se drzavnim izdajnicima proglasavaju Petar Jagodic-Kuridza, Ilija Nanic i Matija Zabetic. Njihova glava je ucenjena na 1000 lira ko ih uhvati ili ubije u inostranstvu, a na 600 lira ko ih uhvati ili ubije na mletackoj teritoriji. Ukoliko se uhvate zivi terminacijom je naredjeno, da se obese na javnom mestu, a njihova tela ostave da vise na vesalima ispred Zadra da ih narod gleda. Prema pomenutoj terminaciji, sva njihova imanja se konfiskuju, a kuce, ukoliko vec nisu zapaljene i razrusene, morale su, bez odlaganja, biti sa zemljom sravnjene. Pozvani su i osudjeni Petar Jagodic, Ilija Nanic i Matija Zabetic da se iskrve izmedju sebe, onaj koji bi doneo glavu svoga druga bio bi bez ikakvih drugih uslova, oslobodjen svake krivice.

Odgovarajuci na ovu cinicnu poruku, Petar Jagodic se predao mletackim vlastima i umesto glave svojih drugova, Ilije Nanica i Matije Zabetica ponudio da sam na vesalima svedoci o nemoci poduhvata koji je ucinjen, pre svih, njegovim pregnucima. ponudivsi svoju glavu, Jagodic je prezreo izdajstvo kao necastan i ponizavajuci cin.

Share this post


Link to post

Pred ovakvim postupkom mletacke vlasti su se trgle. Plaseci se verovatno, i novih nemira kada narod vidi na vesalima odvaznog ustanika, stavljena je van snage pomenuta terminacija. Protiv Petra Jagodica pokrenut je sudski proces, koji je trajao gotovo dve godine. Smatrajuci da je slucaj do kraja ispitan, a i vreme sazrelo za donosenje odluke, Vrhovni sud u Veneciji, je 9. jula 1706. izrekao presudu, kojom se Petar Jagodic, zvani Kuridza, srpski pravoslavni svestenik iz sela Bilisana, osudjuje na 40 godina zatvora “u mraku”. Kaznu je izdrzavao u Veneciji u najstrozem zatvoru u koji su dospevali ozloglaseni drzavni prestupnici. Tamnovao je u zasebnoj celiji, cija povrsina nije izznosila ni deset kvadratnih metara, a zidovi su bili prepuni memle. Osim daske na kojoj je spavao drugog namestaja u celiji nije imao. Oskudevao je u hrani i odeci, a novac nije imao niti ga je mogao dobiti. Dnevna svetlost do njegove celije nije dopirala. u izuzetnim prilikama, a i to posle gotovo trideset godina tamnovanja, dozvoljeno mu je da, pri svetlosti fenjera, napise poneko pismo, ali i tada pod strogom kontrolom. Na osnovu jednog takvog pisma koje je napisao svome rodjaku Mihailu Jagodicu parohu u Bilisanima moze da se zakljuci da mu je do tada bila zabranjena svaka veza sa najblizom rodbinom. osvojoj kceri-jedinici magdaleni koja je sama zivela u Bilisanima nije znao nista, a o smrti rodjenog brata bio je kasnije obavesten.

Petar Jagodic je bez ijednog dana pomilovanja pod izuzetno teskim zatvorenickim uslovima izdrzao 40 godina tamnovanja. Kada je 9. jula 1746 izveden iz zatvorenicke celije i posle 40 godina prvi put ugledao svetlost dana, izgubio je vid. Medjutim ni obnevidelom i iznemoglom starcu nije bilo dozvoljeno da se vrati u svoje rodno selo Bilisane. Ostao je u Zadru pod neposrednom kontrolom drzavnih vlasti sve do njegove smrti 9. aprila 1749. godine.

Ovakva strogost mletackih vlasti prema Petru jagodicu postaje razumljiva kada se zna da je njegov pokret 1704. godine tadasnji generalni providur u Dalmaciji Marin Zane okarakterisao kao “revoluciju Morlaka zadarskog kraja”. Dolazak pred Zadar nekoliko hiljada naoruzanih ljudi, predvodjenih Petrom Jagodicem i drugim vidjenijim Srbima znacilo je protest ratnika koji je u ratu rodjen, u ratu rastao i sazrevao, pa nije bio u stanju da bez vecih potresa odlozi oruzje. Odvajanje ratnika od oruzja znacilo je u stvari njegovu degradaciju i nesigurnost.

Buduci da je “revolucija morlaka zadarskog kraja” bila slomljena mletacke vlasti su poostrile svoje drzanje prema Srbima u Dalmaciji. Providur Marin Zane je “zbog cistote svete vere i zbog drzavnih interesa zabranio da u Dalmaciju dolaze episkopi i izaslanici srpskog patrijarha.

Godine 1708. generalni providur Djustin da Riva konstatovao je da su cetiri godine posle izbijanja nemira, svi podanici poslusni i da prema drzavnim propisima placaju desetinu i druge dazbine. Medjutim njemu je smetalo sto nisu katolici, pa je ioste godine izdao terminaciju kojom se zabranjuje srpskom svestenstvu da vrsi svoju duznost bez prethodnog odobrenja drzavnih vlasti a da bi vlasti dale odobrenje, svestenici su morali da odaju poslusnost rimokatolickim biskupima.

Prilikom pisanja pomenute terminacije providuru je davao savete makarski biskup Nikola Bjankovic. Koristeci svoju privilegovani polozaj kod drzavnih vlasti, biskup Bjankovic je zabranio episkopu Savatiju Ljubibraticu da obavi kanonsku posetu pravoslavnim Srbima u Dalmaciji. Episkop Savatije je morao da se vrati iz Splita u svoju rezidenciju u Novi, odakle je uporno trazio ‘da poseti one Srbe koji su privedeni Bogu i odaju poslusnost Svetoj Rimskoj Stolici, nameravajuci da ih vrati njihovoj staroj veri”.

Share this post


Link to post

Savatije Ljubibratic je pre dolaska na mletacku teritoriu, bio episkop hercegovacki. ucestvovao je u mnogim borbama protiv Turaka za vreme morejskog rata. Izvori posebno pominju njegovo vojevanje pod kninom. On je sam za sebe napisao da je bio “na svaku vojsku”.

Plaseci se hercegovackog pase Huseina Murvetovica koji je njega i kaludjere njegove rezidencije manastira Tvrdosa kraj Trebinja smatrao potstrekacima hercegovackih plemena na borbu protiv turaka, episkop Savatije je resio da se preseli u Novi. o njegovom doseljavanju na mletacku teritoriju Gerasim Petranovic pise: “Kada godine 1693. Mlecani pod vodjom Ivanom Kornarom podjose da biju Trebinje u Ercegovini, dodjose u manastir Tvrdos, gdje se episkop trebinjski Savatij rodom iz pive sa mnogim kaludjerima nalazio. Videci vladika veliku opasnost, a i naredbu Kornora dobjeze u krilo Mljetacke Republike, i dovede sa sobom osim kaludjera premnoge hristijanske familije, koje se po srezu kastelnovskom nastanise, on pak sa kaludjerima smjesti se u starinsku zapustenu tursku kucu, koja se i danas zove Cardak, blizu m. Savine, i na molitvu isli bi u sadasnju malu manastirsku crkvu”.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this