Sign in to follow this  
Ljiljana Lika

Re: Sve je bolno u ovoj priči -Milajlo Šimšić

Recommended Posts

Dragi Krajišnici, pročitajte i hajde da se i ovdje pokrenemo da još jednu nepravdu ispravimo!

Pridružimo se braći i sestrama koji su već učinili puno da se ne zaborave pravi junaci našega doba i da se njihovim bolnim životnim pričama ne manipuliše!

S Mikajlom ćemo ovih dana stupiti u kontakt!

TUŽNA SUDBINA JUNAKA OVEKOVEČENOG U FILMU "LEPA SELA LEPO GORE"

zp080520_1_1.jpg

Teško da na Balkanu još ima sveta koji bar jednom nije video film "Lepa sela lepo gore", koji mnogi najviše pamte po stravičnim scenama stradanja grupe srpskih vojnika u jednom tunelu, a koje su snimljene po istinitom događaju u tunelu Brodar, na ušću Lima u Drinu kod Višegrada u septembru 1992. godine. Samo što je, kako danas tvrdi Mikajlo Šimšić (36), jedan od preživelih, u tunelu Brodar bilo u stvarnosti sto puta gore nego na filmu.

Tada dvadesetogodišnji Mikajlo Šimšić je nekim čudom, ili zahvaljujući "ludačkoj" hrabrosti preživeo devet dana pakla u tunelu "Brodar". Četvorica njegovih hrabrih drugova nisu.

Mikajlo je iz tunela izašao sa 25 gelera u telu, malo prezdravio i ponovo se vratio na ratište na kome je ostao sve do poslednjeg ratnog dana. Svaki vojnički predah koristio je da prvo ode do "Brodara", zapali sveću svojim drugovima Novaku, Vladanu, Stevi i Milovanu, a tek onda krene kući peške, daleko gore u brda sela Staniševac iznad manastira Dobrun.

Vladanova smrt

- Bio je sedmi dan kad se ubio Novak. Četiri dana je gledao kako mu noge vise na kostima, kako ih hvata gangrena. Goreo je, buncao, a onda je uzeo bombu... Nije hteo da je aktivira. Reče: Dajte mi pištolj da se ubijem, bojim se povrediću bombom nekoga od vas. Onda je meni dao sat, a skinuo je i prsten i lančić i zamolio me da dam njegovoj sestri... Kad su zapucali muslimani, okinuo je i Vladan u čelo.

Dole, u Dobrunu, pravoslavni sveštenici i vernici su ga ispraćali rečima: "Većeg junaka nema nigde do Romanije", a gore, u jednom malom kućerku sačekivali su ga otac, majka i sestra, vidali mu rane i savetovali da ostavi pušku i nađe neku ženu:

- A ko će braniti državu? - pitao je Mikajlo i uvek se vraćao na položaj.

Zbog svega pomalo, kad sam onomad odlučio da potražim Mikajla Šimšića (36), prvo sam pomislio da je posle rata stigao do Banjaluke i nekog lepog poslića i stančića, da ne propušta niti jedan prijem za borce, da ima tri klinca koji su odavno "prozujali" i da vozi nekoga starijeg "golfića", recimo "četvorku". Ili je, pade mi na pamet, možda negde u Višegradu, možda je predsednik nekakvog boračkog udruženja i sedi u trećoj ili četvrtoj kancelariji do predsednika opštine. Posumnjah i da se skrasio negde u Srbiji, da ima dobru invalidsku penziju i dve malo skuplje konobarice u nekom lokalu na Ibarskoj.

Ali, kad sam pitao neke ljude u Dobrunu - dokle li je stigao onaj momak sa Staniševca iznad manastira što je preživeo "Brodar" i što je heroj nad herojima, dobio sam tri odgovora zbog kojih mi se od nekakve muke zavrtelo u glavi i zbog kojih ovaj zapis teče kako teče:

- Mikajlo Šimšić? Nema, bolan, ni većeg junaka ni veće naše tuge, srpske!...

- Mikajlo? Eno ga, neđe u Srbiji, radi kod nekog gazde, radi da zaradi parče leba i kutiju cigara! De, jarane, napiši kako se u ratu fukara obogatila, a dobri momci stradali!

- Mikajlo? Umro mu otac u mukama, majka mu se muči ko crv, a on, boljeg čoeka na svetu nema, ali ni posla, ni žene, ni života!... Da mi je neko ovo prič'o...

Telo puno gelera

- Imam mnogo gelera u telu. Često me bole leđa i noge. Plašim zanemoći ću, pa šta ću onda. Trebalo bi ovo možda i da izvadim, ali ko će ići u bolnicu, treba i para i svega. Moj prijatelju, nema 'vako nigde! - reče Mikajlo.

I četvrti odgovor bio je važan:

- Čini mi se da sam video Mikajla kako je juče otišao kući. Možda je i danas gore. Samo, on nema mobilni telefon, a u kući mu ne radi telefon. Moraćete do njega!

Krenuh starim izlokanim putem iznad manastira, pa sedam kilometara u brda. Stigoh autom do trećeg kilometra i dalje nastavih peške, po kiši, magli, sa onom mučninom... U daljini, u šumi, izroni starac. Na pitanje koliko ima do Šimšića, starina odgovori: "Nema više od jednog cigara". Posle pet cigara, neka žena ponišani na kuću Mikajla Šimšića, i odmah dodade: "Nije tamo Mikajlo, otiš'o jutros u Srbiju da nadniči, ali tamo mu je majka, sama, eno, ona stara kuća, ima joj pun vijek... Jooj, živote!"

- Što vam treba moj sin, da nije bilo šta, je li on dobro, ko ste vi, moj Mikajlo nikad obraz nije ukaljao, on je dobar čovek, ko i otac mu... - pitala je i u dahu govorila Milka Šimšić (61), a kad je shvatila da dolazim dobrom, malo se uspravila ispred kuće, nalik onima sa nekih izbledelih bosanskih razglednica.

- Kad je izašao iz tog tunela, doterali su ga u višegradsku bolnicu. Bila sam tamo. Nisam ga poznala. Devet dana su okolo njega padale bombe, bio je sav u gareži i krvi... Još mi je pred očima njegovo lice. Još nikad nisam zaspala, a da mi ta slika ne sine pred oči... Ma, jok, ništa mu nisu dali, ni medalje ni pare, ni posla. Zaboravili ga svi. Eeeej, moj dobri Mika, govorila sam mu ja... - zastade Milka i ne mogaše više.

Dva i po sata kasnije, u četvrtak, kasno po podne, ulazim u veliku baštu Sretena Kurčubića u podzlatiborskom selu Kriva Reka.

- Jeste, kod mene je Mikajlo u nadnici. Nisam video boljeg radnika. Tu je po mesec-dva, radi u njivi, u štali, klanici, sušari... Sve on zna. Spava gde i mi, jede što i mi, i skoro je deo naše porodice... Znam šta je prošao u ratu, ali vidimo da o tome nerado priča... Evo, sad ću ga zovnuti, dole je u njivi! - reče Sreten.

Ne trebaju mi nagrade

Na pitanje jesu li ga kad negde pozvali da primi kakvu medalju, ili bar pogleda film, Mikajlo se kiselo nasmeja:

- Nikad, niko, nigde. Samo je onaj novinar Vanja Bulić došao jednom kod mene kući... Ma, ne tražim ja nikakve nagrade nego tražim da mi samo malo pomognu, da mi bar daju te dozvole za kuću na veresiju. Platio bih ja to njima, nikome ja u životu marke jedne nisam ostao dužan - kaže Mikajlo.

Mikajlo Šimšić je visok, koščat momak, sa dlanovima ogrubelim od rada, sa nekom zaleđenom crnom misli na licu, sa pogledom sakrivenim u nedra.

- Nemojte me samo mnogo pitati o tunelu. Počeo sam opet da ga sanjam. Ispričao sam ja sve jednom, ali na filmu su malo drugačije prikazali. Devet dana i devet noći oko nas je bila krv, barut i smrt... Devetog septembra 1992. godine deo voda treće čete Drinskog bataljona je čuvao most ispred tunela "Brodar" kako bi sprečili bošnjačke vojne jedinice da pređu na desnu obalu Drine i Lima. Četvrtog dana straže na mostu, u kanjonu Drine sve je proključalo, sedmorica srpskih vojnika našli su se u klopci i jedini spas im je bilo povlačenje u tunel "Brodar", dug 97 metara, sa desnom krivinom na polovini i pun nekih betonskih ploča. Međutim, sa obe strane tunela bili su bošnjački vojnici. Bio je to početak devetodnevnog pakla za srpske mladiće Mikajla Šimšića iz Staniševca, Slađana Simića iz Bosanske Jagodine, Novaka Arsića iz Veletova, Vladana Gavrilovića iz Višegrada, Stevu Panića iz Smedereva, Milovana Lučića iz Užica i Stanka Maćaševa iz Lazarevca.

Devet dana i devet noći sa obe strane tunela doletale su bombe, bojni otrovi, "zolje", snajperski meci, devet dana su bili bez hrane, bez vode, devet dana bez sna, devet dana se niz tunel slivala krv i bolni jauci ranjenih, dok su se sa druge strane muslimani pevali...

- Milovan i Vlado su poginuli u tunelu od gelera. Umirali su nam na rukama. Novak je bio teško ranjen i kad je osetio du umire, pucao je sebi u slepoočnicu. Stevan je ostao u tunelu pored svog pobratima Milovana, da čuva njegovo mrtvo telo i na kraju su ga muslimani zverski ubili. Nas trojica smo krenuli u smrt, ali smo nekim čudom ostali živi. Slađan je posle poginuo - skoro je šaputao Mikajlo.

- Najgore je bilo kad se Novak ubio. Oni pevaju ispred tunela, a Novaku teče potok krvi iz glave...

- I? – pitamo Mikajla.

- Ništa! Prođe rat, i nikom ništa! Tražio sam neki posao, ali kažu nema. Počeo sam od zarade u nadnici da pravim neku kućicu blizu Višegrada, da se, rek'o, malo skrasim, ali stigoh do krova, dalje senema para, a traže mi za projekat, za neke dozvole... Samo mi za papire treba 3.000 evra. I, šta ću, ajde opet u nadnicu, druge nema - kaže Mikajlo, uspravi se i bez reči okrenu, ode dole u njivu i nastavi sa poslom.

Par stotina kilometara dalje, kad se na osmom kilometru magistrale Višegrad - Rogatica pređe most preko Drine, posle nekoliko stotina metara počinje tunel Brodar. Na ulasku u tunel stoji ploča sa imenima četvorice poginulih mladića i tekst: "Oj tunelu, tvojega ti mraka, što ne liječi rane od junaka". Po zidovima tunela još se vide tragovi jednog od najcrnjih pasusa bosanske ratne priče, a na izlasku iz tunela je nadgrobna ploča sa slikama i imenima doktorke Stojane Jojović i medicinske sestre LJubice Kastratović, koje su poginule od muslimanskih bombi u pokušaju da ukažu pomoć ranjenima u tunelu. Ispod imena je takođe bolna rima. Sve je bolno u ovoj priči - i smrt u tunelu, i život iza kraja tunela.

Izvor:

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=10105

Thumb_16tunel3.jpg

Mikajlo Šimšić, junak ratne drame po kojoj je snimljen film „Lepa sela lepo gore“, danas nadniči po selima

Zaboravljeni heroj paklenog tunela

Još nosi gelere u telu, brine o staroj majci i nerado priča o ratu. Nije dobio ni orden, ni penziju. Posle oporavka, vratio se na front. Fukara se obogatila, a dobri momci propadoše - kažu ljudi koji ga znaju

Tridesetšestogodišnji Mikajlo Šimšić, junak ratne drame u tunelu Brodar kod Višegrada, koja se odigrala tokom devet dana i devet noći septembra 1992. godine i po kojoj je kasnije snimljen čuveni film „Lepa sela lepo gore“, danas, šesnaest godina kasnije, preživljava radeći po Srbiji i Bosni kao - nadničar! Kako to kod Srba već biva, Mikajlova sudbina ništa se ne razlikuje od ratnih priča i posleratnih sudbina hiljada i hiljada srpskih junaka, srpske sirotinje uglavnom koji su, kad je otadžbini trebalo, bili po rovovima, ginuli i stradali, a za koje je domovina kasnije, čim bi se koji rat završavao, malo je reći - zaboravljala i da su živi.

Pre 16 godina, devete noći pakla u kanjonu Drine, Mikajlo je iz tunela, sa još dvojicom saboraca, sa 25 gelera u telu krenuo u smrt, ali ga je Bog ostavio da još poživi.

- Posle, kad su me preneli u bolnicu, operisali su me, neke od gelera su izvadili, ali ih je mnogo ostalo u telu. Često me sad bole leđa i noge. Bojim se, zanemoćaću jednog dana, a kako ću se onda izdržavati, ko će brinuti o mojoj majci... Možda bi te gelere trebalo povaditi, ali ko će ići po bolnicama, treba i para i vremena, a kad da stignem kad moram u nadnicu - kaže Mikajlo sa tek malo pritajene gorčine koju odavno nosi u sebi.

DEVET DANA UŽASA

Priča iz tunela danas je poznata i ispričana do kraja. Sa manje ili više umetničke slobode u nekim detaljima, preneta je i na film „Lepa sela lepo gore“. Septembra 1992. godine, sedmorica vojnika treće čete Drinskog bataljona - Mikajlo Šimšić iz Staniševca, Slađan Simić iz Bosanske Jagodine, Novak Arsić iz Veletova, Vladan Gavrilović iz Višegrada, Stevo Panić iz Smedereva, Milovan Lučić iz Užica i Stanko Mađaševac iz Lazarevca čuvali su most ispred tunela Brodar sa zadatkom da bošnjačke jedinice spreče da pređu na desnu obalu Drine. Četvrtog dana, dok je ceo kanjon goreo, mala jedinica našla se u klopci i jedini izlaz bio je da se povuku u tunel Brodar dug 97 metara, pun nekih betonskih ploča, sa desnom krivnom na polovini tunela. Devet dana pakla u opkoljenom tunelu, bez sna, bez vode, teško ranjeni, pod bombama, zoljama i rafalnom paljbom, sedmorica boraca doživela su pravi pakao. Četvorica su, Novak, Vladan, Steva i Milovan - ostala u tunelu zauvek.

Našli smo ga pre neki dan u selu Kriva Reka, ispod Zlatibora, radi na imanju kod domaćina Sretena Kurćubića.

Šapatom skoro, dok je vrhom opanka gnječio busen trave i pogleda uprtog u zemlju, više na naše insistiranje, tek na tren setio se onih devet dana i devet noći u tunelu...

- Milovan i Vlado umrli su nam na rukama, izrešetani gelerima. Novak je bio teško ranjen, četiri dana je gledao kako mu noge vise na koži i kostima, gledao kako ih hvata gangrena, goreo je i buncao, onda je uzeo bombu... Posle, nije hteo da aktivira bombu, kaže, dajte mi pištolj da se ubijem, bojim se, bombom ću povrediti nekoga od vas... Onda mi je dao sat, skinuo prsten i lančić rekao da ih dam njegovoj sestri, kad su muslimani zapucali, okinuo je i on... Oni pevaju napolju, ispred tunela, a od Novaka teče potok krvi... Tada mi je bilo najteže. Stevan je ostao u tunelu pored svog pobratima Milovana, da čuva njegovo mrtvo telo, muslimani su ga, kad su ušli u tunel, zverski ubili... Nas trojica smo devete noći krenuli u smrt, ali smo čudom ostali živi - skoro je šaputao Mikajlo.

I, tu je stao...

- Ne mogu više, počeo sam ponovo da sanjam tunel... Ispričao sam to jednom, za film, dosta je...

Posle, Mikajlo se u bolnici oporavio od rana i čim je stao na noge, ponovo uzeo pušku i - pravac front. A kad je rat završen...

- Posle je bilo nikom ništa! Išao sam, tražio neki posao, rekli su mi - nema. Krenem u nadnicu, počnem da pravim kuću bliže Višegradu, stignem do krova - nesta para. Traže mi u opštini za projekat i neke dokumente, papire, tri hiljade evra. Ja, šta ću, ponovo u nadnicu... Ma, ne tražim ja njima nikakve nagrade ni medalje, da ne bi neko pomislio, ja sam moju kuću i familiju, moju domovinu branio, nego sam mislio, bilo bi od države, od vlasti, lepo da me samo malo pomognu, sad kad sam ja u krizi, da mi dozvolu i druge papire za kuću daju na veresiju, a ja bi to njima posle platio, nikom ja u životu marke dužan nisam ost’o - kaže Mikajlo.

U Dobrunu, na putu između Užica i Višegrada, meštani Mikajla uglavnom viđaju kako sa kesom punom namirnica zamakne gore u brda, u selo Staniševac, gde mu živi majka, ili, koji dan kasnije, kako odozgo sleti na put i uhvati prevoz dole ka Višegradu ili ka Užicu, u nadnicu.

- Ni većeg junaka, ni veće srpske tuge - kažu oni koji Mikajala i njegovu sudbinu znaju u prste.

- Jutros je otiš‘o u Srbiju za zaradi za komad ljeba i kutiju cigara. Fukara se obogati, a dobri momci propadoše - vele drugi.

DEVET DANA UŽASA

Priča iz tunela danas je poznata i ispričana do kraja. Sa manje ili više umetničke slobode u nekim detaljima, preneta je i na film „Lepa sela lepo gore“. Septembra 1992. godine, sedmorica vojnika treće čete Drinskog bataljona - Mikajlo Šimšić iz Staniševca, Slađan Simić iz Bosanske Jagodine, Novak Arsić iz Veletova, Vladan Gavrilović iz Višegrada, Stevo Panić iz Smedereva, Milovan Lučić iz Užica i Stanko Mađaševac iz Lazarevca čuvali su most ispred tunela Brodar sa zadatkom da bošnjačke jedinice spreče da pređu na desnu obalu Drine. Četvrtog dana, dok je ceo kanjon goreo, mala jedinica našla se u klopci i jedini izlaz bio je da se povuku u tunel Brodar dug 97 metara, pun nekih betonskih ploča, sa desnom krivnom na polovini tunela. Devet dana pakla u opkoljenom tunelu, bez sna, bez vode, teško ranjeni, pod bombama, zoljama i rafalnom paljbom, sedmorica boraca doživela su pravi pakao. Četvorica su, Novak, Vladan, Steva i Milovan - ostala u tunelu zauvek.

Gore u Staniševcu, u planini, u oronuloj Mikajlovoj kućici sastavljenoj od brvana i kamena, starica Milka Šimšić, Mikajlova majka, vezuje dan za dan i čeka kad će se Mikajlo vratiti iz nadnice. Iznenadni gosti malo je i prepadnu, prvo što kaže jeste da je sigurna, i da bi ruku u vatru stavila da njen Mikajlo, kao i njegov otac, nikad obraz nije ukaljao, da je iz rata izašao čist kao sunce...

- Ništa se o njemu danima nije znalo, onda, javiše da su ga doterali u višegradsku bolnicu. Ja tamo-nisam ga prepoznala. Sav garav i krvav... Još mi pred očima stoji njegov lik, onako kako sam ga tog dana videla. Još od tad nisam zaspala a da mi se ta slika ne vrati, da mi ne sine pred očima... Samo što je se oporavio, uze pušku i ode ponovo u jedinici, džaba smo mu govorili da se primiri, da se bolje oporavi, mi pričamo, a on stane, pogleda nas pa veli - „A ko će domovinu braniti ako ja ostanem kod kuće“ - pričala je Milka.

Posle, kad je rat završen, na Mikajla su, ponavlja njegova majka, svi zaboravili.

- Jok vala, ništa mu nisu dali, ni medalje, ni pare, niti se ko mog Mikajla setio da mu kakav pos’o i državnu službicu da - kaže Milka.

Pod Zlatiborom, u selu Kriva Reka, domaćin Sreten Kurćubić kaže da Mikajlo radi kod njega u nadnici po mesec-dva i da boljeg ni vrednijeg radnika nije video.

- Ništa mu nije teško, radi u njivi, u štali, u klanici, sušari... Sve zna... Postao je deo naše porodice, jede šta i mi, spava gde i mi... Jedino, o ratu nikad ne priča, a i mi ga ne pitamo - kaže Sreten.

Na osmom kilometru magistrale od Višegrada prema Rogatici, kad se pređe most preko Drine, ispred tunela Brodar stoji ploča sa imenima četvorice poginulih mladića i poruka: „Oj, tunelu, tvojega ti mraka, što ni liječi rane od junaka“. Na izlasku iz tunela je kamena ploča sa slikama i imenima doktorke Stojane Jojović i medicinske sestre LJubice Kastratović koje su poginule od bombi u pokušaju da pomognu ranjenim srpskim borcima u tunelu.

Po zidovima tunela još su vidljivi tragovi gelera, zolja, granata. Samo što, izgleda, i na betonu brže zarastaju i zaceljuju rane, prekriva ih mahovina, nego one koje su ostale na duši Mikajla Šimšića iz Staniševca. I one ratne, i posleratne.

Autor:

Zoran Šaponjić

Share this post


Link to post

Kakva je ovo zivotna prica...sta reci...sta dodati... :'(

Svakako mu treba dati podrsku, da bar oseti da jos uvek ima Srba koji cjene njegovo junastvo...

Share this post


Link to post

Svi koji su bili heroji zaboravljeni su i oni i njihove familije

ko se snasao sam i uspeo otici van ima neki bolji zivot

a oni koji su ostali ili rade u nadnicama

Share this post


Link to post

Mislim da mu ne bi ni sirotinja tako tesko pala, da ne postoje oni koji su se obogatili dok je on bio u paklu rata.

Nemam reci...

Jos jedna u nizu tuznih prica :'( :'( :'(

I sto je najgore, cemu sve to? :(

I ima li tome kraja? :(

Hajde stvarno da probamo na neki nacin da mu pomognemo...

Mislim da je vreme da ucinimo nesto za sve one koji su se napatili i koji jos uvek pate... :'( :'( :'(

Share this post


Link to post

Narode, Mikajlo ima puno gelera u tjelu...to je muka! Čovjeku treba pokušati pomoći u najmanju ruku da se koliko je god moguće od njih očisti...

Znam da je to veoma nezgodan poduhvat-pomjerati gelere, da se nebi napravio još veći problem-nego što postoji... Ali, čula sam da neki ljekari to rade i uz pomoć magneta...neka žena...

Sad ću da se raspitam. Pa vam javljam!

Narode, Mikajlu je rođendan 7. jula... :(

Share this post


Link to post

Mislim da je ta žena jedno vreme radila na VMA i pomagala našim ljudima .... Mandić se preziva ,čini mi se...

Share this post


Link to post

:'( :'( :'( :'(...ovo je strasno.......boli,pece... :'(

Nema opravdanja za zaborav.......ovakvim istinskim herojima ne treba slava ni ordenje, njemu treba ruka podrske!

Sta mozemo da uradimo da Mikajlu bar nekako pomognemo?

Nemojmo ga i mi zaboraviti........

Share this post


Link to post

Bilo bi ljepo da je voljna to uraditi a i mi bi mogli doprinjeti

da pokrijemo troskove operacija mozemo da organizujemo jednu akciju

pa evo na Krajinadi da otvorimo knjigu ko zeli i koliko moze da pomogne ovome coveku

svako nase malo nekom znaci puno a i mi koji ne mozemo doci mozemo drugim putem izaci u susret tom coveku....

Pa da nam dodje sledece godine na Krajinadu bez gelera u tjelu i da sa nama podeli svoju muku i radost...

Tada bi se i mi osecali da smo napravili nesto sto bi nam donjelo jedno veliko zadovoljstvo a njemu da ne pricam.........

Covek se jako ljepo oseca kad pomogne drugome kome je ta pomoc od toliko velikog znacaja znam da ima puno takih

slucajeva kod nas i previse ali jednom pomoci jedan manje.....

Mi ne mozemo resiti njegove zivotne probleme ali mozemo mu uljepsati i uciniti nesto sto bi mu dalo snage za daljni zivot da vidi

da ima jos dobrih ljudi na ovom svetu. .........

Share this post


Link to post

A takvih nasih HEROJA je na hiljade nazalost,ovo je bolno za citanje a kamoli kad to sve covjek osjeti na sopstvenoj kozi :'( Jel ima kakav konkretan predlog kako bi se ovom Covjeku moglo pomoc?

Share this post


Link to post

Dobar je predlog da na Krajinadi skupimo neki prilog za Mikajla.

Ljiljo nadam se da cemo uspeti da kontaktiramo tu doktorku.

Evo mogli bi u cetvrtak i o tome malo preciznije da se dogovorimo o nekim konkretnim akcijama.

Svi koji imaju neki predlog ili ideju neka iznesu,sve inicijative su dobrodosle!

Share this post


Link to post

Naravno Iko, u četvrtak se dogovaramo o svemu o čemu smo pričali!

A svaki naš trud usmjeren Mikajlu, neka mu bude na radost i spas, da se ne osjeti neprijatno i da ostane jednostavan, a veliki po svojim djelima i nesebičnosti!

Za takve junake je svaka prekomjerna priča pohvale izlišna. Prosto, po prirodi je braniti napadnuto.

Pročitajte online knjigu:

"I Bog je zaplakao nad Bosnom"

Sjetimo se opet pjesme Vladike Nikolaja Velimirovića:

,,Nebeska liturgija"

Mikajlu već pomažemo da nađe posao, na Krajinadi ćemo se angažovati da javno prikupimo sredstva, za Mikajlovu konkretnu potrebu. Ni manje, ni više.

Samo da mu, uz Bož'ju pomoć, bude kako da bude treba!

Share this post


Link to post

Broj žiro računa za pomoć Mikajlu:

Naglasiti da je za Mikajla Šimšića

RAJKO KURČUBIĆ

31310 ČAJETINA

KRIVA REKA

ČAČANSKA BANKA

BR. DEVIZNOG RAČUNA:

155-6031180017385-23

mikajlove-nadnicarske-ruke-.jpg

Mikailove nadničarske ruke

Molim vas da svaku vašu uplatnicu skenirate i pošaljete na uvid na adresu koju ću postaviti. Nije bitno ko koliko da, ne...to se ne gleda... Bitno je da možemo da pokažemo da će svaka uplata otići Mikajlu.

Share this post


Link to post

Imate POzDRAV od Mikajla, maloprije sam razgovarala s njim!!!

Čovjek je pravi junak- JUNAČINA, jenostavan, nenametljiv...!!!

13. jula mu je rođendan!!!

Jedva čekam da mu pokušamo pomoći da stupi u kontakt s Dr Mandić i saradnicima.

BAŠ SAM RADOSNA, SRCE MI IGRA !!!

Share this post


Link to post

Eh, Daco mila...

Najviše mi je teško, uz svu radost to, što Mikajlo ima 25 gelera u tjelu, od kojih je dva u glavi!!!

Kaže, ranije je mogao i da ih napipa, sada su utonuli dublje!

POD HITNO bi ga trebalo lječiti.

Podučena da ljudi zaboravljaju, da i ako mogu pomoci, okrenu glavu- ne čekam ni trena, idem da pokušam da sredim nešto-onako lavovski, svim srcem!

Share this post


Link to post

Ne mogu ti opisati kako mi je drago da si se javila Spasilda!

Mikajlo bi trebalo da je u Republici Srpskoj.

Prvo bi bilo dobro da znamo da li bi lekari na VMA mogli, i pod kojim uslovima da prime Mikajla na pregled.

Da li postoji saradnja Ustanove s Republikom Srpskom. Koliko bi kostao na prvom mestu pregled.

Upoznati smo delimično kroz šta je taj Junak u životu svome prolazio.

Treba mu pomoći...

Share this post


Link to post

Ljiljana, ne mogu da krenem sa raspitivanjem kada ne znam mnoge informacije. S druge strane nemam pravo da u Mikajlu budim ikakve lažne nade, i zbog toga ne mogu da mu se lično obratim i zatražim, najpre medicinsku dokumentaciju koju poseduje, a zatim i zdravstveno osiguranje i sl. Znam za slučaj devojke koja je upućena na Klinički centar i imala je validan uput od doktora iz Banja Luke. Pokušaću u ponedeljak da se raspitam, ali preko Ministarstva odbrane da li je ikako moguće da se Mikajlu pomogne a da on ne snosi troškove lečenja tj operacije. Ako je po pravdi, tako bi trebalo da bude!

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this