Michan

OBILJEŽAVANJE GODIŠNJICE ZLOČINA U MILJEVAČKOM PLATOU

Recommended Posts

OBILJEŽAVANJE 16. GODIŠNJICE ZLOČINA U MILJEVAČKOM PLATOU

19.6.2008 16:31 BEOGRAD (Tanjug) - Predstavnici Udruženja porodica nestalih i poginulih u Krajini i Hrvatskoj najavili su danas obeležavanje 16. godišnjice zločina nad srpskim pripadnicima Teritorijalne odbrane u Miljevačkom platou i parastos za žrtve koji će biti služen u subotu u Crkvi svetog Marka u Beogradu.

Na konferenciji za novinare u Međunarodnom pres centru Tanjuga, oni su najavili i obeležavanje desete godišnjice osnivanja udruženja koje, do sada bez velikog uspeha, traga za nestalim i ubijenima bez mogućnosti da utiču na presude počiniocima.

Tanjug 19.06.2008

Share this post


Link to post

Miljevački plato

B92: U crkvi Svetog Marka za nešto više od sat vremena održaće se parastos za poginule srpske ratne zarobljenike na Miljevačkom platou 21. juna 1992. godine. Tada je, prema podacima kojima raspolaže Udruženje porodica nestalih iz Krajine, ubijeno njih 40, dok su sahranjivali mrtve, izginule tokom akcije hrvatske vojske i policije na Miljevačkom platou kod Drniša.

Dvanaest godina kasnije, u zemlji parastosa i izbeglica, da li to neko ne želi da vidi i da se zapita zašto i u ime čega, razgovaram sa Radojkom Medaković. "Zašto baš mene gospodin Čedo Marić (predsednik Udruženja nestalih Krajine) preporučuje da razgovarate sa mnom", dočekala nas je Rada u Zemunu, na vratima petnaestog po redu iznajmljenog stana. Nas ima veoma mnogo, nisam jedina, a to što je moj Sale prvi srpski junak Krajine, nije razlog da se hvalim, dodaje. Njen sin Savica Medaković poginuo je dan posle masakra na Miljevcima, kao pripadnik specijalnih jedinica MUP-a Krajine i jedan od najodanijih ljudi Dragana Vasiljkovića, poznatijeg kao Kapetan Dragan. Slušamo Radojku Medaković.

Medaković: Čitavi dan je bilo katastrofalno, granatiranje, bio je masakr. Pronela se vest da ima mnogo mrtvih, ranjenih, da su ljudi ostali dole da se ne mogu... da im se mora pomoći. Skupila se neka jedinica, krenuli su da izvlače ranjene i da pomognu koliko se može. Potpisano primirje povodom Šibenskog festivala djeteta. To je primirje prekršeno ujutru oko pola pet, ne znam ni ja tačno, za neki minut lažem, ne znam.

Ja sam tog dana radila, došla sam na posao. Normalno je sve bilo. Odjednom je krenula priča. Bolnica, već je alarmantno postalo, apeluju za krv, za pomoć, nastala je panika. Svak je tražio način da pomogne. Svi smo imali nekog bližeg koji je bio na položajima. Meni su bila oba brata i sin dole, muž je bio bolestan, bio je u kući. Tog dana mi je došao sin u kancelariju, kaže: "Mama, ja moram da idem." Molila sam ga, znala sam da je bio bolestan, vukao je neku prehladu. Nije me poslušao, rekao je da mora, da je došlo vreme da se pomogne ljudima, da mora da ide.

Otišao je i otada ga više nisam videla. Bio je u sastavu MUP-a Krajine. To je opet, ne znam, ti datumi su... ja se još ne mogu snaći. Znate, mene ti datumi toliko zbunjuju i u ostvarenju mojih prava... Jednostavno, ne znam. Mi znamo jednu istinu, međutim, papiri pokazuju nešto drugo. E sad, šta je tu, gde će se naći sredina, ne znam. Sporazumi ne znam koliko su adekvatni, da mogu da... da ih mi prihvatimo kao činjenicu, jer za nas je bila sva tehnika, sve je dole bilo, koliko mi znamo, od JNA. Vojska nije bila, JNA, ona je povučena, ali njihova oprema je dole bila i – generali.

B92: On je poginuo nekoliko dana kasnije.

Medaković: On je poginuo 23, dok se to sve obrazovalo, dok su oni išli na položaje, dok su se organizovali. On je bio izviđač, specijalac. Koliko sam čula od njegovih kolega, išao je i da izviđa. Ima ljudi koji znaju više pojedinosti, ja mogu samo priče da prepričavam, a koliko su one adekvatne – ne znam. Navodno, rekao je pretpostavljenom da nije vreme da se krene u napad, da nemaju ni ljudstvo ni sredstva da bi mogli, ovaj je rekao da se vrati kući ako se plaši. Međutim, to je za njega bio... bunt, ne znam...

B92: Ko je bio pretpostavljeni?

Medaković: Tu akciju je vodio general Torbica, general JNA. Međutim, po nekim sporazumima, vojska je trebalo da se povuče 19. maja. Koliko ja znam i koliko mi svi dole znamo, vojna oprema je bila dole, bilo je rukovodstvo JNA, a borci su bili pretežno ljudi iz naših krajeva, koji su branili svoje ognjište i svoje najbliže.

Oni su napravili taj prepad. Koga su onesposobili, ranili i ubili... Posle se ta slika jeziva prepričavala, da su svi masakrirani. Ranjenika je veoma malo ostalo, zarobljeni su svi odvedeni u Loru, tamo su mučeni. Ima ljudi koji mogu to da... znam ga i po imenu i prezimenu. Gde je uključivan na struju, gde je mučen, na takve muke... da je jednostavno više i zaboravio svoje ime.

Kad je bila sahrana, posle tri-četiri meseca, nije bilo moguće da se identifikuje. Pretprošle godine su vršili ekshumaciju. Po analizama sada, tek pronalaze ljude, kome je šta pripadalo. Međutim, priča se da je bilo čak i praznih sanduka... sa nekim pojedinostima... Šta je bilo unutra, ja ne znam.

B92: Oni su pronađeni u špilji, a vi kažete da je to bilo smetlište.

Medaković: Koliko je onaj čovek pričao posle, po njima je gradsko smetlište. Znači, odnekud je smetlište dovezeno, jer su, kaže, morali da skidaju delove nameštaja i ormare i šporete i sve, jer su nalazili leševe u tom smetlištu... delove tela, leševa nije bilo. Niko nije bio kompletan da bi mogao po nečemu da se prepozna, da neko bude identifikovan, da je to on, jer nije bilo... ako nije imao glavu ili ruke, ili delove tela... Bili su izmasakrirani.

To se saznaje... priča se od 24, 25. juna. Znam kad je pokojni sin sahranjen – 24. Tada je počelo da se priča da su izmasakrirani, da ih nema nigde. Dolazili su iz UNHCR-a. Međutim, oni nisu odmah saznali ni gde su zarobljenici. E, koliko je zarobljenih bilo – ne znam. Stvarno ne mogu o tome da pričam. Samo znam da je čovek bio zarobljen, da je bio u Lori, da je bio mučen. Koji su bili čitavi, oni su bili zarobljeni i odveli su ih u Loru. Ranjenici i oni, ako ih je bilo, koji su ubijeni na licu mesta, bili su masakrirani. Nijedan ranjenik nije preživeo.

B92: I vaš sin, nekoliko dana kasnije...

Medaković: Drugi dan je krenuo, odmah. Oni su krenuli u akciju spasavanja ranjenika, s tim što nisu znali šta se desilo u međuvremenu. Krenuli su na Miljevački plato, Trgovinje se to mesto zove. Tu je opet počelo granatiranje, bio je opet neki tenkovski udar, granata ga je pogodila, u stvari, rikošetirala ga u srce. Pet minuta prije toga skinuo je svoju pancir košulju i dao je mladiću pored sebe, od 17 godina, koji je bio uspaničen. On je skinuo pancir, dao ga je dečaku, a njega je geler direktno u srce potrefio. Kad su čuli da je on stradao, akcija je maltene bila završena, svi su se razbežali, kud je ko stigao i umeo. Onda su ih opet hvatali i ponovo ih iz te akcije vodili kao zarobljenike.

B92: Kuda su ih odveli, u Loru isto?

Medaković: Pa valjda u Šibenik, Loru, kud su ih već sve... Ne znam te njihove logore, kud su sve mogli da ih vode... imali su ih.

B92: Vi ste pronašli telo svog sina.

Medaković: Da, telo mog sina je odmah... oni su ga... kako se zvaše taj... oklopno vozilo... Oni su ga odmah pokupili i krenuli su prema bolnici. Međutim, koliko sam čula, on je na licu mesta bio mrtav. I tako da je on dovežen u Kninsku bolnicu, drugi dan je sahranjen

Share this post


Link to post

Muka mi je gledajuci ovu trojicu kako udaraju ovog naseg vojnika i na kraju ga streljase.

Bilo bi dobro kada bi se javljali ovi nasi sto su ziveli u blizini Miljevackog Platoa, mislim da bi oni mogli prepoznati o kome se radi da znamo ko su ti ljudi te da i mi pokrenemo postupak protiv njih.

Oni sto je sasvim sigurno nece odgovarati niti protiv njih ima ko da pokrene postupak, ali je jako bitno da oni znaju da mi znamo njihova imena i prezimena i da ce ipak jednoga dana odgovarati.

Share this post


Link to post

Za zločin na Miljevačkom platou još niko nije procesuiran

Za zločin hrvatske vojske nad 40 srpskih teritorijalaca na Miljevačkom platou u blizini Drniša na današnji dan 1992. godine još niko nije procesuiran, iako za ovaj zločin postoje mnogi validni dokazi, saopštio je Dokumentaciono-informativni centar "Veritas".

"Bez obzira na postojanje obilja validnih dokaza, koji su dostavljeni svim relevantnim domaćim i međunarodnim organizacijama i institucijama koje se bave zaštitom ljudskih prava, za zločin na Miljevačkom platou još niko nije optužen ni pred haškim, ni pred nacionalnim sudovima", navodi se u saopštenju.

"Veritas" napominje da su zločin na Miljevačkom platou na video-kaseti zabilježili oni koji su ga i počinili, kao svejevrsni horor film, te video-kasetu iznajmljivali po video-klubovima širom Evrope.

Na današnji dan 1992. godine u napadu hrvatske vojske na položaje teritorijalne odbrane na Miljevačkom platou u blizini Drniša, pred očima pripadnika UNPROFOR-aa, ubijeno je 40 srpskih teritorijalaca, od kojih je većina masakrirana nakon predaje, podsjeća "Veritas".

U saopštenju se ističe da se tada malobrojnim i bespomoćnim zarobljenicima sudilo na licu mjesta i po sopstevnom izboru.

"Presude su jasne, kome vješanje o vojnički pojas, kome nož pod grlo, a kome metak u potiljak. I umjesto da tijela poginulih vrate porodicama, oni naređuju srpskim zarobljenicima, pod prijetnjom smrću, da ih bacaju u krašku jamu Ljut, u blizini zaseoka Bačić", navodi se u saopštenju.

"Veritas" podsjeća da su dva mjeseca nakon događaja, hrvatske vlasti uz prisustvo međunarodnih posmatrača i uz pomoć speleologa, iz jame izvadili izmasakrirana tijela srpskih vojnika, identifikacija je potrajala još dva mjeseca, a 12 tijela je do danas ostalo neidentifikovano.

U saopštenju se navodi da je 17 preživjelih zarobljenika nakon tortura u zatvorima "Kuline" u Šibeniku, "Lora" u Splitu i "Kerestinac" u Zagrebu, razmijenjeno u Nemetinu 14. avgusta 1992. godine.

21.06.2008 Srna

Share this post


Link to post

Bilo je strašno, to jutro je pala magla kao nikad u Dalmaciji u Junu,u vazduhu se osjećala tragedija, i danas se ježim tog jutra i mirisa smrti.Par dana pre napada je objavljeno primirje ali njihovom primirju se nikad nije moglo puno vjerovati posebno ako se mirovnjaci i drugi humanitarci poćnu vozati po terenu.Drniš je bio poluprazan grad, ljudi su se tek počeli vraćati jer se završila školska godina.Nismo bili svjesni šta se dešava, jer se osim puškaranja pred zoru ništa više nije čulo.A onda se pronila vijest da su Miljevci napadnuti i da su svi pobijeni.Stanovništvo se ponovo povuklo prema Kninu, ja sam ostala. Iščekivali smo dalja dešavanja i nismo mogli vjerovati da naša artiljerija na djeluje. Saša je otišao u izviđanje a onda muk,počeli su skupljati dobrovoljce, javili su se naši momci,posebno kad su čuli kad je Saša poginuo, koliko se sječam otišli su u kasarnu u Trbounju, mi smo čekali da krene artiljerija koja se oglasila tek posle podne, znali smo da ne mogu ništa više napraviti jer ko poznaje miljevce i miljevčane zna da smo bili nemoćni.Više se ne sjećam kad su

Share this post


Link to post

Nas sajt je upravo dobio informaciju da je osoba koja pred kraj ovog monstruoznog snimka izgovara: "IMA DVA ZLATNA ZUBA I NJIH MU TREBA IZVADITI" Mladen Nakic koji je jedno vreme bio Hrvatski Vojni Atase u Americi i kad se ovaj snimak pojavio u javnosti isti je povucen iz Amerike ali nikad nije odgovarao za pocinjene zlocine. Mladena Nakić je inace brat pukovnika Zeljka nakica koji je bio i posljednji komandir drniške 142. brigade, o cemu su izvjestili i hrvatski i sprski mediji;

Sluzba za informativno-propagandnu djelatnost 142. brigade Hrvatske vojske snimila je 22. juna 1992. godine, tokom akcije oslobadjanja Miljevaca kod Drnisa, tri video kasete, od kojih dio materijala tesko optuzuje sadasnjeg vojnog atasea Hrvatske u Vasingtonu Mladena Nakica, prenosi B92 pisanje hrvatskih listova. Prenoseci sokantne snimke sa jedne od tih kaseta, na kojoj tri hrvatska vojnika muce srpskog zarobljenika Nedeljka Simica iz Orlica kod Knina, “Nedjeljna Dalmacija” pise da se u jednom kadru pojavljuje Nakic, pored Simicevog lesa, i govori: “Ovaj ima dva zlatna zuba. Trebalo bi mu ih izvaditi”. Rijecki “Novi list” pise da je ime Nedeljka Simica obajvljeno medju imenima poginulih nekoliko dana poslije akcije HV na Miljevackom platou.

clanak iz 2001

Zasto niko unatoc svim poznatim cinjenicama, svjedocima i postojeceg snimka ne procesuira ove zlocince?

Share this post


Link to post

Želim nadodati da se ne radi o istoj osobi, srpski zarobljenik Nedeljko Simić nije ubijeni srpski vojnik niti je ista lokacija, Simića su mučili u Kaočinama, selo Vlajići Gornji, a leš srpskog vojnika je u zaseoku Ivići kod Drinovaca. Pozdrav!

Share this post


Link to post

Да ли неко зна када ће бити 20. годишњи парастос жртвама са Миљевачког платоа?

Хвала

Share this post


Link to post

20- та ГОДИШЊИЦА СЈЕЋАЊА НА ЖРТВЕ МИЉЕВАЧКОГ ПЛАТОА

Удружење породица несталих и погинулих лица „Суза“, са сједиштем у Београду, организује парастос за пострадале Србе на Миљевачком платоу 1992. године. Парастос ће се служити у четвртак  21. јуна 2012. године   у цркви   Св. Марка у Београду са почетком у 11 часова.

Након парастоса у ташмајданском парку биће положено цвијеће на спомен плочу страдалим Србима.‚

 

Прије 20 година (21.јуна 1992.године), на подручју Миљевачког платоа, код Дрниша догодио се монструозан злочин над српским припадницима Територијалне одбране.

У мучком нападу пред очима УНПРОФОР-а убијено је 40 српских Територијалаца, а неколицина  рањени и заробљени.

Српско село Нос Калик срушено је до темеља и спаљено, један дио становништва побијен, а други интерниран на оточић у Шибенском архипелагу.

По завршетку војничке акције хрватски војници започели су крвави пир. Умјесто да тијела погинулих врате породицама, користе српске заробљенике под претњом смрти да тијела бацају у Крашку јаму.

По свједочењу једног од преживјелих српских заробљеника, на тијела у јаму бацани су пси и мачке да доврше масакрирање тијела. На крају је бацано смеће да би се сакрили трагови злочина.

По обављеном «послу» многим заробљеницима судили су на лицу мјеста, а пресуде су биле вјешање о војничи појас или метак у потиљак и све су то снимали видео камером, да би у Шибенику приказивано као својеврсан хорор филм.

Послије два мјесеца, тачније 18. августа 1992. године извршена је ексхумација посмртних остатака убијених територијалаца.

На посмртним остацима су били видљиви трагови монструозности у овом злочину, што је отежавало идентификације.

У то вријеме без примјене савремених метода, 12 тијела остало је неидентификовано и сахрањено у заједничку гробницу на книнском гробљу.

Њихове породица и послије 20 година у болу ишчекују дан да своје најмилије сахране у породично гробље са именом и презименом.

 

 

Предсједник Удружења:

                                                                                                                      Драгана Ђукић

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...