Sign in to follow this  
masha

Jovan Radulović: Krajina na prikolici ...

Recommended Posts

Разговор са писцем Јованом Радуловићем

Наша снага огледа се у оданости Цркви

Број 930, Рубрика Интервју

Јован Радуловић је најзначајнији савремени српски писац из Далмације. За свој књижевни рад добио је многе књижевне награде међу којима и Грачаничку повељу, Андрићеву и Кочићеву награду, награду Исидора Секулић... Био је уредник у БИГЗ-у, а данас је директор Библиотеке града Београда.

Пореклом сте из Хрватске. Какав је то печат дало Вашем делу? Како се гледало на Ваше стваралаштво пре и после рата?

– Од када сам почео са књижевним радом, а има томе 30 година (моје прве приче штампане су 1973. у књижевним новинама и часописима), и кад сам поверовао да ми је суђено да будем писац, иако ми је тешко да то превалим преко уста, то не доживљавам као неко послање. Времена су таква да се не може лако живети од тога што се зове књижевни рад. Ја сам увек волео кад је писац млад, кад гледа отвореним очима и кад се у његовом делу види оно што он види, а ако још и пишете о једном занимљивом крају и народу који је прошао кроз свашта, као што је народ из мог родног краја, из Далмације... Децембарски број Градине 1974. забрањен је због моје приче, због „великосрпства, национализма и четништва“. Квалификације су биле страшне. Ја сам био толико наиван, да сам присуствовао и суђењу у Нишу, где је речено да се истакне и уништи прича Јована Радуловића. Часопис је био забрањен и наређено је да се униште сви примерци. Ја имам један примерак, а пре 15-так година сам добио пресуду и све то објавио у књизи По српској Далмацији која је документарно-есејистичког садржаја.

nasa-snaga-ogleda-se-u-odanosti-crkvi-1.jpg

Вучари Доње и Горње Полаче, ТВ драма, са великим успехом се играла, а од бораца у Далмацији је дочекана веома оштро. Ја сам преко ноћи послат у војску у пешадију, на аустријску границу, али и то се издржи. Онемогућаван сам, нападан, али ми се није десило ништа од онога што би ме одвело с ону страну браве. У Новом Саду је било забрањено извођење моје драме Голубњача, и сви комунисти Војводине морали су да се изјасне „за“ или „против“, без обзира на то да ли су драму гледали или не. Ишло се толико далеко, до Председништва и ЦК. Ја сам почетком 1989. у приштинском листу Јединство говорио о положају Срба у Хрватској и рекао да је гори од положаја Срба на Косову. Тада су ме тужили борци из Далмације. Ја сам писац који у писању и интервјуима није бежао од тога да говори оно што мисли и о опстанку мог народа тамо где сам рођен, како сам се изразио у Српској Далмацији за коју је везана култура, вера и мој народ. Српска Далмација не негира ни Хрватску, ни Италијанску Далмацију, мада је Италијанска нестала после II светског рата, а Српска у августу 1995., и то само у једном дану.

Share this post


Link to post

Да ли је могућ суживот Срба и Хрвата данас у Хрватској?

Ја 10 година нисам био у Хрватској, и ко зна да ли ћу икада тамо отићи. По ономе што чујем и прочитам, нада је све мања. Ми Срби треба што мање да се бавимо Хрватима. У томе и јесте наша несрећа: што смо хтели да их усрећимо и да они нас прихвате као што смо ми њих хтели да прихватимо крајем ЏИЏ и почетком ЏЏ века, и то је грешка наше интелигенције. Било је разумних људи који су говорили да од тога нема ништа и зато смо из свега тога изашли поражени. Није требало са њима да правимо државу, братство и јединство и неку врсту интегралног југословенства, или нешто што Ви данас зовете тим ружним изразом „суживот“. Погрешна је представа да су комунисти усадили Србима љубав према Хрватима. Та љубав је на неприродан начин форсирана и од стране двора и династије Карађорђевића, и од стране неких политичких првака и, наравно, од једног дела српске интелигенције која је била спремна да се одрекне народа нашег зарад јужнословенске идеје. Поштујем сваког часног и поштеног Хрвата који је у Србима гледао своју браћу, а у Србији свој Пијемонт. Али то је требало пустити и те људе поштовати и пустити и помоћи и да живе овде, ако хоће да живе овде, али да то буде заиста њихов слободан избор и воља, али нам са Хрватском нису требали никаква заједничка политика, култура, споразуми и мешања, а то треба да буде и данас. Треба извући поуку и тако размишљати и данас. Срби у Хрватској данас одржаће се онолико колико то сами желе и колико буду одани и колико је јака СПЦ.

После ратова, културна сарадња постоји између Сарајева и Загреба, али је Београд врло ретко у њу укључен. Да ли је и културна сарадња један од нужних видова сарадње са државама које су нам непосредни суседи, и да ли ми по императиву то треба да урадимо?

– Никада ништа не треба на силу радити, нити вас неко може искључити. Како гори може да искључи бољег? Београд је град који је увек предњачио у овом делу Европе, и ја то никако не разумем нити ми се допада. Ја то не разумем да ако нешто објавите у Загребу или Сарајеву, да сте Ви нешто учинили. То једноставно није тачно. Ја сам у Хрватској објављивао ретко, и то по часописима, у Сарајеву никада, а моје су књиге стизале до мојих читалаца тамо. Нисам од оних који кажу да ова средина треба да се доказује, да треба неко из Загреба или Сарајева да потврђује тај квалитет, и да јој треба мур из Загреба или Сарајева да докаже квалитет. То је бесмислица.

Говори се о укидању Републике Српске, будућност Срба на Косову и Метохији је неизвесна. Постоји ли ангажовање српских интелектуалаца по питању заштите националних интереса и духовности, нпр. у виду дипломатије на међународним научним скуповима, сусретима писаца у иностранству и сл. како би се ширила истина о Србима у свету?

– Ви када говорите о српским интелектуалцима, Ви мислите да је то повелика група људи која би требало да о горућим проблемима овог народа има исто становиште и мишљење, а то никада није било и не може да се тако деси. Важно је колико је неки глас који одавде долази озбиљан, уважаван и има, грубо тречено, јак кредибилитет. Ја бих то ставио на значај, колико неких наших личности оде одавде и нешто прича и на ком месту, у Европи или негде другде у свету, а све друго је ствар морала, личних одређења и одређених група које су за нешто плаћене да нешто говоре. Свако одговара за своје поступке и пред Богом, и пред људима, и пред собом. Пустимо то да тако буде.

Share this post


Link to post

Како да стојимо „изнад Истока и Запада“ и да будемо наследници дипломатије Св. Саве?

Ја мислим да један народ мора, као народ који је састављен од појединаца, да, ако је предуго вођен срцем у једном погрешном правцу, буде свестан да препород неће доћи одједном. Народ мора да схвати да је део неког света, да је мали у том свету и да може да се одржи учењем, радом, поштовањем Божјих и људских закона и правде, и да не радимо ни више ни мање него, рецимо, Французи, Руси, Американци или било који други народ на свету. Треба да се сачува породица, и то да буде један нуклеус одакле се извлачи поштење, љубав према свом народу, свом језику, поштовање другог, и све то може ако се стави у оквире наше вере и у њене темељне принципе. Што се више образујемо, што више учимо, и темељне принципе наше вере прихватамо и придржавамо их се у овом времену, то може сваког младог човека усмерити и то ће нас одржати у овом свету са стотине народа и држава.

Зашто смо пре склони преузимању лоших модела са Запада него добрих?

– Владан Десница је говорио да се плаши да буде помодан, јер би после тога могао да постане старомодан. Треба умети одабрати и видети шта је шта. Ко само иде неким споредним траговима, може да успе јер је данас све везано за маркетинг и тржиште, и то је видљивије него раније, и то је и дозвољено. Ми треба да се научимо да ће све доћи на своје, да постоји судија који ће свима проценити ко је ко.

За Вас је Косово и Метохија... – За мене лично значи да сам тамо увек био добро примљен, био доста присутан, добијао награде, читао радове, Голубчања се играла у Народном позоришту у Приштини 1996. Знам да је та прича што се тиче мог одласка тамо завршена. Жао ми је што не знам да ли ћу икада више поново моћи да видим Дечане, Грачаницу, Пећку Патријаршију, оно чиме овај народ може да се поноси, оним што су његови преци на Косову и Метохији изградили. И као и сваки Србин, нисам оптимиста, а и како би било који Србин био оптимиста после свега што се у последњих 5–6 година на Косову дешава? Све је махом у домену приче, великих, крупних речи, које су потрошене, све је нека врста бенгалских ватри и сви ми знамо да Косово није на прави начин српско.

Шта дијаспора може данас са учини за матицу?

Да ли је наш народ у емиграцији паметан, снажан, ван било каквих идеолошких подела од раније и да из матице прихвати оно што је заиста вредно овде у матици, а пре свега најпрепознатљивије је у култури и уметности, у филму и књижевности? Онако како то ради јеврејски народ у свету, прихватајући сваки глас који говори о страдању њиховог народа. Три године на ТВ РТС лежи моја серија Полача-Оквил која говори о породици из Далмације, од мог краја, и о томе шта јој се све десило од 4. августа 1995, па до краја деведесетих, док није иселила у Канаду. Ја сам намерно писао сценарио за ТВ серију, са жељом да буде снимљено и приказано милионском броју гледалаца, јер књига тешко може имати ту прихваћеност коју има филм или ТВ серија. ТВ Београд нема новца, серија чека. Где су ти наши људи у свету и да ли постоје, да ли су спремни да помогну, да уложе у ту серију и да се на тај начин истина о нашем народу не заборави и покаже целом свету. Срце ме заболи када видим неке наше фолк звезде на путу за Европу или Америку, а то није оно што овом народу може да помогне: да буде свестан овог времена и тренутка у коме му заиста није лако.

Виолета Вучетић

Share this post


Link to post

ТЕЛЕВИЗИЈСКО И ФИЛМСКО СТВАРАЛАШТВО: ЈОВАН РАДУЛОВИЋ

Драма чека у ладици

Зашто се не снима наручена телевизијска серија „Полача–Оквил”, написана у осам епизода, која говори о судбини Книнске крајине

Јован Радуловић (1951), приповедач, романсијер, драмски писац, рођен је у Полачи код Книна. Поред приповедака и романа, објављених у више издања, награђених најзначајнијим књижевним наградама, веома рано је почео да пише радио и телевизијске драме и филмске сценарије. Око Радуловићеве драме „Голубњача”, пре двадесетак година, дигла се велика прашина. Било је забрањено њено приказивање у Новом Саду, спорила су се око њених естетских и политичких порука покрајинска, републичка и југословенска руководства. Многи сматрају да је управо „Голубњача” била увод у распад ондашње Југославије.

Часопис „ЈУ филм данас”, у „Плус библиотеци”, крајем прошле године објавио је избор телевизијских и филмских сценарија Јована Радуловића: телевизијске драме „Вучари Доње и Горње Полаче”, „Никољдан 1901”, прве две епизоде драмске серије „Полача–Оквил” и филмски сценарио „Браћа по матери”.

Драма „Вучари Доње и Горње Полаче”, написана 1976. године, снимана је у Полачи, Вашем родном селу, подно Динаре. У међувремену, завичај сте изгубили. Тамо више не можете да одете?

– То је прва моја телевизијска драма и случај је наместио, заиста случај, да се и сними у аутентичном амбијенту, мом родном селу, и да по приказивању на телевизији аутору донесе доста невоља у завичају, али и симпатије и подршку, како код колега, тако и у јавности, па се те драме и данас многи сећају. Недавно је уврштена и у Антологију ТВ драме. После 1995, и прогона мојих Полачана, „Вучари Доње и Горње Полаче” нису више само једна телевизијска драма, већ и историјски, етнолошки документ о једном крају и народу.

У драми су играли југословенски глумци: Борис Дворник, Ивица Видовић, Столе Аранђеловић, Милан Штрљић, Драгомир Фелба, Драго Чума, Марија Кон... Како данас гледате на то време?

– Телевизија Београд је у то време имала храбрости да укаже поверење једном младом, неафирмисаном писцу, да уложи знатна средства у снимање његове прве телевизијске драме. Ризик се исплатио. Драма је награђивана на фестивалима, размењена или откупљена у тридесетак телевизија у свету. Ништа необично да је редитељ Шотра ангажовао и глумце из Загреба и Сплита. Једноставно, били су му потребни такви типови људских карактера и он их је нашао у тим глумцима.

Драма „Никољдан 1901” је у ствари, адаптација комедије Симе Матавуља „На слави”.

– Матавуљева комедија „На слави” сигурно није оно што најбоље представља Матавуља као значајног писца. Напротив. Комедија „На слави” је изведена пре сто година, доживела неуспех и пала у заборав. У једном новом медију, телевизији, заслугом редитеља Шарановића, одличних глумаца па и сценариста, синула је новим сјајем и показала да праве писце треба увек изнова читати.

Драматизовали сте и текстове Милована Глишића, Светолика Ранковића, Стевана Сремца, Глигорија Божовића, Динка Шимуновића. Губи ли литература прелазећи из једног у други медиј?

– Литература, ако је добра, не може ништа да изгуби под условом да је добра адаптација, или драматизација. Може још више да добије у неком другом времену и скрене већу пажњу на себе. Замислите, како би било добро, да смо богатији, а и одговорнији према традицији, па да се сниме велике драмске серије по Јакову Игњатовићу, Стевану Сремцу, Јанку Веселиновићу...

Текстови неких Ваших оригиналних телевизијских драма и адаптација (који нису реализовани) нису ни сачувани. Зашто?

– Мојом кривицом. Нисам сматрао да су ти текстови важни у мом књижевном стваралаштву. Махом су и настајали из невоље, да се што брже дође до новца. У разним сеобама и стамбеним скученостима, при чему не треба занемарити нехат аутора, неповратно су нестали. ТВ Београд је такође кроз свашта пролазила, ко ће све чувати, и више их нема. Данас ми је жао, али је тако.

Филмски сценарио „Браћа по матери” написан је на основу истоименог романа. Филм је снимљен само неколико година пре грађанског рата и распада земље. Браћа су се, неповратно, разишла?

– Роман за разилажење „браће” није крив. Већ после премијере у Пули, 1988. године, по реакцијама публике, а и неких филмских критичара из Хрватске, могло се предвидети шта нас чека за свега три године. Мање роман, а више филм, само су снажније актуелизовали проблем који је и те како био у ондашњој земљи присутан.

Зашто серија „Полача–Оквил”, написана у осам епизода, поручена од ТВ Београд, још није реализована?

Серија говори о једној породици из Книнске крајине: шта јој се све дешавало, или могло десити, од 4. августа 1995. до 1999, када се један део породице иселио у Канаду. Серија је заиста писана с озбиљним и, рекао бих, поштеним намерама. Да никога не штеди. Али да то ипак буде виђење тог времена из нашег угла. Филмове и серије о том времену већ су нам понудиле телевизије и филмске куће из нашег окружења. Ваљда је ред да и ми имамо једну серију о томе у продукцији националне телевизије. Две и по године су прошле како је серија завршена, а ништа није урађено, осим што је дата на читање неколицини угледних редитеља. Недавно сам упутио једно писмо директору РТС Александру Тијанићу, да га подсетим да такав текст постоји у некој ладици Телевизије. Правдање да за такав велик посао нема новца, да треба чекати, не би смео да буде разлог што се „Полача–Оквил” не снима.

Хоћемо ли ускоро бити у прилици да гледамо неку Вашу нову драму или филм?

– Да. У договору с Николом Мирковим, главним уредником Културно-уметничког програма РТС, пишем једну ТВ драму из савременог живота.

Зоран Радисављевић

Share this post


Link to post

Krajina na prikolici

„USIJAN asfalt, na putu Knin-Split. Prema Kninu promiču traktori s pretovarenim prikolicama, vinogradarske freze, automobili. Kao da se sve kreće samo od sebe, bez zastajanja, priče, plača.“ Ovom slikom počinje novi roman jednog od najistaknutijih savremenih srpskih pisaca Jovana Radulovića „Od Ognjene Marije do Blage Marije“, uzbudljiva i potresna priča o tragičnim sudbinama Srba u vojnoj operaciji hrvatske vojske „Oluja“, avgusta 1995. godine. Roman, koji je pre nekoliko dana objavio „Evro Đunti“, dat je u vidu mozaika, dramatičnih ispovesti nekoliko junaka koji, svako na svoj način, doživljavaju i svoj i udes ljudi njihovog kraja.

Radulović se, tako, još jednom vratio rodnom, kninskom kraju, koji ga je inspirisao za niz visokoocenjenih i čitanih knjiga i drama, kao što su „Ilinštak“, „Golubnjača“, „Dalje od oltara“, „Braća po materi“, „Prošao život“, za koje je dobio prestižna priznanja, Oktobarsku i Andrićevu nagradu, nagrade „Bora Stanković“, „Isidora Sekulić“, „Branko Ćopić“, „Petar Kočić“, „Zlatni suncokret“...

* Ima se utisak da ste roman napisali u jednom dahu?

- Tačno, ali su pripreme trajale 13 godina. Znao sam da o ovim zbivanjima jednoga dana nešto moram da napišem. Skupljao sam dosta građe, ali problem je bio samo u selekciji i odnosu prema njoj: kako kao pisac zauzeti stav nepristrasnog posmatrača i pripovedača. Poznata je floskula da dok knjigu pišete o strašnim događajima, možete proliti suza koliko god hoćete, ali vam one neće pomoći da stvorite dobro delo. Zato sam se odlučio da pronađem prihvatljivu formu, da to ne bude velika epska freska koja može da proguta pisca. Odlučio sam se za smenjivanje događaja, epizoda i likova, dovodeći ih u funkcionalnu vezu.

* Vaš roman deluje izuzetno životno i ubedljivo. Ima li u njemu autentičnih događaja ili ličnosti?

- Ovakvu knjigu nisam mogao da napišem a da se ne poslužim dokumentarnim materijalom, počev od slika koje su nas zasipale sa TV ekrana, novinskih isečaka, ispovesti nesrećnih ljudi do izveštaja tzv. nepristrasnih posmatrača i nekih vojnih, socioloških i političkih studija.Na osnovu svega toga sam stvorio svoju priču. Dovoljno je da iskrsne jedan mali detalj koji će kao iskra udariti u kamen i dati ideju za sveobuhvatniju sliku. Tako sam čuo, kako je u vreme napada na Knin, jedan čovek jurio svog papagaja u gradu, jer bez njega nije hteo u bežaniju. Od toga sam napravio svoje viđenje te neobične epizode.

* Jedan od vaših junaka govori o „planiranoj bežaniji“, a neki pominju i izdaju...

- Nije zadatak pisca da bude istoričar, niti da njegove knjige budu dokumenti za neke, ne daj bože, nove procese koji se vode u svetu. Pisac ne daje konačnu ocenu, njegovo je da na osnovu priča, zbivanja i doživljaja svojih junaka ponudi pripovest koja je samo njegova i sa kojom se drugi ne moraju složiti. Mom kaluđeru Nikodimu, koji poslednji ostaje u porti manastira, način na koji ljudi napuštaju svoje domove liči na dobro organizovan odlazak. Moj drugi junak, Markan, kaže da postoje neki momenti u istoriji kada jedan narod oseti da je zreo za seobu. A čitavu tu seobu ja sam video i doživeo kao ogromnu traktorsku prikolicu.

* S obzirom na to da je reč o osetljivoj temi, postoji li mogućnost da se vaša knjiga čita i na drugačiji način, kroz političke naočare?

- Nisam o tome razmišljao. Piscu na raspolaganju stoje samo književna sredstva i nipošto ne sme da odstupi od svog književnog zadatka. Sve drugo bi bila besmislica. I da nije ovako velike izazovne teme, roman ne bi smeo da se čita drugačije nego kao književno delo. Nadam se da će tako i biti doživljen i ocenjen.

* I pored zastrašujućih prizora i grkih dijaloga, roman na kraju pruža tračak optimizma?

- Otvara mogućnost nade. Glavni akteri nađu se pred Drinom, pred ulazak u Srbiju. Dvoje mladih, na tom čudnom mestu, odlučuju da se venčaju, da kao muž i žena uđu u Srbiju i počnu novi život...

SAMO DAR I KNJIŽEVNA VEŠTINA

CRNjANSKI je pisao o seobama koje su se dešavale dva veka pre njega. Ima i romana koji za temu imaju vrlo blisku prošlost. Međutim, ni vremenska distanca, ni aktuelnost događaja, ni dobra tema, ne mogu biti piscu nikakva garancija. Sve je stvar dara i književne veštine.

Vecernje Novosti 10.07.2008

Share this post


Link to post

jpzeba.jpg

Jovan Radulović

165 strana

latinica

13 x 20 cm

srpski

'Ovo je prvi roman o događajima koji su potresli svet avgusta 1995. godine. Reč je o 'Oluji' - vojnoj akciji hrvatske države i progonu celokupnog srpskog naroda s prostora bivše Krajine, najvećem etničkom čišćcenju u Evropi posle Drugog svetskog rata...

...U svom novom romanu autor nudi potresne priče - mozaike, prati svoje junake iz minuta u minut tih nekoliko strašnih dana od Ognjene do Blage Marije, kako je i odlično odabran naslov romana.

Ovo je roman koji se čita u jednom dahu, s junacima ovih strašnih priča se zajednički pati...' (iz Pogovora knjige)

Cena: 11,90 EUR

Podatke o ceni prezete sa sajta online kupovine knjiga knjižara.com

Share this post


Link to post

PROŠAO ŽIVOT

25zme6w.jpg

Jovan Radulović

167 strana

ćirilica

13 x 20 cm

srpski

„...Radulovićev roman je velika alegorija o nestanku i zatiranju jednog naroda, srpskog, u prostoru između Zrmanje, Krke i Cetine, od Knina do mora. Ali njegovo kazivanje deluje kao da se desilo na drugom svetu, kao da se ostvarilo u nekoj magli, kao da ga nije bilo. Tog sveta viŠe nema. To je jedan veliki rekvijem jednoj narodnoj skupini koja se preselila u druge prostore.” (iz Pogovora NikŠe Stipčevića)

Cena: 9,90 EUR

knjižara.com

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this