Sign in to follow this  
Krajisnik-Benkovac

Re: Gdje ste Benkovcani?!

Recommended Posts

Bio moj stari djed u benkovcu pre par leta , i popio sa starim njegovim drugom nekim kako on kaze 5 , 6 , 10 piva i kreno kuci na spavanje i pjevao putom kroz benkovac ... Oj rado oj radmila sta si samnom ucinila:) naravno posto je bilo 23h uvece neko se pobunio i sa prozora se prodrao da deda smanji malo glasne zice i sl. a to je dedu naljutilo i krene da peva Oj ustase i ustaske zene platicete kuce zapaljene :D to se sve desilo pre par leta mislim da je 2003 leto. deda mi je tu noc prenocio u benkovackoj stanici a ujutro su ga naravno pustili , sta ce , vide star covek i popio ...

tako je moj deda , pod stare dane , poceo spava po policijskim stanicama hehehehe

hahah djed ti je car!!

Share this post


Link to post

ded ti je legenda Nidzo, ako ga daj Boze sretnem ima od mene kistru pive-

ma kakvu kistru, ima cisternu pive samo neka pjeva :]] :}\/ :}\/

Share this post


Link to post
Вјеровања...Постанак и опстанак свјета

Више мое куће на влаци под моије ладовије, кад ко не ради ништа, кое бива светачнијем даном, јер ми је и црква с гробљом цико куће; оли кад киша треви мало ударити, онда мало и накваси, те буде полак суво, полак мокро (томе онда реку, да је паштро) те не ће да раде о земљи, да им се погани, како реко, за то шћукају се под моје ладове тако докони, па ала да се набраја о свачем и о свему. Те ће едан лежећи (као што и сви су се проћекнули и извалили на ледину) протегнути се руками и ногами, па прст по прст до длана притискује (тј. ломи), да му пуцају едан по едан, па онда поче:

Земља.

"Људи, брзо би ја заспа': поче ме земља притезати". Други ће: "Оће она, оће, те лиш ако је још мокра. Бог је њу за то створијо, јер као мајка све притеже увијек себи у своја њедра, оклен је све и изашло. Она је најпрво, кажу, варила сва као пула у бакри и квркељала, те је на едан пут престала. Онај велики, ко је створијо, сашао је на њу послије, нег је престала пуљкати и варити, те се испо на високо брдо те сијо на камен тадај мекан још од варења земље, па посијаше по земљи свако на свијету биље и горе. Онда упита камена: "Тебе сам најприје створијо, ето и растеш, па ми кажи, доклен мислиш ти тако расти?" Камен му одговори: "Рашћу, доклен је мене воља!" Онда га Бог прокуне, да се окаменијо и не помака' више, нег што јест".

Опе' ће неки: "Бог, приповиједају, или онај велики чоек, што је свијет стварао и све, што је на земљи, није одао по свој земљи и на сваком мјесту стварао којешта, него камо је најприје сашао, ту је све створијо. Онда су се сва створења разодала по земљи, јер траве и сјемена тице су из једног краја свијета у други пренијела изасирајући." - Из те роле, што су се извалили, опет ће неки: "То је чела истина, да осим тица и вјетар донесе димећи сваког сјемена и загојати". Други ће: "Утеко ти се у ријеч, по Богу брате; осим тица и вјетрова и благо море, па и свака стока донијети без да зна свако сјеме у себи и на себи. Та знаш ли ти, да с ову страну дваест година не бијаше по нашије подворница чичка ни сјекаоца, него од кад почесмо горњачке босанске крмке и воле куповати, одунда се потроваше наше земље с том травурином, јер 'нако бодава и окрупна сјемена увати се крмчету и говечету за реп те се скеса, да се и не види; мал по мал изотпада, па ђе пане, онђе и никне. Ето како је биље и трава постала. Бог посија на едном мјесту, а живине разнијеле свукуда". - Опе' ће неки: "Душе ми, тако и ест. Ево ви знадете мој виноград у Отресу, па лани кад сам га отрга', саренем у њ воле, те попасу сву дивију сјерчину, која се била већ осјеменила и сазорела у њему. Тако сите догна' сам иј кући; послије дан два сагнао сам иј у овај виноград, што га имам у Ђеврсками, да попасу оно троскота по њему. Кад ове године на мјестије, куда су воли пасли, изницала све згоља сјерчина (пирика), а ње у овом селу ни кувину ље нема, него у Отресу по виноградије, па сам се у сваке мислијо, не би ли се довидао, како је та загојат могла никнути на један ма' Ђеврсками у винограду, те ћу се заклети, да она сама о себе није никла нити је је ко посија', него како су му говеда у Отресу њу попасла, а у Ђеврска у балега изасрала, и тако је никла. Сад опе' нека из другог села говеда ту траву сазорену сјеменом попасу, изасраће је те ће никнути и закопитити се. Тако из села у село на крај свијета море доспјети".

Магарац.

Неки ће: "Тако је од Бога суђено, да буде; та мој брате, ни лист с горе не може пасти без божије воље. Приповиједају стари људи, како је Бог најприје створијо Адама, па онда сваку живину. Кад су нарасле и обруњавиле, река' им је, да иду редом пред Адама, да ће им имена понадијевати. Отишла су, надијо им је сваком свое, најкашње дође магарац пред Адама, па ће га упитати: "С чега си, болан, ти тако још млад осиједијо?" Рече маго: "Оваки смо пожели и покосили, т. ј. да сиједи и у једној вавијек длаци будемо, чим се опулимо, па док не крепамо; једна длака једна памет, него ми казуј име, па да селим". Адам видећи, да је горопадан, насмија му се те му рече: "Кад кажеш, какав си и што си, најбоље ти слиши, да се зовеш магарац, и одма ми сели испред очију!" Отисне се за осталом стоком, мрско му то име, те се искељи и баци уши по себи те ће до мало таки опет пред Адама мислећи, да је заборавијо оно име, а да му друго надије љепше. Кад је дошао преда њ, вели му: "Господару, ја сам заборавијо, како ти мени оно име надијаше". Рече Адам: "Та болан: магарац". Чим то чу, поклепи се ка' и прије те се одвуља шклоцати траву. Мисли се, што би и како би: е опе' ћу се заурњати преда њ, па што би, да би, - те га до три пута ето споради имена пред Адама велећи му: "Ја поврго и заборави', како ми оно име нади?" Издрије се на њ Адам, па му рече: "Магарац па магарац". Е више није вајде, него се натопрљи, па побјегне у шикару; мисли се и окреће у сваке: што ће и како ће, би ли то носијо име на себи оли би ишао опе' пред Адама, да га како окренем, да ми преврже лијепо за ружно име, и не ће ли заборавити; почекаћу, јер између толико имена није могуће, да ће му моје бити на думи. Те ти га ето и четврти пут на лепорту у Адама за име, мислећи и надајући се, да ће га измлатити: па волим и млаце поднијети, а да ми се име промијени. Па рече: "Господару, ја ниједнога пута нијесам утувијо, како ти мени оно име нади, јер чуо нијесам, за то не могадија утувити". А твој ти Адам скочи се и рече: "Кад добро не чујеш, дајде се амо, да ти уши те мале боље истегнем, па до боље осален и чуеш". Те ти га укочи обема руками, што игда може вичући му: "Магарац кењац, товар, де, чуш, ор! Кад не ћеш едног имена, ето ти иј више, па како те звали, да звали. Осим тога сам ти још и ушерине истеглијо за двое нег су ти биле, и сели испред мене, куд те год очи воде а ноге носе". И насмијаше му се Адам и Ева, па му се почеше смијати во, овца и парип, па и крмци, а дева жалећи га закала га огајати: "Брацо маго, баш виђо, да ти се ето свак смије твоим надјевима и придјевима и дугим увима, па, болан, смију се и мојој глави, да је ружна, па нам се за то ни мало не служи љутити, већ треба да речемо нашим млађима овако, како нами говоре. Кад се на нами искаљују, а ми ћемо на другоме, како кога буде воља по своју. Кад се на нами искаљују, а ми ћемо на другоме, како кога буде воља по своју. Ми деве куд год будемо путовати, ти ваља да идеш пред нами за вођу и казивање пута и да попијеваш пред нами". Кад то разумједе маго, баци ноге у раскоракаљ, а ушима застриже, усковрчи реп, стане га прдљавина те зареве, што игда море, кобацајући се ногами на сва чет'ри вјетра. Кад то чуше остале стоке, ала да се бјежи куд гођ кое море од великог стра магарећег. Тако, како су Адаму у првотач, кад им је имена надијевао, на руку долазиле, онако од магарећег гласа се усплашиле, да су неке се и до дана данашњега маом подивљачиле и учиниле се по цијелом свијету љуте звијерке. Па кажу, да се бијо и Адам од те силе и вриске магареће препао, да се није у Бога уздао и молијо га, да би ваистину и он са осталом стоком бијо у пустињу утекао и подивјао. А бијо се с мјеста већ и макао; једва да је магарац престао ревати. И кад више је знао, да утећи не море испод тог имена, онда се не ћеде дати поткивати: да воли ићи бос, макар и зоб не зоба', да воли пустелекати, по кршу глодати кору, пасти сјекавце и што које зле траве".

Гдје стоји земља, мјесец, сунце, звијезде.

Неки ће: "Валај ти, мо' јуначе, евала, ка' си тако приповидијо; то је управ истина, да је Адам надијева' стоци имена, а Бог само њему, па сам чуо од покојног ђеда, ђе је казивао, да ова сва земља стоји на едном ступцу, за кои је привезат нечастиви у синџиру. Ступац он увијек глође, а за највише уз коризму, кад је часни пост, да га преглође и дорене ка' конац пртени танак. Да попови не реку на Ускрс: Кристос воскрес, ђаво би преглода' ступац и сва земља просјенула се. Онда би бијо страшни суд. И оно кад се земља тресе, свезани ђаво задрма ступцом, а земља се онда затресе. С тијем пријети, да је жедна и гладна људског меса, да се примиче страшни суд, а да мјесец, сунце и звијезде стоје на ваздуку".

Гром, Ирудица.

Други ће: "А, људи мои, оно, што грми, веле да се Бог на нас кара те нам пријети, да будемо добри". Неки ће: "Богме сам ја чуо, ђе веле, кад оно жестоко грми, да се свети Илија у кароца воза, потиска се за Ирудицом, што пред крупом иде. Сву је громовма изрешета', а још није је погодијо у срце. И кад год гром пуца, не пуца мазол (за ништо), него вавијек у њу, а она ка' и остали нечастиви (а Бог с нами бијо ође!) сакрива се свукуд од грома. Па кажу, да се не ваља крстити, кад грми, јер она бјежи, кад јој догусти, и под крст, а свети Илија то не гледа него пуца за њом, камо је год спази. По том се зна, да она бјежи под крст мислећи с тијем утећи, јер јој је драго и под звоник, кад грми, утећи, а свети Иле из свое шибе задими са стран Бога и у звоник заради ње; не жали на њем крста. Тако би у нас задимијо, да се прекрстимо и она да се испод нас сакрије. Боље ја, да је још није погодијо, јер веле, чим је згоди у срце, онда да ће бити страшни суд и искон од свијета.

Пређашњи људи.

На овом свијету ваља да буде људи зли и добрије, па да се едан од другог чувамо. Није више ка' у прве земане, да је свак јак, па да се нико никог не боји. Шта ћеш, мој брајко, данас ко јачи, тај бачи, а ко је нејак, мора да се подлегне јачему оли силом оли милом. Лако је онда било, кад су сама три брата на свијету била: Мрвоња, Кривоња и Врндаљало. Ти се нијесу ниједан ниједнога бојали и никога другога. Мрвоња, веле, да што би год у руке зграбијо, да би смрвијо, па било кук оли главица; Кривоња да би највишу оли најдебљу букву усправну искривијо, а криву исправијо; Врндаљало да би ћапао камен као кућа у шаке те да би га бацијо преко три брда, и све оне грдне каменине, што се налазе осамљене на голети, кажу, да иј је мрвоња одламао од кукова, а Врндаљало бацао за међедма у прве земане, што иј је на алаје било, па кажу, да су од тије онда постали и џиди, кои су били главе ка' варћак грдне, а тела за пет саде најбољије људи".

Неки ће: "Утеко ти се у ријеч, то је истина чела, ономадне (лани), кад сам ја мекотијо за виноград, запиња' ми је плуг за некакве плоче. Кад сам петијо (садијо) лозе, дигнем ту едну плочу, кад под њом греб. Кад, мо' јуначе, указа се главина љуцка ка' највиши лонац од варћака, е на моју душу да би стало у њу лако чет' ри оке жита; а гњати су му од бедара, колико наша сад оба од пете па до прапоне, а мој брајко, колики је тај људо бијо, ала онаког уватити сад, да копа виноград". - Опе' ће неки: "Ма ти су људи од велике главе, и у њој онда велика и мозга, морали паметнији од садашњије бити, јер кои је год веће главе, више мозга, па је вавијек паметнији, а тука малу главу има, па мало и мозга, за то ништа и не зна". Опе' ће они: "Е моје ми душе, људи, да сте му видли зуба у оној великој глави, би рек да су коњски, и сви циглати му здрави, кутњи му сви двојструки, богме га ље бољели нијесу".

Други ће: "Мој ми је стари ђед приповиједао, кога теке пантим ка' кроз сито: он је увијек у планину благо гонијо и остаријо већ пасући га, па да је још као клапчић (момчић) почо у планину ићи тако да су се изагнали, ко море више појести и ко је јачи од кога, онда да му је један рекао, да је видијо едног огрдна чоека, широкије плећа, ђе доћера у млин товар жита, те кад ће брзо самљети, запита бакру, у којој би могао сварити варћак пуле. Даде му је млинар; а он сам настави над ватру, па просија ништа мање нег збјен варћак кукурозова брашна. Усо је у бакру, сам је подјарива' и сам умијешао, те запита, да му да млинар, у чем би могао стопити мезану масла (садашње двије литре). Даде му млинар таву повелику, он стопи, па извади пулу сву у зјелу од варћака, поли с тијем маслом, те деде па порени, па поћерај, па сву зјелу огреба' и полиза', и онда се маши свое торбе, па извади по крува као по највишег лопара, и извади брздар сира мјешног, те с тијем крувом умачи и присмачи отуд одовуд, док све не поеде и то. Млинар усудијо се, па ништа нег гледа. Онда тај запита, да му донесе двије мезане вина. Донесе млинар, а он нагну те у један душак све попи. Пита га млинар, би ли још, ја, напијо се? "Богме, брате, би, али немам при себи за платити ти, није ми се тревило". Онда млинар: "Валај ка' немаш, ја ћу те напоити 'нако", те му донесе опе' двије мезане, а он нагну, па посвири све до капи опет у душак, па крчмару рече: "Валај ми се пожеднило било, и баш ти евала, што си ме теке зајазијо", па онда дође, па скину самар са парипа, па натовари на земљи обе вреће брашна те све увеза, како треба, и онда узе самар за крстине с врећами, па натовари на парипа, притегну попруг те да ће кући. Млинар се томе диви и чуди те га понуди опе' вином; рече он, да оће, па му донесе опе' двије мезане, а он ка' и с првијем у душак иј попи те се окрену млинару велећи му: "Збогом, брате и приетељу, па ми сад кажи право, је ли ти икад још ваки помлијоц дошао, кои је изијо варћак пуле, мезану масла, брздар сира и по крува, и попијо у три душка шес' мезана вина, па скино самар с парипа те натоваријо вреће пуне брашна на земљи, ћапа' за крстине те дига' ума натоварено на парипа?" Млинар му рече: "Богме још таки ми се није тревијо". Помлијоц ће: "Богме ље и не ће, збогом, збогом".

Онда ће сви у један глас: "Ала, брате, зор јунака, што је бијо. Та болан, кои је капац поести, капац је и урадити". Неки ће опет: "Гон' тога и такога без трага! Кои би га враг ранијо, та изијо би доту свете Ане". Други ће: "Нека, би и изијо, ал ће за чет'ри увијек урадити. Знаш ли ти, болан, да пуну једну врећу по два дижу, кад товаре? Да Бог да, да ја таквог у кући имам, лако би он себи и другом рану зарадијо. Мој брајко, чега није глети, није ни глодати, ко није за се, није ни за другог. Сад такога мајка више не рађа, сад не могу да подигну едни ни кварту шиља (пира), и право су казали, да ће доћи вријеме, да не ће моћи један чоек подигнути једног јаја, него ће га морати у два у траљије носити, јер све се израђа. Та приповиједају, да је у неке земане било р е п е, да си јој од главе мога' столицу за шес' људи начинити, да би ш ње могли ести; а ж и р и да су били тако грдни, да би им од капе могао лако учинити кубу на ракињски котао, а ђе то сад? Сви ти јунаци од прије и јаки људи, што су били, пропали су на војсци и у таваници, јер ко ваља, цар га узимље, и допане пржуна, не да на се; а ко је кукавица и буцала, стоји код куће, да измеће роцу, па од неваљала навијек неваљао и изађе, а од јунака јунак".

Какове снаге има у свијету

Земља.

Неки се опе' прокашља, па се протегну говорећи: "Неки дан сам на бари послије подне легао, на моју душу, људи, све би и данас лежао ту, да ме дјеца нијесу потезала, и бијо сам се наспавао, и оћу да се дигнем: не да ми се, притеже ме земља. Е није куд камо, управ је тако, да барска земља притеже ка' каламита". - Неки ће на то: "То си ти могао давно знати. Не дај ти Боже, да би ти ја и сијо доље на барами и ливадами. Један пут ме преварило, ма више ље не ће. Шта сам ја знао, отишао сам купти сијено те на подне лего под пласт у лад. Лези ја лези, јарачки свијет не ће да ме нико зовне, е у памети знам, да сам се наспавао, али ми се не да дигнути. Подижем главу, али ми одма клоне, земља је оће себи. Тако неђе пред мрак рупи ми жена, па ме закала потезати и гурати у ме. Чујем, ђе ми вели: "Дижи се, црни кукавче, шта ти је? Та видиш ли, да је близо мрак". Исправи' се 'нако сједећи, тарем крмеље, а истом ти опе' лего, притеже, људи земља, тако ми умрлога дана. Потеже ме опе' жена: "Дижи се, заклињем те Богом, што ти је?" Не да се мени никако исправити, а истом ти она однеклен донесе воде, па мене пљус по обрезу и по затијоку. Е онда једва се натопрљи' на ноге, кољена ми отимљу, ма да опет превалим се, притеже ка' притеже. Није ни то доста: окренула ми се свијест, те од почитка сунца чини ми се, да грањива, те мјесто запада закло би се тај пут, да је управ исток. Идем кући, а чини ми се, да идем од ње. Људи, да ме не доведе жена, никада се не зна, што би од мене било. Једва се шутрадан освијести' и дођо себи, па ми рече жена: "Видиде се на огледало, какав си". Послуша' је, кад ја, брате, сав подбуно, испод очију помодријо, губице отекле, да за три чет'ри дана нијесам дошао на шест бијо; па шукада букада више не лежим на бари никада". - Онда ће сви у глас: "Свака земља чоека притеже, а ђе су баре, ту пет пута више. Је ли се на њој омркло, не лези на њу, него бјежи у крш и на литице лези; не бој се, да ће те ту притегнути".

Опе' ће неки: "А мој брајко, да ти знаш од мене један пут прдачине. Биће отуд пе' шес, година, ка' но сам иша' у Задар, а знате сви, да до њег одавлен има тријест добри миља. Облада ме труд и жега, те напокон лежем теке даље од тесте, кад сам превалијо бијо по пута. Кроза сан чу' неко врцање карова, скочи' се, кад они замакоше. Е није вајде лежати више ни мени, пођо, кад ми се свијест окренула, те идући напријед, чини ми се, да идем натраг, крстим се и Богу молим мислећи у себи, што је ово? За моју срећу сустигоше ме неки Буковићани, па им назва: "Помози Бог" и "куд ћете, људи?" Они рекоше, да ће Задру. Е онда кал да се изнова роди'. Идем ш њима, али све на силу, јер чини ми се, да идем кући, а не од куће. Не казујем ником ништа. Допријешмо на конак у једну крчму на домак њега, те ја одма лего. Пробудили смо се рано, те ајде да се иде, срећом једва дођо на ш&аумл;ст. Да сам страку за дуго има' у себи, за то, како сам незгоде могао допасти". - Из те сједнице повикаше неки: "Лега' си на траву, која то чини". Неки опет: "Бијо си биће пјан", а неки рекоше, да то чини земља. Онда и он рече: "Богме, брате, управ земља; да не будем ја ту на њу легао, доисто не би ми се ље свијест тадај окренула. Та још сам ваљао се што куд по кршије и травами, ма није ми се то никад сперило. Давно су рекли наши стари, да смо ми на висини и као при планини праму доњем свијету. Ето митиш ли Брибир и Островицу, онда је све то ниже и свијет друговачи. Зашто би се зва' Котар, да није земља виловита? Ћаћа док ми је био жив, увијек је тавријо на ме, кад идем низ брдо, да ниђе не лежим на двору, нити да пијем котарске воде, да ће ме подбочити, а земља притегнути. Е вјере ми, ми је управ погодијо".

Сунце.

"Мој брајко, и у сунцу снаге свакојаке има, али како каде; марчано је најгоре, оне шћето чоека умртва. Давно су рекли; "Боље да чоека змије ћоне, нег да марчано сунце огрије ка' тука". Веле: "Изнеси у боти жлицу масла, а изрени јањце преда се: како год сунце масло раскрављива, тако исто и јањце дае без страга, ш чега нами сиљеж зими крепавају, то све, што иј је марчано сунце простријелило, те вешчају и вешчају, док не крепају. Виђети му је на џигерица и на срцу, што је сунце од њег урадило. Срце, брате, помодрело и меко ка' реп зечи, би рек да се за њ не зна кал да су га вјештице изјеле, тако исто су му и џигерице: бијела помодрела и премељушавила се, а црна гњила".

Други ће опе': "Е мои јунаци, осим марчаног сунца и времена, оно може чоека простријелити. Један пут ја јесени радијо сам на пољу, а бијаше угријало, Бого мој, кад мене поче од ногу нека ватра обузимати; све би рек да лизи некакав пламен уза ме, и обузе ми и главу, гори ми обрез, брате, више нег од поштена чоека, кад ми пита зајам да му вратим а немам, а рок прошао је. Па ми онда удари у руке, гледам и завраћам мишице; кад ја поцрљенијо ка' скерлет, мислим се у себи: што је ово, заклињем те Богом? Завраћам ногавице: кад ја таки свукуд, бјеж да се бјежи кући. Е ваља радити о себи, није шале: горим ка' ватра и обрез ми се сав убрусијо, препа' сам се више нег ме боли. Девете око мене кућани, неко вели: то, неко: ово му је; однесоше ми робу попу, да моли Бога на њој. Дозваше врачарицу, прошапта нешто око мене, па курва никако него да сам нагазијо на виленско коло. Некако је кријући и угљене гасила, нагнаше ме, да прождрем воде њезине. Ајде од муке се свашто ради, узе' неколико гутљаја. У те мјере рупи и онај од попа с робом, обуко је на се, заспа' добро, навали, брате, некакав сан, да те Бог сачува. Једва се неђе пред мрак пробуди'; гледам се по тијелу, не пролази још црљен, а ја ти се свуко го ка' од мајке рођен те удри водом по себи леденом. Обуко се и полак би рек с мене тога свуче се. Сад не знам никад, што ми поможе: оли поп, оли врачарица, оли ја сам водом леденом? А баш ћу се заклети, да ме је сунце било простријелило горе нег вјештица".

Други ће: "Светога ми Петра, тако ти се мени едан пут сперило, али ја сам бијо сав пожутијо ка' лимун, па и очи ми; права жутјаница била је дошла на ме. Било је љети, а ја напако тука' шкаљ за тесту на сједећи; а угријало, да мозак узаври, те ти мене обузеше јежури исто ка' и тебе. Нијесам никуд ишао, него пијо воду с квасином и у чет'ри дана ми жутило прође. А један пут сам тако исто нешто на сунцу радијо и стајао на мјесту, а истом ти ми се заврти свијест. Да ми не паде на ум руку метнути под пазуво те протрати по оном поту, па онда под нос, вјере ми би копрчијо на земљу. Нема ти прече ствари, кад ти се сврсне од сунца, што прињушити у пот испод пазува, јер да је силом, па сила силу и узбија. - Колико, мој брајко, сунце име снагу, да чоека може на пречац убити оли простријелити, толико оно све и оживљава, сваку травку и стоку. Кад чоек на њему ода, не ће му наудити, али кад се усићи стати на едном мјесту, онда ће га простријелити.(1) Душе ми, брате, кои је бијо тешки болесник, па се извидао, не уди му што по сунцу ода. То је било ономадне на мени. Шћето сам познао на себи, да ми сунце даје снагу. Знате ли ви, да сам ја бортао годину дана послије болести, те колико сам се напијао и омршивао, толико сам све по сунцу одао, па сам опазијо, би рек да у ме неку снагу улијева. Нека њега, да Бог да сјало ми и на другом свијету, оно је мене оживило, да се могу и заклети. А што истеже усјеве из земље нег сунце и чини гору разлиставати? Снага је, људи моји, велика у њему, не пуцају греде ни плоче ни земља од леда ка' од сунца, јер оно попржи, па се мора свака ствар расцијепити и отићи напосе. По томе се види, да оно има велику моћ, колике сњегове и ледове оно својом лучом и ждраком чини растопити, а да нема снаге, не би".

Мјесец и звијезде.

"Е вјере ми, кад си ти, Танасија, рекао, да у сунцу снага има, валај ћу и ја нешто казати о звијездами, што знам, и о мјесецу. Чуо сам од једног ловца, да је ишао чекати зими зеца, ер му се намечијо корјенице од купуса ести; уза се да је пово бијо вижле. Вели ми, да је било около поноћи, али да се видло ка' и об дан, јер да је мјесец сјао и трепериле звијезде ка' огледало, уз то да ниђе облачка није било. Брије ведрина ка' брије, вижа његов не буди лијен, није ћијо ловцу међу ноге лећи као што га је ћока, него оде у осјен по' зид. Е он читаво зна, да му је на мјесецу лежати ледено и на звијездами. Лани, ка' смо тргали виноград, бијаше остало маста у масници, те сам са сином мора' код ње ноћити, да не би ко потрудијо се доћи мјешином по њ те однети ка' и свое. А кажу, да пусто млијеко и мачке лочу, тако кад сам вечера' с малијем, превали' се цико уз масницу. То је било, знате, по' крај тесте вранцешке, ђе маснице и стое. Одма с вечера неки прође, па ми рече: "Шта си ту, по Богу брате, лега'? Вјере ми ће те простријелити мјесец и звијезде". Ајде то ја баци на јеб&еацуте;ну, што он рече. Кад около поноћи зазбиљ почеше бости мјесец и звијезде: окрећи се, преврћи се, али све сведно, обада ка' обада, читаво познајем, да мјесец и звијезде просипљу неке трне на ме. Паде ми на ум, како је ловчево вижле од њег побјегло у осјен, па ти се скочи и ја с малијем, остави ти ја маст и масницу. Ђе ћу, што ћу, и камо би се сакријо од мјесеца и звијезда, да ме не боду? Сан не ће на очи, па да ми иј шијеш. Уђо под маслину; е ријетка је, кроза њу море свјетлост. Ушпијам ти ја преко трећег винограда једну густу смокву, а ја ајдећ с малијем, па пода њу. Чим, брате, лего, исто ка' да сам у кући: бијаше топло, и одма заспа ка' и заклан. Бијаше густа смоква, огранци јој све до земље, па у њој, брате, седно, како реко, ка' и у кући. Ето управ сам на себи провао мјесец, какав је, и звијезде. Он има неку снагу и моћ. Звијезде, кад није њега, мање боду, а ш њим су јаке сведно ка' и он и боље сјају. Пашче није ље слагало".

Неки ће: "Оће, оће, болан, свака живина погодити и каз'ти у напријед, какво ће бити вријеме. Лани, мој брајко, одренем ја око поноћи с братом јањце у огреду. Прољеће је, а мјесец сјае ка' и дан. Легли смо заедно цико један уз другог и покрили се аљинами. Свануло је; гледам око себе: нема ми брата, а нијесам ни ја право на оном мјесту, ђе сам се најприје извалијо. Зовем брата из свије рамена: "О Божо! о Божо!" Нема га. Низ брдо нас греде су и кукови за вр' звоника, те помишља, да не би врат уломијо, да га што није бацило, јер ви знате, да у мојој огреди има сваки' зидина. Тражи ја, тражи, а нема га; а ја лијепо од муке замагли кући, питам матере: "Мајо, да није Божо од мало прије долазијо ође?" - "Богме није". - Не кажем ти ја њој, да га је нестало, јер би ње стала помагања и перила би триста чуда. А ја опе' натраг у огреду, зови и тражи: нема га. Кад дођо на крај краја, за пушкомет пута, ђе смо лежали, кад он спава покривен аљином попријеко и камен му под главом. Пробуди' га једва, диже се, па га питам: "Шта си ишао амо спавати, кад си са мном онамо бијо лега'?" - Рече он: "Богме, брате, ја знам, да сам с тобом бијо тамо лего, а амо ље не знам, да сам доша', него чујем кроза сан, да ме нешто одиже од земље и ушушкава". - Онда сви у глас ће неки: "Тога је мјесец подига' и пренијо. Има тога доста, него чудимо се њему, он је момак и готов чоек, да га је могао пренијети; а дјецу оће вавијек, за то никад дјецом не ваља ванка на мјесецу спавати, јер ко зна, куд дијете мјесец море занијети?"

Умукоше сви, па ће едан, што је вавијек мучао, рећи: "Е људи браћо, о мјесецу би се пуно и пуно имало шта приповиђети, али сад не ћу нег нешто мало. Мој драги брате, матер, која што зна (али иј је мало, да знаду), не ће у новом мјесецу (младијаку) никад свога дјетета одбити од сисе, него у старом мјесецу, јер у новом одбијена дјеца зло и споро расту, да иј и зову мјесечарма. Један пут, кад сам бијо момчуљак, оћерао сам товар жита у млин у Брибишницу. Бијаше онда у њем за млинара један стари, кои је сам свој вијек прово у млиније. Догнао сам ти ја с вечера, још не бијаше мјесец грано. То је било неђе у почетку јесени, суша бијаше ка' усред љета, мљети се није могло нег на уставу. Срећом не бијаше преда мном помлијоца, па се обесели', да ћу брзо опремити. Сашо сам у кош, реко староме: "Пуштај млин", а он ми рече: "Причекај док мјесец гране, јер нема воде". Мислим се ја: шта мјесец улази у воду, па му реко' шћето нето: "Зар ће ти мјесец довести воду?" Онда тај стари млинар ћапа ме за руку, па вод вод на јаругу пред уставу. Помрчина је, трепећу звијезде ђекоја, понијо уза се луч, па ми уприје прстом у воду на жлијебу: "Видиш, како се споро вода налијева сад, а довешћу те, кад још до мало мјесец гране, па 'ш виђети, како ће вода рупити". - Вратишмо се у млин и легошмо теке; поче се мјесец указивати боље и боље, а стари запали луч, па ће са мном пред млин. Чујем ја још идући, ђе орца боље вода; кад се надвиришмо над жлијеб, а то, браћо, рупила вода за тројструко више нег прије, док није мјесец грано. Пушти стари уставу, самље' ја богме у час обе вреће, да није требало ићи устављати жлијеб, док се напуни воде. Реко ја староме млинару: "Вај, стриче, чудна тебе погађала!" - Онда ће он мени: "Е мој синко, стари сам ја муштранац, доста сам ја Божића у млиније изијо и свега упантијо. Него мој синко, други пут, и кад буде сушно, не долази об дан у млин ни об ноћ, кад није мјесеца. Знај, да сва врела узмичу оли стое на мјери у дану и об ноћ на помрчини без мјесеца; а кад је мјесец ка' и дан, онда тако примичу кал да си иј налијо; а видијо си својим очима".

Уздух.

Трже се едан из те роле ка' иза сна, пљуну међу длане те се пљесну, па ће: "Ајде де! Свак је своју, а и ја ћу моју, да ми се не рече, да сам јалов оста'. О свачем бенавите, а од арији нико ни цоке, али баш и не знате, јер нијесте по путовије ишли ни ш њом б&ццедил;рали, а ја, браћо, могу рећи, да сам обиша' буну и буницу и вражију г...цу, што идући у планину за благом, што опе' низ Котар по приетељије, што опе' кад би ме потреба нагнала и по градовије. Даклен могу знати и познати сваку арију, каква је за чоека. А ви неки нијесте били нег доклен говеда гоните, па даље и не знате нити морете знати. Али до арије је све. Видите ли ви мушкога свијета а градскога: наша цура, брате, као да си је надоијо, обрези јој пуче ка' румена јабука, не мари ништа, што еде кои пут крув суопаран. Ње се у овој ка' и нас арији добро прима, валај боље нег градске лацманке, што пилиће еду на сваке уврати; наше цуре су по арији и о' себе 'нако црљене и громорне, а лацмаске нечим се, кажу, да мажу, и посуте некаквијем брашном кал да су у млину биле. Видиш ти, мој брајко, у јутру, кад се дигнеш, код нас све мериши, рачи се ести, одма, чим се дигнеш, изијо би шиљега. То је све по арији. Ја кад се тревим оконачити у граду, шутрадан врти ми се свијест кал да сам пијан; другу ноћ узаманице мучно би у њем ноћијо, а трећу не би пак никако, мора' би се разболети. У овој нашој арији и свијет је бољи, а у оној градској отровна арија, отрован и свијет".

Неки ће: "Душе ми, брате, право кажеш. Сви ми, кои стоимо при кршије, код нас је арија друга, јер је наше све крупније, па и стока. Ко ту маглу код нас виђа, а почимљући од Брибира и Островице, па низ брдо ето ти је и цигло јутро, ш чеса низ брдо вавијек кад идеш, свијет је таван и по греда' нарасла панушина и печурке, а код нас не. Шта ћеш ти, мој брате, кад низ брдо увијек магле освићу, људи и чобани код блага ону маглуштину срчу у се, у којој сваке живине има, зато су и Котарци сви и куљави кал да су збабни и ниједан није дуговјек". Неки ће: "Зашто у Котару највише удовица има а људи мру? Зато, ђе они спавају по двору а арија виловита, па иј нешто из ње стријеља. Жене с дјецом им леже у кући, зато су здраве и румене, кроз кров не мере иј простријелити. Та, мој брајко, ја сам лани бијо на пићу доље, па ми кажу: да они напријеко умру, јер је мјесто виловито, низ сав Котар су куле и палаци били старински и чардаци турски, гребља, ђе се год макнеш, и Бог зна, колико је ту љуцке крви проливено, док је Јанковић Стојан и Смиљанић Илија жив бијо, па Турке отален требијо. Те брајко мој, остао тај удес (или Бог зна, што), па кога год заболи, не лежи више више од три чет'ри дана. Кад умре, на ребрије ка' талијер модри му се, што га је нешто простријелило, одниклен, брате, нег из арије. Ја док сам бијо млађи и скитао се, па кад би макар ђе дошао ван свог села на конак, не би ти ја лежао на двору нег у кући; јер ће те прије деворачка арија простријелити нег своја". Неки ће: "Није ни тако, ја. Ја сам једном у ладу под гувном лежао, без да сам у Котар ишао оли у кои град; тијо бијаше, брате, да си могао свијећу носити. Кад чу кроза сан неки вјетрић леден, па млак и онда згоља врућ; тај врући ме зауши и проби, да не знадо о себи. Почеше уза ме исто ка' неки мрави гомилити, а ја ти брже боље утеко у кућу: простријели ме ка' простријели. Кад, мо' јуначе, о час до час отекоше ми губице и капци од очију, препадо се оне болине. Е људи, у оном врућом вјетру морало је нешто бити". - Неколико ће њи у глас: "Срећа, кад си ти и жив оста'. Да ти је било могуће видјети у оном вјетру, што 'е било, умијо би нам каз'ти. Оно није право нагиљало на те, него те само вјетар од њева зора заушијо, па си семора окрастати". - Онда ће он: "Јесам богме сав се ојарича' (огулијо)."

Неки ће опе': "Богме срећа, кад нијеси ослијепијо, јер ја знам такије арија кад зауше, да чоек за увијек оћори, окраста се, ошпице добије и на њ пане смата (поманита). Него чим се така арија опази, брже боље одма ваља све и очи замотати, ако мо'ш ђе утећи под кров, бјежи; ако не, а ти пани потрбуш а окрени главу сунцу, тако ће те прескочити. Мој брајко, у арији све долази и на људе се истреса. Јесењска је арија најгора, пуно болести у њој на свијет дође; а највише у то вријеме рупи и манити огањ, јер видли су га, ђе пада. Приповиједали су, да је у једној авлији шесторо чељади лежало, кад у зору бијаше тијо, Бого мој, и топло, а из арије као просо неке свјетлице почеше падати. Ђе ће, куд ће, те на саму ону чељад. Шутрадан једва су се пробудили, али шта је корист од њи. Снашло иј (поманитали наполак), напало неко бандање на њи, клисање, да су иј морали под наредбу чувати, те срећом с молитвами и што чим једва дођоше себи. Зимна, брате, арија би рек да је свукуд једнака, она чини сваком право. Кад је ледено, кажу, да је и у тикви ледено; не гледа зима лиса господина, него оће топлик, па бијо и кожун на теби. Прољећи и љети има арије сваке, у долинами гуши чоека, а на брдије кријепи.(2)

Облаци.

"Е мој драгане, и облак чини чудеса на овом бијелом свијету. Једног јутра бијадија' ја у гају код говеда, а истом ти се намаче црн облачак ка' добра аљина, мало по мало спушти се у море, е људи, с брда гледам сведно ка' и у чашу. А он како се спуштијо у море, задими, а брате, море се види на длаку, бен да је далеко 10-20 миља. И, људи, виђо шћето, ђе усркну воду, па се учини киша те зачепи туда близу главице. Мислим се сам у себи: Боже мој, како од мајушног облачка учини се велики, и тај велики имадијаше неку силу, па потегну у се морску воду, па је распршта што куда".

Други ће: "Једне године бијадоше Бодули у нас на пићу о крсном имену (то теке, брате, пантим ка' кроз сито), па казивали су, како је облак један пут тако усркно у се силу мора лијепо из дна, па се онда летера' уза страну за по миље пута те пролијо оно, што је усркно. Послије неколико дана да су чобани туда најавили благо, кад у страни камен морски, брате, ка' осредњи кашунић. Досјетише се, да га је облак из мора изнијо. Од неки дан почеше га разбијати, кад он како је бијо седраст, у њему нађоше два угора дебела ка' рука. И тај облак да се зове пијавица. Да би тако капац бијо и брод усркнути у се и однијети у арију. Али морнари чим га спазе, пуцају у њ из тромбуна и пушака, па га разбију, да снаге нема. Па, чоче, и ми пуцамо, кад видимо, да ће крупа, те је оћерамо".

"О мој брате, неко зна, а неко зја", опе' ће неки. Та знате ли ви, људи, ономадне (натраг неколико година) кад мене замал таки облак не диже у арију, да не лего' потрбуш те пријану' уза земљу. Облак се навуче до понеба црн ка' мор, а из њега пуше ка' иљаду бура, чупа, ломи, носи. Та знате ли, да се налазило гранчица од маслина, кажу, на међи босанској?" - Неки ће: "Оно је бијо тарајило, што је и куће оријо; оно је, мој драговићу, било са вражије стране. У небесије пред оним шијуном видла су се три орла ка' три овна; они су тај шијум и водили, те како је од мора почо чинити ару, тако је вавијек уз брдо доспијо, док се год није убијо о планине. А мој брајко, црнога облака ваља се бојати ка' грома, нити пода њ ићи на пут, јер у њему сваке артије имаде, да чоеку море наудити. Морнари кад спазе таки облак, чувају га се ка' грома и стое у порту, ђе су да су, не пуштају се пода њ".(3) Вјере ми, об ноћ он је и сиромашки биљац, топло је под њим те лиш јесени спавати на двору. И душе ми, брате, свака облачина и уди чоеку, јер се у њему крв мијеша, меоран постане и штув кал да му је неко ћаћу убијо. Облачан дан - намргођен чоек, и болеснику свакоме је горе на облачну времену, нег кад је ведро, јер на ведрини је свак весео, и тица у гори и риба у води. Кад чоек путује те се изненада наоблачи, свакога неки стра увати, јер из облака падало што оли не падало, чоек сумња; јер ријетко да ће каде облак штроцити, да не ће своју моћ показати".

Опе' ће неки: "Та божја ти вјера, из ведра неба никог гром није убијо, ако није из облака. У облаку је свако зло сакривено, оклен крупа пада на нас ако не из њега? Свети Илија стријеле сипље на Ирудицу. Ако је зао облак, опе', вјере ми, га желе поштени и зли. Ево, брате, како киша из ведра неба никад није ударила, даклен треба прије да се наоблачи. А шта онда он ваља о Јурјевој и Петровој, кад кишу донесе људма, па сваког развесели, зла и добра, сиромака и богатога. А баш за право рећи, богаташи и каматари се не веселе чудо облаку, да им кишу донесе, јер жито, што га имаду по магазиније на одмет, онда, кад роди ново, старо им прокурити не може, него им га изије мрвница. Него они се веселе, кад нема облака љети, и још моле Бога за то. А шта 'ш брате, не м'еш им ништа ни рећи, свак Бога моли за своју корист. Како каматари моле га, да не да облака за кишу, тако и ми грамзимо и молимо, да спушти он свога облака, па да из њега лијева ка' из кабла. неко се весели, кад облак спушти се на земљу, те ко 'е од заната, он ће што притегнути за се, те лиш ко има дуге нокте. А мој брајко, колико се блага украде, кад магла од облака пане и зачепи све. Облачна магла и ајдуцима у прве земане пунила би торбе."

Ноћ и помрчина. "Валај ка' сте отпарали свак своју о свачем и о некаквије штрољига и ја ћу моју, да ми се не рече, да сам запрђен. Вас ниједан није путовао об ноћ, колико ја, и сваког се с

Извор: benkovac.rs

Share this post


Link to post
Обичаји Бенковачког краја

ПРЕЛО - запажен обичај у народу ових крајева; скуп младих, на којем се играло и пјевало, а одржавао се у касну јесен и у зиму, испред крсних слава и Божића.Позната су била мјеста за окупљање у неким варошима гдје се до касне ноћи пјевало, играло, мада и љубав није изостала. Свако село има своје прело.

ПРПОНОШЕ - У неким селима су постојали прпоноше, које су ишле по селу за вријеме суше и молиле Бога за кишу. Они се гранама покрију од сунца и пјевају. Идући кроз село, од куће до куће, народ им даје поклоне у храни, полива их вином или водом, чиме се вјеровало да ће изазвати кишу.

'Дај нам Боже кишу,

да натопи поља,

да година роди,

од прошле да буде боља.'

ВУЧАРИ - Био је обичај да вучари, кад ухвате вука, га одеру и напуне сламом, у уста му ставе јабуку, те иду селом. Жене вука оките разним накитом. Тако окићена вука, народ дарива сланином, вуном, житом, вином и сл. Вучари родом из Буковице би пјевали:

рн

'Дајте вуку сланине,

да не сиђе с планине,

дајте вуку вунице,

а не коље јунице.'

МАШКАРЕ - су организоване око поклада и задушница, углавном млади свијет и дјеца. Мушкарци би се маскирали, а неки се преоблачили у женско и тако маскирани ишли од куће до куће. Људи би им давали панцете, вино, јаја, новце и сл. Панцета се наниже на гвоздену шипку или штап. Идући пјевају, а народ их засипа пепелом од ватре.

РЕВЕНА - представља гозбу људи, односно комшија, који се договоре да спреме јело, месо и вино и направе заједнички ручак. Ово је организовано претежно с јесени, када има вина, и када се овце подебеле. По реду је спремано једно јагње или ован, али сваки пута други учесник. Вина би донио сваки по један лонац. Када месо буде скувано или печено, подијели се на хрпе колико има људи учесника. Затим једном завежу очи и он одговара на питање која хрпа меса коме припада да не би било протекције приликом дијељења меса на појединце у гозби.

МОБА - је представљала заједнички рад, за окопавање винограда, кукуруза, за косидбу сијена, за жетву и сл. Нарочито имућније куће су сазивале мобу. Најзначајнија моба је била за окопавање винограда у рано прољеће. У моби је било 10-20, па и више људи из села. Први у реду се звао војвода, а посљедњи телента. Пијући вино које је служено копачима, војвода је наздрављао теленти, а на крају рада, пред залазак сунца, војвода је наздрављао свечаним поздравом 'Богу хвала, телента' , а овај одговарао 'Богу брате, и људима'.

ЗДРАВИЦА - приликом крсне славе, свадби и других свечаности на селу, држана је здравица којом се наздрављало, позивом на срећу и на здравље, да Бог и свеци благослове све присутне, да благослови њихов труд и род. Здравицу би прво држао домаћин куће, а затим и други присутни.

'Добро дошли, пријатељи мили,

увијек здрави и весели били.

Дижем ову чашу,

за здравље и срећу вашу.

Да нам роди шеница бјелица

и у брду винова лозица,

а у кући курата дјечица.

Здрави и живи били,

рујно вино пили,

за здравље живих и за покој мртвих.

Како ја наздравио,

тако Бог услишио.'

'Срећни гости који су дошли,

да су у радости и весељу пошли.

Колико има на кући рогова,

толико имао у кући синова,

колико на ватри угарака,

толико било дјевојака.

Синове оженио,

крува не желио.

Ћери удавао,

имање не продавао.

Њиве жео, ливаде косио,

и тиме се поносио.

Као зец брзином,

пчела мудрином и небо вудрином.'

СОЛИДАРНОСТ - Када неком у селу крепане стока, изгори кућа, стог сијена или друга штета га задеси, у помоћ прискачу комшије које иду по селу и купе прилоге у материјалу и новцу да се човјек обештети, наравно, ако имовина није била осигурана.

'На муци се познају јунаци,

у невољи комшије сељаци.'

ПОБРАТИМСТВО - Код нашег народа од давнина су склапана пријатељства између два мушкарца или двије жене па се они називају побратими тј. посестриме, што је даље значило полубрат тј. полусестра. Побратимство се уговарало пред олтаром у Цркви и то на Божић или крсну славу, а дужност побратима је да се међусобно помажу у животу, посебно ако се неко од њих нађе у невољи. Поред побратимства, имамо кумство када кум држи дјецу на крштењу као и код вјенчања. И кумство и побратимство се преносило са кољена на кољено, са генерације на генерацију.

ОДБРАНА ОД КРУПЕ - Понекад у прољеће и јесен дође до олује, грми, сјева, пада град, крупа која највише чини штету виноградима и усјевима. Одбрана је била да звоне звона на Цркви и тако разбију градоносне облаке. У неким селима се према облацима баца лук и со, а у неким се пуца из пушака на облаке. За вријеме Аустрије, у Кожловцу су били постављени топови против крупе. У Карину, осим звона, одбрана је била да се избаце маша и вериге напоље, чиме се вјеровало да ће крупа заобићи село.

Извор: benkovac.rs

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this