Sign in to follow this  

Pavelic Papers

Recommended Posts


Vecina je vec cula za odlican sajt i projekt na kojem su bili skupljeni dokumenti o Pavelicu, Ustasama, NDH, Stepincu itd.

Sve na engleskom jeziku, sve klasificirano i obradjeno. Vecina toga i nepoznata siroj javnosti.

Sajt je bio od izuzete vaznosti da se sacuva istina o NDH i zlocinima Ustasa i hrvatske katolicke crkve nad nehrvatskim zivljem.

Prije godinu i vise dana odjednom sajt je prestao sa radom. Prije toga se jedan od urednika sajta oglasio na tom sajtu i napisao da svakodnevno dobija pretnje smrcu od raznih ustaskih organizacija, sve je to kako je rekao prosljedio u FBI, ubrzo se sajt ugasio.

Za sve zainteresovane koji zele vijedti kako je orginalni sajt izgledao evo nacina;

koristeci sajt "web archive" koji arhivira web sajtove i njihove sadrzaje moze se doci do zadnje radne verzije sajta koja je postojala od 2002 do 01.09.2006*/http:////

evo i nesto malo vise o vaznosti ovog sajta i projekta;



A new Internet website,, has been launched to publish and analyze a tremendous collection of declassified intelligence documents, court decisions and other materials which implicate the United States government as well as the Vatican in the continued existence this deadly terrorist organization, the Ustasha.

October 14, 2002

Announcing - A New Website Exposing the Ustase Movement -

CHICAGO -- More than fifty years ago, Ante Pavelic, head of a Nazi puppet

state called the Independent State of Croatia, arrived in Buenos Aires,

Argentina. While the rest of Hitler's Nazi henchmen were being tried for

crimes against humanity in Nuremberg, Pavelic and his cohorts in the fascist

Ustase movement -- responsible for the murder of more than 30,000 Jews,

40,000 Gypsies and an estimated 500,000 Serbs -- escaped abroad and began

planning for a new reign of terror.

Today, owing to the efforts of a new generation of Nazi hunters, the

documents which tell the real story of the Ustase's miraculous survival are

finally being published on the Internet.

A new Internet website,, has been launched to publish and

analyze a tremendous collection of declassified intelligence documents,

court decisions and other materials which implicate the United States

government as well as the Vatican in the continued existence this deadly

terrorist organization. Files from the archives of the CIA, the FBI and the

US Army are augmented with original background material, making the most thorough resource on the Ustase ever created and

likely to be of equal use to scholars of the Balkans or the Holocaust as

well as students and readers who have never heard of the Ustase before.

"Without Vatican and intelligence agency intervention, there's no question:

the Ustase would have ceased to exist," says Attorney Jonathan Levy. Levy

has been instrumental in fighting bureaucratic red tape to find out the

truth about the Ustase's survival, through multiple Freedom of Information

Act requests and lawsuits against the Army, the CIA and the Vatican Bank,

which is alleged to be responsible for the laundering of millions of dollars

worth of gold looted from Ustase victims.

The Ustase was formed by Ante Pavelic in the early 1930s in Vienna, Austria.

After Hitler's invasion of Yugoslavia in April, 1941, Pavelic and his Ustase

were placed at the head of a Nazi satellite called the Independent State of

Croatia. Within weeks, a massive bloodletting began as Ustase fanatics

descended on Serbian villages, slaughtering the inhabitants by the most

bestial means imaginable -- using knives, clubs, axes and even chainsaws.

Concentration camps for Jews, Serbs and Gypsies run by the Ustase, such as

Jasenovac, were exceedingly brutal, shocking even hardened German officers.

After his arrival in Argentina, Pavelic was able to rebuild the Ustase --

now enrolled as part of an American anti-Communist crusade -- with cells in

countries as far-flung as Australia and West Germany. All told, the Ustase

have been responsible for more than a hundred terrorist attacks since 1945,

including the bombing one airliner and hijacking two others, the murder and

extortion of dozens of Croatian-Americans and the bombing of dozens of

public buildings and monuments, including the Statue of Liberty. was created by Cali Ruchala, a 27 year old publisher, as a

robust clearinghouse for documentation on the Ustase. "I was appalled by the

lack of information that's out there, even in studies of the Holocaust," he

says. "This is a terrorist movement that has lasted for more than seventy

years -- longer than the PLO, Hamas, and al-Qaeda combined."

Governments and individuals have tried to keep these documents suppressed

for years, Ruchala says, and for good reason. "Their involvement with the

Ustase is a textbook case of what the intelligence community calls

'blowback': a gang of thugs that American intelligence recruited to fight

the Soviets, but who went on to kill other Americans instead." is being published without institutional support for the

time being. "My primary goal is simply to get the information out there,"

Ruchala says. "We should not subject the victims of the Ustase to the

indignity of being forgotten as well."





Ovo ispod su linkovi ka PDF fajlu na preko 2000 strana u kojem je sacuvan i prekopiran KOMPLETAN sajt Pavelic Papers, bez da je bilo sta izmjenjeno. Veoma, veoma vredni materijali koji NE SMIJU da padnu u zaborav i da nestanu.



Pavelic Papers <<< DOWNLOAD here - NEW updated link


Backup link:


Sacuvajte PDF fajl - 21mb, preko 2000 strana u koloru, identicna kopija orginalnog sajta. Fajl se nalazi na rapidshare serveru.

Citajte, sacuvavajte, sirite dalje i nedajte da ustaska bagra uspije u svom naumu da izbrise od ociju javnosti ovu neprocjenjivo vaznu dokumentaciju.


Krajinaforce nije ni u kakvoj vezi povezana sa oba gore navedena sajta. Krajinaforce prenosli linkove do istih i ni na jedan nacin ne prisvaja autorska prava za nijedan dio gore navedenih sajtova. Pavelic Papers projekt pripada njegovim autorima koji su oni namjenili siroj javnosti kao sto je i opisano u donjem tekstu.


The Pavelic Papers is an independent research project exploring the history of the Ustase movement - the government of the Nazi-allied Independent State of Croatia during World War II. Our aim is to compose a narrative (and make available primary and secondary documents to the wider public) focusing on the entire history of the Ustase movement and its successor organizations, spanning more than seven decades, from their beginnings among Croat exiles in Vienna, Austria to the killing fields of the Independent State of Croatia and the fugitive shores of Argentina and America.

The Pavelic Papers is a non-profit effort working toward three distinct goals:

- to make available to the public, free of charge, declassified documents about the Ustase or their various successor organizations, many of which have surfaced due to the tireless efforts of a new generation of Nazi-hunters, along with English translations of the most infamous documents of the wartime regime of the Ustase-led Independent State of Croatia, many of which have never appeared in translation before;

- to produce original scholarship, research, introductory essays and other works to educate the public as to the history of the Ustase; and

- to stand in remembrance of the victims of the Holocaust in the Independent State of Croatia, both those who survived and those who can no longer speak.

This website,, was launched in October 2002. More than a dozen people have contributed their work to The Pavelic Papers to date, either in translating documents to English or providing source materials for publication. The Pavelic Papers is not affiliated with any organization or entity, nor do we solicit donations from such.

The creation of this site will be measured in years rather than months, as new materials, essays and features are added. If you're able to help in any of the above areas, please contact us.

The editors of The Pavelic Papers are Cali Ruchala and Sinisa Djuric. General feedback can be sent to

A final note: Everyone associated with The Pavelic Papers would be remiss not to point out that the words "Croat" and "Ustase" are not synonymous, though neo-Ustase groups and their apologists today are among the first to insist that they are. To say otherwise is bigotry, pure and simple. Neither can there such a thing as collective guilt under any true and legitimate system of justice. It hardly needs to be said that not all Croats supported the Ustase, either in 1941 or today. Among the most astute scholars of the Ustase Terror was an ethnic Croat historian named Viktor Novak, whose monumental work on the history of clero-fascism in Croatia, Magnum Crimen, was banned in Communist Yugoslavia shortly after its publication in 1948 for stepping on forbidden ground. This site's contributors are not motivated by an imaginary desire to "punish" the Croatian people, anymore than a Holocaust scholar feels an irrational need to punish his German subjects. Our sole intention is to cast light on what has in the past been a subject sorely in need of exposure, exploration, research and remembrance.

Pavelic Papers


Share this post

Link to post

ima oko 2000 stranica i stvarno bi bilo dobro kada bi se nasao neko vredan pa zadao sebi zadatak i ove stranice koje ako sad nestanu, vise ih niko nikad nece skupiti na jedno mjesto ovako jednostavno i lako pristupno javnosti, dakle kad bis e nasao neko i sve ih ukomponirao kao jedan PDF fajl, onako klasificirano sa nekim redom i logikom pa da se stane na kraj ovoj ustaskoj bagri i onemoguci brisanje ovih informacija jer jednom kad se uradi PDF fajl onda se lako moze postaviti na bezbroj mjesta za download i pristup i nista ga vise nemoze zatrati sa interneta.

Share this post

Link to post
Непозната италијанска документа

Пише: Милослав Самарџић

miloslav-samardzic.jpgМила Михајловић, ‘’Југославија април 1941 - септембар 1943’’, издање Удружења српских издавача, Београд 2012

Ауторка ове изузетно значајне књиге живи и ради у Риму, па се посветила истраживању  италијанских архива. Италијанска документа су до сада у нашој историографији коришћена у ретким приликама и недовољно, тако да су многе битне чињенице остале непознате. Исто важи и за фотографије. У књизи Миле Михајловић, поред низа непознатих снимака усташких злочина, први пут видимо оригиналне фотографије партизанских недела, како над ратним заробљеницима, тако и над цивилима, Србима и Словенцима. Прецизније, у овој књизи први пут се објављују снимци особа масакрираних од партизана, уључујући и целе породице – и зато се она не може прећутати, мада се већ сада може уочити таква намера званичне историје.

Мила Михајловић дели књигу у два дела, о усташким и о партизанским злочинима. Оба дела, после ауторске анализе, прате фотографије и преводи оригиналних докумената из италијанских архива.

Мила Михајловић најпре подсећа да се источна јадранска обала до краја Првог светског рата налазила под Аустроугарском. Тај факат био је кључан за ступање Италије у рат, 26. априла 1915, пошто је два дана раније са Француском, Енглеском и Русијом потписала Лондонски уговор. Уговор је предвиђао да Италији припадну Истра и централна Далмација са Книном, Задром, Шибеником и острвима, који су се налазили у саставу Млетачке републике четири века, све до Наполеонових освајања 1796. године. После слома Наполеоновог царства ови крајеви припадају Аустрији, па Аустроугарској.

Међутим, до краја рата Русија је престала да постоји, а Америка је инсистирала на стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, чему Француска и Британија нису успеле да се супротставе. Тако Лондонски уговор није испоштован (па ни његова клаузула која херцеговачко и црногорско приморје прикључује Србији). Дакле, за разлику од наше историографије, Италијани означавају Америку као кључни фактор за стварање нежељене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославије.

Преговори о разграничењу између Италије и новостворене Краљевине СХС окончани су у градићу Рапал крај Ђенове (''Рапалски уговор''). Италија је била незадовољна, јер су јој остали само Задар и Истра.

Мада је у Априлском рату 1941. Анте Павелић ушао у земљу са њиховим трупама, Италијани су проглашење ''Независне Државе Хрватске'' дочекали са ''запрепашћењем''. Већ 12. априла генерал Ђиљоли тржи дозволу да силом протера усташе из Шибеника, који су Италијани сматрали својим. Следи неуспели покушај решавања спора Римским договором између Мусолинија и Павелића, 18. маја 1941. Италијани су и даље били незадовољни, јер им је остављен само узак појас уз море, понегде дубине свега пар стотина метара. Зато италијански парламент никада није ратификовао Римски споразум, а војска се није повукла из Книна и осталих места, већ је остала наводно ради ''подршке комплетној успостави нове хрватске власти''.

Били су незадовољни и Хрвати, јер нису добили обалу, као и Срби, јер је широк копнени појас Далмације и Лике остао у НДХ. Тако већ 19. маја почиње масовно исељавање Срба и Јевреја према мору.

Геноцид над Србима и Јеврејима почео је одмах по проглашењу НДХ. Зато су, још док се очекивало раграничење између Италије и НДХ, Срби из залеђа тражили прикључење Италији. У овоме је најистакнутију улогу имао др Нико Новаковић, бивши народни посланик и министар без портфеља у влади др Милана Стојадиновића, иначе брат будућег четничког војводе Владе Новаковића. Нико је тада био градоначелник Книна, а Италијани су потврдили ову његову функцију. Прецизније речено, то је учинио нови италијански срески намесник др Хоеберт, Ников школски друг из задарске гимназије.

У Книну је тада живело 20.000 Срба и 3.000 Хрвата, а Срби су били већина и у Грачацу и Госпићу. На Новаковићеву иницијативу, до 7. маја сакупљена је петиција са преко 100.000 потписа Срба Далмације и Јужне Лике, у којој се тражи прикључење Италији. Преносећи петицију Мусолинију, сенатор Алесандро Дудан подсетио је како су ''ови Срби под Аустријом били савезници Италијана против Хрвата аустрофила''. Петиција стиже у Рим прекасно, али Срби не одустају од захтева. Неколико дана касније у команду италијанске дивизије ''Сасари'' долазе српске делегације из Босанског Грахова, Дрвара, Санског Моста, Босанског Петровца, Бихаћа, Босанске Крупе, Кључа и Доњег Лапца, молећи да се и ти крајеви прикључе Италији. Према једном италијанском документу из маја 1941, ''представници 60 посто становништва Босне и Херцеговине изразили су спремност да дођу у Сплит и затраже анексију Италији''.

Команда дивизије ''Сасари'' већ 13. маја 1941. јавља из Книна да се хрватски елемент ''непријатељски односи према свему што је италијанско'', док се ''Срби показују као наши пријатељи''. Потом дивизија из дана у дан јавља о усташким злочинима: ''Почео је егзодус српског живља због усташких репресалија; ''Хрватске цивилне власти почеле су са хапшењем Срба''; ''У Книну усташе губе сваку границу мере''; ''Осам српских сељака усташе су извеле из воза на станици у Зрмањи. Одатле су их везане одвели на железничку станицу у Грачацу, а одатле на планину Велебит, где су их живе бацили у дубоку јаму звану Тучић''...

У наредном периоду доминирају извештаји о невероватним злочинима над Србима и Јеврејима у Далмацији, Лици, Херцеговини и Босни. Командант италијанске 2. армије, генерал Амброзио, јављао је 3. августа да су зверства попут усташких ''забележена само у мрачном добу средњег века'', наводећи да је само у Глини убијено 650 српских цивила. Фамилије ухапшених свакодневно су, у целој зони, долазиле у италијанске команде молећи за помоћ и заштиту.

Командант дивизије ''Сасари'', генерал Монтичели, јављао је 22. јуна: ''Хапшење Срба се увелико наставља и расте. После кратког испитивања, ухапшени бивају масовно побијени. Усташе немају милости ни над старима, над женама и децом''.

У Имотском усташе хапсе 2.000 Срба, плене њихове куће, а њихову стоку деле локалним Хрватима. Србе бацају у јаму у области Руновића, из које Италијани касније ваде двојицу преживелих.

Италијане је нарочито изненадио велики број хрватских католичких свештеника међу злочинцима. У једном извештају пишу да су усташе и свештеници ''наши огорчени непријатељи''.

Један од усташких вођа, Јозо Рукавина, показао је Италијанима писмо из Загреба, у коме је стајало да је први и најважнији задатак усташа ''анулирање српског елемента''.

У меморандуму нове италијанске владе, из септембра 1945, догађаји с почетка рата сумирају се на следећи начин: ''Не постоје речи којима се могу описати покољи и варварски масакр становника и уништење целокупнног становништва читавих насеља и зона, што је за врло кратко време довело до нестанка преко 350.000 православних Срба и неколико хиљада Јевреја''.

Командант дивизије ''Сасари'' писао је 16. јуна 1941: ''Сваки осећај симпатије према хрватском народу је угашен од када смо принуђени да присуствујемо оваквим чиновима''. На крају извештаја командант упозорава на могућност побуне његове јединице против усташа, наводећи: ''Бити натеран да будеш пуко гледалиште, ствара осећај да си и сам саучесник тих насиља и бруталности, које ће, засигурно, историја тешко осудити''.

Прослеђујући овај извештај, генерал Далмацо, командант 6. армијског корпуса, дописао је: ''Стари и опробани команданти батаљона, ратници опробаних капацитета и карактера, траже да их заједно са њиховим јединицама пошаљемо на било које друго ратиште, на најтеже припреме и задатке, на најгора места, само да не буду више приморани да импотентно присуствују, као сада, разбојништву сваке врсте''.

Италијани су ипак бојкотовали директиве из Рима, да се ''не мешају у унутрашње ствари Хрватске''. Најпре су њихови војници почели да скривају понеког српског цивила по касарнама. Видевши да официри ово не кажњавају, скривање постаје масовно, тако да у једном тренутку касарне постају прихватилишта. Такође, када су били ван дужности, Италијани су претраживали терен и тражили избеглице, које су хранили са својих казана и лечили у својим болницама. Уследили су протести Хрвата, па чак и претње да ће они ''оружано реаговати против Италијана на сваку њихову евентуалну интервенцију у корист Срба''. У претњама се истицао фрањевачки фратар Вјекослав Шимић, означен као вођа усташа у Книну. Њега је једне ноћи претукла ''непозната група'' италијанских војника.

Једн одлучан корак у заштити Срба повлачи генерал Далмацо, 24. јуна 1941, наређујући својим јединицама да уђу дубоко на територију НДХ - око 50 километера од мора - и формирају ''провизорну линију контроле''. Ипак, злочини се не смањују чак ни пред очима Италијана, на пример у логору Слана на острву Паг. Италијани су дуго само бројали логораше одведене на острво, упоређујући бројеве са количином одношене хране (била је довољна само за усташку посаду). Када су крајем августа најзад заузели Паг, пронашли су масовну гробницу димензија 150 х 20 метара, процењујући да у њој има око 1.500 тела. Само током неколико последњих дана држања Пага, усташе су убиле око 3.000 логораша, бацајући их у море.

Већина италијанских извештаја говори да су убиства била свирепа. У извештају 2. армије од 26. септембра 1941, забележено је и ово: ''Книн. 2. августа је пронађен леш Србина из Стрмице коме су одсечени нос и брада и стављени му у уста. Дана 3. августа усташе су убиле ђакона цркве у истом селу, тако што су му секирама отвориле груди, извадиле му све органе и одсекли му руке. Још пет Срба, међу коијима једно дете и један старац од 70 година, усташе су убиле након што су их мучили, повадили су им очи и у очне дупље сипали со''.

Већ крајем маја 1941. Италијани јављају: ''Потврђена је вест да се у целој зони Срби организују за устанак''. Прве устаничке акције забележене су у Требињу, 31. маја, када је нападнуто неколико усташких станица. До краја маја 1941. ''устанак Срба у целој Далмацији и дуж граница са Херцеговином се распламсава'', пише Мила Михајловић. Усташе су нападнуте у Невесињу, у Ранковцима код Љубиња, у Гацком, Ливну и Босанској Крупи, где Хрвати траже помоћ од Италијана, али је не добијају. Крајем јуна устанак у Хереговини постаје општи.

Према извештају из Далмације од 24. јуна, ''многи Срби, избегли хапшењу и персекуцијама, лутају планином и оружају се''. У Далмацији, Лици и на југозападу Босне бележи се низ изолованих акција против усташа, али као почетак организованог устанка италијанска документа наводе 26. јул 1941. године (према четничким изворима, тога дана је код Оштреља постављена заседа хрватском официру који је требало да одобри масакр ухапшеника у Дрвару). Италијани даље кажу да је 2.000 устаника већ 27. јула овладало тереном између Дрвара, Грачаца и Книна, постављајући опсаду Грачаца. Друга колона је кренула ка Книну, а трећа ка Врлици. Домобрани су изашли пред другу колону, али су савладани код Трубара и Тишковца. Ујутру 28. јула Италијани ипак помажу Хрватима и враћају део територија, захваљујући чињеници што су устаници избегавали борбу са њима. ''Изгледа да четници хоће да избегну било коју активност која би навела нас, Италијане, на интервенцију'', записано је у извештају 6. армијског корпуса од 31. јула.

Један италијански официр донео је у своју команду писмо које му је предао устанички командант код Книна: ''Становништво Лике моли италијанску војску да моментално окупира целу зону, јер ми не можемо више да живимо од хрватског насиља. Чекамо вас као пријатељи. Становништво и четници''.

У међувремену, 29. јула, четници поново напредују дуж граница Далмације. Нападају Пађене и Очестово и разбијају Хрвате у долини Бутижнице код Книна. Увече тог дана хрватске војне и цивилне власти беже из Книна, масакрирајући још 13 Срба у затвору. Преостале Србе ослобађају Италијани, који притом разоружавају 60 усташа пресвучених у цивиле. Хрватске формације се враћају у Книн 31. јула, али им Италијани дају само цивилну власт. Наредних дана устаници нападају Книн, а Италијани покушавају да се поставе између њих и Хрвата. На притисак из Рима, цивилна власт у Книну се 9. августа предаје Хрватима, али се италијанска војска не повлачи.

Почетком августа Италијани процењују да се само између Книна и Дрниша налази 10.000 устаника. Зато Мусолини, на предлог гувернера Далмације Бастианинија, 13. августа наређује да се окупира цела демилитаризована зона, да се из ње ''избаце хрватске трупе'', да се сва власт у зони пренесе на Италијане и да се преговори о разграничењу са НДХ одложе на неодређено време.

Тих дана Италијани поново очекују да усташе дигну оружје на њих, али само накратко, до 18. августа, када четници односе још једну победу. Тога јутра, Хрвати су кренули на устанике у три колоне: из Грачаца под командом генерала Лукића, из Ловинца и из Удбина. Прве две колоне тешко су поражене код Брувна. Имале су 160 погинулих, међу којима је био и генерал Лукић, као и 20 рањених, од којих половина није преживела. Трећа колона прошла је још горе: имала је 200 погинулих. Устаници, под командом Пајице Омчикуса, нису поубијали заробљенике, већ су их испоручили Италијанима (Омчикус је касније командовао четничким пуком; мучки је убијен од комуниста, пре почетка грађанског рата).

Мила Михајловић закључује: ''По наређењу генерала Виториа Амброзиа, команданта 2. армије, до 5. септембра све усташе су беспоговорно морале да напусте демилитаризовану зону. То је уједно означило и крај - све до капитулације Италије 8. септембра 1943 - усташког масакра над Србима и Јеврејима у Лици и Далмацији''.

Окончање ове прве фазе италијанског деловања, у меморандуму италијанске владе из септембра 1945. описује се на следећи начин: ''Такве мере, заједно са заштитом и симпатијама италијанске војске према српско-православном становништву, произвеле су бес Хрвата и Немаца, а отвориле врата пријатељству између Италијана и Срба''.


Српска народна одбрана у Америци

Share this post

Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this