Sign in to follow this  
Spasilda

Re: "ХЕНДИКЕП НИЈЕ БАУК"

Recommended Posts

Уобичајене заблуде и стереотипи о инвалидитету

ЗАБЛУДА: Особа с инвалидитетом је болесна, или је с њом нешто није у реду.

ЧИЊЕНИЦА: Инвалидитет је природан део људског искуства, а то није исто као и бити у стању болести. Појединци с инвалидитетом имају различите нивое потреба и понекад су болесни, баш као што су болесне особе и које немају инвалидитет. Бркати инвалидитет и болест не само да је погрешно, јер се који пут може бити болестан, а и не може одговорити потребама неке особе; него то подстиче негативни стереотип и претпоставку како се особа с инвалидитетом може и треба излечити.

ЗАБЛУДА: Људи с инвалидитетом имају лош квалитет живота.

ЧИЊЕНИЦА: То је један од најчешћих и најопаснијих стереотипа, јер обесхрабрује друштвене контакте и развој озбиљнијих веза. Особе с инвалидитетом имају потребе попут осталих људи који немају инвалидитет и оне се труде постићи што виши ниво квалитета живота као и остали. Друштво хендикепира појединце градњом неприступачних школа, биоскопа, кућа, аутобуса, итд. Став како је инвалидитет нешто лоше и како инвалидитет значи лош квалитет живота, често доноси више инвалидитета, него инвалидитет сам за себе.

ЗАБЛУДА: Људи с инвалидитетом су инспиративни, храбри и одважни, јер се носе са својим инвалидитетом.

ЧИЊЕНИЦА: Особа с инвалидитетом живи свој живот, обављајући уобичајене активности попут вожње на посао, куповине, плаћања рачуна, или спортских активности. Приступ попратним услугама, приступачност објектима, јавном превозу, итд, придоноси квалитету здравствене заштите, а потребна помагала дају могућност за нормалан живот, једнако као и особама без инвалидитета.

ЗАБЛУДА: Људи с инвалидитетом увек требају скупа и технолошки напредна помагала и услуге.

ЧИЊЕНИЦА: Једноставна и јефтина помагала су често најважнија помоћ особи како би ова имала самосталан живот. Помоћна средства су нпр. и прилагођени прибор за јело или трака

Share this post


Link to post

Dobru si temu otvorila Spasilda..

I ja ne volim kada neko robuje predrasudama, i kada ponizava nekoga ko ima neki genetski poremecaj, ili nesto slicno.. Ako neko taj problem ima, nije on kriv, niti ga zbog toga treba razapeti na krst..

Naprotiv, treba mu pruziti podrsku, pomoc, saosecanje i sve sto uz to ide.. Naravno ne treba ga sazaljevati i praviti mu veci problem no sto stvarno ima!

Najgore od svega sto ima likova koji se na to ne osvrcu, nego se jos i rugaju tako necemu.. Ruzno je i pomisliti, ali ja uvek govorim: ONO STO SEJES TO CES I DA ZANJES! tako da pre ili posle Onaj gore ce te klepiti po nosu zbog toga..

Share this post


Link to post

Спасилда, тема је одлична, свака част. ;)

Ја сам против свих предрасдуа и дискриминације.

Ни ја не волим кад неко некога понижава због неког његовог недостатка.

Особама са инвалидитетом треба омогуђити равноправан живот, тј. уклонити све баријере.

Треба им омогућити да имају исте услове као и сви други људи. Њима не треба сажаљење, већ подршка и разумијевање.

Ово је веома важна тема и о њој треба да се прича.

Share this post


Link to post

Za mene su potpuno isti i ide mi na živce insistiranje da ih tretiramo isto ili da ne preterujemo u tome isto kao i za žene za mene ne postoji razlika ...

Share this post


Link to post

To je zbog ne pažnje, gde ja bio hotel ? Ako je u Srbiji onda je više nego očito da hoteli nisu praviti tako da bi zadovoljile potrebe svih gostiju. Treba u budućnosti obratiti više pažnje na gradnju, ovi problemi potiču iz vremena iz kog se je od invalida očekivalo da ne izlaze iz kuće/zdravstvenog doma ... nema puno zemalja koje su obraćale pažnju ovom problemu sada je, trend bar na zapadu, da se sve škole, hteli, stanice, javne zgrade idt prilagode svima pa i osobobama sa invaliditetom ali moraš priznati da se nikada neće moći svima sve obezbediti jer kao što si rekla postoji bezbroj različitih oblika invaliditeta ...

Share this post


Link to post

Zivim na dva minuta od doma za slepu decu, dom su renovirali ovog leta, ali oko doma postoje samo dva semafora sa zvucnom signalizacijom. Do obliznje prodavnice treba preci ulicu,semafor je obican. Sa prozora vidim da deca ponekad dugo stoje jer niko nece da im pomogne, sidjem, prevedem ih. Komsije me gledaju belo kao da sam sugava, kao da su oni zarazni, pa sada i ja bolujem od neke njima nepoznate ali sigurno strasne bolesti.

Share this post


Link to post

Cestitam Jovancice.. samo napred.. pomazi toj deci, kada ovi antihristi nece!

Nije sramota pomoci u nevolji bespomocnome..

Bilo bi dobro kada bi otisla u saobracajnu policiju, da vidis kako mogu da postave te zvucne signale u semafore.. tako bi se trajno resio problem!

A verujem da bi ti slepi bili zahvalni!

Share this post


Link to post

Свака част, Јованчице. ;)

Не знам како је у Србији што се тиче прилагођавања објеката ОСИ, али у РС се доста ради на укидању архитектонских баријера (постављају се рампе, сигнализација...), али ипак постоји проблем.

Наиме, многе ОСИ имају велику вољу и жељу да студирају, али неки од њих одустају управо због тог што зграда у којима се жељени факултет налази, није им прилагођенa...има много степеница.

Не знам да ли знате да је касарна „Врбас“ у БЛ сад реновирана и у њој се налази зграда Универзитета (то је сад прави мали студентски градић). Колико сам информисана, прије самог почетка реновирања апеловало се да се зграда прилагоди и ОСИ колико год је могуђе да би могли несметано студирати, али то није урађено.

Исто тако знам да има ОСИ које студирају и завршавају факултете.

Имају јаку вољу и жељу, боре се упркос свим пререкама на које наилазе.

Share this post


Link to post

Lepo si ovo opisla Anoka..

Svaka cast ljudima iz Vlade RS koji se trude oko ovoga..

svaki radan covek je bitan.. danas imas likova koji su zdravi pravi, i leni, nece da uce.. zasto onda ucenje i sutra radno mesto ne poveriti nekome ko to hoce.. nema veze ako ima neki invaliditet.. vazno je da on moze da odgovori tom poslu, da je vredan, da se trudi..

Share this post


Link to post

Spasilda tema ti je predivna i o njoj se moze puno diskutovati prvo sta drzava cini za take ljude

a drugo sta drustvo i kako gleda nekako imam osecaj da kod nas dole se jako lose pomaze i gleda na take ljude,djecu

i da ih izoluju iz zdravog drustva onda se pitam kaki smo mi ljudi gde su nam saosecanja prema takima ljudima

sto kazete ne treba njima sazaljenje njima treba da se gledaju kao i ostali i da imaju razumevanje okoline.

Ovde gde zivim bas je ta totalna suprotnost nego kod nas ovde se vise na ulicama vidi invalida i poremecenih osoba

i to je sasvim normalno i ako im sta treba svako ce im priteci u pomoc kada ih sretnu na ulici ko ih pozna price im pitati kako su

i oni su puno medu svima drugima dok kod nas smatraju da take osobe treba da se ne vide ustvari tesko ces ih i videti na ulicama

i da vode sasvim normalan zivot kao i zdrave osobe.Ovde nema trgovine koja nije napravljena da mogu invalidi uci lift u svakom centru

za kolica da bi se mogli popeti na sprat gde bilo da vidim na ulici i bilo gde taku osobu to mi je normalno ako vidim da ima

nekih problema da pridem i pitam dali treba pomoc.Ono sto vidim ovde i sto mislim da je jako ispravno to je da djecu sa takim problemima

od malena stavljaju medu zdravu decu i objasne deci sta mu je da treba pomoc i da bi deca razumela sta je takom detetu i da ga prihvate tako i ne izoluju u skoli idu sa zdravom decom a ne u specijalne skole jer je dokazano da taka deca kada se druze sa normalnom dece puno uce od njih i ne ostanu tako zaostali u razvoju kako bi da nisu isli u skolu sa normalnom decom..

Kod naseg mentaliteta je to valjda tako da cim vidimo da neko dete ili covek ima neki problem da se ne gleda na take i ne zeli uopste razumeti i pomoci takima a to nam je najveca greska ja se uvek zapitam Boze kako je toj osobi kako bi meni bilo da sam tako i cak

mi je drago se takima pomoci i ne sramim se da me neko pogleda sta radim sa takima jer taki ce te vise ceniti nego ovi ljudi bez osecaja

jer ja kazem zivot je cudan nikada ne reci nikad niti znamo kako cemo mi sutra zavrsiti nesrece i bolesti se dogadaju svaki dan

i nikada i ako imamo sve i zdravi smo ne znamo na sta cemo spasti .Ja kazem sve je dobro sto se parama moze kupiti

ali tesko onda nekome kada parama to ne moze kupiti kada neko oboli onda ti nista vise ne znaci jos ako nemas podrsku te okoline i razumevanje mislim da je strasno ziveti takim ljudima u toj okolini.

Strasno mi je zao dece kada vidim tako srce me zaboli i pitam se kakav covek mora biti kada moze tako pogledati i ne osetiti

kako je tome detetu kako je deci koja su slepa a opet se ta deca bore i vise imaju zelje za zivotom i uce i inteligentija su nego deca koja imaju sve .Mislim da drustvo treba da se vise upozna i ne boji i ne sazaljava take ljude vec da ih razumeju i dadu im podrsku u drustvu

pitam se gde je nama ko narodu humanost

Share this post


Link to post

U Srbiji je sramota biti bolestan, kad kazem bolestan mislim na psihicke tegobe. To se krije, to je sramota. Cesto zbog toga takve osobe ne dobijaju adekvatnu pomoc tj.lecenje. Nemaju razumevanja od najblizih, a to je 50% terapije. Kod vidljivih hendikepa, ljudi sazaljevaju takve porodice, ne odlaze u posete i prestaju da se druze snjima uz najcesci izgovor tesko mi je da to gledam. U mom kraju momak koji ne sluzi vojsku nije musko,znaci nije sposoban,treba ga izbegavati???!!!

Nikada mi nece biti jasni takvi ljudi. Sramota je biti lopov,lagati,varati, a ne pomoci ljudima.

Share this post


Link to post

Očito se radi o problemu razvijene ljudske svesti o poimanju sveta a pogotovu ljudi iz svog okruženja.Kada vas zaboli zub idete kod zubara,to nije sramota, kad devojčice od 16 godina ostanu trudne mame ih odvode na abortuse,ni to više nije sramota ( činjenica koliko je sve poremećeno

Share this post


Link to post

Čitav moj život je direktno vezan za invalidnost, i to je verovatno i trasiralo i moj profesionalni put, ali sam tek 2 000god. na nekoj edukaciji približno osetila stanje u

Share this post


Link to post

Spasilda, tema je odlicna, drago mi je sto si je pokrenula.

Na zalost, osobe koje nemaju problem , licno ili u blizoj okolini,

nemaju pravi uvid u potrebe osoba sa posebnim potrebama.

A, cesto, nase "malo" moze uciniti

Share this post


Link to post

Једна прича...

ДА ЛИ САМ ЈА МАЛОУМАН?

Када се, пре тридесет година, породици Пинеда родио други син, родитељима су рекли да је дете тешко хендикепирано и да, осим најосновнијих ствари, никада ништа неће бити у стању да научи. То исто дете спрема одбрану дипломског испита на факултету за психопедагогију Универзитета у Малаги.

Шпанац Пабло Пинеда једини је Европљанин с Дауновим синдромом који је догурао тако далеко - и довео у сумњу неке научне предрасуде о деци с посебним потребама.

Када ми је било шест-седам година професор универзитета Мигел Гарсија Мелеро питао ме је: "Знаш ли да имаш Даунов синдром?" Одговорио сам потврдно мада нисам имао појма шта је то. Он је то приметио и почео да ми објашњава о чему се ради. Када је завршио, уплашено сам му се обратио: "Професоре, да ли сам ја то малоуман?" Рекао ми је да нисам. Онда сам га питао: "Хоћу ли моћи да наставим да учим?" Рекао је: "Наравно!"

Чим сам стигао кући, мајци сам поставио питање: "Да ли је истина да имам Даунов синдром?" Ту је био и мој брат Педро, студент медицине, који је почео да ми објашњава генетику и тако сам понешто схватио. И поставио сам исто питање: "Могу ли да наставим да учим?" И мама и брат одговорили су истовремено: "Разуме се, зашто да не?" И било ми је лакше.

Немам ја никакав "посебан" Даунов синдром. Или га имаш или га немаш, није могуће имати га мање или више. Али, сви ми који га имамо, баш као и они који га немају, различите смо личности, па се, ваљда, не понашамо исто. Нисмо саздани по истом калупу. Мислим да медицинска литература није према нама праведна, описује нас као једну особу и то много црње него што стварно јесмо.

Када сам почео да читам све што је о Дауновом синдрому написано, помислио сам да ја нисам такав, да сам, сигурно, посебан случај и да су други онакви како пише у књигама. Наравно да нисам био у праву. Као што рекох, или га имаш или га немаш!

Нису ме хтели у школи

И био сам бесан што се менталне способности особа с Дауновим синдромом увек приказују као горе него физичке. Објашњавају како смо ретардирани, финије, с "посебним потребама" и, што је најгоре, да томе нема лека. Генетика је тако хтела. Зашто? Не зна се!

У медицинском уџбеницима и студијама мешају ментално стање с лудилом као и некада давно када се заиста није правила разлика између човека ретардираног и лудог. Етикета "ментално" увек се повезује с малоумношћу. И данас.

Пошао сам у гимназију, нико у школи није очекивао дечака с Дауновим синдромом и свет ме је гледао погледом: "Шта овај тражи ту?" И учинили су нешто сурово и незаконито: покушали су да наговоре професоре да изгласају да нисам за гимназију, да ме треба сместити тамо где иду деца с Дауновим и ко зна каквим још синдромима. То, срећом, није успело.

Увек ниже оцене

Своје школске другове, још смо били деца, освајао сам плански и полако. Знао сам да морам, да би ме прихватили, да се укључим у њихове приче, да се ничим не издвајам. На крају смо постали другово. На часовима сам био активан, постављао сам питања. Код куће сам учио што сам више могао. Тако сам стекао поверење професора да је с мојим мозго све у реду.

Некако у то време привукао сам пажњу јер је било незамисливо да неко с Дауновим синдромом похађа гимназију и то успешно. Од тада се све погоршало. Када смо имали шеснаест година, школски другови почели су да ме гледају с висине и престали су да ми се обраћају. Ваљда су постали свеснији наше физичке разлике.

Живот ми се претворио у пакао. Постао сам малодушан, на граници да одустанем и испишем се из гимназије. Нисам знао како да ту своју одлуку саопштим родитељима и зато сам ћутао. Нисам хтео да због мене пате више него што је потребно. Били су то веома тешки дани. Особа која ми се тада највише нашла била је школски психолог.

Професори су, као на почетку, постали према мени сумњичави, давали су ми ниже оцене него што сам заслуживао. Говорили су да нећу научити, да не знају како да ми објасне оно што ми никада неће бити јасно. На крају трећег разреда гимназије све се, поново, вратило на старо.

Мојој мајци, она о томе прича и данас, најтеже је било када сам је, још давно, питао да ли ће моје лице увек остати овакво или ће се променити, па да буде као код мојих другова. Рекла ми је истину, родитељи ме никада нису лагали, да ћу увек бити овакав. И то сам одмах прихватио. Био сам мали.

Касније сам схватио да све особе с Дауновим синдромом имају узане очи, као Монголи, блажен израз лица, низак раст и пуначко тело. Веома смо препознатљиви! Једном ме је једна госпођа, баш на неком предавању о Дауновом синдрому, питала имам ли намеру да се подвргнем естетској хирушкој операцији која би ми променила црте лица.

Тада сам имао само четрнаест година, али сам већ довољно знао и одговорио сам јој нимало учтиво: "Зар вам се моје лице не допада? За мене је оно част!" Наравно да ми никада није било част, али тако сам јој у љутини рекао. Једна од невоља особа с Дауновим синдромом јесте што је друштво навикло да их сматра вечитом децом.

Велика неправда

Можда неки од нас и несвесно бирају да никада не порасту како не би морали да се суоче са светом који доживљавају, с пуним правом, као непријатељски. Неке на то упућују сами родитељи. То ми је разумљиво, али није мој случај. Веома рано почео сам да се грозим сажаљења. Излазио сам у свет да бих доказао ко сам и за шта сам способан.

Када смо са школом пошли на пут у Италију, имао сам петнаест година, полиција на аеродрому у Мадриду учинила ми је велику неправду. Одједном су пронашли да петнаестогодишњак, поготово с Дауновим синдромом, не сме да напусти земљу без изричитог родитељског одобрења. Као да су ме професори киднаповали и силом повели са собом!

Мој професор је објаснио да те исте вечери треба у Италији да одржим предавање, али му нису поверовали и почели су да се смеју као луди: Предавање? У петнаестој години, па још с Дауновим синдромом? Којешта! Професор је морао да телефонира мојим родитељима и тек тада су ме пустили. Била је то једна од прилика када човек постаје свестан колико су предрасуде дубоко укорењене.

Моји родитељи много су допринели овоме што сам успео да урадим са својим животом. Увек су се према мени понашали у складу с мојим годинама, а не са изгледом и Дауновим синдромом. Код њих ни у чему нисам имао попуста. Сматрали су да треба да постанем самосталан и самодовољан и тако су ме васпитавали.

У почетку, када сам као доста мали некуд ишао аутобусом, родитељи су се, сазнао сам много касније, веома плашили, али су страх задржавали за себе и пратили ме издалека, никада их нисам приметио. Онда су и с тим престали. Били су храбри и, за моје добро, никада нису попустили. За њих сам, чини ми се, био сасвим обично дете и само су се бојали како ће други да ме прихвате.

Увек сам заљубљен

Ја и жене. Одувек сам гледао девојчице и увек сам заљубљен. Имао сам много платонских љубави. Чим видим лепу девојку, заљубим се. Волео сам девојчице још у гимназији. Постојала је једна заиста веома лепа. Једне вечери њен дечко ми је, у шали или не, рекао: "Значи, допада ти се ова мала..."

Било ми је ужасно и у сузама сам се окренуо и пошао кући. Девојчица је пошла за мном говорећи: "Пабло, ми смо добри другови, треба то и да останемо!" То је било нешто најгоре што је могла да ми каже. Само, она то није знала. Ја сам био свестан тога да ће ми Даунов синдром обележити живот, да девојке никада неће моћи да се заљубе у мене. Упркос томе, буним се на ту помисао. Моја девојка ће, знам, морати да буде сасвим посебна.

Могао сам увелико да живим сам, али на студијама нисам зарађивао, а скупоћа је велика, па сам остао код родитеља. Прочитао сам један универзитетски извештај у коме пише да велика већина студената станује код родитеља због трошкова живота. У томе нисам изузетак.

Осећам се као и сви други студенти, бар још мало док не одбраним дипломски рад. Већ сам почео да радим, и то у друштвеној служби општине Малага. Посвећен сам особама са инвалидитетом. Деца с посебним потребама и њихови родитељи долазе код мене на разговор, да их упутим шта да раде. Ето, помажем другима, такав сам факултет изабрао.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this